1.

UVOD U NAUNI METOD

Priroda je kao sef, za koji postoji ifra, ali je ifra zakljuana u sefu. Peter de Vries

1.1. Nauni metod ta je to? Za poetak, nauni metod je kratko ime za opti recept kojim se najefikasnije obavlja svako istraivanje. Ili,

istraivanje je put u nepoznato, a nauni metod je ono to nam omoguava da tamo najbre stignemo.

Istraivanje je put u nepoznato, jer kada bi nam to neto, to predstavlja predmet istraivanja, sve bilo zadovoljavajue poznato, ne bi ni bilo potrebe da ga istraujemo. Cilj istraivanja je ustvari da se predmet istraivanja iz oblasti nepoznatog prebaci u oblast poznatog. Taj put u nepoznato i jeste ono zbog ega je svako istraivanje uzbudljivo, i ono zbog ega je to jedna od najlepih i najizazovnijih ovekovih delatnosti. Poto je nauka izmeu ostalog i zajedniko ime za sve ono to nam je o prirodi poznato, to i metod kojim se najefikasnije obavljaju istraivanja ima atribut nauni. Druga mogua definicija nauke glasi da je to sveukupna aktivnost one racionalne strane ovekove linosti koja je usredsreena na stalno smanjenje njegovih greaka u poimanju prirode, pa zatim i sm sistem znanja i vetina koji iz te aktivnosti proistie. Nauni metod je otud i zajedniko ime za nain na koji se na sistem

znanja o svetu razvija i napreduje. Stalnost te aktivnosti govori nam da se jedni te isti predmeti istraivanja istrauju opet i ponovo, i da u stalno evoluiraju em sistemu znanja nalaze sve bolje i bolje mesto, u konanoj tenji da celu prirodu razumemo na jedinstven i sveobuhvatan nain. Ovo ne zna i da se ne moe istraivati i na neki drugi, proizvoljan nain. Nauni metod je samo nain, koji se tokom nekoliko poslednjih stotina godina, poev od Renesanse na ovamo, uobliio, razvio i usavrio, i dokazao kao najbolji. U zavisnosti od predmeta istraivanja postoji itav niz nauka, ali je nauni metod ono to se iskristalisalo kao neto to je u optim crtama, uprkos nekim nunim razlikama, u osnovi svima zajedniko, odnosno svojstveno nauci kao zbirnom pojmu. Renesansa, odnosno Preporod, je i dobila to ime jer je taj period predstavljao prelomnu taku u razvoju ovekove misli. Nikakva pretpostavka o bilo emu nije vie smatrana dovoljno svetom da ne mora da podlegne direktnoj proveri i utvr ivanju istinitosti. ovek je poeo kroz direktan kontakt sa prirodom sve slobodno da podvrgava svojoj radoznalosti i sumnji, i naslutio da u prirodi postoji potpuni red I povezanost svih predmeta i pojava u njoj, to sve eka da bude otkriveno i shvaeno. Posle mnogo lutanja utvren je niz postupaka kojim se to najbolje radi, koje danas i zovemo naunim metodom. Nauni metod se stalno hrani novim pomagalima koji ga u smislu prerastanja nagomilanog kvantiteta injenica u novi kvalitet vetina ili znanja esto revolucionarno menjaju, kao to su to raznovrsni novi algoritmi, instrumenti, ra unari, itd. i tako evoluira i neprestano postaje sve moniji. No nikad ne treba zaboraviti da je osnovni alat naunog metoda ipak ovek sm sa jedne strane njegova operativna sposobnost da manipulie prirodom, a sa druge njegov um u kome se reflektuje priroda i koji u tom refleksu prirode sposobnou logikog zakljuivanja uspostavlja odreeni poredak koji treba da odgovara poretku u prirodi. O uspenosti naunog metoda ne treba troiti mnogo rei; o tome najbolje govori dananje stanje nauke, njena ogromnost i izvanredna uspenost. Razlog za uspenost nauke moe zvuati kao tautologija i izgledati trivijalan, ali on to ipak nije nauka je uspena zato to je za kriterijum sopstvene stinitosti proglasila upravo svoj sopstveni uspeh. Ono to je neuspeno jednostavno nije nauka. Nauka stoga za sobom ostavlja skup proverenih i

proverljivih vetina i znanja, i to je osnovna razlika izmeu nauke I nenauke. Pored toga to zadovoljava nau najdublju radoznalost, taj zdrueni produkt naih ruku i naeg uma se kroz savremenu tehniku I tehnologiju dokazao i kao daleko najefikasnije ovekovo orue u veitoj I surovoj borbi za opstanak, pa samim tim i kao glavni faktor budue evolucije ljudske vrste. Istorija pokazuje da svaka dogma blokira evoluciju intelekta, dok mu nauka, koja ne priznaje a priori neprikosnovene stavove, omoguuje da se razvija. Znaaj nauke se nikako ne moe preceniti ona je, konano, i zbirno ime za sposobnost ovekovu da ispolji aktivnu ulogu u evoluciji materije u prirodi - sve ono to nazivamo veta kim bez oveka i njegove nauke se inae nikad ne bi pojavilo na sceni prirode. To to je materija evoluirala u ivot, koji je jedini sposoban da evoluciju neanimirane materije izvlai iz situacionih orsokaka, odnosno lokalnih minimuma potencijalne energije u koje ona na putu ka optem minimumu, ostavljena sama sebi neminovno zapada, konano moe biti i jedina svrha njegovog postojanja u prirodi. U Renesansi usvojeno osmiljeno manipulisanje prirodom sa ciljem upoznavanja i provere njenog funkcionisanja, to nazivamo eksperimentisanjem, se otud pokazuje kao vrhunski alat nauke, pa time i naunog metoda.ak i objanjenja funkcionisanja onih delova prirode koji nam nisu dostupni za direktno eksperimentisanje ve samo za posmatranje, zasnovana su na onim znanjima o prirodi koja su steena u direktnoj eksperimentalnoj komunikaciji sa njenim nama dostupnim segmentima.

No, uprkos naeg dosadanjeg hvalospeva naunom metodu nikako ne treba misliti da je on svemogu; on je, kako to kau matematiari, samo potreban ali ne i dovoljan uslov da bi se istraivanje uspeno obavilo. Ako pod uspeno obavljenim istraivanjem smatramo postignue nekog otkria, odnosno stvarno obogaivanje oveanstva nekim novim relevantnim saznanjem ili vetinom, onda je pored vladanja na nim metodom za to oigledno potrebno u potpunosti poznavati naunu discipline.

Pojam naunog metoda

Metod je nain miljenja i istraivanja u nauci. Nauni metod se koristi radi sticanja to istinitijeg saznanja. Metod u najirem smislu rijei obuhvata tri osnovne komponente:

upak istraivanja (faze iostraivakog postupka)

Opti pristup (predhodno znanje) je znanje o optim principima naune spoznaje (objektivnost, pouzdanost, preciznost itd.). U drugom znaenju, metodololi postupak, odnosi se na znanje o procedurama i postupcima naune spoznaje (faze naunog istraivanja). Treu komponentu metoda sainjava znanje o metodama i tehnikama istraivanja i prikupljanja podataka. Primjena metoda naunog saznanja je garancija objektivnosti, - da su zakljuci koje dobijemo istraivanjem istiniti.

Principi naune spoznaje

Postoje odreeni principi koji odlikuju naunu, u odnosu npr. na zdravorazumsku spoznaju. Neki od najvanijih su: princip objektivnosti, princip pouzdanosti, princip optosti, princip sistematinosti, sinteza indukcije i dedukcije, sinteza kvantitativnog i kvalitativnog.

Princip objektivnosti naune spoznaje

Princip objektivnosti ima nekoliko osnovnih znaenja. Prvo i najvanije je poznavanje i korienje logike ili puta naunog saznaja (primjena metodolokog postupka). U drugom znaenju objektivnost podrazumijeva nepristrasnost prema podacima i injenicama do kojih istraiva dolazi. Naunik podacima i injenicama pristupa sterilnih ruku bez linih, kulturnih ideolokih i svakih drigih predubjeenja. Konano, objektivnost je zadovoljena ako

postoji intersubkjektivna saglasnost, ako je ono do ega smo doli provjerljivo (ako drugi istraivai koristei se istom metodologijom dobijaju iste rezultate).

Princip pouzdanosti naune spoznaje

Pouzdanost je zadovoljena ako su rezultati do kojih smo u istraivanju doli relativno trajni, ako se u ponovljeniom istraivanjima dobijaju isti rezultati, ako u rekativno duem vremenskom periodu osnovni nalazi istraivanja otrpe kritiku, ako osnovna svojstva fenomena ostaju nepromjenjena (stabilna).

Princip preciznost naune spoznaje

Princip preciznosti najbolje se ogleda u primjeni jezika. Jezik nauke je do te mjere precizan da pitanje znaenja osnovnih pojmova nikada ne smije doi u pitanje. U naunom radu koriste se oni simboli koji imaju definisane sve osnovne dimenzije, a jedan simbol moe da ima samo jedno znaenje.

Princip optosti naune spoznaje

Princip optosti. Nauka tei da otkrije ono to je opte, to vazi za niz pojedinanih specifinih sluajeva. Dok je u prirodnim naukama princip optosti uglavnom zadovoljen, u drutvenim naukama optost je uslovna. Drutveni zakoni vae pod odreenim uslovima. Da bi jedan zakon u drutvenim naukama zadovoljio zahtjev naunosti, pored samog zakona potrebno je precizno definisati i uslove pod kojima se on ostvaruje

Princip sistematinosti naune spoznaje

Princip sistematinosti. Nauka je zaokruen sistem znanja koji moe biri funkcionalno ili uzrono-posljedino povezan. Svaka injenica, zakon, teorija itd. do koje istraiva u istraivanju dolazi mora biti dovedena u vezu sa svekolikim naunim saznanjem.

Sinteza indukcije i dedukcije

Sinteza indukcije i dedukcije. Dedukcija, put naune spoznaje karakteristian za teorijsko racionalne analize. Polazi se od nekog opte-prihvaenog stava, pa se zakljuuje na pojedinane i posebne sluajeve (odozgo prema dole). Indukcija je obrnut put spoznaje (odozdo prema gore) karakteristian za empirijska istraivanja. Polazi se od prikupljenih podataka (pojedinanog) pa se izvodi opti zakljuak koji vai za sve te sluajeve. Primer: Kako se moralo misliti u srednjem vijeku? Mada su mogunost posmatranja i induktivnog zakljuivanja ovjeku uvijek bili na raspolaganju u dugom nizu godina desilo se da on nije vjerovao onom to vidi, uje, to moe da omirie, kua ili dodiruje. Vjera u Boga je bila iznad vjere u sebe. U jednoj svojoj zabiljeci iz 1605 godine Frensis Bekon daje primjer jednje skolastike rasprave o prirodnom fenomenu. AD 1432. Razvila se meu braom redovnicima estoka rasprava o broju zuba u ustima konja. Punih 13 dana bjenjela je rasprava bez prestanka. Sve stare knjige i hronike bile su izvuene i pri tome se pokazala tako divna i dubokoumna erudicija kao nikad ranije na tome podruju. Na poetku etrnaestog dana neki mladi redovnik uglednog porijekla zamolio je svoje uene starjeine da i on rekne koju rije i na veliko zaprepaenje diskutanata, ija duboka mudrost bijee veoma uznemirena on ih zamoli da rijee stvar na vulgaran i neuven nain: naime da otvore usta jednoga konja, prebroje zube i nau rijeenje svojega problema. Na to ostali diskutanti, osjeajui se duboko povreenima u svom dostojanstvu, uz veliku buku i galamu navalie na nj, izudaraju ga i izbace van. Jer, rekli su oni, sigurno je i sama sotona ponukala tog ludog utokljunca da spomene taj neuven i bezboan put za pronalaenje istine, koja je u suprotnosti sa itavim uenjem crkvenih otaca. Poslije jo mnogo dana divlje svae i rasprave golub mira spustio se na na skup i oni, svi

kao jedan, proglase da e taj problem ostati vjena tajna zbog alosnog nedostatka historiskih i teolokih podataka o tome, te narede da se to zabiljei. Savremeni put naune spoznaje podrazumijeva sintezu dedukcije i idukcije. U savremenim istraivanjima polazi se od opteg stava hipoteze, koja se provjerava (prihvata ili odbacuje) na osnovu prikupljenih empirijskih podataka.

Sinteza kvantitativnog i kvalitativnog

Sinteza kvantitativnog i kvalitativnog. U razliitim periodima razvoja naunog metoda dominaciju su imale kvalitativna ili kvantitativna analiza. Na primjer, Aristotelov put spoznaje deduktivna dosljednost podrazumijevao je iskljuivo kvalitativnu, logiku analizu. Sa druge strane pozitivisti tee samo ustanovljavanju kvantitativnih odnosa koje naknadno ne treba tumaiti. Savremeni put naune spoznaje podrazumijeva sintezu kvantitativne i kvalitaivne analize. Kvantitativna analiza znai mjerenje (utvrivanje odnosa), a kvalitativna tumaenje tih odnosa.

Osnovni segmenti naunog metoda 1. Posmatranje i uoavanje fenomena - Za poetak, trebalo bi u svetu koji nas okruuje uoiti neto to ne izgleda ba sasvim obino, to se ne da tako lako opisati ili objasniti, neto to nas ini znatieljnim i to nas tera na istraivanje. Dakle, zapiimo prvo ta nam je to privuklo panju i ta nas to zbunjuje. 2. Postavljanje pravih pitanja i traenje bilo kakvih odgovora - To to nas neto intrigira i zbunjuje nam jo uvek ne otvara mogunost za njegovo istraivanje. Za tako neto je neophodno da sami sa sobom raistimo sledea pitanja: 1) ta je tano to to elimo da objasnimo, 2) koji sve faktori utiu na na fenomen, 3) ta nam je polazna pretpostavka o nainu na koji ti faktori na njega utiu, 4) kako izvojiti uticaj samo jednog od tih faktora, odnosno kako da se tom idealu to vie pribliimo. Osim toga, potrebno da potraimo odgovore jo dva bitna pitanja: 5) da li je jo nekoga zbunila ista stvar i 6) da li je neko ve reio problem. U ovoj fazi bi trebalo to vie "istraivati" u biblioteci i bez ustezanja postavljati pitanja onima koji o tome (za sada) vie znaju. 3. Postavljanje hipoteze - Hipoteza je pitanje koje je postavljeno u formi takvoj da je na njega mogue odgovoriti eksperimentom. U sutini, to je nae pretpostavljeno reenje

problema. Nae je da na osnovu predznanja i zdravog razuma pretpostavimo ta bi trebalo dobiti kao rezultat. Nae istraivanje e biti uspeno u oba sluaja: i ako potvrdimo, i ako opovrgnemo hipotezu; neuspeno e biti ako na kraju i dalje ostaje nedoumica da li hipoteza vai ili ne. Sloenim problemima je nemogue doskoiti proveravanjem jedne hipoteze. esto je za reavanje jednog problema potreban ceo niz hipoteza koje proveravamo odgovarajuim nizom eksperimenata. Postavljanje pravih hipoteza je esto stvar intuicije i iskustva. Pokuajte vie puta. 4. Ispitivanje razliitih metoda za testiranje hipoteze - Sigurno je da svaku hipotezu moemo testirati na vie naina. Na nama je da odaberemo najpouzdanije meu onima koje smo u stanju da primenimo. Ne zaboravite na napravite probu, tj. kontrolni eksperiment. Ponekad je neobino teko napraviti probu, ali bez toga se zaista na moe. Kako nema metoda koji bi nam sa sigurnou testirali hipotezu, ne bi bilo loe da imate dva ili vie metoda i da uporedite rezultate koje oni daju. Neobino vana karakteristika bilo kog eksperimentalnog metoda je pretpostavljeni nivo greke. 5. Ukoliko nemamo procenu greke, onda su nam svi metodi podjednako verodostojni i istraivanje tako gubi smisao. Nauni metod se moe definisati i kao korienje objektivnih, rigoroznih, sistematskih i kritikih postupaka pomou kojih ono to mislimo o stvarnom svetu testiramo onim to vidimo, odnosno zapaamo preispitujui pri tom sve ono to vidimo u svetlu onoga to ve znamo.

6. Eksperiment - Izuzetno je vano da postavka eksperimenta omoguava da se eksperiment ponovi i da se tako dobijeni podaci provere. Rezultat eksperimenta su "sirovi podaci" koje bi trebalo obraditi da bi zakljuili je li polazna hipoteza potvrena ili opovrgnuta. esto nismo u stanju da procenimo da li su podaci dovoljno pouzdani da bi uz pomo njih testirali hipotezu. Stoga je potrebno da strogo kontroliemo uslove eksperimenta da bi kasnije bili u stanju da ponovimo eksperiment u istim ili malo izmenjenim uslovima. 7. Obrada i interpretacija rezultata - U ovom segmentu naunog metoda uz pomo pretpostavljenih modela i odgovarajueg matematiko-logikog aparata od "sirovih" dobijamo konane rezultate. Ovi podaci se najee prezentuju tabelama i graficima. U optem sluaju ne postoji recept za varijantu obrade rezultata koja bi nam omoguila da iz eksperimenta "izvuemo" maksimum informacija, tako da i u ovom delu istraivanja esto moramo da se oslonimo na intuiciju i iskustvo. U nekim sluajevima, obrada rezultata je toliko sloena da je sama po sebi istraivaki rad. 8. Izvoenje zakljuaka - Korektna interpretacija rezultata bi osim same potvrde ili opovrgavanja hipoteze trebalo i da kvantifikuje neke od polaznih pretpostavki, npr. o nezavisnosti varijabli, o uticaju uma, tj. spoljanjih uslova koje ne moemo da

kontroliemo, o pouzdanosti eksperimentalnog metoda, o adekvatnosti teorijskog modela itd.

. Opte osobine naunog metoda Osnove naunog metoda ini jasno, zdravorazumsko razmiljanje, a njegovi postupci duboko su odreeni sutinom svoje namene, odnosno sutinom same nauke. Da bismo ih bolje razumeli i usvojili stoga se treba pozabaviti i sutinom nauke. Predmet ma koje posebne nauke, pa time I nauke uopte, uvek je neki od segmenata prirode kojoj pripadamo. Upravo po metodu istraivanja koga koriste, razlikujemo dve glavne grupe nauka. Nazivamo ih apstraktnim (ili neempirijskim) i empirijskim (iskustvenim). Apstraktne, ili neempirijske nauke bar prividno ne zavise od iskustva, odnosno od naih veza sa okolnom prirodom. U njih spadaju logika i matematika, koje ispituju operacije sa misaonim kategorijama I veze izmeu njih, koje su, na dananjem stupnju razvoja ovih nauka, definisane bez javnog pozivanja na okolnu prirodu, po pravilima koja su takoe definisana bez referisanja na bilo ta van tog misaonog sistema ije pravilnosti istrauju.

ta je to to istraivanje ini naunim

Ovaj podsetnik je nastao iz praktine potrebe za pan-disciplinarnom definicijom naunog istraivanja. Problem definisanja u optem sluaju se, zaudo, ne pojavljuje previe esto u literaturi. Pre svega zato to postoje posebne konsenzus definicije za razliite oblasti nauke. Specifinost obrazovnog rada u Petnici, meutim, zahteva optu definiciju. Autori, svakako, ne pretenduju da ovim papirom definiu ono to i celoj naunoj zajednici predstavlja problem. Njihova namera je da dole navedene definicije sugeriu kao smernice za rad na istraivakim projektima u okviru programa ISP.

Nauno-istraivaki rad je definisan u dokumentima svih institucija koje se bave finansiranjem takve delatnosti. Nama, meutim, takva birokratska odrednica ne bi bila od naroite koristi. Iako su domeni i ciljevi istraivanja specifini za razliite oblasti nauke, u svim oblastima se nuno koristiisti nauni metod Najbitniji zadatak naunoistraivackog rada je da proizvede novu naucno relevantnu informaciju.

Nauno relevantna informacija moe biti bilo koji skup podataka koji su proli rigoroznu proveru naunog metoda. Ta informacija moe biti korektan i koncizan opis pojava, procesa i sistema interesantnih nauci ili karakteristika modela koji ih objanjava. Svako istraivanje mora sadravati prepostavljeni teorijski model. To ne mora nuno da bude teorija. Na je zadatak da proverimo kako se novi empirijski podaci uklapaju u postojei model i da na taj nain i sam model podvrgnemo naunom sudu. Ruenje teorijskih modela, tj. ustanovljavanje njihovih praktinih ogranienja, zapravo je pravi put ka saznanju i konstruisanju boljih modela i teorija. Postojanje proveriljivih hipoteza je osnova istraivakog rada. Koristei logiku i empirijske podatke u stanju smo da proveravamo hipoteze ispitujui uspenost njihovih predikcija, odnosno kako se predikcije slau sa novim podacima i modelima. Mogunost testiranja hipoteze je najbitnija karakteristika istraivakog rada. Hipoteze koje se ne mogu testirati nisu predmet bavljenja nauke. U ovom tekstu se pominje eksperiment kao neizostavni deo naunog metoda. Pojam eksperimenta bi ovde trebalo uzeti u najirem smislu, tj. kaobilo kakvo kontrolisano empirijsko prikupljanje podataka (uzorkovanje, posmatranje, klasini eksperiment, anketa, virtuelni i misaoni eksperiment itd.). Sa mn Nauno-istraivacki rad je empirijsko, ogim objektima se ne moe kontrolisano, sistematsko i kriticko direktno eksperimentisati, npr. ispitivanje hipoteza o pretpostavljenim relacijama izmedu fenomena, procesa i sa dalekim galaksijama i ranom sistema u prirodi, drutvu i apstraktnim evolucijom hominida. Ipak, to modelima. nas ne spreava da te objekte, tj. procese izuavamo eksperimentom nad svetlou koja nam dolazi iz tih galaksija ili nad fragmentima DNK iz fosila naih predaka.

O znaenju izraza nauno istraivanje

Ni do danas nije data zadovoljavajua definicija izraza nauno istraivanje: ona bi trebalo da obuhvata i teorijska nauna istraivanja ne bi trebalo da svodi istraivanje na ispitivanje hipotetikih stavova (kontekst opravdavanja) a da se ne ispituju traganja za tim stavovima (kontekst otkria) hipotetiki stavovi ne moraju da se tiu samo pretpostavljenih odnosa izmeu fenomena, ve da to mogu biti i egzistencijalne hipoteze o samim fenomenima

Istraivanje shvati kao sistematski, kritiki, kontrolisani i ponovljivi proces sticanja novih znanja, neophodnih (a ponekad i dovoljnih) za identifikovanje, odreivanje i rjeavanje naunih (teorijskih i empirijskih) problema.

Proces istraivanja

Metode prikupljanja podataka

Kvalitativni pristup

Deskriptivne studije: Posmatranje Razgovori Intervjui prostora Okrugli stolovi injenica Case studije

Istorijske studije: Eksterna i interna evidencija Koncept istorijskog vremena Koncept istorijskog

Sistematsko koritenje istorijskih

Kvantitativni pristup Desk (statistiki podaci prikupljeni u druge svrhe) Anketni upitnici, Testovi Analiza sadraja Sociometrija

Metode istraivanja Postupak u prouavanju pojava kojim se nastoje utvrditi naune injenice i otkriti nauna istina

Metode naunog istraivanja

Najee primijenjene metode naunog istraivanja, kao dijela naune metode, su: induktivna i deduktivna metoda, metoda analize i sinteze, metoda apstrakcije i konkretizacije, metoda generalizacije i specijalizacije,metoda dokazivanja i opovrgavanja, metoda klasifikacije, metoda deskripcije, metoda kompilacije, komparativna metoda, statistika metoda, matematika metoda, metoda modeliranja, kibernetika metoda, eksperimentalna metoda, dijalektika metoda, istorijska metoda, genetika metoda, teorija sistema kao metoda, aksiomatska metoda, metoda idealnih tipova, empirijska metoda, metoda studija sluaja, metoda anketiranja, metoda intervjuiranja, metoda opaanja, metoda brojenja, metoda mjerenja, Delfi metoda, metoda "mozaika" i ostale naune metode.

Induktivna metoda

Induktivna metoda je sistemska primjena induktivnog naina zakljuivanja kojim se na osnovu analize pojedinanih injenica dolazi do zakljuka o optem sudu, od zapaanja konkretnih pojedinanih sluajeva dolazi do optih zakljuaka. Pouzdanost induktivnog zakljuka direktno ovisi o: broju istraenih injenica i sluajeva, reprezentativnosti analiziranih injenica za odreenu pojavu i stepen pouzdanosti znaenja injenica. Analiza induktivne metode mora ukljuiti fundamentalni element svakog induktivnog zakljuivanja, a to je relacija posebnog - opteg.

Deduktivna metoda

Deduktivna metoda je sistemska primjena deduktivnog naina zakljuivanja u kojemu se iz optih sudova izvode posebni i pojedinani zakljuci. Dedukcija uvijek pretpostavlja poznavanje optih znanja na osnovu kojih se saznaje ono posebno ili pojedinano. Najvaniji elementi deduktivne metode su postupci metoda analize, sinteze, apstrakcije, generalizacije i specijalizacije. Deduktivna metoda u nauci slui za: objanjenje injenica i zakona, za predvianje buduih dogaaja, za otkrivanje novih injenica i zakona, za dokazivanje postavljenih teza, za provjeravanje hipoteza i za nauno izlaganje.

Metoda analize

Metoda analize je postupak naunog istraivanja ralanjivanjem sloenih pojmova, sudova i zakljuaka na njihove jednostavnije sastavne dijelove i elemente. Analiza je postupak miljenja u kretanju od posebnoga k opem ili izvoenje teorema iz aksioma po utvrenim pravilima. Postoje dvije vrste analize: deskriptivna, kada se opisuju elementi neke cjeline i eksplikativna, kada se pokuava objasniti odreena cjelina na osnovu njenih dijelova.

Metoda sinteze

Metoda sinteze je postupak naunog istraivanja i objanjavanja stvarnosti putem sinteze jednostavnih sudova u sloenije. Sinteza je proces uoptavanja u kojemu nastaju sve apstraktniji pojmovi u usporeivanju s prethodnim pojmovima. Sinteza je nain sistematiziranja znanja po zakonitostima formalne logike, kao proces izgradnje teorijskog znanja u pravcu od posebnog ka opem. Postoje dvije vrste sinteze: deskriptivna i eksplikativna sinteza. Prema sloenosti razlikuju se: elementarna, kauzalna i funkcionalna sinteza. Prema cilju, odnosno usmjerenosti spoznaja, sinteze mogu biti: genetika i strukturalna.

Metoda apstrakcije

Apstrakcija je misaoni postupak bilo kakvog odvajanja, bilo odvajanje opteg i eliminisanje posebnog, bilo misaoni postupak odvajanja posebnog i individualnog, zanemarivanje opteg.

Apstrakcija ima dvostruki smisao: apstrakcija opteg ili apstrakcija posebnog. Apstrakcijom se odvajaju nebitni od bitnih elemenata pojave ili predmeta istraivanja. Apstrakcija poiva na analizi, ali analiza kao postupak rastavljanja, predstavlja i odvajanje, apstrakciju dijelova iz cjeline pojave.

Statistika metoda

Statistika metoda moe se nazvati i opta nauna metoda; u novije vrijeme postala jedna od najvanijih naunih metoda; esto se koristi u naunoistraivakom radu u svim naunim podrujima. Istraivanja u naunim podrujima drutvenih nauka nezamisliva su bez primjene statistike metode. Statistika je nauka o metodama pomou kojih analiziramo pojave koje nas okruuju, tako da pomou grafikona i izraunatih pokazatelja otkrivamo njihove strukture, karakteristike i zakonitosti u pojedinim vremenskim intervalima te uzrono-posljedine veze izmeu tih pojava.

METODA UZORAKA

PROCJENA PARAMETARA POPULACIJE POMOU UZORKA

TESTIRANJE HIPOTEZA O NEKIM KARAKTERISTIKAMA

interval procjene AS populacije interval procjene totala populacije interval procjene proporcije
populacije

projektiranje veliine uzorka

testiranje hipoteze o nepoznatoj AS ispitivanje jednakosti AS dvaju populacija testiranje hipoteza o nepoznatoj testiranje hipoteze o jednakosti dvaju ili
vie populacija s pomou 2 - testa proporciji

ZAKLJUAK

Osnove naunog metoda ini jasno, zdravorazumsko razmiljanje, a njegovi postupci duboko su odreeni sutinom svoje namene, odnosno sutinom same nauke. Da bismo ih bolje razumeli i usvojili stoga se treba pozabaviti i sutinom nauke. Predmet ma koje posebne nauke, pa time I nauke uopte, uvek je neki od segmenata prirode kojoj pripadamo. Upravo po metodu istraivanja koga koriste, razlikujemo dve glavne grupe nauka. Nazivamo ih apstraktnim (ili neempirijskim) i empirijskim (iskustvenim). Apstraktne, ili neempirijske nauke bar prividno ne zavise od iskustva, odnosno od naih veza sa okolnom prirodom. U njih spadaju logika i matematika, koje ispituju operacije sa misaonim kategorijama I veze izmeu njih, koje su, na dananjem stupnju razvoja ovih nauka, definisane bez javnog pozivanja na okolnu prirodu, po pravilima koja su takoe definisana bez referisanja na bilo ta van tog misaonog sistema ije pravilnosti istrauju.

Dopunska literatura "Osnovi nauno istraivakog rada", Nikola Milosavljevi, 1989, Nauna knjiga, Beograd "Kako napisati i publikovati nauno delo", Zoran Popovi, 1999, Akademska misao, Beograd "The Science of Scientific Writing", George D. Gopen and Judith A. Swan, American Scientist, Nov-Dec 1990, Volume 78, 550-558 "What is the Scientific Method", 1998,http://members.aol.com/ScienzFair/scimeth.htm "An Introduction to Science, Scientific Thinking and the Scientific Method", Steven D. Schafersman, 1997,http://www.carleton.ca/~tpatters/teaching/climatechange/sciencemethod.html

S. Verbi i B. Savi, 2003