Description

Cilj je ove knjige, da bude od pomoći onima, koji žele da se dignu iznad greha i smrti.
Ne treba se bojati toliko greha, koliko vlasti greha. Kad je čovek sav predstavljen
svojim grehom, sav identifikovan sa svojim grehom, onda je on pod vlašću greha. Čovek
mora grešiti, no ne mora biti pod vlašću greha. Čovek ne sme oprostiti sebi greh da bi mu
Bog oprostio. I ne sme u grehu ostaviti sebe neosuđena, da ga Bog ne bi osudio. Jer ko sebi
prašta, tome Bog neće oprostiti. I ko sebi neće da bude strašni sudija, imaće Boga za
strašnog sudiju. Bog ne prašta nikad onome, ko je samom sebi oprostio. Bog prašta samo
onome, ko je samog sebe osudio. Božijamilost ide jedino pokajniku u susret. Ko je prema
sebi milostiv, prema tome je Bog pravedan; a ko je prema sebi pravedan, prema tome je Bog
milostiv.
Nema greha, koji se može oprostiti bez osude, bilo osude od strane čoveka, bilo od
strane Boga. Takvo je ustrojstvo vasione, da svaki greh mora navući stradanje i izazvati
osudu. Inače se greh ne bi razlikovao od bezgrešnosti. Kad bi se jedan jedini greh mogao
potpuno oprostiti, bez stradanja i osude, ma s koje strane, zakoni prirodni bili bi
pogaženi, i svet bi se survao u haos. Kao liktor Božije milosti uvek ide napred Božija
pravda — koja znači neumitni zakon — i proseca onoj put.
Nije zlo kad čovek greši i stoji iznad svoga greha; zlo je kad čovek toliko utone u greh,
da greh stane iznad njega. Kad orao padne samo nogama u smolu, uvek još može razmahnuti
krilima i dići se u visinu; ali kad orao toliko utone u smolu, da mu smola zalije i ukoči
krila, onda za njega nema više spasa.
Iznad greha može se dići samo onaj, ko stoji iznad smrti. Što god se neko više straši
smrti, manje se straši greha. Što god se neko manje straši smrti, više se straši greha.
Najveći strah od smrti, — najmanji strah od greha; najmanji strah od smrti, — najveći strah
od greha.
Strah od smrti unosi mrak i gorčinu u život. Ljudi bi bili kao bogovi, kad se ne bi
smrti strašili. Imali bi moć i ljubav, sličnu božanskoj. Ovako su maleni, jer strah od
smrti čini ih malenim. I ništa u svetu ne čini čoveka tako ništavno malenim kao strah
od smrti.
Jedan otac crkve veli: „Kao što je greh hrana smrti, tako je pravednost uništenje i
iščeznuće smrti“ (J. Zlatoust, Beseda III). Iskustvo uči, međutim, da je obratno pravilnije
reći, — da je smrt hrana grehu, i uništenje i iščeznuće pravednosti.
Glavno je: Greh i smrt se uzajamno podržavaju.
A za ljude glavno je: Izdići se iznad greha i smrti. Bojati se greha i ne bojati se smrti.
To je najviše junaštvo i najspasonosnija dogma. To, samo to, razgoni mrak i ublažava
gorčinu života ljudskog.
Na visinu, dakle!
Cela istorija čovečanstva imala je za cilj borbu sa grehom i smrću. No ono što je bilo
na početku, ne mora biti na kraju. Je li na početku čovek stajao ispod greha i smrti, treba
na kraju da stoji iznad greha i smrti. Da se tako visoko digne čovek, — to je krajnji cilj
celokupne istorijske drame, u kojoj i mi učestvujemo.
Iznad greha i smrti može se dići samo onaj, ko na toj visini nalazi Boga. Onaj, za koga su
visine prazan prostor, ima strah i da se diže u prazninu. Jer praznina je praznina, a greh i
smrt su ipak izvesna sadržina. Kad je Bog za čoveka magnet, lako mu je se dići iznad greha i
smrti. Kad se čovek približi Bogu, udalji se od greha i smrti.
Na visinu! Jer na visini stanuje svetlost i vazduh; treba hrabrosti i snage, pa se dići
do njihovog stana. U dolini je mrak i plesan. Puna je nizina pesimista. Uvek je memljiva
nizina: kad je ne natapa kiša i rosa, natapaju je suze, koje se ne suše. Na visini su i suze
svetle, jer na visini se u svakoj suzi kupa sunčev zrak, zbog čega suze na smeh liče. Na
Olimpu uvek sede samo bogovi, besmrtni i radosni. U dolini žive smrtni i bezbožni.
Neprijatelji bogova uvek su pod Olimpom, i uvek pesimisti. Svi su ljudi mali hramovi
Boga. Pesimisti su mrtvačke kapele.
Kroz borbu ličnu, i nacionalnu, i rasnu, i prirodnu, mi se dižemo iznad