elbookers.

com

Platon Fedar ili O lepoti

(prema izdanju Narodne knjige, Alfa, 1996.; preveo Milo N. uri)
LICA: LICA Sokrat, Fedar

UVODNI RAZGOVOR I
SOKRAT: FEDAR:

Dragi Fedre, kuda i odakle?

Od Lisije, Kefalova sina, Sokrate. A idem u etnju izvan gradskih bedema. Ta

dugo sam se kod njega zadrao, sedei od zore; a po savetu Akumena, tvojega i mojega prijatelja, idem u svoje etnje po putevima, jer one, kau, manje umaraju nego etnje po drumovima.
SOKRAT: FEDAR:

Ta dobro on govori, prijatelju. Nego Lisija je, prema tome, bio u gradu?

Da, kod Epikrata, ovde u Morihovoj kui blizu Olimpiona. Pa oko ega ste se bavili? Ili vas je verovatno Lisija astio svojim

SOKRAT:

besedama?
FEDAR:

ue, ako si dokolan da sa mnom poe i da slua? A to? Zar ne misli da bi mi, kao to Pindar kae, "bilo banije od svakog

SOKRAT:

posla" da mogu uti tvoj i Lisijin razgovor?

FEDAR:

Hajde, dakle, sa mnom!

SOKRAT: FEDAR:

A ti govori!

Zaista, Sokrate, ba tebi prilii to eli da uje. Jer tema koju smo pretresali

bila je, ne znam kako, o ljubavi. Lisija je, naime, napisao spis u kome nekog lepog mladia treba da zadobije, ali ne ljubavnik, nego a ba to je lepo izveo on tvrdi da u ljubavi treba vie ugaati onome ko nije zaljubljen nego onome ko je zaljubljen.
SOKRAT:

Odlian ovek! Kad bi samo pisao da treba vie ugaati siromahu nego

bogatau i vie starijemu nego mlaemu, i to sve inae vai i za mene i za veinu nas. Zaista, to bi bile graanima sklone i za ceo narod korisne besede. A ja sam te toliko zaeleo uti da te, i kad bi ti svoju etnju produio sve do Megare i, kao Herodik, doao do grada i opet se okrenuo, ipak ne bih ostavio.
FEDAR:

Kako kae, moj predobri Sokrate? Misli li da u ja ono to je Lisija za

mnogo vremena u dokolici izradio, on, koji je najbolji dananji knjievnik, da u to ja, koji tome poslu nimalo nisam vian, umeti napamet kazati dostojno njega? Mnogo mi jo treba da to mogu. A ipak bih voleo to nego da imam ne znam kakvo imanje.

II
SOKRAT:

O Fedre, ako ja Fedra ne poznajem, onda ni o sebi nita vie ne znam. Ali

ne vai ni jedno ni drugo. Dobro znam da on, ako je mogao sluati Lisijinu besedu, nije ga uo samo jedanput, nego je Lisiju vie puta moljakao da mu besedu ponovi, i Lisija ga je drage volje posluao. Ali onome ni to ne bee dovoljno, nego naposletku uze spis, i stade u njemu pregledati mesta koja mu se najvie sviahu. Zaokupljen tim poslom, sedeo je od rana jutra dokle god od sedenja nije iznemogao, i potom ode u etnju i, kao to ja mislim, tako mi boba, on je besedu nauio napamet, ako nije bila suvie duga. A poao je izvan grada da je ui. Kad je, pak, sreo oveka koji gori od elje da slua besede, obraduje se to ga je video, mislei da e imati uesnika u svom zanosu, pa ga pozove da s njime produi put. A kad ga je ovaj pomamnik na besede stao moliti da mu ih ispria, on se ustezao kao da zaista nema volje da govori, a naposletku bi, i kad ga neko ne bi drage volje sluao, ipak na silu progovorio. Ti ga, dakle, Fedre, zamoli da ve sada ini ono to e uskoro u svakom sluaju initi.

FEDAR:

Za mene je, zaista, najbolje da govorim onako kako mogu. Jer, ini mi se da

me ti nee pustiti pre nego ih izgovorim ovako ili onako.

SOKRAT:

Sasvim pravo ti se ini.

III
FEDAR:

Ovako u, dakle, postupiti. Jer, u stvari, Sokrate, rei nisam sasvim napamet

nauio; samo u ti otprilike smisao svih Lisijinih izvoenja o razlici izmeu onoga ko ljubi i onoga ko ne ljubi u glavnim takama redom izneti, poinjui od prvoga.
SOKRAT:

Ali mi najpre, duo moja, pokai ta to u levoj ruci dri pod haljinom.

Nasluujem da ima samu besedu. Ako je tako, a ti misli o meni da te ja, dodue, veoma volim, ali, ako je i Lisija tu, da nisam voljan predati se tebi da se na meni veba. Nego, dela pokazuj!
FEDAR:

Prestani! Liio si me, Sokrate, nade kojom se nadah da u se na tebi vebati.

Ali gde eli da sednemo, pa da itamo?

SOKRAT:

Ovamo skrenimo, i hajdemo pored Ilisa, pa emo gde nam se svidi sesti na

mirnu mestu.
FEDAR:

U dobar as, ini mi se, idem bos, jer ti ide svagda. Zato nam je najlake ii

uz potok kvasei noge, a to i nije neprijatno, naroito u ovo doba godine i dana.
SOKRAT: FEDAR:

Idi, dakle, napred, i u isti mah pogledom trai mesto gde emo sesti.

Vidi li onaj najvii platan? Dabome.

SOKRAT: FEDAR:

Onde je hladovina, i pirka povetarac, a ima i trave da sednemo ili, ako nam se

svidi, da legnemo.
SOKRAT:

A ti idi napred!

FEDAR:

Kai mi, Sokrate, nije li to otprilike mesto na Ilisu odakle je, po prii, Bogreja

ugrabio Oritiju?
SOKRAT: FEDAR:

Pria to kazuje.

Da li s ovog mesta? Voda je bar prijatna i ista i bistra, a njena obala

prikladna za igralite devojkama.

SOKRAT:

Ne, nego dole nie kakva dva ili tri stadija, onde gde preko potoka vodi put

hramu Agre. I onde je negde i nekakav rtvenik Borejin.

FEDAR:

Na njega nikako nisam obraao panju. Nego, kai mi, Diva ti, Sokrate, da li ti

veruje da je ta pria istinita?

IV
SOKRAT:

Ta kad ne bih verovao, kao nai ueni ljudi, to ne bi bilo udnovato. Tada

bih, mudrujui, tvrdio da ju je, kad se igrala sa Farmakijom, Borejino duvanje oborilo s bliskih stena, pa kad je na taj nain izgubila ivot, reklo se da ju je Boreja ugrabio (ili s Areopaga, jer se opet pripoveda i ova pria da je odande, a ne odavde ugrabljena). Ali ja, Fedre, nalazim da su takva objanjenja inae lepa, samo iziskuju veoma veliku vetinu i velik napor, i onaj ko ih se laa, nije ba sasvim srean ovek, bar utoliko ukoliko zatim nuno mora prema razumu objanjavati i priliku Hipokentaura, pa potom i priliku Himere: i zatim se gomila celo mnotvo slinih pojava, Gorgona i Pegasa i udnovata sila drugih neizbrojanih nakaznih stvorenja. Pa ako neko ne veruje u njih, i pregne da svako od njih svede na neto to je prilika istini, tome e u njegovoj nespretnoj uenosti biti za to potrebno mnogo vremena. A ja za taj posao nemam slobodna vremena. Uzrok je tome, dragi moj prijatelju, ovaj: ne mogu, kako delfijsko pismo nareuje, jo ni sama sebe da poznam, pa mi se ini smeno da, kad jo ni to ne znam, ispitujem stvari koje me se ne tiu. Zato ja te prie ostavljam onakve kakve su, a drei se onoga to se o tome misli, ja se, kako ba sada rekoh, ne brinem za takve stvari, nego za sama sebe: da li sam zverka zavojitija i naduvenija nego li Tifon, ili sam ivotinja pitomija i prostija, koja od prirode

bez naduvenosti ima uea u neemu boanskom. Nego da te zapitam, prijatelju: ne bee li to ono drvo kome si nas vodio?
FEDAR:

Ba ono isto.

V
SOKRAT:

Tako mi Here: ba je mesto lepo za odmaranje! Ta ova je platana i veoma

irokih grana i visoka, pa kako je prelepa visina i hladovina konopljike koja se najraskonije rascvetala da ceo kraj ispuni najslaim mirisom; a pod platanom opet umilno izvire izvor veoma studene vode, tako da se nogom moe osetiti. Po slikama i zavetnim poklonima ini se da je to sveteno mesto, posveeno nekim Nimfama i Aheloju. Pa onda, molim te, kako ovde vetri ljupko arlija, kako je prijatan i pun mirisa! I svojim letnjim umorom zvonko prihvata horsku pesmu zrikavaca. Ali od svega je najumilnija trava, koja je na blagu pristranku bujno izrasla, tako da moe, kad legne, glavu nasloniti kao na meko uzglavlje. Tako si se pokazao kao odlian vodi stranaca, dragi moj Fedre.
FEDAR: FEDAR:

A ti se, udnovati ovee, ba pokazuje kao nekakav osobenjak, jer zaista,

kao to kae, lii na nekakva stranca koga vode, a ne na domaeg oveka. Tako ni iz gradske oblasti ne ide u tue krajeve, a meni se bar ini da se uopte ni izvan bedema ne pojavljuje.
SOKRAT:

Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti eljan nauke. A ovi

predeli i ova drveta nee me niemu da ue, nego ljudi u gradu. Ali ti si, ini mi se, naao pravi lek mome neizlaenju. Jer, kao to ljudi pred gladnom stokom nose zelenu granu ili kakvu hranu, pa je tako mame i vode, tako e zacelo i ti mene, ako mi tako pokazuje besede u knjigama, voditi oko cele Atike i kuda god inae hoe. A sada, kad smo ba ovamo dospeli, ja sam naumio da legnem, a ti se namesti onako kako misli da je najzgodnije za itanje, pa itaj.
FEDAR:

A ti sluaj!

PRVI GLAVNI DEO: TRI BESEDE O EROTU 1. Lisijina beseda i njena ocena VI
FEDAR:

"O mojim si stvarima obaveten i uo si kako mislim da nam je korisno ako se

ovo dogodi. A nadam se da mi se nee uskratiti ono to molim, jer ba nisam zaljubljen u tebe. Jer, ljubavnici se kaju za svoje milote, im je zadovoljena njihova pouda; a nezaljubljenima ne dolazi nijedan trenutak u kome bi imali razloga za kajanje. Jer, ne pod pritiskom, nego od svoje volje, i time u mogunosti da najbolje razmisle o svojim stvarima, ine milosti prema svojim snagama. Pa jo ovo: ljubavnici uzimaju u razmatranje kako su zbog ljubavi svojim imanjem ravo upravljali i ta su ispoklanjali, pa kad jo dodadu muku to su je podneli, misle da su svojim ljubljenicima odavno vratili ljubav. A oni koji ne ljube ne mogu se ni izgovarati zanemarivanjem imanja zbog toga, ni uzimati u raun minule napore, ni aliti se na raspre sa svojim srodnicima: i kad tako otpadnu tolika zla, ne ostaje im nita drugo nego dobrovoljno initi sve ono ime misle da se mogu dopasti drugima. Pa jo i ovo: ako su ljubavnici dostojni dubokog potovanja zato to tvrde da su im najmiliji oni koji ljube, i to su gotovi da se i reima i delima mraze s drugima da bi se dopali svojim ljubljenicima, onda je lako poznati da li govore istinu po tome to e one u koje se docnije zaljube vie potovati nego preanje, pa je oevidno da e, onima za volju, preanjim ljubljenicima i zlo initi. A kakva je prilika utroiti takvo dobro na onoga koga bije takva nesrea, koju niko iskusan ne bi ni pokuao da otklanja? Jer i oni sami priznaju da su vie bolesni nego pametni, i da znaju da im pamet nije u redu, ali ne mogu sami sobom vladati. Prema tome, kad opet dou k sebi, kako bi mogli odobravati ono to su naumili u onakvu stanju! Pa ako bi izmeu ljubavnika i odabrao najboljega, tvoj izbor bi bio ogranien samo na malen broj; ako li bi izmeu ostalih izabrao najprikladnijega, taj bi bio izmeu mnogih: tako da ima mnogo vie nade da se u velikom broju nalazi onaj koji je dostojan tvoga prijateljstva.

VII
Ako li se, pak, boji javnoga mnenja da e doiveti sramotu ako ljudi doznaju, onda je pojmljivo da e se ljubavnici, mislei da im se i drugi dive onako kao oni sami sebi, zaneti i o tom pripovedati i, puni tatine, pred svakim se razmetati kako se nisu uzalud muili. A oni koji ne ljube, jer umeju sami sebe obuzdavati, volee ono to je bolje od slave kod ljudi. Zatim ovo: nemogue je da mnogi ne uju i ne vide kako ljubavnici prate svoje ljubljenike, i to smatraju kao svoj posao, tako da se, kad ih ljudi vide gde se meu sobom razgovaraju, odmah stvara miljenje da su se sastali ili zato to su svoju poudu zadovoljili, ili zato to nameravaju da je zadovolje. A one koji ne ljube niko nee ni pokuati da prekoreva za njihovo sastajanje, jer svako zna da je nuno razgovarati se, ili zbog prijateljstva ili radi neke druge prijatnosti. I naroito ako se boji mislei da je odravanje prijateljstva vezano s tekoom i, ako se i drugim nainom dogodi razmirica, da za obojicu nastaje zajednika nesrea; a ti sam, ako izgubi ono to najvie voli, da bi se tebi dogodila velika teta: onda se ljubavnika mora vie bojati. Jer ima mnogo stvari zbog kojih oni padaju u alost, pa misle da se sve deava na njihovu tetu. Zato i pokuavaju da svojim ljubljenicima spree sastajanje sa drugim ljudima, bojei se imunih da ih bogatstvom ne nadmae, a uenih da duhom ne budu jai. A koji neko drugo dobro imaju, svakoga se boje zbog onoga ime on stie mo i uticaj. A ako te nagovore da se s tim ljudima omrazi, liavaju te prijatelja i ostaje sasvim usamljen; ako li vodi rauna o nekoj koristi i misli pametnije nego oni, onda e se s njima zavaditi. A svi oni koji nisu zaljubljeni, nego su svojom vrednoom zadobili ono za im su udeli, nee osati nikakvu zavist protiv onih koji s tobom saobraaju, nego e mrziti na one koji to ne ele, mislei da ih ovi preziru, a od onih koji se s tobom drue nadaju se koristi. Zato postoji mnogo vea nada da e im ta stvar postati izvor prijateljstva nego li neprijateljstva.

VIII
I zaista, mnogi ljuavnici poudeli su telo pre nego su upoznali karakter deaka i obavestili se o drugim njegovim osobinama, tako da je neizvesno da li e hteti da

budu prijatelji i onda kad svoju poudu zadovolje. A to se tie nezaljubljenih, koji su ve ranije, kao uzajamni prijatelji, to uinili, sva je prilika da im naslada koju su oseali nee smanjiti prijateljstvo, nego e im to ostati uspomena za njihovo ponaanje u budunosti. Pa izvesno je da e postati bolji ako mene poslua, a ne ljubavnika. Jer, ljubavnici hvale i ono to govori i ono to ini, ako to i nije najbolje, bilo zato to se boje da e tvoje prijateljstvo izgubiti, bilo zato to zbog svoje poude ne mogu pravo rasuivati. Eto, takve su posledice ljubavi. Ona ini da je onima koji u njoj nisu sreni muno i ono to u drugima ne izaziva nezadovoljstvo; a one koji su sreni primorava da hvale i ono to nije dostojno radosti. Zato ljubljenike treba vie aliti nego im zavideti. Ako mene poslua, pre svega neu s tobom saobraati robujui trenutnoj nasladi, nego imajui na umu i docniju korist, ne od ljubavi savladan, nego vladajui sam sobom, i neu zbog malih stvari zapodevati ljuto neprijateljstvo, nego u se zbog velikih i gneviti na te malim gnevom i polagano, opratajui nenaumljene pogreke, a trudei se da otklonim naumljene. Jer, to su znamenja prijateljstva koje e dugo trajati. Ako li ti na pamet pada to da prijateljstvo ne moe ojaati bez strasne zaljubljenosti, onda mora imati na umu da mi ne bismo ni svoje sinove toliko voleli, ni oeve ni majke, niti bismo sticali verne prijatelje koji nisu postali iz takve poude, nego na osnovu drugih ivotnih uslova.

IX
Zatim, ako potrebnima treba najvie milost initi, treba initi dobro i drugima, ne najboljima, nego najpotrebnijima, jer oni koji su izbavljeni iz najveih nevolja, najvie e biti zahvalni svojim dobrotvorima. tavie, na gozbe u sopstvenoj kui nije dostojno pozivati prijatelje, nego prosjake i one kojima je potrebno da se nahrane, jer e oni i odani biti i dobrotvoru se pridruivati i na njegova vrata dolaziti i najvie e se radovati; nee im najmanju zahvalnost iskazivati, i mnoga e im dobra eleti. Ali moda treba milost initi ne onima koji su sasvim potrebni, nego onima koji najvie mogu svoju zahvalnost pokazivati; i ne onima koji samo prosjae, nego onima koji su dostojni pomoi; a ni onima koji e uivati tvoju mladenaku lepotu, nego onima koji e ti, kad postane stariji, deliti od svojih dobara; a ni onima koji e se

posle postignutnog cilja time pred drugim razmetati, a ni onima koji se oko sebe trude samo kratko vreme, nego onima koji e ti za svega ivota ostati prijatelji; a ni onima koji e, poto zadovolje svoju poudu, traiti povoda neprijateljstvu, nego onima koij e, kad mine mladalaka sveina, tek tada pokazivati svoju vrsnou. Ti se, dakle, seaj mojih rei i imaj na umu da prijatelji zaljubljenima ine zamerke kao da je to lo posao, a da onima koji ne ljube nikad niko od njihovih srodnika nije zamerio da su se zbog toga slabo trudili oko svojih stvari. Moda bi eleo da me upita da li ti savetujem da ugaa svima koji te ne ljube. A ja mislim da ti ni ljubavnik ne bi rekao da se tako ponaa prema svima ljubavnicima, jer niti je to dostojno iste zahvalnosti onom koji pravo prosudi, niti je tebi, ako bi hteo, isto tako moguno da svagda krije od drugih. Ipak ne treba da iz toga proizilazi ikome ikakva teta, nego samo korist i za jednog i za drugog. Ja mislim da je dovoljno toga to sam rekao; a ako ti eli, mislei da na togod nisam obratio panju, a ti pitaj!"

X
Kakva ti se ini, Sokrate, ova beseda? Nije li neobino lepa i u svemu ostalom, a naroito u izrazima?
SOKRAT:

Boanstvena, u stvari, dragi moj prijatelju; ja sam se sasvim zaneo! I to mi

se dogodilo zbog tebe, Fedre, dok sam u tebe gledao, jer se meni inilo da te ozarivala radost dok si itao. Ta mislio sam da ti takve stvari bolje razume nego ja, pa sam te pratio, a pratei te zanosio sam se kao i ti, boanstvena moja glavo!
FEDAR:

Dobro! Tako, dakle, svia ti se da se ali? ini ti se, dakle, da se alim i da ne govorim ozbiljno?

SOKRAT: FEDAR:

Nikako, dragi Sokrate, nego mi po istini reci, tako ti Diva, zatitnika

prijateljstva: misli li da bi ko drugi u helenskom svetu mogao to drugo rei o istom predmetu to bi bilo znaajnije i sadrajnije?

SOKRAT:

Kako to? Treba li da ja i ti tu besedu pohvalimo i u tome smislu kao da je

pisac iskazao to treba, a ne samo u onom da je svaki pojedini izraz jasan i zaobljen i briljivo izraen? Jer, ako to treba uiniti, moram to priznati tebi za volju; ja to, dodue, nisam primetio zbog svoje nitavnosti. Ja sam obraao panju samo na retoriki oblik, a to se tie onoga drugoga, miljah da se ni sam Lisija ne smatra vrsnim. I tako mi se uini, Fedre, ako ti ne tvrdi drukije, da je dva i tri puta isto rekao, zacelo zato to on nema toga obilja da mnoge stvari govori o istom predmetu, ili on tome ne pridaje nikakve vanosti. U stvari, mi se inilo da on, pun mladalakog preobilja, eli pokazati kako jedno te isto ume izraziti drukije i opet drukije, a u oba maha najbolje.
FEDAR:

Nita ti ta ne vredi, Sokrate! Ta ba toga ima u besedi najvie. Jer, od onoga

to se moe nai u gradivu, a to je dostojno da se pomene, nije nita mimoiao, tako da niko nikada, u poreenju s njim, ne moe ni vie ni bolje rei.
SOKRAT:

To ti ja vie neu moi poverovati. Jer starinski mudri ljudi i ene, koji su o

tome govorili i pisali, ukorie me, ako to odobrim tebi za volju.

FEDAR:

Koji su to? I gde si ti bolje od ovoga uo?

XI
SOKRAT:

To ti odmah ovako ne mogu rei. Ali oevidno je da sam od nekih uo, ili od

lepe Sapfe, ili od mudroga Anakreonta, ili i od proznih pisaca. Iz ega to zakljuujem? Pune su mi nekako grudi, zanesenjae moj, i oseam da bih prema tome mogao rei druge rei koje nisu gore. Da ja nita od toga sam po sebi nisam zamislio, to dobro znam, jer poznajem svoju neukost. Ostaje, dakle, samo ta mogunost da sam se odnekud iz tuih izvora sluanjem napunio kao sud, ali sam zbog tupoglavosti ba i to zaboravio kako i od koga sam uo.
FEDAR:

Nego, plemeniti ovee, veoma lepo si rekao. Ali od koga i kako si uo, to ti

meni, kad bih od tebe i zahtevao, nemoj rei, nego to to govori uini. Prihvati se toga da mi kae novo, to treba da bude bolje i ne manje od onoga to je u ovom spisu, ne uzimajui u obzir ova izvoenja. A ja obeavam tebi, kao i devet arhonata,

da u u Delfe kao zavetni poklon postaviti zlatni kip u prirodnoj veliini, ne samo moj nego i tvoj.
SOKRAT:

Preumilan si i doista zlatan, Fedre, ako misli da ja tvrdim da je Lisija u

svemu pogreio, i da je moguno mimo sve to drugo rei. To se, mislim, ne deava ni najloijem piscu. Uzmi odmah, na primer, ovo o emu je re: ako onaj ko dokazuje da neljubavniku treba vie initi po volji nego ljubavniku, propusti da hvali nerazboritost jednoga a da kudi razboritost drugoga, to je ipak nuno, misli li da e on imati da govori jo neto drugo? Ne! Takve stvari treba besedniku putati i opratati, i u takvim stvarima nije re o iznalaenju koje bi zasluivalo pohvalu, nego o rasporedu; a u onakvima koje nisu nune i teko se iznalaze svakako je, pored rasporeda, re i o iznalaenju.

XII
FEDAR:

Slaem se s time to kae, jer mi se ini da si pravo govorio. Uiniu, dakle,

i ja tako. Da se ljubavnik nalazi u nekom bolesnom stanju vie no neljubavnik, to u ti dopustiti kao pretpostavku; ali, ako u ostalim stvarima kae vie i dostojnije nego Lisija, a ti stoj iskovan pored zavetnog poklona Kipselida u Olimpiji.
SOKRAT:

Raestio si se, Fedre, zato to sam zadirkujui tebe napao tvoga ljubimca,

pa zacelo misli da u ja zaista pokuati da neto drugo iznesem kienije i tako njegovu mudrost nadmaiti.
FEDAR:

to se tie toga, dragoviu moj, upao si u istu zamku. Jer, mora govoriti u

svakom sluaju, onako kako ume. A da ne moramo na silu zametati bljutavu alu i jedan drugome vraati ao za sramotu, budi smotren i nemoj me primorati da govorim ono: "Ako ja, Sokrate, Sokrata ne poznajem, onda ni o sebi nita ne znam", i "eleo je govoriti, ali se ustezao"; nego uzmi na um da odavde neemo otii pre nego iskae ono to si rekao da u grudima ima. Sami se nalazimo u samoi, jai sam ja i mlai, a na osnovu svega toga shvati to kaem, i nikako nemoj hteti da govori na silu kad moep drage volje.

SOKRAT:

Ali, dragi moj Fedre, smean u biti ako posle valjana pisca ja, koji sam

neuk, bez pripreme kaem neto o istom predmetu.

FEDAR:

Zna li kako stoji stvar? Prestani da se gizda preda mnom, jer ja imam

otprilike samo neto da kaem, pa u te primorati da govori.

SOKRAT: FEDAR:

To nipoto da nisi rekao.

Ne, nego ba da kaem, a govor e mi biti zakletva. Kunem se, dakle ta

kime, kojim bogom? Ili hoe li ovim platanom? Zaista, ako mi ne izgovori besedu pred ovim drvetom, nikada ti neu niiju drugu besedu pokazati ili saoptiti.

XIII
SOKRAT:

Gle, ugursuza, kako lepo nae ime e nagnati oveka govorljivca da radi

to nareuje!
FEDAR:

Pa ta ti je da se rogui? Nita vie, kad si se tako zakleo. Ta kako bih mogao uzdrati se od takve

SOKRAT:

gozbe.
FEDAR:

Govori, dakle! Zna li kako u to uiniti?

SOKRAT: FEDAR:

to? Zastru najpre sebi lice, pa u onda govoriti da to pre besedu trkom svrim

SOKRAT:

i da se od stida ne pometem gledajui u tebe.

FEDAR:

Govori samo, a ostalo radi kako te volja.

2. Prva beseda Sokratova i razgovor o toj besedi

SOKRAT:

Hajdete, Muze, bile vi glasovite ili zbog vrste svoje pesme ili zadobile taj

nadimak zato to ste od pevakog naroda Ligijaca, pomozite mi u prii, koju me primorava govoriti ovaj blagorodnik ovde, da mu se prijatelj, koji mu se ve ranije inio mudar, pokae sada jo mudrijim. Dakle: Bee jednom nekakav deak, tavie momi, izvanredne lepote. Taj je imao veoma mnogo ljubavnika, a jedan od njih bee lukav. I ovaj mladia, koga on nije ljubio manje nego svako drugi, bee uverio da ga ne voli, pa jednoga dana, kad je od njega traio ljubav, uveravae ga da neljubljeniku treba pre ugoditi nego ljubavniku i govorae ovako:

XIV
U svim stvarima, mome, ima samo jedan poetak za one koji hoe da se dobro savetuju. Treba da znaju o emu ele da se savetuju, inae e nuno pogreiti u svemu. Veina ljudi ne opaa da ne poznaje sutinu pojedinih stvari. Ali, kao da je zaista poznaju, oni se ne sporazumeju u poetku ispitivanja; a u docnijem ispitivanju moraju da ispataju, kao to je sasvim prirodno: ne slau se ni sami sa sobom, ni meu sobom. Nas dvojica, ja i ti, neemo initi pogreku za koju prigovaramo drugima, nego kad smo ja i ti postavili pitanje da li prijateljstvo treba odravati vie s ljubavnikom ili s neljubavnikom, a mi se slono sporazumejmo o pojmu ljubavi, o njenoj sutini i njenoj snazi, pa zatim, imajui to na oku i na umu, ispitujmo da li nam ona donosi korist ili tetu. Jer, da je ljubav nekakva pouda, to je svakome oevidno. A da opet i neljubavnici oseaju poudu za onim to je lepo, znamo. Po emu emo, dakle, razlikovati ljubavnika od neljubavnika? Treba opet pomisliti na to da se u svakome od nas nalaze dve sile, koje nama vladaju i pokreu nas i za kojima idemo kuda nas vode: jedna je uroena, pouda za nasladama, a druga je steena, misao, koja tei za onim to je najbolje. Ove dve moi u nama ponekad se slau, a ponekad se protive jedna drugoj, te as preovlauje jedna, a as druga. Ako nas, dakle, naa misao razlono vodi onom to je najbolje, te ima nad nama vlast, ime je toj vlasti razboritost. Ako li nas pouda nerazlono uvlai u naslade, i ako je u nama zadobila

vlast, ta se vlast naziva razvrat. A razvrat je mnogoimen, jer ima mnogo delova i mnogo oblika. I koji se od ovih oblika ba najvie istie, taj svoje ime nadeva onome u koga se nalazi da se njime naziva, a niti je lepo niti je dostojno njime se nazivati. Ako je pouda za jelima, koja je odnela pobedu nad najboljim umom i nad ostalim poudama, ona se zove prodrljivost, i onome u koga se nalazi nadenue se isto ime. Ako se, pak, pijanstvo nametnulo za tiranina, i onoga koji ga ima vodi tim putem, oevidno je koje e karakteristino ime dobiti. A to se tie i ostalih ovima srodnih i srodnih pouda imena, jasno je kakva se imaju nadevati, ve prema tome kako koja od njih preovlauje. Ako radi koje je poude sve preanje reeno, gotovo je ve oevidno, ali svaka misao postaje nekako jasnija ako se iskae nego ako ostane neiskazana. Dakle: bezumna pouda, koja je savladala misao i njenu tenju za onim to je pravo i pohitala za uivanjem naslade to je daje lepota, pa je opet od njoj srodnih pouda dovedena telesnoj lepoti, te je tako na svom pobednikom hodu ojaala do najivljeg razvitka snage, dobila je ime po toj istoj snazi i nazvana je ljubavlju.

XV
Nego, dragi Fedre, ini li se tebi, onako kao i meni, da se nalazim pod vlau neke boje sile?
FEDAR:

Ta dabome, Sokrate, protiv tvoga obiaja tee ti beseda kao reka. utke me, dakle, sluaj, jer zaista se ini da je mesto boanstveno, i zato se

SOKRAT:

nemoj zauditi ako se u toku besede vie puta zanesem; jer sada ti gotovo ditirambe govorim!
FEDAR:

Govori pravu istinu. A za to si ti kriv. Nego sluaj ostalo! Jer, moda bi se moglo rasturiti ono to

SOKRAT:

me obuzima. Ipak, neka se za to stara bog, a mi se govorom vratimo naem mladiu.

Dobro, dragoviu moj: ta je ono o emu ba treba da se savetujemo, reeno je i odreeno. Imajui, dakle, to na umu, govorimo o ostalom, koju e korist ili tetu od ljubavnika i neljubavnika oekivati po svoj prilici onaj ko im ugaa. Onaj koga je pouda savladala i ko robuje nasladi mora zacelo svoga ljubavnika pripremati da mu bude to prijatniji. A bolesnu oveku prijatno je sve to se s njime ne takmii, a to je bolje od njega i jednako s njim, to mu je mrsko. Prema tome, ni boljega ni sa sobom jednaka ljubljenika nee ljubavnik drage volje podnositi, nego ga svagda gradi slabijim i nesamostalnijim. A slabiji je neuk ovek od uena, plaljiv od hrabra, nevet govoru od kolovana besednika, sporouman od hitroumna. Ako se toliki i jo drugi nedostaci pojavljuju u duhu ljubljenika ili se u njemu ve po prirodi nalaze, to se ljubavnik mora jednima radovati, a druge izazivati, ili se liavati trenutnog uivanja. Pa zavidljiv mora da bude i time to ljubavnika udaljuje od mnogih drugih korisnih veza, na osnovu kojih bi se najvie mogao razviti u oveka, mora da mu ini veliku tetu, a najveu time to ga uzdrava od veze na osnocu koje bi najvie razvio svoj um. A to je ba ona boanstvena filosofija od koje ljubavnik svoga ljubimca mora udaljavati, bojei se da e ga ovaj prezreti. A i drugo kojeta mora primenjivati da ljubljenik u svima stvarima bude neznalica i da se u svemu upravlja prema ljubavniku, a kad takav bude, bie njemu, istina, nepovoljniji, a sebi samom najtetniji. to se tie, dakle, duhovne strane, zaljubljen ovek nipoto nije koristan uvar i drug.

XVI
Zatim treba ispitati kako e onaj ko je primoran da se odaje onom to je prijatno umesto onom to je dobro obraati panju na odravanje i na negu tela kome je postao gospodar. Pokazae se da on tri za razneenim, a ne za ovrslim mladiem; za onakvim koji nije odnegovan na arkom suncu, nego u debeloj hladovini, koji je nevet mukim naporima i njihovu munu znoju, a vian razbludnu i nemukom nainu ivota; za onakvim koji se kiti tuim bojama i ukrasima nemajui svojih, i uopte sve ostalo ini to je s time u vezi. To je oevidno, i nije vredno da se raspravljanje o tome produuje, nego je dovoljno odrediti jo samo jedno glavno obeleje i prei na neto drugo. U ratu i u svim drugim ozbiljnim pritenjenostima

neprijatelji telu takva mladia prilaze bez straha, a prijatelji i sami njegovi ljubavnici moraju strahovati za njega. To je, dakle, jasno i o tome ne treba vie raspravljati. A sada treba pokazati koju e nam korist ili tetu na imovini doneti saobraanje sa ljubavnikom i njegovo stvaralatvo. Ta svakome je toliko jasno, a najvie ljubavniku, da bi on vie no ita poeleo da mu je ljubavnik lien najdrae, najdobronamernije i najboanstvenije imovine. Ta voleo bi da se ovaj lii oca i majke i srodnika i prijatelja, mislei da mu svi oni ometaju najprijatnije saobraanje s mladiem i prigovaraju mu za to. A ima li mladi svoje imovine u zlatu ili u drugim kojim vrednostima, smatrae da ga nije ni tako lako uhvatiti ni njime, kad ga uhvati, lako upravljati. Zato svakako ljubavnik mora zavideti ljubljeniku ako ovaj ima imovine, a mora se radovati ako je izgubi. Osim toga, ljubavnik e poeleti da mu ljubavnik to due bude bez ene, bez dece, bez porodice, elei da svoju poudu to due zadovoljava u slatkom uivanju. Ima zacelo i drugih zala, ali je neko boanstvo, ipak, s veinom njih pomealo trenutnu nasladu. Udvorica, na primer, jeste strana zverka i veliki tetoinac, pa ipak mu je priroda primeala neku nasladu koja nije bez ljupkosti. I heteru mogao bi ko osuivati kao tetnu, i mnoga druga takva stvorenja i zanimanja koja to imaju u sebi, te su bar za jedan dan veoma prijatna. Ali ljubljeniku je ljubavnik, osim toga to je tetan po tome to s njime cele dane provodi, od svega najneprijatniji, jer ve i stara poslovica kae: vrnjak se raduje vrnjaku. tavie, jednakost godina dovodi, po mom shvatanju, do jednakih zadovoljstava i svojom slinou stvara prijateljstvo, pa ipak se i ovakav saobraaj dosadi. A kae se jo i ovo: pritisak je u svakoj prilici dosadan za svakoga; i taj pritisak, ne uzimajui u obzir nejednakost, najvie vri ljubavnik prema ljubljeniku. Jer stariji, druei se s mlaim, ne voli da ga ostavlja ni danju ni nou, nego se predaje navali neodoljivog nagona, koji mu, dodue, uvek stvara zadovoljstvo kad ljubljenika gleda, slua, dodiruje i svima ulima osea, tako da se s uivanjem uz njega priljubljuje i njemu slui; ali kojom e utehom, ili kojim e nasladama zadovoljiti ljubljenika da ovaj, koji mora da proboravi s njim isto toliko vremena, ne dospe u krajnju dosadu? Naroito kad pred sobom gleda lice starije i ve precvetalo, kome i

ostalo odgovara, to nije prilika sluati ni kad se samo opisuje, a kamoli u stvarnosti, gde uvek mora dolaziti s time u dodir; pa kad se mora briljivo uvati svugde i od svakoga, a sluati pohvale neblagovremene i preterane, a isto tako i zamerke nepodnoljive od trezna oveka, a od pijana ne samo nepodnoljive nego i sramotne, jer ovaj otvoreno govori gadosti i raspusnosti.

XVIII
Pa dokle god ljubi, on je tetan i dosadan; a kad prestane ljubiti, nepouzdan je u docnije vreme, za koje je ljubljeniku, uz velike zakletve i molbe, inio svoja velika obeanja i jedva ga zadravao da ljubavni ivot, koji mu je ve postao muan, jo podnosi u nadi na dobro. A tada, kad svoje obeanje treba da izvre, on je u vremenskoj razmaici dobio drugog gospodara i vou, pamet i razboritost mesto ljubavi i pomame, i tako postao drugi ovek a da to ljubimac nije ni primetio. I ovaj trai od njega zahvalnost za ono to je prolo, i potsea ga na ono to su jedan drugom eleli i govorili, kao da se razgovara s istim ovekom; a onaj od stida niti se usuuje da kae da je postao drugi, niti zna kako e sada kad je doao do razuma i razboritosti ispunjavati zakletve i obeanja iz vremena preanje bezumne vlasti, a da radei isto to i pre opet ne bude slian i istovetan onome. Tako on nuno postaje begunac i varalica. Crep se okrenuo: negdanju ljubavnik promenio se i bei od svoga ljubimca. A ovaj je primoran da za onim tri, srdei se u kunui zato to svu stvar nije razumeo od poetka, naime, kako nikad nije trebalo da ugaa oveku zaljubljenu, koji kao rob svoje strasti nije bio pri sebi, nego radije onakvu koji ne ljubi i ima pameti; inae bi morao predati se oveku nevernu, mrzovoljnu, zavidljivu, neprijatnu, koji nanosi tetu ne samo njegovu imanju nego i njegovu telu, a najveu obrazovanju njegova duha, od koga ni ljudima ni bogovima zaista nema nita dragocenije, niti e ikada biti. Ovo, dakle, mladiu, mora imati na umu i znati da se prijateljstvo ljubavnika ne raa iz dobre volje, nego kao jelo zbog zasiivanja. "Kao kurjaci jagnje, i ljubavnik voli deaka".

XIX
To ti je ono, Fedre! A vie me nee uti da govorim, nego sada neka bude kraj mojoj besedi.
FEDAR:

A ba miljah da si dospeo do sredine besede i da e isto tako govoriti o

onome koji ne ljubi, to jest kako njemu treba vie ugaati, i da e razlagati koliko opet u tome ima dobra. Ali zato, Sokrate, ve sada prestaje?
SOKRAT:

Zar nisi, blaeni mladiu, primetio da ve govorim u stihovima, a ne vie u

ditirambima, i to korei? A ponem li drugoga hvaliti, ta misli da u tada uraditi? Zna li da e me Nimfe, kojima si me namerno ostavio na milost, oevidno zadahnuti? Zato kaem jednom reju: koliko smo jednoga prekorili, toliko suprotno tome ima dobra na drugome. I ta tu treba dugo da se govori? Ta i o jednom i o drugom dovoljno se govorilo. I tako e ovoj prii zapasti ono to joj dolikuje. A ja u ovde reku prei i otii pre nego me ti primora na neto vee.
FEDAR:

Nemoj jo, Sokrate, pre nego jara mine. Ili zar ne vidi da gotovo podne

nastaje (takozvana pripeka)? Nego da ostanemo jo i u isti mah da se porazgovotimo to je reeno, pa im zahladni, da poemo!
SOKRAT:

Pomaman si na besede, Fedre, i ba dostojan divljenja. Jer, ja mislim da od

svih beseda to su odrane za tvoga ivota niko ih na svetlost nije izneo vie nego ti, bilo to si ih sam izgovorio, bilo to si druge na kakav god nain primorao na to. Samo Simiju iz Tebe izuzimam, ali od drugih si mnogo jai. I sada je opet, ini mi se, krivica na tebi to u govoriti nekakav govor.
FEDAR:

Time mi nikakav rat ne objavljuje. Ali kako i kakav govori?

XX
SOKRAT:

Kad sam nameravao, dobri moj, pregaziti reku, javi mi se boanski glas i

uobiajeno znamenje: a ovo me uvek zadrava od onoga to nameravam raditi i odmah mi se uini kao da ujem nekakav glas koji mi ne doputa da odlazim pre nego se oprostim greha, kao da sam zgreio boanstvu. E, pa sad sam vra, ali ne

ba odlian, nego kao i oni slabo pismeni, samo utoliko ukoliko je to meni samom dovoljno. Zato ve jasno poznajem svoj greh. Jer, ustvari, prijatelju moj, i naa dua ima neku vidovitost. Ta mene je ve odavno, dok sam govorio besedu, neto uznemiravalo, i nekako se pribojavah da se ne bih, kako Ibik veli, "ime ogreio o bogove i za to potu od ljudi dobio u zamenu". Ali sada sam osetio svoj greh.
FEDAR:

Pa kakav to veli? Straan, Fedre, stranu si besedu i sam doneo i mene nagnao da je kaem.

SOKRAT: FEDAR:

Kako to? Nedotupavnu i gotovo bezbonu. Koja bi od nje mogla da bude stranija?

SOKRAT: FEDAR:

Nikoja, ukoliko ti istinu govori. Pa ta? Ne smatra li Erota za sina Afroditina i za nekog boga?

SOKRAT: FEDAR:

Zacelo on vai kao takav. Ali ne kod Lisije, a ni u tvojoj besedi, koju su izrekla moja usta, omaijana od

SOKRAT:

tebe. Ako li je Erot, kao to zaista jeste, bog ili neto boansko, onda on ne moe biti nikakvo zlo. Ali ove dve besede malopre govorile su o njemu kao da on i jeste takav. U tom pogledu one su se, dakle, ogreile o Erota, pa jo je njihova nedotupavnost ba smena po tome to nisu rekle nita pametno a ni istinito, a razmetale su se kao da jesu neto, ne bi li neke oveuljke prevarile i meu njima stekle priznanje. Ja se, dakle, dragoviu moj, moram oistiti od greha. A za one koji se gree o mitologiju ima neki starinski nain oienja, za koji Homer nije znao, ali je znao Stesihor. Jer, kad je bio lien oiju zato to je klevetao Helenu, nije mu uzrok ostao nepoznat kao Homeru, nego ga je ovek nadahnut Muzama upoznato, i odmah je zapevao:
Nije istina to sam pevao i nisi pola na brodovima lepih vesala, niti si dola u Trojinu tvravu.

I zaista, tek to je ispevao celu takozvanu palinodiju, odmah je progledao. Ja u, dakle, mudriji biti nego oni. Jer, pre nego to me snae kakva nesrea zbog toga to sam klevetao Erota, pokuau da mu odam zadovoljenje, i to gole glave, a ne, kao tada, od stida umotane.
FEDAR:

Nita mi, Sokrate, prijatnije ne bi mogao rei nego to.

XXI
SOKRAT:

Ta uvia, dobri moj Fedre, kako su bestidno reene one dve besede, i ova i

ona koja je iz knjige itana. Jer, da nas je kakav plemenit ovek i blage udi, koji isto takva ljubi, ili je ve ranije ljubio, sluajno sluao gde govorimo kako ljubavnici zbog malih stvari zameu ljuta neprijateljstva, te iz ljubavi sumnjaju na svoje ljubljenike i nanose im tetu, zar on ne bi morao misliti da slua ljude koji su odrasli meu mornarima i nikakve blagorodne ljubavi nisu videli, a kamoli da bi se s nama sloio u tome to korimo Erota?
FEDAR:

Moda bi, Diva mi, Sokrate! Ja se, dakle, toga stidim i, bojei se samog Erota, elim tenom besedom

SOKRAT:

da splaknem onu morsku koja mi ostade u uima, a savetujem i Lisiji da to pre napie kako ljubavniku treba ugaati pre nego ljubljeniku, ako je sve drugo jednako.
FEDAR:

Dobro znaj da e se to tako dogoditi; jer, im ti izrekne pohvalu ljubavniku,

moram u svakom sluaju Lisiju primorati da na isti nain napie govor o istom predmetu.
SOKRAT: FEDAR:

To verujem dokle god si onaj koji si.

Govori, dakle, bez straha. Gde li mi je mome kome sam govorio? Da i ovo uje, i da se zato to nije

SOKRAT:

ovo uo ne predaje neljubavniku.

FEDAR:

Evo ga uvek uza te sasvim blizu kad god ti hoe.

3. Palinodija ili druga beseda Sokratova a) Uvod: zanos ne treba odmah osuivati XXII
SOKRAT:

Ovako, dakle, lepo mome, uzmi na um da je preanju besedu govorio

Fedar, sin Pitoklov, iz Mirina, a ovu to ja nameravam rei da je govorio Stesihor, sin Eufemov, iz Himere. A ona mora glasiti ovako: Nije istinita beseda koja tvrdi da mladi, i kad ima ljubavnika, treba vie da ugaa neljubavniku, zato to je ovaj zanesen, a ovaj razborit. Jer, kad bi to bilo onako prosto da je zanos neko zlo, ne bi bilo zamerke. Ali, eto, do najdragocenijih dobara dolazimo zanosom, ukoliko nam se on daje kao boji poklon. Ta i proroica u Delfima i svetenice u Dodoni uinile su u zanosu mnogo dobra Heladi, kako pojedinim kuama, tako i dravama, a u stanju razboritosti malo ili nita. I kad bismo govorili i o Sibili i o drugima, koji su pomou boje proroke sile mnoge stvari mnogima unapred kazali i time za budunost spasenje doneli, dugo bismo se zadravali govorei ono to je svakome poznato. Ovo, ipak, zasluuje da se navede kao svedoanstvo da i oni stari koji su stvarali jezik nisu zanos smatrali kao sramotu i prekor. Jer, inae ne bi u najlepu vetinu, kojom se ispituje budunost, ba to ime upleli i nazvali je manikom (vetinom zanoenja); ali mislei da je zanos neto lepo, kad nam dolazi po bojem suenju, stvorili su re u tome smislu; a tek sadanju nespretno su umetnuli glas t i nazvali je mantikom (vetinom proricanja). Stari su isto tako i ono ispitivanje budunosti to ga razumni ljudi vre na osnovu prijeg leta i drugih znamenja, zato to ono ljudskom nasluivanju svojim umovanjem donosi razabiranje i pouzdano znanje, nazvali ojonojstikom, koju sada mlai oteui glas zovu ojonistikom (vetinom posmatranja ptica). Ukoliko je mantika savrenija i potovanija nego ojonistika, kako po svom imenu, tako i po sadraju koji je njime obeleen, utoliko je po svedoanstvu starih lepi zanos koji dolazi od boga, nego

razboritost koja je od ljudi. Ta i od najteih bolesti i muka, koje su kao posledica davnog bojeg gneva vladale u nekojim porodicama, zanos je, kad bi se pojavio i proricao onima kojima je trebalo, donosio ozdravljenje, time to je naao pribeita u molitvama i u slubama bogovima, i time zadobio istotu i svetinju, pa je onoga koji se njega drao iscelio i za ono i za docnije vreme, i onome koji se istinski zaneo i pao u pomamu doneo izbavljenje od prisutnih zala. Trei oblik zanosa i pomame jeste onaj to dolazi od Muza. Kad on zahvati neu i istu duu, on je potstie i zadahnjuje pesmama i drugim vrstama pesnitva, i ona, slavei neizbrojna dela predaka, pouava potomstvo. Ali ko se bez nadahnua Muza priblii dverima pesnikoga stvaralatva, mislei da e moi svojom vetinom postati valjan pesnik, taj ostaje eprtlja, i njegovu poeziju, kao razumsku stvar, pomrauje poezija onoga koji peva u zanosu.

XXIII
Toliko i jo vie lepih dela zanosa koji dolazi od bogova mogao bih navesti. Zato se ba ovoga nemojte bojati, i neka nas ne uznemiruje kakav govor kome je cilj da nas zastrai tvrenjem da kao prijatelja treba pre odabirati razborita nego li zanesena oveka; a neka zadobije pobedu i nagradu ako uz ono dokae jo i ovo, da bogovi ljubav ne alju na korist ljubavniku i ljubljeniku. A mi treba da dokaemo protivno, to jest da taj oblik zanosa bogovi daju kao nau najveu sreu. Tome dokazu mudrijai, razume se, nee verovati, ali mudri e verovati. Treba, dakle, najpre saznati istinu o prirodi due, kako boje tako i ljudske, poto razmotrimo ta ona doivljuje i dela. A poetak dokaza jeste ovaj:

b) Dokaz da je ljubavni zanos izvor najvee sree

i) Priroda boanske i ljudske due

XXIV
Sve to je dua jeste besmrtno, jer ono to se samo sobom kree jeste besmrtno. A onom to drugu stvar kree i to druga stvar stavlja u pokret s prestajanjem kretanja prestaje i ivot. Dakle, samo ono to samo sebe kree, zato to samo sebe nikad ne ostavlja, nikad i ne prestaje kretati se, nego je i svemu ostalom to se kree izvor i poetak kretanja. Poetak, pak, nema postanka. Jer, iz poetka mora sve to postaje postajati, a on sam ni iz ega, jer kad bi poetak iz ega postajao, on ne bi vie postajao iz poetka. A kad on nema postanka, onda nuno nema ni prestanka. Jer, ako nestane poetka, onda niti e ikada on iz ega, niti e drugo iz njega postajati, ako li treba da sve postaje iz poetka. Prema tome, poetak je kretanju ono to samo sebe kree, a ovo ne moe ni prestajati ni postajati, ili bi se celo nebo i sav razvitak sveta morali sruiti i zaustaviti, i nikad vie ne bi bilo onoga ime bi se krenuli i postali. A kako se ono to se samo sobom kree pokazalo besmrtno, niko se nee ustezati da ba to shvati kao sutinu i odreenje pojma due. Jer, svako telo kome kretanje dolazi spolja jeste bez due, a ono kome kretanje dolazi iz njega sama ima duu; jer to je priroda due. Ako stvar tako stoji da ne postoji nita drugo to samo sebe kree nego dua, onda dua mora biti neroena i besmrtna.

XXV
O njenoj besmrtnosti dovoljno je reeno, a o njenu pojavnom obliku treba ovako govoriti. Da se iznese kakva je ona, to u svakom sluaju sa svake strane iziskuje boanstvenu i dugu raspravu, ali na to lii, to iziskuje ljudsku i krau. Ovako, dakle, govorimo: Ona lii na sraslu snagu krilate zaprege i uzdodre. Konji bogova i njihove uzdodre svi su i plemeniti i plemenita roda, a u ostalih je meovito. Ponajpre na uzdodra upravlja dvopregom, zatim od konja samo jedan mu je lep i dobar i takva soja, a drugi

je suprotnog i suprotan. Teak, dakle, i muan mora da je vozarski posao kod nas. A kako je dolo do toga da se govori o biima smrtnog i besmrtnog ivota? To emo pokuati da objasnimo. Svaka dua prihvata se svega to nema due i celim nebom obilazi, pojavljujui se as u ovaj as u onoj prilici. Ako je savrena i krilata, die se u nebeske visine i prebiva po celoj vasioni, a ona kojoj je perje opalo pada, dok se ne uhvati za kakvo tvrdo mesto. Tu se nastani i uzme zemaljsko telo, koje kao da samo sebe kree njenom snagom, i ta celina, dua i telo zdrueni, zove se ivo bie, a sporedan mu je naziv smrtno: da takvo bie smatramo za besmrtno nema nikakva dovoljna razloga, nego matom zamiljamo sebi boga kao takvo besmrtno bie, koje ima duu, a ima i telo, za vena vremena oboje zajedno sraslo, a da ga nismo ni videli ni dovoljnu predstavu o njemu stekli. Nego ovo neka bude onako kako je bogu drago, i onako neka se naziva. A uzrok gubitku perja, s kojega ono sa due opada, prihvatimo. A on je nekako ovakav:

XXVI
Krilo ima prirodnu snagu da die u visine ono to je teko i vodi onamo gde stanuje rod bogova; zato ono od svega to se na telu nalazi najvie ima srodnosti s onim to je boansko.A boansko je lepo, mudro, dobro i sve to je ovako. Ovim se perje due najvie hrani i raste, a runim i zlim i onima to je onome protivno gine i pripada. Veliki voa u nebu, Div, upravljajui krilatim kolima, ide napred, sve ureujui i za sve se starajui, a za njim ide vojska bogova i demona, na jedanaest eta podeljena, jer Hestija ostaje u stanu bogova sama. A od ostalih bogova oni koji su poreani u onih dvanaest razdela kao bogovi stareine prednjae redovima kako je koji postavljen. Tu ima raznolikih i zanosnih slika i puteva po nebeskoj oblasti, kojima hodi rod blaenih bogova, radei svaki od njih svoje, a za njima ide kako ko hoe i moe, jer zavist ostaje izvan boanskoga hora. A kad polaze na jelo i na gozbu, idu ve uzbrdice na vrh vrka pod nebeski svod. Kola bogove ulaze u ravnotei, lako, jer su uzde u dobrim rukama, a druga muno, jer se onaj zli konj uvija pod teretom i svojom teinom priklanja zemlji, ako ga vozar nije dobro obuio. A onda duu eka napor i najtea borba. A one takozvane besmrtne due, kad stignu na vrak i iziu napolje, zaustavljaju se na slemenu neba, a im stanu, ponese ih obrtanje, a one gledaju to je izvan neba.

XXVII
A ono nadnebesko mesto niti je dosad ikoji pesnik na zemlji opevao niti e ga ikada opevati. A ono je ovako. Jer, uvek treba da se usudi kazati istinu, naroito kad govori o istini. Ono bezbojno i bezoblino i nedodirljivo bie, koje stvarno postoji, moe da ugleda samo krmilar due, um; a oko toga bie prebiva na tom mestu prava nauka. Boji duh, dakle, koji se hrani umom i istim znanjem, a i svaka dua, kojoj je stalo do toga da primi ono to joj dolikuje, kad vidi za neko vreme ono to jeste, raduje se i gledanjem istine hrani se i uiva, dok ga obrtanje u krugu ne donese na isto mesto. A na tome putu naokolo posmatra on pravednost po sebi, posmatra razboritost, posmatra znanje, ne ono koje biva i postaje, a ni ono koje je nekako razlino prema razliitosti stvari to ih mi sada nazivamo biem, nego ono to predstavlja pravo znanje o onome to samo sobom jeste. I kad je video isto tako i ostalo to stvarno jeste i njime se nasladio, zae opet u unutranju oblast neba i stie kui. A kad stigne, tada vozar privee konje za jasle, baci pred njih ambrosiju i potom ih napoji nektarom.

XXVIII
I to je ivot bogova, a za ostale due vai ovo. Koja boga najbolje sustie i na njega se ugleda, ona se s glavom vozarevom uzdigne u onostranu oblast, te se i ona ee unaokolo, ali je uznemiruju njeni konji, i ona jedva gleda ono to jeste. A druga se as uzvije, a as opet spusti; a kako su konji siloviti, ona jedno vidi, a drugo ne vidi. A i ostale due tee, dodue, na gornje oblasti i hitaju za njima, ali zbog slabe snage zaostaju i obru se pod povrinom, pritiskujui i gurajui jedna drugu i otimajui se da jedna pretkne drugu. Zato nastaje guva i nadmetanje, i znoj se lije u najveoj meri, i pritom krivicom vozara mnoge malaksaju, a mnoge silu perja polome; a sve se, poto su se mnogo muka namuile, vraaju a da nisu dospele na gledanje onoga to jeste; i kad odu, hrane se hranom nasluivanja. A ona velika urba nastaje zato da se vidi gde je to polje istine, a i hrana koja dolikuje najboljem delu due raste ba na ondanjoj livadi, a njome se hrani i krilo, kojim se dua uzvija.

A i zakon je Adrastije ovaj: koja god je dua postala pratilica boga i ugledala togod od istine, ona sve do drugog obrtanja ostaje bezbedna, i, ako to uvek moe initi, uvek ostaje nepovreena. Ali kada, ne mogavi sustignuti, nita ne vidi, pa se kakvom nezgodom napuni zaboravom i zloom i otea, a oteavi pogubi perje i padne na zemlju, tada je zakon da se ona pri prvom raanju ne usadi ni u kakvu ivotinjsku prirodu, nego da se ona koja je najvie ugledala usadi u zametak oveka koji treba da postane kakav filosof ili prijatelj lepote ili slubenik Muza i ljubavi; druga u zametak zakonu verna kralja ili oveka koji ume ratovati i vladati; trea u onakva koji ume upravljati dravom ili je valjan tecikua i privrednik; etvrta u onakva koji e biti revnostan gimnastiar, ili e se zanimati leenjem tela; peta u onakva koji e iveti ivotom vraa ili svetenika; estoj e dolikovati ivot pesniki ili drugi koji ivot koji se bavi podraavanjem; sedmoj zanatlijski ili zemljoradniki, osmoj ivot sofista ili narodnog udvorice, devetoj ivot tiranski.

XXIX XXIX
Ko ma u kome od ovih ivota svoj vek pravedno proivi, tome e zapasti bolja sudbina, a ko nepravedno, zapae mu gora. Jer, na ono isto mesto odakle je koja dua dola ne vraa se ona za deset hiljada godina: jer joj ne rastu krila pre toga vremena, osim due onoga koji je poteno filosofirao ili filosofski ljubio mladie. Ove due, ako triput uzastopno odaberu isti ivot, u treem hiljadugodinjem periodu okrilate i vrate se u trihiljaditoj godini. A druge, kada prvi ivot navre, dou na sud, a kad im se izrekne presuda, dou u kaznionice pod zemljom, i tu trpe kaznu, a druge na osnovu presude budu uzdignute na neko mesto u nebu, i tu provode ivot slian onome to su ga provele u ljudskoj prilici. A u hiljaditoj godini i jedne i druge dolaze na drebanje i odabiranje drugog ivota, i svaka sebi odabira onaj koji hoe. Tu ljudska dua ulazi i u ivot kakve ivotinje, pa iz ivotinje, onaj ko je nekad bio ovek, opet u oveka. Jer, samo dua koja nikada nije videla istine nee doi u tu priliku; ovek, naime, treba da saznaje prema onome to se zove ideja, a ova proizlazi iz mnogih pojedinanih opaanja pa se umovanjem sastavlja u misleno jedinstvo. A to saznavanje jeste seanje onoga to je naa dua nekad videla kad je,

poavi zajedno sa svojim bogom, prezrela ono to mi sada biem nazivamo i uzdigla se u istinsko bie. Zato ba s pravom dobiva krila samo dua filosofova, jer ona, koliko god moe, sa svojim seanjem boravi kod onih stvari kod kojih boravi i njen bog da bude bog. Samo ovek oji se slui takvim uspomenama kako treba, i uvek se predaje usavravanoj snazi potpunih svetinja, postaje doista svet. A okane li se ljudskih poslova i stane se zanimati onim to je boansko, svetina ga prekorava da je poludeo, a da je bogom zanesen, to gomila ne primeuje.

II) II) Objanjavanje ljubavnih pojava iz uenja o dui i crtanje sree koja se pojavljuje posredstvom ljubavi

XXX
Tako je, eto, ceo dosadanji govor stigao do etvrte vrste zanosa. Kad se, naime. neko, gledajui ovdanju lepotu, sea prave, pa dobije krila, i poto se ponovo operjao, eli da poleti uvis, ali za to nema snage i kao ptica gleda samo gore, ne marei za stvari na zemlji, onda ga zbog toga zanosa kore da je pomahnitao; ali, ba ovaj zanos pokazuje se kao najplemenitiji i najplemenitijega porekla i za onoga ko ga ima i za onoga ko u njemu uestvuje, pa se onaj ko u njemu ima dela i ljubi krasnike naziva ljubavnikom. Jer, kao to je reeno, svaka ljudska dua po prirodi svojoj gledala je ono to jeste, inae ne bi bila dola u taj oblik ivota. Ali docnije na zemlji seati se gornjih stvari nije lako svakoj, ni onima koje su po svom padu na zemlju stradale, tako da su dospele u ravo drutvo i, skrenuvi na nepravdu, zaboravljale svetinju to su je tada ugledale. Malo ih, dakle, ostaje u kojih je snaga pamenja dovoljno jaka; a ove, kad ugledaju neto to lii na negdanju lepotu, estoko se uzbuuju i nisu vie pri sebi, a ne znaju ta im se deava, jer dovoljno ne razabiraju. Pravednost i razboritost i sve drugo to je duama dragoceno nemaju nikakva sjaja u zemaljskim prilikama, nego svojim slabim organima jedva jedvice, i samo malen broj, prilazei ovim prilikama, prepoznaje rod onoga to je u

prilici pretpostavljeno. A lepota zablistala nam je tada u punom sjaju, kad smo se srenim horom kao pratioci Divovi, a drugi kao pratioci kojega drugog boga, ugledali blaen vidik i pozorje, i posveivali se u svetinju koja se moe nazvati najblaenijom, i koju smo svetkovali i sami, jo nepovreeni i nedodirnuti zlima koja su nas u docnije vreme snala, nego kao misti i epopti pristupali tajni savrenih i prostih i nepromenjivih i blaenih pojava, koje nam se otkrivahu u istoj svetlosti; isti i neuprljani onim to sada sobom nosimo i nazivamo telom, u koje smo zatvoreni kao ostrige u svoju koljku.

XXXI XXXI
Ovolikoza ljubav uspomeni, radi koje se sada, iz enje za tadanjim blaenstvom, opirnije govorilo. A to se tie lepote, ona je, kao to rekosmo, sjala meu onim pojavama: kad smo doli ovamo, prihvatili smo je posredstvom naeg najotrijega ula kao lepotu koja najjae sja. Vid nam se, naime pojavljuje kao najotrije od telesnih ula, ali se njime mudrost ne vidi: jer ona bi naroitu ljubav izazivala u nama kad bi nam davala onakvu jasnu priliku svoga bia posredstvom vida, a isto tako i ostalo to je dostojno ljubavi. A tako je samo lepoti palo u deo da je u isti mah i najvidljivija i ljubavi najdostojnija. Ko, dakle, nije tek posveen, ili ko je pokvaren, taj se odavde ne zanosi brzo k samoj lepoti, ako posmatra ono to ovde nosi njeno ime. Zato on prema lepoti ne ukazuje nikakvo naroito potovanje kad je gleda, nego, predavi se nasladi, hoe da se sparuje kao etvoronona ivotinja i decu da gradi, i kako je obesan, ne boji se i ne stidi se da nasladu lovi i protiv prirode. A tek posveeni, koji se mnogih stvari nagledao pre, taj, kad opazi bogu slino lice koje lepotu savreno prikazuje, ili kad vidi koju drugu priliku tela, najpre protrne, pa ga obuzme nekakav strah kao onda; pa gleda to lice i odaje mu potu kao bogu; i kad se ne bi bojao da bi izgledao suvie pomaman, rtvovao bi svome ljubimcu kao svetenom kipu i bogu; a kad ga je sagledao, promeni se kao posle one jeze, pa ga obuzme neobina vruina i znoj. Jer, kad kroz svoje oi primi odbleske lepote, koji kao kia padaju na klice njegova perja, ugreje se. A od te tople kie rastopi se ono

to je oko klice, to se davno od okorelosti stisnulo i smetalo klijanju. Ali kad pritee hrana, tada i nagrezne i pone iz klice da izbija peru cev po celoj povrini due, jer je sva nekada bila pernata.

XXXII
Vri, dakle, tada sva i kljua, i to oni koji dobivaju zube i oseaju na zubima kad im ovi izbijaju, brienje i bol u desnima, ba to isto osea i dua onoga kome pone rasti perje; i vri i boluje i svrbi je dok joj raste perje. Dok, dakle, posmatra lepotu mladia i odraze to odande dolaze i pritiu koji se zato i zovu ljubavne drai i prima ljubavne drai, ona se nakvasi i ugreje, pa oseti odlahnue bola i raduje se. A kada se odvoji i osui, u isti mah se i ua izlazaka, na koja pero hoe da prodre, zasue, stisnu i zatvore peru klicu. A ova, zatvorena unutra sa svojom ljubavnom drai, skae kao ile kucavice, i svaka navali na izlazak prema sebi, tako da cela dua, budena sa svih strana, besni i muku mui; a kad se ponovo seti lepote, raduje se. Zbog toga to su ta dva oseanja pomeana, dui je veoma neprijatno u tom neobinom stanju, i ona, ne znajui ta bi, besni, i od besnila ne moe ni nou spavati ni danju ostajati na mestu gde je, nego iz eznua tri mestima gde misli da e videti onoga ko blista lepotom. A kad ga vidi i u se navrati ljubavne drai, otvori ono to je ranije bilo zatvoreno, a kad dobije oduka, odlahnu joj bdenja i bolovi, i ona opet za trenutak uiva ovu najveu nasladu. Zato se drage volje ne odvaja od lepoga ljubimca, i nikoga ne ceni vie nego njega, nego i majku, i brau, i sve drugove zaboravlja. Pa ako i imanje propadne zbog nemarnosti, nita ne haje; a i dobar obiaj i skladno ponaanje, ime se ranije razmetala, sve to ona prezre, i gotova je robovati predmetu svoje enje i legati do njega to joj ko blie dopusti. Jer, osim toga to odaje potu nosiocu lepote, ona je u njemu nala jedinog lekara od najveih muka. A tu muku, lepi mladiu, kome je namenjena ova beseda, ljudi nazivaju Erotom, a kako je bogovi zovu, tome e se, kada uje, po svoj prilici nasmejati zbog svoje

mladosti. Kazuju, mislim, neki od Homerida iz onih tajnih pesama dva stiha o Erotu, od kojih je jedan razuzdan i nije mnogo skladan. A pevaju ovako:
Njega zaista smrtni nazivaju krilati Erot, besmrtni zovu ga Pterot zbog udnje za raanjem perja.

Ovome se moe verovati, a moe se i ne verovati; u svakom sluaju, to je uzrok i stanje onih koji ljube.

XXXIII
Kad Erot zahvati koga od Divovih pratilaca, taj istrajnije moe da nosi breme po krilu nazvanoga boga; a koji su bili Arejevi slubenici i s njime obilazili nebo, oni su, kad ih spopadne Erot, pa misle da su im ljubljenici uinili kakvu nepravdu, krvoedni i gotovi da rtvuju i sebe i ljubimca. I tako svaki ivi prema svakom bogu, u ijem je horu koji bio, potuje ga i ugleda se na njega koliko moe, dokle god je nepokvaren, i provodi svoj prvi vek ovde, i na ovaj nain druguje i s ljubljenicima i s ostalima i ponaa se prema njima. Svaki, dakle, prema svojoj udi odabira sebi ljubav izmeu lepih mladia i, kao da je on isti onaj bog, gradi ga i kiti sebi kao kip, da ga potuje i orgijama slavi. Oni koji su, dakle, Divovi pratioci, trae da njihov odabranik duom bude slian Divu. Zato paze da li je ko od prirode obdaren za filosofa i za voa; i kada takva nau i zavole ga, sve ine da on to zaista i postane. Ako se ve ranije nisu dali na takav posao, sada ga preduzmu i ue odakle god mogu i sami dalje ispituju. A tragajui za tim da u sebi nau prirodu svog boga, postiu uspeh, jer su neprestano primorani da gledaju u boga; i time to ga se u svome seanju dotiu, od njega se zanose i usvajaju njegove obiaje i njegovo ponaanje, ukoliko je oveku mogue da primi boje osobine. I kako nalaze da je svemu tome uzrok njihov ljubljenik, jo vie ga vole; i kad, kao bakhantkinje, zahitaju od Diva, oni svetenim strujama oblivaju duu svoga ljubljenika, i ine da on, koliko god je mogue, bude slian njihovu bogu. A koji su ili za Herom, ti trae kraljevsku ud, i kad su je nali, postupaju s njom ba na isti nain. Isto tako i slubenici Apolona i svakoga drugog boga idu za svojim bogom, i trae da i njihov mladi bude isti takav; i kada takva steknu, oni ga, svaki prema svojoj snazi i svojim vaspitnim ugledanjem na boga i

nagovaranjem i upuivanjem mladia, privode nainu i obrascu ivota koji mu odgovara; tako rade, ne pokazujui u svom postupku s mladiem sumnju ljubavnu, a ni prostaku mrzost, nego pokuavajui da ga sasvim privedu na potpunu jednakost sa sobom i sa bogom koga potuju. Dakle, tako su lepe i zanosne dobra volja onih koji istinski vole i posveta o kojoj govorim, i one, ako postignu ono na to tee, zaslugom prijatelja koji je ljubavlju zanesen padaju u deo voljenom prijatelju kad se zadobije. A on se zadobiva na ovakav nain.

XXXIV
Kao to sam u poetku ovoga mita svaku duu razdelio na troje, na neke dve konjolike prilike i na treu vozarsku, to neka nam i sad jo ostaje. A od konja jedan je, rekosmo, dobar, a drugi nije. Ali u emu se sastoji odlika dobroga ili nevaljalstvo zloga, to nismo objasnili, nego to sada treba rei. Jedan, dakle, od njih dvojice, koji zauzima lepe mesto, uspravna je stasa, skladno uzrastao, visoka vrata, zavinuta nosa, bele dlake, crnih oiju, udnik asti s razboritou i stidom, i prijatelj istinskoga miljenja, vozi ne pokoravajui se biu, nego samo pokliku i govoru; a drugi je kriv, zdepast, kojekako sazdan, vrsta zatiljka, kratka vrata, tubasta nosa, crne dlake, sivih i zakrvavljenih oiju, voli obest i razmetanje, kosmat oko uiju, gluv, jedva se pokoravajui biu i oljai. Kada uzdodra, dakle, ugleda lice to drai na ljubav i oseanjem razgreje celu duu, pa se prepuni golicanjem i bockanjem udnje, tada onaj uzdodri posluan konj, kao uvek tako i tada primoran stidom, uzdrava sam sebe da ne navaljuje na ljubljenika; a onaj drugi ne osvre se vie ni na oljae ni na bi, nego skaui silom hita svom cilju, i pravei svakojake neprilike i svome drugu u zaprezi i uzdodri, primorava ih da idu na ljubljenika i da ga potseaju na milinu ljubavne slasti. Ona dvojica isprva se protive puni negodovanja, mislei da ih goni na neto strano i nezakonito, ali naposletku, kad ve od zla nema pomoi, idu napred voeni, te popuste i pristanu da

e uiniti to im se nareuje. I tako stignu do ljubljenika i ugledaju njegovo blistavo oko.

XXXV
A kad ga ugleda uzdodra, uspomena mu se zanese do bia lepote, i on je opet vidi gde pored razboritosti sedi na svetenom seditu. A kad je sagleda, prestravi se i od svega straha pade nauznak, i u isti mah bude primoran da natrag povue dizgine, tako silno da oba konja sednu na kukove, jedan drage volje, jer se ne protivi, a obesni veoma nerado. A kad poodmaknu, onaj jedan od stida i uda nakvasi znojem celu duu, a onaj drugi, kad mu odumine bol, to ga je osetio od uzde i pada, i tek to odahne, plane gnevom i svakom pogrdom stane ruiti i vozara i svoga druga u zaprezi da su od straha i nemukosti ostavili svoje mesto i pogazili svoju re. I stane ih siliti protiv njihove volje da se ponovo priblie, ali najzad popusti njihovim molbama da se to odgodi na docnije vreme. A kada doe zakazano vreme, oni se stanu pretvarati da se ne seaju, ali ih on, opominjui, silei, rui, vukui, primora da se opet priblie ljubljeniku s istim ponudama. I kada se primaknu, on spusti glavu, a nadigne rep, zagrize i uzdu i stane bestidno vui. A vozaru se u jo veoj meri dogodi ono to mu se i pre dogodilo: on kao pred ogradom odbije se nazad i jo vie obesnom konju silom natrag povue uzdu, te mu okrvavi ruilaki jezik i eljust, a noge mu i kukove pritisne k zemlji, da ga zabole. A kada to zli konj vie puta pretrpi i svoju obest utia, najzad se ponien pokorava vozarevoj smotrenosti, i kad vidi krasnika, gine od straha. I tako se naposletku deava da ljubavnikova dua ide za ljubljenikom puna potovanja i straha.

XXXVI
Kako ljubljenika, dakle, kao bogu slina svakom potom potuje, ne ljubavnik koji se samo pretvara, nego koji to doista osea, i kako je ljubljenik sam po sebi odan svome potovaocu, ako ga isprva njegovi drugari ili koji drugi ljudi i prekorevaju, govorei da je sramota pribliavati se ljubavniku, pa on zato i odbije ljubavnika, ipak u toku

vremena i mladost i potreba navedu ga na to da se s njime drui. Jer, nikako nije sudbina odredila da je zao prijatelj zlu, a dobar da nije dobru. A kad ga pusti k sebi i stane se s njim razgovarati i druiti, pa se u blizini pokae dobra volja ljubavnikova, ljubljenik se udom zaudi, jer osea da mu drugi prijatelji i srodnici svi zajedno ni najmanju meru ljubavi ne iskazuju prema onom to mu iskazuje prijatelj bogom zadahnut. A kada due vremena produi taj posao, pa mu se pribliuje dodirivanjem i na vebalitima i na drugim sastancima, tada se izvor one reke, koju je Div, kad je ljubio Ganimeda, nazvao ljubavnom drai, bujno izlije na ljubavnika, te jedan deo pree u njega, a drugi se prelije kad se on ve sasvim napuni. I kao to se vazduni talas ili kakav zvuk od glatkih i tvrdih predmeta odbija i vraa natrag odakle je i poao, tako se i struja lepote vraa u lepoga mladia kroz oi jer tim putem je i dola u duu: i kad stigne i okrilati izlaze perja, oblije ih i podrai da putaju perje, te i duu ljubljenikovu napuni ljubavlju. On ljubi, dakle, ali koga, to ne zna; a ne razume ni svoje stanje, niti ga moe opisati, nego kao da se od drugoga zarazio onom boleu, ne moe rei kako i kada; a ne zna da u ljubavniku kao u ogledalu gleda samo sebe. I kad je onaj kod njega, odumine mu bol kao i onome; a kad ga nema, treperi enjom i enju izaziva u onom, nosei u sebi priliku ljubavi, ljubav za ljubav. Ali ne misli da je to ljubav, nego da je prijateljstvo, pa je tako i naziva. Pa ipak udi kao onaj, samo u slabijoj meri, da ga gleda, da ga dodiruje, da ga ljubi i da lei s njim; i on to, kao to je prirodno, uskoro zatim i ini. A dok tako jedan s drugim lee, neobuzdani konj ljubavnikov zna ta terba rei uzdodri, i smatra da je kao naknadu za mnoge muke zasluio malo uivanja; a ljubljenikov ne ume, dodue, nita da kae nego, pun plahovite nepoznate poude, grdi ljubavnika i ljubi, jer misli da mu je on najdobronamerniji prijatelj; a kad zajedno lee, ne bi odbio, koliko je do njega, da ugodi ljubavniku, kad bi ovaj za to molio, ali se njegov sused s uzdodrom stidljivo i razumno protivi tome.

XXXVII
Ako li, dakle, bolja strana due odnese pobedu time to oba prijatelja privede urednu ivotu i filosofiji, tada oni svoj ivot na zemlji provode u blaenstvu i slozi, vladajui sami sobom i edni, jer su onaj deo due u kome je nevaljalstvo pokorili, a oslobodili

onaj u kome je vrlina. A kad preminu, odneli su, poto su okrilatili i postali laki, nagradu u jednom od ona tri zaista olimpijska rvanja i time postigli najvie dobro to ga oveku moe pribaviti ljudska razboritost ili boanski zanos. A stanu li iveti manje blagorodnim i nefilosofskim ivotom, ali ipak teei za estitou, lako se moe dogoditi da katkad u pijanstvu ili u kakvu drugom bezbrinom stanju ona dva njihova zapregnuta konja zateknu njihove due bez straem pa ih svedu, i oni odaberu i uine ono to gomila smatra za najvee blaenstvo; i kad uine, rade to i dalje, ali ipak retko, jer time rade neto emu se nisu privoleli svom duom. Prijatelji su, dakle, i ova dvojica, ali manje prisni nego oni drugi, i ive jedan s drugim ne samo dok ljubav traje nego i onda kad ona mine, mislei da su jedan drugom dali i uzajamno primili najvee zaloge, koje bi grehota bilo ikad vratiti pa se zavaditi. A kad umiru, ostavljaju telo, dodue, bez krila, ali s nagonskom udnjom da okrilate, tako da ne ponesu malenu nagradu za svoj ljubavni zanos, jer nije zakon da u tamu i na putovanje pod zemlju dospeju oni koji su ve krenuli putem u nebo, nego da provode ivot u svetlosti i da budu blaeni putujui jedan sa drugim i, kad okrilate, da okrilate zajedno zbog ljubavi.

4. Zavretak Zavretak XXXVIII

Ovim ovolikim, deae, i ovako boanstvenim darovima obdarie te prijateljstvo ljubavnikovo; a prisnost s neljubavnikom, koja, pomeana s ljudskom razboritou, ljudskim darovima upravlja tedljivo, usadie u ljubljenu duu prostastvo koje gomila slavi kao vrlinu i uinie da se devet hiljada godina oko zemlje i pod zemljom bezumna vrti. Ovo je naa palinodija, dragi Erote, koju ti prema svojoj snazi darovasmo i prinesosmo to moemo lepu i bolju. Uostalom, morali smo je, radi Fedra, ovde i onde, a naroito u izrazu, malo na pesniki nain izrei. Nego ono preanje da mi je proteno, a ovaj drugi posao dobro primljen! Blag i milostiv nemoj mi ljubavnu vetinu koju si mi dao ni uzeti ni uskratiti u gnevu, a daj da jo vie nego sada budem potovan od lepih!

Ako smo ti u preanjoj besedi rekli to nemilo, Fedar i ja, a ti Lisiju, oca one besede, smatraj za krivca i odvrati ga od onakvih beseda, a navrati na filosofiju, kao to se na nju navratio njegov brat Polemarh, da i ovaj njegov ljubimac ovde ne pristaje as uz ovu as uz onu stranu kao sada, nego da svoj ivot podesi samo prema Erotu i filosofskim besedama.

DRUGI GLAVNI DEO: RASPRAVLJANJE O VALJANOM NAINU GOVORENJA I PISANJA

1. ta se iziskuje od pisanja beseda s obzirom na umetnost umetnost a) Postavljanje pitanja kad je pisanje beseda sramotno

XXXIX
FEDAR:

Molim se s tobom, Sokrate, da nam se to, ako je za nas bolje, i dogodi. A

tvojoj se besedi ve odavno divim, jer si je mnogo lepe izradio nego preanju. Zato me je strah da e mi se Lisija uiniti slabim, ako htedne da se s drugom besedom nadmee i protiv ove. Ta i nedavno ga je, divni ovee, jedan od dravnika ba za to korio i ruio, i u celoj svojoj pokudnoj besedi nazivao ga sastavljaem beseda. Tako e moda iz osetljivosti prestati od pisanja.
SOKRAT:

Ba smenu misao, mladiu, iskazuje, i veoma se vara u svome prijatelju,

ako misli da je on neki koji strahuje od prekoravanja. A moda misli da je i onaj koji ga je prekorevao ozbiljno govorio ono to je govorio.
FEDAR:

Tako mi se zaista uinilo, Sokrate. A zacelo i sam zna da se najuticajniji i

najozbiljniji ljudi u dravama stide pisati govore i ostavljati svoje spise, bojei se suda potomstva, da se ne bi zvali sofisti.
SOKRAT:

Ne zna, Fedre, da je slatka okuka dobila ime po dugakoj okuci Nila. A

osim toga ne zna da ba oni dravnici koji najvie dre do svoga dostojanstva

naroito vole pisanje beseda i ostavljanje spisa, i ba oni, kad piu kakvu besedu, svojim oboavaocima odaju toliku pohvalu da odmah u poetku zabelee imena onih koji ih u svakoj prilici hvale.
FEDAR:

ta misli time? Jer ne razumem. Zar ne zna da je u poetku spisa kakva dravnika najpre zabeleen onaj

SOKRAT:

koji ga hvali?
FEDAR:

Kako to? "Svidelo se veu", veli otprilike, ili "narodu", ili obojima, i potom imenuje

SOKRAT:

onoga koji je bio besednik, a time pisac obeleava sam sebe i s mnogo velianja slavi svoju linost. Zatim posle uvoda govori tako da svojim hvaliocima otkriva svoju vlastitu mudrost, i pritom ponekad sastavi veoma dugaak spis. Ili zar ti se ovakva stvar ini da je neto drugo nego pisana beseda?
FEDAR:

Meni bar ne. Ako se, dakle, ova beseda odri, njen sastavlja odlazi radostan s

SOKRAT:

pozornice; ako li se izbrie, i od njegova spisivanja beseda i spisateljskog dostojanstva ne bude nita, alosti se on sam i njegovi prijatelji.
FEDAR:

Te jo kako. Oevidno, ne kao oni koji onaj posao preziru, nego kao oni koji mu se ude.

SOKRAT: FEDAR:

Dabome. A to? Kad kakav besednik ili kralj dospe dotle da stee ugled Likurga ili

SOKRAT:

Solona ili Darija, pa se kao pisac beseda obesmrti u dravi, zar on sam ne misli o sebi da jo za ivota lii na boga, a potonji narataji to isto misle o njemu razgledajui njegove spise?
FEDAR:

Te jo kako.

SOKRAT:

Misli li, dakle, da koji od takvih ljudi, pa bio on ne znam u koliokj meri

neljubazan prema Lisiji, prigovara njemu ba to to pie besede?

FEDAR:

To nije verovatno bar po onome to ti kae, jer bi time, kako se ini,

prigovarao svojoj vlastitoj sklonosti.

b) Dokaz da se retorika, da bi imala umetniko obeleje, mora osnivati na istini i filosofiji

XL
SOKRAT:

Ovo je, dakle, svakome jasno da pisanje beseda bar po sebi nije nikakva

sramota.
FEDAR:

Nego? Tek ono je, po mom miljenju, sramotno ako se ne govori i ne pie lepo,

SOKRAT:

nego sramotno i runo.

FEDAR:

Oevidno je. Pa u emu se sastoji lepo i nelepo pisanje? Treba li, Fedre, da o tome

SOKRAT:

ispitamo Lisiju ili koga drugog koji je ikad neto pisao ili e pisati, bio to politiki spis ili nepolitiki, u vezanoj besedi kao pesnik ili u nevezanoj kao prozni pisac?
FEDAR:

Pita me treba li? Ta radi ega bi ko, da tako kaem, iveo, ako ne bi radi

takvih uivanja? Jer zacelo ne bi iveo radi onih za koje treba ve unapred da osea nezadovoljstvo ili da ih i ne uiva, a to je sluaj gotovo kod svih telesnih uivanja; zato su i s pravom nazvana ropska.
SOKRAT:

Dokoni smo, ini mi se. I u isti mah ini mi se da nas i cvrci posmatraju, koji

nam po svom obiaju o podnevnoj ezi nad glavama pocvrkuju i meu sobom se razgovaraju. Kad bi, dakle, primetili da se i nas dvojica kao veina ljudi u podnevnom asu ne razgovaramo, nego da dremamo i da su nas oarali zbog tromosti naega duha, oni bi nam se s pravom podsmevali i mislili da su se nekakvi robovi svrnuli k

njima na odmorite i da spavamo kao stado ovaca plandujui oko ovoga izvora. Ako li vide gde se razgovaramo i da neoarani mimo njih brodimo, kao brodari mimo Sirene, odmah e nam se zadiviti i dati nam onaj dar to su ga dobili od bogova da ga dele ljudima.

XLI
FEDAR:

Imaju li zaista kakav? Jer, ini mi se, o tome jo nita nisam uo. Zaista, oveku koji voli Muze ne dostoji se da o takvim stvarima nita nije

SOKRAT:

uo. Pria se da su to nekad bili ljudi, u vreme kad se Muze jo nisu rodile. A kad su Muze dole na svet i zabrujala pesma, neki su se od tadanjih ljudi oduevili od miline, tako da pevajui nisu marili ni za jelo ni za pie, pa su poumirali i ne znajui se. Od njih se potom raa rod cvraka, koij je od Muza dobio taj slavni dar da ne treba hrane kad se rodi, nego bez hrane i pia da odmah peva, dok ne umre, i zatim da doe k Muzama i da ih izveuje koji od ovdanjih ljudi koju potuje. Terpsihoru, na primer, izveuju o onima koji su joj odavali potu igrom, da im bolje omile, a Eratu o onima koji su je potovali ljubavnim pesmama, pa tako i ostale o onom ime se kojoj odaje pota. A najstarijoj, Kaliopi, i najblioj posle nje, Uraniji, saoptavaju one koji svoj ivot provode bavei se filosofijom i potuju njihovu muziku umetnost, jer ove se od Muza najvie zanimaju nebom i boanskim i ljudskim govorima, i njihov glas je najlepi. S mnogih razloga, dakle, zaista treba da o neemu govorimo i da ne spavamo preko podneva.
FEDAR:

Dabome, treba da govorimo.

XLII
SOKRAT:

Ono, dakle, to malopre naumismo razmotriti, kako dolikuje da se govori i

pie i kako ne, treba da razmatramo.

FEDAR:

Oevidno.

SOKRAT:

Ne sastoji li se, dakle, nuan uslov za ono to treba da bude lepo i valjano

reeno u tome da se dua onoga koji govori razumeva u istinu onih stvari o kojima eli da govori?
FEDAR:

to se tie toga, dragi Sokrate, sluao sam da onome ko namerava da

postane govornik nije potrebno da ui ono to je zaista pravedno, nego samo ono to se svidi mnoini koja e reavati; a isto tako ni ono to je zaista dobro ili lepo, nego ono to e se samo initi da je takvo, jer na tome se, kau, osniva nagovaranje, a ne na istini.
SOKRAT:

Ne treba, Fedre, prosto odbaciti re koju rekoe mudri ljudi, nego treba

ispitati nije li njome reeno to o emu vredi govoriti. Ali ni ono to je sada reeno ne treba pustiti iz vida.
FEDAR:

Pravo govori. A mi to ovako ogledajmo!

SOKRAT: FEDAR:

Kako? Kad bih te ja nagovarao da se brani od neprijatelja i da radi toga nabavi

SOKRAT:

konja, a obojica se ne bismo razumevali u konja, nego bih sluajno znao o tebi samo toliko da Fedar od pitomih ivotinja smatra za konja onu koja ima najvee ui.
FEDAR:

Smeno bi to bilo, Sokrate. Jo ne bi! Ali kad bih te ozbiljno uveravao besedom sastavljenom u pohvalu

SOKRAT:

magarcu, nazivajui ga konjem i tvrdei da ta ivotinja sasvim zasluuje da je ovek ima ne samo kod kue nego i u ratu, da je prikladna da se na njoj vojuje i da je podesna i za noenje prtljaga i korisna za mnoge druge stvari.
FEDAR:

To bi jamano bilo sasvim smeno. A zar nije bolje da je prijatelj smean nego da je opasan i neprijateljski

SOKRAT:

raspoloen?
FEDAR:

ini se.

SOKRAT:

Kada bi, dakle, vet besednik, koji ne zna ta je dobro a ta je zlo, naao

isto takvu dravu, pa je uveravao, ne sastavljajui pohvalu o magareoj senci kao da je konj, nego o zlu kao da je dobro, pa prouio ta se mnoini svia i nagovorio je da radi zlo mesto dobra, kakav misli da e posle toga plod eti besednitvo od onoga to je sejalo?
FEDAR:

Bar ne onakav kakav sasvim dolikuje.

XLIII
SOKRAT:

Nismo li moda, dobri moj, grublje nego to treba obrugali besedniku

umetnost? A ona bi moda odgovorila: ta brbljate, udnovati ljudi? Ta ja nikoga ko ne poznaje istinu ne primoravam da ui govoriti, nego ako moj savet neto vredi, tek tada dobiva mene ko je stekao ono poznavanje. Ali time se ponosim da bez mene ni onaj koji poznaje istinu nikako nee biti sposobniji da umetniki nagovara.
FEDAR:

Zar nee imati pravo kad tako tvrdi? Hoe, ako joj presudni razlozi koji nam prilaze potvrde da je ona

SOKRAT:

umetnost: jer, ini mi se da sluam gde nam pristupaju nekakvi razlozi i svedoe da lae i da nije nikakva umetnost, nego neumetnika zanatska okretnost. A prave besednike umetnosti, kae Lakonac, bez poznavanja istine niti ima niti e ikada biti.
FEDAR:

Ti su nam razlozi potrebni, Sokrate; dovedi ih, dakle, samo i ispituj ta i kako

govore.
SOKRAT:

Prilazite, blagorodni pitomci, i uverite Fedra, oca lepe dece da, ako se ne

bude dovoljno bavio filosofijom, nikad nee biti ni sposoban da govori ma o emu. Neka vam odgovara Fedar.
FEDAR:

Pitajte. Ne bi li, dakle, uopte besednitvo bilo neko voenje due reima, ne samo

SOKRAT:

na sudilitvima i svima drugim javnim skupovima nego i u privatnim krugovima, i to isto kad je re i o malenim i o velikim stvarima; i lep glas koji ono, pravilno

primenjeno, stie nije nimalo vei, bile u pitanju vane ili neznatne stvari? Ili kako si ti o tome sluao?
FEDAR:

Ne, Diva mi, nisam sasvim tako, nego ponajvie kako se umeno govori i pie

u parnicama i kako se govori u skuptinama. Inae nisam nita sluao.

SOKRAT:

Jesi li, dakle, uo samo za Nestorova i Odisejeva uputstva u besednitvu,

to su ih oni pred Ilijem u dokolici napisali, a za Palamedova nisi uo?

FEDAR:

Nisam, Diva mi, ni za Nestorova, osim ako Gorgiju ne gradi nekakvim

Nestorom, ili Trasimaha i Teodora nekakvim Odisejem.

XLIV
SOKRAT:

Moda. Ali ostavimo ove, nego reci mi ta na sudovima rade parniari? Ne

prepiru li se, ili ta da kaemo?

FEDAR:

Ba to rade. O onom to je pravedno i onom to je nepravedno.

SOKRAT: FEDAR:

Da. Zar nee onaj ko to umeno radi uiniti da se ista stvar istim ljudima pojavi

SOKRAT:

kao pravedna, a zatim, kad htedne, kao nepravedna?

FEDAR:

Pa da. I u skuptinskom govoru da se graanima isto ini as kao dobro, a as opet

SOKRAT:

kao suprotno?
FEDAR:

Tako je. Ne znamo li da je elejski Palamed umenim govorom postizao takav uspeh

SOKRAT:

da se sluaocima isto inilo i kao slino i kao razlino, i kao jedno i kao mnogo, i da miruje i da se opet kree?

FEDAR:

Jo kako. Ne pojavljuje se umenost u protivreenju, dakle, samo na sudovima i u

SOKRAT:

skuptinskim govorima, nego bi ona, kako se ini, u svemu to se govori bila neka jedina umetnost kojom e neko moi sve izjednaiti sa svaim to se moe i sa im se moe, i, to drugi ko izjednauje i sakriva, iznositi na svetlost.
FEDAR:

Kako to misli? To bi se, mislim, ako ispitujemo, moglo pokazati ovako. Ima li zavaravanja

SOKRAT:

vie u stvarima koje se mnogo razlikuju ili u onima koje se razlikuju malo?
FEDAR:

U onima koje se razlikuju malo. Ali e postepenim prelaenjima neprimetnije doi na suprotno nego velikim.

SOKRAT: FEDAR:

Kako ne. Zato onaj ko namerava da zavara drugoga, a sam da ne bude prevaren,

SOKRAT:

treba tano da raspoznaje slinost stvari i njihovu neslinost.

FEDAR:

Razume se da treba. Hoe li, dakle, biti sposoban da, ako i ne poznaje istinu svake stvari, na

SOKRAT:

drugim stvarima pouzdano raspoznaje malu i veliku slinost onoga to ne poznaje.

FEDAR:

To je nemogue. Oevidno je, dakle, da se u one koji sa svojim suenjima promae istinu pa

SOKRAT:

se daju zavarati, to zavaravanje uvuklo zbog nekojih slinosti.

FEDAR:

Da, deava se tako. Je li, dakle, mogue da neko bude umetnik u tome da postepenim

SOKRAT:

prelaenjima na osnovu slinosti od istine svaki put odvodi na ono to je njoj suprotno, ili da se sam uva od toga, ako nije stekao znanje o tome ta je koja stvar u stvarnosti?

FEDAR:

Nikada. Umetnost beseenja, dakle, prijatelju moj, onaj ko ne poznaje istinu nego

SOKRAT:

lovi samo mnenja, donee nekako smenu, kako se ini, i lienu umetnosti.
FEDAR:

Tako se ini.

c) Raspravljanje o besedama u prvom delu s obzirom na njihov umetniki sklad

XLV
SOKRAT:

Hoe li, dakle, da na Lisijinoj besedi, koju nosi sobom, i na onima koje

izgovorismo da razmotrimo neto od onoga to smo nazvali umenim i neumenim?

FEDAR:

Radije nego ita; ta sada nekako prazno govorimo, jer nemamo prikladnih

primera.
SOKRAT:

I zaista nekom sreom, kako se ini, izgovorene su obadve besede, a one

daju primer kako bi neko ko poznaje istinu u svojim besedama zbijao alu sa sluaocima i zaveo ih. I ja za to Fedre, svaljujem krivicu na bogove ovoga mesta. Moda su nas, uostalom, i proroci Muza, pevai pod naom glavom, zadahnuli tim dahom, jer ja bar nemam nikakva dela u kakvoj umetnosti govorenja.
FEDAR:

Neka bude kako govori. Samo razjasni to kae! Dede proitaj mi poetak Lisijine besede!

SOKRAT: FEDAR:

"O mojim si stvarima obaveten, i uo si kako mislim da nam je korsno ako se

ovo dogodi. A nadam se da mi se nee uskratiti ono to molim, jer ba nisam zaljubljen u tebe. Jer ljubavnici se kaju -"
SOKRAT:

Prestani! U emu, dakle, ovaj grei i neumetniki postupa, o tome treba

govoriti. Nije li tako?

FEDAR:

Jeste.

XLVI
SOKRAT:

Nije li svakome bar to jasno da se u neemu od toga slaemo, a u neemu

ne slaemo.
FEDAR:

ini mi se da razumem smisao tvoga pitanja, ali kai jo jasnije! Kada ko izree re "elezo" ili "srebro", ne mislimo li svi na isto?

SOKRAT: FEDAR:

Jo kako. A ta kad ko ree "pravedno" ili "dobro"? Ne zanosi li se jedan ovamo, drugi

SOKRAT:

tamo, i nismo li nesloni meu sobom i sami u sebi?

FEDAR:

Dabome. U jednome se, dakle, slaemo, a u drugome ne slaemo.

SOKRAT: FEDAR:

U emu nas je, dakle, od ovoga dvojega lake obmanuti, i u emu

besednitvo vie moe?

SOKRAT:

Oevidno u onom gde se kolebamo. Onaj, dakle, koji hoe da se bavi

besednitvom, taj najpre treba metodiki da izvede tu razliku i da nae obeleje svake od dveju vrsta, u kojoj se gomila mora da koleba i u kojoj ne mora.
FEDAR:

Lepu bi, zaista, Sokrate, razliku shvatio ko bi to naao. Zatim, po mom miljenju, u svakom pojedinom sluaju koji mu se javi ne

SOKRAT:

sme da previdi, nego treba otro da zapaa kojoj vrsti pripada predmet o kome namerava govoriti.
FEDAR:

Dabome. ta, dakle? Hoemo li za Erota rei da je on jedna od vieznanih ili

SOKRAT:

nevieznanih stvari?

FEDAR:

Zacelo jedna od vieznanih. Ili misli li da bi ti inae slobodno bilo za njega

utvrditi to si ba malopre utvrdio, da je on teta i za ljubljenika i za ljubavnika, i zatim opet da je on jedno od najveih dobara?
SOKRAT:

Veoma dobro govori. Nego reci i ovo jer zbog svoga zanosa ne seam se

vie tano da li sam objasnio ljubav u poetku svoje besede?

FEDAR:

Jesi, Diva mi, da ne moe bolje. E, koliko li veim umetnicima u beseenju naziva Nimfe, keri Ahelojeve, i

SOKRAT:

Pana, sina Hermova, od Lisije, sina Kefalova! Ili ja nemam pravo, te nas je i Lisija u poetku besede o ljubavi primorao da Erota uzmemo kao neto odreeno stvarno, kako je sam hteo, pa je prema tome udesio celu svoju ostalu besedu i dovrio? Hoe li da jo jednom proitamo poetak?
FEDAR:

Ako se tebi hoe. Ali onoga to trai nema ovde. itaj, da ujem njega sama!

SOKRAT:

XLVII
FEDAR:

"O mojim si stvarima obaveten i uo si kako mislim da nam je korisno ako se

ovo dogodi. A nadam se da mi se nee uskratiti ono to molim, jer ba nisam zaljubljen u tebe. Jer, ljubavnici se kaju za svoje milote, im je zadovoljena njihova pouda".
SOKRAT:

Zaista, ini mi se da ovaj ni izdaleka ne daje ono to traimo, jer ne od

poetka nego s kraja, u obrnutom pravcu, pokuava da prepliva besedu, i poinje onim to bi ljubavnik rekao svome ljubljeniku na svretku. Ili ne rekoh pravo, Fedre, mila glavo?
FEDAR:

Jeste zaista, Sokrate, svretak, o emu on govori. A kako stoji stvar s ostalim? Zar ti se ne ini da su reenice u besedi

SOKRAT:

porazbacane? Ili da li ti je jasno da je ono to je reeno na drugom mestu po nekoj nunosti postavljeno na drugom mestu, ili koja druga misao? Jer meni se, koji se u to

nimalo ne razumem, uinilo da je pisac s prilinom smelou izrekao ono to mu se nametalo. A poznaje li ti kakvo pravilo o pisanju besede, po kome je ovaj to ovakvim redom postavio jedno za drugim?
FEDAR:

Ti si isuvie ljubazan kad misli da sam ja sposoban da njegov spis podrobno

ocenjujem!
SOKRAT:

Ali e, mislim, priznati mi bar ovo: svaka beseda mora biti sastavljena kao

ivo bie, mora imati svoje vlastito telo, tako da nije ni bez glave ni bez noge, nego da ima i trup i udove, a pisana onako kako dolikuje jedan drugome i celini.
FEDAR:

Ta kako ne? Ogledaj, dakle, besedu tvoga prijatelja da li je takva ili drukija, pa e nai

SOKRAT:

da se ni u emu ne razlikuje od onoga natpisa za koji neki kau da je napisan na grobu Mide Frianina.
FEDAR:

Kakav je to natpis, i ta je s njim? Evo ti ga:

Tuana devojka ja sam i leim na Midinu grobu, dokle voda jo tee i rastu visoka drveta, uvek ostaju' ovde na mnogo aljenoj humci, svakome putniku javljam da ovde je Mida pogreben.

SOKRAT:

A da se nita ne razlikuje da li se to u ovom natpisu govori kao prvo ili kao poslednje, valjda primeuje, kako mislim.
FEDAR:

Ismejava nau besedu, Sokrate.

XLVIII
SOKRAT:

Ostavimo, dakle, to, da se ti ne srdi; a ipak mi se ini da u njemu ima

dovoljno primera koje bi ovek mogao posmatrati i njima se koristiti da ni u kom sluaju ne pokuava ugledati se na njih. Nego pristupimo drugim besedama. Jer,

kako mi se ini, u njima bee neto o emu treba da povedu rauna oni koji hoe da o besedama razmiljaju.
FEDAR:

Na ta to misli? Behu, ako se ne varam, jedan drugom suprotni, jer u jednom se tvrdilo da

SOKRAT:

treba ugaati onom ko ljubi, a u drugom onom ko ne ljubi.

FEDAR:

I to odluno. Miljah da e rei po istini: "zaneseno". Nego to sam traio, ba je to.

SOKRAT:

Ustvrdili smo, naime, da je ljubav nekakav zanos. Zar ne?

FEDAR:

Da. A zanosa da imaju dve vrste, od kojih su jednoj uzrok ljudske bolesti, a

SOKRAT:

druga je posledica boje izmene obinoga stanja.

FEDAR:

Razume se. A boanski zanos prema etvorici bogova razdelili smo na etiri dela, time

SOKRAT:

to smo proroko zadahnue pripisali Apolonu, misterijsko-sveteniki zanos Dionisu, pesniki Muzama, i etvrti, ljubavni, koji dolazi od Afrodite i Erota, obeleili smo kao najbolji; i dok smo, ne znam kako, duhom slikali ljubavnu strast, pri emu smo ponekad moda pogodili koju istinu, a ponekad i u drugom pravcu s puta skrenuli, smeali smo ne sasvim neverovatnu besedu i za alu edno i pobono sastavili neku mitsku himnu u slavu mome i tvome gospodaru Erotu, o Fedre, zatitniku lepih deaka.
FEDAR:

Himnu koju meni ba nije bilo neprijatno uti.

XLIX
SOKRAT:

Ovo, dakle, uzmimo odande kako je beseda od kuenja mogla prei na

hvaljenje.

FEDAR:

Ta kako to misli? Meni se ini da je ostalo ustvari izreeno samo za alu, ili kako su u neku

SOKRAT:

ruku sluajno upotrebljene dve vrste postupka u mojim besedama, ne bi bilo neprijatno kad bi ko mogao da njihov znaaj shvati s tehnike strane.
FEDAR:

Ta koje su to dve vrste? U jedan pojam obuhvatnim pogledom sastaviti ono to je kojekuda razasuto,

SOKRAT:

da bi onaj ko svaki put eli da pouava objasnio svoj predmet tanom definicijom u pojedinom sluaju; kao to je maloas utvren pojam ljubavi, bilo dobro ili zlo govoreno. Bar jasnost i besprotivrenost svojioh izvoenja beseda je time postigla.
FEDAR:

A ta naziva drugom vrstom, Sokrate? Da se isto tako po vrstama moe rastaviti, i to ud po ud, onako kako je

SOKRAT:

postao, a ne pokuavati razbiti ikoji deo, kao to ini lo kuvar. Nego, kao to su malopre obe nae besede bezumno stanje due zajedniki uzele kao glavni pojam, i kao to iz jednoga tela izrastu dve polovine te imaju sline nazive, pa se jedna zove leva a druga desna, tako su obe besede i bezumlje uzele kao jedan jedini pojam u nama: jedan koji je rastavljao levu polovinu nije prestao da je opet rastavlja pre nego to je u njoj naao takozvanu levaku ljubav, koju je sasvim s pravom izruio; a drugi nas je doveo zanosu na desnoj strani, i kad je naao i pokazao onu, dodue, istoimenu, ali opet neku boanstvenu ljubav, pohvalio ju je kao izvor naih najveih dobara.
FEDAR:

Sasvim po istini govori.

d) Dijalektika i retorika

L
SOKRAT:

Tim rastavljanjima i sastavljanjima ja sam i sam prijatelj, Fedre, da mogu

govoriti i misliti; i ako pomislim da je ko drugi sposoban da posmatra jedno i mnogo u njihovu prirodnom odnosu, za tim idem i koraam "kao za boanskim tragom". Pa i za

one koji to mogu da ine imamo ime, za koje bog zna da li je pravilno ili nije: ja ih u svakom sluaju nazivam dosad dijalektiarima.A one koji su ovo sadanje nauili od tebe i Lisije kai kako treba nazvati. Ili je to ona vetina govorenja kojom se slue Trasimah i drugi i time postali mudri da sami govore i ue tome druge, kojima se hoe da im nose poklone kao kraljevima?
FEDAR:

Oni su, dodue, kraljevski ljudi, ali se ipak ne razumeju u ono za to pita. Ali

se bar meni ini da ovu vrstu pravo naziva, nazivajui je dijalektikom; ali za retorstvo ini mi se da nam jo izmie.
SOKRAT:

Kako veli? To bi po svoj prilici bilo neto lepo to je lieno onoga pa se ipak

vetinom stie. Nikako ga ne smemo zanemariti, ni ti ni ja, nego treba kazati ta li je ono to preostaje od besednitva.
FEDAR:

Zacelo veoma mnogo, Sokrate, to se nalazi u spisima o besednitvu.

e) Majstorije u koje se retori suvie uzdaju ne ine sutine besednike umetnosti

LI
SOKRAT:

Ba je lepo to si me na to podsetio. Za uvod najpre mislim da ga treba

govoriti u poetku besede. Te stvari zove zar ne? ukrasima vetine.

FEDAR:

Da. to se tie drugoga, to je neko pripovedanje i zatim svedoanstvo, tree su

SOKRAT:

dokazi, a etvrto su razlozi verovatnosti; a i o potvrianju i o sporednom potvrivanju govori, mislim, onaj odlini uitelj besednitva iz Bizantije.
FEDAR:

Misli na valjanoga Teodora? Razume se. Zatim o pobijanju i sporednom pobijanju: kako ih treba ureivati

SOKRAT:

pri optubi i odbrani. Da ne vodimo na sredu divnoga Euena Paranina, koji je prvi izumeo zavijene nagovetaje i uzgredne pohvale? A neki kau da i prigodne prekore

u stihovima ui radi pamenja, jer je mudar ovek. Tisiju i Gorgiju ostaviemo da spavaju; oni su uvideli da ono to lii na istinu treba ceniti vie nego istinu i snagom svojih beseda ine da se maleno pojavljuje kao veliko, a veliko kao maleno, onom to je novo daju obeleje starinskoga, a suprotnom obeleje novoga, i iznali zbijenost govora i beskonane duine izvoenja o svakom predmetu.Kad je ovo jednom od mene uo Prodik, nasmeja se i ree da je on jedini naao vetinu kakvih beseda treba, a da ne treba ni dugakih ni kratkih, nego srednjih.
FEDAR:

Premudro, Prodie! A Hipiju ne spominjemo? Pa mislim da se i starac iz Elide s njime sloio.

SOKRAT: FEDAR:

A zato ne? A kako emo obeleiti Polov besedniki muzej: diplasiologiju i gnomologiju i

SOKRAT:

ikonologiju i one rei koje mu je Likimnije poklonio zbog gizdanja leporekosti?

FEDAR:

A zar nije vie takvih stvari, Sokrate, naao ve Protagora? Neku pravilnost jezika, sinko, i mnoge druge lepe stvari; ali u vetini govora

SOKRAT:

koji izazivaju saaljenje i navlae na starost i siromatvo, ini mi se da je odnela pobedu snaga Halkedonjaninova. U isti mah ovek se izvetio i u tome da mnoge due rasrdi i da rasrene opet svojim arima utia, kao to ree; i da sumnjii i da uniti razloge za sumnjienje kako mu drago bio je veoma sposoban. A to se tie svretka besede, ini mi se da su svi imali jednako miljenje o tome, pa mu jedini nadevaju ime epanod (osvrt), a drugi ovo ili ono.
FEDAR:

Misli na ono da besednik na svretku ukratko podseti sluaoce na pojedine

glavne take o kojima se govorilo.

SOKRAT: FEDAR:

Na to mislim, kao i na ono to ti jo ume da kae o vetini govorenja.

Samo sitnice i o emu ne vredi govoriti. Ostavimo sitnice, nego ovo na svetlosti bolje ogledajmo, koju snagu vetina

SOKRAT:

ima i kada.

FEDAR:

I te kako jaku, Sokrate, bar u narodnim skuptinama. Zacelo. Ali, dragoviu, ogledaj i ti da li se i tebi njihov navitak ini redak

SOKRAT: SOKRAT:

onako kao meni.

FEDAR:

Pokazuj samo.

LII
SOKRAT:

Da, kai mi ovo: kad bi neko priao tvome prijatelji Eriksimahu ili njegovu

ocu Akumenu i rekao: Ja umem svojim sredstvima na telo uticati, tako da ga, ako hou, mogu grejati i hladiti i, ako mi se svidi, izazivati povraanje ili proliv i mnoge druge takve pojave; i kad se u tome razumem, hou da vaim kao lekar i da takvim inim drugoga kome predam znanje o tome ta misli da bi mu odgovorili kad bi to uli?
FEDAR:

A ta drugo nego bi ga pitali da li se razume jo i u to kod koga i kada sme da

sve to primenjuje i do koje mere.

SOKRAT:

A kad bi odgovorio: Nipoto, nego smatram da je onaj ko je to od mene

nauio sam sposoban da ini ono to me pita.

FEDAR:

Tada bi zacelo rekli: Taj ovek je lud, i kako je o tome doznao neto iz neke

knjige ili se namerio na nekakve lekove, on sebi uobraava da je lekar, mada se nimalo ne razume u lekarsku vetinu.
SOKRAT:

Ili uzmi ovo: kad bi neko priao Sofoklu ili Euripidu i rekao da o malenoj

stvari ume sastavljati sasvim dugake govore, a o velikoj sasvim kratke i, kad ga je volja, onakve koji izazivaju saaljenje, pa zatim opet strane i pretljive, i jo kojeta, pa mislio, kad to ui, da daje znanje o pevanju tragedija?
FEDAR:

I ovi, Sokrate, mislim da bi se smejali onome koji bi mislio da je tragedija

neto drugo nego li prikladan sastav delova koji se slau jedan sa drugim i sa celinom.

SOKRAT:

Ali bar ga ne bi, mislim, prostaki psovali, nego kao muziar kad se nameri

na oveka koji sebi uobraava da se razume u harmoniji, zato to baume icu zategnuti da joj glas bude to tanju ili krupniji, ne bi gnevno rekao: "Kukave, lud si", nego bi kao muziar blai rekao: "Dragi moj, onaj ko hoe da se razume u harmoniji treba dabome dai to zna, ali nita ne smeta da onaj koje u tvome poloaju ni najmanje ne razume od harmonije, jer ti ima samo nuna prethodna znanja o harmoniji, ali se ne razume u samu harmoniju."
FEDAR:

Sasvim tako. Ne bi li, dakle, i Sofokle onome ko bi se pred njim razmetao odgovorio: "Ti

SOKRAT:

ume samo ono to je potrebno za tragediju, ali ne nju samu"; i Akumen: "Ti se razume u ono to je potrebno za lekarsku vetinu, ali ne i u njoj samoj".
FEDAR:

Svakako.

LIII
SOKRAT: SOKRAT:

A ta? Dasu slatkoreki Adrast ili Perikle uli za ona prelepa besednika

sredstva to ih ba sad razmatrasmo, za brahiologije i ikonologije i sveono drugo to smo razmotrili i rekli da jo treba ogledati na svetlosti, bi li oni srdito, kao ja i ti, iz grubosti kazali koju neutivu re protiv ljudi koji su ono napisali i ue kao uputstvo u besednitvo, ili bi nas, kao pametniji od nas, obojicu ukorili i rekli: "Fedre i Sokrate, ne treba se ljutiti nego pratati ako se neki ljudi ne razumeju u dijalektiku i ne mogu da odrede ta je u stvari besednitvo, a zbog toga stanja, zato to su imali samo potrebna znanja o besednikoj vetini, pomislili su da su pronali besednitvo i sebi uobraavaju da su, time to su druge uili, ove na savren nain uputili u besednitvo; a kako se svaka pojedinost na uverljiv nain izgovori i kako se delovi sastavljaju u celinu, za tu malenkost trebalo bi da se sami njihovi uenici postaraju u svojim govorima."
FEDAR:

Ali zaista, Sokrate, ini mi se da tako otprilike stoji stvar s umetnou koju ti

ljudi ue i piu kao besednitvo, i meni se ini da si istinu rekao. Ali onu umetnost koja istinski ui besednitvo i uveravanje kako i odakle bismo je mogli stei?

SOKRAT:

S mogunou, Fedre, da postane savren takmiar stvar po svoj prilici, a

moda ak i nuno, stoji isto onako kao i u drugim oblastima: ako ti je od prirode dana besednika obdarenost, bie znamenit besednik, ako se povrh toga lati uenja i vebanja; ali ako ti to od ovoga bude nedostajalo, utoliko e biti nesavren. A koliko u tome ima umetnosti, to se, ini mi se, ne stie na putu kojim idu Lisija i Trasimah.
FEDAR:

Nego na kom? ini mi se nesumnjivo, dragi moj, da je Perikle od svih najsavreniji postao u

SOKRAT:

besednitvu.
FEDAR:

Kako to?

f) Osnovi besednike umetnosti

LIV
SOKRAT:

Svima velikim umetnostima treba otroumlja i visoka umovanja o prirodi, jer

ono uzvieno miljenje i u svemu probojna snaga zacelo odavde ulazi u njih, a to je i Perikle bio stekao i dodao svojoj prirodnoj obdarenosti. Jer, kad se namerio, mislim, na Anaksagoru koji je bio takav, on je, pun dubokih umovanja i dostigavi sutinu uma i bezumlja, o emu je Anaksagora onako opirno govorio, odande preneo u besednitvo ono to mu je bilo korisno.
FEDAR:

Kako to misli? S besednikom umetnou stvar stoji zacelo isto onako kao i sa lekarskom.

SOKRAT: FEDAR:

Kako to? U jednoj i u drugoj treba razlikovati prirodu, u jednoj prirodu tela, a u drugoj

SOKRAT:

prirodu due, ako hoe ne samo navikom i iskustvom nego vetinom da telo lekovima i hranom isceljuje i daje mu snagu, a dui besedama i utvrenim poslovanjem da daje reitost koju mu drago i vrsnou.

FEDAR:

Zacelo, Sokrate, stvar tako stoji. Misli li da je mogue kako treba poznavati prirodu due bez poznavanja

SOKRAT:

prirode vasione?
FEDAR:

Bar ako treba u neku ruku verovati Hipokratu, potomku Asklepijevia, ne

moe se ni priroda tela poznati bez toga postupka.

SOKRAT:

On to s pravom tvrdi, dragi prijatelju. Ali osim Hipokrata treba pitati i razum i

posmatrati da li se on s time slae.

FEDAR:

Priznajem.

LV
SOKRAT:

A ti gledaj ta o prirodi tvrde Hipokrat i pravi razum. Ne treba li prirodu ma

koje stvari ogledati ovako? Pre svega, da li je prosto ili mnogovrsno ono u emu sami hoemo da budemo umeni i sposobni da i drugoga takvim inimo; zatim ako je stvar prosta ispitati kakvu snagu ima po sebi ili da utie na neto ili da prima ije uticaje; ako li ima vie vrsta, treba li ih nabrojiti i, kao ranije prostu stvar, tako isto razmotriti svaku pojedinu: na to ona po svojoj prirodi utie i s koje strane prima uticaje?
FEDAR:

Tako se ini, Sokrate. Postupak bez toga bar bi liio na hod slepca; ali onaj koji se nekom stvari

SOKRAT:

umeno bavi nikako se nee smeti uporeivati sa slepcem ni sa glumcem; tavie, oevidno je da e onaj ko nekoga umeno upuuje u besednitvo tano mu objasniti pravu sutinu onoga na to e besednitvo primeniti: a to e zacelo biti dua.
FEDAR:

Da ta? Dakle, sva njegova borba uperena je na to; jer on tei da u njoj stvori

SOKRAT:

uverenje. Zar ne?

FEDAR:

Da.

SOKRAT:

Prema tome oevidno je da e Trasimah i svaki drugi koji revnosno daje

uputstva u besednitvo, najpre sa svom tanou duu opisati i zorno pretstaviti da li je dua istovrsno jedinstvo ili je kao telo mnogovrsna, jer to zovemo objanjenjem njene sutine.
FEDAR:

Sasvim je tako. A drugo, na to i kako ona utie po svojoj prirodi i kakve prima uticaje i

SOKRAT:

odakle.
FEDAR:

Da, da. A tree, kad razredi vrste beseda i vrste due i njihova stanja, ogledae

SOKRAT:

uzroke, prilagoavajui jedno drugome i pokazujui s kojega se razloga jedna takva i takva dua izvesnim besedama moe uveravati, a druga ne moe. U svakom sluaju, dragi moj, to bude na drugi nain razlagano ili govoreno nikad nee biti govoreno ili pisano ni to drugo ni ovo. Ali sadanji pisci udbenika za besednitvo, koje si ti sluao, lukavi su i taje, mada duu sasvim dobro poznaju. Zato, pre nego na ovaj nain budu govorili i pisali, nemojmo im verovati da piu po umetnikim pravilima.
FEDAR:

Na koji to nain? Same rei nije lako rei; ali kako treba pisati, ako neko eli da pie po

SOKRAT: SOKRAT:

umetnikim pravilima koliko je god mogue, to u kazati.

FEDAR:

Govori, dakle.

LVI
SOKRAT:

Kako se znaaj besede sastoji u voenju due, mora onaj ko eli da bude

sposoban besednik znati koliko vrsta dua ima. Ima ih, dakle, toliko i toliko, pa takvih i takvih, na osnovu ega jedni ljudi postaju ovakvi, a drugi onakvi. Kad se to razredi, ima opet beseda toliko i toliko vrsta, a svaka je takva i takva. A ovakvi ljudi ovakvim besedama s navedenog uzroka lako se mogu nagovoriti na radnje ovakve vrste, a onakvi zbog te okolnosti teko.

Razume se, onaj ko je to dovoljno shvatio, i kad potom vidi kako se stvar u praktinom ivotu nalazi i deava, treba da ima snage da je otrim poimanjem prati: inae mu nita vie ne koriste pravila to ih je sluao kad je uio. A kad bude dovoljno sposoban da kae kakav se ovek kakvim besedama uverava, i kad mogne, ako mu neko pristupi, da ga do kraja prozre i oceni: "Onakav ovek i onakva priroda, o kojoj je tada bilo rei, sada se stvarno nalazi preda mnom, i njoj treba prii ovakvim besedama na ovakav nain da je nagovorim na ovo", a kad sve to ve ima, pa jo ume da pogodi pravo vreme kada treba besediti, a kada prestati, i kad opet mogne razlikovati kratke i ganutljive i preterane besede i sve pojedine oblike besede, i kad je za njih podesna prilika, a kad nije, tada je uputstvo lepo i savreno izraeno, a pre nije. Ali propusti li samo neto od toga kao besednik ili uitelj ili pisac, a ipak ustvrdi da besedi pravilno, imae pravo onaj ko mu ne veruje. "Kako, dakle?", pitae moda na pisac, "Fedre i Sokrate, ini li vam se tako?" Ili se treba zadovoljiti drukije pisanim uputstvom u besednitvo?
FEDAR: FEDAR:

Ne moe, Sokrate, nikako biti drukije, a ipak se zadatak ne ini lak. Istinu govori. Zato svaku besedu treba okretati i gore i dole i ogledati da li

SOKRAT:

se gde god pokazuje kakav laki i krai put k njoj, da se ne udara uzalud putem dugakim i krevitim, kad se moe kratkim i ravnim. Nego ako zna kakvu pomo koju si uo od Lisije ili od koga drugog, seaj se i pokuaj je kazati.
FEDAR:

to se tie samo pokuaja, znao bih, ali sada ovako ne umem ba nita da

kaem.
SOKRAT: FEDAR:

eli da ja kaem koju re to sam je uo od nekojih koji se time bave?

Da ta? Govori se, dabome, Fedre, da je pravo da i kurjak dobije svog branioca.

SOKRAT: FEDAR:

Pa i ti postupi tako!

LVII
SOKRAT:

Oni tvrde: stvar ne treba nimalo onako veliati ni izdaleka je izvoditi

dugakim okolienjima. Jer, kao to smo ve rekli, u poetku ovoga razlaganja, ba nimalo istine o pravednim ili dobrim stvarima, ili o ljudima koji su takvi po prirodi ili po vaspitanju, ne treba u sebi da ima onaj ko eli da postane odlian besednik. Ta nikome na sudovima ba nimalo nije stalo do istine u tim stvarima, nego samo do onoga to se moe verovati. A ovo je prividno, i na to treba da obraa svoju panju onaj ko eli da besedi pravilno. Jer, ponekad ne treba iznositi ni ono to se zaista dogodilo, ako nije verovatno da se zbilo, nego samo ono to lii na istinu, kako u optubi tako i u odbrani. I uopte onaj ko besedi svakako treba da kao taku za pravac uzima ono to lii na istinu, a s istinom esto da se oprosti. Jer, ako se to deava kroz celu besedu, time su ispunjeni svi zahtevi umetnosti.
FEDAR:

Isto si, Sokrate, izveo to govore oni koji se grade da su umetnici u

besedama. Ta setih se da smo se u preanjem dotakli takve stvari; ali to se ini veoma vano onima koji se time bave.
SOKRAT:

Ta ba si Tisiju tano prouio. Neka nam, dakle, Tisija kae i to da li on pod

onim to lii na istinu podrazumeva neto drugo nego ono to se svia gomili.
FEDAR:

Ta ta bi drugo? Izumeo je, kako se ini, mudro i u isti mah napisao ovo: "Ako kakav slab ali

SOKRAT:

hrabar ovek izbije jaka i plaljiva i uzme mu ogrta ili to drugo, pa ga zato dovedu na sud, tada nijedan od njih ne sme govoriti istinu, nego onaj plaljivi treba tvrditi da ga onaj hrabri nije istukao sam, a ovaj treba dokazivati da su bili sami, ali da se uvek dri onoga: kako bih se ja ovakav usudio da dirnem u onakva? A drugi nee priznati svoju plaljivost, nego e pokuavati da neto drugo slae i time e moda na neki nain svom protivniku dati u ruke nepobitan dokaz. Pa tako otprilike i u drugim prilikama stoji stvar s onim to se umeno govori. Zar ne, Fedre?
FEDAR:

Pa da.

SOKRAT:

Ej! ini se da je izvanredno skrovitu tajnu otkrio u svojoj vetini Tisija ili drugi

bio ko mu drago i odakle mu drago. Uostalom, dragi prijatelju, treba li da kaemo ovom veku ili ne.
FEDAR:

A ta?

LVIII
SOKRAT:

Ve davno, Tisija, pre nego to si ti doao ovamo, ba smo mi tvrdili da je

ovo to lii na istinu prionulo uz gomilu zbog svoga lienja na istinu. A to se tie slinosti, pokazali smo malopre da ih svugde onaj ko zna istinu najlepe ume nalaziti. Ako ti zato to drugo tvrdi o besednikoj umetnosti, sluali bismo; ako ne, verovaemo onome to smo sada razloili, to jest: ako neko ne nabroji prirodne obdarenosti onih koji e sluati, i ne uzmogne predmete razlikovati po vrstama i jednim pojmom obuhvatiti u svakom pojedinom sluaju, takav nikad nee biti umetnik u oblasti beseda koliko je to oveku mogue. A te sposobnosti nikad nee stei bez velikog napora. A ovome ne treba da se izlae razuman ovek zato da govori i saobraa sa ljudima nego da moe govoriti samo ono to se dopada bogovima, a i na njihovo zadovoljstvo da u svemu radi po svojoj snazi. Jer zaista, Tisija, tako kau ljudi koji su mudriji nego mi onaj ko ima pameti ne sme misliti na to da ugaa onima koji zajedno s njim robuju, osim uzgredno, nego gospodarima dobrim i dobrog porekla. Stoga se ne zaudi, ako je okolienje dugako jer radi velikih stvari treba okoliiti, a ne kako se tebi ini. Zaista e, kao to ui nae posmatranje, ako neko ushte, i ovaj drugi uspeh najlepe potei iz onoga.
FEDAR:

ini mi se da je prelepo govoreno, Sokrate, kad bi ko samo bio sposoban za

to.
SOKRAT:

Ali lepo je da onaj ko se predaje lepu poslu i pretrpi ono to mu padne u deo

da trpi.
FEDAR:

Jo i kako. Dakle, o umetnosti i umetnikim nedostacima u beseenju neka je dosta.

SOKRAT:

FEDAR:

Razume se. O podesnosti i nepodesnosti pisanja, pod kojim bi uslovima ono bilo dobro a

SOKRAT:

pod kojim nepodesno, preostaje jo da govorimo. Zar ne?

FEDAR:

Da.

2. ta se iziskuje od pisanja s obzirom na prikladnost

LIX
SOKRAT:

Zna li, dakle, kako e bogu najvie ugoditi svoji pokazivanjem besednitva

na delu ili svojim uenjem o besednitvu?

FEDAR:

Nikako ne znam. A ti? Mogu pripovedati bar jednu priu starih, a istinu znaju samo oni. A kad

SOKRAT:

bismo je sami nali, da li bismo tada jo ta marili za tua mnenja?

FEDAR:

Smeno pitanje! Nego ono to veli da si uo, kazuj. uo sam, dakle, da je kod Naukratije u Egiptu bio neki od tamonjih starih

SOKRAT:

bogova, kome je posveena i sveta ptica, koju nazivaju ibis, a samom bogu ime je Teut. Ovaj je prvi izumeo i broj i raun, geometriju i astronomiju, a osim toga i igru na kamike i kocke, i naposletku i pismene znakove. A kao kralj vladao je tada nad celim Egiptom Tam u velikom gradu gornje zemlje, koji Heleni nazivaju egipatskom Tebom, kao to boga nazivaju Amonom. Tamu doe Teut, pokae mu svoje vetine i ree da ih treba razdati svima Egipanima. Tam upita kakvu korist daje koja vetina, a kad ih je Teut redom objanjavao, ovo je kudio, a ono hvalio, kako bi mu se kad inilo da to lepo ili nelepo govori. A mnogo je, pria se, Tam Teutu o svakoj vetini izrekao i u jednom i u drugom pravcu, a to sve redom napomenuti bilo bi opirno. Ali kad je doao do pismenih znakova, ree Teut: "Ovo znanje, kralju, uinie da Egipani budu mudriji i da bolje pamte, jer je naen lek za pamenje i za mudrost". Ali Tam odgovori: "Veoma dovitljivi Teute, jedan moe da proizvede vetine, a drugi da oceni koliko je u njima tete i koristi za

one koji e se njima sluiti. Tako si i ti sada, kao otac pismenih znakova, u dobroj nameri rekao suprotno onome to oni mogu. Oni e, naime, u duama onih koji ih naue raati zaborav zbog nevebanja pamenja, jer e ljudi, uzdajui se u pismo, seanje izazivati spolja stranim znacima, a nee se seati iznutra samo sobom. Nisi, dakle, izumeo lek za pamenje, nego za opominjanje, a uenicima nsi prividnu, a ne istinitu mudrost, jer kad postanu mnogoslualice bez nastave, uobraavae sebi da su i sveznalice, iako su veinom neznalice i teko podnoljivi u saobraaju, jer su postali nazovi-mudraci a ne mudraci.
FEDAR:

Sokrate, lako ti smilja prie iz Egipta i odakle god hoe. A ljudi, prijatelju moj, u svetinji Diva dodonskoga rekoe da je prve proroke

SOKRAT:

rei izrekao hrast. Kako, dakle, tadanji ljudi nisu bili toliko mudri kao vi mladi, njima je u njihovoj bezazlenosti bilo dovoljno da sluaju hrast i kamen, kad bi samo istinu govorili. Ali tebi valjda nije sve jedno ko je onaj ko govori i odakle je. Jer ne glda samo na to da li stvar stoji ovako ili drukije.
FEDAR:

S pravom si me ukorio, i meni se ini da stvar s pismom stoji onako kako

govori onaj iz Tebe.

LX
SOKRAT:

Dakle, onaj ko misli da je u pismenom beleenju ostavio neko uenje o

vetini, pa i onaj koga prihvata kao da e iz pismenih znakova proizii neto jasno i pouzdano, taj je pun nedotupavnosti i zaista ne razumeva Amonovo prorotvo, mislei da pisane rei imaju jo neki drugi smisao nego taj da onoga koji zna potsete na ono o emu su pisane.
FEDAR:

Ba je tako. Jer, evo, Fedre, pismo ima u sebi neto udnovato, i u tome ono zaista lii

SOKRAT:

na slikarstvo: ta i proizvodi slikarske umetnosti stoje pred nama kao da su ivi; ali ako ih neto upita, oni sasvim dostojanstveno ute. Isti je sluaj i kod slova: ovek bi pomislio da govore kao da neto razumeju; a ako ih upita da shvati neto od onoga to se govori, svagda kazuju samo jedno te isto. A potom: kad su jedanput napisana,

svaka re tumara ovamo i onamo, isto tako k onima koji je ne razumeju kao i onima kojima nije namenjena, pa se ne zna s kime treba govoriti a s kime ne. A zlostavljena i nepravino ruena uvek treba roditelja kao pomonika: jer sama niti moe sebe odbraniti niti sebi pomoi.
FEDAR:

I to si sasvim pravo rekao. A ta? Drugu re da ogledamo, ovoj roenu sestru, ne samo na koji nain

SOKRAT:

postaje nego i koliko je po prirodi bolja i monija od ove?

FEDAR:

Koja je to i kako veli da postaje? Ona koja se s poznavanjem stvari upisuje u duu onoga koji ui, a ume

SOKRAT:

sama sebe da brani i zna govoriti i utati s kojima treba.

FEDAR:

Misli na ivu i duatu re onoga koji zna, a ija bi se pisana re mogla s

pravom obeleiti kao senka ive.

LXI
SOKRAT:

Dabome. Nego odgovori mi na ovo: bi li pametan zemljoradnik ono semenje

za koje bi mario i eleo da mu donese roda, ozbiljno leti sejao u Adonidove gradinice i radovao se gledajui kako je ono za osam dana lepo u visinu poraslo, ili bi to radio radi igre i radi praznika, ako bi to uopte inio; ali bi seme do koga mu je stalo posejao prema zemljoradnikoj vetini onde gde treba i bio zadovoljan ako bi ono to je posejao do osmoga meseca dozrelo.
FEDAR:

Tako bi nekako, Sokrate, postupao sa semenom do koga mu je ozbiljno stalo;

a s drugim postupio bi samo onako kako ti kae.

SOKRAT:

I hoemo li za onoga koji zna ta je pravednost i lepota i dobrota kazati da

za obdelavanje svoga semena ima manje pameti nego li zemljoradnik?

FEDAR:

Nipoto.

SOKRAT:

Dakle, nee li ni to seme ozbiljno sejati kroz trstiku i u crnu vodu pisati

reima koje niti mogu same sebi pomagati niti mogu istinu dovoljno nauiti.
FEDAR:

Verovatno je da nee. I nee. Nego pismene gradinice, ini mi se, sejae radi igre i, ako uspie,

SOKRAT:

pisae sabirajui uspomene i za sebe ako bi dospeo u zaboravnu strast, i za svakoga drugoga ko ide istim tragom, i radovae se gledajui ih kako neno rastu. A kad se drugi predaju drugim zabavama, razgaljujui se terevenkama i drugim slinim uivanjima, tada e onaj, ini mi se, mesto toga provoditi vreme u toj igri.
FEDAR:

Prema looj igri, Sokrate, istie prelepu igru onoga koji ume nalaziti zabavu

u reima, priajui o pravednosti i drugim temama o kojima govori.

SOKRAT:

Doista je tako, moj dragi Fedre, ali mnogo je lepi, mislim, ozbiljan rad kad

neko, sluei se dijalektikom, odabere podesnu duu i znalaki sadi i seje u nju rei koje mogu da budu od pomoi i same sebi i onome ko ih je posejao, i ne ostaju jalove, nego donose ploda, iz kojega u novim srcima neprestano izbija nov usev, koji predano dobro uvek odrava besmrtnim i onoga koji ga ima ini blaenim koliko god je oveku mogue da to bude.
FEDAR:

Ta to jo mnogo lepe govori.

3. Reenje pitanja kad je pisanje prekorno

LXII
SOKRAT:

Sada naposletku, Fedre, moemo reavati ranije postavljeno pitanje, poto

smo se u ovom sloili.

FEDAR:

Koje? Ono koje smo hteli da vidimo, pa smo dospeli ovamo: to jest da ispitujemo

SOKRAT:

Lisiji uinjenu zamerku o pisanju beseda, pa i same besede koje bi bile pisane po

pravilima, a koje van pravila. ta je, pak, pravilno, a ta nije, ini mi se da je dovoljno objanjeno.
FEDAR:

Zacelo. Pre nego ma ko poznaje istinu o pojedinim stvarima o kojima govori ili pie, i

SOKRAT:

pre nego se osposobi da svaku stvar samu odredi, a posle odreenja opet ume da je rastavi na njene rodove sve do granice rastegljivosti; i pre nego na isti nain pronikne u prirodu due, traei rod koji pojedinoj dui odgovara, i potom svoju besedu sastavlja i udeava tako da mnogostranoj dui daje mnogostrane i s njome u svemu saglasne besede, a prostoj proste, pre nee biti sposoban da na pravilan nain koliko je od prirode dano upravlja rodom besede, ni za pouku ni za nagovaranje, kao to je to celo nae dosadanje raspravljanje potvrdilo.
FEDAR:

Dabome da se to tako otprilike pokazalo.

LXIII
SOKRAT:

A to se opet tie pitanja da li je lepo ili runo govoriti i pisati, i na kojim se

okolnostima pritom zasniva neka zamerka ili ne, nije li to ukratko objasnilo ono to je reeno malopre.
FEDAR:

Koje? Ovo: bilo da je Lisija ili ko drugi ikad neto napisao ili bude napisao privatno

SOKRAT:

ili javno kao zakonodavac, kao pisac kakva politikog predmeta, mislei da je u njemu neka velika pouzdanost i jasnoa, to je za pisca sramota, rekao mu to ko ili ne rekao. Jer, ko nita ne zna ni na javi ni u snu o pravdi i nepravdi, o dobru i zlu, taj se zaista ne moe oteti prekoru sramote, ma cela gomila pohvalila njegovo ponaanje.
FEDAR:

Zacelo ne moe. Ali onaj ko smatra da u rei pisanoj ma o kom predmetu mora da bude

SOKRAT:

mnogo igre, i da nikad nijedna re, bila ona pisana u metru ili bez njega, nije dostojna velika truda da bude pisana ili govorena, kao to su rapsodske besede, koje se bez

umetnutog ispitivanja i pouke govore samo radi nagovaranja, nego da stvarno najbolje takve rei slue samo kao sredstvo potseanja onima koji znaju; a da se, naprotiv, samo u onima koji se ue i govore radi uenja i stvarno u duu piu o pravi i lepoti i dobroti, pojavljuje ono to je jasno i savreno i dostojno truda; i da samo takve besede ovek treba nazivati u neku ruku svojom pravom decom, ponajpre onu u njemu samome, ako bi se u njemu nala kao njegov izum, zatim one koji su se kao njeni potomvi i sestre u isti mah na dostojan nain rodile u drugim duama; a ostalih se kloni, taj mi se, Fedre, ini da predstavlja onakav uzor s kakvim bismo ja i ti eleli da oba postanemo jednaki.
FEDAR:

Ba to isto i ja hou i elim to kae.

ZAVRETAK. PISAC I FILOZOF. MOLITVA.

LXIV
SOKRAT:

Neka bude, dakle, ve dosta nae ale o besednikim stvarima; pa ti idi i

govori Lisiji da smo nas dvojica sili k izvoru i prebivalitu Nimfa, i tu uli glasove koji su nam naredili da se Lisiji i ako jo ko drugi sastavlja besede i isto tako Homeru i ako je jo ko drugi spevao pesme s muzikom pratnjom ili bez nje, tree solonu i svakome ko je u politikim besedama, nazivajui ih zakonima, napisao spise, kae ovo: ako je to sastavio znajui kako stoji istina, i ako se moe braniti kad poe na sasluavanje o onom to je napisao, pa je sam kadar svojom usmenom besedom pokazati da je njegova pisana beseda loa, takva oveka ne treba nazivati imenom kakvim se zovu ovi, nego po onome ime se on ozbiljno zanimao
FEDAR:

Kakvo mu, dakle, ime daje? Nazivati ga mudracem, Fedre, to se ba meni ini da je suvie velika stvar i

SOKRAT:

da samo bogu dolikuje. Ali, ili prijateljem mudrosti ili neim slinim: s time bi se on sam pre sloio, a to bi mu i bolje dolikovalo.

FEDAR:

To bi stvari sasvim odgovaralo. Zar nee opet onoga koji nema nieg dragocenijeg nego ono to je

SOKRAT:

sastavio ili napisao posle duga okretanja i gore i dole, spajanja jednog sa drugim i brisanja, zar nee toga s pravom nazvati pesnikom ili piscem beseda ili piscem zakona?
FEDAR:

Dabome! To, dakle, kai svome prijatelju.

SOKRAT: FEDAR:

A ta? Kako e ti uraditi? Ta ni tvoga prijatelja ne treba mimoii. Koga to?

SOKRAT: FEDAR:

Lepoga Isokrata! ta e njemu poruiti, Sokrate? ta emo rei da je on? Jo je mlad Isokrat, Fedre. Ali ta oekujem od njega, kazau.

SOKRAT: FEDAR:

Pa ta? ini mi se da je on svojom obdarenou kudikamo bolji nego Lisijine

SOKRAT:

besede, i da je sliven od blagorodnije udi. I zato ne bi nikakvo udo bilo kad bi on u zrelijim godinama, bavei se istim besedama kao i sada, kao decu ostavio iza sebe sve one koji su se ikad prihvatili beseda, pa ako se jo ni time ne bi zadovoljio, veem uspehu poveo ga neki boanski nagon. Jer od prirode, prijatelju moj, u njegovoj dui lei neka filosofska crta. Ovo, dakle, ja od ovdanjih bogova poruujem Isokratu kao mojemu ljubimcu, a ti ono Lisiji kao svojemu.
FEDAR: FEDAR:

Tako e se dogoditi. Ali hajdemo, jer je i omara popustila. Ne dolikuje li da se pre odlaska pomolim ovdanjim bogovima?

SOKRAT: FEDAR:

Da, naravno! O dragi Pane i vi drugi bogovi koji ste ovde, dajte mi da budem lep iznutra, i

SOKRAT:

da se sva moja spoljanjost slae s mojim unutranjim osobinama. Da bogatim

elbookers.com

smatram mudraca. A zlata da imam toliko koliko ga ni nositi ni voziti ne bi mogao niko drugi nego samo razborit ovek. Treba li nam jop neto drugo, Fedre? Ja sam za sebe dovoljno molio.
FEDAR:

I za mene moli to isto! Jer prijateljima je sve zajedniko. Hajdemo!

SOKRAT: