FILOZOFIJA PRIRODE

1. BERGSON - FILOZOFIJA ŽIVOTA

2. POJAM PRIRODE
3. SISTEM PRIRODNIH NAUKA

1. TEOGONIJA PRIRODE 1. TEOGONIJA I KOSMOGONIJA

2. POJAM MATERIJE 2. DETERMINIZAM
3. ISTINA I VEROVATNOĆA 3. SISTEM PR. NAUKA

1. AJNŠTAJN 1. AJNŠTAJNOVA TEORIJA RELATIVITETA

2. TELO I DUŠA 2. POJAM SVETA
3. ISKUSTVO PR. NAUKA 3. RAST ZNANJA U PR. NAUKAMA

1. ARISTOTEL I FIZIKA 1. PRETPLATONIČKI POJAM PRIRODE

2. POJAM ŽIVOTA 2. AKSIOMATSKI METOD
3. SISTEM PR. NAUKA

1. ĐORDANO BRUNO 1. ONTOLOGIJA FILOZOFIJE PR.

2. ZAKONI KRETANJA 2. PROSTOR I VREME
3. FENOMENOLOGIJA SVESTI 3. PRIRODNONAUČNE HIPOTEZE

1. HEGELOV POJAM PRIRODE 1. PREDPLATONSKA FIZIKA

2. STUPNJEVI ORGANSKOG 2. FIZIČKA REALNOST
3. PRIRODNONAUČNE TEORIJE 3. RAST ZNANJA U PR. NAUKAMA

1. KOSMOS I FIZIS 1. FILOZOFIJA MATEMATIKE

2. ENTROPIJA 2. UM I MATERIJA
3. METOD FORMALIZACIJE 3. NAUČNI DOKAZ

1. ISTORIJA KVANTNE MEHANIKE 1. BESKONAČNO KONAČNO

2. FENOMENOLOGIJA DUHA 2. ORGANSKI PROCESI
3. TRANSCENDENTALITET PROSTORA I VREMENA 3. POJAM PRIRODNE FILOZOFIJE

1. DIJALEKTIKA PRIRODE
2. ATRIBUTI MATERIJE
3. JEZIK PRIRODNIH NAUKA

1. KANT I PRIRODNE NAUKE

2. FORME ŽIVOTA
3. PRIRODNI I PRIRODNONAUČNI ZAKON

SISTEM PRIRODNIH NAUKA

1
 Nauka je logički oblik istinitog znanja jer se znanje može pokazati jedino kao
naučni sistem mišljenja (a ne npr. kao mitski sistem mišljenja (kurac ne)). I znanje i
mitsko mišljenje su oblici razumevanja, hermenutičkog fenomena. Samo postojanje
nauke je u prirodi nužnosti znanja, a logika nauke je filozofsko znanje o naučnom
mišljenju. Ono što se postavlja kao predmet u logici nauke jeste razgraničenje nauke
od filozofije, kao i pitanje o pojmu i predmetu nauke.

Dakle, nauka je metodički sistem znanja o određenoj predmetnoj oblasti mišljenja

stvarnosti (odnosa mišljenja i stvarnosti). Ona predstavlja ukupnost istinitih i
sistematizovanih znanja o prirodi, društvu i mišljenju u celokupnom istorijskom
razvitku. Prema opštim odredbama njene karakteristike su: proverljivost,
revizibilnost (sposobnost revizije, promene, popravke), sveobuhvatnost (na sve se
odnosi) i istinitost (nije proizvoljno mišljenje). Po Hegelu filozofija treba da se uzdigne
na stupanj nauke jer je pravi oblik istine jedino naučni sistem.

Naučna teorija je osnovna forma naučnog saznanja. Skup naučnih teorija, a time i
činjenica, hipoteza (dokazanih otkrivenim zakonima) i zakona, sačinjava naučni
sistem. Naučni sistem je logički sređeno znanje na temelju principa iz određenih
područja znanja. Naučna istina može se izraziti jedino naučnim sistemom, a sistem je
moguć na različitim stupnjevima spoznaje istine. S naučnim sistemom dovršava se
postojanje nauke. U prirodi je znanja nauke da je ono sistem istine - logički sistem.

Klasifikacija nauka može se učiniti prema brojnim kriterijumima. Klasifikacija

nauka, provedena prema različitim principima, zasniva se na kategorijalnoj (opštoj,
najopštijoj, na temelju opštih odredaba o svetu) sintezi saznanja uopšte. Jedinstvo
sveta i jedinstvo znanja u procesu saznanja se pojavljuju u tendencijama integracije i
diferencijacije. S jedne strane u svim naukama dolazi do sve većih specijalizacija, ali i
povezivanja naučnih oblasti, čime se otvara prostor za dalji razvoj nauka
(Povezivanjem, sintezom predmeta nauke i metoda nauke dolazi do novog momenta u
razvoju nauke. Specijalizacijom, opet, kao izdvajanjem i nalaženjem novih momenata
u predmetu saznanja i time i samog saznanja.). Takođe, matematizovanje svih nauka
je obeležje ovog veka.

Tako su nauke fundamentalne i primenjene, opšte, posebne i specijalne, faktičke i

normativne, teorijske, praktičke i istorijske, deskriptivne, eksplikativne i
instrumentalne, prirodne, društvene i psihičke.

Vilhelm Vunt podelio je nauke prema prirodnom principu, prema kojem je

prirodni sistem nauka raspodeljen na nauke o prirodi i nauke o duhu, što sačinjava
realni sistem nauka, pored kojeg stoji matematika kao formalna nauka.
Strogi teoretičari matematičkih nauka razlikuju sve nauke prema principu
nezavisnosti od iskustva:
Apriorne - matematika i logika
Aposteriorne - sve druge nauke koje se zasnivaju na principu verovatnoće

2
 Celovitiji prikaz klasifikacije nauka je prema opštoj shemi razlikovanja nauka
prema principu objekta nauka. Objekti nauka su zapravo stupnjevi razvoja materije i
njene strukture, što sačinjava prirodu univerzuma. Priroda se pokazuje kao svet
nežive i žive materije, neživa materija je prvo gasovito, zatim mineralno stanje -
nediferencirana tvar, kosmički sistem tela, svet hemijskih jedinjenja… …i
kristalografija, mineralogija (mineral - svako homogeno anorgansko prirodno telo
koje srećemo kao sastavni deo Zemljine kore), petrografija (deo petrologije koji
opisuje minerale), geologija (nauka o postanku, sastavu i građi Zemlje, kao tela koje
je sastavljeno iz anorganskih masa), geohemija, koloidna hemija i biohemija, s kojom
se stupa u područje biologije i njenih disciplina: citologija, botanika (nauka o biljnom
svetu), zoologija, biohemija. Postoje tendencije nežive ka živoj materiji, što rezultira
postankom osetljivosti, refleksa, instinkta i svesti.

Nauke koje u izvesnom smislu prethode hemijskim naukama i geohemiji su

geofizika (nauka o fizičkim pojavama u unutrašnjosti zemlje, naročito o njenoj
temperaturi, gustoći, njenom magnetizmu i o telurskim (koji pripada zemlji, koji je
vezan za zemlju) pojavama u vazduhu) i fizička geografija, meteorologija i fizička
geologija, s obzirom na predmetni stupanj materije koja se istražuje. Prema tim
stupnjevima posle geologije ide paleontologija (nauka koja proučava životinje i biljke
koje su živele na Zemlji u ranijim vremenima i čiji se tragovi i ostaci nalaze i danas u
zemljinoj kori), biologija, fiziologija, a nakon citologije, botanike i zoologije ide
antropologija.
Teorijski, fizici, hemiji i geologiji prethodi kosmologija, astronomija,
kosmografija.
S antropologijom se stupa u svet psihičkih i društvenih pojava: psihologija,
sociologija, arheologija, ekonomija, lingvistika, pedagogija, opšta istorija…
U temelju ovoga stoje osnovne diskretne strukture materije, a one su elementarne
čestice, jezgra, atomi, molekuli, anorganska i organska hemijska jedinjenja, minerali i
stene, anorganski i organski koloidi (svaka supstanca koja se rastvara a pri tom ne
obrazuje kristale) kao što su belačevine, ćelije, zatim biljke i životinje i čovek kao bio-
psiho-socijano biće.
Filozofija ispituje sav univerzum postojanja i sve forme i stupnjeve razvoja
materije, od elementarnih čestica do ljudskog društva.
U prirodnim naukama fizika ispituje polje mikro, makro i mega ravni materije.
Između fizike..
Najpre govorimo o sistemu sveukupnog znanja, zatim sveukupnom sistemu
filozofskog znanja, sistemu naučnog znanja, sistemu posebnih i pojedinačnih oblasti
naučnog znanja. Npr. Euklidov, Hilbertov geometrijski sistem, Fregeov aritmetički
sistem, Njutnov sistem mehanike, Menedeljejev periodni sistem, Hegelov filozofski
sistem…

Prema Aristotelu nauka je opšte i nužno znanje, ona pretpostavlja područje stvari
(valjda objekt znanja), znanje i aksiome. Metafizika je mudrost o prvim principima, a
sve druge nauke uzimaju delove bića.

Kod Platona se razlikuju dijalektika, fizika i etika.

3
 Kod Aristotela se razlikuju:

Teorijske - matematika, fizika, metafizika

Praktičke - etika, ekonomika, politika
Poietičke

Kont prema opštosti deli nauke na matematiku, astronomiju, fiziku, hemiju,

psihologiju, sociologiju.

Može se govoriti i o sistemu nauka o čoveku. Žan Pijaže razdeljuje nauke na:

Nomotetske (zakonodavstvene) - psihologija, sociologija, etnologija, lingvistika,

ekonomija, demografija
Istorijske
Pravne
Filozofske nauke

Pijaže smatra da se ove nauke međusobno interdisciplinarno prepliću, kao i sa

prirodnim egzaktnim naukama.

Mirko Aćimović - Sistem prirodnih nauka sačinjava prirodno-naučni pogled na

svet, ali on nije logički sređena enciklopedija prirodno-naučnih činjenica..

JEZIK PRIRODNIH NAUKA

Najapstraktniji i najekstremniji oblik formalizma izražen je u savremenoj

simboličkoj logici, gde su znaci, simboli i njihovi odnosi, postavljeni za teorijski
horizont naučnih istraživanja, pa je zadatak takve logike da ispita mogućnost
izgradnje koherentnih apstraktnih struktura simbola i njihovih relacija.
U temelju formalizovane hijerarhije jezika stoji ideja o univerzalnom jeziku svih
nauka i sveg mišljenja - ideja simboličkog jezika. To je jedan jedini jezik savršene
logičke sintakse i apsolutne tačnosti izražavanja. Ovu ideju su imali Dekart, Lajbnic,
Frege, Rasl, Vitgenštajn i uopšte logički pozitivisti, prema kojima je moguće sačiniti
logički jezik apsolutne formalizacije sveg mišljenja - jezik logike. Stanovište
radikalnog formalizma - formalicizam, provedeno je u logici uverenjem o nužnosti
apsolutnog apstrahovanja formi misli od njihove sadržine. To je temeljno polazište
savremene simboličke logike. Ova logika nastala je matematičkim zasnivanjem logike
i zasnivanjem matematike iz logike. Međutim, nije moguć apsolutno formalizovani
jezik koji nema nikakav materijalni smisao, niti kakav pojmovni sadržaj, što znači da
se prirodne nauke ne mogu aksiomatizovati formalnim jezikom simbola.
Jezik je organon, logos i energeia. Moguće je razlikovati prirodne i formalne
jezike. U formalnim jezicima razlikuju se jezici pojedinih nauka: matematike, fizike,
hemije i logički jezici. Moguće je razlikovati metajezike gde svaki jezik može da

4
govori o svom objekt-jeziku. Jezik je izvorno ontološki, o čemu svedoče kategorije kod
Aristotela…
S Dekartom postaje zanimljiva ideja o mathesis universalis i lingua universalis.
Stvaranje univerzalnog jezika pretpostavlja analitiku svih sadržaja svesti, svu
strukturu svesti i znanja uopšte, jer ideal jedinstva znanja, univerzalne nauke, ne
može da se ostvari pukim tehničkim postignućem metodskog problema pojmovnog
označavanja.
Lajbnic stoji na stanovištu stvarnosti jednog takvog univerzalnog jezika, pa
formalizuje jezik tako što slova smatra brojevima po principu dekadnog ustrojstva
brojnog niza, čime se postavlja osnov simboličkoj logici. U jeziku se odslikava svetski
poredak, ali jezik nije samo živi jezik, već je moguć i matematički poredak logičkog
jezika. Taj jezik trebalo bi da odslikava kosmos bića.

Po Vitgenštajnu misao je logička slika činjenica. Ono što postoji može se iskazati
jezikom, a o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.
Rudolf Karnap logiku svodi na logičku analizu jezika, ona je sintaksa naučnog
jezika, ali i semantika - teorija značenja izraza. Karnap misli da je metafizika skup
besmislenih iskaza, reči naučnog jezika su smisaone reči, a reči metafizike označavaju
pseudopojmove. Zadatak filozofije, kao naučne logike, je da sačini precizan jezik sa
takvim sintaksičkim pravilima kojima nije moguće konstituisanje besmislenih
metafizičkih stavova. Dakle, filozofija treba da ispituje jezik, a ne objekt. Ideal je
stvaranje univerzalnog jezika, po ugledu na matematički, jezika koji je apsolutno
formalan i u kome su znakovi čisti simboli s međusobnim odnosima, a ne odnosima
između objekata na koje se ti simboli odnose. Logika treba da jednim fizikalnim
jezikom ostvari program unifikacije nauka. Strogo zasnivanje nauke i logike nauke
vode jedinstvu nauke koje se zasniva na temelju fizikalizma. To znači da je jezik fizike
univerzalni jezik realnih nauka jer je objektivan. Naučni stavovi moraju biti
eksperimentalno provereni.

Pojmovi jezika naučnih teorija su izraženi rečima i simbolima, s jasnim i

utvrđenim značenjem, s teorijskim i praktičkim merilima smisla. Opšti zakoni mogu
sadržati samo nekoliko jednostavnih pojmova iz kojih se dalje izvode različiti
fenomeni. Pojmovi opštih zakona moraju biti definisani potpuno precizno pomoću
matematičke apstrakcije (njome se zakon uzdiže na kategorijalni nivo obuhvatajući
pojave na koje se odnosi) . U teorijskoj fizici se nastoje misliti grupe fenomena
uvođenjem matematičkih simbola. U jezik se uvode simboli koji se strogo povezuju
sistemom definicija i simbola, a prirodni zakoni se izražavaju kao jednačine između
simbola.
Proširenjem naučnog znanja proširuje se i jezik, razvija se naučni jezik koji se
može nazvati prirodnim proširenjem običnog.
Jezik je u nauci smislen ako ispunjava dva kriterijuma:

1. Reči su međusobno povezane tako da nema međusobne logičke protivrečnosti -

neprotivrečnost

2. Jezički izrazi moraju biti proverljivi da bi imali smisla

5
 Jezik naučnog mišljenja spada u jezik teorijskog mišljenja.
Frege matematičko mišljenje izražava matematičkim jezikom čistih znakova,
misleći da sačini jezik čistih znakova sveukupnog mišljenja - Lajbnic.

Formalizam je opšta logička teorija zasnivanja formalnog mišljenja formalnim

mišljenjem - formalizacija formalnog mišljenja na područjima predmetne, misaone i
jezičke forme. Najapstraktniji i najekstremniji oblik formalizma dešava se u
savremenoj simboličkoj, matematičkoj logici, gde su znaci, simboli i njihovi odnosi
postavljeni za osnov teorijskog istraživanja, pa je zadatak takve logike da ispita
mogućnost izgradnje koherentnih, apstraktnih, struktura simbola i njihovih relacija.
Osnovni matematički pojmovi su u simboličkoj logici konstanta, promenljiva,
funkcija i klasa. Stvara se i formalni jezik simbola, a to su ideogrami (znak za
beleženje pojma) izražavanja logičkih pojmova.

ĐORDANO BRUNO

Renesansa - iskustvo - eksperiment - antisilogizam

Đordano Bruno s postavkom o jedinstvu, beskonačnosti, nestvorenosti i

neuništivosti sveta, u kome je sve u svemu, razvija teoriju saznanja koja za svoju
pretpostavku ima sumnju u mišljenje autoriteta, većine i školsku mudrost.
Um i slobodno istraživanje su osnovi saznanja. Čulnom iskustvu razum daje oblik,
pa put saznanja potiče od oseta, ide preko razuma koji argumentima rasuđuje o
prirodi, zatim uma, pa duha, koji zna istinu u njenom obliku kakav je u predmetu
prirode, koja je i jedini istinski objekt naučnog znanja. Značajan uticaj na njega
izvršili su Kopernikovi radovi.
Đordano Bruno je jedan od najvećih mislilaca renesanse. Njegovo najznačajnije
učenje je učenje o beskrajnosti sveta u prostoru i množini sunčanih svetova - “O
beskonačnosti, vasioni i svetovima“. Bruno zastupa tezu o beskonačnosti sveta, o
njegovom dinamičkom jedinstvu i večnosti. Jedinstvo beskonačnog sveta počiva na
njegovoj neuništivosti i potpunoj prožetosti božanskim bićem. Ono (jedinstvo) se
manifestuje kao svetska duša, um koji je u svemu, koji sve oblikuje i sve oživljava.
Duša sveta je stvaralački princip, kao prirodna supstancija koja rađa sve, rađajući
stvorenu prirodu. To je smisao Brunove panpsihičke koncepcije.

Materija nije pasivni princip sveta, nego je stvaralačka supstancija, koja u sebi
drži sve mogućnosti kao forme. Ona je mogućnost bitka, bez nje ne bi bio moguć svet,
niti bilo kakvo svetsko događanje. U svakom svom delu materija je osetljiva, ima
potenciju oživljenosti. Tom se idejom Bruno približava helenskoj ideji hilozoizma.
Supstancija sveta je jedna, večna i nepromenljiva. Svet je jedinstven, u celini je
nepokretan, dok se sve u njemu nalazi u kretanju. Prolaznost i promenljivost pripada
pojedinačnim stvarima.

PRIRODA JE BOG U STVARIMA! - panteizam.

6
 Bog nije transcendentan, nego se nalazi u beskonačnom svetu, u svim njegovim
stvarima. Sve stvari očituju živi božanski organizam. Svet se nalazi u stalnim
suprotnostima, a njihovo je jedinstvo Bog, imanentna moć prirode koja harmonizuje
sve svoje suprotnosti. Cilj filozofije je da upozna boga - prirodu u tom jedinstvu i da
razume mesto i položaj čoveka u svetu.

ČOVEK JE OGLEDALO UNIVERZUMA. Planeta koju čovek baštini nije

središte sveta, zaključuje on na Kopernikovom tragu, nego je jedna čestica u
beskrajnom krilu vasione, u kojoj nastaju i propadaju beskonačni svetovi.

POJAM PRIRODE

S filozofskim logosom (filozofskim mišljenjem, filozofskim pojmom) otpočinje

istorija pojma prirode. Fizis i logos sačinjavaju unutrašnju sadržinu filozofske nauke
o poreklu i prirodi prirode, zato što priroda (fizis) jeste i jeste pojam (logos) prirode.
Izvorni pojam prirode postavljen je helenskom filozofijom grčkog duha i veoma je
blizak pojmu genesis - postanak, rođenje, nastajanje, bivanje, porod, rod. Priroda je
pri rodu, prirođeno svojstvo, poreklo, nastanak, rastenje, suština - natura (latinski
).
Po Hajdegeru ovim prevodom narušava se istinsko značenje reči priroda ono-što-
biva-kao-takvo-u-celome-bitak (ili možda lepše: bitak-onog-što-biva-kao-takvo-u-
celome), a početna filozofija Grka pretvara se u filozofiju prirode - neko
predstavljanje svih stvari.
Istorija evropske filozofije počinje uvidom helenskih mudraca u neposrednu
za(?!)datost (čini mi se da je samo datost) prirode. Fizika, u svom ishodištu kao
filozofija prirode, u svom je istorijskom ishodištu regionalna ontologija, teorija fizisa
kao bića (regije u biću), a ne bitka. Helenska filozofija prirode u pojmu prirode ne
promišlja bitak niti traga za bitkom prirode (prirodom prirode). Sve odredbe prirode
upućuju na prirodu onoga što postoji, ne misleći pri tom prirodu prirode, odnosno šta
je u temelju prirode stvari - u istoriji filozofije prirode pojam prirode nije mišljen kao
bitak, iako su helenski fizičari promišljali prirodu kao arhe ili suštinu onoga što jeste.
Najviši rezultat je sfera ontologije u kojoj se ne prekoračuje pitanje fizisa kao bića.
Tek s Aristotelom pojmovno jeste fizis (pojmovno se misli priroda). Filozofski pojam
prirode prvi put je u svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel. Njegovo osnovno
određenje prirode je da je priroda počelo kretanja prirodnih bića prisutno u njima ili
mogućnošću ili svrhovitošću.

U Metafizici priroda je:

1. Nastajanje onoga što raste

2. Ono prvo iz čega izrasta nešto što raste - prvo kretanje
3. Prvo iz čega nastaje neko od prirodnih bića
4. Elementi prirodnih bića
5. Supstancija prirodnih bića

7
 6. Prva materija
7. Forma

U Fizici Aristotel kaže da je smešno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da

prirodna bića jesu, a bića koja imaju počelo kretanja u sebi (valjda koja su počelo,
ili (a pre ce biti ovo) koja su ono pokrenuto, a akcidencija ne može biti a da nisu
njihove) su supstancija. Priroda je uvek neki podmet i u nekom podmetu. Aristotel u
više navrata određuje fizis i kao oblik i kao materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je
uzrok materije. Ne možemo znati šta je priroda ako ne znamo šta je kretanje, jer je
priroda počelo kretanja i promene.
Jedino filozof živi pogleda uperenog u prirodu i u ono što je božansko, vezujući
počela života uz ono što je večno i trajno.
Platon je ispod teorijskog dostignuća kojim je Demokrit mislio fizis. Platonovo
mišljenje prirode zapravo je mišljenje o stvarima prirode, o prirodi, ali nije mislio na
štastvo prirode, na njen pojam (koji je Demokrit mislio). Ispada da je Demokrit mislio
prirodu prirode. Platon govori o prirodnim sposobnostima, prirodi zakona, prirodi
pravih filozofa, prirodi dobrog...
U dijalogu Timaj stoji Platonova filozofija o prirodi, shvaćena kao filozofija o
prirodnim stvarima i stvarima prirode gde je priroda pretpostavljeni pojam.

Mišljenje prirode kao mišljenje stvari prirode - Epikur, teorijski je ispod

Aristotelovog logičkog uređenja metafizike prirode kao fizike, unutar kojeg je fizika
znanje o bitku prirodnog bića. Prirodno biće je ono biće koje u sebi ima počelo
kretanja, gde je fizis to počelo kretanja i promene, tj. supstancija kretanja prirodnog
bića. Ovo je najviše postignuće znanja o biti prirode u helenskoj filozofiji, podignuće
fizis u pojam.

Pad pojma prirode u hrišćanskoj teologiji, povratak je misli iz pojma (prirode) u

stvari pojma prirode. Taj raspadnuti svet prirode predstavlja čulni prizor božanskog
stvaranja.

Diskurs o prirodi nakon helenske fizike ostaje u granicama ontologije, iz koje se

nagoveštava mogućnost metafizike prirode kao traganje za bitkom koji jeste priroda
(a ne bitak prirode ili priroda prirode).

Kantovo shvatanje prirode

1. Priroda - suština - formalno značenje prirode kao prvog unutrašnjeg principa

svega onoga što pripada postojanju neke stvari.
2. Materijalno značenje prirode - ukupnost svih stvari ukoliko one mogu biti
predmeti naših čula - ovaj stav presudno je odredio tok mišljenja prirode, kako u sferi
filozofije prirode, tako i u sferi prirodnih nauka.

Većina sovjetskih filozofa prirodu ne uvršćuje u sistem ontoloških kategorija -

Šeptulin, Branski, Ursul, Iljin... Kategorija materije je najviši ontološki pojam
sovjetske naučne filozofije pomoću kog se nastoji misliti biće prirode.

8
 Zanimljiva rasprava vodi se o odnosu prirode i društva. Ovde dolazi do izražaja
teza Sovjeta o ontološkom dualizmu prirode i društva. Vernadski kaže da čovek
svojim radom i spoznajom preobražava biosferu kao geološku oblast sveta u noosferu.

Moguće je uočiti tri pristupa pojmu prirode unutar kojih se kreću varijante
filozofskih diskursa o pojmu prirode:

1. Priroda - svet uopšte - vasiona - materija u svim njenim manifestacijama

2. Priroda - deo totaliteta koji postoji uporedo s društvom - Marks
3. Priroda - suština onoga što postoji

Prema uverenju opšte svesti priroda je svet koji nas okružuje - nezavisan svet
fizičkih objekata. Priroda je shvaćena kao da postoji za čoveka i da čovek treba da je
potčini. Prirodne nauke pretpostavljaju pojam prirode.

PREDPLATONSKI POJAM PRIRODE

Aristotel je one koji ispituju fizis nazvao fizičarima i fiziolozima, tako da su oni
prirodoslovci tj. filozofi prirode. Prvi među njima bio je Tales, jer on postavlja misao
o čulnom za princip svih stvari.

Za Anaksimandra beskonačnost je počelo svih stvari, a sama je nenastala, večna i

bezgranična.

Hegel tvrdi da Talesov stav spada u fiziku jer voda kao princip ima fizikalnu
formu, ali taj princip je ipak shvaćen kao jedno opšte, suština - suština misli je realna
suština određena kao voda.

Kod Heraklita prema prirodi je da je logos princip sveta kao kosmos.

Da je priroda ono što je prema prirodi (a ne sama priroda (priroda prirode)),
posvedočuje se i kod Parmenida. Parmenid misli postanak, nastanak, razviće, rođenje
- genesis, ono odakle, ali uvek postanak i razvitak nekoga jeste, odakle onoga jeste.
Fizis je ono čime biće jeste i sam svet uređenih bića - kosmos.
Kod Empedokla fizis ima značenje stvaranja, proizlaženja, prave prirode i
ustrojstva svake stvari, ali i rađanja u smislu genesis.
Anaksagora ne govori o pojmu prirode, nego o prirodnim stvarima.
S Demokritom se naznačuje osnov za bitni preokret pojmovnog određenja fizisa. S
njim se dovršava predplatonska ontologija prirode kao po sebi razumljiva fizis. Fizis
je kod Demokrita mišljena kao ono po čemu uopšte sve jeste, kako jeste bilo koje neko
jeste - od prirode i prema prirodi. Fizis je bitak celine stvari, jer su atomi rasuti u
praznini i bitni sklop stvari ponaosob, kao njihovo unutrašnje ustrojstvo kojima jesu.
Prema svedočanstvima presokratskih fragmenata o prirodi, s Heraklitom pojam
fizis prvi put stupa u filozofsku predaju mišljenja (prvi put se pojavljuje u filozofiji).

9
Fizis je priroda kao bitak svake stvari i bitak svih stvari. I bitak i biće jesu fizis, bitak
je bitak bića, priroda stvari.
Hajdeger kod Heraklita nalazi izvorno jedinstvo fizisa i logosa.

Metafizička dimenzija poimanja prirode nagoveštena je poimanjem fizisa kao

onoga što jeste arhe ili suština. Bitna je razlika između arhe i suštine - arhe
nagoveštava odgovor o poreklu bića, a suština unutrašnji razlog po kojem nešto jeste.

Anaksimandar iz Mileta je shvatio fizis kao arhe koji je nešto bezgranično, ali koji
je kao apeiron sastavni deo, stoiheion bića. Ovim on nagoveštava mogućnost fizisa kao
bitka. Ovaj nagoveštaj premešta se iz fizisa kod Heraklita i Anaksagore
(homeomerije) u logos i nus. Nus je beskonačan sam po sebi, počelo svojeg i svakog
kretanja.
S Platonovom filozofijom prirode i Aristotelovom teleologijom prirode se napušta
pozicija iz koje je moguća metafizika fizike (da ono fizikalno (voda, vazduh) bude
metafizički princip, arhe). Nakon njih priroda se shvata ili kao sveukupnost onoga što
jeste ili kao suština onoga što jeste.
Tek s Aristotelom pojmovno jeste (pojmovno se misli, naučno se misli) fizis.
Filozofski pojam prirode prvi put je u svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel.
Njegovo osnovno određenje prirode je da je priroda počelo kretanja prirodnih bića
prisutno u njima ili mogućnošću ili svrhovitošću.

U Metafizici priroda je:

1. Nastajanje onoga što raste

2. Ono prvo iz čega izrasta nešto što raste - prvo kretanje
3. Prvo iz čega nastaje neko od prirodnih bića
4. Elementi prirodnih bića
5. Supstancija prirodnih bića
6. Prva materija
7. Forma

U Fizici Aristotel kaže da je smešno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da

prirodna bića jesu, a bića koja imaju počelo kretanja u sebi su supstancija. Priroda je
uvek neki podmet i u nekom podmetu. Aristotel u više navrata određuje fizis i kao
oblik i kao materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je uzrok materije. Ne možemo znati šta
je priroda ako ne znamo šta je kretanje, jer je priroda počelo kretanja i promene.
Jedino filozof živi pogleda uperenog u prirodu i u ono što je božansko, vezujući
počela života uz ono što je večno i trajno.
Platon je ispod teorijskog dostignuća kojim je Demokrit mislio fizis. Platonovo
mišljenje prirode zapravo je mišljenje o stvarima prirode, o prirodi, ali nije mislio na
štastvo prirode, na njen pojam. Platon govori o prirodnim sposobnostima, prirodi
zakona, prirodi pravih filozofa, prirodi dobrog...
U dijalogu Timaj stoji Platonova filozofija o prirodi, shvaćena kao filozofija o
prirodnim stvarima i stvarima prirode gde je priroda pretpostavljeni pojam.

10
 ARISTOTEL I FIZIKA

U Fizici Aristotel kaže da je smešno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da

prirodna bića jesu, a bića koja imaju počelo kretanja u sebi su supstancija. Priroda je
uvek neki podmet i u nekom podmetu. Aristotel u više navrata određuje fizis i kao
oblik i kao materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je uzrok materije. Ne možemo znati šta
je priroda ako ne znamo šta je kretanje, jer je priroda počelo kretanja i promene.
Platon prvi upotrebljava reč stoiheia - element u razmatranjima o prirodi da bi
označio sastavne delove svakog mogućeg sadržaja ili građe iz koje se satoji neko već
oblikovano biće.
Aristotel na početku u fizici kaže da se u svakom istraživanju koje treba da dovede
do saznanja ili znanosti, utvrđuju principi - arhe, uzroci - forma, materija, osnov
kretanja, svrha, i elementi - stoiheia.
Stoiheia prvobitno označava slova alfabeta - kao što se jezik može raščlaniti na
slova, svaka stvar se sličnim raščlanjivanjem može redukovati na poslednje sastavne
delove. Iz konačnog broja elemenata može da nastane beskonačan broj stvari.

DIJALEKTIKA PRIRODE

S razdeobom prirode na živu i neživu saglasni su skoro svi filozofi i naučnici,

mada neki radije govore o materiji kao prirodi. Središnje pitanje te razdeobe tiče se
filozofskih razmišljanja o odnosima ovih dveju sfera prirode. Taj se odnos promišlja
sa stanovišta sveopšte prihvaćene ideje o dijalektici u prirodi.
Sovjetska filozofija dijalektike sledi Engelsov trag nefilozofske recepcije
Hegelovog razumevanja dijalektike kao načina na koji postoji apsolut. Apsolutnost
dijalektike uzeta je u smislu vladavine dijalektike nad prirodom i u prirodi. Tako
dijalektika postaje ontološki pojam koji nadilazi pojmovne dimenzije same prirode,
jer je priroda po njemu to što jeste. Dijalektika prirode jeste dijalektika kao priroda
prirode.
Engels nije sledio Marksa u spoznaji dijalektike kao odnosa subjekta i objekta u
procesu istorije. Jednostranom interpretacijom Hegela on nije primetio da se sa
samosvešću stupa u domovinu istine tj. kako se sa čovekom stupa u carstvo istine kao
istorije. Engels je pokazao put kontemplativnog (aistoričnog, nedijalektičkog)
utemeljenja dijalektike prirode.
Sovjetska dijalektizacija prirode uspostavlja ontološki dualizam. Priroda se shvata
kao ono što jeste, ali dijalektika se uzima kao način na koji ona jeste. E sad: koje je
ishodište dijalektike i koje je ishodište same prirode, da li je i dijalektika priroda?!
Sovjeti polaze od dijalektike prirode kao dokazanog fakta. Pod dijalektikom oni
podrazumevaju postojanje progresivnog kretanja i razvoja prirode prema njenim
višim stupnjevima. Oni promovišu ideju o sveopštoj zakonitosti i determinizmu
prirode, kojom se i dokazuje dijalektičnost u prirodi.
Učenje materijalističke dijalektike o univerzalnim, opštim i posebnim zakonima
nastoji se primeniti i prepoznati u prirodnim naukama, kako bi se na temelju njih
dokazala naučnost filozofskih postulata.

11
 U konačnom, sovjetski filozofi nastoje da materijalističku dijalektiku učine
logikom teorije prirodnih nauka. Oni kritikuju kopenhagensku školu u fizici tj.
shvatanje indeterminizma - Bora i Hajzenberga. Ova škola nastoji da porekne
postojanje objektivne stvarnosti izvan i nezavisno od naše spoznaje. Ne postoji
determinizam u mikropojavama prirode. Bor umesto zakona uzročnosti uvodi princip
komplementarnosti i njime određuje stepen verovatnoće uzajamnih odnosa čestica i
talasa.
Sovjetski filozofi prihvataju pojam slučajnosti, ali time oni ne prihvataju
indeterminizam, jer pod determinizmom podrazumevaju jedinstvo nužnosti i
slučajnosti.

DETERMINIZAM

Determinatus - određen, ograničen - je shvatanje o sveopštoj određenosti pojava i

događaja. Determinizam se u prirodnim naukama odnosi na pretpostavku opšte
kauzalnosti svih događaja. Ništa ne nastaje i ništa se ne događa bez uzroka. Slučajnost
je samo ime za naše nepoznavanje uzroka.
Sovjeti polaze od dijalektike prirode kao dokazanog fakta. Pod njom oni
podrazumevaju postojanje progresivnog kretanja i razvoja prirode prema njenim
višim stupnjevima. Oni promovišu ideju o sveopštoj zakonitosti i determinizmu
prirode, kojom se i dokazuje dijalektičnost u prirodi.
Učenje materijalističke dijalektike o univerzalnim, opštim i posebnim zakonima
nastoji se primeniti i prepoznati u prirodnim naukama, kako bi se na temelju njih
dokazala naučnost filozofskih postulata.
U konačnom, sovjetski filozofi nastoje da materijalističku dijalektiku učine
logikom teorije prirodnih nauka. Oni kritikuju kopenhagensku školu u fizici tj.
shvatanje indeterminizma - Bora i Hajzenberga. Ova škola nastoji da porekne
postojanje objektivne stvarnosti izvan i nezavisno od naše spoznaje. Fizička realnost
kvantne mehanike ne postoji nezavisno od posmatrača, što znači da ne postoji
determinizam u mikropojavama prirode. U kvantnim procesima nema strogo
određenih elementarnih čestica, niti određenih dinamičkih promenljivih zbog čega
nije moguće tačno predvideti dalji tok kretanja elementarnih čestica, njihov impuls i
položaj, kao ni uticaj mernih instrumenata na mikrofizičku pojavu koja se izražava,
što se izražava Hajzenbergovim principom neodređenosti.
Kopenhagenska interpretacija kvantne mehanike načinila je značajan iskorak u
odnosu prema dotadašnjem mehanicističkom laplasovskom determinizmu, po kojem
je sve unapred određeno jer je sadašnje stanje prirode rezultat pređašnjeg, a uzrok
budućeg stanja. Ova škola zadaje konačan udarac determinizmu osporavanjem
pojma uzročnosti, na temelju čega je fizikalni (Bor, Hajzenberg) i filozofski
(Rajhenbah) indeterminizam, postavio tezu o postojanju samo statističkih zakona
verovatnoće, pomoću kojih se opisuju mikrofizički procesi.
Bor umesto zakona uzročnosti uvodi princip komplementarnosti i njime određuje
stepen verovatnoće uzajamnih odnosa čestica i talasa kao dva lika fizičkih objekata,
čime se iskazuje misao o tome kako se celovita slika nekog tela realnosti sastoji iz
međusobno povezanih, ali suprotnih elemenata, između kojih nema konflikata. Uzeti
ponaosob, ovi elementi ne odražavaju realnost kakva ona uzistinu jeste, jer se oni

12
međusobno isključuju (dok nisu u komplementarnosti). U tom smislu objektivna tj.
fizička realnost je shvaćena kao skup celina, sačinjenih od suprotnih elemenata u
komplementarnoj koegzistenciji.

Sovjetski filozofi prihvataju pojam slučajnosti, ali time oni ne prihvataju

indeterminizam, jer pod determinizmom podrazumevaju jedinstvo nužnosti i
slučajnosti. Time se oni svrstavaju u tabor kojem pripadaju Ajnštajn, Plank, Brolj,
Šredinger. Npr. Askin se opredeljuje za determinizam kao učenje o sveopštoj
uslovljenosti koja se razume pomoću kategorija mogućnost, stvarnost, nužnost,
slučajnost. Većina sovjetski filozofa osim o uzročnoj determinaciji govori o genetičkoj,
strukturnoj, kondicionalnoj determinaciji, mada njihovu osnovu čini uzročnost.

HEGELOV POJAM PRIRODE

U Hegelovoj spekulativnoj filozofiji prirode, priroda se pokazuje kao drugobitak

ideje, a sama fizika kao primenjena metafizika (fizika metaфизички мисли природу
:)). Ideja, prelazeći u prirodu, otuđuje se od sebe, da bi se opet, kao svesni duh vratila
sebi, na viši način. Priroda je ospoljavanje ideje u prostoru. Svrha filozofije prirode
(filozofskog mišljenja prirode) jeste da duh nađe svoju bit, pojam u prirodi. To je
ujedno i oslobođenje od prirode, priroda je po sebi um, ali pomoću duha, um izlazi u
svoju egzistenciju.
Čista ideja je apsolutno samooslobođenje, ona sama sebe otpušta u obliku prirode,
sigurna u sebi i mirujući u sebi. Priroda je spoljašnjost prostora i vremena, koja
postoji za sebe, bez subjektiviteta, kao rezultat odluke čiste ideje da se odredi kao
spoljašnja.
Priroda je posredovanje iz koga se pojam uzdiže kao slobodan iz te spoljašnjosti,
da bi dovršio svoje oslobođenje u nauci o duhu - filozofiji duha i dostigao svoj najviši
pojam u sebi u logici, u obliku čistog pojma. Dakle, priroda je ono prvo iz koje se
razvija duh - čovek, koji saznaje apsolutnu istinu o stvarnosti u obliku apsolutne
ideje.

Rečnik - Za Kanta je priroda rezultat datosti, pojavnosti stvari, ali ne i stvari po

sebi. Za Hegela je priroda drugi stupanj u razvoju ideje, gde ona biva negirana,
otuđena u svoje drugobivstvo.

Hegelovo učenje o prirodi kao posrednom prelaznom stupnju između čiste

nesvesne ideje i svesnog duha, sa apsolutnom idejom dijalektički proces se završava.
Konačni, priroda, apsolutni duh. Stvari ne misle da ih treba misliti, a svrha filozofije
prirode da duh nađe svoju bit, pojam o prirodi, svoju suprotnu sliku o njoj. To je i
oslobođenje prirode. Priroda je po sebi um, ali tek pomoću duha um izlazi u
egzistenciju. Istina prirode je njena dijalektička istorija razvitka prema čoveku.

Hegel deli filozofiju prirode na:

MEHANIKU - posmatranje materije

13
 Mehanika treba da dijalektički izvede prostor, vreme i materiju. Prostor je
apstraktno egzistiranje jednog van drugog - čista simultanost koja odgovara osnovnoj
razlici prirode od ideje. Prostor je kontinuiran i u njemu još nema razlika.
U prostor se postavlja razlika - tri dimenzije. Tačka je negacija prostora, koja još
ostaje u prostoru. Na osnovu tačke počinju razlike u prostoru. Na tački se ne može
ostati, jer je ona i u prostoru i nije u njemu, a ova protivrečnost se razrešava time što
tačka postaje prostorna. Iz tačke postaje linija, a ona negira sebe u površinu, a ta
negacija je stavljanje površine kao granice tela, odnosno stavljanje trodimenzionalnog
prostora.
Negacija ide dalje, negira se ceo prostor, a negacija mora opet biti tačka, tj. nešto
slično njoj - tačka koja nije u prostoru, što predstavlja momenat vremena. Tačka u
vremenu nije stalna, pa vreme predstavlja promenljivu datost pojedinačnog u prirodi,
vreme je samo opaženo postojanje. Prostor kao celina jeste teza, a vreme antiteza, a
njihova sinteza će biti sinteza tačke u prostoru i ove u vremenu - mesto.
Jedno mesto predstavlja drugo i prelazi u njega, pa je negacija mesta sinteza
množine mesta u prostoru i vremenu ili kretanje. Kretanje je takva sinteza prostora i
vremena da prostor propada u vremenu i vreme u prostoru. Kao takvo kretanje je
protivrečnost, a negacija te protivrečnosti je stavljanje mirne sinteze prostora i
vremena ili materija.
Dijalektički iz prostora i vremena izlazi materija.

FIZIKU - posmatranje individualnih materija

Dijalektički izvodi svetlost iz teže. Svetlost je materija koja se oslobodila okova

teže. Iz razlike teže i svetlosti izvodi se razlika između tamnih i svetlih tela. Tako
postavlja 4 fizikalna elementa - vazduh, vatru, vodu i zemlju kojima odgovaraju 4
vrste kosmičkih tela - sunce, mesec, kometa i planeta.
Individualitet u oblasti neorganske materije se javlja u potpunoj formi kao totalni
individualitet tek na osnovu zakona polariteta. Po ovom zakonu identičnost se
diferencira, a diferentno identificira. To je dijalektički izraz zakona da se istoimeni
polovi magneta odbijaju, a raznoimeni privlače. Polaritet se javlja kao magnetizam,
elektricitet, hemizam.

ORGANIKA - posmatranje organizma - onoga što je realizacija subjektiviteta u

prirodi.

U organskoj prirodi individualitet dostiže najviši stupanj jer se u individualnom

manifestuje pojam. U organskom svetu postoje idealni stupnjevi razvoja:

1. Geološki organizam - zemlja je zemljište na kome se razvija život i ona je sama

organizam po sebi.

2. Vegetabilni i animalni organizam - najviši proces organskog života je

generacija, proizvođenje jedne individue drugom, ali ovaj proces sadrži protivrečnost

14
rđave beskonačnosti - red generacija se produžava u beskonačnost. Zato priroda
mora da negirajući ovu protivrečnost, negira samu sebe. Tako postaje iz prirode duh.

3. Priroda je sistem stupnjeva koji nužno proizilaze jedan iz drugog, od kojih je

onaj idući istina onog iz kojeg rezultira, ali ne tako da se jedan iz drugog proizvodi
prirodno, već iz unutrašnje ideje koja čini osnov prirode. Metamorfoza pripada samo
pojmu jer je samo njegova promena razvoj. Pojam je prirodi delom nešto unutrašnje,
a delom egzistentan samo kao živa individua, pa je na nju ograničena egzistentna
metamorfoza.

4. Time što razviće pripada samo pojmu i duhu kao realnoj formi pojma, Hegel
negira teoriju evolucije govoreći da se takvih čulnih predstava misleno (misaono)
posmatranje mora osloboditi.

Prvi stupanj je geološki organizam. Zemlja ima svoju istoriju čiji je završni član u
oživljavanju zemlje, u spontanom proizvođenju najnižih organizama iz neorganske
materije. Hegel smatra da postoji neposredni prelaz neorganskog u organsko, dok viši
organizmi ne nastaju na taj način, već predstavljaju večito realizovanje stupnjeva
ideje u prirodi. Razvojni plan dijalektičkog uma se ostvaruje u prirodi.

Drugi i treći stupanj razvoja u organskom svetu su vegetabilni i animalni

organizmi. Seme klija spolja probuđeno. Kao njegovo sopstvo iz zemlje ga izvlači
svetlo koje mu je spoljašnje i uzdižući se prema njemu se razgranava u mnoštvo
individua.
Animalnom organizmu se mogu pripisati senzibilitet, iritabilitet i reprodukcija. U
njima se ideja realizuje na tri načina, osnovna procesa života:

1. artikulacija - davanje forme, odnos individue (pre bi se moglo reći njene duše,
pojma) prema sebi
2. asimilacija - održavanje forme hranjenjem, odnos individue na nešto drugo
3. generacija - plođenje - najviši proces organskog života.

Ideja je ono apsolutno istinito po sebi i za sebe, apsolutno jedinstvo pojma i

objektiviteta. Njena istinska zbiljnost je da postoji kao subjekt i tako kao duh. Ideja je
u bitnosti proces, jer je njen identitet samo utoliko apsolutan i slobodan identitet
pojma, ukoliko je on apsolutni negativitet. Dakle, ideja je dijalektika.
Neposredna ideja je život i to u svojoj neposrednosti pojedinačno živo biće. Živo
biće ukida se kao po sebi ništavan objekt održavajući sebe u procesu protiv
neorganske prirode. Ono asimiluje svoj spoljni objektivitet i postaje po sebi rod, tako
što se polno odnosi prema drugim subjektima i postaje... apsolutna se sloboda ideje ne
sastoji samo u tome da prelazi u život, već i da iz sebe slobodno otpusti momenat svoje
posebnosti - drugosti, neposrednu ideju kao svoj odraz - prirodu. Glavni je momenat
života njegova moć nad neorganskom prirodom. Teleologijsko stajalište po pitanju
prirode je ispravno jer pretpostavlja da priroda ne sadrži u sebi apsolutnu konačnu
svrhu.

15
 Filozofija mora biti u skladu sa prirodnim iskustvom i mora imati za pretpostavku
i uslov empirijsku fiziku.

Pojam prirode

Priroda je ideja u formi drugosti. Na taj način ona (ideja) postoji kao negativno
same sebe, kao sebi spoljašnja, ali spoljašnjost koja je određuje. Pojmovna određenja
prirode imaju privid ravnodušnog postojanja i upojedinjavanja, jer pojam stoji kao
nešto unutrašnje. Zato priroda u svojoj egzistenciji ne pokazuje slobodu već nužnost i
slučajnost. Ono najviše do čega priroda dospeva u svojoj egzistenciji je život, ali je on
predan neumitnoj spoljašnjosti. Duhovna forma je viša od prirodne, čak i kada je u
pitanju umetničko delo, bez obzira što nije živo. Supstancijalna opštost.. Pojam je kao
duša realizovan u telu, a duša je neposredna opštost spoljašnjosti tela.
Prirodu treba shvatiti kao sistem stupnjeva koji nužno proizlaze jedan iz drugoga,
a od kojih je svaki sledeći istina prethodnog iz kojeg rezultira. Oni ne proizilaze jedan
iz drugog prirodno, već na osnovu ideje koja čini osnov prirode. Za njega je nebuloza
da viši organizmi proishode iz nižih. Od najjednostavnije do najsavršenije
organizacije bića priroda je oruđe duha.
Priroda je po sebi živa celina, ona sebe stupnjevito postavlja kao ono što je ona po
sebi. Ona iz svoje neposredne spoljašnjosti koja je smrt (valjda neživost) ide u sebe da
bi bila nešto živo, a zatim ukida i tu određenost da bi sebe proizvela u egzistenciju
duha koji je istina i krajnja svrha prirode.

RAST ZNANJA U PRIRODNIM NAUKAMA

Tomas Kun u »Strukturi naučnih revolucija« raspravlja o neopozitivističkom

shvatanju nauke s posebnim osvrtom na ideju progresa. Za njega je nauka određeni
skup činjenica, teorija i metoda, a naučni razvoj je postepeni proces rastućeg
skladišta naučne tehnike, otkrića, znanja. Istorija nauke istražuje proces razvoja
naučnih otkrića.
Normalna nauka je istraživanje zasnovano na prošlim naučnim dostignućima za
koja naučna zajednica zna da pružaju osnov za dalju praksu. Normalna nauka se
razume idejom paradigme, a paradigma je konstelacija uverenja, vrednosti, tehnika,
koje su zajedničke članovima određene naučne zajednice. Normalna nauka je
preovlađivanje redovnog stanja nauke, zasnovanog na relativno čvrstoj i dugotrajnoj
paradigmi. Narušavanjem tog redovnog stanja nauke, nastaje revolucija u nauci, a
ona je smena paradigmi nauke.
Naučnik počinje tamo gde prestaje opšte znanje, on se obraća naučnoj zajednici
koja s njim deli istu paradigmu. Naučna revolucija je nekumulativna razvojna
epizoda u kojoj je starija paradigma sasvim ili delimično zamenjena novom, koja je
nespojiva sa prethodnom. Progres nauke događa se kroz revolucije nauke.
Teorija saznanja za Popera je istraživanje naučnog saznanja, znanje je pritom
sistem teorija, sistem stavova, ono je objektivno i kritičko, zasnovano kritičkim
metodom istraživanja, a ovaj metod je postavljanje hipoteza i njihovo proveravanje,
što je neprekidan proces, čiji je rezultat nemogućnost utemeljenja naučne teorije u
njenoj apsolutnoj istinitosti. Tako je nauka stalni proces kritičkog preispitivanja

16
pretpostavki, proces testiranja teorija. S tim u vezi rast znanja je centralni problem
epistemologije, a rast saznanja može se najbolje izučavati izučavanjem rasta naučnog
saznanja. Poper osporava svođenje empirijskih nauka na princip indukcije, kritikuje
induktivnu logiku uopšte, smatrajući kako je deduktivni metod nauke teorija metode
kritičkog proveravanja naučnih teorija. Tako se logika naučnog otkrića pokazuje kao
deduktivna teorija naučne racionalnosti.
Nauka nije nesporivo znanje istine već kritičko traganje za istinom.
Fajerabend zastupa anarhističku teoriju saznanja. On se zalaže za postojanje
uzajamno nekonzistentnih naučnih teorija. Nauka mora da bude teorijski
nekoherentna kako bi mogla da se razvija.
Smenjivanje naučnih hipoteza u procesu saznanja nije ništa drugo do naučna
revolucija. Ovome problemu naročitu pažnju posvetili su Kun, Poper, Fajerabend,
Lakatoš.

Postavlja se pitanje šta bi to bio napredak u prirodnim naukama, koji su

kriterijumi napretka. Da li se saznanje kumulativno uvećava ili je reč o naučnim
revolucijama ili, pak, napretka uopšte nema.

PRIRODNONAUČNE HIPOTEZE

Sveukupni proces naučnog saznanja u sebi sadrži raznolike etape, a glavnije od

njih su teorijska priprema naučnog istraživanja, utvrđivanje naučnih činjenica,
naučno objašnjenje, priroda naučnog jezika i proveravanje naučnog saznanja.
Hipoteza je naučni početak saznanja na osnovama prethodnog znanja, ona je logička i
epistemološka uporišna tačka metodološkog procesa naučnog istraživanja.
Hipoteza je pojam, stav ili skup stavova o vezama i odnosima među pojavama
unutar problema naučnog istraživanja.
Opšte je mišljenje filozofa nauke kako sa preliminarnim, prethodnim hipotezama i
otpočinje proces naučnog istraživanja, rast naučnog znanja, saznanje u nauci - Hjuel,
Pers, Poper, Nejgel. Ovim se napušta tradicionalno metodološko uverenje, zasnovano
Bekonovim induktivizmom, da svako naučno istraživanje počinje posmatranjem i
prikupljanjem naučnih činjenica, iz kojih se onda izvode naučne teorije.
Gledano logički hipoteze su pojmovi, stavovi i zaključci, misaone tvorevine koje
imaju verovatnost za svoju istinosnu vrednost. Hipoteze iskazane pojmom, kao
hipoteze u istoriji nauke su npr. pretpostavke o postojanju mezona, kvarkova, virusa.
Hipoteze kao verovatni stavovi mogu biti hipoteze o geocentričnom i heliocentričnom
sistemu. Kant-Laplasova hipoteza primer je pretpostavke postavljene nizom
zaključaka.
Hipoteza je probno, mogućno i proverljivo rešenje nekog naučnog problema,
svaka je naučna hipoteza isprva samo uslovna pretpostavka.
Za preliminarne hipoteze zna se da će tokom naučnog istraživanja biti dopunjene,
ispravljane.
Radna hipoteza služi kao privremeni okvir za naučno istraživanje, iako je jasno da
ona ne predstavlja rešenje.
Postoje hipoteze koje bitno protivreče prethodnom znanju o naučnom problemu -
fiktivne hipoteze. One vode ka realnoj hipotezi o naučnom problemu.

17
 Ad hoc hipoteze su neočekivane iznenadne hipoteze koje se postavljaju onda kada
glavna hipoteza zapadne u teškoće naučnog objašnjenja.

O kakvoj god da je hipotezi reč, naučno istraživanje treba da potvrdi, proveri,

dokaže osnovanost njene istinitosti.

Dedukcija, indukcija i analogija su načini logičkog razvijanja hipoteza, kako u

društvenim, tako i u prirodnim i fundamentalnim naukama. U nastajanju nauke
dominantniji je induktivno-deduktivni put nastajanja i razvijanja hipoteze jer je
teorijski i praktički osnovaniji, a na razvijenijem stupnju nauke dominantniji je
deduktivno induktivni put izvođenja hipoteza. U matematici i logici primereniji je
deduktivni način izvođenja hipoteza, a u biologiji, sociologiji, geografiji primerenije
su induktivno izvedene hipoteze.
Postavljanje, formulisanje, logičko izvođenje, procenjivanje, izbor i proveravanje
hipoteze je složen misaoni proces naučnog saznanja. Otuda je hipoteza logički
osnovana pretpostavka koja je adekvatna i konkretna, opšta i empirijska i
proverljiva. To su formalni uslovi za naučne hipoteze.
Prvo. Hipoteza mora biti postavljena tako da su moguće dedukcije stavova koji se
potom mogu proveravati, na temelju njenih polaznih osnova, kojima se objašnjavaju
fundamentalne činjenice o naučnom problemu. U osnovnom zahtevu formalnih uslova
hipoteze je jednostavnost, preciznost i tačnost njenih stavova.
Teorijsko procenjivanje suparničkih i alternativnih hipoteza se zasniva na
izvesnim kriterijumima - jednostavnost, proverljivost, smelost, apriorna verovatnoća,
neprotivrečnost, sistematičnost, plodnost, moć objašnjenja i predviđanja, saglasnost s
prethodnim znanjem.
Nakon izbora hipoteze sledi proces proveravanja hipoteze, što je odlučni korak ka
naučnom znanju. Proveravanje hipoteze je u stvari logički proces utvrđivanja
istinitosti njenih stavova.
Empirijske hipoteze proveravaju se iskustvom, gde se iz hipoteze dedukuju nove
posledice pojava, koje se onda posmatraju, zatim upoređuju s posledicama
dedukovanim iz hipoteze. Na osnovu toga dolazi do potvrđivanja ili opovrgavanja
hipoteze.
Karl Poper govori o stepenu potkrepljenosti (valjda zbog neobuhvatljivosti svih
mogućih situacija na koje se hipoteza odnosi) hipoteze umesto o potvrđenosti.
Smenjivanje naučnih hipoteza u procesu saznanja nije ništa drugo do naučna
revolucija. Ovome problemu naročitu pažnju posvetili su Kun, Poper, Fajerabend,
Lakatoš.

Dva su osnovnija perioda naučne hipoteze

- period stvaranja hipoteze

- period prihvatanja hipoteze

Nastajanje, razrada i provera hipoteze sačinjavaju logički sled metodološkog

procesa naučnog saznanja. Time je otvoren logički put metodološkog procesa
utvrđivanja naučnih činjenica, što predstavlja drugi stupanj naučnog istraživanja.

18
Činjenice su ono što naprosto jeste, što bitno razlikuje činjenice od hipoteza.
Konstatovanje naučnih činjenica je logički postupak provere hipoteza.
Zadatak naučne hipoteze je da objasni i opiše naučni problem.
Više naučnih zakona sačinjava teoriju. Naučna teorija je sa metodološkog
stanovišta hipoteza koja je proverena i potvrđena i prihvaćena kao istinita.

AKSIOMATSKI METOD

Pitanje o poreklu i prirodi aksioma, kojima se i izgrađuje aksiomatskim metodom

aksiomatski sistem nauke, je pitanje da li nužnost aksioma potiče iz prirode bića,
kako to tvrdi Aristotel - ontološki racionalizam, ili iz prirode razuma - Kantov
gnoseološki racionalizam, ili su logički aksiomi konvencionalne, uslovne, formalne i
tautološke tvorevine - logički pozitivizam, ili su aksiomi sveopšti principi saznanja
suštine predmeta - dijalektička logika.

Eksperiment je vrsta induktivnog izvođenja procesa naučnog istraživanja.

Moderan oblik deduktivnog rasuđivanja u nauci je aksiomatski metod.
Aksiomatski metod je način izgradnje naučne teorije putem aksioma i postulata iz
kojih se logičkim rasuđivanjem izvode teorije i teoreme posredstvom dokazivanja. To
je deduktivni put i put formalizacije u nauci, naročito u matematici, logici i nekim
delovima fizike.
Metod aksiomatizacije otpočinje sa Aristotelom i Euklidom, ali je tek moderna
matematika i fizika naznačila bitnost aksiomatskog načina ustrojstva naučnih teorija
- Hilbert, Peano, Rasl, Karnap, Gedel.
Asiomi su najopštiji opšti stavovi, teoreme se zasnivaju na aksiomima. Za
Vajtheda aksiom nije niti istinit niti lažan stav, on zapravo i nije stav, to je
propozicionalna funkcija, proizvoljna formalna osnovna hipoteza o strukturi
predmeta, opšta shema stavova. Za Karnapa aksiom je pravilo kombinacija simbola.
Za Vitgenštajna aksiom je konvencionalni molekularni stav.
Pravila aksiomatskog sistema predstavljaju uslove pod kojima se logički
konstituiše jedan aksiomatski sistem, jer aksiom nije slobodna konstrukcija niti
slobodan izbor.

Osnovni principi aksiomatskog metoda su:

- neprotivrečnost
- konzistentnost
- koherentnost
- potpunost
- nezavisnost

1. KONZISTENTNOST - iz aksioma se ne može izvesti jedan sud i njegova

negacija - jedinstvenost - neprotivrečnost

2. POTPUNOST - aksioma mora biti tačno toliko koliko je potrebno da se izvedu

svi teoremi

19
 3. NEZAVISNOST - Nijedan aksiom ne može se izvesti iz drugog aksioma

Rezultat takvog aksiomatskog metoda je egzaktnost i sistematičnost izvođenja

nauke.

Kod Euklida geometrija je predstavljena kao deduktivni sistem stavova i

definicija, postulata, aksioma i propozicija, a neki od aksioma su: što je sa istim
jednako, jednako je i jedno sa drugim, ako se jednako doda jednakom zbirovi su
jednaki.
Sistem sačinjen aksiomatskim metodom sadrži u sebi osnovne pojmove ili simbole,
aksiome, teoreme izvedene iz aksioma, logičke konstante, pravila formacije aksioma,
pravila transformacije...

Aksiomatizacija u formalizaciji logičke teorije, ili logičkog sistema formalnog

jezika, je logički postupak sistematizacije simbolizma u deduktivnu teoriju. Prvo se
postavljaju osnovni ili nedefinisani pojmovi, termini pomoću kojih se onda definišu
svi drugi termini formalnog jezika teorije, a onda se postavljaju aksiomi koji se ne
dokazuju i teoreme koje se aksiomima dokazuju.
Izvođenje teorema iz aksioma je deduktivni metod - inferencija, a na takav način
postala teorija je deduktivna teorija, a onda i deduktivni sistem.
Prema pravilima formacije aksioma utvrđuju se elementi aksiomatskog sistema -
promenljive, konstante ili relacije npr. ekvivalentnost, implikacija. Pravila
transformacije su uslovi pod kojioma se formule izvode jedne iz drugih - pravilo
zamene, pravilo zamene definicijom, pravilo odvajanja, pravilo priključivanja -
adjukcije.
Pre ovih pravila postavljaju se aksiomi aksiomatskog sistema. Poznati su -
Hilbertovi, Fregeovi, Raslovi, Lukašijevičevi.

METOD FORMALIZACIJE

Opšta metodologija je teorijska pretpostavka metodologije naučnog istraživanja,

ona je nauka nauke. Osnovni pojam metodologije nauke je naučni metod - skup
postupaka u procesu naučnog istraživanja i konstitutivnih principa koji određuju
prirodu nauke. Prema područjima istraživanja naučni metod je metod prirodnih
nauka, metod društvenih nauka, unutar kojih postoje naučni metodi matematike,
fizike, hemije, astronomije, istorije, sociologije, pedagogije, psihologije...Opšti
modaliteti naučnog metoda - eksperimentalni, aksiomatski, metod modelovanja,
statistički metod.
Lajbnic, Hilbert, Karnap, Rasl smatrali su metod formalizacije univerzalnim,
sveopštim metodom nauka. Po njima se formalizacijom mogu aksiomatizovati osnovni
pojmovi i principi svake naučne teorije. Po Karnapu jezik fizike se može uzeti kao
univerzalni jezik svih prirodnih nauka.
Formalizacija je pojavljivanje strukture formi misli, simboličko označavanje ovih
struktura po određenim pravilima i zakonima u obliku znakovnih sistema.

20
Diferencijalni i integralni brojevi, Hajzenbergove matrice, Dirakovi operatorni
brojevi, jesu neki od primera formalizovanog sistema znanja konkretnih nauka.
Principi konstituisanja takvog sistema su izgradnja alfabeta, određenje formula i
pravila obrazovanja složenih formula iz prostih, preobrazovanje formula - sintaksa,
izgradnja logičkih sistema prema principima neprotivrečnosti, celovitosti,
nezavisnosti, pravilu interpretacije - semantički nivo.
Formalicizam u logici proveden je uverenjem o nužnosti apsolutnog
apstrahovanja formi misli od njihove sadržine. To je temeljno polazište simboličke ili
matematičke logike. Ova logika nastala je matematičkim zasnivanjem logike.
Oblici zasnivanja simboličke logike su logicizam - Frege, Rasl, formalizam -
Hilbert i intuicionizam - Brouver, Hajting.
Algebra logike je prvi oblik savremene simboličke logike - Bul, Morgan, Šreder -
to je matematizacija logike, podvođenje logike pod matematiku.

NAUČNI DOKAZ I PRIRODNONAUČNI DOKAZ

Logički postupak zasnivanja, utvrđivanja, potvrđivanja istinitosti sudova jeste

dokazivanje. Logički oblik dokazivanja je dokaz. Apodeiksis, demonstratio,
argumentatio, probatio upućuju na pokazivanje, obrazlaganje, utvrđivanje,
izvođenje, a to znači kako je proces logičkog dokazivanja sastavljen od svih
prethodnih misaonih postupaka nastajanja pojma, suda i zaključka.
Dokazivanje je logički metod složenih postupaka analize, sinteze, generalizacije,
konkretizacije, specijalizacije, indukcije, dedukcije, definicije, deobe, poimanja,
suđenja, zaključivanja.  Dokazivanje je jedinstveni proces potvrđivanja i izlaganja
istine sudova.
Po Aristotelu apodeiktičko znanje dobija se dokazom, a dokaz je silogistički
zaključak izveden iz nužnih premisa. Dokazivanje se sprovodi srednjim pojmom jer je
on nužnost i zakon dokaza. Dokazati znači pokazati nužnim načinom - dokazati stvar
iz njoj svojstvenih opštih i nužnih principa.
Nauka je opšte i nužno znanje, nauka pretpostavlja područje stvari, znanje i
aksiome. Iz prvih principa sledi dalje znanje koje je dokazano znanje, a to onda znači
kako iz filozofije ishode sve druge nauke, filozofija je nauka istine. Najviša nauka
jeste mudrost, mudrost je znanje o najvišem znanju, o prvim principima bića. Sve
druge nauke uzimaju delove bića.

Aristotel je silogizam smatrao svojim naučnim otkrićem. Aristotel je razlikovao

sledeće silogizme:

Naučni - saobrazan pojmu istine

Dijalektički - saobrazan pojmu verovatnosti
Sofistički - saobrazan pojmu neistine

Naučni silogizam izvodi se iz istinitog i istinitim mišljenjem.

Nešto naučno znati, znači znati uzrok stvari. Premise naučnog dokaza ne mogu se
dokazati.

21
 Definicija se odnosi na suštinu i supstanciju, dokaz samo pretpostavlja suštinu u
pojašnjenju pripadnosti ili nepripadnosti nekog atributa nekom subjektu. Definicijom
se ne može dokazati ni supstancija ni suština jer definicija nije dokaz, a dokazom se
zna na osnovu prvih neposrednih principa.
Bekon je otpočeo veliku obnovu nauka. Za njega cilj nije pronalaziti dokaze, nego
načela, ne verovatne razloge, nego određenja i uputstva za dela. Silogizam ispušta
prirodu iz ruku. Indukcija je oblik dokazivanja koji se drži prirode jer analizira
iskustvo i nužno zaključuje potrebnim isključivanjima i odbacivanjima, a to znači
kako se prevladava uverenje o indukciji kao jednostavnom nabrajanju.

Dokazivanje je obrazlaganje istinitosti teze, argumentacija i demonstracija teze.

Opovrgavanje je logički postupak odbacivanja teze koju treba dokazati - metod
utvrđivanja neistinitosti teze.
Dakle, dokazivanjem utvrđujemo da je teza istinita ili neistinita.
Formalna logika razlikuje

1. sud čija se istinitost dokazuje - teza - konkluzija

2. sudovi kojima se dokazuje teza - argumenti - razlozi - premise
3. način dokaza - metod - istinski pojavni oblik postojanja istine je naučni sistem,
a metod nauke je način i put naučnog sistema kao znanja istine. Metodologika je
filozofija naučnog metoda, nauka o poreklu i prirodi nauke.

Prema metodima mišljenja dokazivanje je analitičko, sintetičko, induktivno,

deduktivno, direktno, indirektno, empirijsko, neempirijsko, potpuno, nepotpuno,
progresivno, regresivno. Direktan dokaz je apodiktički i ima oblik kategoričkog ili
hipotetičkog silogizma, gde nužno sledi teza dokaza.
Indirektan je apagogički dokaz u obliku disjunktivnog silogizma kojim se
osporavaju njemu kontradiktorni sudovi.
Progresivan dokaz polazi od istinitih sudova i razloga na osnovu kojih se
neposredno izvodi teza, a regresivan dokaz je postupak od teze prema istinitim
sudovima.
Induktivni dokaz je metod induktivnim zaključivanjem, a deduktivni dokaz je
metod deduktivnim zaključivanjem.
Objasniti znači imati skup istinitih stavova iz kojih se po pravilima izvodi istiniti
sud koji objašnjava predmet objašnjenja. Po formi, naučno objašnjenje slično je
naučnom dokazu, a razlikuju se po tome što je naučno objašnjenje obuhvatnije, jer
ono što se možda ne može dokazati, može se možda objasniti. Isto tako, opšti stavovi
naučnog objašnjenja trebalo bi da budu dokazani kako bi objašnjenje bilo adekvatno,
ili su ti stavovi već dokazani u prethodnim postupcima.
Eksperiment je prevashodno metod otkrivanja relacija među stvarima i
pojavama, naročito uzročnih, ali i metod demonstracije tih veza i pojava, kao i
proveravanja naučnih hipoteza, zakona i teorija. Po svom postupku eksperiment je
prevashodno operativan oblik analitičkog ispitivanja uzročnih odnosa, što se naročito
odnosi na prirodne pojave.

22
 Naučna istraživanja u fizici su izrazito eksperimentalna, tu se eksperiment
posmatra kao namerno izazivanje prirodnih pojava, kvantitativno to je ispitivanje
uzročnih odnosa u prirodnim pojavama i procesima, kako bi se onda na temelju toga
izvodili zaključci i formulisali fizički zakoni. Fizika je bitno eksperimentalna nauka,
teorijska fizika se zasniva na fizičkim eksperimentalnim istraživanjima, na osnovu
kojih apstrahuje zakone i principe prirode.
U psihologiji je eksperiment sistematsko i namerno menjanje uslova u kojima se
neka pojava javlja, gde su uslovi koji se namerno menjaju nezavisna promenljiva, a
pojava koja se menja menjanjem uslova je zacisna promenljiva (Keler, Pavlov).
Eksperiment otpočinje izborom problema, nastavlja se uspostavljanjem adekvatne
eksperimentalne situacije, stvaranjem plana toka posmatranja eksperimenta, a
dovršava se analizom i teorijskim tumačenjem dobijenih eksperimenata.
Krucijalni eksperiment (Bekon) je eksperiment kojim se odlučuje o istinitosti
stava u nauci, tako što se bira onaj eksperiment kojim se prihvata jedna od dve
suprotne teze-hipoteze-teorije.
Dakle,
Eksperiment je neka vrsta induktivnog izvođenja pocesa naučnog istraživanja.

AKSIOMATSKI METOD

Pitanje o poreklu i prirodi aksioma, kojima se i izgrađuje aksiomatskim metodom

aksiomatski sistem nauke je pitanje da li nužnost aksioma potiče iz prirode bića, kako
to tvrdi Aristotel - ontološki racionalizam, ili iz prirode razuma - Kantov gnoseološki
racionalizam, ili su logički aksiomi konvencionalne, uslovne, formalne i tautološke
tvorevine - logički pozitivizam, ili su aksiomi sveopšti principi saznanja suštine
predmeta - dijalektička logika.

Eksperiment je vrsta induktivnog izvođenja procesa naučnog istraživanja.

Moderan oblik deduktivnog rasuđivanja u nauci je aksiomatski metod.
Aksiomatski metod je način izgradnje naučne teorije putem aksioma i postulata iz
kojih se logičkim rasuđivanjem izvode teorije i teoreme posredstvom dokazivanja. To
je deduktivni put i put formalizacije u nauci, naročito u matematici, logici i nekim
delovima fizike.
Metod aksiomatizacije otpočinje sa Aristotelom i Euklidom, ali je tek moderna
matematika i fizika naznačila bitnost aksiomatskog načina ustrojstva naučnih teorija
- Hilbert, Peano, Rasl, Karnap, Gedel.
Asiomi su najopštiji opšti stavovi, teoreme se zasnivaju na aksiomima. Za
Vajtheda aksiom nije niti istinit niti lažan stav, on zapravo i nije stav, to je
propozicionalna funkcija, proizvoljna formalna osnovna hipoteza o strukturi
predmeta, opšta shema stavova. Za Karnapa aksiom je pravilo kombinacija simbola.
Za Vitgenštajna aksiom je konvencionalni molekularni stav.
Pravila aksiomatskog sistema predstavljaju uslove pod kojima se logički
konstituiše jedan aksiomatski sistem, jer aksiom nije slobodna konstrukcija niti
slobodan izbor.
Osnovni principi aksiomatskog metoda su

23
 - neprotivrečnost
- konzistentnost
- koherentnost
- potpunost
- nezavisnost

1. KONZISTENTNOST - iz aksioma se ne može izvesti jedan sud i njegova

negacija - jedinstvenost - neprotivrečnost

2. POTPUNOST - aksioma mora biti tačno toliko koliko je potrebno da se izvedu

svi teoremi
3. NEZAVISNOST - Nijedan aksiom ne može se izvesti iz drugog aksioma

Rezultat takvog aksiomatskog metoda je egzaktnost i sistematičnost izvođenja

nauke.

Kod Euklida geometrija je predstavljena kao deduktivni sistem stavova i

definicija, postulata, aksioma i propozicija, a neki od aksioma su - što je sa istim
jednako, jednako je i jedno sa drugim, ako se jednako doda jednakom zbirovi su
jednaki.
Sistem sačinjen aksiomatskim metodom sadrži u sebi osnovne pojmove ili simbole,
aksiome, teoreme izvedene iz aksioma, logičke konstante, pravila formacije aksioma,
pravila transformacije...

Aksiomatizacija u formalizaciji logičke teorije, ili logičkog sistema formalnog

jezika, je logički postupak sistematizacije simbolizma u deduktivnu teoriju. Prvo se
postavljaju osnovni ili nedefinisani pojmovi, termini pomoću kojih se onda definišu
svi drugi termini formalnog jezika teorije, a onda se postavljaju aksiomi koji se ne
dokazuju i teoreme koje se aksiomima dokazuju.
Izvođenje teorema iz aksioma je deduktivni metod - inferencija, a na takav način
postala teorija je deduktivna teorija, a onda i deduktivni sistem.
Prema pravilima formacije aksioma utvrđuju se elementi aksiomatskog sistema -
promenljive, konstante ili relacije npr. ekvivalentnost, implikacija..
Pravila transformacije su uslovi pod kojioma se formule izvode jedne iz drugih -
pravilo zamene, pravilo zamene definicijom, pravilo odvajanja, pravilo priključivanja
- adjukcije.
Pre ovih pravila postavljaju se aksiomi aksiomatskog sistema. Poznati su -
Hilbertovi, Fregeovi, Raslovi, Lukašijevičevi.
Metod fizike je skup istraživačkih postupaka u otkrivanju prirodnih pojava.
Posmatranje je jedan od najranijih i najprostijih metoda ispitivanja prirode.
Eksperiment je središte istraživanja prirode u modernijim vremenim razvoja fizike, a
onda matematički metod, grafički metod, dijalektički metod razmatranja jedinstva u
razlikama prirodnih pojava. U matematici matematički metod je usredsređen na
formalizaciju i simbolizaciju, deduktivni i aksiomatski metod, što je onda osnov
matematičkog mišljenja u prirodnim naukama i u naukama filozofije.

24
 Metod modelovanja je određen tip konstrukcije, idealni obrazac, uzor, paradigma,
reprodukcija objekta, procesa, pojave koja se istražuje. Modeli mogu biti i prirodni
objekti, procesi, pojave, struktura atoma je model, struktura molekula je model,
ćelije, organizma, takođe je pojavni oblik modela u nauci, naročito fizici, biologiji,
medicini, kibernetici, lingvistici.
Modelom se ilustruje, objašnjava i pokazuje struktura sistema predmeta i procesa
istraživanja, pa su funkcije modelovanja praktičke, primenljivost, demonstrativnost,
heurističnost.
Takvi su Hajzenbergov model atoma.

Marksov model kapitalističkog društva, Veberovi modeli idealnih tipova,

anatomski model organizma, geometrijski modeli, matematički modeli...
Strukturu modelovanja čine subjekt koji modelira, objekt koji se modelira, objekt
kojim se modelira, uslovi modelovanja, a pretpostavka je svemu tome postavljanje
zadatka modelovanja, stvaranje i izbor modela, istraživanje samog tog modela i onda
tumačenje, objašnjenje i prenošenje znanja koje je dobijeno metodom modelovanja.
Moderne matematičke, kibernetilke i uopšte nauke matematičkih osnova
rasuđivanja imaju metod modelovanja za svoj osnovni način rasuđivanja.
Preglednost, preciznost i adekvatnost su temeljne oznake ovog metoda.

Statistički metod takođe stremi preglednosti, preciznosti i objektivnosti. To je opšti

metod kvantitativnih istraživanja pojava - sakupljanje, uređivanje, prikazivanje,
analiza i interpretacija empirijskih podataka radi razumevanja pravilnosti događanja
pojava i procesa.
Statistika je nauka o masovnim pojavama u totalitetu događaja, to je princip,
aksiom statistike.
Osnovni statistički pojam je skup, populacija slučajeva, elemenata, jedinica istih
osobina.
U nekom smislu statistički metod je metod zajedničkih promena u velikim
skupovima slučaja. Dakle, statistika je nauka o metodima analize činjenica grupa
pojava dobijenih brojanjem i merenjem.
Statistički metod otpočinje prikupljanjem, odabiranjem i utvrđivanjem činjenica
pomoću posmatranja, merenja, brojanja, metodom uzorka. Činjenice se klasifikuju u
statističkim i dinamičkim serijama, podaci se obrađuju i tabelarno i grafički
prikazuju, računaju se statističke srednje vrednosti i na kraju IZVODE OPŠTI
ZAKLJUČCI. Opšti zaključci trebalo bi da budu objektivni, precizni, i strogo naučno
izvedeni matematičkim i logičkim operacijama.
Osnovne vrste statističkih brojeva

1. Statističke srednje vrednosti - vrednost položaja distribucije oko koje se

koncentrišu ostali slučajevi
2. Brojevi disperzije-devijacije - obim variranja slučajeva prema jednoj od
srednjih vrednosti.

1.Osnovni oblici statističke srednje vrednosti su

25
 - aritmetička sredina - sabiranje skupa veličina i deljenje tog zbira brojem članova
- ponderisana (nekim merilom izmerena) srednja vrednost
- medijalna - srednji član u nizu slučajeva koji su razvrstani prema nekoj veličini
- modus - slučaj koji se najčešće javlja
- raspon varijacija - grupisanje varijacija oko srednje vrednosti.

2. U mere disperzije spadaju

- obim variranja veličine disperzije u nekoj grupi

- korelacija - promena jedne promenljive istovremeno uslovljava promenu i druge
promenljive

Statističkim metodom ispitivanja sažeto se obaveštava o osobinama skupina

pojava, ne i o pojedinačnim slučajevima tih skupina. Statistika nije dovoljno
svedočanstvo o nepromenljivoj povezanosti grupnih pojava, uzorak nije uvek
dovoljno reprezentativan - statistički matematički metod mišljenja nije i ne može biti
univerzalan sveopšti metod naučnog istraživanja.

U kvantitativni naučni metod spadaju i merenje i brojanje. Jezik brojeva je

precizan jer se svaki znak odnosi na određeni kvalitet, objektivan je i konkretan u
određenju činjenica. S činjenicama istraživanja neposredno se postupa opažanjem i
posmatranjem. U društvenim naukama opažanje i posmatranje primereni su
aktuelnim iskustvenim sadržajima.

Sistemski metod je način izgradnje opšte teorije sistema, a on je analitički i

sintetički, induktivni i naročito deduktivni način.

Veberov idealni tip je teorijski model deskriptivnog sistema. U svom pojmovnom

čistom obliku ne postoji u stvarnosti.

Sociološki metod je skup svih logičkih, tehničkih i strategijskih postupaka u nauci

sociologije.
Dirkemov funkcionalistički metod polazi od toga da se društvene činjenice moraju
posmatrati kao stvari koje imaju funkciju u celovitosti društvenih tvorevina. One se,
zatim, objašnjavaju.

Od neeksperimentalnih metoda u psihologiji bitan je - introspekcija.

Metod pedagogije obrazovni je i vaspitni metod naučnog mišljenja. Osnovni
metodi su - posmatranje, eksperiment, razgovor, proučavanje pedagoške i školske
prakse iz dokumentacije, kauzalni metod, anketa, intervju...

ISTINA I VEROVATNOĆA

26
 Istina je znanje pojma stvari, pojam stvari misao je o suštini stvari, istina stvari -
ono što stvar jeste. Istina je realitet pojma i pojam realiteta. Istina je saznata suština,
znanje suštine, samo znanje koje je jedino moguće kao naučni sistem. ISTINA NIJE
SAMO CILJ I SVRHA SAZNANJA, VEĆ, PRE SVEGA, PREDMET SAZNANJA.
Logika teorije saznanja ispituje odnos istine prema biću, saznanju i mišljenju.

TEORIJA KORESPONDENCIJE MISLI I STVARI (Aristotel, Akvinski, Lok,

Lajbnic, Rasl, Mor, neopozitivisti, neorealisti, neoempiristi)
Istina je slaganje misli i stvari - odgovaranje pojma predmetu mišljenja. Aristotel
misli da je struktura građenja sudova saobrazna poretku stvari u prirodi. Laž je ono
mišljenje koje je suprotno prirodi stvari. Supstrat istine je supstancija, a forma istine
je sud kao iskazani logos - mi mislimo da je nešto belo jer ono jeste belo.

SEMANTIČKA TEORIJA ISTINE - Istinit je onaj iskaz koji tvrdi da se stvari

ponašaju na određen način, a te stvari se upravo tako i ponašaju. Istina jednog iskaza
ekvivalentna je sa tvrđenjem tog iskaza po Tarskom. Dakle, problem istine premešta
se u polje formalizovanih jezika, a onda i u polje objekt( da nije možda meta)-jezika
koji je formalizovani jezik objekt-jezika.

Karnap - jedan iskaz je istinit ako i samo ako važi u istinitom opisu stanja stvari u
određenom jezičko - logičkom sistemu. Deduktivna logika je logika istine, a
induktivna logika je logika verovatnoće. Istina je svojstvo stavova, a verovatnoća je
relacija stavova.

REALISTIČKA TEORIJA ISTINE - biće i mišljenje je isto - poistovećuje istinu i

samu stvar (Dekart, Spinoza, Marks, Engels, Plehanov, Lenjin, Pavlov, Rasl,
Vitgenštajn). Misao je subjektivni odraz objektivne stvarnosti. Realistička teorija
istine je širi ontološki okvir za teoriju korespondencije.

*Prema Rajhenbahu istina je samo poseban slučaj verovatnoće, degenerisani

slučaj logike verovatnoće, jer priznaje samo istinitost i neistinitost stavova.

TEORIJA KOHERENCIJE MISLI I STAVOVA U JEDNOM SISTEMU - Istina je

unutrašnji sklad mišljenja, međusobno slaganje misli i stavova (Moric Šlik,Oto
Nojrat).

PRAGMATIČKA TEORIJA - istina je ono što je korisno u oblasti mišljenja za

praktički život - korisno verovanje.

KONVENCIONALISTIČKA TEORIJA ISTINE - istina je stvar konvencije -

Poenkare. Ne postoji objektivna niti apsolutna istina.

TEORIJA FIKCIONALIZMA - Fajhinger - istina je fikcija, iluzija. Sve kategorije

mišljenja - prostor, vreme, kauzalitet su fikcije korisne za život. Saznanje je ogromna
mreža čistih fikcija.

27
 TRANSCENDENTALNA TEORIJA ISTINE - istina se sastoji u slaganju svih
misli sa zakonima mišljenja i među sobom. Poslednji razlog istine je u
transcendentalnom jedinstvu apercepcije, u čistoj svesti apsolutno nezavisnoj od
svake sadržine, kojom se onda stvara pojam kao jedinstvo raznovrsnosti datih u
opažaju - Kant.

TEORIJA EVIDENCIJE - HUSERL - Evidencija je doživljaj istine, ne i sama

istina-po-sebi. Istina je idealna logička tvorevina, istina je nužan korelat bitka, a
evidencija je njeno opažanje. Intuicija uma je put spoznaje istine - ejdetička teorija.

NOVIJA ONTOLOŠKA TEORIJA ISTINE - Istina je otkrivenost, ona pripada

biti bitka, neskrivenost bitka. Istina je iz-stavljanje u otkrivenost bivstvujućeg -
Hajdeger.

GNOSEOLOŠKI NIHILIZAM
Niče temeljno provodi gnoseološki nihilizam u teoriji istine. Sve je laž, istine su
dobro uvežbane navike. Istinu treba stvarati.

IZVORI ISTINE
- iskustvo
- razum
- um
- intuicija

PREMA PREDMETNIM OBLASTIMA ISTINA JE:

Filozoska, naučna, istorijska, umetnička, religijska kategorija.

Dogmatizam, agnosticizam i skepticizam su tri bitna pristupa mogućnosti

spoznaje istine.

Modaliteti puteva spoznaje istine su - svedočanstvo, očiglednost, uverenje,

izvesnost, verovatnoća, mnenje, verovanje i znanje.

POTPUNO SVEDOČANSTVO JESTE DOKAZ; JER OVDE PREMISE

IMPLICIRAJU ZAKLJUČAK; A RASUĐIVANJE SE PROVODI DEDUKTIVNIM
ZAKLJUČIVANJEM.

Ono uverenje za koje nije potreban nikakav razlog jeste očigledno uverenje, ali ne
postoji apsolutna očiglednost nijednog uverenja.
Verovatno je ono uverenje koje je prihvaćeno na osnovu nepotpunog
svedočanstva.
Mnenje je nekritičko preuzimanje drugih uverenja na osnovu nekog autoriteta.

28
 Verovanje je prihvatanje nekog mišljenja za istinito bez razloga koji su dokazi.

Znanje je objektivno zasnovano uverenje u istinitost mišljenja na osnovu

potpunog svedočanstva - dokaza.

VEROVATNOĆA

Polivalentna(viševrednosna) logika je logički sistem u kome svaka formula ima

više od dve moguće vrednosti. Tradicionalna logika je po logičkoj vrednosti - valenciji,
dvovalentna, jer je po njoj logički iskaz ili istinit ili lažan.
Ovakav princip aristotelovskog uverenja u logičku vrednost iskaza prevladan je
principom polivalentnosti. Prvi takav sistem naznačen je kod ruskog logičara
Vasiljeva - razlikuje afirmativne, negativne i indiferentne sudove i zagovara
trovalentnu logiku vrednosti saznanja.

Jan Lukašijevič je stvorio prvi sistem trovalentne logike računa iskaza pošavši od
modalnih iskaza. Pored istinitosti i neistinitosti Lukašijevič uvodi moguće i neutralno,
što onda znači kako je moguće odrediti i princip isključenja četvrtog - iskaz je ili
istinit ili neistinit ili neutralan. Ovde ne važe zakoni isključenja trećeg i
neprotivrečnosti, ali ne važe ni njihove negacije.
Lukašijevič je potom izgradio i sistem logike sa beskonačnim brojem valencija, što
je prvi sistem polivalentne logike koja ima više od tri vrednosti. Te vrednosti su
razlomci između 0 i 1.
Postova m-valentna logika je generalizacija dvovalentne logike.

Hans Rajhenbah razvio je logiku verovatnoće, koja je osnov i u modernoj fizici,

naročito u razumevanju Borovog principa komplementarnosti i Hajzenbergovih
relacija neodređenosti.
Po Rajhenbahu verovatnoća je osnovna logička vrednost saznanja jer ništa nije
apsolutno izvesno ili apsolutno neizvesno, nego je samo verovatno, ali ne i apsolutno
verovatno jer je onda istinito. Ovim se stavljamo u pitanje o poreklu i prirodi istine, a
ovo je logičko pitanje u biti ontološko pitanje filozofije.

Hajzenberg

Šta je stvarno u nekom atomskom događaju nije moguće pozdano znati, pa ono što
se zaključuje iz nekog opažanja atomskih procesa nije ništa drugo do funkcija
verovatnoće koja nije izražena jezikom klasične fizike nego nekim matematičkim
izrazom. Šta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatrača fizičkog procesa, ne može se
znati, jer pojam funkcije verovatnoće ne dopušta opis onoga što se događa između dva
posmatranja. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra ili ne, a pod
stvarnošću on misli atomske čestice i njihove relacije. U prirodnim naukama nas ne
zanima univerzum kao celina, već neki njegov deo, a teorijsko tumačenje tog dela
počinje opisom eksperimentalne situacije, jezikom klasične fizike, koji se onda
prevodi u funkciju verovatnoće, koja sledi zakone kvantne teorije. *Ova funkcija

29
verovatnoće sadrži objektivne tvrdnje o mogućnostima ili tendencijama koje ne
zavise od posmatrača, ali sadrži i subjektivne elemente nepotpunog znanja o sistemu,
zbog čega nije moguće sa sigurnošću predvideti ishod posmatranja, već verovatnoću
koja opisuje čitav ansambl mogućih događaja.

Naučno predviđanje je logički proces metodoloških postupaka saznanja na

temelju prethodnog znanja kojim se anticipira buduće znanje budućeg događanja
stvari, procesa, pojava. Predviđanje je u nauci moguće onda ako se znaju
antecedentne (prethodeće) okolnosti pod kojima je jedino moguć događaj koji se
predviđa i onda ako su sudovi o opštim zakonima i okolnostima zaista istiniti. Naučno
predviđanje je u ovom smislu naučno znanje o budućnosti.
Hjum i Rajhenbah misle da nije moguće istinito i racionalno saznati budućnost,
moguća je samo empirijska vera na osnovu navike da će se nešto dogoditi.
Prema koncepciji apsolutnog racionalističkog determinizma svi se događaji u
budućnosti mogu predvideti jer je stvarnost apsolutno određena strogim zakonima iz
kojih nužno proizilaze budući događaji. Upravo zato što je svet unapred strogo
određen prirodnim zakonima, nužno je da su i naučni zakoni opšti i apsolutno istiniti.
Matematičke formule su apsolutno određene u svim oblastima realnog sveta.
Laplas je smatrao kako se poznavanje jednog stanja stvari apsolutnom
inteligencijom može predvideti stanje sveta u bilo kojem njegovom vremenu.
Jednostavniji oblik naučnog predviđanja jeste predviđanje činjenice na osnovu
prethodne činjenice i ima logičku strukturu implikacije. Složeniji oblik je deduktivno
predviđanje, a to je predviđanje činjenica na osnovu opštih zakona, s logičkom
strukturom silogističkog zaključka.
Kod indukcije se zaključuje na osnovu nekoliko pojedinačnih slučajeva i na
osnovu toga predviđa celina slučajeva.
Istorijski poznati primeri naučnog predviđanja su Leverjeova hipoteza o
postojanju Neptuna, kog je onda otkrio Gal, Mendeljejevo naučno predviđanje
hemijskih elemenata u periodnom sistemu koji su tada njemu bili nepoznati,
Ajnštajnovo predviđanje savijanja svetlosti pod dejstvom velikih masa, Andersonovo
predviđanje mezona, Talesovo predviđanje pomračenja Sunca. U svim ovim
slučajevima od bitnog je značaja shvatanje nužne veze i uslovljenosti neposrednih
činjenica i hipotetičke teorije o njima, jer je naučno predviđanje, u konačnom, logika
uzročnog saznanja pojava. Intuicija uma ima veoma bitan značaj u naučnom
predviđanju.

Račun verovatnoće razvijen je u matematici, kada je reč o nužnom zaključivanju,

a glavni je zadatak računa verovatnoće da se na temelju znanja o verovatnoći
događaja zaključi verovatnoća tog složenog događaja iz takvih elemenata koji ga i
sačinjavaju. Ovde je bitno definisati nezavisnost događaja, a nezavisni događaji su oni
koji ne utiču međusobno na vlastita pojavljivanja. Matematička teorija verovatnoće
ispituje nužne posledice pretpostavki o jednom skupu alternativnih mogućnosti - tako
se verovatnoća pokazuje kao mera verovanja, kao relativna učestalost, kao istinosna
učestalost.

30
 PRIRODNI I PRIRODNONAUČNI ZAKON

Hajzenberg se s razlogom pita da li se opšti principi tj. prirodne zakonitosti za

kojima tragamo, a koje vladaju među elementima materije, odnose na opis
empirijskih svojstava sveta, na apriorne forme mišljenja ili na način na koji
govorimo.

Zakon je nužni odnos koji važi za sve slučajeve jednog područja stvarnosti, a
naučni zakon jeste stav koji relativno tačno izražava suštinu zakona. Naučni zakon je
saznanje objektivnog zakona. S logičkog stanovišta naučni zakon je potvrđena naučna
hipoteza. Formulacija zakona je sud ili skup simbola o suštini (dakle, simboli se
odnose na saznanje) saznanja objektivnog zakona.
Objektivni zakon je predmetni osnov naučnog zakona i on je objektivan, nužan,
opšti, konstantan i suštinski, zbog čega i naučni zakon mora da bude takav. Naučni
zakon mora izražavati objektivni, opšti, konstantni i suštinski odnos stvari. Naučni
zakon je opšti logički stav, logička misao o predmetnoj osnovi objektivnog zakona.
Zakoni se kao objektivni odnosi naučno otkrivaju, saznajno izvode i onda jezički
konstruišu. Oni nam nisu apsolutno dati, ali nisu ni jednostavne subjektivne
konstrukcije objektivnih odnosa, stvari i pojava.
Naučni zakoni su izvesne apstrakcije, oni su izomorfne (jednakooblične) tvorevine
sa strukturama realnog sveta. Ovim se ne tvrdi da su naučni zakoni jednostavni
odrazi i slike realnih odnosa, ili jednostavne konvencionalne subjektivne kategorije,
oni su objektivno znanje o nužnim, opštim i suštinskim odnosima realnog sveta.

Zakon je idealna tvorevina u nekom smislu, koja teorijskom formulom izražava

idealnu strukturu predmetne osnove. Po Rajhenbahu zakoni su nomološki iskazi -
logički zakoni dati su analitičkim iskazima, a prirodni zakoni sintetičkim iskazima.
Više naučnih zakona čine naučnu teoriju.
P:P: o različitim modalitetima tj. Vrstama naučnih zakona

Prema opštem uverenju u tradicionalnoj logici zakoni se mogu razlikovati prema

različitim kriterijumima tako da postoje zakoni veze, zakoni strukture, skupova,
prirodni zakoni, društveni, misaoni.
Po predmetu zakoni su - zakoni veze(funkcionalni, genetički, zakoni kauzaliteta),
strukturni zakoni i zakoni skupa, statistički zakoni.
Po saznanju zakoni su - deskriptivni i eksplikativni.
Po važenju su istiniti i verovatni.
Po opštosti - opšti, posebni i pojedinačni.
Prema predmetnoj oblasti - fizički, biološki, sociološki, logički, hemijski.

Funkcionalni zakon - E = mc Ajnštajnov, funkcionalno genetički zakon

SO3+O+H2O=H2S04 - zakon nastanka sumporne kiseline iz sumpordioksida,
kiseonika i vode.
Drugi zakon termodinamike je statistički zakon.
Šredingerov statistički zakon o talasnoj funkciji, matematički zakoni - Pitagorina
teorema, Mendelov zakon nasleđivanja

31
 Pojedinačni zakoni su uposebljeni posebni zakoni npr. Zakoni o obimu, površini i
zapremini geometrijskih tela unutar geometrijskog zakona matematičkog mišljenja.
Postoje matematički zakoni - akcije i reakcije, uzročnosti, zemljine teže - prema
važenju su strogi i istiniti u oblasti delovanja.
Univerzalni zakoni su zakoni sveukupne stvarnosti, zakoni svih nauka -
dijalektički zakoni borbe i jedinstva suprotnosti, prelaska kvaliteta u kvantitet i
obrnuto.
Posebni zakoni imaju polje delovanja u zasebnoj oblasti stvarnosti npr. zakoni
mišljenja - identiteta, neprotivrečnosti,isključenja trećeg.

Naučno predviđanje je logički proces metodoloških postupaka saznanja na

temelju prethodnog znanja kojim se anticipira buduće znanje budućeg događanja
stvari, procesa, pojava. Predviđanje je u nauci moguće onda ako se znaju
antecedentne okolnosti pod kojima je jedino moguć događaj koji se predviđa i onda
ako su sudovi o opštim zakonima i okolnostima zaista istiniti. Naučno predviđanje je
u ovom smislu naučno znanje o budućnosti.
Hjum i Rajhenbah misle da nije moguće istinito i racionalno saznati budućnost,
moguća je samo empirijska vera na osnovu navike da će se nešto dogoditi.
Prema koncepciji apsolutnog racionalističkog determinizma svi se događaji u
budućnosti mogu predvideti jer je stvarnost apsolutno određena strogim zakonima iz
kojih nužno proizilaze budući događaji. Upravo zato što je svet unapred strogo
određen prirodnim zakonima, nužno je da su i naučni zakoni(kao objektivno saznanje
prirodnih zakona) opšti i apsolutno istiniti. Matematičke formule su apsolutno
određene u svim oblastima realnog sveta.
Laplas je smatrao kako se poznavanjem jednog stanja stvari apsolutnom
inteligencijom može predvideti stanje sveta u bilo kojem njegovom vremenu.
Jednostavniji oblik naučnog predviđanja jeste predviđanje činjenice na osnovu
prethodne činjenice i ima logičku strukturu implikacije. Složeniji oblik je deduktivno
predviđanje, a to je predviđanje činjenica na osnovu opštih zakona, s logičkom
strukturom silogističkog zaključka.
Kod indukcije se zaključuje na osnovu nekoliko pojedinačnih slučajeva i na
osnovu toga predviđa celina slučajeva.
Istorijski poznati primeri naučnog predviđanja su Leverjeova hipoteza o
postojanju Neptuna, kog je onda otkrio Gal, Mendeljejevo naučno predviđanje
hemijskih elemenata u periodnom sistemu koji su tada njemu bili nepoznati,
Ajnštajnovo predviđanje savijanja svetlosti pod dejstvom velikih masa, Andersonovo
predviđanje mezona, Talesovo predviđanje pomračenja Sunca. U svim ovim
slučajevima od bitnog je značaja shvatanje nužne veze i uslovljenosti neposrednih
činjenica i hipotetičke teorije o njima, jer je naučno predviđanje, u konačnom, logika
uzročnog saznanja pojava. Intuicija uma ima veoma bitan značaj u naučnom
predviđanju.

PRIRODNONAUČNE TEORIJE

32
 Objasniti znači imati skup istinitih stavova iz kojih se po pravilima izvodi istiniti
sud koji objašnjava predmet objašnjenja. Po formi, naučno objašnjenje slično je
naučnom dokazu, a razlikuju se po tome što je naučno objašnjenje obuhvatnije, jer
ono što se možda ne može dokazati, može se možda objasniti. Isto tako, opšti stavovi
naučnog objašnjenja trebalo bi da budu dokazani kako bi objašnjenje bilo adekvatno,
ili su ti stavovi već dokazani u prethodnim postupcima.
U tradicionalnoj logici, naučno objašnjenje se u opštim formama razmatra preko
pojmova zakon, teorija, sistem. Sistemsko objašnjavanje u naukama provodi se
pomoću opštih zakona, teorija, sistema, pa su zakon, teorija i sistem, kao i hipoteza,
opšte osnovne forme naučnog objašnjenja.
Više naučnih zakona sačinjava naučnu teoriju. S metodološkoh stanovišta teorija
je hipoteza koja je proverena, potvrđena i prihvaćena kao istinito saznanje o
naučnom problemu. U tom smislu, teorija predstavlja skup povezanih hipoteza koje
su na taj način postale naučni zakon.
Izvorno teorija je duhovno gledanje - theorein - gledati, posmatrati, videti. Za
jonske filozofe teorija je bila duhovno gledanje kosmosa, za Platona gledanje
paradigmi bića, posmatranje onog večnog, nepromenljivog i apsolutnog bitka - ideja.
Aristotel misli kako je teorija znanje radi znanja, znanje istine, prvih načela i
uzroka, večnih i apsolutnih suštastava. U skladu sa tim postoje i načini života-bios
teoretikos-posmatrački život kojim se zna istina znanja, oslobođenog od njegove
unutrašnje svrhe i smisla.
Novi vek pod teorijom misli znanje koje je činjenje u ovladavanju prirodom,
obrazloženi skup dokazanih i proverenih hipoteza.
Za Kanta je teorija spekulativno znanje, ali i skup pravila ako su ona kao princip
mišljenja u opštosti, apstrahovana od mnoštva uslova.
I za Hegela teorija je spekulativno umno znanje.
Za Karla Popera naučna teorija je univerzalni iskaz, sistem znakova i simbola, a
teorija teorija nije ništa drugo do logika naučnog saznanja.
Naučna teorija je viši oblik naučnog objašnjenja činjenica, ona je proverena i
dokazana nauna hipoteza, logički neprotivrečan sistem uopštenih zakona. Takve su
Daltonova atomska teorija, Ajnštajnova teorija relativiteta, Darvinova teorija
evolucije, Marksova teorija društva, Frojdova teorija psihoanalize, Veberova teorija
idealnih tipova. Sve su ove teorije sistem pojmova, aksioma i teorema s određenog
područja stvarnosti naučnog istraživanja.
Nisu sve naučne teorije jednakog stupnja opšte razvijenosti - neke od njih su samo
na stupnju iskustvenih uopštavanja, druge su na stupnju uopštavanja zakona, treće
na stupnju povezanosti zakona srodnih oblasti u naučni sistem, a četvrte na stupnju
ujedinjenog znanja u naučni sistem. Svaka od njih nužno sadrži sistem nosivih
pojmova, sistem aksioma ili postulata i sistem iz aksioma izvedenih teorema. Dakle,
pojmovi, aksiomi i teoreme smatraju se elementima logičke i epistemološke strukture
naučne teorije.
Pojmovi jezika naučnih teorija izraženi su rečima i simbolima, s jasnim i
utvrđenim značenjem, s teorijskim i praktičkim merilima smisla. Postulati su
nesumnjive postavke naučne teorije, osnov teorijskog znanja o predmetu nauke, iz
kojih se onda dedukuju teoreme, ili pobliža razjašnjenja neposrednijeg iskustva.

33
 Zadaci naučne teorije su - opis, objašnjenje, sistematizovanje i tumačenje znanja
prethodno postavljenog kao hipoteza. Logički i metodološki zahtevi teorije su -
preciznost, iskustvena proverljivost, sistematičnost, predvidljivost, heurističnost,
praktična perspektivnost.
Teorija je filozofska kategorija koja označava razvijeni sistem znanja o suštini
zakonitosti pojava u određenoj oblasti objektivne stvarnosti. Osobenosti takvog
znanja su objektivna istinitost, logička svrhovitost i formalana neprotivrečnost.

Različita shvatanja teorije u istoriji filozofije nauke

Deskriptivističko - teorija ne objašnjava već samo opisuje sukcesiju i istovremeno

pojavljivanje događaja.
a) svi teorijski iskazi prevodivi su na iskaze fizikalističkog objekt jezika
b) instrumentalističko shvatanje - teorija je rukovodeći princip i pravilo
zaključivanja o opažljivim činjenicama na temelju činjeničnih premisa, ona je
simboličko predstavljanje činjenica i iskustva i instrument izvođenja iskaza iz drugih
iskaza.

Realističko - teorije su istiniti iskazi o stvarnom stanju stvari.

Naučna teorija je osnovna forma naučnog znanja.

Prema objektu teorije su prirodne i društvene.
Prema logičkom načinu izvođenja - deduktivne, induktivne i deduktivno-
induktivne.
Prema opštosti - opšte, posebne i pojedinačne
Filozofske
Prema svrsi izlaganja - deskriptivne i eksplikativne, analitičke i sintetičke,
otvorene i zatvorene, empirijske i neempirijske, formalizovane i neformalizovane,
aksiomatske i neaksiomatske.

U neposrednom zahtevu naučne teorije je njena interpretacija. Interpretacija je

logički postupak obrnut od procesa nastanka teorije. Naročito je značajna
interpretacija u formalizovanim, apstraktnim teorijama, aksiomatskim teorijskim
sistemima znanja deduktivnih nauka.
Semantička interpretacija polazi od apstraktnih objekata koji sačinjavaju
određeni sistem teorije, a onda ih interpretira pomoću meta-jezika i modela ili
područja primene teorije.
Kod nesemantičkih teorija traga se isto za logistikom teorije, a to je
transformacija teorije u skup logistički uređenih stavova.
Isto se tako može interpretirati interpretacija teorije, kao što se može izgraditi
teorija teorije - logika teorije jedna je teorija teorije.
Interpretacija teorije uvođenje je teorije u njenu praktičku primenljivost.

Skup naučnih teorija, a time i naučnih činjenica, hipoteza i zakona, sačinjava

naučni sistem. Naučni sistem je logički uređena celina, koja je uređena na temelju
principa iz određenih područja saznanja. Naučna istina može se izraziti jedino

34
naučnim sistemom, a sistem je moguć na različitim stupnjevima spoznaje istine. U
prirodi je naučnog znanja da je ono sistem, sistem istine, logički sistem.

BERGSON I FILOZOFIJA ŽIVOTA

Po Bergsonu moderne prirodne nauke ne pokrivaju svaki misaoni odnos prema

prirodi. On izlaže svoju ideju o životnom poletu koju u „Stvaralačkoj evoluciji“
stavlja nasuprot materije i suprotstavlja je materiji. On materiju shvata kao nešto
inertno i pasivno, nešto što je lišeno sposobnosti za dejstvo. Materija je nesposobna za
samoorganizaciju.
Ideja o životnom poletu nema prostornu lokalizaciju i nije dostupna direktnoj
eksperimentalnoj detekciji. O njoj se zaključuje na osnovu opažajnih efekata, iako je
Bergson nastojao da u životinjskim instinktima i ljudskoj intuiciji pronađe spoznajno
sredstvo.
Svet je podeljen na život i materiju. Univerzum je sukob dvaju suprotnih kretanja
- života koji se penje naviše i materije koja pada naniže. Život je velika snaga, impuls,
on nailazi na otpor materije, krči put kroz nju i uči postepeno da je koristi pomoću
organizacije.
Evolucija je istinski stvaralačka, ona se ne može predskazati i zato Bergson
odbacuje determinizam.
Prva podela prilikom razvitka života je na biljke i životinje. Biljke skladište
energiju, a životinje koriste tu energiju za kretanje. Među životinjama je vremenom
došlo do razvoja inteligencije i instinkta koji nikada nisu jedno bez drugog.
Inteligencija za svoj objekt ima neorgansko čvrsto telo. Ona može da stvori jasnu
ideju o onom nepovezanom i nepomičnom. Intelekt nije stvoren da razmišlja o
evoluciji, već da predstavlja postojanje kao niz stanja. Intelekt je nesposoban da
shvati život. Geometrija i logika su produkti intelekta i oni su primenjivi samo na
čvrsta tela. Intelekt i materijalne stvari su se razvile uzajamnim prilagođavanjem.
Intelekt je moć da se stvari vide odvojeno, a materija je podeljena na posebne stvari.
Intelekt je vezan za prostor, a instinkt za vreme. Prostor je karakteristika materije, a
vreme života i razuma. Vreme kao suština života predstavlja trajanje. Ono spaja
prošlost i sadašnjost u organsku celinu. Trajanje je stalno u postajanju i ispoljava se u
sećanju.
Bergson ne daje razloge za svoja razmišljanja i oslanja se na opise i analogije,
negirajući razum, tj. pozivajući se na greške koje razum pravi u naukama.
Elan vital je misteriozna sila, nepoznata prirodnim naukama, ona je pokretač
svega - evolucije.
Instinkt - urođeno saznanje stvari.
Inteligencija - moć svesti da dovodi u vezu stvari i odnose, bez znanja o tome šta
stvari jesu.
Intuicija je završni stupanj saznanja. To je instinkt koji je postao svestan sebe. On
je najviša moć saznanja. Intuicija je završna dubinska logika. Formalna logika je
znanje spoljašnjeg i o spoljašnjem. Intuicija prodire u unutrašnjost života. Intuicijom

35
se zahvata apsolut, s njom se dovršava saznanje sveta, gde je onda samo sazanje
ontološko načelo života i njegove evolucije.
Formalna logika inteligencije ne dopire do istinske prirode života, ona za svoju
neposrednu svrhu ima iskustveno saznanje spoljašnjeg sveta o unapred postavljenom
sveopštem determinizmu. Logika inteligencije je skup pravila o simbolima, a simboli
su pojmovi kojima se razum postavlja na stvari - paradigme logike inteligencije su
geometrija i logika, one zahvataju samo mrtvu materiju.
Prema divergentnim pravcima evolucije života u teoriji saznanja stupnjevi su
instinkt, inteligencija i intuicija.
Instinkt je životni proces kojim se dopire do najdubljih tajni života, do stvaralačke
snage, on stvarima pristupa organski.
Inteligencija zaključuje iz premisa i to hipotetički.
I Niče zagovara život kao centralnu kategoriju - logiku života.
Bergson smešta nauku u diskurzivnost refleksije, filozofiju u intuitivnost
refleksije, nauka je stvar intelekta, filozofija je stvar intuitivnog unutrašnjeg iskustva
kojim se zna tok života, elan vital, životni polet, moć života. Filozofija intuicije je
negacija nauke i sveukupne upotrebe razuma u spoznaji života.

POJAM FILOZOFIJE PRIRODE

Prirodna filozofija razmatra filozofska pitanja o suštini prirode prevashodno

stanovištem metodskog principa naučnog mišljenja. Tog stanovišta su i filozofske
refleksije teorije relativiteta i fizičke teorije jedinstvenog polja, čija je ontološka
osnova u pojmovima materije, prostora, vremena i kretanja. Ove teorije
epistemološka pitanja prirodnih nauka opravdavaju i obrazlažu logičkim mišljenjem.
U središtu tih epistemoloških pojmova stoje pojmovi razuma i intuicije.

Filozofija prirodnih nauka ispituje ontološke, logičke, metodološke i epistemološke

osnove prirodno-naučnih teorija, prevashodno u teorijskim horizontima fizike i
biologije. U tom saznanju prirodno-naučnog znanja (ne filozofskom saznanju prirodo-
naučnog znanja, već načinu saznanja prirodno-naučnog znanja), pojam prirode se
pretpostavlja kao po sebi razumljiv. To upućuje da je nužan povratak na izvorni
pojam prirode.
Filozofija prirode je pojmovno mišljenje onog prirodnog, dok prirodna filozofija
razmišlja matricom naučnog mišljenja. U nauci filozofije prirode pojam prirode stoji
u središtu razmišljanja, jer je nauka filozofije prirode teorijska nauka filozofije koja
pojmovno misli bitak prirodnog bića, čime je načinjen otklon prema teorijskim i
eksperimentalnim istraživanjima prirode prirodnih nauka.
FIZIS i LOGOS sačinjavaju unutrašnju sadržinu filozofije nauke o poreklu i
prirodi prirode, zato što priroda jeste i jeste pojam prirode.

AJNŠTAJN

36
 Ajnštajnova koncepcija saznanja je intuitivno-logička epistemologija sa
Spinozinim stavom - uzrok je razum, razum je uzrok u svom ontologičkom stanovištu.
Spinozin racionalizam nije konačno znanje o biću, ali jeste znanje o harmoniji sveta.
Spinozin stav o unapred postavljenoj harmoniji sveta koju zahvata razum. Za
Ajnštajna stvarnost je objektivna harmonija sveta čije je racionalno ime
JEDINSTVENA UZROČNOST koja zahvata sav svemir. Za Ajnštajna uzročnost ima
objektivni karakter i nikakav indeterminizam u neorganskoj prirodi nije moguć i nije
logičan.
Ajnštajn je osporio osnovni stav pozitivizma o nenaučnom smislu filozofije, koji je
vodio zahtevu da se nauka očisti od filozofije.
Svet postoji nezavisno od nas kao ogromna zagonetka, ponekad dostupna našem
opažanju i razumu. Spoljašnji svet je objekt spoznaje i potiče iz čulnih datosti, ali se
na njih ne svodi.
Konstrukcije razuma imaju objektivnu ontološku vrednost - razum stvara sliku
sveta pomoću pojmova, zatim izvodi logičke zaključke, nakon čega sledi njihova
iskustvena eksperimentalna provera. Intuitivno jedinstvo iskustva i logike jeste
naučno shvatanje intuicije.
Za Bergsona je intuicija s one strane naučnog i logičkog mišljenja, dok
Ajnštajnova ideja upućuje na intuitivnu povezanost iskustva i logike. Intuicija za
njega nije viši akt znanja od instinkta i inteligencije.
Albert Ajnštajn kaže kako je neodrživo stanovište po kome zakoni prirode nisu
zasnovani na objektivnim procesima, nego na mogućnostima i verovatnostima tih
procesa. Mesto razilaženja Ajnštajna sa Hajzenbergom i Borom - Ajnštajn ne može da
napusti čvrsto tlo potpuno determinisanih prirodnih zbivanja, i da tako prizna pravo
indeterminizmu koje (pravo indeterminizmu i sam indeterminizam) donose relacija
neodređenosti i princip komplementarnosti, zato je za Ajnštajna kvantna teorija samo
privremeno rešenje atomskih pojava, dok se ne spoznaju sve odredbene stvari za
potpuno determinisanje atomskih zbivanja prirode.

TELO I DUŠA

Filozofska nauka o prirodi i poreklu logičkog mišljenja pretpostavlja znanje o

prirodnim osnovama ljudskog bića.
Ontološki odnos duše i tela teorijsko je prethođenje filozofskom razmatranju o biti
logičkog supstrata mišljenja - ovaj odnos pokazuje se kao metafizički dualitet,
prirodnonaučni redukcionizam, apsolutni logicizam i jedna apstraktna teorija
psihofizičkog identiteta.

Rasprava o telu i duši otpočinje mitom o psihe. Psihe je princip života, životni dah.
Mitski supstrat misli o duši kod Platona je filozofski pojam duše (dakle Platon misli
mitski supstrat misli o duši filozofskim pojmom duše), a duša je prvi postanak i prvo
kretanje, izvor svekolikog postojanja. Ono božansko u duši je mišljenje koje se
pokazuje kao umnost i razum.

S Aristotelom se stupa u naučno znanje filozofije duše, u racionalnu filozofiju

prirodne istorije duše, zasnovane iskustvom neposredne svesti razuma i uma. Duša i

37
telo nisu isto, nego u istom - kaže Aristotel. Duša je kao početak živih bića
supstancijalna forma prirodnog tela koje ima život za mogućnost. Ljudska duša ima
moć mišljenja, mišljenje je znanje - episteme, mnenje, razum-dianoia i um kojim duša
umuje.
Božanski um je čisti akt mišljenja, mišljenje mišljenog, on sebe misli u mišljenom.

Ontološki primat duše nad telom provode neoplatonovci, sholastičari.

I Kantovim dualitetom duše i tela se zagovara ontološki primat duše nad telom.
On razlikuje telesnu i duhovnu čovekovu prirodu, smeštajući ih, kao predmete
saznanja, u imanentnu fiziologiju metafizike.

Ontološki dualizam jasno je posvedočio Dekart razlikovanjem materijalne i

protežne i misaone-duhovne supstancije. Duša misli, a mišljenje su delovanja i strasti
duše.
Za Spinozu duša je ideja tela.
Lajbnic zagovara dualizam gde duša ima primat, a njeno sedište je u telu. Njome
ja jeste duh.

Atomistički filozofski materijalizam ne priznaje primat duše nad telom -

Demokrit, Stoičari, Epikurejci, Skeptici. To stanovište prirodnog materijalizma duše
naročito je razvio Pol Holbah - sistem prirode. Za njega je duša telo uzeto u izvesnim
njegovim funkcijama, jer je čovek organizovano materijalno biće, proizvod materije
prirode, a ne neko apstraktno jedinstvo tela i duše. Čovekova duša je identična sa
stanjima tela, pa razlikovati telo od duše znači odvojiti mozak od njega samog. Mozak
je centar svih nerava ljudskog tela, unutrašnji organ ljudskog tela koji ima moć
mišljenja.
I Marks je naglasio značaj ljudske telesnosti kao načina čovekovog bitka.
S Ničeom se telo događa filozofski kao princip mišljenja. Čovek je telo i ništa
drugo sem toga. Duša je samo reč za nešto u telu, telo je veliki um. Čovekova glava
samo je utroba njegovog srca. Kategorije razuma su čulnog porekla. Um tj. duh je
oruđe tela.
S Ničeom se ontološki događa biološki bitak čoveka, on grčki pojam psihe shvata
kao fizis.
Telo je ontološki pojam i za Huserla, kada govori o transcendentalnoj konstituciji
tela i duše. Objektivnost tela ima primordijalnu funkciju za konstituciju duševne
realnosti.
Merlo-Ponti tematizuje ontologiju telesne egzistencije kao bitka u svetu. Treba
dospeti do pojavnosti ljudskog tela u prirodi, život ljudskog tela nije neka nadošlost i
međusobnost s prirodom, već preobražaj života, telo duha.
Šeler, Gelen i Plesner nastoje da prevaladaju dualizam duše i tela uverenjem o
identičnosti, a ne jedinstvenosti duše i tela, što je u izvesnom smislu povratak na
Aristotelovu odredbu duše kao stvarnosti tela.
Po Hegelu nakon Aristotela ništa se nije ni dogodilo u filozofiji duše. Dušu treba
misliti u njenom supstancijalnom identitetu sa životom, gde je živi individuum život
kao duša, kao pojam samog sebe, početni princip koji samog sebe pokreće. Telesnost
duše pokreće čoveka sa spoljašnjom objektivnošću, jer ono živo ima telesnost,

38
telesnost živog individuuma jeste njegov objektivitet. Živa objektivnost individuuma
ima pojam za supstanciju, jer je pojam ono što taj živi objektivitet oduševljuje. Dakle,
duša je neposredna opštost tela, pojam ostvaren u telu, ali duh je ono što treba pojmiti
u poimanju duše, u njemu se i njime pokazuje supstancijalno jedinstvo duše i tela.
Supstancijalni odnos identiteta duše sa životom je živi individuum koji je život kao
duša. Dakle, telo je materija duše. Materija je tvorenje tela - ontološka supstancija
sveopšteg postojanja duše.
Kad materija sačini život, kad iz neorganskog stupi u organski oblik, tada se živi
individuum pokazuje kao organizam, koji je otvoreni sistem stupnjeva u procesu
transformacije energije u organizaciju. Sačinioci tela tvore živo biće koje stupa u moć
života, u sistem živoga, u kome je čovek poslednje i najviše postignuće biotičke
materije, mada ne i konačna svrha stvaranja sveta.
Čovek je telo i njegov opstanak je telesni opstanak, njegova telesna prisutnost je
duša. Psihe je fizis, odušeno telo. Ovaj ontološki stav označava bitnost istovetnosti tela
i duše, ne njihovu međusvodivost.
Svodivost se u savremenoj nauci i filozofiji dešava kao fizikalizam, svođenje
psihičkog i biološkog na fizičko i kao psihologizam- svođenje logičkog na psihičko,
biologizam -podizanje fizičkog na biološko i svođenje psihičkog na organsko. U nauci
i filozofiji danas je prisutna teza o psihofizičkom identitetu - jednakosti fizičkog i
mentalnog - apsolutni logicizam.

Po teoriji psihofizičkog identiteta, osim fizičkih stanja, procesa i događaja, ne

postoje neka mentalna stanja poisebne vrste, pa se čitav čovekov unutrašnji život,
može opisati i objasniti fizičkim teorijama i zakonima - Plejs, Fajgl, Smart,
Armstrong, Luis. Reč je zapravo o identitetu mentalnog i moždanog, što bi
neuronauke trebalo da potvrde iskustvenim istraživanjima, naročito neurofiziologija i
neoropsihologija. To znači da treba pokazati da su mentalna stanja ista s određenim
fizičkim stanjima mozga, a ne da se svode na njih.
Armstrong smatra da su mentalni procesi isključivo fizički procesi u centralnom
nervnom sistemu i da je čovek samo materijalni objekt. Tako se teorija psihofizičkog
identiteta pokazuje kao kontingentni materijalizam, kontingentni fizikalizam,
materijalizam centralnog stanja, pa i fizikalizam uopšte.
Fizikalizam je krajnji radukcionizam sveg mentalnog na fizičko, u mentalnom
smislu sveg biološkog i psihološkog na fizičko.
Psihofizički dualizam tvrdi da se mentalnim terminima ne opisuju određena
fizička ili neurofiziološka stanja mozga, nego da se mentalnim terminima identifikuju
i opisuju nefizička stanja, zapravo posebna klasa stanja koja su u odnosu uzajamne
kauzalnosti prema moždanim stanjima - psihofizički interakcionizam, ili su u odnosu
paralelnog događanja - teorija psihofizičkog paralelizma, ili su njihovi prateći efekti
izvan kauzalne delotvornosti - epifenomenalizam - Patnam Hilari.

Po Patnamu psihičko jeste funkcija organskog, ali se ne svodi na organsko, niti se

izvodi iz organskog. Mentalno i organsko su funkcionalno nesvodivi, psihičko je
autnomno u odnosu na fizikalno hemijsko.

39
 Žan pijaže zastupa izvestan biologizam svojom koncepcijom genetičke
epistemologije. Logičke i matematičke strukture se ne mogu izvest iz fizičkih
struktura već iz biološke organizacije subjekta i ponašanja njegovog organizma
prema spoljašnjoj sredini. Mentalni život ne postoji bez organskog.

Psihologizam u odnosu tela i duše zagovara ontološki primat duše, gde se materija
tela posmatra kao supstrat duše, kojem je ona supstancija. To je u nekom smislu
idealistički monizam koji se onda provodi i u logici - psihičko=logičko - Vunt, Lips,
Zigvart, Erdman.
Apsolutni logicizam zastupa apsolutnu primarnost duše u odnosu prema
misaonom i logičkom - Huserl, Brentano, Bul, Šreder, Vindelband

Dakle, promišljanje odnosa duše i tela pojavljuje se kao materijalistički ili

idealistički monizam, dualizam,i detitet, redukcionizam - fizički, biološki, psihološki i
kao logicizam.
Dominantno gledište danas je ontološki materijalizam gde se duh i duša smatraju
pojavnim oblicima materije. Nervni sistem je nosilac svih psihičkih procesa.
Do sada je istraživana moždana organizacija govora, ali nije istraživana moždana
organizacija logičkog, onog mišljenja koje je racionalno, umno.
Neoropsihologija, po ruskom istraživaču Luriju ne traga za logičkim supstratom
mišljenja uopšte, već za sistemom moždanih mehanizama koji omogućuju mišljenje,
kako u njegovom psihičkom, tako i u logičkom procesu.

ZAKONI KRETANJA

Pre Galileja i Njutna u nauci je vladalo aristotelovo učenje o ravnomernom

kretanju tela. Prilikom svakog kretanja na njega deluje određena sila. Aristotel je
smatrao da su svet i tela u njemu sposobna za kretanje, da poseduju tu mogućnost u
sebi, a da sama promena jeste aktuelizacija potencije. Kretanje može biti nastajanje i
nestajanje. U užem smislu kretanje je kvantitativno, kvalitativno, lokalno.
Pretpostavka za svako kretanje su prostor i vreme jer je kretanje promena mesta.
Galilej je otkrio da se ravnomerno pravolinijsko kretanje vrši bez uticaja sile.
Njutn je dao naučnu formulaciju.
Smatra se da su tri Njutnova zakona osnova klasične mehanike:

1. Zakon inercije - svako telo zadržava stanje mirovanja ili ravnomernog

pravolinijskog kretanja, dok drugo telo, svojim dejstvo, to stanje ne promeni.
2. Zakon sile - promena količine kretanja u vremenu je proporcionalna je sili i
vrši se u pravcu te sile. Jednake sile proizvode uvek isto ubrzanje jednakih masa.
Promena kretanja se dešava utoliko brže, ukoliko je sila veća
3. Zakon akcije i reakcije - svakom delovanju - akciji, postoji uvek suprotno i
jednako protivdelovanje - reakcija. Delovanja dva tela jedno na drugo su jednaka i
suprotnog su smera.

40
 Njutnovi zakoni važe u tzv. inercijalnim sistemima. To su sistemi koji se kreću
konstantnom brzinom ili miruju. Oni su u stanju ravnomernog pravolinijskog
kretanja, a ubrzanje je uslovljeno spoljašnjim uzrocima.
Dekart definiše kretanje kao rastojanje od tela do tela.
Treba imati u vidu da sila može da deluje iako tela nisu u neposrednom kontaktu
npr. Gravitaciona sila.

AJNŠTAJNOVA TEORIJA RELATIVITETA

Kant ne pretpostavlja da npr. mera vremena može da zavisi od koordinatnog

sistema u kome se događaj odigrava.
Zajedničko Ajnštajnu i Kantu je to što i Ajnštajn stoji na uverenju da Euklidska
geometrija ne bi mogla apodiktički(neopovrgljivo) da važi za emirijske stvari, ako se
prihvati uverenje da su prostor i vreme odnosi među pojavama i osobine realnih
empirijskih stvari. Zato je Ajnštajn izabrao Rimanovu neeuklidsku geometriju za
opis fizičkih zbivanja u kojoj se radi o prostorima sa pozitivnom zakrivljenošću, o
rasporedu tela koja sačinjavaju prostor, što je već prepoznatljivo u Labnicovoj ideji
prostora kao koegzistirajućem rasporedu tela. Neposrednije, Ajnštajn je kod
minkovskog našao konstrukciju četvorodimenzionalnog prostora - svet je
četvorodimenzionalan u prostorno - vremenskom smislu, što je kontinuum
neeuklidske geometrije.
Za Ajnštajnovu teoriju nije toliko bitan raspored tela, koliko polje, koje na nov
način treba da objedini pojmove prostora i vremena - elektoromagnetskih,
mehaničkih i nuklearnih fenomena.
Relativistički sistemi prostorno - vremenskih koordinata su tako zamišljeni da
mogu da posluže za opis kretanja tela u bilo kojoj oblasti svemira, pod uslovom da je
na neki način moguće utvrditi odgovarajuće parametre polja koje tu oblast određuje.
Tako relativistička mehanika obuhvata Njutnovu kao poseban slučaj, kao što
Rimanova geometrija obuhvata euklidsku na poseban način.
Najdalekosežnija postavka koju Ajnštajn izriče je da je prirodno nemoguće da se
bilo koje fizičko dejstvo širi kroz prostor beskonačno velikom brzinom. Brzina
svetlosti je najveća moguća brzina i ona je u praznini uvek konstantna. Umesto
ravnomernog toka apsolutnog vremena stupa ravnomerni tok širenja svetlosti.
Po Ajnštajnu postoje dve neosnovane hipoteze klasične mehanike:
1. Interval vremena između dva događaja nezavisan je od stanja kretanja
koordinatnog sistema u kojem se ti događaji odvijaju
2. Prostorna razdaljina dve tačke nekog čvrstog tela je nezavisna od stanja
kretanja koordinatnog sistema definisanog tim telom.
Ove hiopoteze su neosnovane ako se pretpostavi da je najveća moguća brzina
kretanja, brzina svetlosti. Sledi da je brzina kretanja ono što uslovljava dužinu
vremenskih intervala i dužinu tzv. čvrstih tela i da brzina svetlosti uslovljava sve
druge događaje, a nije uslovljena drugim događajem.
S druge strane, ako interval vremena koji odvaja dva događaja mora da zavisi od
brzine kretanja onog koordinatnog sistema u kojem su ti događaji definisani, onda se

41
na osnovu jednačina lorencove transformacije dokazuje da taj interval vremena
postaje utoliko duži, ukoliko je brzina kretanja tog koordinatnog sistema veća.
U slučaju dostignute brzine svetlosti, taj interval bi bio beskrajno dug, što znači da
bi neko telo koje bi se kretalo brzinom svetlosti, večno trajalo kao i svetlost i njegova
masa postala bi energija.
Mogućnost transformacije mase u energiju i obrnuto, u velikoj meri menja
tradicionalne predstave o stvarima i njihovoj prostornoj koegzistenciji. Dakle, vreme
se usporava sa brzinom kretanja.

Kretanje se uvek posmatra u odnosu na neki koordinatni sistem, pa u zavisnosti

od njegovog izbora ono može da bude razlišito. U tom smislu se govori o relativnosti
kretanja. Oslanjajući se na Majkelsonov eksp. Ajnštajn je formulisao specijalnu
teoriju relativnosti.
Osnovni principi specijalne teorije relativnosti
Svi inercijalni sistemi su ekvivalentni.
Brzina svetlosti je ista u svim inercijalnim sistemima.

Za razliku od klasične mehanike ovde nema istaknutog sistema koji apsolutno

miruje. Iz majkelsonovog eksperimenta je sledilo da etar gubi smisao, a sa njim i
pojam apsolutnog prostora koji se za njega vezivao. Međutim, vreme nije
invarijantno i svaki sistem ima svoje vreme.
Iz lorencovih transformacija sledi da su prostorne koordinate i vreme uzajamno
povezani i da je brzina svetlosti maksimalna moguća. Nju nijedno stvarno telo ne bi
moglo da dostigne ili prekorači.

Specijalna teorija relativiteta počiva na dva načela

1.svi opšti prirodni zakoni koji važe u jednom koordinatnom sistemu, takođe
moraju nepromenljivo da važe i u drugom koordinatnom sistemu koji se kreće
ravnomerno(stalne brzine i smera) translatorno-pravolinijski u odnosu na prvi k. S.
Ovo načelo poznato je još iz klasične mehanike i odlično se primenjuje na kretanje
nebeskih tela..
2.načelo konstantnosti brzine svetlosti u vakuumu-svetlost ima konstantnu brzinu
širenja u vakuumu, koja je sasvim nezavisna od kretanja izvora svetlosti.-proizilazi iz
elektrodinamike(c=300 000kmkroz s).
Ajnštaj je uspeo da objedini ta dva naizgled nespojiva načela.
Najvažnija posledica specijalne teorije relativnosti se odnosila na tromu masu-
stavka o održanju mase se stopila sa stavkom o održanju energije-masa i energija su
postali jedno.
Prostor i vreme postali su jedno.
Specijalna teorija relativiteta proizilazi iz optike i elektrodinamike. U
predrelativističkoj fizici bitni su zakon održanja energije i održanja mase, koji su se
shvatali nezavisno. Kroz teoriju relativiteta ovi zakoni su stopljeni ui jedan. Inertna

42
masa nekog tela nije stalna već promenljiva u skladu s promenom svoje energije.
Dakle, specijalna teorija relativnosti se odnosi na princip fizikalne relativnosti svih
jednolikih kretanja.Ona ne važe za druge vrste kretanja npr. rotaciona kretanja.

OPŠTA TEORIJA RELATIVITETA

Sva referentna tela podjednako su vredna za opisivanje prirode, bez obzira na to u

kakvom se stanju kretanja nalaze.
U opštoj teoriji relativnosti ajnštajn dodaje još i materiju odnosno gravitaciju.
Tela koja se kreću isključivo pod dejstvom gravitacionog polja dobijaju ubrzanje koje
ni najmanje ne zavisi od materijala ni od fizičkog stanja tela. Svetlost se u
gravitacionom polju širi krivolinijski,ona varira od mesta do mesta, što znači da
specijalna teorija relativiteta ima ograničeno važenje jer ne uzima u obzir
gravitaciono polje. Specijalna teorija relativnosti odnosi se na galilejeva područja u
kojima ne postoji gravitaciono polje. Kao referentno telo služi neko čvrsto telo, dok u
gravitacionim poljima nema čvrstih tela sa euklidskim svojstvima.dakle, brzina
svetlosti u opštoj teoriji nije konstantna. U optoj teoriji upotrebljena su nečvsta
referentna tela(mekušci) koja se proizvoljno kreću i koja za vreme kretanja trpe
promene oblika.
Po opštoj teoriji relativnosti prostor, vreme i materija oblikuju svmir, a materija je
u tom svemiru poput nekih čvoruga ili neravnina koje iskrivljuju prostor i
vreme.univerzum nije ravan u euklidskom smislu.
Nisu ravnopravni samo oni koordinatni sistemi koji se translatorno kreću, već su
ravnopravni svi k. S. Bez obzira na vrstu. U opštoj teoriji relativiteta materija i
geometrija su jedno. Geometrijska svojstva prostora nisu samostalna već su
uslovljena materijom.

Specijalna teorija relativiteta

Neko telo se kreće samo u odnosu na neki referentni sistem, a potpuni opis
kretanja dobija se samo onda kada se doda i vreme - za svaku tačku putanje mora se
navesti u koje vreme se telo tamo nalazi.
*zakon inercije važi u Galilejevom koordinatnom sistemu.
Svako referentno telo-koordinatni sistem ima svoje posebno vreme. Fizika je pre
teorije relativnosti pretpostavljala da je vreme apsolutnon tj. Nezavisno stanja
kretanja referentnog tela-k. S.

Postoje četiri vida interakcije na koje se svode sve poznate sile u vasioni.

1.gravitaciona

43
 2.elektromagnetna
3.slaba nuklearna-uzrokuje nestabilnost mnogih mikročestica
4.jaka nuklearna

Gravitacione sile rastu kada su u pitanju tela većih masa.

FENOMENOLOGIJA SVESTI

Fenomenologija percepcije - Po Merlo-Pontiju platonsko-hrišćanska tradicija telo

shvata kao nešto prolazno, tamnicu duše. Iz te tradicije javlja se Dekartovo
suprotstavljanje dve supstancije. Međutim, mi svet ne možemo posmatrati iz nekakve
ptičje perspektive, već našu telesnost iskušavamo na svakom koraku.
Čovek jeste telo, njegov opstanak je telesni opstanak. Naš opstanak očituje se kao
telesna prisutnost, a ona u svojoj celokupnosti jeste duša - telo i duša su istovetni. U
susretu sa drugim telom, mi smo uzajamno određeni kao polovi.
Analiza percepcije nije analiza perceptivnog akta nego percipiranja kao
egzistencijalnog modusa. To je istraživanje bitka čoveka i pokušaj njegovog
tumačenja polazeći od jednog novog produbljenog tumačenja telesnosti.
Percepcija je iskonski oblik opažaja i temelj svih psihičkih doživljaja, ona je
prezentacija u kojoj smo istovremeno prisutni i ja i svet. Percepcija je temelj svih
teorijskih stavova i akata, međutim, viši akti svesti ne mogu se redukovati na
percepciju. Oni se samo vraćaju percepciji da bi se re-prezentovali.

Intencionalnost percepcije otkriva mi da sam taj koji nešto percipira, a to na šta

smeram postaje za mene - svest i svet jesu nerazdvojno jedno. Telesnost je način
prisvajanja sveta, pored perceptivnosti polnost je drugi fundamentalni način na koji
telo prisvaja svet. Afektivnost nas uvodi u dimenziju telesnosti koja se zove polnost.
Telesno iskustvo seže u najdublje intelektualne aktivnosti kao što je govor, govor
artikuliše telesnost kao izraz i reč.
JESAM, DAKLE MISLIM!
Telo egzistira kao subjekat i kao objekat što pruža ključ za istinsko razumevanje
subjektivnosti, vremenosti i slobode. Cogito je pokret transcendencije koja je sam moj
bitak, istovremeni dodir s mojim bitkom i bitkom sveta. Vreme nije ništa zbiljski
stvarno, već samo dimenzija svega što jeste. Ono se rađa iz mog odnošenja sa svetom i
zato je transcendentalni horizont. Misliti bitak u horizontu vremena znači
identifikovati cogito s angažovanjem u svetu, projektom koji ostaje otvoren.
Kao telesno biće čovek je konačan i smrtan i tako ostaje u svetu, ali samo zato
može biti čovek i imati povest.

Ja sam svoje telo, a ne u njemu - prostor je ukorenjen u vlastitoj egzistenciji.

Percepcija je čitanje čulnih podataka. Analiza motoričke navike kao protežnosti,
produžuje se u perceptivnu naviku sticanja sveta. Svet je polje svih mojih misli i
jasnih percepcija, on nije moj objekt. Istina ne prebiva u unutrašnjem čoveku, čovek
je u svetu, on se spoznaje u svetu.

44
 Do sada je cogito obezvređivao percepciju drugoga, učio me da sam ja dostupan
jedino samom sebi, jer me definisao mišljenjem koje imam o samom sebi. Kako drugi
ne bi bio prazna reč. Moja egzistencija ne sme da se svodi na svest koji imam o
egzistiranju. Moja egzistencija treba da obuhvati i svest koja se o njoj može imati, ali i
moje utelovljenje u prirodi.
Svet koji razlikujem od sebe kao sumu stvari i procesa vezanih odnosima
uzročnosti, otkrivam u sebi kao stalan horizont svih mojih mišljenja i kao dimenziju
prema kojoj se neprestano situiram. Istinski cogito ne definiše egzistenciju subjekta
mišlju koju on ima o egzistiranju.

Fenomenološka redukcija je formula jedne egzistencijalne filozofije - njena

najveća pouka je da nema potpune redukcije - nema misli koja obuhvata svaku našu
misao.
Naš delotvorni angažman je ono što treba shvatiti i dovesti do pojma jer on
usmerava sve naše pojmovne fiksacije. Ne treba se pitati da li postoji svet, treba reći
da je svet ono što percipiramo. Mi smo u istini, a evidencija je iskustvo istine.
Svet nije ono što ja mislim već ono što živim, ja sam otvoren svetu, s njim
komuniciram, ali ga ne posedujem jer je on neiscrp(lj)iv.
Svet treba da se prizna kao projekat sveta prema kome se neprestano upravljamo.
Fenomenološki svet nije svet čistog bitka, već smisao koji rezultira presecima
mojih iskustava i iskustava drugih, on je neodvojiv od subjektivnosti i
intersubjektivnosti. On je zasnivanje, a ne objašnjavanje bitka. Fenomenologija kao
otkrivanje sveta, počiva na samoj sebi i samu sebe zasniva. Filozofija nije odraz neke
prethodne istine već ostvarenje istine.

KVANTNA MEHANIKA

„Kvantnu mehaniku ne treba razumeti, na nju se jednostavno treba navići“ - Lav

Landau - ruski fizičar

Po Hajzenbergu fundamentalna razlika između grčke filozofije i kvantne teorije je

u empirijskom stanovištu matematičkih eksperimentalnih istraživanja prirode, koje
valja kombinovati sa običnim iskustvom prirode, kako bi se iznašao logički red
unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grčkih filozofa i njihovo
posmatranje običnog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogućeg znanja o
prirodi, koje je izvedeno iz opštih načela.
Hajzenberg je tvorac statističke kvantne teorije, a njeno je ontološko i
epistemološko polazište da ono što ispitujemo nije priroda po sebi nego priroda koja
je izložena našem metodu istraživanja.

Sovjetski filozofi nastoje da materijalističku dijalektiku učine logikom teorije

prirodnih nauka. Oni kritikuju kopenhagensku školu u fizici tj. shvatanje
indeterminizma - Bora i Hajzenberga. Ova škola nastoji da porekne postojanje
objektivne stvarnosti izvan i nezavisno od naše spoznaje. Fizička realnost kvantne
mehanike ne postoji nezavisno od posmatrača, što znači da ne postoji determinizam u

45
mikropojavama prirode. U kvantnim procesima nema strogo određenih elementarnih
čestica, niti određenih dinamičkih promenljivih zbog čega nije moguće tačno
predvideti dalji tok kretanja elementarnih čestica, njihov impuls i položaj, kao ni
uticaj mernih instrumenata na mikrofizičku pojavu koja se isražuje (ili izražava u
istraživanju), što se izražava Hajzenbergovim principom neodređenosti. Pojam
talasne funkcije vezan je za verovatnoću nalaženja čestice, a u kvantnoj mehanici
može se govoriti samo o verovatnoći nalaženja čestice u nekom delu prostora -
nemoguće je tvrditi da se ona nalazi u određenoj tački. Princip relacije neodređenosti
Hajzenberg nije neposredno izveo iz kvantne teorije, nego je ove relacije shvatio kao
osnovni zakon prirode, kao konačan i apsolutan princip. Ni u jednom eksperimentu
ne mogu se odrediti brzina i položaj elektrona, jer što se tačnije odredi položaj, to je
neizvesnija brzina elektrona.
Kopenhagenska interpretacija kvantne mehanike načinila je značajan iskorak u
odnosu prema dotadašnjem mehanicističkom laplasovskom determinizmu, po kojem
je sve unapred određeno jer je sadašnje stanje prirode rezultat pređašnjeg, a uzrok
budućeg stanja. Ova škola zadaje konačan udarac determinizmu osporavanjem
pojma uzročnosti, na temelju čega je fizikalni (Bor, Hajzenberg) i filozofski
(Rajhenbah) indeterminizam postavio tezu o postojanju samo statističkih zakona
verovatnoće, pomoću kojih se opisuju mikrofizički procesi.
Bor umesto zakona uzročnosti uvodi princip komplementarnosti i njime određuje
stepen verovatnoće uzajamnih odnosa čestica i talasa kao dva lika fizičkih objekata,
čime se iskazuje misao o tome kako se celovita slika nekog tela realnosti sastoji iz
međusobno povezanih, ali suprotnih elemenata, između kojih nema konflikata. Uzeti
ponaosob, ovi elementi ne odražavaju realnost kakva ona uzistinu jeste, jer se oni
međusobno isključuju. U tom smislu objektivna tj. fizička realnost je shvaćena kao
skup celina, sačinjenih od suprotnih elemenata u komplementarnoj koegzistenciji.
Hajzenberg za Bora kaže da je bio dublji filozof nego fizičar, iako je razumeo da
prirodna filozofija u našem vremenu treba da se potčini beskompromisnim
eksperimentalnim kriterijumima. Hajzenberg uviđa razliku između matematičkih i
filozofskih postavki i nastoji da ujedini matematičku analizu sa filozofskim
shvatanjem prirode, pri čemu je intuitivno osećanje pojam tog sjedinjenja. Ovde se ne
radi o spekulativnoj filozofiji prirode, niti o filozofiji prirode, nego o prirodnoj
filozofiji, mišljenju matricom naučnog mišljenja.

Albert Ajnštajn kaže kako je neodrživo stanovište po kome zakoni prirode nisu
zasnovani na objektivnim procesima, nego na mogućnostima i verovatnostima tih
procesa. Mesto razilaženja Ajnštajna sa Hajzenbergom i Borom - Ajnštajn ne može da
napusti čvrsto tlo potpuno determinisanih prirodnih zbivanja, i da tako prizna pravo
indeterminizmu koji donose relacija neodređenosti i princip komplementarnosti, zato
je za Ajnštajna kvantna teorija samo privremeno rešenje atomskih pojava, dok se ne
spoznaju sve odredbene stvari za potpuno determinisanje atomskih zbivanja prirode.
Po Hajzenbergu matematičke formule ne fiksiraju objektivno mesto događaja, već
njegovu verovatnost. Matematika ne utvrđuje toliko objektivnu činjenicu koliko
mogućnost. Kada govori o mogućnosti, pozivanje na Aristotelovu dinamis je metafora,
tu se radi o objektivnoj mogućnosti raznolikih tendencija koje se mogu ostvariti u
jednom eksperimentalnom procesu.

46
 Po Hajzenbergu teorijsko tumačenje nekog eksperimenta zahteva tri koraka:
Prevođenje početne eksperimentalne situacije u funkciju verovatnoće, praćenje
ove funkcije u sledu vremena, a izveštaj o novom merenju treba da bude sačinjen iz
sistema čiji bi se rezultat mogao izračunati iz funkcije verovatnoće. Uslov za prvi
korak je ispunjenje relacija neodređenosti, drugi korak ne može se opisati jezikom
klasičnih pojmova, a u trećem ono moguće zamenjuje se onim aktuelno jer ne postoji
način da se opiše šta se dešava između dva uzastopna merenja.
Po Vajczekeru u temelju kvantne teorije stoji filozofska ideja o jedinstvu prirode,
a jedinstvo prirode znači jedinstvo zakona - opšte važenje neke fundamentalne
teorije, jedinstvenost vrsta objekata, sveukupnost svih objekata, jedinstvo vremena
koje obuhvata i prostor i jedinstvo čoveka i prirode.

*kvant je najmanja moguća količina kvantne energije. Pojam je uveo Plank 1900.
god. Za objašnjenjenje zračenja crnog tela.
Kvantna mehanika je teorija kretanja dinamičkog sistema čestica koja vodi
računa o tome da sve merljive fizikalne veličine mogu poprimiti samo diskretne
vrednosti.
Šredinger je dao talasnu formulaciju kvantne mehanike - svako stanje sistema
čestica može se opisati talasnom funkcijom, verovatnoća da će se čestice naći u
određenom intervalu koordinata u određeno vreme. Šredingerova jednačina ne izvodi
se ni iz kakvih prethodno poznatih relacija, ona je fundamentalna u kvantnoj
mehanici, slično kao njutnovi zakoni u klasičnoj mehanici.
Hajzenbergov i Šredingerov pristup tretiranju mehaničkog sistema su dva
koncepta jednog te istog problema.

ISTORIJA KVANTNE MEHANIKE

Kopenhagensku interpretaciju kvantne mehanike stvorila grupa naučnika

okupljenih oko Nilsa Bora.
Radi se o zračenju tela na visokim temperaturama - toplotnom zračenju. Plank
postavlja jednostavnu matematičku formulu o opštoj vezi toplote i zračenja, koja je u
potpunoj saglasnosti s Rubensonovim najnovijim eksperimentalnim istraživanjima -
to je osnov Plankovog otkrića zakona toplotnog zračenja. Plankova ideja o
diskretnom kvantu energije nije bila u skladu sa FIZIČKOM  TRADICIJOM.
Po Hajzenbergu tačka preloma u strukturi savremene nauke dogodila se sa
promenom u pojmu stvarnosti. Kvantna teorija, kao mali deo atomske fizike,
neposredno je svedočanstvo o radikalnom raskidu sa kategorijama klasičnog
mišljenja fizike i filozofije. Iz istorije kvantne fizike vidi se da problem istraživanja u
kvantnoj teoriji nije nov, već da je nov način njegovog razrešavanja.

Ajnštajn je potvrdio Plankovu kvantnu hipotezu - da se svetlost sastoji iz kvanata

energije koji putuju po prostoru, a Bor je tu teoriju primenio na svoj model atoma.
Luj De Brolj pokazao je da nije samo svetlost dualističke prirode - čestične i
talasne, već su i elementarne čestice, pre svega elektroni, i talasne i čestične prirode.
Matematičke formulacije kvantne teorije iskazuju Borov princip korespondencije,
matrična mehanika i Šredingerova talasna jednačina, čime je postavljen konzistentan

47
matematički formalizam kvantne teorije, ali ne i način razumevanja ontološkog
dualizma materije tj. Protivrečnosti između talasa i čestice.
Bor sa saradniocima uvodi pojam talasa verovatnoće - kvantitativnu verziju
Aristotelove mogućnosti. To je neki novi pojam stvarnosti, na sredini između
mogućnosti i stvarnosti - dakle, novi pojam razilaženja kvantne teorije s pojmovima
klasične fizike i filozofije smešta se u hajzenbergove relacije neodređenosti.
Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije ispituje put od mišljenja ideje o
kvantima energije do stvarnog razumevanja kvantnih teorijskih zakona. Po
Hajzenbergu, njegove su relacije neodređenosti u središtu kopenhagenske
interpretacije.
Istorija kvantne teorije po Hajzenbergu ima za pretpostavku istoriju naučnog i
filozofskog znanja o suštini atoma.
S Demokritom je prvi put izrečena ideja o postojanju najsitnijih krajnjih čestica -
elementarnih čestica. Demokrit je načinio odlučan korak ka pojmu atoma tako što je
suprotnost bića i nebića u parmenidovoj filozofiji pretvorio u suprotnost punine i
praznine, pa biće nije samo jedno, ono se može ponoviti bezbroj puta, ono je atom,
najsitnija nedeljiva jedinica materije, koja je večna i neuništiva.
Pojam praznine nije neko ništa, to je prazan prostor između atoma, što je
teorijska osnova za kasniju geometriju i kinematiku, kao znanja o poretku i kretanju
atoma. Atom supstancijalno ima svojstvo bića, što znači da su deljivi u
matematičkom, a ne u fizičkom smislu.
Prema Platonovom Timaju najsitniji delovi materije nisu osnovna bića, kao kod
Demokrita, već su to matematički oblici, pa je oblik ovde važniji od supstancije čiji je
on oblik.
Hajzenberg upoređuje grčki pojam atoma sa elementarnim česticama u atomskoj
fizici - proton, elektron, neutron i mezon. Demokritov atom je apstraktni delić
materije koji ima jedino svojstvo bića, prostiranja i pokretljivosti, ali se ovim ne može
objasniti geometrija prostiranja, jer se atomi ne mogu svesti na nešto prostije od sebe.
Po Hajzenbergu jedino o čemu se u atomskoj fizici može govoriti u opisu
elementarnih čestica je funkcija verovatnoće, a tada je reč o mogućnosti ili tendenciji
ka biću, ne o samom biću. Dakle, elementarna čestica u savremenoj fizici je daleko
apstraktnija nego atom u grčkoj filozofiji, i ona je zato dosledniji vodič za ponašanje
materije.
Po Demokritu svi atomi se sastoje od iste supstancije. U savremenoj fizici
elementarne čestice se sastoje od enenrgije, pa je energija prva supstancija sveta, ono
što pokreće.
Elementarne čestice nisu večne i neuništive jedinice materije, kao demokritovi
atomi, one se mogu međusobno pretvarati i nestajati, jer se sastoje od energije kao
supstancije, a to podseća na pitagorejsko učenje i Platonov Timaj, gde su elementarne
čestice zapravo matematički oblici.
U atomskoj fizici elementarne česwtice su isto tako matematički oblici.
*Zakone kretanja materije nije moguće saznati, a jedna konačna jednačina
najverovatnije će biti kvantnovana nelinearna talasna jednačina talasnog polja
operatora koji naprosto predstavlja materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili
čestice.

48
 Elementrane čestice ne mogu se razložiti na ono iz čega se sastoje, a da to nisu opet
elementarne čestice - pretvaranje energije u materiju omogućava da delovi
elementarnih čestica, opet budu iste takve elementarne čestice. Ovo je Hajzenbergov
najtemeljniji odgovor o prirodi elemenata prirode.
Po Hajzenbergu fundamentalna razlika između grčke filozofije i kvantne teorije je
u empirijskom stanovištu matematičkih eksperimentalnih istraživanja prirode, koje
valja kombinovati sa običnim iskustvom prirode, kako bi se iznašao logički red
unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grčkih filozofa i njihovo
posmatranje običnog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogućeg znanja o
prirodi, koje je izvedeno iz opštih načela.
Od takvog misaonog postupka bitno se razlikuje Dekartov filozofski interes za
spoznaju prirode. Polje mišljenja filozofije je res cogitans, a prirodnih nauka res
ekstenza, gde se empirijska spoznaja udružuje sa matematikom, ali je razlika između
tela i duše nepremostiva, pa se priroda može opisivati sama po sebi nezavisno od S.
Međutim, kvantna teorija opisuje prirodu onako kako se ona pokazuje našem načinu
ispitivanja. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u
metafizičkom i kartezijanskom dualizmu, i u njemu se razlikuje praktički od
dogmatskog realizma u pogledu objektivnog postojanja.
Praktički realizam pretpostavlja da postoje tvrdnje koje se mogu učiniti
objektivnim - ovaj realizam je suštinski deo prirodne nauke.
Prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne
mogu učiniti objektivnim - Ajnštajn - pa ovaj realizam nije nužan uslov prirodne
nauke.
Prema metafizičkom realizmu stvari zaista postoje, ali ali pri tom nije jasno šta
znači postojati, jer je pitanje dometa primene naših pojmova uvek empirijsko.
Pokušaj sinteze kartezijanskog racionalizma i empirizma načinio je Kant svojim
razlikovanjem empirijskih i apriornih znanja, analitičkih i sintetičkih sudova.
U modernoj fizici ne može se slediti Kantov stav da su prostor, vreme, kauzalitet,
supstancija, zakon očuvanja materije, jednačenje akcije i reakcije, zakon gravitacije i
euklidovska geometrija, aprironi pojmovi kao čiste forme opažanja.
Po teoriji relativiteta nijedna crta prostora i vremena nije data u apriornim
formama čistog opažaja, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primenjuje, a
zakon održanja materije ne važi za elementarne čestice.
Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatranje događaja u atomu, i uopšte
uslov za postojanje nauke, uz ograničenu mogućnost primene, kada se koriste klasični
pojmovi za opisivanje predmeta istraživanja.
Za savremenog fizičara Kantovi apriorni stavovi su praktični stavovi relativnih
istina, a stvar po sebi je jedna matematička struktura, posredno izvedena iz iskustva.
Jezik fizike
Hajzenberga zaokuplja misao da je simetrija (ravnomernos, skladnost, suprotna
skladnost, suprotno slaganje) osnovanija od čestice, a to odgovara duhu kvantne
teorije kao i Platonovoj filozofiji. Po njemu ovaj ontološki problem treba misliti i kao
jezički problem, jer je pitanje koliko jezik može da izrazi tačnost nekog prirodnog
toka stvari, naročito neki problem u kvantnoj teoriji. Filozofi pozitivisti misle da
svaka reč ima sasvim određeno značenje, ali je ipak izvesno da se ne može znati
sasvim tačno značenje neke reči, iako je moguće da se načini jedan idealizovani jezik

49
koji tačno određuje logiku zaključivanja, a takav je jezik za nauku o prirodi od
neprocenjive vrednosti. On je uži od običnog jezika, logički oštro formulisan, ali i Bor
kaže da se taj ideal ne može dostići, pa takav čist jezik prelazi u oblast običnog jezika.
Takvi su pojmovi talas i korpuskula koji su komplementarni i međusobno protivrečni,
pa ih možemo opisati samo običnim jezikom.
U teorijskoj fizici uvedeni su simboli matematičkog jezika kako bi se zakoni fizike
precizno izrazili putem definicija i aksioma kao jednačine simbola, ali pritom treba
protumačiti klasičnu logiku i njene formalne zakone mišljenja, kako je to delom
uradio Karl fon Vajczeker.
Hajzenberg se zalaže za preinačene logičke obrasce jer elementarne čestice pre
obrazuju svet mogućnosti i verovatnoće, nego svet stvari i činjenica - atomi nisu toliko
stvarni, koliko su mogući.
Zato su matematičke sheme govor o elemenarnim česticama i te su sheme dopune
prirodnog jezika, kombinovane sa jezikom pretumačene logike!

Šta je stvarno u nekom atomskom događaju nije moguće pozdano znati, pa ono što
se zaključuje iz nekog opažanja atomskih procesa nije ništa drugo do funkcija (ono
sto zavisi) verovatnoće koja nije izražena jezikom klasične fizike nego nekim
matematičkim izrazom. Šta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatrača fizičkog
procesa, ne može se znati, jer pojam funkcije verovatnoće ne dopušta opis onoga što se
događa između dva posmatranja. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra
ili ne, a pod stvarnošću on misli atomske čestice i njihove relacije. U prirodnim
naukama nas ne zanima univerzum kao celina, već neki njegov deo, a teorijsko
tumačenje tog dela počinje opisom eksperimentalne situacije, jezikom klasične fizike,
koji se onda prevodi u funkciju verovatnoće, koja sledi zakone kvantne teorije. *Ova
funkcija verovatnoće sadrži objektivne tvrdnje o mogućnostima ili tendencijama koje
ne zavise od posmatrača, ali sadrži i subjektivne elemente nepotpunog znanja o
sistemu, zbog čega nije moguće sa sigurnošću predvideti ishod posmatranja, već
verovatnoću koja opisuje čitav ansambl mogućih događaja.

ISKUSTVO U PRIRODNIM NAUKAMA

Period renesanse obležen je razvojem interesovanja za naučni metod u

istraživanju prirode. Posebna pažnja se fokusira na iskustveni naučni metod znanja o
prirodi. Platon i Aristotel su autoriteti tog vremena, razum je mera znanja prirode, a
iskustvo je fundamentalni metod istraživanja prirodnih stanja stvari. Logikom
metodologije se utemeljuje moderna prirodna nauka i na njenim osnovama prirodna
filozofija. Težnja je bila upravljena ka oslobađanju od religijskih dogmi, pa i
metafizičkih spekulacija jer nisu utemeljeni u iskustvu - empirijskim metodom
mišljenja prirode.
Deduktivni metod - silogizam, stavljen je u žestoku kritiku zbog njegove
besplodnosti u donošenju novog saznanja i nemogućnosti da iskustveno shvati bit
prirodnih stvari, koje imaju apsolutni primat u odnosu na pojmove.

50
 S renesansom se događa bitan zaokret u poimanju nauke i njenog odnosa prema
filozofiji. Znanje kao episteme koje predstavlja identitet s filozofijom
(filozofija=nauka), postaje nauka shvaćena kao praktička sfera istraživanja
matematičke strukture sveukupnog sveta prirode. Tako su razdvojeni episteme -
scientia - nauka u mathema kao nauk. Za Bekona nauka je pravo znanje scientia, a to
je otkrivanje uzroka pojavama u prirodi induktivnim rasuđivanjem.
Bernandino Telezio se zalaže za metod empirijskog proveravanja logičkih
deduktivno-silogističkih zaključaka, kako bi mogli biti izvor naučnog saznanja. Po
Đordanu Brunu put saznanja potiče od oseta, ide preko razuma koji argumentima
rasuđuje o prirodi, um misli principima, a duh zna istinu onakvu kakva je ona u
predmetu prirode.
Galilej zagovara iskustvo i razum kao meru znanja o prirodi. Matematika
izražava prirodni poredak vasione, a put saznanja prirode počinje čulnim opažanjem
i eksperimentima, a završava analitičkim i sintetičkim metodom istraživanja.
Matematičkim znanjem ljudski razum potvrđuje svoju moć da neke istine može
apsolutno da zna onako kako su date u prirodi.
Za Rodžera Bekona matematika je temelj svih nauka, uporedo sa iskustvom i
eksperimentom, ona polazi od istraživanja, a ne od dogme. Ne uči se iz knjiga -
silogizma, već iz prirode - iskustva. Iskustvo je spoljašnje i na njegovim osnovama
stoje empirijske nauke, i unutrašnje koje se proteže do mističke ekstaze.
S empirijskom metodom mišljenja u istraživanjima, stupa se u duh novog doba.
Temeljni problemi su problem supstancije i metoda, a oni se rešavaju kroz empirizam
i racionalizam.
Empirizam predstavlja ontologiju iskustva.
Bekon otpočinje veliku obnovu nauka. Cilj nije pronalaziti dokaze, već načela, ne
verovatne razloge već uputstva za dela. Silogizam ispušta prirodu iz ruku. Indukcija
je oblik istraživanja koji se drži prirode jer analizira iskustvo. Istinska logika mora da
stupi u pojedinačna polja nauke i da se oslobodi idola.
Metod indukcije - tablica postojanja i prisutnost, tablica odstupanja i odsutnosti,
tablica upoređenja, faza proučavanja povlašćenih primera.
Realno postoje pojedinačni čulni predmeti i njihovi odnosi, a pojmovi nastaju iz
iskustva induktivnim putem. Aristotelovska logika više je služila za utvrđivanje
zabluda.
Indukcija je sama priroda stvari iskustva - ljudsko kraljevstvo u razjašnjenju
prirodnih zakona i formi svojstava tela. Logika je nauka o saznanju prirode, ona
treba da dođe do novog saznanja!

Kod Loka iskustvo je shvaćeno kao materija saznanja, a saznanje kao delovanje
razuma.

Dejvid Hjum smatra da je iskustvo temelj saznanja. On zagovara skepticizam i

time otvara put podrivanja moći empirijskog saznanja, čime otvara put za Kanta.
Razum je rob strasti, on nije vrhovni zakonodavac istine u saznanju, već je to
iskustvo. Tek empirijski metod istinito otkriva podudarnost ljudske prirode s
principima prirode uopšte. Svi elementi saznanja potiču iz iskustva, a duh, um,

51
mišljenje, razum, spaja, premešta, dodaje ili oduzima materijal čulima koji dolazi iz
iskustva. Opažaji su elementi saznanja, iz njih izvorno proizilaze ideje.
Jedna od temeljnih kategorija ljudskog iskustva je kategorija uzročnosti.
Uzročnost se spoznaje izlaženjem iz čulnog iskustva kako bi se ispitala impresija od
koje izvorno potiče ideja uzročnosti. Uzročno -posledični odnos pojavljuje se kao
odnos prostorno-vremenskog dodira, sukcesije i kao nužna povezanost uzroka i
posledice.
Po Ajnštajnu uzročnost ima objektivnin karakter, a ne kako tvrdi Hjum i Mah,
subjektivni. U svetu vlada zakonitost, strogi poredak i sve je međusobno povezano.
On zaključuje da o nužnoj povezanosti saznajemo na osnovu navike - navika je
tako veliki vodič ljudskog života, ona je princip korisnosti iskustva i izražava osećaj
da će se i u budućnosti desiti očekivani sled događaja koji smo opažali u prošlosti.
Verovanje u nužnost uzročnosti ima svoj osnov u instinktivnom, emotivnom
ustrojstvu ljudske prirode.
Iskustvo razumu isporučuje materiju mišljenja, razum zaključuje. Čovekova
priroda je svet svetova iskustva, razuma i iracionalnog.
Njutn u istraživanju postupa induktivno i deduktivno - indukcijom se otkrivaju
pojave u prirodi, a onda se racionalno u njima traže opšti principi. Za Njutna je
ovakav metod ideal nauka, naročito fizike - eksperimentalne filozofije.
I kod racionalista u njihovoj metafizici razuma uporište je iskustvo.
Kant je bio podstaknut Hjumovom idejom da je kategorija uzročnosti nešto puko
subjektivno, što dovodi do toga da se opštost i nužnost ne nalaze u opažanju. Time se
otvara problem objektivnosti i vrednosti ljudske spoznaje uopšte. Kant opštost i
nužnost traži u apriornosti svesti. Svaka spoznaja otpočinje iskustvom, ali ne počinju
sve spoznaje logički iskustvom.
Ključno pitanje je kako su mogući sintetički sudovi apriori, jer ako ti sudovi nisu
mogući onda se ruše sistemi znanja - matematičkog, prirodnonaučnog i metafizičkog.
Kant se pita o sintetičkoj vezi subjekta i predikata koja nije data iskustveno već
apriori npr. veza uzroka i posledice. Hjum je porekao njihovu iskustvenu vezu, a Kant
traži njihovu vezu u samoj svesti.
Kant se pita da li je moguća matematika kao opšte i nužno znanje, da li je moguća
fizika kao... i da li je i kako je moguća metafizika kao opšte i nužno znanje.
Matematika i prirodne nauke se odnose na iskustvo i moguće su kao opšte i nužno
znanje, dok metafizika prekoračuje granice iskustva, ona se odnosi na ono
transcendentno i zato teorijski nikada neće napredovati.
Kantov stav je sinteza empirizma i racionalizma-filozofije razuma i filozofije
iskustva. Predstave iskustva su bez pojmova slepe, a pojmovi su bez prazni. Za Kanta
je iskustvo granica spoznaje, a razum je zakonodavac prirode. Svo saznanje počinje
iskustvom, ali nije svo saznanje iz iskustva, postoje spoznaje koje su apriorne -
nezavisne od iskustva.
Transcendentalni oblici svesti su prostor vreme i kategorije razuma, oni su
apriorni jer su nezavisni od iskustva, oni omogućuju svako iskustvo i važe za svako
iskustvo.
Razum je moć mišljenja pomoću pojmova, pojmovi su predikati mogućih sudova,
dakle, moć mišljenja je moć suđenja, a um je moć principa. Zakoni prirode moraju se
podudarati sa razumom, jer zakoni ne postoje u pojavama, već samo za subjekt kome

52
se pojavljuju. Subjekt je razumsko biće i zato se ne može ništa naučno znati ako se
prekorače granice iskustva razuma. Saznanje je imanentno jedino iskustvu.
Razum u sebi nalazi čista saznanja apriori koja sadrže jedinstvo čiste uobrazilje u
odnosu prema pojavama. Razum se, posredstvom kategorija kao čistih pojmova
razuma, pojavljuje kao formalan i sintetički princip sveg iskustva, a unutar tog
iskustva sve pojave stoje u odnosu nužnosti prema razumu.
Ali u prirodi je ljudskog uma i duha da iskoračuje iz sveg sveta mogućeg iskustva i
da čistim teorijskim umovanjem misli poreklo prirode, duše, boga. Tako se stupa u
dijalektiku uma - logiku privida, transcendentalni privid. Čist um ne odnosi se
neposredno na predmete već na razum koji svoje sudove neposredno primenjuje na
opažanje čula u pogledu predmeta. Um je moć principa. Razum je sinteza
receptiviteta, a um je sinteza spontaniteta razuma.
Po Kantu prostor i vreme su apriorne forme iskustva iz kojih se apriori mogu
crpsti razna sintetička saznanja npr. u matematici. Prostor i vreme su čiste forme
čulnog opažanja i oni omogućavaju sintetičke sudove apriori! Analitički i sintetički
sudovi su sudovi transcendentalne logike. Analitički sudovi su apriorni i postavlja se
pitanje kako su mogući sintetički sudovi a priori - sudovi koji proširuju naše
saznanje, ali koji nisu empirički tj. aposteriorni.
Kant je u čistom opažaju video osnovu za svoju tezu da se euklidska geometrija
bazira na sintetičkim sudovima a priori koji s apodiktičkom izvesnošću važe za sve
empirijske stvari. Međutim, Riman je proširio Gausov pojam zakrivljenosti i izgradio
jednu od neeuklidskih geometrija u kojoj se opisuje prostor u kome su sve oblasti
slične jer imaju pozitivnu zakrivljenost. Riman takođe dopušta i druge vrste prostora
u kojima zakrivljenost nije konstantna, nego se menja od mesta do mesta.

Kant transcendentalnim metodom ispituje način spoznaje predmeta, kako je

moguće iskustvo, to je metod o metodu spoznaje predmeta.
Po Hajzenbergu pokušaj sinteze kartezijanskog racionalizma i empirizma načinio
je Kant svojim razlikovanjem empirijskih i apriornih znanja, analitičkih i sintetičkih
sudova.
U modernoj fizici ne može se slediti Kantov stav da su prostor, vreme, kauzalitet,
supstancija, zakon očuvanja materije, jednačenje akcije i reakcije, zakon gravitacije i
euklidovska geometrija, aprironi pojmovi kao čiste forme opažanja.
Po teoriji relativiteta nijedna crta prostora i vremena nije data u apriornim
formama čistog opažaja, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primenjuje, a
zakon održanja materije ne važi za elementarne čestice.
Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatranje događaja u atomu, i uopšte
uslov za postojanje nauke, uz ograničenu mogućnost primene, kada se koriste klasični
pojmovi za opisivanje predmeta istraživanja.
Za savremenog fizičara Kantovi apriorni stavovi su praktični stavovi relativnih
istina, a stvar po sebi je jedna matematička struktura, posredno izvedena iz iskustva.

53
 Po Hajzenbergu fundamentalna razlika između grčke filozofije i kvantne teorije je
u empirijskom stanovištu matematičkih eksperimentalnih istraživanja prirode, koje
valja kombinovati sa običnim iskustvom prirode, kako bi se iznašao logički red
unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grčkih filozofa i njihovo
posmatranje običnog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogućeg znanja o
prirodi, koje je izvedeno iz opštih načela.

Po kvantnoj teoriji prirodna nauka nije nešto što samo po sebi opisuje i
objašnjava prirodu, nego ona pokazuje prirodu onako kako se ona pokazuje našem
načinu ispitivanja. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u
metafizičkom i kartezijanskom dualizmu, i u njemu se razlikuje praktički od
dogmatskog realizma u pogledu objektivnog postojanja 
Praktički realizam pretpostavlja da postoje tvrdnje koje se mogu učiniti
objektivnim - ovaj realizam je suštinski deo prirodne nauke.
Prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne
mogu učiniti objektivnim - Ajnštajn - pa ovaj realizam nije nužan uslov prirodne
nauke.
Ajnštajnova veza s Kantom stoji na uverenju da euklidska geometrija ne može sa
apodiktičkom izvesnošću da sudi o empirijskoj stvarnosti, ako se pridržava uverenja
metafizičkih prirodnjaka da su prostor i vreme odnosi među pojavama i osobine
empirijskih realnih stvari, ali Ajnštajn nije apriorist.
Kant je načinio jedan bitan korak, mada neodrživ, u rešenju Hjumove dileme -
prema Hjumu i Kantu, iskustveno saznanje nikada nije sigurno, ali po Kantu postoje
sigurne spoznaje u samom umu koje su apriori, nezavisne od iskustva. Po Ajnštajnu
tih apriorija nema, ali mora da postoje pojmovi do kojih ne postoji nikakav prilaz iz
čulnog iskustva. Mora se čak tvrditi da su svi pojmovi naših misli i izjava slobodne
tvorevine misli, i ne mogu se pribaviti iz čulnih iskustava. Postoji logički nepremostiv
rascep koji razdvaja svet čulnog iskustva od sveta pojmova i izjava.
Bolest savremenog empirističkog filozofiranja je strah pred metafizikom, jednak
strahu filozofije koja teži da zanemari čulne datosti.
Druga ishodišna tačka dodira s Kantom je u poimanju odnosa iskustva i razuma,
empirizma i racionalizma i postojanju neke vrste intuitivnog razuma, kojim se
pripravlja put ka neposrednom saznanju istine.
Ajnštajn je verovao u postojanje sveta nezavisno od subjekta kao osnove svakog
saznanja prirode. Ajnštajn misli kako je Hjum smatrao da se pojam uzročnosti ne
može izvesti iz iskustva logičkim putem, dok je Kant priznavao pravo postojanja
nužnih apriornih pojmova kao pretpostavki svakog mišljenja, bitno različitih od
empirijskih pojmova. Ali to je razgraničenje po Ajnštajnu pogrešno jer su svi
pojmovi, s logičke tačke gledišta proizvoljni pojmovi, i oni koji su bliži osetima, i oni
koji upućuju na uzročnost.
Ajnštajn je shvatio razum kao moć istinitog saznanja prirode, on je mislio da
misaone konstrukcije razuma imaju ontološku vrednost. Slobodni akt delovanja
razuma stvara sliku sveta pomoću pojmova, na osnovu kojih se izvode zaključci
logičkim putem, koji dalje dopuštaju eksperimentalnu iskustvenu proveru. To je
fundamentalna ontološka teza kojom je Ajnštajn razvio Spinozino učenje, kojom se
suprotstavlja pozitivizmu. Spinoza je neposredni filozofski izvor ajnštajnovih ideja.

54
 Temeljna pretpostavka svake teorije jeste odnos njenih pojmova odnos prema
iskustvu. Ona mora biti logički što jednostavnija, sa što manje aksioma, pojmova i
njihovih odnosa. Ljudski um može spoznati tajne sveta, a saznati biće sveta znači
misliti iskustvo sveta, gde je spoljašnji svet objekt spoznaje koja potiče iz čulnih
datosti, ali se na njih ne svodi.
Najviši zadatak fizičara jeste potraga za opštim elementarnim zakonima iz kojih
se čistom dedukcijom dobija slika sveta, ali prethodno mora da sazna ta načela.
Čežnja ka saznanju vodi nas nekada ka iluziji da se objektivni svet može racionalno
opisati čistim mišljenjem, bez empirijskih osnova, metafizički.
Svoj sistem fizike Njutn je izvodio iz iskustva, mnogi su fizičari toga vremena
mislili da su osnovni pojmovi i principi fizike nisu u logičkom smislu slobodne
tvorevine ljudskog uma, nego su to iskustvene apstrakcije, dobijene logičkim putem.
Teorija relativiteta pokazuje izvesnu nepravilnost ovakvog gledanja na naučni
metod mišljenja, jer je svako čisto logičko izvođenje pojmova i principa mehanike iz
pojedinih iskustava osuđeno na neuspeh. Aksiomatski osnovi teorijske fizike ne izvode
se iz iskustva, oni moraju biti slobodno postavljeni, a za Ajnštajna je to čisto
matematička izgradnja pojmova i njihovih međusobnih veza, koji onda daju ključ za
razumevanje prirodnih pojava. Iskustvo ostaje kriterijum neke matematičke
konstrukcije za fiziku, ali se vlastito tvoračko načelo ne odnosi na matematiku. Za
Ajnštajna je opravdano ovladavanje istinom putem logičkog mišljenja.
Priroda se spoznaje intuitivnim prelaženjem iskustvenih činjenica u logički sistem
pojmova, a taj spoznajni proces je beskonačni dijalog nepovratnih spoznaja.
Ajnštajnova ideja upućuje na intuitivnu povezanost iskustva i logike.
Kvantna teorija nije ishodna tačka za budući razvoj fizike, već je to teorija polja.

TRANSCENDENTALITET PROSTORA I VREMENA

Kant u odeljku o transcendentalnoj estetici raspravlja o prostoru i vremenu. Oni

koji predstavljaju apsolutni realitet prostora i vremena protivreče samom iskustvu jer
onda moraju pretpostaviti da prostor i vreme postoje po sebi kako bi obuhvatili sve
stvari - uslovi - subzistentno postojanje - Njutn.
Dekart i Lajbnic tvrde da su prostor i vreme inherentna svojstva i odnosi samih
stvari, pri čemu je odnos koegzistencije stvari definisan kao prostor, a odnos sukcesije
prirodnih događaja kao vreme. Po Kantu, iskustvo je moguće na osnovu prostora i
vremena - transcendentalni idealitet - oni su nužnim načinom forme naše spoznajne
svesti. Takođe, prostor i vreme imaju empirijski realitet jer mi opažamo sve stvari kao
su u prostoru i vremenu.
Pavlović navodi da je Kantovo rešenje otvorilo problematiku – starenja, umiranja,
rađanja - da li su i oni na osnovu subjektivnih čulnih formi ili su svojstva tih bića.
Po Branku Pavloviću empirijski realitet uticao je na to da je taj realitet mogao biti
osnov za različita merenja, a idealitet je mogao biti osnov za objektivno - empirijsko
važenje numeričkih skala i diferencijalnih jednačina kretanja. Njegovo rešenje uticalo
je na kasnije koncepcije onoga što je fizički realno.
Prostor i vreme za Kanta su apriorne forme čulnosti - uslovi svakog mogućeg
iskustva. Oni logički postoje pre bilo kakvog doživljaja, ali se logički očituju samo u
čulnom doživljaju. Time Kant odbacuje empirijsku postavku da uslovi iskustva

55
nastaju u samom iskustvu, a to su prostor i vreme kao subjektivne forme čulne sinteze
u svesti, koje omogućavaju da svest uopšte bude aficirana spoljašnjim realitetom.
Dokaz apriornosti prostora i vremena je samo postojanje matematike. Njene se
postavke u svom opštem i nužnom važenju ne mogu zasnovati iz iskustva, nego iz
apriornosti čulnosti.
Prostor je oblik spoljašnje apriorne čulnosti, a vreme unutrašnje čulnosti, tako da
se svi predmeti pojedinih čula, mogu posmatrati kao prostorni, a predmeti
samoopažanja kao vremenski.
Geometrija se gradi na subjektivnoj apriornoj formi prostornosti, a aritmetika na
apriornoj formi vremenitosti. Prostor i vreme imaju empirijski realitet, ali i
transcendenatlni idealitet - važe za sve opažajne predmete, ali ne i izvan njih.
Kant ne pretpostavlja da npr. mera vremena može da zavisi od koordinatnog
sistema u kome se događaj odigrava.

Apriorne forme razuma jesu kategorije. Razum je spontanitet mišljenja, on

sintetizuje čulno iskustvo.
Apriornost matematičke spoznaje, koja počiva na prostoru i vremenu, ne može do
kraja da predstavi sklop prirodnih veza koje ispituje prirodna nauka. Te veze nisu
date u iskustvu, iako ih mi čulno doživljavamo. Njihova povezanost mora se misliti
pomoću pojmova.
Opštost i nužnost važenja tih pojmova počiva na sintetičkom ponašanju razuma,
kojim (ponašanjem) je određena i sama priroda tj. kojim razum uređuje pojavljivanje
prirode u našoj svesti. Apriorna prirodno - razumska spoznaja je moguća samo ako se
razumsko povezivanje čulnosti shvati kao razumski način predstavljanja, kojim se
spoznaje pojava.
Ispitivanje kategorija je transcendentalno-logičko jer se kategorije pokazuju kao
razumski oblici koji čulnost oblikuju u pojmovnu spoznaju. Razum dovodi u
jedinstvo raznolikost čulnosti, a to jedinstvo počiva na apercepciji samosvesti -
transcendentalnom jedinstvu svesti. Ono predstavlja samu prirodu svesti tj. slobodne
misaone funkcije razuma - kvantitet, kvalitet, relacija, modalitet.
Transcendentalna uobrazilja posredsvom shemata određuje čist opažaj prema
kategoriji i tako rešava problem prelaska kategorija na iskustvo. Iskustvo je jedini
predmet naše spoznaje i jedino što možemo da dokučimo je svet pojava.

PROSTOR I VREME

Za Platona vreme je slika večnosti, jer je večnost ta koja je uvek bila, jeste i uvek
će biti. Po Pavloviću to što je Platon nazvao večnošću, Njutn je nazvao apsolutnim
vremenom. Slika večnosti bi bila relativno vreme: „Dani, noći, meseci i godine nisu
postojali pre nego što je nebo nastalo - Platon - Timaj.
Za Aristotela vreme nije isto što i kružno kretanje, jer ako bi postojalo više
svetova, svaki bi imao svoje vreme. Vreme nije isto što i promena, jer promena može
biti brža ili sporija, a vreme ne - brzina promene određuje se vremenom koje je
proteklo dok se promena zbivala. Dakle, vreme je neka vrsta broja – redosled
kretanja prema onom pre i prema onom posle. Vreme kao takvo podrazumeva jedan
redosled u kojem ono pre nije potpuno identično s onim posle.

56
 Njutn razlikuje apsolutno i relativno vreme. Apsolutno istinsko i matematičko
vreme teče bez odnosa prema bilo čemu, dok je realativno vreme prividno, vulgarno.
Relativno vreme je čulno i spoljašnje i izvedeno je pomoću kretanja, a to je mera
kojom se prost svet služi kao zamenom za istinsko vreme - čas, dan, mesec, godina.
Apsolutno istinsko vreme je trajanje koje je nezavisno od bilo kakvog čulno
opažljivog kretanja u fizičkom svetu. Matematičko vreme je apsolutni temelj svemu,
ono je trajanje iz kojeg proishodi svako prirodno i svako drugo relativno vreme.
Vreme kao ravnomerni tok međusobno jednakih trenutaka i vreme kao mera
trajanja nekog kretanja, lako se mogu dovesti u vezu sa prostorom - npr. prava linija.
Zato kod Njutna pojmovi - vreme - prostor - mesto - kretanje sačinjavaju grupu
međusobno povezanih pojmova.
Apsolutni prostor po sebi uvek ostaje isti i nepokretan. Realativni prostor je ona
mera apsolutnog prostora koja se određuje položajem u međusobnim odnosima tela.
Njutnovom razlikovanju apsolutnog i relativnog prostora je prethodilo Dekartovo
dokazivanje da su prostor i prostiruća supstancija jedno isto.
Po Njutnu fizički svet, zajedno s telima koja se kreću, mora biti smešten u neki
apsolutni prostor koji prožima sav fizički svet, ali koji je sveobuhvatan i sveprisutan,
pa time i nepokretan. Njutn nije prihvatio Dekartovu ideju da se svaki mogući prostor
svodi na tela i njihov međusobni odnos tj. ono što je Njutn zvao relativnim prostorom.
Njutn tvrdi da su apsolutni i relativni prostor jedno te isto po vrsti i veličini, ali nisu
isto po broju, jer je relativni prostor po broju mnoštven.
Lajbnicu se Njutnova koncepcija činila čudnom. Za Lajbnica prostor jeste nešto,
ali kao i vreme on je samo opšti poredak stvari - prostor je poredak koegzistencija, a
vreme je poredak sukcesivnih egzistencija. Prostor bez stvari nije ništa aktualno.
Kant u odeljku o transcendentalnoj estetici raspravlja o prostoru i vremenu. Oni
koji predstavljaju apsolutni realitet prostora i vremena protivreče samom iskustvu jer
onda moraju pretpostaviti da prostor i vreme postoje po sebi kako bi obuhvatili sve
stvari - uslovi - subzistentno postojanje - Njutn.
Dekart i Lajbnic tvrde da su prostor i vreme inherentna svojstva i odnosi samih
stvari, pri čemu je odnos koegzistencije stvari definisan kao prostor, a odnos sukcesije
prirodnih događaja kao vreme. Po Kantu, iskustvo je moguće na osnovu prostora i
vremena - transcendentalni idealitet - oni su nužnim načinom forme naše spoznajne
svesti.
Takođe, prostor i vreme imaju empirijski realitet jer mi opažamo sve stvari kao da
su u prostoru i vremenu.
Pavlović navodi da je Kantovo rešenje otvorilo problematiku – starenja, umiranja,
rađanja - da li su i oni na osnovu subjektivnih čulnih formi ili su svojstva tih bića.
Po Branku Pavloviću empirijski realitet uticao je na to da je taj realitet mogao biti
osnov za različita merenja, a idealitet je mogao biti osnov za objektivno - empirijsko
važenje numeričkih skala i diferencijalnih jednačina kretanja. Njegovo rešenje uticalo
je na kasnije koncepcije onoga što je fizički realno.
Prostor i vreme za Kanta su apriorne forme čulnosti - uslovi svakog mogućeg
iskustva. Oni logički postoje pre bilo kakvog doživljaja, ali se logički očituju samo u
čulnom doživljaju. Time Kant odbacuje empirijsku postavku da uslovi iskustva
nastaju u samom iskustvu, jer su prostor i vreme subjektivne forme čulne sinteze u
svesti, koje omogućavaju da svest uopšte bude aficirana spoljašnjim realitetom.

57
 Dokaz apriornosti prostora i vremena je samo postojanje matematike. Njene se
postavke u svom opštem i nužnom važenju ne mogu zasnovati iz iskustva, nego iz
apriornosti čulnosti.
Prostor je oblik spoljašnje apriorne čulnosti, a vreme unutrašnje čulnosti, tako da
se svi predmeti pojedinih čula, mogu posmatrati kao prostorni, a predmeti
samoopažanja kao vremenski.
Geometrija se gradi na subjektivnoj apriornoj formi prostornosti, a aritmetika na
apriornoj formi vremenitosti. Prostor i vreme imaju empirijski realitet, ali i
transcendenatlni realitet - važe za sve opažajne predmete, ali ne i izvan njih.
Kant ne pretpostavlja da npr. mera vremena može da zavisi od koordinatnog
sistema u kome se događaj odigrava.
Zajedničko Ajnštajnu i Kantu je to što i Ajnštajn stoji na uverenju da euklidska
geometrija ne bi mogla apodiktički da važi za emirijske stvari, ako se (ne)? prihvati
uverenje da su prostor i vreme odnosi među pojavama i osobine realnih empirijskih
stvari. Zato je Ajnštajn izabrao Rimanovu neeuklidsku geometriju za opis fizičkih
zbivanja u kojoj se radi o prostorima sa pozitivnom zakrivljenošću, o rasporedu tela
koja sačinjavaju prostor, što je već prepoznatljivo u Labnicovoj ideji prostora kao
koegzistirajućem rasporedu tela. Neposrednije, Ajnštajn je kod Minkovskog našao
konstrukciju četvorodimenzionalnog prostora - svet je četvorodimenzionalan u
prostorno - vremenskom smislu, što je kontinuum neeuklidske geometrije.
Za Ajnštajnovu teoriju nije toliko bitan raspored tela, koliko polje, koje na nov
način treba da objedini pojmove prostora i vremena - elektoromagnetskih,
mehaničkih i nuklearnih fenomena.
Relativistički sistemi prostorno-vremenskih koordinata su tako zamišljeni da
mogu da posluže za opis kretanja tela u bilo kojoj oblasti svemira, pod uslovom da je
na neki način moguće utvrditi odgovarajuće parametre polja koje tu oblast određuje.
Tako relativistička mehanika obuhvata Njutnovu kao poseban slučaj, kao što
Rimanova geometrija obuhvata euklidsku na poseban način.
Najdalekosežnija postavka koju Ajnštajn izriče je da je prirodno nemoguće da se
bilo koje fizičko dejstvo širi kroz prostor beskonačno velikom brzinom. Brzina
svetlosti je najveća moguća brzina i ona je u praznini uvek konstantna. Umesto
ravnomernog toka apsolutnog vremena stupa ravnomerni tok širenja svetlosti.
Po ajnštajnu postoje dve neosnovane hipoteze klasične mehanike:
1. Interval vremena koji odvaja dva događaja nezavisan je od stanja kretanja
koordinatnog sistema u kojem se ti događaji odvijaju
2. Prostorna razdaljina dve tačke nekog čvrstog tela je nezavisna od stanja
kretanja koordinatnog sistema definisanog tim telom.
Ove hiopoteze su neosnovane ako se pretpostavi da je najveća moguća brzina
kretanja, brzina svetlosti. Sledi da je brzina kretanja ono što uslovljava dužinu
vremenskih intervala i dužinu tzv. čvrstih tela i da brzina svetlosti uslovljava sve
druge događaje, a nije uslovljena drugim događajem.
S druge strane, ako interval vremena koji odvaja dva događaja mora da zavisi od
brzine kretanja onog koordinatnog sistema u kojem su ti događaji definisani, onda se
na osnovu jednačina Lorencove transformacije dokazuje da taj interval vremena
postaje utoliko duži, ukoliko je brzina kretanja tog koordinatnog sistema veća.

58
 U slučaju dostignute brzine svetlosti, taj interval bi bio beskrajno dug, što znači da
bi neko telo koje bi se kretalo brzinom svetlosti, večno trajalo kao i svetlost i njegova
masa postala bi energija.
Mogućnost transformacije mase u energiju i obrnuto, u velikoj meri menja
tradicionalne predstave o stvarima i njihovoj prostornoj koegzistenciji. Dakle, vreme
se usporava sa brzinom kretanja.
Većina savremenih sovjetskih filozofa prostor i vreme shvataju i kao objektivne
forme postojanja organske materije. Prostorno-vremenska organizacija prirode ne
postoji sama po sebi i ne nastaje ni iz čega - ona nastaje i razvija se na osnovama
fizičkog prostora i vremena, ali se ne svodi na njih. Ovo bi se moglo smatrati
gledištem Oparina, Urmanceva, Agarodnika, Anohina i dr.
Po Hegelu ozbiljenje ideje u vremenu je povest, a ozbiljenje ideje u prostoru je
priroda. Svetska istorija je napredovanje duha u svesti o slobodi. Samo vreme
predstavlja bivanje, nalaženje i prolaženje.
Prirodna događanja se vezuju za prostorne i vremenske odredbe, pa te odredbe
postaju temeljne odredbe moderne filozofije prirode.
Nemački filozof Riman proširio je Gausov pojam zakrivljenosti i izgradio jednu
od neeuklidskih geometrija u kojoj se opisuje prostor čije su sve oblasti slične, po
tome što imaju konstantnu pozitivnu zakrivljenost, ali koja dopušta i druge vrste
prostora u kojima zakrivljenost nije konstantna nego se menja od mesta do mesta. Ta
ideja izvorno ide od Lobačevskog koji je teorijski ukazao na mogućnost postojanja
krivine prostora.
Sovjetski se filozofi nikako nisu mogli saglasiti s Poenkareovom tezom da je izbor
geometrije prostora u izvesnom smislu proizvoljan, i da je pitanje da li je prostor
euklidski ili neeuklidski besmislen. Geometrijski konvencionalizam osporavali su i
Nejgel, Fridman.

ATRIBUTI MATERIJE - PROSTOR, VREME, KRETANJE

Temeljna postavka filozofije materije bazira se na tezi da nema materije bez

kretanja, prostora i vremena, niti ovi atributi postoje bez materije. Materija se kreće,
ona postoji negde i nekad, ona je proces. Ne postoji materija koja bi bila nigde i nikad
i koja se ne kreće. Postavlja se pitanje kako iznaći primat u ontološkom smislu ovih
kategorija i napraviti hijerarhiju.

Sovjetska filozofska i prirodnonaučna istraživanja materije saglasna su da su

kretanje, prostor i vreme atributi postojanja materije. Materija koja je u kretanju,
prostoru i vremenu, ontološki se shvata kao objektivna realnost. Na takvo gledište
neposredno su uticali Engels i Lenjin, ali i progres kvantne mehanike, teorije
relativiteta, teorije gravitacije, relativističke kosmologije, kvantne elektrodinamike...
Upitanost o odnosu materije prema kretanju i obrnuto, jednako se odnosi i na odnose
između prostora i vremena prema materiji. Takođe, postavlja se pitanje odnosa
kretanja prema prostoru i vremenu i prostor - vremena prema kretanju.
Po Solopovu kretanje, razvoj i progres su samo tri termina za jedan isti pojam.
Međutim, kod Sovjeta je neuporedivo razvijenija teza o kategorijalnoj razlici između
kretanja i razvoja, većina misli da je kretanje širi pojam.

59
 Celovitiji prikaz shvatanja kretanja ponudio je Sviderski - kretanje je način
postojanja materije, njen sveopšti atribut. Materijalnošću kretanja izražava se
organska veza s kretanjem - materija nosilac promena, a apsolutnost kretanja odnosi
se na sveopštost, nužnost i bezuslovnost kretanja kao promene stanja. Materija je
protivrečna jer je u isto vreme postojana i promenljiva. Kretanje materije je
apsolutno, jer je mirovanje kao momenat kretanja relativno. Sviderski materiju ne
shvata kao mrtvu, nepromenljivu, pasivnu, i kretanje uzima kao neodvojivi atribut
materije. Time se on suprotstavlja energetizmu po kojem postoji kretanje bez
materije. Energetizam polazi od otkrića zavisnosti mase tela od njegove brzine, tj.
Ajnštajnovog zakona ekvivalentnosti mase i energije - sveukupna unutrašnja energija
svakog fizičkog sistema je jednaka masi pomnoženoj brzinom svetlosti na kvadrat, i
od otkrića defekta mase.
Energetičari su poistovetili masu i materiju, to je navelo Sviderskog da utvrdi da
masa nije materija, već svojstvo kretanja materije. Masa je kao fizička veličina mera
kretanja ili mirovanja materije, inercije i gravitacionih svojstava objekata.
Kretanje se uvek odvija u beskonačnom broju različitih formi, počev od
međusobnih pretvaranja elementarnih čestica, preko pretvaranja molekula u
hemijskim reakcijama, do bioloških i socijalnih kretanja materije. Sviderski ne nalazi
odgovor o poreklu mase kao svojstva materije. Da li su svojstva materije takođe
materija?
Takav koncept formi temeljno osporava pozicije energetizma - Osvald, ali i
pozicije Hajzenbergovog neoenergetizma. Po Hajzenbergu se energija, pošto ima
formu elementarnih čestica, može pretvoriti u tvari tela - dakle, postoji materija bez
kretanja i kretanje bez materije jer je moguće pretvaranje materije u energiju i
obrnuto.
Kedrov je ponudio najsvestraniji i najcelovitiji uvid u klasifikaciju kretanja
materije u sovjetskoj filozofiji.
Kedrov nastoji da ukaže na oblike kretanja u različitim nivoima strukturne
organizacije materije, počev od mehaničkog kretanja makrotela, pa do kibernetičkog
kretanja materije. Genetičko kretanje ide od neorganske do organske prirode, što je
dovelo do pojave čoveka i njegove istorije.
Fizička i hemijska kretanja čine doorgansku prirodu,a biološka organsku,
geološka se odnose na neorgansko kretanje. Biološko kretanje ide ka socijalnom
kretanju.
Dakle, atributi materije su večni neuništivi i nestvorivi, jednako kao i materija, pa
tako i kretanje. Pitanje porekla kretanja vodi do ideje o prvom pokretaču - ideja boga
nije rešenje za ontologiju kretanja. Ajnštajnova jednačina nerazdvojivosti mase i
kretanja ne dokazuje nesvodivost materije i kretanja. Ostaje pitanje o poreklu i
razlici materije i kretanja.
Po Svečnikovu i Isajevu u biti materije je samokretanje. Po Isajevu materija-
kretanje-prosator-vreme može se samo misaono razdvojiti.
Po Orlovu atribut materije nije kretanje već razvoj koji uključuje kretanje kao
svoju nužnu stranu.
U sovjetskoj filozofiji ovo pitanje se ne promišlja, kretanje se shvata kao nužno,
suštinsko svojstvo - atribut materije.

60
 Postoji opšta saglasnost među sovjetskim filozofima i naučnicima da su
privlačnost i odbojnost, kao i korpuskularna i talasna svojstva mikroobjekata,
osnovne protivrečnosti unutar fizičkih formi kretanja materije.
Najmanje je propitivan problem geološkog kretanja - Kedrov. Kedrov geologiju
smešta u oblast neorganske prirode, Trusov misli da iz geološke forme nije moguće
isključiti organski život i ljudsko društvo.
Neuporedivo više je propitivan biološki oblik kretanja materije - po Vedenovu i
Kremjanskom život je samokretanje i samoregulacija koja je strukturirana na
različite nivoe, počev od makromolekula do viših funkcija mozga.

U naturfilozofiji i fizici postoje dve dominantne koncepcije o prostoru i vremenu.

Mehanicistička - supstancijala koncepcija – Njutn smatra da su prostor i vreme
apsolutni, supstancijalni i nezavisni. On razlikuje apsolutni i relativni prostor i takvo
vreme. Dakle, prostor i vreme su supstrati apsolutno nezavisni od materije.
Relaciona koncepcija kritikuje supstancijalnu. Njen osnivač je Demokrit, a
pripadaju joj Lajbnic, i u izvesnom smislu Ruđer Bošković sa stanovištem o
relativnosti prostora i vremena. Relaciona koncepcija koja je nastala sa Aristotelovim
uvidom u prostor i vreme, a postala dominantna s Dekartom i Lajbnicom, u osnovi
poistovećuje materiju i prostor kao protežnost tela i mesto koje telo zauzima, pri
čemu nema praznog prostora. Aristotelova primedba da prostor nije samostalna
supstancija koja postoji izvan telesne supstancije, može se uzeti kao značajan
doprinos modernijim učenjima o filozofskoj i fizičkoj dimenziji kategorije prostora.
Ajnštajnova teorija je vrhunac relacionizma u učenju o prostoru i vremenu, kako u
fizici, tako i u filozofiji i izvršio je ogoman uticaj na sovjete.
Za Lajbnica prostor je nešto relativno, poredak, koegzistencija, kao i vreme koje
je sukcesivno. Prostor i vreme su protežnost i trajanje, kontinuirano i sukcesivno
ponavljanje.
Lajbnicovu ideju o analogiji prostora i vremena tj. ideju o srazmeri i poređenju
tačaka prostora i tačaka vremena, preuzeo je Ruđer Bošković. Bošković dopušta
postojanje apsolutnog i relativnog prostora i vremena, iako je upravo tu s Lajbnicom
osporavao njutna. Ali za apsolutni prostor on kaže kako je to ipak imaginarni prostor,
rezultat našeg mišljenja. Relativni prostor je istinski i on se sastoji iz stvarnih, a ne
izmišljenih tačaka materije. On nije deljiv u beskonačnost i nije kontinuiran. Izvan
pojedinačnih stvari u svetu nema nikakvog vremena sem realnog. Svojom tezom da je
sve relativno i da se iz relativnog ne može izaći, Bošković je anticipirao Ajnštajnovu
teoriju relativiteta.
Žog polazi od postojanja prostora i vremena kao kvalitativno različitih formi
postojanja bića materije. Oni su univerzalni materijalni procesi - postoje mikro,
makro i mega vidovi prostora i vremena. Iz ovoga sledi da fizika prostora i vremena
nije moguća bez subjekta koji ih spoznaje (jer spoznajom (u spoznaji) postavljamo
pojmove mikro, makro i mega vidova).
Kagan u vremenu vidi prirodnu i socijalnu formu tj. fizičko i istorijsko vreme.
Prirodno vreme teče ravnomerno, a istorijsko teče neravnomerno, što zavisi od
progresivnog razvoja društva. Vreme prirode i vreme društva jesu objektivne forme
materije, a vreme kulture je forma društvenog samosaznanja.
Od svih vidova u sovjetskoj filozofiji najviše su propitivani fizički prostor - vreme.

61
 Hemijsko vreme ima različite vidove i oni se odnose na brzinu hemijskih reakcija,
pretvaranje, promene, uzajamna delovanja. Iz ovoga sledi da prostorno vremenski
raspored atoma u molekulu zavisi od materijalnog kretanja.
Većina savremenih sovjetskih filozofa i naučnika shvataju prostor i vreme kao
objektivne forme postojanja organske materije. Prostorno-vremenska organizacija
žive prirode ne postoji sama po sebi i ne nastaje ni iz čega, ona nastaje i razvija se na
fizičkim osnovama prostora i vremena, ali se ne svodi na njih. Ovako misle Oparin,
Umancev, Agarodnik...
Po Agarodniku vremenska organizovanost i postupnost bioloških procesa je u
osnovi jedan od konkretnih uslova postojanja organizma, a biološki časovi su
mehanizmi koji tačno upravljaju reakcijama i funkcijama organizama. Taj se
fenomen pojavljuje na svim nivoima živog, od jednoćelijskog, pa preko biljaka,
prostih životinja i čoveka.

ENTROPIJA

Entropija je termodinamička veličina koju je uveo nemački fizičar Klauzius.

Promena entropije je količnik promene količine toplote u jednom procesu i apsolutne
temperature.
U izolovanom sistemu entropija je ireverzibilni (nepovratni) proces, jer takav
sistem nema spoljašnjih podsticaja koji bi entropiju, kao termodinamičku veličinu,
smanjivali ili držali konstantnom. U neizolovanim sistemima kakvi su npr. živi
organizmi, entropija ne mora da raste, nego može i da opada, odnosno da ostaje
konstantna.
U popularnom značenju entropija je postepeno umiranje našeg kosmosa - u
jednom izolovanom sistemu, kakav je naš kosmos, svi oblici energije se postepeno
transformišu u toplotnu energiju, koja teži da se podjednako rasporedi u celokupnom
prostoru, pa se entropija povećava. Jedinica za entropiju je džul po stepenu
kelvinovom.
Entropija je mera neuređenosti u nekom sistemu, njena veličina služi kao mera za
verovatnoću. Prema drugom zakonu termodinamike entropija uvek raste, nered se
stalno javlja. Termodinamika je nauka o odnosu između toplote i mehaničke energije.
Entropija je fizička veličina koja meri stepen poremećenosti nekog sistema.
Povećanje nereda sa protokom vremena jedan je od primera tzv. vremenske strele
koja vremenu daje smer i razlikuje prošlost od budućnosti. Termodinamička
vremenska strela označava smer vremena u kome se nered povećava.
Kosmološka vremenska strela je smer vremena u kome se svemir širi.
Nered se povećava u istom vremenskom smeru u kojem se svemir širi. Postoji
mnogo više neuređenih stanja od uređenih, a uređena stanja vremenom postaju
neuređena.
Molčanov misli da je svet sistem nepovratnih pojava i procesa koji idu ka
povećanju entropije, haosa i degradacije energije.

POJAM MATERIJE

62
 Filozofiju prirode nemoguće je izgraditi bez promišljanja pojma materije -
pretpostavka je da materija i priroda nisu isto.
Razlikovanje materijalističkog od idealističkog stanovišta može se načiniti po tome
da li se duh nekako izvodi iz materije ili se priroda kao poredak, esencija stvari izvodi
iz duha.
Ne samo filozofija prirode, nego i filozofija duha ispoljile su tendenciju ka
materijalizmu. Npr. ljudski duh u njegovim istorijskim manifestacijama mogao je biti
shvaćen u zavisnosti od njegovih ljudski materijalno proizvodnih snaga.
S Aristotelom se stupa u filozofski diskurs kategorije materije. Aristotel u pojmu
hile promišlja jedan od 4 uzroka nastanka nekog bića, materijal sveta kako su
nagovestili filozofi fizisa. To je jasno nagovestilo ontološki put kategorije materije u
nauci. Aristotel je starim fizičarima pripisao zaslugu da su otkrili hile, kao jedan od 4
uzroka svega postojećeg. Materija nije delatna već trpi delanje. Materija je
mogućnost, dinamis.
Novovekovni materijalizam materije je različit jer je zasnovan na paradigmama
antičkog atomizma. Taj materijalizam ne shvata materiju kao arhe, već kao sav
materijalni svet, kao ono što je uzrok samome sebi i što za svoje postojanje ne traži
ništa izvan sebe. Bitno obeležje je otklon od ideje materije kao supstrata, što vodi
njenoj supstancijalnosti i totalitetu. Sovjeti se ne slažu s takvom konstatacijom i
nazivaju ovaj materijalizam mehanicističkim jer je materija poistovećena sa
atomskom strukturom sveta.
Bekon kritikuje shvatanje materije kao pasivnog supstrata, ona je izvan kvaliteta i
formi savršena fikcija ljudskog uma.
Po Brunu materija nije pasivni princip sveta, nego je stvaralačka supstancija,
koja u sebi drži sve mogućnosti kao forme. Ona je mogućnost bitka, bez nje ne bi bio
moguć svet, niti bilo kakvo svetsko događanje.
Didro je materiju shvatio kao beskonačnu raznoobraznost elemenata u prirodi.
Lok i Holbah pripisuju materiji opažljivost.
Marksov materijalizam ne počiva na ontološkim postulatima o primatu materije
nad duhom, budući da se materijalna predmetnost sveta ne može dovesti u pitanje.
On kategorijom prakse nastoji da prevlada materijalizam materije po kojem je
materija ono što postoji izvan i nezavisno od svesti. Ipak, njegov pristup asocira na
shvatanje materije kao supstancije - subjekta svih promena. Marks više smera ka
tome da je svet sačinjen od materije, a ne da proishodi iz nje.
Za Engelsa materija je nosilac jedinstva sveta, objektivitet koji postoji nezavisno
od čoveka i njegove svesti.
Kod Hegela je supstancija totalitet akcidencija, pravi odnos, odnos kauzaliteta.
Kod Platona pojam materije ima nefilozofsko značenje - drvo za gradnju, ona nije
demijurg, niti supstrat, arhe, već nešto bezoblično što kao takvo može da primi oblike.
Destrukcijm pojma totaliteta prirode kod sovjeta, težište se pomera sa
promišljanja ontologije prirode u ontologiju materije.
Kategorija materije je kod sovjeta najviši ontološki pojam pomoću kojeg se
nastoji misliti biće prirode. Sovjetski diskurs o kategorijalnom određenju materije
zbiva se unutar konteksta filozofskog i prirodno-naučnog mišljenja, ali je reč o
materijalističkom shvatanju materije. Svima je zajedničko to što pojam materije

63
poistovećuju s objektivnom realnošću, bilo da je shvataju supstratno, atributivno ili
supstancijalno.
Po Meljuhinu materija je mnoštvo objekata koji imaju sposobnost kretanja i
delovanja u prostoru i vremenu.
Po Fridmanu filozofski pojam materije izražava zajednička svojstva stvari.
Fizički, materija je nešto što se sastoji iz elementarnih čestica koje se kreću -
protona, neutrona, elektrona itd. koji su strukturno povezani privlačnim i odbojnim
silama.
Po Kedrovu ne postoje dva pojma materije jer je materija sva realnost koja se
ispoljava kroz konkretne oblike postojanja, materija je jedna, sve ono što nas
okružuje i što se odražava u našoj svesti. Teza o dve koncepcije materije je apsurdna.
Ipak, u gnoseološkom smislu materija je objektivna realnost, a u fizičkom se odnosi
na konkretan vid prirode.
Celovitiji prikaz shvatanja kretanja ponudio je Sviderski - kretanje je način
postojanja materije, njen sveopšti atribut. Materijalnošću kretanja izražava se
organska veza s kretanjem - materija nosilac promena, a apsolutnost kretanja odnosi
se na sveopštost, nužnost i bezuslovnost kretanja kao promene stanja. Materija je
protivrečna jer je u isto vreme postojana i promenljiva. Kretanje materije je
apsolutno, jer je mirovanje kao momenat kretanja relativno. Sviderski materiju ne
shvata kao mrtvu, nepromenljivu, pasivnu i kretanje uzima kao neodvojivi atribut
materije. Time se on suprotstavlja energetizmu po kojem postoji kretanje bez
materije. Energetizam polazi od otkrića zavisnosti mase tela od njegove brzine, tj.
Ajnštajnovog zakona ekvivalentnosti mase i energije - sveukupna unutrašnja energija
svakog fizičkog sistema je jednaka masi pomnoženoj brzinom svetlosti na kvadrat, i
od otkrića defekta mase.
Energetičari su poistovetili masu i materiju, što je navelo Sviderskog da utvrdi da
masa nije materija, već svojstvo kretanja materije. Masa je kao fizička veličina mera
kretanja ili mirovanja materije, inercije i gravitacionih svojstava objekata.

*Zakone kretanja materije nije moguće saznati, a jednu konačna jednačina

najverovatnije će biti kvantnovana nelinearna talasna jednačina talasnog polja
operatora koji naprosto predstavlja materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili
čestice.

FIZIS I KOSMOS

U filozofskom smislu grčka reč kosmos upućuje na celokupni poredak stvari

uređenog sveta koji je sazdan na temelju lepote, dobrote i harmonije. U nefilozofskom
smislu reč kosmos upućuje i na nakit, kićenje, čast, hvaljenje.
Helenski filozofi kosmološkog razdoblja, s kojima započinje filozofsko
prevladavanje teogonijske slike sveta, utemeljuju filozofski shvaćenu kosmologiju iz
koje će se razviti nauka o kosmosu.
Tek s Ajnštajnom je kosmologija načinila odlučan iskorak u promišljanju biti
kosmosa, a nakon njega došlo je do novih, velikih otkrića na području kosmologije.
Postavlja se pitanje da li kosmos može biti legitiman predmet filozofije i može li se
kosmos uopšte filozofski misliti!

64
 Sovjetski filozofi i naučnici smatraju da je moguće misliti filozofski pojam
kosmosa, razmatrati naučna pitanja i probleme kosmologije, ali sam pojam izvan i
nezavisno od naučnog konteksta, ne može da bude legitiman predmet filozofije jer se
tako zapada u konstrukcije kojima se vrši nasilje nad prirodom kosmosa. Nije
zadatak filozofije da misli budućnost vasione, već budućnost znanja (naučno znanje i
zaključke rasta tog znanja) o vasioni. Ona mora razumeti naučne revolucije u
kosmologiji - Ptolomej, Kopernik, revolucija vezana za postojanje predstave o širenju
vasione.
Klasična kosmologija je sledeći Njutna, shvatala kosmos kao mehanički,
beskonačni, prostorni i vremenski sistem, koji se nalazi u neizmenjenom statičkom
stanju.
Za Heraklita kosmos je red sveta, jedna večito živa vatra koja se s merom pali i
gasi.
Pitagora u ideji kosmosa vidi harmoniju koja spaja suprotnosti i prožima ceo
univerzum.
Za Demokrita postoje megas i mikros diakosmos.
Reč diakosmos Parmenid takođe upotrebljava u smislu poretka sveta.
U prirodno-naučnoj slici kosmos se zamišlja kao dostupni fizički svet univerzuma.
Kosmos kao čitav svet, zamišljen je kao uređen, pod vlašću izvesnog zakona,
sudbine, božje zapovesti.
Nijedan od prvih fizičara nije smatrao da ono iz čega je sve nastalo i ušta se sve
vraća jeste neki materijal čije bi svojstvo bilo u tome da je ono vidljivo i dodirljivo.
Vodi, vazduhu...oni su pripisivali večitost, nenastalost, nepropadljivost, promenu,
sposobnost da budu neki čulni poredak - kosmos, i da se s nužnom propašću svakog
poretka vrate u sebe same kao u neko seme, iz kojeg će potom izrasti jedan ili više
raznovrsnih poredaka.
Leukip naziva kosmos svemirom - velikim kosmosom. I svemir je po prvim
fizičarima mogao da se rodi i da raste do punog i savršenog oblika, da propadne, pa
opet da raste.
Istraživačka radoznalost prvih fizičara bila je usmerena na fizis.

Sa stanovišta istorije nauke, moguće je razlikovati Njutnovsku i realtivističku

koncepciju vasione. Njutnovske apriorne predstave o prostoru i vremenu prevladane
su relativističkom kosmologijom tj. teorijom relativiteta koja se zasniva na novoj
interpretaciji kretanja, prostora i vremena. U Ajnštajnovoj relativističkoj teoriji teže,
u kojoj se može naći ideja lobačevskog o tome da se geometrija sveta uslovljava
stvarnim fizičkim procesima i uzajamnim dejstvima, teža se poistovećuje sa
iskrivljenošću prostor-vremena, a zakon svetske teže izražava jedinstvo materije i
prostor –vremena. To znači da opšta terija relativiteta, kao teorija gravitacije,
uslovljava zavisnost metričkih (mernih, koji se mere, koji se mogu meriti) svojstava
prostor-vremena od raspoređenosti materije i energije. Ovako nastaje relativistička
kosmologija.

Generalno postoje dva puta u određenju kosmologije kao nauke:

65
 1. Kosmologija obuhvata sav svet, svet kao celinu, svet kao jedinstven fizički
sistem, sav univerzum.
2. Kosmologija za svoj predmet ima istraživanja konkretne kosmološke sisteme
i modele.

U prvom slučaju kosmologija ide ekstrapolacijom, a u drugom empirijskim

istraživanjima pomoću tehničkih sredstava.
Po Tursunovu, u savremenoj kosmologiji su na delu proplatonovska i
proaristotelovska koncepcija u kosmologiji. Platon je izvodio fiziku iz kosmologije u
smislu posebnog slučaja, a Aristotel je izgrađivao kosmologiju kao prirodni
produžetak fizike. Zapravo, reč je o dilemi dedukcija ili ekstrapolacija - po prvom,
zakoni fizike izvode se iz principa kosmologije, a po drugom, izgradnja kosmologije
ide sa ekstrapolacijom zakona fizike.
Proplatonovska koncepcija polazi od jedinstvenosti i obuhvatnosti vasione kao
celokupnosti svih materijalnih sistema.
Proaristotelovska koncepcija kreće se u granicama dostupnog teorijsko-fizičkog
znanja kojim se opisuju lokalna ponašanja materije, strukture i evolucije (evolucija -
razvitak, razvoj, razviće višeg, savršenijeg i komplikovanijeg iz nižeg, nesavršenijeg i
jednostavnijeg) svake astronomske pojave, sve do vasione u celini.
U sovjetskoj filozofiji i nauci vasiona se svata kao materijalni svet, sveukupnost
fizičkih nivoa strukturne organizacije materije.
Vasiona kao celovitost - ovo je netradicionalni pristup, vasiona je filozofska
kategorija, bliža kategoriji materije - objektivne realnosti, koja se odražava u sistemu
naučnog znanja. Materijalni svet je jedinstvo sveta.
Po Kazjutinskom objekt kosmologije je vasiona kao celovitost, a ta celina je jedan
od stupnjeva spoznaje vasione. Dakle, kosmologija promišlja samo onaj deo vasione
koji je dostupan njenom posmatranju.

Pojmovi vasione u savremenoj kosmologiji:

Posmatračka vasiona - vasiona dostupna našem posmatranju.

Astronomska vasiona - sistem galaktika kao celine.
Fizičko-teorijska vasiona - teorijski model koji opisuje astronomsku vasionu.
Fizička vasiona - celina kosmičkih sistema zasnovana fundamentalnim fizičkim
teorijama.
Materijalna vasiona - materijalni svet u celini.

Po zemljanovu kosmoj()ogija nije nauka, već učenje koje ne podleže

neposrednoj proveri.

FIZIS

Tek S Aristotelom pojmovno jeste fizis. Filozofski pojam prirode prvi put je u
svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel. Njegovo osnovno određenje prirode je da

66
je priroda počelo kretanja prirodnih bića prisutnih u njima ili mogućnošću ili
svrhovitošću.

U Metafizici priroda je:

1. Nastajanje onoga što raste

2. Ono prvo iz čega izrasta nešto što raste - prvo kretanje
3. Prvo iz čega nastaje neko od prirodnih bića
4. Plementi prirodnih bića
5. Supstancija prirodnih bića
6. Prva materija
7. Porma

U Fizici Aristotel kaže da je smešno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da

prirodna bića jesu, a bića koja imaju počelo kretanja u sebi su supstancija (bića koja
imaju počelo u sebi = bića koja jesu počelo tj. supstancija). Priroda je uvek neki
podmet i u nekom podmetu. Aristotel u više navrata određuje fizis i kao oblik i kao
materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je uzrok materije. Ne možemo znati šta je priroda
ako ne znamo šta je kretanje, jer je priroda počelo kretanja i promene.
Jedino filozof živi pogleda uperenog u prirodu i u ono što je božansko, vezujući
počela života uz ono što je večno i trajno.
Platon je ispod teorijskog dostignuća kojim je Demokrit mislio fizis. Platonovo
mišljenje prirode zapravo je mišljenje o stvarima prirode, o prirodi, ali nije mislio na
štastvo prirode, na njen pojam. Platon govori o prirodnim sposobnostima, prirodi
zakona, prirodi pravih filozofa,p rirodi dobrog...
U dijalogu Timaj stoji Platonova filozofija o prirodi, shvaćena kao filozofija o
prirodnim stvarima i stvarima prirode gde je priroda pretpostavljeni pojam.
Mišljenje prirode je mišljenje stvari prirode - Epikur, teorijski je ispod
Aristotelovog logičkog uređenja metafizike prirode kao fizike (fizika je metafizika
prirode, mišljenje bića prirode, prirode prirode), unutar kojeg je fizika znanje o
bitku(prirodi) prirodnog bića. Prirodno biće je ono biće koje u sebi ima počelo
kretanja, gde je fizis to počelo kretanja i promene, tj. supstancija kretanja prirodnog
bića. Ovo je najviše postignuće znanja o biti prirode u helenskoj filozofiji, podignuće
fizis u pojam.

S Ajnštajnom dolazi do novih otkrića na području kosmologije. Pojam kosmosa,

nezavisan od prirodnonaučnog znanja o njemu, ne može da bude legitiman predmet
filozofije zato što je to (pojam kosmosa) jedinstvo teorije i empirijskog istraživanja.
U savremenoj kosmologiji postoje brojni modeli vasiona, ali se teži ka
jedinstvenom. Današnji model kaže da vasiona započinje svoju evoluciju velikim
praskom, nakon čega se vasiona širi u skladu sa fizičkim zakonima. Takođe,
raspravlja se o pitanju konačnosti i beskonačnosti vasione.

Najpoznatiji kosmološki modeli su geocentrični i heliocentrični.

67
 KONAČNO - BESKONAČNO

Anaksimandar je tvrdio da je počelo i element svega apeiron, koji je beskonačan.

On sadrži potpun uzrok nastanka i propasti svega, a iz njega su se izdvojila nebesa i
postojeći beskonačni svetovi. Dakle princip svega određen je kao nešto beskonačno.

Pitagorejci – elementi brojeva su elementi svih bića i čitavo nebo je harmonija i

broj. Broj je shvaćen kao supstancija. Duša je samopokrećući broj.

Po Parmenidu - Biće jeste, a nebiće nije. Biće je jedno, nije ograničeno jer ono je
bez nedostatka, ispunjeno samim sobom. Ono je dovršeno, konačno i savršeno. Nema
ni vremensku odredbu, niti prostor.
Po Zenonu bitak kao bog jednak je samom sebi, nije bezgraničan, niti ograničen,
niti miruje, niti se kreće. Bitak je u apsolutnom identitetu sa samim sobom i iz njega
ne može ništa nastati.
Ako postoji mnogo bića, ona su ili velika ili mala, tako velika da su s obzirom na
veličinu beskonačna, i tako mala da nemaju nikakvu veličinu. Pretpostavljeno je da
ako se telo deli na beskonačni broj delova, onda ti delovi neće imati veličinu, ili će
imati veličinu , ali će njihova suma biti beskonačno velika.
Ako je svako biće na nekom mestu, i za mesto mora postojati mesto, i tako će ići u
beskonačnost, dakle, nema prostora.
Aporije protiv mnoštva pošivaju na matematičkom principu prema kome je suma
beskonačnog broja veličina takođe beskonačna.
Po Leukipu i Demokritu priroda svega su večne, sitne supstancije, neograničene
po mnoštvu - atomi, koji se kreću prazninom koja nije ništa, već biva (jeste). Svako
telo se može razdeliti na konačno mnoštvo delova, koji imaju veličinu. Postoji
beskrajno mnoštvo tela koja su nevidljiva zbog svog neznatnog obima. Atomi su
beskonačni s obzirom na veličinu i mnoštvo i kretanjem u vrtlogu po svemiru
stvaraju sve složeno.
I po Epikuru svet se sastoji iz atoma, kosmos je bezgraničan i po veličini i po broju
tela, a beskonačan je i broj svetova u njemu.
Po Anaksagori postojanje stvari nije apsolutna promena onog jednog, nego
spajanje beskonačnog broja najsitnijih delića - homeomerija. Nus je umno načelo, a
homeomerije materijalno.
Platon prvi upotrebljava reč stoiheia - element u razmatranjima o prirodi da bi
označio sastavne delove svakog mogućeg sadržaja ili građe iz koje se sastoji neko već
oblikovano biće.
Aristotel na početku u Fizici kaže da se u svakom istzraživanju koje treba da
dovede do saznanja ili znanosti, utvrđuju principi - arhe, uzroci - forma, materija,
osnov kretanja, svrha, i elementi - stoiheia.
Stoiheia prvobitno označava slova alfabeta - kao što se jezik može raščlaniti na
slova, svaka stvar se sličnim raščlanjivanjem može redukovati na poslednje sastavne
delove. Iz konačnog broja elemenata može da nastane beskonačan broj stvari.
Aristotel kritikuje Platonovu ideju i kaže da između ideje i ideje čoveka uopšte
mora da postoji neki posrednik, pa i između pojedinačnog čoveka...pa u
beskonačnost.

68
 Pitagorejci, Demokrit i Anaksagora pretpostavljaju da tih elemenata nije konačan
broj, već da ih ima beskonačno mnogo, ali imaju konačan broj karakteristika.
U hrišćanstvu bog je ono beskonačno, a svet je konačan, ograničen u prostoru i
vremenu.
Bruno zastupa tezu o beskonačnosti sveta...
Po Spinozi supstancija ima beskonačno mnogo atributa, ali su ljudskom mišljenju
dostupni samo mišljenje i protežnost. Njeni atributi čine njenu stvaralačku prirodu -
natura naturans, a njeni modusi kao konačna strana supstancije, jesu stvorena
priroda. Svaka je konačna stvar organičena, dok je bog neograničen kao večni bitak.
Konačne stvari ne postoje vlastitom nužnošću, pa u sebi nose negaciju kao
ograničenje - svako određenje je negacija. Po Boškoviću vreme i prostor su
kontinuirani i deljivi u beskonačnost, iako ne postoje realno.
Beskonačno - Lajbnicova monada mišljena je kao beskonačno mala veličina u
matematičkom smislu. Svaka količina deljiva je u beskonačnost. Svaka beskonačno
mala količina sastavljena je iz beskonačno male količine iz koje je svaka količina
sačinjena.

Kod Kanta ovi pojmovi vezuju se za iskustvo i stvar po sebi tj. za kosmološku
antinomiju - svet ima početak u vremenu i ograničen je s obzirom na prostor -
antiteza - svet nema početka u vremenu, niti granice u prostoru nego je beskonačan -
um upada u antinomije kada spekulativno misli celinu sveta.

Po Hegelu filozofiji je uvek stalo da se ono supstancijalno - ideja, predstavi i kao

subjekt, drugost, promena, kretanje, konačnost, svet, čovek. Ideja je prvi i trajni oblik
kretanja refleksije kao uspostavljanja supstancijaliteta i individualiteta. Ideja, kao
ono apsolutno, individuira su u konačna bića, konačne stvari, konačnu svest (ili
konačni svet). Svako određenje ideje, kao svet prirodnih ili duhovnih stvari jeste
njena negacija, negacija njene apsolutne neodređenosti. Svako određenje apsolutnog
je ukonačenje - postajanje konačnog iz beskonačnog. Duh je najvlastitija moć
gubljenja sebe u drugom, neduhovnosti, ali i zarobljenosti duha u svetu vlastite
konačnosti -n eduhovnom sadržaju.
Cilj filozofije jeste razumevanje umstvenosti univerzuma, prirode, ali i
razumevanje umstvenosti konačnog duha čovekovog povesno - duhovnog sveta -
razvitak prirode do njenog osvešćenja u inteligenciji.
Ono što se sa stanovišta moderne nauke naziva kvalitativnim svojstvima materije
sistematizovano je u kvalitativnim svojstvima hemijskih elemenata i njihovih
izotropa, izobara i izomera, ali se ta svojstva u suštini vezuju za kvantitativna.
Molekularna biologija traga za poslednjim nesvodivim elementima žive materije i
genima kao jedinicama odgovornim za fenotipske karakteristike živih bića.
Sa stanovišta istorije nauke, moguće je razlikovati Njutnovsku i realtivističku
koncepciju vasione. Njutnovske apriorne predstave o prostoru i vremenu prevladane
su relativističkom kosmologijom tj. teorijom relativiteta koja se zasniva na novoj
interpretaciji kretanja, prostora i vremena. U Ajnštajnovoj relativističkoj teoriji teže,
u kojoj se može naći ideja lobačevskog o tome da se geometrija sveta uslovljava
stvarnim fizičkim procesima i uzajamnim dejstvima, teža se poistovećuje sa
iskrivljenošću prostor-vremena, a zakon svetske teže izražava jedinstvo materije i

69
prostor –vremena. To znači da opšta terija relativiteta, kao teorija gravitacije,
uslovljava zavisnost metričkih svojstava prostor-vremena od raspoređenosti materije i
energije. Ovako nastaje relativistička kosmologija. Postoje beskonačni i konačni
relativistički modeli vasione.
Po Ajnštajnu svet je zakrivljen, a u vremenu beskonačan. Što se Brina tiče,
prirodno je nemoguće da se bilo koje frizičko dejstvo da se telo kreće kroz prostor
beskonačno velikom brzinom.
Po Hajzenbergu jedino o čemu se u atomskoj fizici može govoriri u opisu
elementarnih čestica je funkcija verovatnoće, a tada je reč o mogućnosti ili tendenciji
ka biću, ne o samom biću. Dakle, elementarna čestica u savremenoj fizici je daleko
apstraktnija nego atom u grčkoj filozofiji i ona je zato dosledniji vodič za ponašanje
materije.
Po Demokritu svi atomi se sastoje od iste supstancije. U savremenoj fizici
elementarne čestice se sastoje od energije, pa je energija prva supstancija sveta, ono
što pokreće.
Elementarne čestice nisu večne i neuništive jedinice materije, kao demokritovi
atomi, one se mogu međusobno pretvarati i nestajati, jer se sastoje od energije kao
supstancije, a to podseća na pitagorejsko učenje i Platonov Timaj, gde su elementarne
čestice zapravo matematički oblici.
U atomskoj fizici elementarne čestice su isto tako matematički oblici-simetrije. Po
Platonu priroda je izvorno matematička.
Elementrane čestice, ne mogu se razložiti na ono iz čega se sastoje, a dqa to nisu
opet elementarne čestice-pretvaranje nenergije u materiju omogućava da delovi
elementarnih čestica, opet budu iste takve elementarne čestice. Ovo je Hajzenbergov
najtemeljniji odgovor o prirodi elemenata prirode.

*HEGELOVO SHVATANJE PRIRODE

Anaksimen nije shvatio vazduh samo u njegovom empirijskom obliku već i kao
pneumu. Po hegelu to je prelaz sa filozofije prirode na filozofiju svesti tj. Napuštanje
predmetnog načina prasuštine. Filozofi prirode odrešivali su suštinu kao nešto što je
tuđe, negativno u odnosu na svest. Sada duša-vazduh može da bude opšti princip.

PRAZAN PROSTOR I NEBIĆE

leukipu i demokritu priroda svega večne, sitne supstancije neograničene po
mnoštvu-atomi koji se kreću prazninom koja nije ništa već biva.svako telo se može
razdeliti na konačno mnoštvo delova, koji imaju veličinu. Postoji beskrajno mnoštvo
tela koja su nevidljiva zbog svog neznatnog obima. Atomi su beskonačni s obzirom na
veličinu i mnoštvo i kretanjem u vrtlogu po svemiru stvaraju sve složeno.
I po epikuru svet se sastoji iz atoma, kosmos je bezgraničan i po veličini i po broju
tela,a beskonačan je i broj svetova u njemu.
Empedokle odbacuje ideju nebitka i praznine. Nešto ne može da postane iz nebića
jer ne bića nema-elejci. U svemiru nije ništa ni prazno ni prepuno.

70
 Elejci postavljaju tezu da bitak jeste, a nebitak nije. Demokrit kaže da bitak jeste,
a i nebitak , pošto ue isto s bitkom. Bitak je punina, a nebitak praznina koja biva.ta
praznina, ništa je neograničena.ono puno jesu nedeljive čestice-atomi, koji se kreću u
praznini. Da bi mnoštvo i kretanje bilo moguće potrebna je praznina-to predočava i
aristotel.atomi se mehanički udružuju u beskonačnosti-bespočetnosti prostora i
vremenske večnosti.atomi se razlikuju po obliku, poretku i položaju.
Ideja o diskontinuitetu materije atomista aristotelu nije bila dovoljno utemeljena,
jer kad bi praznina postojala, telo bi nužno bilo u mirovanju ili bi se beskonačno
kretalo, budući da ga ništa jače od njega ne bi zaustavilo. Praznina sama po sebi ne bi
mogla ni da pokrene telo iz mirovanja, ni da ga zaustavi u njegovom kretanju. Po
aristotelu tela prelaze iz mirovanja u kretanje i obrnuto.
Galilej je formulisao princip inercije, kao jedan od osnovnih principa
novovekovne mehanike, pa je morao da prihvati i prazninu tj. Prazan prostor, vakum.
Sila inercije je i svojstvo pasivnostio materije i njeno aktivno odupiranje kretanju.
Pošto praznina postoji, tela moraju da ostanu u stanju nirovanja ili jednakog
pravolinijskog kretanja. Princip inercije vizirao je ponašanje pojedinačnog
materijalnog tela u slobodnom nenaseljenom prostoru.

Dekart izjednačava prostor s protežnošću

Bošković
+
Konačno i beskonačno jer se nebiće tretira i kao ništa, granica, ukonačivanje...

ARISTOTELOVA FIZIKA
Tek S Aristotelom pojmovno jeste fizis.Filozofski pojam prirode prvi put je u
svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel.njegovo osnovno određenje prirode je da
je priroda počelo kretanja prirodnih bića prisutnih u njima ili mogućnošću ili
svrhovitošću.

Aristotelova teorijska filozofija bavi se stvarima koje ne mogu biti drugačije-

metafizika, fizika i matematika. Fizika se bavi bićem u čijem se bitku nalazi uzrok
kretanja. Ona se bavi bitkom samo tako što on postoji neodvojivo od materije tj.
Prirode. U praktičkoj i poietičkoj f. Princip se nalazi u delatniku. Fizika je teorijska
nauka koja se bavi prirodnim bićima koja nisu bez kretanja,za razliku od matematike
koja posmatra ono nepokretno, uvek imaju materiju, a njihova je bit pokretnost i
nesamostalnost. Aristotel zamera platonu što ne razjašnjava kako ideja kao
nepokretna može biti uzrok kretanja.Psihologija takđe spada u fiziku.
Metafizika saznaje kako biva sama bit, a fizika omogućava da se uopšte može
pojaviti pitanje o bitku bića- na prirodnim se bićima najbolje vidi da ona opstokje
prema vlastitoj biti i da uvek bivasju ono što jesu-to je njihova trajnost vrste-eidos.
Trajnost svih vrsta jeste pojam bitka, trajna prisutnost eidosa, ono što je uvek bilo i
što će uvek biti ono što jeste.
Za razliku od starih filozofa aristotel jasno razlukuje pojmove kao što su uzroci-
aitia, elementi-stoiheia i arhe-počela, što mu omogućava da vlastito istraživanje vrši
ona ontološkoj diferencijaciji bitka i bića, a da ne razmatra bitak kao biće.
Aristotel razlikuje 4 uzroka-usia-bivstvo-forma-prvotno zašto kao uzrok i počelo

71
 2.materija-hile-tvar
3.princip kretanja-delatni uzrok-grnčar
4.princip svrhe-dobro-radi čega-svrha sveg nastajanja i kretanja

Ni forma ni materija ne nastaju. Međutim pitanje je kaka se one mogu

sjedinjavati ako ne postoje posebno, ne postoje li tadav stvari večno, ne nastajući i
propadajući.
Aristotel uvodi formu mogućnosti-dinamis i formu zbiljnosti-energeia, koja se još
određenije utvrđuje kao forma entelehije, koja predstavlja svrhu i realizaciju svrhe.
Materija je mogućnost promene, zbiljnost ne pripada njoj nego formi koja je
delatnost. Energeia, kao čista delotvornost, ne postoji bez materije-mogućnosti. Ono
što nastaje , ne nastaje iz ničega, nego je ostvarivanje molgućnosti. Nastajanje nije
prosto sjedinjavanje atoma, elemenata, homeomerija. Uzrok kretanja-nastajanja i
nestajanja, nije van svbeta, već u njemu.
Jedinstvo materije i forme omogu’avaju postojanje rayli;itih oblika supstancije.
Prvi njen oblik jeste ;ulna supstancija, ona je delom večna, delom propadljiva, a u
svojoj osnovi je promenljiva u pogledu onoga šta jeste,kvaliteta(postajaynje i
propadanje), (umnožavanje i smanjivanje)kvantiteta i mesta.
Ništa ne postaje iz ničega, sve postaje iz nečeg što već bitiše.
Drugi oblik supstancije, viši od čulne supstanciuje, je onaj po kome i iz koga stvari
nastaju. To je supstancijalni oblik delatnosti kao razum, koji uma svrhu-eidos ili
misao kao ono delatno uopšte.
Treći, najviši oblik supstancije je bog kao mišljenje mišljenja-ćista delatnost-
nepokretni,večni pokretač, večito nepokretno nebo koje sve pokreće
Dok se prva filozofija bavi onim što je nepokretno, nepromenljivo i večno, fizika
ima za svoj predmet ono što je pokretno, promenljivo, izučava one stvari koje u sebi
imaju počelo kretanja i stajanja.
Centralno mesto u aristotelovom određenju prirode imaju
Svrha-poraqdi čega
Nužnost
Aristotel kaže da su empedokle i anaksagora, došavši do objašnjenja procesa u
prirodi kroz ljubav i mržnju, odnosno um-do svrhovitog objašnjenja prirode,odmah
od njega i oprostili. Za aristotela je svrha princip prirode,ali ne kao spoljašnja, već
kao unutrašnja određenost prirode stvari. On ima u vidu unutrašnju sv rsishodnost
prirode kao njen temeljni karakter. Ono što se dešava po prirodi jeste nešto
konstantno-smrtni čovek rađa šoveka-njegov rod je konstantan. Biće u prirodi vezano
je za njegov rodni lanac. Nositi u sebi prirodnu svrhu znači od početka biti onakvim
kakvim se postaje-svrha nečega je njegova priroda. Priropda svake stvari je njen
eidos koji se tealiuje u materiji. Ono što nastaje jeste u osnovi nastajanja, jer ne bi
moglo nastati da mu u osnovi nije njegova svrha-eidos. Dakle. Priroda je imanentni
princip nastajanja,kretanja. Prirpda je entelehija, ono što proizvodi samo sebe,
samosvrhovita je jer ima soj logos.
Dakle, aristotel teleološki određuje prirodu, ali ta svrhovitost ne može se pojaviti
bez onog što je u njoj nužno, a ni nužnost se ne može pojaviti ako joj u osnovi ne leži
svrha.

72
 Kretanje je ostvarenost-entelehija onoga što je po mogućnosti, ostvarenost
pokretljivog kao pokretljivog. Reč entelehija, slična energeii-delatnost učinak, enteles
ehein-postići delatnošću unutrašnju svrhu. Dete je čovek u mogućnosti jer u sebi nosi
odraslog čoveka.
Aristotel određuje prostor kao nepokretnu granicu onoga što obuhvata. Ono nije
svojstvo predmeta, nego tela koje obuhvata, s kojim postoji u isto vreme. Mesto ostaje
kao ono mirujuće i nepromenljivo. Ono je istovremeno i diskretnost-ono što
ograničava i odvaja razliku tela, i kontinuitet-gde cela veličina prethodi delovima.
Prostor nije samo ono što pripada telima kao granica, nego i ono što nema nikakve
razlike, odvojenosti u sebi.
Aristotel vezuje vreme sa kretanjem. Vreme nije kretanje,ali ne postoji bez
kretanja. Vreme je broj kretanja s obzirom na ono pre i na ono posle. Ono je jedno
isto sada koje je uvek drugo. Na osnovu sada vreme je kontinuirano, ali i diskretno jer
je deljenje i udruživanje. Vreme je jedinstvo i razlika, vlastitog kontinuiteta i
diskretnosti.

Aristotel deli kretanje na pravolinijsko kretanje zemaljskih tela i kružno kretanje

nebeskih sfera.
Kretanje i vreme ne nastaju, oni su neprekidni-kružni.
Po aristotelu empedokle je prvi filozof koji je razdvojio uzrok od principa
kretanja-ljubav,mržnja.

Materija-po plotinu poslednja emanacija jeste materija, ona je potpuno

potamnjenje isijavanja svetlostio jednog,ona je supstrat, prima formu. Ona je princip
zla,lišenosti.

POJAM ŽIVOTA

Šta čini bit života? Da li se život može redukovatio na svoj fizički i hemijski
sastav? Da li se kategorija života mora uvek objašnjavati kategorijama iz naučne
sfere). P. P. Da li je život filozofska ili naučna kategorija?
Problem suštine i porekla života fundamentalno je filozofsko pitanje biologije i
ono je neposredno vezano sa opštom teorijom života, evolucionom teorijom i
genetikom, pošto one razotkrivaju život kao formu kretanja materije.
Nedokučiva je granica koja deli neživo od živog. Živi organizmi imaju dodatna
svojstva koja ne pripadaju neživim organizmima.
Velika analogija koja povezuje područje neorganske materije, s područjem sveta
živih organizama, nalazi se u koncepciji razumevanja postojećeg pomoću otkrivanja
novih elemenata. Atomi i organske ćelije pokazuju se kao analogni. Elementi koji
sačinjavaju organski svet pokazuju se kao veće celine u odnosu na elemente koji čine
organski svet. Ćelije koje čine biljke i životinje, predstavljaju vidljive prirodne
objekte biologije, kao i veći deo ćelijskih elemenata.

73
 Granice deljivosti i atoma i ćelija, ne postoje kao prostorne granice. Najznačajnije
organele ćelije su mitohondrije, one su energetska centrala ćelije. Tu vrstu organela
poseduju sve ćelije živih organizama biljaka i životinja, a bakterije ne. Razlika
između bakterija i drugih živih organizama, svodi se na razlikovanje ćelija-aerobnih i
neaerobnih. Bakterije su poseban oblik živih organizama koje mogu da egzistiraju i
bez kiseonika. Evoluciono stanovište dopušta da mitohondrije imaju svoje evolutivno
poreklo u bakterijama koje su prvobitno naselile citoplazmu kao paraziti.
Protoplazma je osnovna materija celokupne ćelije i 96 posto je sastavljena od
vode. Za održavanje života odsudnu ulogu ima rad-proizvodnja ili sinteza proteina,
lipida, nukleinskih kiselina i razmena materije sa spoljašnjom sredinom, mehaničko
kretanje.
Atomskom jezgru odgovaraju hromozomi odnosno geni. Biohemijski ekvivalent
gena je DNK. Funkcionisanje molekula DNK opisuje se kao proces replikacije i kao
proces transkripcije. Replikacija je sposobnost gena da se pri deobi ćelija umnožava u
istovetnim kopijama.
Transkripcija označava sposobnost DNK da produkuje drugu vrstu nukleinske
kiseline RNK. DNK i RNK imaju odsudnu ulogu u nasleđivanju karakteristika živih
organizama.
Duga tradicija evropske fil. pokušavala je da razume prirodu analogno živim
sistemima - sve se gledalo kao telos posredovan umom.
Dekart i Lajbnic bili su uvereni da su živa bića mehanizmi, koji se razlikuju po
stepenu složenosti njihove organizacije.
Moderna teorija evolucije počiva na ideji da žive organizacije tokom dugog
vremena istorije života na zemlji, povećavaju svoju složenost u međudejstvu sa
okolinom. Tu je pitanje o poreklu života bez prihvaćenog odgovora, ali se sugeriše da
to poreklo treba tražiti u nekom slučajno nastalom pra-obrascu životne organizacije,
kao što su virusi i bakterije, koje sada reprezentuju primitivne anaerobne organizme.
Paster je eksperimentalno pokazao da je prelaz neorganske materije u organsku
nemoguć, ali ostala je pretpostavka da se u prošlosti tako nešto ipak dogodilo, pod
specijalnim fizičkim i hemijskim uslovima, iako je verovatnoća bila gotovo ravna nuli.
Živi organizmi, suprotno svim drugim materijalnim sistemima, nužno ispoljavaju
smanjenje entropije-negentropiju, odnosno uvećavanje poretka diferenciranih
energetskih elemenata, postižući to što u procesu razmene materije uzimaju energiju
iz spoljašnje sredine.
Pretpostavka da je životna organizacija možda večna, ne protivreči teoriji biološke
evolucije, ali je u protivrečnosti sa široko prihvaćenom tezom univerzalne evolucije.
Hans Driš preuzima ideju o entelehiji. On je pretpostavio da razvićem organizma
upravlja jedna posebna životna sila koju je nazvao entelehijom. Ono deluje
svrsishodno i rezultira oformljenjem živog organizma.
Bergson svoju ideju životnog poleta suprotstavlja pasivnosti materije. I po Drišu
materija je nesposobna za samoorganizaciju.
Bor je u izvesnom smislu bio naklonjen vitalizmu i sugerisao da biološka
istraživanja treba da imaju samostalnost u odnosu na fizička.
Šredinger pokušava da misli život s kvantnomehaničkog stajališta. On ide tragom
Delbrika, osnivača molekularne biologije, koji je bio Borov učenik, i pokušava da
načini fizički pristup živoj ćeliji. Šredinger sugeriše da je suštinska stvar, kad je reč o

74
živoj materiji u metabolizmu u kojem se organizam uspešno oslobađa svake
entropjije, jer organizam ne može da ne stvara dok je živ. Organizam se hrani
negativnom entropijom, on povećava svoju entropiju tj. stvara pozitivnu entropiju i
na taj način teži opasnom stanju maksimalne entropije tj. smrti.
Da li Šredinger tezom da se živa materija hrani negativnom entropijom iz svoje
okoline, čime organizam izmiče raspadu, zagovara narušavanje važenja drugog
zakona termodinamike?
Živi organizam može da usporava taj proces neprestanim uzimanjem negativne
entropije iz svoje okoline. Ipak, apsurdno je smatrati razmenu materije suštinskom.
Pitanje je u čemu je bit prirode života.
Šredingerov spis Šta Je Život odigrao je značajnu ulogu za molekularnu biologiju
– on je pretpostavljao da će zagonetnost nasledne supstance biti jednog dana
razrešena, kada budu otkriveni takvi opšti zakoni fizike, koji će obuhvatiti i biološke
zakone razvića individualnih živih organizama kao svoje posebne slučajeve.
Glavni problem sastoji se u tome da se otkrije struktura oplođene jajne ćelije. Po
Šredingeru hromozom je jedna vrsta aperiodičnog kristala. Svaki
gen je proteinski molekul, u kojem su atomi sjedinjeni na vrlo čvrst način.
Najplodnija Šredingerova razmatranja bila su vezana za ideju o informaciji, koja je
našla svoju upotrebu u teoriji informacija i genetici. Pomoću te opšte ideje trebalo je
povezati termodinamiku verovatnoće s kojima se operisalo u talasnoj mehanici i
termodinamiku života. Termodinamika života karakteriše se umanjivanjem entropije,
odnosno nekom vrstom stvaralačke aktivnosti.
Ideja o genetičkoj informaciji ušla je u pojmovne sklopove mikrobiologije i
neposredno se odnosila na pitanje o tome kako živi organizmi uspevaju da sačuvaju i
da nasleđem prenose evolucijom stečeno iskustvo o sopstvenom formiranju. Po
Šredingeru hromozomsko vlakno sadrži šifrovanu celokupnost jednog organizma, od
njegovog razvića do funkcionisanja.
Izvan biologije i f. prirode Levi Stros je povezao ideju genetskog koda sa
strukturalnom lingvistikom tj. univerzalnim jezikom.

Vitalizam polazi od toga da je proces života uslovljen nekim posebnim

nematerijalnim nadprirodnim principom.
*Aristotel i Hipija tvrde da Tales i neživim stvarima pripisuje dušu na temelju
magnetizma. Duša je nešto što podstiče kretanje. Po Talesu je celi svet prožet životom
- hilozoizam. Kao jedinstvena i životna celina, priroda u sebi nosi načelo kretanja –
ceo svet je oduševljen. U ovom kontekstu duša se odnosi na život.
Za Oparina život je savršena forma organizacije materije koja se mogla javiti
samo kao rezultat evolucionog procesa, kao određena etapa u istorijskom razvitku
materije. Materija se javlja kao supstrat života. Po njemu su priroda, poreklo i
rasprostiranje života, tri večna pitanja nauke i filozofije.
Biotička sinteza organskih tvari je karakteristična samo za savremenu epohu
postojanja naše planete.
U početku svog postojanja zemlja je bila bez života. Na njoj je bilo abiotičkih
sinteza ugljenih jedinjenja koja su se usložnjavala i tako su se formirali individualni

75
sistemi. Iz individualnih sistema formirali su se probionti i na kraju prva živa bića.
Prvo slede hemijska i predbiološka, pa tek onda biološka evolucija.
Hemijska evolucija ugljenih jedinjenja protekla je na molekularnom nivou na
osnovu opštih kvantnomehaničkih , termodinamičkih i kinetičkih zakona.ali
nastajanje života označilo je nastajanje novih zakonitosti, pr. selekcije. Takvi sistemi
organizama crpe iz spoljne sredine tvari i energiju i tako se suprotstavljaju porastu
entropije, sposobnošću njenog umanjivanja u procesu rasta i razvoja.
Život je rezultat potpuno zakonitog procesa u razvoju materije i nije rezultat
nikakvog plana tvorca, srećne slučajnosti ili samozačeća.
Život nastaje i sada jer on kao jedan od oblika kretanja materije, mora nastajati
uve kada se za to stvore potrebni uslovi. Nije isključena mogućnost da se u nekom
kutku naše planete, gde postoje uslovi, a gde nema organizama, rađa novi život.
Život je u svojoj osnovi materijalan, ali nije svojstven sveukupnoj materiji, pa se
ne može svesti na fizičke i hemijske zakone.
Fundamentalne osobin živog su – sposobnost prevladavanja narastanja entropije,
svrhovita organizacija i nasleđivanje.
Oparin ukazuje da neorganski svet ima tendenciju ka neuveličavanju evtropije,
što i jeste suština drugog zakona termodinamike.
Za kaganovu život je je jedna od formi kretanja materije.

ORGANSKI PROCESI

Živi organizmi, suprotno svim drugim materijalnim sistemima, nužno ispoljavaju

smanjenje entropije-negentropiju, odnosno uvećavanje poretka diferenciranih
energetskih elemenata, postižući to što u procesu razmene materije uzimaju energiju
iz spoljašnje sredine.
Fundamentalne osobine živog su - sposobnost prevladavanja
narastanja entropije, svrhovita organizacija i nasleđivanje.
Ideja o genetičkoj informaciji ušla je u pojmovne sklopove mikrobiologije i
neposredno se odnosila na pitanje o tome kako živi organizmi uspevaju da sačuvaju i
da nasleđem prenose evolucijom stečeno iskustvo o sopstvenom formiranju. Po
šredingeru hromozomsko vlakno sadrži šifrovanu celokupnost jednog organizma, od
njegovog razvića do funkcionisanja.
Za održavanje života odsudnu ulogu ima rad-proizvodnja ili sinteza proteina,
lipida, nukleinskih kiselina i razmena materije sa spoljašnjom sredinom, mehaničko
kretanje.
Po oparinu karakteristike organskog procesa je uzajamno hemijsko dejstvo
pojedinih sastavnih delova protoplazme. Za protoplazmu je najbitniji red hemijskih
procesa u vremenu, a ne raspored delova u prostoru-mehanicizam. Njihova određena
harmonična povezanost, upravljena je kas odravanju čitavog živog sistema kao celine.

76
Jedan živi organizam živi samo dok kroz njega kao neprekidna struja protiču čestice
materije i sa njima vezana energija. Organizam iz spoljašnje okoline unosi raznolika
hemijska jedinjenja i on ih pretvara u supstancu samog organizma, koja postaje
slična onim hemijskim jedinjenjima koja su već ulazila u sastav živog bića-asimilacija.
Uporedo sa asimilacijom teče dezasimilacija-materije živog bića ne ostaju
nepromenjene, već se razlažu, a produkti raspadanja izbacuju se u spoljašnju sredinu.
Tako se supstanccija živog organizma uvek kreće.
Sa hemijske tačke gledišta proces razmene materije sastoji se iz oksidacije,
redukcije, hidrolize, kondenzacije. Uzrok velike brzine reakcija u protoplazmi je
prisustvo bioloških fermenata-katalizatora. Svaki ferment zadužen je za određenu
reakciju.
Ono što odvaja žive organizme od neživih je pravac i celishodnost poretka koji
pripada živozu-samoobnavljanje i samoodržanje! Protoplazma je dinamički postojan
sistem jer se održava zahvaljujući zakonitom poretku hemijskih preobražaja.
Reakcije u protoplazmi se odigravaju ogromnom brzinom i ustaljeno, za razliku od
reakcija u koacervatima.
Struktura koacervata suviše je bila zavisna od spoljašnjih okolnosti,pa je u toku
evolucije morala biti zamenjena takvim dinamičkom postojanom organizacijom, koja
je obezbeđivala određeni pravac fermentativnih reakcija, u smislu preovlađivanja
sinteze nad raspadanjem.
Prva živa bića bila su znatno savršenija od koacervatnih kapljica, ali prostija od
savremenih bakterija i drugih mikroorganizama. Prirodno odabiranje nastavilo se i s
pojavom života. U procesu evolucije ovi organizmi su morali da izgrade sposobnost
da sami stvaraju organske materije iz materijala neorganske prirode.
Tako su nastale najprostije biljke-modro zelene alge. Druga živa bića sačuvala su
stari način ishrane, ali su se hranila ovim algama. Tako je postao svet životinja u
svom prvobitnom obliku.
Na početku su i biljke i životinje bile predstavljene najsitnijim jednoćelijskim
organizmima, ali je vezivanje ćelija u zajednice, postanak višećelijskih organizama,
otvorilo neviđene mogućnosti za promene ili razvitak živih bića.
Prirodno odabiranje je odavno sklonilo sa lica zemlje sve prelazne karike koje u
procesu razvitka materije vezuju živo i neživo. Zato se tako oštro razlikuju živa bića
od predmeta i materijala neorganske prirode.
Po darvinu su savremene biljke i životinje, a među nujima i čove, proizašli od
manje organizovanih, prostije sagrađenih živih bića, koja su nekada naseljavala
zemlju. Najprostija živa bića predstavljaju rodonačelnike svega na zemlji. Odakle su
ta prva bića Darvin nije odgovorio.

FORME ORGANSKOG, STUPNJEVI ORGANSKOG

Poimanje prirode putem ideje evolucije, ima u svojoj prirodno naučnoj osnovi
dovoljan broj heterogenih principa. Mnogi autori se zadovoljavaju time da istražuju
evoluciju samo u biološkom domenu i da pretpostavljene etape univerzalne
univerzalne evolucije, posmatraju samo kao etape stvaranja uslova za nastanak i
evoluciju živih organizama.

77
 Široko raszrađena ideja o evoluciji živog sveta vezuje se za darvina, mada je
generalnu evolucionističku koncepciju razradio herbert spenser
Moderna teorija evolucije nastoji da polazeći od sadašnjeg stanja sveta
pretpostavke vrše do nediferenciranog početka. Priroda je izjednačena sa evolucijom
Kreacionističke teorije mnogo toga su u prirodnim zbivanjima pripisivale
čudesnoj moći tvorca..

Prva živa bića bila su znatno savršenija od koacervatnih kapljica, ali prostija od
savremenih bakterija i drugih mikroorganizama. Prirodno odabiranje nastavilo se i s
pojavom života. U procesu evolucije ovi organizmi su morali da izgrade sposobnost
da sami stvaraju organske materije iz materijala neorganske prirode.
Tako su nastale najprostije biljke - modro zelene alge. Druga živa bića sačuvala su
stari način ishrane, ali su se hranila ovim algama. Tako je postao svet životinja u
svom prvobitnom obliku.
Na početku su i biljke i životinje bile predstavljene najsitnijim jednoćelijskim
organizmima, ali je vezivanje ćelija u zajednice, postanak višećelijskih organizama,
otvorilo neviđene mogućnosti za promene ili razvitak živih bića.
Prirodno odabiranje je odavno sklonilo sa lica zemlje sve prelazne karike koje u
procesu razvitka materije vezuju živo i neživo. Zato se tako oštro razlikuju živa bića
od predmeta i materijala neorganske prirode.
Po Darvinu su savremene biljke i životinje, a među nujima i čove, proizašli od
manje organizovanih, prostije sagrađenih živih bića, koja su nekada naseljavala
zemlju. Najprostija živa bića predstavljaju rodonačelnike svega na zemlji. Odakle su
ta prva bića Darvin nije odgovorio.
Polazno mesto u darvinovoj koncepciji je bilo načpuštanje aristotelovskog pogleda
na živu prirodu kao na sistem večno postojećih rodova i vrsta. Aristotel je govorio o
večnim formama živih bića-iz semena jedne vrste, uvek se rađa biće odgovarajuće
vrste. Živa bića nastaju zahvaljujući spajanjuj pasivnog principa materije i forme kao
aktivnog principa. Forma živih bića je entelehija.ona formira telo i pokreće ga.
Darvinovo gledište je bilo da više životinjske forme imaju poreklo u nižim. To je
značilo da se priroda razvija ne samo u pojedinačnim egzemplarima živih bića, nego i
u formama života. Kao pokretačke snage razvoja formi života , darvin je označio
prilagođavanje spoljašnjim uslovima i prirodno odabiranje. Svaki naredni stepen
razvoja obuhvata u sebi prethodne stupnjeve evolucije. Organska priroda ima svoj
dug istorijski razvitak u kojoj su nastajale različite životne forme, koje se međusobno
odnose stupnjevito.evolucija je bila neprekidna, stupnjevi i organske forme rezultat su
selekcije, a svaki stupanj organskog podrazumevao je progres odnosno imao je
složeniju građu i neki novum u odnosu na prethodni.
Život je hijerarhijski organizovan, odnosno, postoje stupnjevi između nižih i viših
bioloških formi.
Po Bergsonu, intuitivni uvid osvetljava trajnu delatnost \ivotnog poleta u svim
podru;jim organskog \ivota, kao jedan razvojni put njegovih vflastitih manifestacija.
One se kreću od instinkta, preko intelekta do same intuicije. Instinkt deluje
automatski, nepogrešivo i jednoobrazno. Razum deluje u praktičkom prema načelu
korisnosti, pa zato i ne može da otkrije bit života. Tek intuicija biva otvorena prema

78
trajanju, kao izvornoj strukturi realiteta i sveta, prema vremenu i slobodi. Ona
prodire u bit realiteta, oslobađajući sam život za njegove najslobodnije najviše
manifestacije. Intuicija je osnovna forma na kojoj stasavaju duhovne forme kao što su
filozofija religija i moralnost.
Bergson razdeobu stupnjeva organskog primenjuje na pojmove morala i religije.
Npr. statička religija nastaje kao vrsta samozaštite pojedinca koji se brani od
razaračke moći inteligencije.
Po Hartmanu realno bistvo sastoji se iz neorganskog, organsko, duševnog i
duhovnog sloja.
Po Dubinjinu život je biološka forma kretanja materije i ne može se redukovati
na zakone fizike i hemije neorganskog sveta. Međutim, šta je suština biiološke forme
Dubinjin ne odgovara.
U sovjetskoj filozofiji materija se najčešće smatra supstratom živog, ali se ona
uzima i kao forma života i to se prvemstveno odnosi na belančevine i nukleinske
kiseline, a ponekad i fosfororganska jedinjenja.
Kao forme živoga mogu se posmatrati i organizam, vrsta, biocenoza i biosfera. Oni
sadrže sve nivoe i strukturne jedinice, počev od molekularnog, preko ćelijskog, do
organa u organizmu.
Sovjeti posmatraju i društvo kao socijalnu formu kretanja materije.
Mehanicistički metod po kom su složenije životne forme samo složeniji mehanizmi
su neodržive. Razlaganjem živog organizma na njegove sastavne delove ne dobija se
ništa više od mrtve materije iz koje ne može veštački da se stvori život. To znači da se
biologija ne može izvesti iz hemije i fizike.

FIZIČKA REALNOST

Preko osobina svake pojedinačne stvari dolazi se do predstave o supstanciji,

prostoru, kretanju, kao nužnim određenjima realnosti. Takođe se pojavljuje potreba
da se stvari i događaji, razvrstaju prema zajedničkom svojstvu. Naučni metod
konstituisan je u 17. veku na opservabilnom fizičkom sadržaju, matematizacijom
fizičkih koncepata i traženjem funkcionalnih veza među njima.
S njutnovom mehanikom preovladala je ideja uzročnosti kao koncept kojim se
supstancijalizuju sve zakonitosti. Zakoni moderne fizike postuliraju događaje koji se
pod datim uslovima uvek ponavljaju na isti način. Pretpostavlja se da je ta zakonitost
univerzalna. Objašnjenje je zasnovano na principu kauzaliteta i podrazumeva da
određen uzrok proizvodi određenu posledicu. Naučna istraživanja u fizici su izrazito
eksperimentalna, tu se eksperiment posmatra kao namerno izazivanje prirodnih
pojava, kvantitativno to je ispitivanje uzročnih odnosa u prirodnim pojavama i
procesima, kako bi se onda na temelju toga izvodili zaključci i formulisali fizički
zakoni. Fizika je bitno eksperimentalna nauka, teorijska fizika se zasniva na fizičkim
eksperimentalnim istraživanjima, na osnovu kojih apstrahuje zakone i principe
prirode.

U fizičkom sektoru prvi principi naučnog metoda se ogledaju u grasđenju

teorijskih zapisa fizičkih atributa tj. U izboru onih atributa koji matematičkom
konceptualizacijom odslikavaju svojstva fizičke pojavnosti. Postoji težnja da se nađe

79
univerzalna zakonitost, prost princip koji bi omogućio da se izračunaju sve
pojavnosti. Svojstva fizilkih tela se konceptualizuju, zakonitost se izražava simbolima.
Takođe,teorijski zapis mora biti konzistentan i ne sme imati logičkih
protivrečnosti.celovita fizička teorija svojim sredstvima određuje načine i domene
svoje provere.
Po ajnštajnu postoji realno stanje nekog fizičkog sistema koje postoji objektivno i
koje bismo mogli opisati sredstvima koje fizika poseduje.

S kvantnom mehanikom dolazi do rekonceptualizacoje fizičke realnosti. Prirodni

zakoni više se ne shvataju kao strogo uzročno-posledično determinisani. Takođe,
dolazi i do problematizacije jezika fizike jer se nameće pitanje da li je klasičan jezik
fizike adekvatan da izrazi taj novi odgovor na stara pitanja. Takođe, nameće se
pitanje logike istinitosti prirodno naučnih teorija, ali i ontološko pitanje o postojanju
stvari po sebi kao objektivnoj stvarnosti.
Ajnštajn je ukazao da klasična mehanika ne važi univerzalno.

Dualizam talasa i čestica u sektoru koncepta klasične fizičke realnosti izazvao je

gotovo nepremostive napetosti.

Po Hajzenbergu tačka preloma u u strukturi savremene nauke dogodila se sa

promenom u pojmu stv arnosti. Kvantna teorija,kao mali deo atomske fizike,
neposredno je svedočanstvo o radikalnom raskidu sa kategorijama klasičnog
mišljenja fizike i filozofije. Iz istorije kvantne fizike vidi se da problem istraživanja u
kvantnoj teoriji nije nov, već da je nov način njegovog razrešavanja.
Matematički simboli teorijske fizike trebalo je da preslikaju objektivni svet i
omoguće predtkazivanje o budućem ponašanju, ali matematički simboli teorijske
fizike slikaju samo ono što je moguće, a ne stvarno.
Mesto razilaženja Ajnštajna sa Hajzenbergom i Borom-Ajnštajn ne može da
napusti čvrsto tlo potpuno determinisanih prirodnih zbivanja, i da tako prizna pravo
indeterminizmu koji donose relacija neodređenosti i princip komplementarnosti, zato
je za ajnštajna kvantna teorija samo privremeno rešenje atomskih pojava, dok se ne
spoznaju sve odredbene stvari za potpuno determinisanje atomskih zbivanja prirode.
Po hajzenbergu matematičke formule ne fiksiraju objektivno mesto događaja, već
njegovu verovatnost. Matematika ne utvrđuje toliko objektivnu činjenicu koliko
mogućnost. Kada govori o mogućnosti, pozivanje na aristotelovu dinamis je metafora,
tu se radi o objektivnoj mogućnosti raznolikih tendencija koje se mogu ostvariti u
jednom eksperimentalnom procesu. Bor umesto zakona uzročnosti uvodi princip
komplementarnosti i njime određuje stepen verovatnoće uzajamnih odnosa čestica i
talasa kao dva lika fizičkih objekata, čime se iskazuje misao o tome kako se celovita
slika nekog tela realnosti sastoji iz međusobno povezanih, ali suprotnih elemenata,
između kojih nema konflikata.Uzeti ponaosob, ovi elementi ne odražavaju realnost
kakva ona uzistinu jeste, jer se oni međusobno isključuju. U tom smislu objektivna tj.
Fizička realnost je shvaćena kao skup celina, sačinjenih od suprotnih elemenata u
komplementarnoj koegzistenciji.

Po hajzenbergu teorijsko tumačenje nekog eksperimenta zahteva tri koraka

80
 Prevođenje početne eksp. Situacije u funkciju verovatnoće, praćenje ove funkcije
u sledu vremena, a izveštaj o novom merenju treba da bude sačinjen iz sistema čiji bi
se rezultat mogao izračunati iz funkcije verovatnoće. Uslov za prvi korak je
ispunjenje relacija neodređenosti, drugi korak ne može se opisati jezikom klasičnih
pojmova, a u trećem ono moguće zamenjuje se onim aktuelno jer ne postoji način da
se opiše šta se dešava između dva uzastopna merenja.
Hajzenberg zaključuje da u kvantnoj fizici nije reč o prirodi , nego o prirodi koju
je osmislio čovek posredstvom urođenih i opažajem stečenih pojmova klasične fizike.
U atomskimpojavama ne važi zakon uzočnosti, a zbivanja se ne mogu povezati u
zakon koji važi objektivno, već se na osnovu naših posmatranja dobijaju objektivne
zakonitosti.

Po Hajzenbergu fundamentalna razlika između grčke filozofije i kvantne teorije

je u empirijskom stanovištu matematičkih eksperimentalnih istraživanja prirode,koje
valja kombinovati sa običnim iskustvom prirode, kako bi se iznašao logički red
unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grčkih filozofa i njihovo
posmatranje običnog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogućeg znanja o
pr., koje je izvedeno iz opštih načela.
Jezik fizike
Hajzenberga zaokuplja misao da je simetrija osnovanija od čestice, a to odgovara
duhu kvantne teorije kao i platonovoj filozofiji. Po njenu ovaj ontološki problem
treba misliti i kao jezički problem, jer je pitanje koliko jezik može da izrazi tačnost
nekog prirodnog toka stvari, naročito neki problem u kvantnoj teoriji. Filozofi
pozitivisti misle da svaka reč ima sasvim određeno značenje, ali je ipak izvesno da se
ne može znati sasvim tačno značenje neke reči,iako je moguće da se načini jedan
idealizovani jezik koji tačno određuje logiku zaključivanja,a takav je jezik za nauku o
prirodi od neprocenjive vrednosti. On je uži od običnog jezika, logički oštro
formulisan, ali i Bor kaže da se taj ideal ne može dostići, pa takav čist jezik prelazi u
oblast običnog jezika. Takvi su pojmovi talas i korpuskula koji su komplementarni i
međusobno protivrečni, pa ih možemo opisati samo običnim jezikom.
U teorijskoj fizici uvedeni su simboli matematičkog jezika kako bi se zakoni fizike
precizno izrazili putem definicija i aksioma kao jednačine simbola, ali pritom treba
protumačiti klasičnu logiku i njene formalne zakone mišljenja, kako je to delom
uradio Karl fon Vajczeker.
Hajzenberg se zalaže za preinačene logičke obrasce jer elementarne čestice pre
obrazuju svet mogućnosti i verovatnoće, nego svet stvari i činjenica-atomi nisu toliko
stvarni, koliko su molgući.
Zato su matematičke sheme govor o elemenarnim česticama i te su sheme dopune
prirodnog jezika, kombinovane sa jezikom pretumačene logike!

Po Hajzenbergu pokušaj sinteze kartezijanskog racionalizma i empirizma načinio

je Kant svojimrazlikovanjem empirijskih i apriornih znanja,analitičkih i sintetičkih
sudova.

81
 U modernoj fizici ne može se slediti Kantov stav da su prostor,vreme, kauzalitet,
supstancija, zakon očuvanja materije, jednačenje akcije i reakcije, zakon gravitacije i
euklidovska geometrija, apriorni pojmovi kao čiste forme opažanja.
Po teoriji relativiteta nijedna crta prostora i vremena nije data u apriornim
formama čistog opažaja, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primenjuje, a
zakon održanja materije ne važi za elementarne čestice.
Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatranje događaja u atomu, i uopšte
uslov za postojanje nauke, uz ograničenu mogućnost primene, kada se koriste klasični
pojmovi za opisivanje predmeta istraživanja.
Za savremenog fizičara Kantovi apriorni stavovi su praktični stavovi relativnih
istina, a stvar po sebi je jedna matematička struktura, posredno izvedena iz iskustva.

Po Hajzenbergu fundamentalna razlika između grčke filozofije i kvantne teorije je

u empirijskom stanovištu matematičkih eksperimentalnih istraživanja prirode,koje
valja kombinovati sa običnim iskustvom prirode, kako bi se iznašao logički red
unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grčkih filozofa i njihovo
posmatranje običnog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogućeg znanja o
pr., koje je izvedeno iz opštih načela.

Po kvantnoj teoriji prirodna nauka nije nešto što samo po sebi opisuje i
objašnjava prirodu, nego ona pokazuje prirodu onako kako se ona pokazuje našem
načinu ispitivanja. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u
metafizičkom i kartezijanskom dualizmu, i u njjemu se razlikuje praktičkio od
dogmatskog realizma u pogledu objektivnog postojanja-
Praktički realizam pretpostavlja da postoje tvrdnje koje se mogu učiniti
objektivnim-ovaj realizam je suštinski deo pr. nauke.
Prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne
mogu učiniti objektivnim-ajnštajn-pa ovaj realizam nije nužan uslov pr. nauke.
Šta je stvarno u nekomatomskom događaju nije moguće pozdano znati, pa ono što
se zaključuje iz nekog opažanja atomskih procesa nije ništa drugo do funkcija
verovatnoće koja nije izražena jezikom klasične fizike nego nekim matematičkim
izrazom.Šta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatrača fizičkog procesa, ne može se
znati, jer pojam funkcije verovatnoće ne dopušta opis onoga što se događa između dva
posmatranja. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra ili ne, a pod
stvarnošću on misli atomske čestice i njihove relacije. U prirodnim naukama nas ne
zanima univerzum kao celina, već neki njegov deo, a teorijsko tumačenje tog dela
počinje opisom eksperimentalne situacije, jezikom klasične fizike, koji se onda
prevodi u funkciju verovatnoće, koja sledi zakone kvantne teorije. *Ova funkcija
verovatnoće sadrži objektivne tvrdnje o mogućnostima ili tendencijama koje ne
zavise od posmatrača, ali sadrži i subjektivne elemente nepotpunog znanja o
sistemu,zbog čega nije moguće sa sigurnošću predvideti ishod posmatranja, već
verovatnoću koja opisuje čitav ansambl mogućih događaja.

82
 TEOGONIJE I KOSMOGONIJE I TEOGONIJA PRIRODE

U teorijski horizont pojma jedne nauke, filozofske nauke logosa, smešta se i

pitanje o suštini mita jer je mit na putu mišljenja prema pojmu.

Filozofija otpočinje misaonim prevladavanjem mitskog supstrata misli. Tek s

filozofijom logos je logički logos. Mit i logos su srodnik, a ta srodnost upućuje na
mitsko logosa i logos mitskoga, kako je to posvedočeno u kosmogonijskim i
teogonijskim slikama sveta i osvitom filozofije filozofijom prirode.
Kasnijim razlučivanjem mita i logosa ne rastvara se njihov pojam jedinstva
međusobnih razlika, već se postavlja osnov za nauku ontologike.
Mitsko mišljenje jeste neka vrsta filozofiranja, ima misao za svoju saržinu, ali
koja je čulno, slikovno predstavljena. Mit je misao koja slika samu sebe, on je
arhajska ontologija. Mit kao vrsta filozofiranja je prikaz filozofije, pojam u slici i
predstavi, fantazam koji je filozofem, slika pojma, čulni supstrat misli koja jeste
pojam.. Po Hegelu mit nije adekvatan medij za misao koja jeste pojam i zato
predstavlja izvesnu nemoć misli. Ako je pojam stasao onda mu mit nije potreban.
Platon je racionalizovao mit, on je arhaičnost mita stavio u razum.
Mit nije ni istinit ni lažan jer on nije logički sud.
Mit misaono otpočinje čuđenjem pred poreklom bića, kao i filozofija. Početak
postojanja ili postojanje, mitskim se mišljenjem misli, mit se događa s događanjem
bića. U mitu se božanski zasniva kosmos i kosmički se zasnivaju božanstva - u
mitskim teogonijama i kosmogonijama sve otpočinje nekim jednim, kojim tek nastaje
ono što je prvo, kojim onda počinje poredak sveta. Hesiod u teogoniji kaže kako je bio
haos na samom početku, a zatim zemlja. Haos je ono što je bilo, što bejaše biti, jeste
koje je bilo, koje nije ono prvo, već posle kojeg postaje prvo sveg postanja. Ono posle
nije iz, pa tako haos i početak nisu isto - u haosu je postavljeno svo postajanje, svo
postajanje u postojanju, postavljeni su eurinoma, nagost i izdizanje, majka zemlja, ali
postavljen je i početak da njim može da otpočne početak sveta, postajanje početaka.
Dakle, teogonija i kosmogonija su genealogike koje ispostavljaju nastajanje bića
na način na koji mit suštinu bića upisuje u njegovo poreklo, a to je otpočinjanje
postajanja pojmovnih supstrata bića i arhe, i ontološkog supstrata logosa koji je
misao koji jeste pojam bića i pojam onoga što jeste arhe. Mitskim pogledom u mit,
stupa se u znanje mita, u njegov logos.
Homer i Hesiod su pesnici mita, a platon je filozof mita. Kod Platona mit je pojam
spušten u sebe kao čulno predstavljanje.
Teogonije i kosmogonije su mitološke istorije postanka iz čijeg je supstrata
započet istorijski hod ontologije kao metafizike bića. One svojim genealogijama
ispostavljaju postajanje bića njihovim poreklom. To je odlučujući momenat u kojem
se mit događa kao logos i logos kao mit. Mitologika je neposredno svedočanstvo da
mit ima logos i da logos ima svoj mitski zavičaj.
Rodilište sveta - genesis zamišljeno je nastajanje poretka poretkom. Rodilište je
prvobitno stanje o kome se ne pita, već koje naprosto jeste. Mitska misao ne upućuje
ovde na pra-stanje s kojim započinje svet, niti se pita kako je postao taj svet koji će
posle biti rodilište svega.

83
 Predstave prastanja nastale su apstrakcijama kojima se nadilazi iskustveni svet
arhaičke svesti o prisustvu čulnog - tako svo mnoštvo postaje jedno kao jedno, a to
jedno jeste ono čija se konačnost čulno ne zahvata. Nedostatak iskustva o veličini tog
konačnog jednog postaje logički osnov za rađaje apstrakcije o prisustvu onog što nije
prisutno u iskustvu. Iz tog razloga je okean mitska slika prapočetka, jer neposrednim
iskustvom svesti ne možemo da ga zahvatimo. Slika haosa je apstraktnija jer ne
upućuje na čulno iskustvo toka vode iz koje izranja svet postupnim postajanjem,
kojim se onda razvija istorija sveta kao kosmogonija i teogonija, dakle, jedan prirodni
proces prirodnog rađanja prirode.
Ta misao o prirodnom rađanju prirode je misao razuma, slika je ovde samo
supstrat za razumsku predstavu mitskog mišljenja. Urazumljivanje predstava je
osnov mita i temelj logosa, tako da mitologos nije samo kazivač mita, nego je
istovremeno i mitopoietes - kazivač mita koji je stvaralac.
Mitologos kazivanjem stvara ono što je u svesti razumom pitano.
To je posvedočeno uverenjem mitologa da je svet prirodna priroda, koja onda
samu sebe rađa, postajući tako fizis, a zatim kosmos. Bogovi su stvaralačke sile
prirode kojima je priroda prirodna, pa je nastajanje bogova u stvari nastajanje
osnovnih sila prirode - mitski logos onoga što jeste fizis.
Logos je u onome što jeste fizis. Pokrećući samu sebe nastajanjem, priroda samu
sebe razvija postajući život. Red stvaranja u mitskoj misli je saobrazan redu slika
stvaranja samog stvaranja(redu realnog dešavanja stvaranja), i taj poredak nije ništa
drugo do mitsko mišljenje zakona, a zakon mišljenja i zakon prirode je u mitu
jedinstveni zakon - nomos. Mitska ideja prirodnog nomosa prenosi se na etički plan -
poredak ponašanja bogova i ljudi. Tako nomos postaje kosmos, svet je nomos u kome
je nomos nužnost.
Mit tako postoji u svesti kao jedno mišljenje, pogled na svet, iskonska metafizika.
Mit ne potiče od božanstva već je on čovekov arhaički svet misli o božanskom i
kosmosu. Mit je sistem misli u kome intuicija i osećanja predstavljaju načine
odnošenja mišljenja prema suštini bića. Dakle, mit je napor da se započne
spekulativno mišljenje.
Neposredna mudrost mita nagoveštena je poetskim oblikom arhaičkog mita.
Hesiodova teogonija stihom iskazuje postanje, ona je mitologika bogova i kosmosa,
jedno povesno otpočinjanje teologike i kosmogonike. Stih je metod mita, stihom se
mitsko mišljenje iskazuje u svojoj upitanosti o čudu stvaranja, postanju, o bitku bića.
Ovde se začinje duh metafizike, ovde je stih poetski izraz uma. Hesiod teogonijom
nudi mitski prikaz postanja kao čulnu sliku stvaranja, čime otpočinje (u čulnom
obliku) ontologika metafizike. Ovde logos još uvek nije pojam.
Kod Talesa voda nije voda kao voda već pojam vode, koji se misli metafizikom
empirijskog mišljenja.
Po Aristotelu tek s Anaksimandrom je prevladan mitski supstrat mišljenja početka
jer je apeiron arhe i arhe je apeiron.
Mitska predstavna slika prevladana je i pitagorejskom teorijom brojeva, kojom su
počela matematike mišljena kao počela svih živih bića.

84
 POJAM SVETA

U ontološkoj blizini pojma supstancije je pojam materije. Materija ili tvar jeste
osnov, poreklo postojanja bića, prvi supstrat svih stvari, suština prirode. Isprva to je
građa za brodove, a kod Aristotela pasivni princip. Razlikuju se filozofski od
prirodnonaučnog pojma materije. Oblici postojanja materije su prostor, vreme i
kretanje, a fundamentalne kategorije materije su suština i pojava, privid, sadržaj i
forma, stvar, proces, svojstvo i odnos. Materija je za Lenjina kategorija koja označava
objektivnu realnost, mišljenje, a svest je viši proizvod materije.mišljenje je odraz
materije u svesti, materijalna funkcija mozga.
Suštinski modaliteti pojavljivanja materije su stvari-predmeti, procesi i odnosi.
Stvari su materijalne pojave stvarnosti, objekti materije, subjekti određenih svojstava
i odnosa, kompleksi oseta. Svaka je stvar materije proces, stanje je prolazna
određenost stvari u njihovom procesu, svojstva su suštinske odredbe stvari, njihovih
procesa i odnosa, a odnosi su veze između predmeta ili misli.forma i sadržaj čine
dijalektičko jedinstvo stvari.
Apsolutno jedinstvo stvari, procesa, odnosa i njihovih svojstava sačinjava
stvarnost, realnost-SVET. Svet je skup stvari i njihovih zakona postojanja, skupni
pojam za sve stvari i stvarnost stvari. Svet se u opštem stavu misli kao sveukupnost
svega što postoji, univerzum, vasiona, opšta, univerzalna , generalna priroda,
apsolutno jedinstvo u kretanju. Svet je opšta priroda sveukupne jedinstvene
stvarnosti, sveobuhvatno, totalitet apsolutnog. Uređeni poredak sveta je
kosmos,priroda je prvo stvaranje onoga što raste, onda element iz kojeg proizilazi ono
što raste, načelo prvog kretanja, prvi osnov koji je primarna materija, suština,
supstancija bića koja sadrži načelo sveg kretanja, forma strukture građe materijalnih
stvari-aristotel.
Postavlja se pitanje , u zavisnosti od toga kako shvatamo svet, odnosa svesti i
sveta, saznatljivosti sveta, stupnja saznatljivosti sveta tj. Mogućnosti saznanja
istine,ontološkog primata svesti ili sveta, konačnosti ili beskonačnosti sveta, da li
čovek bivstvuje u svu na isti način kao i ostala bića i stvari, čovekovog položaja kao
svesnog bića u celokupnom poretku sveta, da li svetu pripadaju samo čulne stavri ili
ideje, procesi...
Ove najopštoije odredbe čine modalitete bitka, načine i moduse bića unutar bitka.
Bitak je filozofski pojam kojim se misli sveopšta jestost, apsolutno prvo, jedno i jedino
u svemu što na bilo koji način jeste, bitak je jeste. Bitak prirodnog bića ispituje fizika-
filozofija prirode.
Ontološka postavka o materijalnosti prirode sveta i n jegovom postojanju
nezavisno od svesti, stoji u ishodištu teorije saznanja DŽ. Loka. Ideje nisu urođene ,
one su materija saznanja, a saznanje je nesumnjivo opažanje slaganja ideja. Ne mogu
se znati sve ideje, pogotovo ne sva njihova povezanost, što znači da se ne može
saznatio sva realnost.
Novovekovna filozofija počiva na dualizmu bitka i mišljenja, subjekta i objekta,
sveta i svesti. Dekart deli svet na svet tuže i spoljašnji svet protežnosti.
Svet je kod spinoze shvaćen kao apsolutni matematički univerzum-apsolutna
nepromenljivost bitka nužno je geometrijski dedukovana ontologijom sveta.
Apsolutno adekvatno saznanje sveta, zapravo je saznanje principa istine matematike,

85
naročito geometrije. Geometrijski metod nije samo ideal teorije saznanja i nauke
uopšte, nego je ontološka pretpostavka i osnov racionalističke koncepcije sveta.
Struktura sveta je geometrijska, red i veza ideja jednaki su redu i vezama stvari.
Geometrija i matematika su i zakonitost razumskog gledanja na stvarnost-svet.
Intelektuana ljubav prema bogu je ljubav kojom bog v oli samog sebe.
*ubaciti ajnštajnovo poimanje sveta
Hegel razvija stanovište panlogizma-umnost i zbiljnost su identične, svet je uman.
Po Šopenhaueru svet je moja predstava i svet je moja volja. Intuicija je
fundamentalna predstava jer obuhvata ceo vidljivi svet, čisto saznanje uzroka i
posledice razumom, što pretpostavlja zakon kauzaliteta. Iz čulnih ćinjenica razum
stvara intuiciju. Ceo svet refleksije počiva na intuitivnom svetu kao svom načelu
saznanja. Intuitivno saznanje je puštanje dsa stvari govore same u sebi, koje se zatim
smešta u pojmove. Genije tj. umetnik je jasno oko sveta-čista kontemplacija. On
nadvladava volju i posmatra suštinu stvari.
Estetsko saznanje sveta zagovara i niče. Sve kategorije našeg razuma su čulnog
porekla jer su dedukcije iz empirijkog sveta. Kao dionizijski svet, svet je umetnički
estetski fenomen, razumeti svet znači doživeti ga životom, instinktivno.

*pojam sveta koji nas okružuje dobijamo dobijamo neposrednim opažanjem. Pri
tome se šovek ne tretira kao deo celine, već kao posmatrač sveta koji postoji naspram,
nedzavisno od njega. Ovakvo poimanje sveta veoma je blisko prirodnonaučnom i
gotovo ga izjednačava sa prirodom. Prirodnonaučno shvatanje polazi od toga da su
njeni zakoni objektivna slika sveta, da postoji korespondencija nauke i njenog
predmeta istraživanja.. Gotovo da se podrazumeva da su svet koji nas okružuje jedno
te isto.
Hajzenberg
*merlo-ponti
*Hajdeger-postoje dva modusa bivstvovanja
1.bivstvovanje svojstveno tu-bitku
2.bivstvovaje svojstveno onome što nije tu-bitak

Osnovna svojstvo zu-bitka je bivstvovanje u svetu i to na način egzistencije. tu

bitak bivstvuje u svetu na način brige, a kao smisao brige pokazuje se vremenitost.
Čovek iz sopstvene veremenitosti, odrebe konačnog bića, postavlja pitanje smisla
bitka. Ne-tu-bivstvujuće ne bivstvuje u svetu, već unutar sveta kaO PREDRUČNO-
puka stvar I PRIRUČNO-pribor.
SVET nije nešto nezavisno od čoveka unutar čega bi se odvijali odnosi između
čoveka i neljudskog bivstvujućeg, nego je svet samo strukturni momenat čovekovog
bivstvovanja, unutar kojeg se može pojaviti unutar-svetsko bivstvujuće. Svet je
konstitutivni momenat čovekove fundamentalne strukture. Svet tu-bitka je su-svet
jer ga uvek delim s drugima. Ne postoji subjekt bez sveta.
Ako se pretpostavi odvojenost sveta objekta i sveta subjekta, postavlja se pitanje
kako se subjekat probija iz spoljašnje sfere i postiže spoznaju. Za samu spoznaju
bitan je način bivstvovanja tu-bitka. Tu-bitak je brigom zaokupljen svetom o kojem
briga.dakle, spoznaja je modus u-bivstvovanja u svetu.

86
 Tu-bitak nije naprosto subjekt, kao što ni svet nije naprosto priroda, već temeljna
struktura tu-bitka.
Hajdeger govori o tre vremenske ekstaze, sadašnjost nije primarna, već budućnost
iz koje se vremenuje autentična egzistencija. Pitanje o smislu bitka osnovno je pitanje
filozofije uopšte-fundamentalna egzistencijalna analitika tubitka. Tu-bitak sebe
razume u svom bivstvovanju, ali se na način razumevanja odnosi i prema svemu
netubivstvenom. Po Hajdegeru Dekart vidi određenje sveta u onom extensio.
Po berkliju biti znači biti opažen, stvari su kompleksi oseta, pa tako svet ne postoji
ja imam osete, dakle, postojim samo ja.
Po marksu ne određuje svest ljudi njihovo biće, već njihovo biće određuje svest,
zato što je čovek biće prakse, a praksa je neposredna čulna delatnost, sjedinjenje
čoveka i prirode. Ljudska svest je društvena svest.
Po Hegelu svets i svet su u apsolutnom dijalektičkom odnosu, mišljenje i bitak su
apsolutno identični, ali je spekultivni stav identiteta zapravo stav o identitetu
identiteta i njihovi razlika, jer sve što je stvarno to je umno i sve što je umno to je
stvarno. Hegel sa stanovišta spekulativnog racionalizma poistovećuje svest i svet,
racionalnu spoznaju stvari sa stvarima racionalne spoznaje. Spekulativni um je
apsolutno znanje kojim duh zna samog sebe samim sobom.
Racionalističko metafizičko filozofiranje uvodi mišljenje kao princip, a princip
mišljenja je princip sveta. Kod dekarta taj princip je ja mislim, dakle jesam. Res
extensa je objekt mišljenja, materija sveta.Tu spadaju i Lajbnic i Spinoza i ono počiva
na dualizmu.

FENOMENOLOGIJA DUHA

Po Hegelu svest i svet su u apsolutnom dijalektičkom odnosu, mišljenje i bitak su

apsolutno identični, ali je spekulativni stav identiteta zapravo stav o identitetu
identiteta i njihovih razlika, jer sve što je stvarno to je umno i sve što je umno to je
stvarno.
Fenomenologija duha je nauka o iskustvu svesti, ona je prvo priprema za nauku,
zatim priprema za nauku koja je i sama nauka, prva nauka filozofije, posle koje ide
logika, prikaz znanja koje se pojavljuje.
Zadatak fenomenologije duha je da prikaže put svesti od neposredne datosti do
apsolutnog znanja-fenomenologija duha je nauka o iskustvu svesti, prikaz jedinstva
znanja i predmeta znanja u apsolutnom. Samo to apsolutno znanje je logika kao
ontologika. Svakom momentu znanja odgovara jedan lik duha u njegovoj pojavnosti.
Fenomenologija duha predočava put svesti koji prolazi kroz sve forme odnosa
svesti prema objektu, do apsolutnog znanja koje je duh koji misli svoju suštinu.
Znanje svesti ima za cilj i svrhu to da pojam odgovara predmetu i predmet pojmu.
Prikaz znanja u fenomenologiji duha počinje od

SVESTI kao neposrednog života duha,

Čulnost je ono najneposrednije u svesti,
Opažanje
Razum

87
 Samosvest-razumevanje razuma
Um
Duh

Duh završava samim sobom kao apsolutnim znanjem.

Svi ovi fenomeni duha su otpuštena stanja duha njim samim u njegovom vlastitom
dijalektičkom kretanju. Fenomenologija duha predočava put svesti koja prolazi sve
forme odnosa svesti prema objektu, čiji je konačni rezultat pojam nauke-tako ona
pokazuje i samo konstituisanje logike. Logički momenti fenomenologije duha
stupnjevi su i likovi sveti i saobrazni su ontološkim momentima logike. Dakle, svakom
momentu nauke odgovara jedan oblik pojavnog duha.
Ideja fen. Duha za hegela je nauka o svesti-ili duhu koji se pojavljuje, nauka o
istoriji iskustva svesti. F: D: započinje čulnom svešću, onim momentom u
napredovanju org. Prirode u kojem ona postiže svoj najviši rezultat koji je bit i svrha
prirode. To je uopše prvo empirijsko pojavljivanje svesti kao svesti, prvo neposredno
znanje-znanje razlike svesti prema predmetu.
Znanje razlike je istupanje svesti iz stopkljenosti u organsko jedinstvo s bitkom- s
neposrednošću bitka. To znači da hegel razume svest kao najvišu istinu i svrhu celine
prirodnog života, ali i kao put povratka duha u jedinstvo samim sobom. Duh je u biti
svest jer je njegova težnja da samoga sebe spozna u celini svojih duhovnih i prirodnih
određenja. Svest je vkastito najdublje jedinstvo, a njenu bit shvata kao ono logičko,
duh, čisto mišljenkje.
Međutim, svest nije nešto što je statično i večito identično sa sobom, ona je
vremenovanje vlastitet duhovne biti vlastiti ist. Razvoj, i kao svest jedinke i kao svest
lj. Roda.
Najveći broj likova svesti su stanice razvitka svesti i nisu propali likovi svesti već
žive u njenom jedinstvu i razlici kao slojevi.nPR. večina ljudi kao vlastitu svesnost
ima čulnu izvesnost, opažanje,razum, samosvest, mada ne znaju .
Između svesti i objekta, izmešu izvesnosti svesti o sebi i znanja o spoljašnjim obj.,
izmešu samoizvesnosti svesti i istine predmeta, iz tog se odnosa određuje nužnost i
dokazanost postojanja svakog oblika svesti i razumeva njena bit.
Ta najdublja bit svest-apsolutno znanje jeste oslobađanje svesti od svih vlastotih
suprotnosti, spoznaja sebe u apsolutnom jedin stvu s bitkom-s Apsolutom. Iz toga
onda može da nastane filozofska rekonstrukcija univerzuma. Međutim,takav logički ,
ontološki i metafizički početak filozofija ne može da izbaci kao iz pištolja, nego mora
da ga obrazloži i dokaže. Dokaz je fenomen. Duha tj. Filozofsko dokazivanje nužnosti
razvitka svesti u vlastitoj istoriji. Razvitak vodi toj najvišoj formi svesti, ka
apsolutnom znanju - filozofskoj biti svesti. U svakoj se ozbiljnoj filozofiji počinkje iz
njvišeg oblika svesti, iz umskog znanja koje se oslobodilo svih nižih znanja svesti, jer
apsolutno znači oslobođeno, odrešeno. U apsolutnom znanju svest se oslobodila svih
svojih načina znanja, da bi se kao čista misao mogla vezati za samu stvar po sebi tj. da
bi u biti univerzuma našla vlastitu bit-najviše sintetičko jedinstvo svesti i sveta.
Najviše znanje sveti jesti jeste potpuna otvorenost svesti za otvorenost bitka. Za
Hegela analiza iskustva svesti rezultira u najvišem iskustvu svesti-u njenoj potpunoj
tvorenosti za vlastitu bit koja je ujedno otvaranje biti bitka.

88
 Ono prvo što apsolutno znanje svesti-svest koja filozofira, može da kaže o biti
bitka je prvi logički stav o čistom bitku. Nauka logike pretpostavlja fen. Duha kao put
za uvođenje u celi hegelov fil. Sistem.
Neposredni predmet logike je mišljenje apsolutne ideje u njenom dijalektičkom
samokretanju kao biće, suština, pojam.
Povest je filozofije povest samonalaženja misli tj. Proces vrađanja duha iz
vlastitog drugobitka u sebe samog, u znanje o sebi, kao nužna, pojmovna čvrsta
povezanost duha sa samim sobom. Filozofski sistemi su nužne etape u tom procesu
kao samoudubljivanje duha u sebe čija se svrha temelji u samoj hegelovoj filozofiji.

*Filozofija se mora uzdići na stupanj nauke, ona mora da iskorači iz

neposrednosti supstancijalnog života i da postane stvarno znanje. Filozofija je naučni
sistem i već time ona mora da iskorači iz predstavne obrazovanosti svesti, gde umesto
pojma imamo osećanje, opažanje, okrepljenje duše, ekstazu, ispraznu površnost
bespojmovnog supstancijalnog znanja, puku neposrednu zamagljenu samosvest koja
napuštanje razuma shvata kao mudru spoznaju apsoluta. Takvo neposredno znanje
jeste neposredno znanje o neposrednom ili postojećem, ono otpočinje čulnom
izvesnošću koja je najsiromašnija i najapstraktnija istinay, rasuta u neposrednu
spoznaju beskonačnog obilja. To je nesretna, u sebi razdvojena svest, njeno mišljenje
je bezoblično zujanje zvona, muzikalno mišljenje koje ne dospeva do pojma.

Fenomenologija-za lamberta je značila nauku o prividu, kod kanta nauku o

iskustvenim pojavama kao predmeta saznanja razuma.
S huserlom fenomenologija postaje filozofski smer mišljenja, filozofska nauka,
metod i stav, znanje o suštini čistih doživljaja, obiti svesti kao čiste intencionalnosti
koja je shvaćena kao odnos čiste svesti prema intencionalnom predmetu.
Analiza intencionalnog akta svesti počinje parolom ka samim stvarima-filozofswki
poziv na poimanje biti stvari. Fenomenološka redukcija treba da obezbedi osobeni
predmet analize koji nije vezan ni sa realnim bitkom ni sa realnom svešću. Fenomen
je samopokazivanje bitka. Fenomenologija se ne pokazuje kao empirijska već kao
apriorna nauka.

ONTOLOGIJA FILOZOFIJE PRIRODE

Najvišta tačka postignuća transcendentalne fil. Prirode stoji u razrešenju pitanja o

tome kako je uopšte moguća priroda. To treba da prikaže metafizikaprirode kao
metafizička nauka spekulativne upotrebe čistog uma. Ona u sebi sadrži sve apriorne
principe uma iz jednostavnih pojmova o teorijskom saznanju svih stv ari.
Istorijski momenti nagovora na ontologiku prirode povesno su postavljeni
teorijskim prevladavanjem mitskog mišljenja teogonija i kosmogonija. To se izvorno
dogodilo pojmovnim mišljenjem prirode helenskih filozofa u pred platonsko doba
fizike, a kasnije nastavilo Platonovom kosmologijom, Aristotelovom metafizike fizike i
fizikom stoika i epikurejaca s kojima se i dovršava helenska nauka fizike kao izvorne
filozofije prirode. To je doba filozofije kao filozofije prirode, a filozofije prirode kao
prirodne ontologije s kategortijalnim pojmovima-fizis, kosmos,arhe, to on i einai,
kojima je logos mera svih mišljenja i istina onog što nosi naziv bića.

89
 Heraklitovi fragmenti spisa o prirtodi posvedočuju f. Prirode kao prirodnu
ontologiku koja je prevashodno kosmologija, fizika, psihologija, teologija i logička
teorija saznanja.
Parmenidov spis o prirodi je poetika ontologike prirode gde je mišljena
metafizičkim jedinstvom bića i mišljenja.
Filozof prirodew empedokle svojom pesmom o prirodi je pitagorejski mislio
heraklita i Parmenida s nosivom idejom uma da su priroda, telo i duša jedan živi
organizam, a prema tome kosmologija fizika , psihologija, biologija i logika
sačinjavaju ontologiku filozofije prirode. Toj stvari mišljenja anaksagora je pridodao
svojim spisom o prirodi meteorologiju kao znanje o nebeskim stvarima sveta. Posle
toga sav sistem pred ploatonske f. P. Teorijski se dovršio Demokritovim ontološkim
sistemom kosmologije, fizike, biologije, psihologije i logike.
Filozofija prirode iz Timaja počinje ontologijom kojhom se pripravlja put ka
matematičkoj kosmologiji i kosmogoniji, fizici, zoogoniji, anatomiji, empirijskoj
psihologiji i noetici-logici uma. To se posvedočuje delima uma i nužnosti od bića i
nastajanja, stvaranja kosmosa, planeta, materioje i živih bića i sve do umne duše koja
i shvata kako svetska duša čini kosmos živim bićem.
U razlici prema pitagorejskoj matematičkoj kosmologiji kao temelju f. P. Kod
platona Aristotel spisom fizika prvi put u istoriji filozofije pojmovno određuje
filozofsko znanje o priroda prema kome je fizika teorijska nauka filozofije o
unutrašnjim principima prirodnih bića i njihovih kretanja. To je druga filozofija koja
ispituje bitak pr. bića-metafizika prirode. Prirodoslovlje ispituje prirodnine
neodvojive od materije, ali je to istraživanje ništavno ako je ostao skriven način
postojanja bitka i logosa koji je pojmovna odredba bića. Fizika je zapravo filozofija
prirodnih nauka, ontologija materije i kinetika, s nosivim kategorijama arhe,hile,usia
i logos, koji i jesu elementi onoga što su prethodno kinesis, metabole i steresis. Dakle,
svako saznanje prirode ima prevashodno u vidu tela i veličine, njihova svojstva i
oblike, ali isto tako i načela ove oblasti bića(O nebu).
Kod stoika je filozofija pr. filozofsko znanje o svemiru i njeni su bitni pojmovi
umna, stvaralačka vatra,logos spermatikos, dah koji sadrži u sebi klice oblika svih
pojedinačnih stvari sveta.eidos, hile , logos.
Epikurovas filozofija pr. u osnovi je atomistička fizika maqterije i kosmologija, što
je na tragu Demokritove f. O čemu je tit Lukrecije Kar spevao spis De rerum natura.
Hrišćanska f. Pr. se protegla srednjovekovnom filozofijom od knjige postanja
preko neoplatonizma i aristotelizma do renesansnog nagoveštaja novovekovne f.
Prirtode, prvo kao pobune razuma protiv religijskog otkrovenja sholastičke učenosti
o božanskom stvaranju sveta, a zatim i kao teorijsko prevladavanje helenske
kontemplativne fizike filozofijom prirode kao praktičkom naukom o matematičkoj
strukturi prirodnog poretka sveta, dovršeno zatim, eksperimentalnom filozofijom
Isaka Njutna.
To novo doba filozofije prirode je vreme nauke i metafizike iskustva, razuma i
prosvećenosti u kome su onda transcendentalna i spekulativna fil. Kanta, Šelinga i
hegela teorijsko dovršenje filozofskog znanja i bitku prirode odnosno mogućnosti
metafizike prirode uopše.
Lajbnic i Njutn su središte teorijskog interesa u predkritičkom dobu Kantovog
ispitivanja moći mišljenja prirode. Oni su ujedno i teorijski izvori Kantovog ranog

90
zasnivanja ideje o mogućnosti metafizike prirode-filozofije prirode, koja je provedena
kao sistem znanja tek njegovom kritičkom filozofijom transc. Idealizma. To rano
doba Kanta obeleženo je razmatranjima odnosa metafizike i matematičke prirodne
nauke ili fizike, što i nije ništa drugo do filozofski pokušaj izmirenja metafizičke i
eksperimentalne filozofijke ili izmirenja Lajbnica i Njutna u području mogućnosti
znanja o biću prirode-

PLATONOVA KOSMOLOGIJA

Ustrojstvo sveta Platon promišlja u Timaju, gde govori o nastanku materrijalnog

sveta i pojedinih stvorenja. Ono dobro se posmatra kao najopštiji uzrok, ali se traže
mehanički prolcesi, koji omogućavaju da uzrok deluje. Osnov prirodnosti reda je
tražen izvan prirode. Demijurg je umno oblikovao svet, pa je zbog takovog ustrojstva
moguće saznavanje sveta. Svemir je živo strvorenje, a druga živa stvorenja su delovi u
njemu. Demijurg je oformio svet upotrebljavajući raspoloživi materijal, oblikujući
prema idejama, ali nije svet ideja, ili idealan zbog prostora zbo prostora u kome se
nalaze bića i stvari.
Ovo vidljivo, propadljivo-horaton, samo je kopija onog večnog, umnog-noeton.
Čulne stvari su odslikavana ideje o tvari. Pored ostalih stvorenih stvorenja je i čovek
kao jedinstvo duše i tela čulnog i umn og. Čovekova duša je deo opšte duše, atelo je
sastavljano od tvari-4 empedoklova elementa.
Po platonu kružno kretanje najsavršenije. Kao i atomisti upatrebljava naziv
stoicheia za osnovne sastojke stvari, elementarne oblike od kojih su izgrađena sva
tela. Nisu postojani, prvobitna su svojstva koja se u prostoru pojavljuju i nestaju.
Tvar čine 4 el. Na početku je haos , a demijurg to menja, dodaje leementima geom.
Oblike, kombinuje ih i stvara kosmos, red. Po platonui kosmos ima dušu, jedan je
sferan , označen vremenom kao pokretnom slikom večnosti koja u promenljivo unosi
red.
Osnovni oblici su trouglovi, tela nedostupna čulioma od kojih je izgrađeno sve što
opažamo. Atomi jednog el. Imaju isti oblik, nisu iste veličine, a pored n njih ne postoji
praznina.
Osnovna tela nemaju večni oblik, atomi mogu da budu preoblikovani. Telu
kosmosa najviše odgovara dodekaedar, koji je njpribližniji obliku sfere.
Različiti atomi mogu da se dodiruju seku i sudaraju.
Duša sveta obezbeđuje da svet bude što sličniji demijurgu-uman i dobar. Ona je
stvorena od bića i postojana je. Planete i zvezde imaju dušu. Svet je vidljivi bog,
kosmos je najlepše delo. Demijurg stavlja um u dušu i dušu u telo, a po tom principu
oblikuje ceo svet.
Haos uz um postaje sređen i ispunje ndušom, životom. Svemir živi i večito se
ravnomerno obrće oko sebe, aova jednoličnost je savršen život.
Materija se direktno ne sponminje, ali je ono teeće pored uma, duhovne praslike
stvari i njegove vidljive kopije same stvari. Ona je prostor, stalno se preoblikuje, a bog
u to stalno krretanje unosi red. Reč je o šistoj , bezobličnoj, nevidljivoj tvari,od koje
mođda može da nastane nešto. U materiju su utisnuta večna bića, geometrijski oblici,
brojevi i njihovi odnosi-krugovi. Samo oblikovana stvar može da se opazi. Ono što

91
omogućava telesnosnost nije telesno. Um nikad ne otkriva samu materiju već sebe u
njoj-oblik , duh, ideja-matematički zakon.
Smatrao je da postoje praslika, njena odslikavanja i prostor. Sve čulno opaživo se
mora nalaziti na nekom mestu. Ono inteligibilno je iznad neba , imaginarni prostor.
Prostor nije ni ideja, niti je čulan, postojaoje i pre božjeg stvaranja.
U kosmičkoj duši nema osećajnosti , već samo u pojedinačnoj vezanoj za
propadljivo telo, a uzdizanje ka umu otvara put ka biću.
*hajzenberg
Za platona ono početno je neodređeno, a na nivou elemenata se može utvrditi red.
Uređenost nižeg nivoa u prirodi određuje uređenost višeg nivoa. Prostor nije prazan!
U njemu se nešto dešava, pun je nečeg nevidljivog u šta se utiskuju oblici. Sva tela
imaju prostor u sebi. Ono bezoblično, pra-princip, liči na prostor i materiju, ali to
nije. Ispunjen je silama i energijom. Demijurg ima stvaralačku energiju.
Um je besmrtni element koji povezuje individualnu ljudsku dušu sa inteligibilnom
i nevidljivom. Platon za materiju upotrebljava sooma-corpu-telo. To je neorgansko
telo-vatra, zemlja, vazduh i voda ili toplota, gasovi, fluidi. Među njima se odvija
dejstvovanje i trpljenje. Njihovo suštastvo se tumači kao suštastv o geo. Figura,
oblika, čto čini njihovu unutrašnju mat. Strukturu i kao i bit fizičkog sveta. Imajući u
vidu pitagorejsko otkriče stabilnosti brojeva i geometrijskih oblika platon je predložio
da se forme, ane njihovi raznovsni mogući sadržaji smatraju večno bivstvujućim.
Forme traži u području matematike, pa pretpostavlja da one mogu bivstvovati
apstraktno tj. Odvojeno od svakog čulnog materijalnog sadržaja.
Materija kao neka drugost bića, onog večnog.Priroda stvari je u osnovi
matematička simetrija, a te večno iste forme samo um može dosegnuti-mat. Fizika-
drugi put je dijalektika. To je filozofija o prirodnim stvarima i stvarima prirode, gde
je priroda samo pretpostavljeni pojam. Kod Platona fizis nije ideja, nus. Hajdeger
misli da se kod p. Tumači kao ideja preko pojma bitka.
U Fedonu kaže da zemlja miruje u sredini svetskog prostora, zahvaljujući
njegovom idealnom obliku i svojoj svuda jednakoj težini. Zemlja je sfernog oblika.

FILOZOFIJA MATEMATIKE
Logicizam-logizacija matematike

Logistika je etapa simboličke logike, izvođenja matematike iz logike - LOGIKA

MATEMATIKE. Po Fregeu sva matematika se može svesti na logiku. Po njemu je
moguće sačiniti jezik čistih znakova sveukupnog mišljenja. *mathesis-Lajbnic. Sva
matematika pripada simboličkoj logici. Matematika je logički izložena kao
aksiomatizovana, deduktivna teorija, pa je čista logika apsolutno istinita u svim
svetovima. Njen sistem je neprotivrečan
Frege nastoji da logički utemelji matematiku. Pojmovi matematike su izvodivi iz
logičkih pojmova, a teoreme matematike su izvodljive iz log. Aksioma logičkim
dedukcijama. Tek s Raslom i Vajthedom logistika postaje u središtu matematičkog
mišljenja. Po Raslu se sva mat. svodi i izvodi iz logike. Svi pojmovi čiste matematike
mogu se definisati pomoću malog broja osnovnih logičkih pojmova, a sudovi iz

92
logičkih principa. Ona pripada simboličkoj logici in gradi neprotivrečni apsolutni,
apriorni sistem koji izražava jedinstvenu idealnui strukturu stvarnosti.
Rasl misli da je analizom sveta svet rastvorljiv na ono što jeste – na atomske
činjenice koje se raščlanjuju na astvari, njihove osobine i odnose. Stvari su logički
atomi sveta, svet sarži činjenice i stvari koji su međusobno nezavisni entiteti kao
nezavisni elementi stvarnosti. Atomistička logika traga za izvesnošću znanja o
postojanju mnoštva izdvojenih stvari. Takva logika je suština fil.
Simboličku logiku konstruiše kako bi iz nje izveo osnove mat. A na putu ka
utemeljenju apsolutno sigurnog i izvesnog saznanja. Logistika kod Rasla misli opšte
principe bića , na formalizovan način se zanima onim što se može reći o bilo kojoj
stvari i bilo kojem svojstvu. Rasl-postoji li klasakoja obuhvata sve klase.-što god
uključuje sve iz jednog skupa ne sme biti jedno iz tog skupa-odnos prirodnog i
metajezika. Logika nije deo filozofije već samostalna disciplina.

S Vajthedom je napisao principe matematike, logičko i racionalno zasnivanje mat.

otpočinje promišljanjem unutrašnje logike geometrijskog znanja. Teorijski se snjima
dovršava logističko zasnivanje mat.

Formalističko utemeljenje mat. I mat. Logike je otpočeo Hilbert. Hilbert sprovodi

formalizaciju klasične matematike aksiomatizaciju geometrije i aritmetike. Tu je reč o
formalističkom interpretiranju struktura deduktivnih sistema gde su logika i
matematka formalne tehnike izvođenja stavova iz aksioma po pravilima za postizanje
neprotivrečnosti sistema.
Fil. Matematike pokušava da objasni prirodu mat. Činjenica i entiteta, kao i način
na koji stičemo znanje o njima. Matematika se predstavlja ub sistemu čiji su aksiomi
aksiomi čiste logike. Istine matematike su logičke istine koje se mogu dedukovati
pomoću logičkih zakona iz osnovnih logičkih akdsioma-logicizam.
Matematičke teorije se izlažu kao formalni sistem, omogućavajući da se formalno
tretira pitanje njenih implikacija i kompatibilnost sa drugim teorijama i logička
nezavisnos njenih aksioma.

Bul - matematizacija logike algebrom -uveo je u logiku princip mat. algoritma.

Bul je tvorac čiste matematike koja pretpostavlja logiku, a ne matematičke logike-
LOGIKA JE DEO MATEMATIKE I SVI NJENI PRINCIPI MOGU SE IZVESTI IZ
MATEMATIKE , odnosno mogu se izraziti matematičkom algebrom.

Intuicionizam-čista intuicija je osnovni dokaz za matematiku broja. Matematika

se zasniva na racionalnoj intuiciji. I logički principi se zasivaju intuicijom, s tim da je
logika deo matematike, a ne njen osnov. Logičke teoreme su, u stvari, matematičke
teoreme krajnje opštosti, a sve matematičke konstrukcije su intuitivno , neposredno
jasne duhu. Intuicionistička logika kao deo matematike je otpor prema logicizmu,
logizmu i panlogizmu-shvatanjima kako je logika apsolutno izvesna disciplina čiji je
predmet svet idealnih logičkih tvorevina.
Logizam je teorija o logičkoj uređenosti sveta, a panlogizam je ontološki stav da
sve što jeste, jeste logičko, da je svet logičan, te da je logika-filozofija osnovna
disciplina.

93
 Kvajn je pokušao da svede logiku na geometriju.

Formalicizam počiva na uverenju da je nužno apstrahovati sve forme misli od

njihove sadržine. To je temeljno polazište matematičke-simboličke logike. Ova logika
nastala je matematičkim zasnivanjem logike tj. izvođenjem logike iz matematike, kao
i logičkim zasnivanjem matematike ili izvođenjem mat. iz logike.
Oblici zasnivanja simboličke logike su log ic izam- Frege, Rasl, formal izam -
Hilbert, a intuicionizam - Brouver i Hajting.
Algebra logike je podvođenje matematike pod logiku - Bul, Šreder, Morgan.
Logistika je dalja etapa simboličke logike, logička nauka o matematici, izvođenje
matematike, naročito aritmetike iz logike. Sva mat. Pripada simboličkoj logici,
aritmetika je proširena logikia-sva čista logika je apsolutno istinita u svim mogućim
svetovima. Logistika je mišljena i kao ontološka nauka, jer misli opšte principe bića-
rasl-

UM I MATERIJA

U delu štaje život, um i materija Šredinger se pita o fizičkoj osnovi scesti. Da li

svet postoji objektivno sam po sebi. Koja materijalna svojstva svojstva obezbeđuju
pojavljivanmje sveta u svesti. Koja vrsta materijalnih procesa je neposredno vezana
za svest.
Nije praćen svešću svaki nervni-organski, a naročito ne svaki moždani proces.
Npr. Refleksne radnje. Sve radnje koje se često ponavljaju izlaze iz domena svesnog.
Nervni sistem čini vegetacioni vrh.

U svesi postoje nove situacije i novi odgovori koje oni izazivaju, dok stari i
uobičajeni više ne postoje.SVEST JE VEZANA ZA UČENJE ŽIVE MATERIJE:
Čovek itgleda neće dalje evoluirati. Rat i hirurgija remete prrodnu selekciju.
Specijalizacije u životnom svetu ne nastaju nizom slučajnosti već vrsta kreće putem
svoje životne prilike.
Princip objektivnosti-stvarnosti
Prvi princip nauke je da se priroda može razumeti. Princip neodređenosti i
navodno odsustvo strogih uzročnih veza dovodi to u pitanje.
Pojednostavljivanjem problema prirode i nesistematičnošću, mi subjekt saznanja
prirode isključujemo iz domena prirode koju pokušavamo da razumemo. Povlačimo
se u položaj posmatrača tako da svet postaje objektivan. Mešutim,ja-telo činim deo
objekta sveta i konstruišem ga osetima, percepcijom, pamćenjem. I tela drugih ljudi
su deo obj. Sveta. I ti drugi su vezani za svest-čine objektivnu stvarnost. Ako je oni
čine, onda je činim i ja.
Ipak, Šredinger smatra da je otklanjanje subjekta saznanja iz objektivnog pogleda
na svet cena koju treba platiti da bi se dobila zadovoljavajuća predstava o svetu.
Naše posmatranje utiče na predmet. Nikad nije moguće dati potpuni opis
predmeta bez ostatka-nils, bor, hajzenberg. Ako se sa ovim moramo pomiriti, a

94
verovatno moramo, direktno se suprotstavljamo principu razumljivosti prirode. Da li
to znači da se granica s i o briše.
On prihvata razliku između s i o
Utisci koje dobijamo iz svoje okoline, neće zavisiti samo od prirode i slučajnog
stanja našeg čulnog aparata, već će i sama okolina koju posmatramo biti izmenjena
našim posmatranjem, i to naročito pomoću sredstava koje koristimo za posmatranje.
To ipak nije direktni utica s na o, jer je subjekt samo ono što ima oste i što misli. U
praktičnom životu treba se držati razlikovanja s i o , ali ga u filozofiji treba napustiti.
I moj duh i svet su sazdani od istih el. Svet se javlja kao jeda , a ne kao svet koji je
opažen i svet koji postoji. Ne može se reći da je skorašnjim eksperimentima ta granica
u fizici izbrisana jer ta granica ne postoji.
• priroda se odnosi prema životu kao da je najbezvrednija stvar na svetu-stalno
ga uništava jer ga ima previše.

Nesposobnost fizike i hemije da prikažu događaje koji se odigravaju u živom

organizmu, ne znači da oni ne mogu biti prikazani pomoću tih nauka.
Da li je statistički prilaz adekvatan za živi org., s obzirom da je str. Živog
drugačija. Hromozom je aperiodični kristal, a u fizici se radi sa periodičnim
kristalima. Aperiodični kristal je noseći materijal života.

Naše mišljenje je organizovano i odnosi se na iskustvo koje mora biti fizički

organizovano. Fizičke interakcije između našeg sistema i drugih, moraju se odlikovati
izvesnim stepenom sređenosti i zadovoljavati striktne fizičke zakone.
Jedino u prisustvu velikog broja atoma , statistički zakoni deluju i kontrolišu
ponašanje tog ansambla, s tačnošću koja raste s povećanjem br. Atoma. Na taj način
dogašaji stiču zaista uredna svojstva. Svi fizički i hemijski zakoni u organizmu su
takvog statističkog svojstva zbog toploznog kretanja atoma.
Živi organizam i njegovi značajni biološki procesi moraju imati mnogoatomnu
strukturu i biti osigurani od slučajnih jednoatomnih zbivanja-tvrdi naivni fizičar---ali
takvo tvrđenje je pogrešno. Suviše male grupe atoma da bi ispoljvale tačne statističke
zakone, igraju presudnu ulogu u urednim procesima organizma. One određuju bitan
način njegovog funkcionisanja.
To znači da se ispoljavaju biološki zakoni.
Hromozomske strukture u organizmu su istovremeno i arhitekte i zidari. Rastenje
organizama odvija se putem ćelijskih deoba-mitoza. Svaka ćelija ćerka osi nasledne
karakteristike-garniture hromozoma. Gen sadrži nekoliko miliona atoma, a taj br. Je
suviše mali.

Po ervinu šredingeru tri bazična vektora naše slike sveta su-materija, život,
intelekt.
• statistička termodinamika definisala je kosmološku vremensku strelu kao
okrenutu protiv nas, smer idenja od složenijeg ka prostijem, ukazujući na
sveopštu smrt, koja se zvala termodinamička ravnoteža čitavog svemira.
• S druge strane materija se organizuje od prostijeg ka složenom, od amebe do
homo sapiensa.

95
• Prodor kvantne mehanike morao je imati reperkusije i na druge egzaktne
nauke. Problem je u pristupu fenomenu živog.
• E. Vigner je pokušao da demonstrira neadekvatnost kvantno mehaničkog
objašnjenja na primeru replikacije dnk.
• Da li se fenomen života kosi sa osnovnim zakonima fizike. Strelice vremena
drugačije su u biološkom i fizičkom smislu. Da li život živi na račun drugog
principa termodinamike. Ne-po šredingeru. Život bi mogaol biti bolest mrtve
materije.
• Svest postoji i kod evolutivno nižih stupnjeva, ona je odgovor na strana tela iz
naše okoline.
• On razmatra problem uniformizacije nekreativnih aktivnosti i pojavu
negativne selekcije, kao faktora koji usporavaju evoluciju.
• Kakva je veza između nosioca duha i materije. Kako materija deluje na um i
um na materiju. Da li je um instrument merenja.

96