Itvan Eri

Intervju
Apsurdna dokumentarna igra Preveo s maarskog Arpad Vicko LICA: er Luka Itvan Eri Jelena Grabenko Gertruda Borttejber Ovaj komad je dramatizacija transkripta serije intervjua nastalih od marta do maja 1971. godine. U naznaenom periodu mo koncentracije i govora intervjuisane osobe - smrtno bolesnog . L. - postupno i ujednaeno se pogoravala. Bili su primetni i spoljni znaci napredovanja bolesti. U eventualnoj inscenaciji treba predstaviti proces ovog propadanja; naravno, naturalistiko predoavanje mucanja, jektaja ne bi smelo da ugrozi razumljivost teksta. Prva verzija komada napisana je 1983. godine. Prerade: 1988, 1989, 1998. PRVASCENA Kapela. Luka: lei u mrtvakom kovegu. Tiho, na prstima, ulazi Eri, s nezgrapnim, staromodnim magnetofonom. Na drvenoj nadgrobnoj ploi pie: Mir pepelu. Iz pozadine rominja Lenjinov posmrtni mar. ERI: Ovaj komad je sainjen na osnovu fonograma serije intervjua, koju su od marta do maja 1971. godine, sa smrtno bolesnim erom Lukaem, vodili istoriarka knjievnosti Erebet Vezer i pisac Itvan Eri. Lukaevo ime bilo je tada jo poznato u evropskim intelektualnim krugovima. U meuvremenu je postao prilino demode, uostalom kao i komunizam, iji je on bio poslednji, u svetskim razmerama, znaajan filozof. Ali mode su promenljive, Luka e se jo vratiti sa svojim najgenijalnijim delima. To to moda ne poznajete ivot i delo glavnog junaka, neka vas ne ometa u tome da uivate u predstavi. Ako vam ime Luka nita ne kazuje, slobodno ga moete u sebi nazvati i Buka ili Truka. Sve to bi trebalo da znate o njemu da biste nesmetano mogli da pratite predstavu, bie vam blagovremeno saopteno. Pa da ponemo. Nameta magnetofon. Podie mu poklopac. Ukljuuje ga. umi, kri. Zatim se uje Lukaev glas. LUKAEV GLAS (Luka proviri iz kovega.): ta je novo? ERI (Zaustavlja magnetofon.): 1 S jedne strane ja sam svakako u pravu s druge strane sam takoe u pravu ali ovaj nepobedivi staraki glas koji omiljene rei - kao hrast sasuene lomne listove -

s mukom otputa 2 Iskliberio sam se zlobno ugledavi na boljevikoj nad grobnoj ploi Mir pepelu. sve do groba povorka je prolazila izmeu palira naoruanih vojnika mir pepelu njegovo grlo puno je ve peska mir pepelu iz usta mu pesak rominja nametaj sav prekriva mir pepelu pesak njegove koe kripucka na mojim papirima vrti se na niijoj zemlji vrtlog peska, levak praine mir pepelu i ja meu zavrtenim vretenima vrtim se sa njima i ubijene senke sada tupim noevima reu pranjava grla i peana jesen peana zima prekriljuju peana leta gde li je sad um svetski gde ono u to verovao jesi lebdi praina mir pepelu u ustima zakaena udica. 3 Pero iz ruke cigara iz usta ispodoe u istom trenu i vrti se traka sa istoka na zapad vrti se svet sa zapada na istok zaustavljam traku ali glas ne umine mada se pod njim zemlja ve odavno pomerila ujem i svoj glas - udenut u njegov poput konca u iglu s jedne strane ja sam

svakako u pravu s druge strane sam bezuslovno u pravu ali kao odapeta strela u oblaku duvanskog dima lebdi visoko gore stari glas. LUKA: ta je novo? ERI: Hteo bih da napiem komad na osnovu ovih biografskih intervjua. LUKA: Niste se ba usreili s ovom idejom. Ako je sredinja figura poznata linost, pieva imaginacija ne moe sasvim slobodno da se razmahne, pa stoga ne moe da dosegne neophodan stepen tipinosti. ERI: Znam da je re o donekle apsurdnoj situaciji... LUKA: To je sledei problem. Groteskne injenice svakodnevnog ivota su realne. A apsurd je lien upravo realnosti. I ba zbog toga je samo moda jednog vremena, na tome jednostavno nije mogue izgraditi bilo kakvu dramaturgiju trajne vrednosti. ERI: Pa da izgradimo onda jednu prolaznu. Mogli bismo odmah i da ponemo. LUKA: To je nemogue. ERI: Da ponovimo... LUKA: Nita nije ponovljivo. ERI: Pretpostavimo da smo ponovo u martu 1971. godine. LUKA: Koji je danas dan? ERI: Neka bude mart sedamdeset i prve. LUKA: Verujte mi, neete dobro proi, budete li istrajali u nameri da od mene napravite dramu apsurda. Materija moga ivota e se pobuniti protiv vae koncepcije. ERI: Tu smo! Posluajte samo ovo! (Ukljuuje magnetofon.) LUKAEV GLAS: Meni se ini da je moj razvoj bio veoma postupan, i uveren sam, ako je ovek ve naumio da napie autobiografiju, da je onda najbolje krenuti hronoloki, jer su stvari u veoma tesnoj meusobnoj vezi. Tako da, zapravo, treba poeti tamo gde je poetak. LUKA: Kada sam ja to rekao? ERI: U martu 1971. U decembru prole godine lekar vam je saoptio dijagnozu: rak plua. Na to ste ga vi upitali, koliko vam jo vremena preostaje za rad. LUKA: Da... Obeao je godinu dana, ali najmanje pola godine. Pa su mi onda navratnanos prekucali poslednju verziju Ontologije. Samo to ja vie nisam u stanju da sudim o njoj. Nisam kompetentan. ERI: Ko je kompetentan? LUKA: Ja nisam. ERI: Drug Luka ve godinama ponavlja staru priu o zakreavanju. LUKA: Posle sedamdesete, a pogotovu posle osamdesete, bilo bi neprirodno da ga nema. Trebalo je samo da pogodim gde i u kojoj meri se javlja. A sada sam se naao u situaciji kada ne moram nita da pogaam. Prvi put u ivotu sam ostao bez posla. Ni pisanje mi vie ne ide. Vidite, tu je i ova skica za autobiografiju - sada je ve izvesno da e i ostati skica. (Vadi iz kovega pregrt papira.) ERI (Uzima iz Lukaevih ruku papire, prelistava ih.): Ako ne moete da piete, moete da govorite. Ja u da prouim ovu skicu, pa u da vam postavljam pitanja. Drug Luka treba samo da odgovori na njih. Imamo ovaj magnetofon. Ontologiju ba ne bismo mogli

na taj nain da sastavimo... LUKA: Naravno da ne. ERI: Ali jednu autobiografiju, bez daljnjega. LUKA: Ne moemo ni to, naime, i za jednu autobiografiju je neophodan biblioteki rad. Opta je tendencija da se ovek nekih stvari sea kao da su se dogodile ranije nego to su se stvarno dogodile, ili zaboravlja ono to mu je muno. A onda e mu to, kadtad, spoitati. (Tiina.) Dodue, gde u ja ve da budem, kada e ova knjiga da se pojavi... ERI: Eto vidite. A eventualne greke e biti korigovane. Prvi put radite na knjizi bez pretenzije da ona bude savrena. Oslobaajai oseaj, zar ne? LUKA: Ne bih rekao. ERI: I tetka Gertruda je uvek elela da napiete tu autobiografiju. LUKA: Stvarno? ERI: Zar se ne seate? U pozadini se pomalja slika jedne starije ene. LUKA: Vidite i sami, u kakvom je stanju moja memorija. Zar s takvom memorijom da se upustim u pisanje autobiografije? ERI: Vi samo ispriajte sve ono ega se seate. LUKA: Zakasnio sam. ERI: Kad se ahista nae u cajtnotu, povlai brze poteze. LUKA: Sad, kao da se priseam... zaista je elela. Predloila je da, kao odmor, izmeu Estetike i Etike, napiem autobiografiju. ERI: Eto vidite. LUKA: Ali kao odmor, tako je rekla. ERI: Naravno. Imamo vremena. LUKA: A onda, eto, ni Etiku nisam stigao da napiem. ERI: Ali ste umesto nje napisali Ontologiju. LUKA (Zaustavivi pogled na slici.): Pa, dobro, ne marim. ERI: Gde emo poeti? LUKA: Meni se ini da je moj razvoj bio veoma postupan, i uveren sam, ako je ovek ve naumio da napie autobiografiju, da je onda najbolje krenuti hronoloki, jer su stvari u veoma tesnoj meusobnoj vezi. Tako da, zapravo, treba poeti tamo gde je poetak. DRUGASCENA Koveg je zatvoren: pisai sto. Pored njega, na malom stoiu za serviranje na tokovima, oljica kafe. Na zidu fotografija maloas ve viene starije ene. Za stoiem sedi Eri, sladi, kaiicom mea kafu. ERI: Pretvorie stan u muzej. Smeno. Kada danas pred mladim devojkama pomenete marksizam, pocrvene do uiju i postieno trepu, ali nam to dakako ne smeta da imamo Muzej era Lukaa. I sedei ovde, sa svojim, Lukaem inspirisanim i zaraenim ivotom, i sam se oseam na neki nain kao kakav muzejski eksponat. Ovde sam zapravo shvatio, u neprestanoj raspravi s njim, da se sa Starim ovekom definitivno zavrava jedno razdoblje. I to razdoblje, sa svim svojim idealima i laima, odredilo je moju mladost. Pa ipak ponekad navratim ovamo, jo uvek sam nostalgian. Voleo bih, zaista, da budemo opet zajedno. Ali ne onako, kao onih stvarno jezivih poslednjih dana njegovog ivota. To nikako ne bih voleo. Ve kao 1962. godine, recimo, kada je jo tetka

Gertruda bila iva. Ja sam prevodio na maarski Osobenosti estetskog i pokuavao da uz pomo tetke Gertrude odgonetnem enigme nemakog daktilopisa. Radili smo u trpezariji, a Stari je pisao ovde, upravo za ovim stolom. Jednom je hrupio u trpezariju, u kratkim pantalonama, i sa kristalno istom kapljicom sline ispod vrha nosa, toliko istom da bi se u njenom ogledalu ovek mogao i da se obrije. Uzbueno je saoptio svoju, sasvim sveu hipotezu iz oblasti teorije muzike, sasluao tetka Gertrudine, upitno akcentovane protivstavove. Onda se obrecnuo na mene, jer sam se i ja usudio da se oglasim. Svoje neuobliene ideje izlagao bi iskljuivo svojoj eni. Vrlo neobina intima. Inae su se persirali. Eri poinje da pije kafu. Kada sam ih prvi put posetio, imao sam dvadeset i jednu godinu, tetka Gertruda me je pitala da li volim tursku kafu. Pojma nisam imao ta je to, ali sam oduevljeno klimnuo glavom. Od tada sam ovde uvek bio posluen turskom kafom. To me ispunjava zahvalnou, bez obzira na to to vie volim espreso, zato to ga mogu ispiti do dna. LUKAEV GLAS: Moj otac, Joef Luka, bio je direktor Engleskomaarske Banke, vrlo bogat ovek. A njegov otac je bio jorgandija, u Segedinu. Otac je kupio plemiku titulu, politiki je bio pristalica najkonzervativnije struje, mada je velikoduno pomagao Bartoka i Ferencija, ali i druge moderne maarske umetnike. ERI: Vlasnik ovog glasa ima osamdeset i est godina, po zanimanju je filozof. Imao sam petnaest godina kada sam prvi put proitao jednu njegovu knjigu. I tada me je jednom za svagda uverio da je umetnika forma u najneposrednijoj vezi sa istorijom sveta. On je bio prva slavna linost kome sam pokazao svoje pesme. Bile su loe, ali je pripomogao da najmanje loa bude objavljena. Bio sam mu zbog toga veoma zahvalan. Dok sam plandovao u zatvoru, pomagao je moju porodicu. Bio je to jasan znak moralnog ohrabrenja, za ta sam mu takoe bio veoma zahvalan. Moj razvoj bio je usmeren raspravama koje sam vodio s njim. I do danas sam ostao u raspravi s njim. tavie, nalazim sve vie razloga da mu protivreim. I za to mu dugujem zahvalnost. Napisao sam o tome 1983. jedan pozorini komad, ali ga do dananjeg dana stalno preraujem. (Prilazi prozoru, pogleda dole na ulicu. Iza njegovih lea Lukaev glas.) LUKAEV GLAS: Smrt je u sutini isti takav proces, kao i ivot, u biolokom smislu nema meu njima vrednosne razlike. (Eri se okrene. Tiina.) ERI: Nije smrt najgore to moe da nam se desi. Mada, nije svakako ni ono najbolje. Govnjiva stvar, ta da se kae. Pa ipak: ivot. Pred kraj je jo hteo da sagleda svoj ivot, utrkivao se s vremenom, da bi ispriao... zapravo ta? Da izrazi svoju vernost... emu? Hteo je da spase... ta? Nekakvu celinu? Lep zadatak, dostojan jednog filozofa. Ali ta ako je i la deo celine, ako se ona upila u nju, kao mastilo u upija? Da li i la treba spasavati? Mogao bih sada o tome da ga pitam... Zato da ne? Sklopiu oi, on e da ue, see na svoje mesto, i ja bih mogao da mu postavim pitanje. (Luka ulazi. Veoma je star, vidljivo je bolestan, ali duhom je sve. U odelu, s kravatom. Eri uzbueno skoi na noge, kao da ne veruje svojim oima. Zbunjeno se osvre, trai neto. Izvlai ispod stola staromodni magnetofon.) LUKA: ta ima novo? ERI: Drue Luka, ta vredi odanost ako je vezana za la? (Tiina.) Odlina je ova turska kafa. (Tiina.) LUKA: ta ima novo? ERI: Predsednik Saveza pisaca mi je saoptio da nee preduzeti nita u vezi sa zabranom moje knjige, jer bi time samo ugrozio inae vrlo dobre odnose Saveza pisaca s

partijskim vrhom. Dakle, u interesu to efikasnije zatite interesa pisaca, te interese uopte ne zastupaju. LUKA: Nadam se da vas ova logika ne iznenauje? ERI: Naprotiv, ispunjava me radou. Dobro je oseanje kada ovek dobije ono to i oekuje. LUKA: Druge novosti? ERI: Drue Luka, bio sam na vaoj sahrani. E pa, kakva je to pasja komedija bila! S obe strane aleje palir uniformisane radnike strae, pod lemovima i s ovolikim gumenim palicama na boku. Kakvi likovi! Iz njihove skruenosti je prosto izbijala na akciju spremna dosada. A onda i natpis na nad grobnoj ploi: Mir pepelu. Na sahrani jednog komuniste. Bili ste okrueni kordonom. ega su se plaili? LUKA (Smeje se.): Na svet je podigao kukaviluk na pijedestal herojstva. Ja sam ih jo u Moskvi nazvao lanim svedocima iz Maramaroa. Zar vam nisam ispriao taj vic? ERI (Nakon due pauze.): Kakav vic? LUKA: Putuju vozom dva Jevreja. Kuda putuje? - pita prvi. Nu, u Maramaro. - Radi ega? - Nu, da svedoim. - U kakvoj stvari? - pita prvi. - Was kommt. (Eri se glasno smeje.) U ovoj naoj politikoj klimi ovakvi maramaroki svedoci mnoe se kao peurke posle kie. ERI: Moemo li da ponemo? (Luka klimne glavom. Eri ukljuuje magnetofon.) Sedamnaesti mart, hiljadu devetsto sedamdeset i prve. Prvi intervju. LUKA: Moj otac je pripadao onom sloju budimpetanskog graanstva koji je, kao svoj cilj, istako apsolutnu asimilaciju. Kada je cionistiki pokret uzeo maha, otac je rekao... rekao... mmm... da.. ERI: Da bi voleo da bude konzul...? LUKA: Da, da. Ako se uspostavi jevrejska drava, rekao je, rado bi bio jevrejski konzul, ali samo u Budimpeti. ERI (Smeje se naglas.): Odlino. LUKA: Ja sam se ve kao trogodinje dete pobunio protiv protokola. Moja braa su ga prihvatila, ja nisam. ERI: Premda su vae klasne pozicije bile istovetne... LUKA: Oni jo nisu jo nauno razjasnili sebi kako nastaju takve razlike. Protiv majke sam, na primer, ve vrlo rano poveo partizanski rat. ERI: Kako? LUKA: Imali smo u stanu, pored kuhinje, jednu mranu komoru za drva, bez prozora. Ona bi nas tamo esto zakljuavala, zbog raznih nepodoptina, sve dok se ne bismo odobrovoljili da se izvinimo. Moja braa bi se odmah izvinila. Ja sam to, meutim, inio u zavisnosti od vremena. Ako bi me zatvorila u deset sati, ja bih se u deset i pet izvinio. Naime, otac se vraao s posla tano u pola dva. I majka je vodila rauna o tome da, kada stigne, ne naie u kui na napetu situaciju. Shodno tome, ako bi me zakljuala posle jedan, ni za ta na svetu se ne bih izvinio, jer sam znao da e me pet minuta pre pola dva ionako pustiti. ERI: Da li ste i kao komunista pribegavali samokritici iskljuivo u krajnjoj nudi, kada ste procenili da bi vas mogli i ubiti ili, ne daj Boe, iskljuiti iz partije... LUKA: To je bilo kasnije, i re je o sasvim drugoj stvari. ERI: Jeste bilo kasnije, to je tano, ali nipoto nije druga stvar. Ako ste procenili da biste mogli da se izvuete bez vee nevolje, niste se izvinili, ako biste pak...

LUKA: Lako je sad konstruisati formalne analogije. Ali ako stvar osmotrimo sa stanovita njenog sadraja... ERI: Ja samo tvrdim da, bez obzira na godine, i promene svetonazora, ista linost... LUKA: Samo to u razvoju linosti ne treba isticati samo kontinuitet, nego i dis... dis... ERI: Diskontinuitet, naravno. Ne oseate se dobro? (Tiina.) Drue Luka! (Dotakao bi Lukaevu nadlakticu, ali se predomisli i urno izae iz sobe.) LUKA: Oduvek sam mrzeo majku. Otelotvorenje protokola. Rang, titule, pozicije, jedino su je te stvari zanimale. Bila je ubeena da sam glup, pa mi je najmila privatnog uitelja. Kada se uskoro ispostavilo da je taj uitelj daleko neophodniji mom starijem bratu, onda je izmislila da je moj brat pametan, samo je lenj, a da sam ja glup ali vredan. Nikakve injenice nisu mogle da utiu na njene predrasude. Ja bih do pola etiri zavrio domae zadatke i otiao da vozim bicikl, a moj brat je do osam uvee bubao s uiteljem. Kada su ga mobilisali, kao Jevrejin bio je naravno svrstan u nenaoruane radne jedinice, posluno se odazvao pozivu, jer je potovao zakone. I naravno da je nastradao. Bio je pljunuta majka, koju sam oduvek mrzeo. (Eri se vraa s aom vode. Luka je polako ispije.) ERI: Zaboravio sam da iskljuim magnetofon. Vratiu malo traku, da ne bude na njoj tolike praznine. (Vraa traku, ponovo ukljuuje magnetofon.) LUKAEV GLAS: Oduvek sam mrzeo majku. Otelotvorenje protokola. ERI (Zaustavlja traku.): Da izbriem? LUKA: Ja sam sve roenjem steene datosti, pa tako i svoje jevrejstvo, od poetka prihvatio kao neto na to nisam mogao da utiem, i time je za mene stvar bila i zavrena. (Tiina.) Ni moji neprijatelji ne mogu rei da me je moje jevrejstvo, odnosno moje povreeno oseanje jevrejstva motivisalo da postanem komunista. (Tiina.) Nisam dozvoljavao da me fotournalista fotografie u drutvu sedmoro unuadi. Nikad nisam ni bio istovremeno zajedno sa svih sedmoro. Nije ni mogue razgovarati sa sedmoro dece razliitog uzrasta. (Tiina.) Staljin je s pravom zatraio zatitu partije, kada je neki urnalista objavio koje mu je bilo omiljeno jelo u detinjstvu. (Tiina.) Ali sve se to ve dogodilo mnogo kasnije. ERI: Ako ste umorni, moemo sutra da nastavimo. LUKA: Od ega bih bio umorniji, nego to u sutra biti umoran? Moramo da pourimo. Kada sam u sedamdesetoj nainio svoj novi, desetogodinji plan... ERI: Nainili ste ga i u osamdesetoj. LUKA: Nikad nisam obraao panju na smrt. Sloio sam se s Epikurom: ona se nas nita ne tie. Jer sve dok mi jesmo, dotle nema smrti, a kad smrt nastupi, nema nas. Sada se prvi put... prvi put... ERI: Plaite? LUKA: Molim? ERI: Prekinuli smo kod vae majke. LUKA: Ne bojim se, samo mi smeta to radim neto to neu biti u stanju da zavrim. Istina, ni Ontologiju... Ili ipak? ERI: Onotologiju ste zavrili. LUKA: Ono to zavrimo, ujedno i prevazilazimo. Vie nisam imao vremena da Ontologiju i prevaziem. Gde smo stali? ERI: Kod vae majke. LUKA: Drim da je otac bio veoma valjan ovek, ali je kao bankar bio uveren da je

uspeh jedini kriterijum ispravnog delanja. Mene su, meutim, ve moje prve lektire ubedile, Ilijada i Poslednji Mohikanac, da ispravno postupamo ako na kraju uspeh, na neki nain, izostane. Dao sam za pravo Hektoru, koga je Ahil pobedio, i naravno indijancima... ERI: Danas ste, meutim, lan jedne partije koja je decenijama na vlasti, i koja je proeta duhom protokola. LUKA: Ja na to nikad nisam obraao panju. Za vreme narodnog ustanka, pedeset i este, recimo, nisam izabrao put uspeha, kada sam prihvatio ministarski portfelj u revolucionarnoj vladi. ERI: Tako je, ali... LUKA: Istorija nije ni danas poprite ostvarivanja ljudske sree. Putevi razvoja socijalizma u Sovjetskom Savezu su atipini, stoga mogu da ostanem neuspean i unutar pobednikog revolucionarnog pokreta. ERI: Unutar ovog pokreta znaajan je uspeh i ako oveku poe za rukom da sauva goli ivot. LUKA: ta priate, Eri? Uspeh je rezultat svesnog napora, a u staljinovskim vremenima, da li e neko preiveti ili ne, zavisilo je od sticaja sluajnih okolnosti. Nasuprot tome, pravi neuspeh, kojim se i danas ponosim, jeste to da sam nakon uguivanja revolucije, punih deset godina mogao da igram za mene vrlo poastvujuu ulogu glavne ideoloke opasnosti. ERI: Ova filozofija neuspeha... LUKA: Kada smo osnovali prvu modernu maarsku pozorinu druinu, a imao sam tada devetnaest godina, napisao sam nekoliko slabanih komada u Ibsenovom i Hauptmanovom stilu. Sreom, uskoro sam ih sve spalio. I ovaj neuspeh mi je dobrodoao, jer od tada imam jedan tajni i veoma pouzdani kriterijum po kojem sudim o tome ta jeste knjievnost. Knjievnost je to to ja ve ne umem da napiem. ERI: Ali taj neuspeh... LUKA: Prvi kritiar moje prve knjige nazvao me je neugodnim autorom. itavog ivota sam se toga drao. Hteo sam da ostanem neugodan za sve pravce, sve trendove. ERI: Samo to je ta vrsta neuspeha... LUKA: Do smrti sam ostao zaglavljen, kao kost, u grlu svih moguih partijskih ideologa. Nisu mogli ni da me progutaju, ali ni da me ispljunu. ERI: Ovaj neuspeh... LUKA: Bio sam oajan, kada sam za svoju prvu knjigu, za onu o modernoj drami, dobio akademijinu nagradu. Jer ako me na grauju zatravljeni akademici, on da je moje delo u temeljima pogreno. ERI: Vi ste u mladosti smatrali da je prvi preduslov nastanka dobrog dela neuspeni privatni ivot ili, romantino reeno, nesrena lju bav. Govorili ste o paralizujuem dejstvu sree. LUKA: Bilo je takvih, prolaznih tendencija. ERI: Jma ljudi za koje je, da bi postali veliki, zauvek zabranjeno sve ono to bi iole malo moglo da podseti na sreu i sunev sjaj. LUKA: Ko je to rekao? ERI: Vi, 1909. godine. LUKA: Ne seam se. ERI: Tim reima ste obrazloili zato se odriete ljubavi.

LUKA: Ne seam se. (Tiina.) Sa Irmom Sejdler imao sam devetsto sedme jedan izuzetno znaajan susret. Da li se sada to proglaava ljubavlju ili ne, to je drugo pitanje, ali ona je imala neverovatno jak uticaj na moj tadanji razvoj. Oduzela je sebi ivot devetsto jedanaeste. Posle toga sam objavio studiju pod naslovom O duevnom siromatvu. To je opis njene smrti i izraz mog oseanja krivice. ERI: ta je bio razlog vaeg oseanja krivice? (Tiina.) Ne biste rado o tome govorili? LUKA: Ne bih. ERI: Da zavrimo za danas? LUKA: Duevno siromatvo znai da se preobraavamo u forme, u pehare duha. Znai da na oltaru svoga dela rtvujemo vlastitu sreu, i sreu svih onih koji su se voljom svoje zle sudbine na neki nain nali u naoj blizini. arena, zamamna bezoblinost ivota se razbija o nae vrsto uoblieno siromatvo. (Luka sklapa oi i ostaje nepomian. Eei ustaje, polako poe prema vratima.) Posmatrano iz ugla globalne istorije, bezizlaznih situacija moda i nema. Ali u linom ivotu one se i te kako deavaju. Na primer, sada ovaj rak. Ili, tada, Irma. ERI: er Luka je imao dvadeset i dve godine kada je 8. decembra 1907. upoznao tri godine stariju slikarku, Irmu Sejdler. Naredne godine, izmeu 28. maja i 11. juna 1908. zajedno su putovali po Italiji, u drutvu Lukaevog najboljeg druga, Lea Popera, koji je tada poeo da se bavi filozofijom umetnosti. Ljubav se razbuktala na tom putovanju, ali nije prela okvire tadanjih graanskih konvencija. Takozvano pristojno drutvo je samo razvedenim enama tolerisalo, i to samo donekle, vanbranu ljubavnu vezu. Irma Sejdler je bila spremna da se suoi i s odreenim oblicima drutvene ekskomunikacije, ali Luka se bojao razmekavajueg dejstva sree. Bio je miljenja da je neljudska samoa od vitalne vanosti za delo. Tako da je Irma Sejdler pozvala Lukaa da joj vrati slobodu koju, uzgred, Luka od nje nikad nije ni uzeo, i udala se za jednog kolegu slikara. Brak se, meutim, ubrzo raspao i potom je Irma s Lukaevim prijateljem, piscem Belom Balaem, pokuala ponovo da uspostavi svoj ljubavni ivot. Sve do same realizacije te ljubavi Bala je imao samo odreene, savladive skrupule, a potom je, pozvavi se na svoje prijateljstvo s Lukaem, prekinuo vezu s Irmom Sejdler koja je, oajna, okonala svoj ivot skoivi u Dunav. (Luka se pribliava stariinoj fotografiji. Sada se na tom mestu, meutim, ukazuje slika jedne mlade ene.) LUKA: Vie i ne znam koje je po redu ovo pismo, draga Irma, odnosno potovana, draga gospoo, u kojem pokuavam da se definitivno oprostim od vas. Da imam u sebi energije, nikada vie ne biste nita uli o meni, nastavio bih svoj prazan, bedan, dvadeset trogodinji ivot... Ali moram da piem, da biste zajedno sa veu o mojoj smrti dobili i ove redove. Vi ste hteli da me izbavite - hvala, slomljenog srca, od suza zamagljenih oiju i promuklim glasom se zahvaljujem. Hteli ste da me izbavite, ali mene niko ne moe da izbavi. Nijedno ljudsko bie nisam do sada oseao toliko bliskim sebi, kao vas, i posve je bezizgledno da mi se ikad, bilo ko, toliko priblii; samo to je i moja najvea ljubav - pa i ako je toliko velika da i moj bedni ivot skonava u njenom plamenu - dakle, ak je i ovolika ljubav nedovoljna, ni ova ljubav ne vredi nita. One veeri, 5. juna 1908. godine, u Firenci, ja sam vas pitao: da li je zbilja neizbeno da izgubim svakog u onom trenutku kada vie ne stoji intelekt naspram intelekta, nego ljudsko bie naspram ljudskog bia? I 28. oktobra iz vaeg pisma razumeo sam odgovor na to pitanje: da, tako treba da bude. Takav si ti! Nastavi da ivi svojim ivotom. Ali ja taj ivot ne mogu vie da podnesem. Sruilo se sve to ste vi podigli. U meni je utrla svaka klica dobra. Postao sam

zao, hladan i cinian. Nailazili su periodi intelektualnog zanosa, bilo je nekoliko sedmica kada sam se oseao bogatiji nego ikad u ivotu. A onda je jedne veeri sav taj zanos iezao, bio sam svestan da su moje misli bile vredne jedino ako ste ih vi sluali, voleli. Hladne glave konstatujem da sam veoma nadaren, ali to me vie ne moe zadovoljiti, jer vi ste pokazali da postoji i drugaiji ivot, izvan strogih formi. Moje delo izrasta iz ivota, ali ga i prerasta. Od ljudske se materije uobliava, ali ono je nehumano, tavie, antihumano. Samo bi ljudska krv mogla da ga oivi. Moram da unitim sebe pre nego to bi se, kao rtva, pojavila ena koju bih, kao u narodnoj baladi, ivu zazidao u tu graevinu. Intenzivnom snagom elim vam sve najlepe i najbolje. Zbogom. (Izvlai iz depa pitolj, prislanja njegovu cev o slepoonicu. Eri mu polako prilazi, povede ga nazad pisaem stolu. Posedaju na svoja mesta. Luka jo uvek dri pitolj uperen u slepoonicu.) A potom je ipak ona umrla, a ne ja. Uinilo mi se da bi bilo smeno... zbog jedne ene... ERI: I bilo bi smeno. LUKA: Voleo bih da imam pored sebe jedno ljudsko bie, sa kojim bih mogao da razgovaram. Da zamuckujem! ije bi utanje podstaklo moju odvanost i koje bi ukinulo moj monoloki stil ivljenja - jedno ljudsko bie - kako bi mi sad Irma dobrodola! (Prua ruku prema slici. Slika nestaje. Luka sklanja pitolj.) Posle ovoga sam ostao, i ostajem sam. Moj razum radi u bezvazdunom prostoru, nigde nikakvog otpora, nigde ivog stvora. Pretvorio sam se u ist - to jest prazan, bezvoljan, bilo kakvog oslonca lieni, bezvredan duh. Samo bi udo pomoglo da se probijem nekud! ERI: Dvadeset i sedam godina ekam ovaj trenutak! Sad - sad e da prevali preko usta! LUKA: Ja pripadam onom tipu kojem je uskraeno ispunjenje najvieg reda. Ne budem li doiveo udo, neku vrstu Damaska, koji bi me iz osnova promenio, meni je onda presuda izreena! ERI (Usklikne.): Damask! (Tiina.) LUKA: ta viete? (Pripaljuje cigaru.) Nisam valjda zadremao? ERI: Ma ne! Naprotiv! Od Irme Sejdler stigli smo ak do Damaska. LUKA: Do ega? ERI: Ako sam dobro razumeo, drug Luka je 1911. smatrao da, ako ne bude mogao da izvede takav koreniti zaokret kakav je apostol Pavle izveo na putu za Damask - moe mirne due da se ustreli. LUKA: Nikad u ivotu nisam napisao ime apostola Pavla. ERI: Upotrebili ste izraz Damask. Poto se apostolu Pavlu Hrist ukazao na putu za Damask, poto se tamo iz revnosnog progonitelja hriana pretvorio u verujueg hrianina, ja sam upotrebu izraza Damask shvatio kao... LUKA: O emu vi to govorite? ERI: Nisam vas valjda pogreno razumeo? Imao sam utisak kao da citirate sebe iz nekog mladalakog pisma ili dnevnika. LUKA: Ja sam u mladosti toliko toga navrljao, to danas nema ama ba nikakvog znaaja. ERI: Potcenjujete svoje rane radove, drue Luka. LUKA: Gledajte, ja ne sporim da je te knjige napisao jedan vrlo darovit mlad ovek, samo to je on tada bio toliko duboko zaglibljen u desniarsku gnoseologiju i u ordinarne kantovske predrasude... ERI: Prema mom miljenju izraz Damask znai da ste uz pomo uda hteli da se

probijete ka ljudima. Odnosno zajednici. Zar se to udo nije dogodilo kada ste se kasnije prikljuili proleterskoj revoluciji koja je obeavala, je li, definitivno spasenje sveta? LUKA: Za filistre je karakteristino da uz pomo ovakvih, pomodnih analogija pokuavaju da shvate kako je razuman ovek mogao da se opredeli protivno vlastitim klasnim interesima. (Izvana zeveket tanjira, aa.) ERI: Najpre ste samoga sebe hteli da izbavite. Tek potom ste se odluili da izbavite i svet: postali ste komunista mesijanistikog tipa. Nije li vas i u jednom i drugom razdoblju podsticala ista ta, u sutini religijska potreba? LUKA: U mom razvoju nije bilo nieg neorganskog. Ono to vi nazivate mojom religijskom potrebom... ERI: Vi ste na to aludirali, kada ste pomenuli Damask. LUKA: Gledajte, Damask nije moj izraz. ERI: Sad tek primeujem: magnetofon je iskljuen. (Ukljuuje ga.) Mogao bih i drugaije da formuliem pitanje. Niste li udeli za tim da vas neto izbaci iz koloteine vaeg dotadanjeg ivota, i da... (Otvaraju se vrata. Zveket tanjira i aa. Luka ustaje, prelazi u trpezariju.) Neka pitanja imaju takvu sudbinu da ostanu bez odgovora. Kao da se sve urotilo protiv njih: istorija sveta, magnetofon, ruak. er Luka je izbegao odluujue pitanje tako to se isteturao sa scene, a ja ostajem ovde, u Lukaevom muzeju. TREASCENA Kabare u Berlinu. Eri sedi za jednim stolom. Dubina scene pokrivena je zavesom. Tiha kabaretska muzika. ERI: Ovde me nee pronai. Fotografije u izlogu obeavaju goliave dame, mada je veinom, ako dobro slutim, zapravo re o gospodi. Ne mogu se oteti utisku da sam poslednjih nekoliko nedelja glavni junak nekakvog avanturistikog filma. Oseam na temenu da me neko prati. Ali kad se okrenem, nema nikoga - sakrio se pod neku veu, iza nekih zavesa, ili je uskoio u aht kanalizacije, u neki podrum, zavukao se pod parket. (Pije.) Od kako je umro, pokuao sam da ga predoim u najrazliitijim knjievnim anrovima... odnosno da raistim... ovaj... kako bih rekao... svoj odnos prema njemu. Kada sam 1983. stigao u Berlin, doekali su me s predlogom da napiem o njemu dokumentarnu dramu. I napisao sam je, ali sam uskoro seo i preradio, jednom, pa drugi, pa trei put, ali nikako nisam bio u stanju da je valjano zavrim. Krajnje je vreme da okonam ovaj moj posve specijalan odnos sa Lukaem. I piljar e ili da proda svoju robu, ili e natrulo voe i povre da baci u kantu za smee. (Pije.) Kada je 1956. Hruov odrao onaj tajni govor o Staljinu, i kada je itav svet nagaao koga je jo sve, osim onih koje je Hruov poimence naveo, taj slavni dravnik likvidirao - da li moda i Gorkog, Dimitrova? - i ta je mogao da osea i da misli dok je izdavao nareenja o deportaciji itavih naroda ili drutvenih slojeva, da li je bio lud ili bespotedni voa nove vladajue klase, Luka mi je rekao - meni, koji je jo koju godinu ranije napisao hvalospevnu odu diktatoru, i zbog toga sam od sramote i elje da stvar na neki nain popravim, drhtao kao prut - dakle, Luka mi je tada rekao... LUKA (Elegantan, poput kakvog kabaretskog konferansijea, stupa na scenu; orkestar prestaje da svira.): I ja sam uvek imao problema sa Staljinom. Na primer, nikad nisam mogao da dokuim da li je itao Hegela. (Orkestar svira tu.) ERI (Glasno se smeje.): Pa to je kolosalno! (Luka se lako nakloni.) U svojoj dvadeset i

etvrtoj godini, kada sam se u ubrzanom ritmu razoaravao u krvavu klovnovsku vlast, napisao sam jednu ljutu pesmu, u kojoj sam glavne funkcionere uporedio sa starim gospodarima. LUKA: Komuniste, ak i ako su im ruke okrvavljene, ne moete porediti sa reprezentantima stare vladajue klase. To je uvreda koja se istorijski ne moe opravdati, pa samim tim umanjuje i stepen istinitosti pesme. (Orkestar ponovo svira tu. Luka se ponovo nakloni. Eri se ovaj put ne smeje.) ERI: Da li se vi alite? (Luka se lagano nakloni.) Treba li da razlikujemo mrske i oprostive logore smrti? (Luka se lagano nakloni.) Zato mi ne odgovorite? Ranije ste kao iz topa odgovarali na ovakva pitanja. LUKA: Voleo bih sam da izaberem bojite na kojem u da poginem. (Padne napred, licem na pod. Ustaje. Otrese prainu s odela. Nakloni se. Orkestar svira tu.) ERI: Doli ste za mnom i u kabare? LUKA: Otunrbo. ERI: Molim? LUKA: Otunrbo. Obrnuto kaem: obrnuto. Vi sledite mene. I to je tako u redu, jer ja sam u vaem ivotu, blago reeno, igrao znaajniju ulogu, nego otunrbo. ERI: Da li ste atrovaki govor usvojili paralelno sa dijalektikom? LUKA: Ranije. Mog starijeg brata su u estoj godini nauili da ita. Ja sam sedeo naspram njega za stolom, i pre sam nauio da itam nego on, ali iz etunrbo knjige i itunrbo tekst. ERI: A potom ste knjigu postavili s glave na noge? LUKA: Neke tekstove treba itati vertikalno, a neke horizontalno. (Glavom pokazuje: as klima glavom, as odmahuje.) ERI: Od vas sam doivotno nauio da kaem ne, a od odobravanja sam se ve davno odvikao. LUKA: I ja sam poeo s negacijama. (Glavom pokazuje.) Kada sam se 1945. vratio iz moskovske emigracije, i kada sam seo da pijem sa ovdanjim narodnjakim piscima, svi su jedan za drugim zavrili pod stolom. Pa su me onda pitali gde sam nauio da pijem. Rekoh, u roditeljskoj kui. Toliko sam bio ogoren vladajuim velikograanskim protokolarnim duhom, da sam se, kad god smo imali goste, povlaio u svoju sobu i pio. ERI: ta? LUKA: ampanjac. Jedino smo to imali u kui. (Lako se nakloni.) (Orkestar odsvira tu. Luka zbaci sa sebe odelo konferansijea, pod njim se ukae deje odelce. Iza njegovih lea se rastvore zavese. Scena je krcata igrakama. Poinje da se igra s jednom igrom.) Mati mi je priala da sam ve sa tri godine ponavljao da Neznane posetioce ne pozdravljam (odmahuje glavom) nisam ih ja (odmahuje glavom) pozvao. (Zavre igru.) ERI: Lepo se igrate. LUKA (Eriju.): Julika, gde mi je lokomotiva? ERI: Tamo, urika, gde ste je i ostavili. LUKA: To je bila prva razumna izjava koju sam uo od odraslog oveka. I to ne od moje majke, nego od dadilje. Od tada svoje stvari drim u redu. (Zavre igru.) ERI: I ljubazno pozdravljali nepoznate posetioce. LUKA: Ljubim ruke, ika Mai. ERI: Kako ste samo 1952. pozdravili naeg malog, lokalnog Staljina, Maaa Rakoija,

na njegov ezdeseti roendan. Do zemlje ste se naklonili! A godinu dana kasnije ste ga, na moje roene ui, nazvali ordinarnim iftom! (Luka se jednako igra s igrom.) Ili me moda seanje vara? LUKA: Dosadilo mi je da posle svake posete naprave skandal oko mog pozdravljanja, pa Boe moj, rekoh, zato da ne kaem toj tetka Ireni ljubim ruke. ERI: Ali vi ste, drue Luka, sto puta svesno rizikovali svoj ivot! Bili ste neverovatno hrabari i najpametniji ovek koga sam ikad video. Imali ste ak i veoma istanano oseanje humora, mada ste to u svojim tekstovima briljivo skrivali. Zato ste se onako klanjali pred masovnim ubicama? (Luka se igra s igrom, male zavese se sputaju, on ostaje iza njih. Iz igre se pomalja melodija Internacionale.) To bi, dakle, bio va odgovor? (Internacionala iz igre se pojaava.) ETVRTASCENA Lukaeva radna soba. Iza stoia s tokovima sedi Eri, pijucka kafu. Magnetofon nije ukljuen. ERI: Dirljiv je oseaj ponovo sedeti u ovoj sobi. On ve odavno nije iv, a ja sam ostario, pa ipak jo uvek ulazim u ovaj stan kao u ona vremena kada sam jo bio student: pozvonim na vrata i, pre nego to se ona otvore, na brzinu se prekrstim. inio sam to u mladalakom, prevelikom uzbuenju pre susreta s filozofom svetskog glasa, strepei da li u se ponaati prema njegovim oekivanjima, da li u uspeti da se njegovoj pedagokoj revnosti suprotstavim dovoljno otroumnim utanjem. Sada je, meutim, ovaj klovnovski gest desne ruke upuen nemilosrdnom vremenu, onim promenama koje su se od tada dogodile u ovoj, u muzej obezduenoj sobi. Ne mogu da podnesem ovu muzejsku sobu, moram da ga zamislim kako stoji tamo nepomino pred prozorom (svetlost obasjava Lukaa koji u koulji, nepomino, zuri kroz prozor) tako. Tuga se, dabome, ne rasprava, ali je neto podnoljivija. Jednom, u aprilu 1971. stajao je ba ovako ispred prozora, kada sam uao u sobu. Bio sam iznenaen, jer sve do tada nisam ga nikad video besposlenog. Toga dana nije radio nita, tavie, ni to nita nije radio. Gledao je, naizgled, kroz prozor, ali uistinu nije gledao kroz prozor, i mada se tamo nalazio u stojeem stavu, ne bih smeo tvrditi da je/,stajao, jer i ta re, s obzirom na to da je glagol, izraava delanje. Seo sam na ovu stolicu na kojoj i sad sedim, pijuckao svoju tursku kafu, pripremio magnetofon i nisam znao ta da radim. Naposletku se okrenuo (Luka se okree)i poao, kao da me i nema, ka vratima. (Luka krene ka vratima.) Ustao sam, tada me je primetio, i zaustavio se licem prema meni. (Tiina.) LUKA: Koji je danas dan? ERI: etvrtak. (Ukljuuje magnetofon.) 26. april, 1971. LUKA: Sedamdeset i prva? (Eri klimne glavom.) Za danas smo se dogovorili? ERI: Da, ali mogu da doem i drugi put. LUKA: Drugi put? Zato bi drugi put bilo bolje nego danas? ERI: Nekako ste se udubili u svoje misli. LUKA: Nisam primetio. (Tiina.) Ionako su ve sasvim beznaajne. ERI: Kako to? LUKA: Sad je ve sasvim svejedno na ta mislim. ERI: Zato? LUKA: Zato to su moje misli bez posledica. (Tiina. Obojica sednu.) ta ima novo?

ERI: Politbiro je doneo zakljuak da se privredna reforma moe ostvariti na najbolji nain tako to je uopte neemo ostvarivati. LUKA: Nai ljudi naprosto nisu u stanju da shvate Hegela koji je 1798. godine, raspravljajui o unutranjim prilikama u Virtenbergu, napisao da ,,ako su promene nune, onda neto moramo i da promenimo. ERI: Nai ljudi nisu nikad u ivotu itali Hegela. LUKA: Gledajte, to je jedan veliki problem, ne bih ni za Sta... Sta... Staljina mogao rei sa sigurnou da ga je itao. ERI: To je va stari problem, drue Luka. LUKA: Nikad nisam mogao sa sigurnou da utvrdim da li ga je itao, ili nije. ERI: Danas bih voleo da razgovaramo o grehu. LUKA: O kakvom grehu? (Tiina.) Za vreme proleterske diktature, u leto 1919. godine, bio sam politiki komesar pete divizije. Odbrana Tisafireda bila je oajna, jer su crvenoarmejci iz Pete pobegli sa poloaja bez ispaljenog metka, pa zbog toga ni preostala dva bataljona nisu mogla nita da uine. Rumuni su ih opkolili i mnogo je ljudi poginulo. Tisafired je pao. Ja sam tada ponovo uspostavio red. (Tiina.) Sazvao sam vanredni vojni sud i dao sam da se iz bataljona koji je bez borbe napustio front, javno streljaju osam vojnika na glavnom trgu u Poroslu. (Tiina.) Svakog desetog u stroju. (Tiina.) Ne bih ni danas drugaije postupio. Bili smo to duni potenim borcima... ERI: Naredili ste streljanje i nekih kuvara... LUKA: Je li? Toga se ne seam. ERI: Krali su navodno namirnice iz divizijske komore. Priali ste mi o tome jo pre pedeset i este. LUKA: Da, da. Uvek sam poinjao od kuhinje. Dvatri kilometra ispred linije fronta rekao bih vozau da zasutavi kola, i da ih sakrije iza nekog grma, i nenadano bih banuo u jedinice, i to najpre u kuhinju. Odmah sam i probao jela, tako da su kuvari, koji su sistematski potkradali i preprodavali namirnice, iveli u stalnom strahu. Nikad nisu mogli znati kada u se pojaviti. ERI: A onda, ako bi vam polo za rukom i da dokaete krau? LUKA: Gledajte, na razmiljanje i, samim tim, na raspoloenje obinih vojnika presudno su uticale dve stvari: kuhinja i pota. Ja ne smatram sebe nekim velikim vojnim organizatorom, ali u mojoj diviziji vojnici su imali potene obroke i svakodnevno im je podeljena pota. ERI: Tako je drug Luka sveo teoriju materijalizma na nivo poljske kuhinje. LUKA: Smatrate li stvarno neumesnim moj postupak? ERI: Voleo bih samo da ga razumem. LUKA: Da ste vi bili na mom mestu, ne biste desetkovali taj bataljon? ERI: Hteo bih da razumem kako ste uopte dospeli u tu situaciju? LUKA: Morao sam da se opredelim da li u samo da piem, ili u i da ivim svoju etiku. Da li bih prema vaem miljenju postupio potenije ako bih prebacio na nekog drugog da obavi ono to sam smatrao nunim? ERI: ta ste smatrali nunim? LUKA: Greh. ERI: A ta je bio greh? LUKA: Nasilje. Ja sam jo pre Porosla napisao da jedino takav ovek moe raunati na to da bi ubistvo drugog oveka moglo da bude moralno opravdano - na jedan dakako tragian nain - koji nepokolebljivo i nesumnjivo zna da ubiti drugog oveka ni pod

kojim uslovima nije dozvoljeno. ERI: Ali ako ste i masovna ubistva prihvatili kao sredstvo opteg osloboenja oveanstva od greha, onda bi va postupak, naknadno mogao da bude opravdan jedino ako bi oveanstvo bilo zaista osloboeno. LUKA: Gluposti! Postupcima nisu potrebna nikakva naknadna opravdanja. Ili je moda, po vama, Lenjin 1917. doneo pogrenu odluku s obzirom na to da je Staljin od tridesetih godina poeo da vodi genocidnu politiku? ERI: Lenjin je rizikovao sopstvenu revoluciju u nadi da e izazvati svetsku revoluciju. U njegovim oima bilo je moralno opravdano sve to bi tome doprinelo. To je svakako jedna nadasve komotna konstrukcija, oslobaa oveka svih skrupula. Vi ste, meutim, na va krajnje neugodan nain stupili 1918. u Komunistiku partiju s jeretikim obrazloenjem da je mogue neetiki, ali ipak ispravno postupiti. Pozvali ste se ne Hebelovu Juditu. LUKA: Ako izmeu mene i mog postupka Bog postavi greh: ko sam ja da se prepirem sa njim, kako bih izbegla njegove naredbe? ERI: Divna reenica. teta to je toliko pogodna za zloupotrebu. LUKA: Nema reenice koja se ne bi mogla zloupotrebiti. ERI: Ali da ste devetnaeste znali kakav e monstrum da se ispili iz jajeta revolucije, da li biste i tada preuzeli odgovornost za greh? LUKA: Kao to su u Peti nekad govorili: kad bi moja baba imala tokove, bila bi trolejbus. ERI: To nije odgovor. LUKA: A vae pitanje nije pitanje. Posledice komplikovanih odluka su nepredvidljive. Ja sam zajedno sa Razumihinjom, jednim od literarnih junaka Dostojevskog, stvarno smatrao da je mogue laima dosegnuti istinu. ERI (Sebi.): Strano. LUKA: Ja sam se preko noi pretvorio iz kabinetskog naunika u narodnog tribuna. Umesto da sam istraivao prirodu odnosa due i oblika, ja sam po kafanama tragao za proneverenim partijskim novcima. Bila je to za mene posve strana forma, ali samo dok se nisam poistovetio s njom. Nemojte sad pitati da li je vredelo. Pedeset godina je vrlo kratko vreme. ERI: Kakve jo strahote oekujete? (Jelena - mrava, uprkos zaputene spoljanjosti, veoma privlana ena - pomalja se iza Lukaa.) LUKA: Nemojte zaboraviti da sam iz mrkle noi oajanja ugledao plamiak revolucije. Od prvog momenta sam mrzeo rat. Ratnu euforiju masa. Nacionalistiku ostraenost inteligencije. ak i u Hajdelbergu, u drutvu oko Maksa Vebera, najvrsniji umovi dizali su u nebesa herojstvo nemakog vojnika. Jedino smo Ernst Bloh i ja bili uzdrani. Seam se, sedeli smo na nekom breuljku, neposredno ispod nas prolazio je voz pun vojnika, do nas su dopirale njihove pesme, i tada je Bloh, vrlo tuno, rekao: Jdu gojevi u rat. Da li sam vam to ve priao? ERI (Posle due pauze.): Niste. (Smeje se.)Odlino. (I ena se nasmeje, i time skree na sebe panju dvojice mukaraca. Luka joj ponudi stolicu, ali ona sedne na ugao pisaeg stola.) ERI: Itvan Eri. JELENA: Jelena Grabenko. urijeva prva ena.

LUKA: U ratu je totalni greh pribegao totalnom nasilju. Pristao sam, preuzeo sam na sebe greh da bih pripomogao eliminaciji epohe totalne grenosti. JELENA: uri, ne ulepavajmo stvari. Da je na brak u Hajdelbergu uspeo, ti bi verovatno umesto greha preuzeo neku katedru na nekom savreno grenom univerzitetu. ERI: Vi ste se upoznali u Hajdelbergu? JELENA: Ne. U jednom italijanskom letovalitu. Bela Bala nas je upoznao. uri naprosto nije bio u prilici da sretne enu koja pre toga ne bi imala neto s Balaem. LUKA: Bala je ene doivljavao kao obavezu. Smatrao je sebe obaveznim da ih zavede. JELENA: Lepo sam se uetala u njegovu sobu i legla pored njega. Postoje mukarci koji osvajaju ene ba time to ne kriju svoju muku, kako bih rekla... pripravnost. Ali ti me nisi na taj nain privukao. (Eriju.) Kojem tipu vi pripadate? ERI: Voleo bih da to sami otkrijete. JELENA (Smeje se.): Aha... Kasnije sam spavala i s Balaevim mlaim bratom. Slatki mali Ervin. U odreenim situacijama moemo da budemo samo guske ili kokete. ERI: Naravno. JELENA (Lukau.): Tako sam elela da spustim glavu na stomak bilo kojeg od vas trojice. To sam ti i napisala. LUKA: Da, u lako alkoholisanom stanju. JELENA: Zar to nije svejedno? Trebalo je samo do donese svoj stomak, ali nisi imao hrabrosti. Ni Salov nije imao. Ni Zagorodnjik. U snu je pruao ruke prema meni, i plakao, ali nije doao. A Ervin je bio tamo. Uverila sam sebe da mu spasavam duu. Bio je veoma naoit i drag momak. LUKA: Nemoj zaboraviti da sam sad mnogo manje osetljiv na ovakve stvari. JELENA: ouri, dragi moj, bio si toliko uasno inteligentan. Oseala sam se pored tebe kao apsolutna glupaa, mada nimalo nisam bila glupa. ERI: Drug Luka je visoko cenio vau inteligenciju. Veoma je esto pominjao da ste vi Belu Kuna, na prvi pogled, uporedili s Votrenom, kriminalcem iz nekog Balzakovog romana. JELENA: Znate, ja sam u Rusiji bila anarhistkinja, morala sam da se snalazim meu ovakvim tipovima. Onda sam emigrirala, zapala u krizu, htela sam da budem slikarka. uri je ponudio neku vrstu metafizikog izbavljenja, bio je veoma fin, irokogrud ovek, teta to sam oseala nekakvu fiziku odbojnost prema njemu. ERI: To tvrdi i Bela Bala. JELENA: Je li? Lae. U svakom sluaju, ustrajala bih pored urija, da nam nije upao u ivot onaj veito alkoholisani muziar, Bruno. Moja stara, izofrena ljubav. Patio je od tekog oblika izofrenije. uri je nau vezu procenio kao fatalnu, i zbog toga se povukao. LUKA: To su stvari krajnje line prirode, nisu zanimljive. JELENA: I te kako su bile zanimljive. iveli smo tako utroje, u Hajdelbergu. Ja sa Brunom u jednoj sobi, Bruno je as udarao po meni, as po klaviru, u pauzama je plakao i pio. I ja sam pila. A uri je pisao svoju epohalnu teoriju romana, plaao raune, i ekao kada e jedanom ovaj Bruno da nas sve troje dokraji. LUKA: Kakve je samo cike, kakvih je vrisaka, krikova bilo! Bruno je jednom s mojim rukopisima zaloio vatru. Tada je izgorela moja mladalaka estetika, do poslednjeg lista. Uzgred budi reeno, nije mi ao to je izgorela. ERI: Nije izgorela. Objavljena je posle vae smrti. Genijalna knjiga.

JELENA: To me raduje. LUKA: Nisu mogli da je tampaju, znam pouzdano da nijedne stranice od nje nije ostalo. (Tiina.) ERI: Na kraju krajeva, da li je zaista od okolnosti line prirode zavisilo da li ete ostati u Hajdelbergu ili ete se vratiti u Maarsku? I uopte: smatrate li sebe nemakim ili maarskim autorom? LUKA: Gledajte, ako pojedinci mogu sebi dozvoliti da istovremeno imaju dve ene, onda i ja mogu dopustiti sebi da imam dve domovine. JELENA (Smeje se.): Naravno da si mogao to sebi da dopusti. LUKA: I ti si dopustila sebi dva mua istovremeno. JELENA: Zato si uopte trpeo taj trougao? Umalo nisi poludeo od ljubomore i straha. LUKA: Da smo se razveli u tim ratnim godinama, tebe bi Nemci odmah internirali kao rusku dravljanku. JELENA: Ali zato se naprosto nisi iselio iz tog stana? Bilo je dovoljno da mi ostavi svoje prezime. I naravno neto novca. Da nije bilo tada u tebi, kojim sluajem, jedne pozamane doze mazohizma? LUKA: Jednostavno sam se bojao za tebe. I brinuo. Da je sauvana moja mladalaka prepiska... ERI: Drue Luka, budite jaki: i ta prepiska je pronaena, oko dve hiljade pisama, u sefu jedne hajdelberke banke. Sami ste je tamo pohranili, 1917. godine, na dan izbijanja ruske revolucije. LUKA: ta priate, Eri! Ja sam taj kofer bacio u reku. ERI: Jedan pozamaan izbor iz tih pisama objavljen je i na maarskom. Mogu da vam pozajmim na itanje, ako elite. LUKA: Samo to mene uopte ne zanimaju te prepotopske stvari. I ne bi mi bilo ao da ni vas ne zanimaju. ERI: Drug Luka se operisao od Georga fon Lukaa. Zar u ovom samosakaenju nema mazohizma? (Tiina.) I kasnije, u revolucionarnom pokretu, sva ona iz milote samokritikom nazivana samoponiavanja, ta spremnost da dobrovoljno unizite vlastiti, jedinstveni duhovni nivo i da se prilagoavate zahtevima dnevne taktike - zar u tome nema mazohizma? LUKA: Kakvog mazohizma? ERI: Perverznosti graanina rave savesti da se zajedno brka u blatu s oloem. LUKA: Rastuuje me, Eri, to ste posle moje smrti toliko nisko pali. (Tiina.) JELENA: Hladno mi je. (Vadi iz tane flau ruma i tri aice. Eri sipa. Piju.) Ba mi je prijalo, ali ruke su mi jo hladne. (Eri svojim rukama greje Jelenine ruke.) O, vae su ruke kao furuna. LUKA: Preuzeo sam na sebe greh i zaputio se prema Marksu. Ono to vi nazivate samoponiavanjem, posluilo je samo tome da ostanem veran glavnoj liniji mog ivota. A poto sam samo drugorazredni filozof (smeka se) meni su bile potrebne itave decenije da prepoznam ono to je on shvatio za svega nekoliko godina. JELENA: Tvoj preobraaj je bio udesan, uri. Kako si se preko noi pretvorio iz nemakog privatnog naunika u maarskog radnikog vou... Uinio si to neverovatno brzo i iskreno, ali onaj jezivi koni kaket ipak nisi morao da nosi. I nisi morao da se pravi da se ne kupa. LUKA: Jednostavno nisam imao vremena da se kupam.

JELENA: Kupao si se, kako da nisi. Ali inio si to u potaji, i sa griom savesti. Bio si nalik na figuru iz nekog romana Dostojevskog, i ja sam te zbog toga volela. LUKA: Ali me nisi razumela. JELENA: Zato me nisi potraio, kada si se preselio u Sovjetski Savez? LUKA: Traio sam te, ali ti si kao u zemlju propala. JELENA: Da li si me dovoljno uporno traio? LUKA: Nijedan na zajeniki poznanik nije nita znao o tebi. JELENA: I ti si se s tim pomirio? LUKA: Moj ivot bio je tada ve sasvim druga pria, Jelena. JELENA: Ako bih igde imala nadgrobni spomenik, ne bi na njemu naao onaj drugi datum. Kada si ve toliko priao o grehu - mogao bi da razmisli malo i o tome. Znate, u vreme kada smo se upoznali, uri je bio naprosto opsednut pitanjem greha. Smatrao je, recimo, da je umetnost luciferovska rabota, poto eli da konstruie bolji svet od onog koji je stvorio Bog. ERI: Zanimljiva koincidencija: pisao je o Dostojenskom i iveo s vama. JELENA: Ve se tada svemu nadao, zapravo, od nas Rusa. Tragao je, grozniavo, u zaaranom krugu Dostojevskog, za odgovorom na pitanje da li svet moe da izbavi teror ili ljubav. A na tu dilemu sam ja dola kao poruena: bila sam Ruskinja, skoro i teroristkinja, povrh svega eljna ljubavi. Meutim, ja sam ga prerasla. LUKA: Nisi dozvolila da te volim. JELENA: I ja sam se radije opredelila za greh, uri. ERI: Zanimljivo je da se danas neprekidno vrtimo oko pojmova greha i grenosti. Nisu li te kategorije sline kategorijama kao to je, recimo, Damask? LUKA: Kakav Damask? ERI: Hou rei da su to sve same teoloke kategorije. LUKA: Ne seam se nikakvog Damaska. ERI: Nedavno smo razgovarali o tome. LUKA (Veoma otro, energino.): Ne seam se. JELENA (Izlazi, osvrnuvi se, preko ramena.): Kia samo to nije poela da pada. (Svetlost sklizne sa nje.) (Luka prilazi prozoru. Stoji nepomino. Svetlost sklizne i sa njega.) ERI: Zato verujem da ga je smrt izmenila? Bio je ve veoma bolestan, kada su u tetkaGertrudinoj sobi nali, u jednom ofucanom koferu, kompletan rukopis Hajdelberke estetike, bezmalo etiri stotine listova. Tetka Gertruda je teglila sa sobom ovaj rukopis, u potaji, valjda jo od 1919. iz jedne emigracije u drugu i, na kraju, kui. Kakvo genijalno delo! Nismo mu saoptili da je pronaeno. On bi najradije izbrisao i tragove svih onih koraka koje je nainio pre Damaska. Sada mi ne preostaje nita drugo nego da ga prihvatim ovakvog, kakav jeste. (Svetlost ponovo obasjava Jelenu. Stoji na vratima.) JELENA: Ostajete jo? (Jelena izlazi, Eri je u nedoumici, zatim urno poe za njom.) PETASCENA Lukaeva prazna radna soba. Na malom stoiu za serviranje ukljueni magnetofon. ERIJEV GLAS: Peti maj 1971. Danas bih eleo da raistim okolnosti pod kojima je drug Luka preiveo godine u sovjetskoj emigraciji. LUKAEV GLAS: Jednostavno sam imao sree. ERIJEV GLAS: A u emu se ta srea sastojala?

LUKAEV GLAS: Kada sam 1930. stigao u Moskvu, onaj, kako li se zvae... Buh... ERIJEV GLAS: Buharin? LUKAEV GLAS: Da, taj Buharin je, veoma prijateljski, pripremio jedan sastanak sa mnom. Ja sam, meutim, taj susret izbegao. Da smo se sreli, mene bi bez sumnje nekoliko godina kasnije pogubili kao buharinistu. ERIJEV GLAS: Jeste li imali jo sree ovakve vrste? LUKAEV GLAS: Kako da ne. Od 1919. do 1930. godine iveo sam u Beu, i uestvovao u frakcijskim borbama u ilegalnoj maarskoj partiji, i to kao voa frakcije koja je bila protiv Bele Kuna. Neposredno pre nego to je tridesete godine Kun pobedio, ja sam se, sreom, ispisao iz maarske, i upisao se u nemaku partiju. Da to tada nisam uradio, Bela Kun bi me dokrajio poetkom tridesetih, ili bi me ubili kasnije, kao njegovog pristalicu, trideset i este ili trideset i sedme, kada je Staljin krenuo u likvidaciju maarske partije. (Ulazi Eri. Zastane na vratima, slua razgovor sa magnetofonske trake.) ERIJEV GLAS: I kakve ste jo sree imali? LUKAEV GLAS: Pa, naravno, i to to sam imao jako lo sss... jako lo sss... ERIJEV GLAS: Sluh? LUKAEV GLAS: Ma ne, imao sam dobar sluh - stan mi je bio jako lo. Moj stan, naprosto, nije bio privlaan za pripadnike slube bezbednosti. (Eri urno prilazi magnetofonu, iskljuuje ga.) ERI: Ovo je nepodnoljivo. Smrtno komino. LUKA (Iz mrtvakog sanduka.): Zato ste ga iskljuili? ERI: elite li da izaete? (Podie plou piseag stola.) LUKA: Radije bih lekario jo malo ovde. Gledajte, neko mi je prokrijumario ovde va komad. Uporeujem magnetofonski zapis sa tampanim tekstom. Vi ste se prihvatili nemogueg zadatka. Budete li od rei do rei sledili ono to je ovde izgovoreno, komad e biti dosadan, ako pak budete moje rei filovali sopstvenim idejama, na osnovu ega ete ovog protagonistu nazvati Lukaem? ERI: Zaboravimo onda komad, i nastavimo da razgovaramo. (Ukljuuje magnetofon.) Kada ste se nastanili u Sovjetskom Savezu? LUKA: Trideset i tree, nakon to je Hitler doao na vlast. ERI: Koji je to po redu bio va dolazak u Sovjetski Savez? LUKA: Trei. Prvi put sam putovao tamo 1921. na Trei kongres Kominterne... ERI: Tada ste prvi put sreli Lenjina? LUKA: Zakasnio je na sednicu, za stolom radnog predsednitva nije bilo mesta, pa je seo na ivicu bine i tamo je zapisivao neto u svoj notes. ERI: A Trocki? LUKA: Trocki je na mene ostavio veoma rav utisak. Uao je... uao je... Nije ni uao... nego... ERI: Umarirao. LUKA: Da, kao to su sad Nemci umarirali. (Tiina.) ERI: Kao Nemci sada? LUKA: Molim? ERI: Stali smo tamo da je Trocki umarirao u salu. LUKA: Jeste, i napravio od toga veliku paradu. Tada sam stekao utisak da bi on, ako se dokopa vlasti, izgradio isti takav kult linosti kao i Staljin. Ako ne i vei.

ERI: Vei? LUKA: Hajde da kaemo isti. Imao je u svom karakteru neeg... Lenjin je to veoma dobro primetio... imao je u sebi neeg... neeg... ERI: Lasalovskog? LUKA: Lasalovskog, da, i to se meni ve tada nije dopalo. Zar vi ne mislite da je poreenje tano? ERI: Ne poznajem dovoljno Lasala. LUKA: Po mnogo emu je liio na Trockog. (Tiina.) Ipak bih malo izaao odavde. (Eri pomae Lukau da se iskobelja iz sanduka, zatim vraa na njega poklopac. Luka sedne za svoj pisai sto.) ERI: A kada ste drugi put putovali u Moskvu? LUKA: Hiljadu devetsto tridesete. ERI: S kakvim pasoem ste putovali? LUKA: Lanim. Sve do 1945. ja sam imao iskljuivo lane pasoe. Radio sam godinu dana u Institutu Marksa i Engelsa. Ispriau vam, jer je prilino smena pria, da sam tamo najpre sreo Mihaila Lifica. Razgovarali smo otprilike jedan sat o najvanijim stvarima, onda sam otiao kui, i rekao Gertrudi: ovaj Sovjetski Savez je udesna zemlja. Deset godina se muvam po Evropi, a nisam sreo nijednog tako pametnog oveka na kakvog sam u Sovjetskom Savezu prvoga dana naleteo. A potom sam i tamo proiveo preko deset godina, i vie nisam sreo nijednog tako pametnog oveka. (Smeju se obojica.) Jadni Lific, kasnije se i on srozao, ali mu ne zameram, jer je ostao do kraja u Rusiji. ERI: A vi, drue Luka, zato ste je vi napustili? LUKA: U blizini Bele Kuna nisam se oseao sigurnim ni kao lan nemake partije. Rjazanov, upravnik Instituta Marksa i Engelsa, imao je duhovitu izreku: Ah, Sie sind kominterniert. ERI (Posle kratke pauze se nasmeje.): Odlino. ta se desilo s Rjazanovim? LUKA: Bio je veoma obrazovan, ekscentrian ovek, odlian poznavalac Marksovog dela. U razdoblju montiranih procesa bio je uhapen i naprosto je nestao. ERI: Sudbina mu je ve bila sadrana u njegovoj malopre citiranoj izreci. Kao more u koljci. LUKA: Belu Kuna je moja prva supruga, inae, uporedila sa uvenim Balzakovim negativnim junakom, Votrenom. Jesam li vam ve priao o tome? ERI (Posle due pauze.): Niste. Odlino. (Smeje se.) LUKA: Izmeu trideset i prve i trideset i tree iveo sam u Berlinu ba zbog Bele Kuna. E, sad. Hitler je postao predsednik vlade 30. januara trideset i tree, a ja sam dobio instrukcije da ostanem u Berlinu do sredine marta, i da prevedem partiju u ilegalu. Sa ovakvom nosinom, kakvu imam. To je naprosto bilo smeno. ERI: Kad god je negde kontrarevolucija pobedila, partija je ostavljala druga Lukaa da vadi fleke. LUKA: Mada sam u ovakvim situacijama uglavnom uvek imao sree. Bela Kun je i devetnaeste mene ostavio da, usred belog terora, reorganizujem i prevedem partiju u ilegalu. Smatrao je, naime, da bih ja mogao najbolje da odigram ulogu muenika, i da bi moje muenitvo najvie koristilo partiji. Nije ga uzalud moja prva ena uporedila sa Votrenom, Balazakovim negativcem. (Tiina. Luka sklapa oi. Dugo sedi tako, nepomian. Eri, na vrhovima prstiju, izlazi.) ERIJEV GLAS: I kakve ste jo sree imali?

LUKAEV GLAS: Imao sam sree i etrdeset i prve, kada su me uhapsili... ERIJEV GLAS: I to smatrate sreom? LUKAEV GLAS: Tada su ve prestali sa besomunim pogubljenjima. Stvarno mislim da sam sreom izbegao, za dlaku, tanije, za nepuna dva meseca, jednu od najveih akcija hapenja u istoriji sveta. ERIJEV GLAS: Kako ste objanjavali sebi sve one sudske procese? LUKAEV GLAS: Bile su to neverovatne strahote, teio sam se samo time da smo danas na Robespjerevoj strani, premda ni proces Dantonu nije bio s pravnog stanovita mnogo prihvatljiviji od, recimo, Buharinovog procesa. ERIJEV GLAS: Da li i danas tako mislite? LUKAEV GLAS: Danas mi je ve jasno da je Robespjeru sa stanovita ouvanja vlasti Dantonova smrt bila neophodna, dok je Staljin jo pre montiranih procesa uvrstio svoju vlast. U tom smislu, smatram da su procesi bili suvini. ERIJEV GLAS: Da i ne govorimo o tome kako su ti procesi servirani u javnosti. Dantona bar nisu prisilili da sam sebe proglasi izdajnikom. LUKAEV GLAS: To su samo razlike moralne prirode. Kada su u Sovjetskom Savezu pokrenuti ovi jezivi procesi, Hitler je u Nemakoj tada ve bio gazda. Trebalo je, dakle, bez pogovora prihvatiti ove procese, jer onaj ko bi se usudio da kritikuje Staljina, objektivno bi pomogao Hitleru. Nisam znao da li u izneti ivu glavu, ali sam pomislio: Right or wrong, my party. Moete sad rei na to, Damask ili verska potreba, ali time dokazujete samo to da je za vas vanija ista savest od sudbine oveanstva. Jedne noi spakovao sam u ogroman ranac sva dela Buharina i Trockog, i bacio ih s jednog mosta u reku. Premda je Buharin kao ovek bio sasvim u redu, jedino je kao marksista bio beznaajan, to naravno nije nikakav razlog da bude streljan. Ali tada su sva pitanja bila parcijalna. I moje pogubljenje bi takoe bilo posve parcijalno pitanje. Vi, kao moj uenik, hoete da me vidite kao viteza bez mane, ali kako vam to ne uspeva, ne prezate od toga da me gaate mukovima. Vama se, na primer, ne dopada to sam se suprotstavio pomodnim umetnikim strujama. I u tom smislu mi neprestano prebacujete Kafku. Dobro, moda ste, to se Kafke tie, u pravu. Pa ta? (Ulazi Eri. U ruci oljica turske kafe. Zaustavlja se na rubu scene.) LUKA: Ako sam i pogreio, Kafka e to podneti. Ali nikoga vie od svih onih polutalenata, koje sam ja kritikovao, a bilo ih je na desetine, niko se i ne sea. Vi od mene oekujete stopostotne istine, i spremni ste da se rasplaete kad god vas razoaram. A ja bih bio zadovoljan ako bi mi istorija makar dvadest posto dala za pravo. Ne mogu da se setim ko je naslikao onu sliku... Konjanici, u punom galopu, treba da preskoe neku provaliju. Oni u prvim redovima popadoe u nju, provalija se puni truplima uginulih konja i ljudskim leevima. A ostali, gazei preko njih, prelaze na drugu stranu. I moje knjige, valjda, slue za to da se, bar donekle, zatrpa provalija. Naravno, vi biste na to mogli da odvratite da je nisam zatrpavao knjigama, nego leevima. (Tiina.) Kada su me poslali u Tisafired, kao politikog komesara pete divizije, ne znam da li sam vam to ve priao, da su petanski crvenoarmejci bez ispaljenog metka zbrisali s fronta. Ja sam tada veoma radikalno uspostavio red utoliko to sam naredio da osamorica vojnika iz bataljona koji je bez borbe napustio bojite, budu streljana na glavnom trgu Porosla. (Tiina.) Ima traginih situacija kada nemamo izbora, ta god uinili, neizbeno emo poiniti greh. I ako treba da biramo izmeu dva zla, odaberimo ono koje od nas samih zahteva veu rtvu. rtvujmo na oltaru ideje vlastitu, bednu linost. Vi biste naravno na

to mogli da kaete da ja nisam rtvovao sebe, nego osmoricu petanskih proletera. Ali, ja sam time prihvatio odijum viestrukog ubice. Zamislite sebe u toj situaciji, pa tek onda izjavite da je to manja rtva. (Tiina.) ERI: Kao to u detinjstvu nikako nisam uspevao da matiram svog, neto starijeg brata, mada sam bio mnogo bolji ahista od njega, tako me je svojevremeno plaila pomisao da bih u polemici mogao da pobedim velikog filozofa. Ali, ta bi mi tada ta pobeda vredela? Na kraju krajeva, njegov je ivot bio u pitanju. Sad je, meutim, re o mom ivotu. Da li je odanost, dakle, sama po sebi vrednost? LUKA: Kada su me u jeku tih masovnih, montiranih procesa pozvali u Ameriku, ponudili su mi profesuru, ja sam ipak odluio da ostanem u Sovjetskom Savezu. La verite lentement marche. Istina sporo marira. I neverovatnim za obilaznim putevima. Ne vidim razloga da je zbog poneke svinjarije ili promaaja ostavim na cedilu. ERI (Za sebe.): Ako Bog postavi izmeu mene i komunizma jednog masovnog ubicu, ko sam ja da s njim zbog toga raspravljam, i da odbijem da izvravam njegova nareenja. LUKA: Ako se po slobodnoj volji odluimo za neto, moramo da se odreknemo i dela svoje slobode, da bismo mogli prihvatiti posledice svoje odluke. Onaj ko to nije u stanju, taj je zbrkan ovek. Prezirem pomeane odnose i pomeana oseanja. eril ima jedan dobar izraz: Period of consequence. Samo potpunost moe da bude stvarna. ERI: Samo sam vas jedan jedini put video uzdrmanog, oajnog. Kada su 1968. godine zemlje postojeeg socijalizma oslobodile ehoslovaku od nje same. Seate li se ta ste tada rekli? LUKA (Kao da i ne uje Erija.): Marksizam se ne moe uzimati na kaiicu. ERI: Preklinjem vas, posluajte! (Ukljuuje magnetofon.) LUKAEV GLAS: Sva je prilika da je eksperiment, zapoet 1917. godine, propao. Treba sve poeti iznova, u jednom drugom vremenu, i na jednom drugom mestu. ERI: Drue Luka, seate li se ovih rei? (Tiina.) Posluajte ih jo jednom. (Magnetofon zuji, kri.) LUKA: Uvek sam tvrdio da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma. (Polako se die poklopac pisaeg stola, odnosno mrtvakog sanduka.) ERI: Stvarno se ne seate? LUKA: Naravno, ne s aspekta pojedinanog ivota, nego sa svetskoistorijskog stanovita. Jer jedino putpunost moe da bude stvarna. ERI: Drue Luka, zar niste nikad pomislili da je eksperiment, onaj koji je zapoet 1917. godine, propao, i da bi sve trebalo ponoviti u jednom drugom vremenu i na jednom drugom mestu? LUKA: Nikad. Ni na trenutak. (Uz Erijevu pomo ponovo se vraa u sanduk.) Kada je u Moskvi partija proslavljala moj ezdeseti roendan, Jene Varga mi se ponudio da intervenie za Feriku, traio je samo da mu u tom smislu napiem jedno pismo. Ferika je, naime, ve nekoliko godina bio zatoen u nekom sibirskom logoru. U aprilu 1945. godine stigla je vest da su me kod kue izabrali za narodnog poslanika. Ne bi bilo zgodno, je li, da ja sedim u maarskom parlamentu, dok Gertrudin sin trune negde u Sibiru. Pa sam tako i napisao to pismo. ERI: Nije vam dobro? LUKA: Taj Jene Varga redovno je igrao brid sa Berijom. Berija je bio jedan od najcininijih masovnih ubica svih vremena. Sa izuzetkom valjda samoga Staljina, bio je strah i trepet za sve u Sovjetskom Savezu. Ali Jene Varga mu je u najbolje izabranom

trenutku predao moje pismo. ERI: Drue Luka, da li je sve u redu? LUKA: Uprkos svih onih strahota... Lino, proiveo sam veoma srean period u Sovjetskom Savezu. S jedne strane, tamo sam se definitovno pribliio Marksu. S druge strane, zbog Gertrude. Bio sam presrean, Gertruda je bila moja najvea srea. (Legne u koveg. Poklopac se sputa, koveg se zatvara.) Otkako je umrla, okrenuo sam se sebi, svom radu, da bih sauvao privid svoje uravnoteenosti. Vie me ne privlai onaj sjaj svakodnevnog ivota koji mi je ona posredovala. (Za vreme ovih poslednjih rei Eri tiho izlazi iz sobe.) ESTASCENA Starija ena, poznata sa slike - Gertruda - u radnoj sobi slua magnetofon. LUKAEV GLAS: Na zajedniki ivot s Gertrudom poeo je 1920. godine. Bila je ve udovica, kada je sa svojom decom pola za mnom u Be. Ali poznavali smo se od ranije, rekao bih, od mnogo ranije. Nikada nisam sreo enu s kojom bih mogao da uspostavim tako intimne odnose. GERTRUDA: Zato to vi ranije niste ni bili uistinu spremni na takve odnose. LUKAEV GLAS: Nijedna od iole vanijih ena u mom prethodnom ivotu nije bila u stanju da utie na pravac mog razvoja. Moj intelektualni razvoj bio je vrsto usmeren i, samim tim, odredio je i okvire mog odnosa prema njima. Razliitosti... dakle, razliitosti su... ERIJEV GLAS: Delovale privlanom snagom. LUKAEV GLAS: ...uinile atmosferu meu nama privlanijom. Razliiti smo, i upravo nas to i privlai. GERTRUDA: Ipak, ni nas dvoje nismo bili ba identini, uri. LUKAEV GLAS: Identinost bi bila romantina la. Tako neto ne postoji. Ali naprosto nisam mogao da podnesem oseaj da se ne slaete s nekom mojom odlukom. Vi niste hteli da se raspravljate sa mnom, poznatim teoretiarem. Obino biste rekli samo ovo: ,,Vi to valjda bolje znate, ili ,,Ja se time nikad nisam bavila, terajui me tako u oajanje. GERTRUDA: Raspravljajui se s vama, ne bih nita postigla. LUKAEV GLAS: Naravno da ne biste. Na ovakvu vrstu strogoe nailazio sam u enskim likovima Gotfrida Kelera. Centralni problem mog privatnog ivota bila je borba za vau naklonost, ili... kako bih rekao... da odobrite moje odluke. GERTRUDA: Bilo je veoma teko, naroito u Sovjetskom Savezu. Bez mene vi biste se jo bezuslovnije prilagodili tamonjim prilikama, i time biste samo umanjili sopstvenu duhovnu snagu. LUKAEV GLAS: Ali da ste obodrili da ispoljim oigledniji otpor, to ne bih fiziki preiveo. GERTRUDA: Nakon to su uhapsili Feriku, jedva sam uspevala da i dalje igram ulogu balansa. (Ulazi Eri. Zaprepaen, ustukne. Gertruda iskljuuje magnetofon.) Dobro to ste naili, Eri. Ba sam htela da porazgovaram s vama. Recite, ta vas navodi da Lukau neprestano itate lekcije? ERI: Tetka Gertrudo... To nije tano. Ba se radujem... GERTRUDA: Odgovorite, molim vas. ERI: Ne moram valjda ba tetka Gertrudi da objanjavam koliko volim i potujem druga

Lukaa. I ba zbog toga i ne mogu da shvatim... GERTRUDA: urija niko ne moe da optui da je, kao filozof, podlegao staljinizmu. Uinio je izvesne taktike ustupke, ali kao esteta i filozof... ERI: Jeste. Kako da ne. Znam. Da vam kaem: posle njegove smrti sakupili su na gomilu sve ono to je u emigraciji napisao, a hteo je da zaboravi. ak i njegov ljubimac, Tomas Man, u tim tekstovima ispada kao plaenik parazitske buroazije. GERTRUDA: Moda je socijalizmu bilo potrebno da uri pregrmi sovjetsko razdoblje i da potom napie svoja glavna dela. ERI: Kakvom socijalizmu? GERTRUDA: Sad biste moda meni drali lekcije? Polako se pretvarate u pravog manijaka. Pomislite samo na to da je i vama bio potreban. Seate li se ta je na urijevoj sahrani rekla ona ena, koja vas je najvie volela? ERI: Jadni Pita, od sada te niko nee moi ni od ega da odvrati. GERTRUDA: Eto, vidite. ERI: Ja svejedno ne razumem ta vas je nateralo, u emu ste uopte nalazili snage za sve te jezive kompromise. GERTRUDA: U nadi. ERI: Ali kako? GERTRUDA: Jedne noi pozvone na naim vratima, prestravljeni otkljuavamo vrata. Neki straar iz nekog sibirskog logora nam saoptava da je Ferika iv. Da radi na jednom poljoprivrednom gazdinstvu, i da je pre toga hteo da se ubije, pa je legao u sneg, ali su ga spasli, stradali su mu samo neki prsti, morali su biti amputirani, jer su se smrzli. ovek se nije predstavio, ali je ipak doao, doneo je vest. Izvesni stepen otpora uvek je mogu. ERI: Kada vam je rak, draga gospoo, ve zahvatio itavo grlo, i kada smo svi znali da vam preostaje jo samo nekoliko dana, upitao sam ga ta ima novo u bolnici. (Ukljuuje magnetofon.) LUKAEV GLAS: Gertruda je noas malo nemirno spavala, zbog vremenskih prilika. Ja sam prilino nezavisan od prirode, ali je Gertruda u vrlo bliskom odnosima s njom, pa zbog toga uvek veoma osetljivo reaguje na promenu vre mena. GERTRUDA (Iskljuuje magnetofon.): Previe je u njemu bilo lju bavi. ERI: Kancerozne simptome ko munizma jednostavno je pripisi vao svetskoistorijskim vremen skim prilikama. GERTRUDA: ta je, Eri, hoete da vam vrati kolarinu? (uje se Lukaev smeh. Svetlost klizne na njega. Sve vreme bio je u sobi. I Gertruda se smeje. Eri pokua da kriom izae iz sobe.) LUKA: Nemojte obraati panju na mene. Samo nastavite, kao da nisam tu. ERI: A onda je sam koraao iza vaeg kovega. S debelim oklopom na licu. Jedan eminentni istoriar knjievnosti pored mene doapnuo je jednom jo eminentnijem: ,,Po gledaj ga, pravi majmun. LUKA: Posle sam godinu dana razmiljao o tome da li da se ubijem. Odluku sam uslovio na taj nain to sam hteo da se uverim da li u biti i bez vas u stanju da piem. ERI: Na kraju vas je opet tetka Gertruda spasila. Posluila je kao model za va prvi esej, za Minu fon Barnhelm. Divan tekst, skoro pesma, bar za znalce. LUKA (Eriju): A to se sovjetskog perioda tie, nemojte zaboraviti da je u partijskim raspravama, posle Lenjinove smrti, Staljin bio u pravu. Trocki je tvrdio da se socijalizam ne moe izgraditi u jednoj zemlji.

ERI: Pa zar ga je bilo uopte mogue izgraditi? LUKA: ta? ERI: Socijalizam. LUKA: Budui da je izgraen... ERI: Neto jeste izgraeno, to je neosporno, ali ta? LUKA: Nema sumnje da to nije bio klasian socijalistiki model. Ali kako je i razvoj kapitalizma imao jedan klasian i jedan pruski put... ERI: Mislim da je ova naa stara polemika postala bespredmetna, s obzirom na to da je Sovjetski Savez, od kako smo poslednji put o tome raspravljali, propao... LUKA: Zar je izgubio Trei svetski rat? ERI: Ma ne, uruio se pod vlastitom, tromom teinom. Reima jednog potonulog jezika: njegove dinamine proizvodne snage nisu bile u stanju da razbiju, od strane birokratskog centralizma okovane okvire proizvodnih odnosa. LUKA: Niste valjda dosegli onaj stepen mudrosti, Eri, da ste zakljuili kako je nestankom Sovjetskog Saveza prestala i klasna borba? ERI: Drue Luka, ni celokupno reniko blago marksizma ne bi bilo dovoljno da izmami, recimo, jednog psa iz njegovog brloga. LUKA: Nemojte misliti da je to poslednja re istorije. ak i u prolom veku upravo su porazi ulivali proleterskim revolucijama novu energiju za novi poetak. ERI: To da sovjetski sistem ima bilo kakve veze s proleterskom revolucijom, ve se odavno svrstava u red manje uspelih dejih bajki. LUKA: I to je samo dokaz da u Rusiji nije trijumfovala klasina forma socijalizma. ERI: Zar biste sve strpali u jedan isti kalup? GERTRUDA: Od kada ste umrli, svi su pametniji od vas, uri. Ozbiljno kaem. Neverovatna je ona duhovna nadmo s kojom barataju s vama. A da ne bi morali da se baku i s vaim knjigama, nastoje da vas diskredituju sumarnim moralnim frazama. LUKA: Premda se problemi morala reavaju u sferi jedinke. ERI: Ova reenica mi je poznata. Da li se seate? Jednom sam - prvi i poslednji put u ivotu - od druga Lukaa traio savet u vezi s jednim strogo privatnim problemom. Dva i po sata sam prikazivao svoje oajnike dileme, dok ste vi mirno puili svoju cigaru. Onda sam uutao, i ekao odgovor. LUKA: Problemi morala reavaju se u sferi jedinke. (Smeju se svo troje.) GERTRUDA: Nemojte jo ii. (Luka, kreui se natrake, izlazi iz snopa svetlosti. Gertruda se osvrne oko sebe, njuei vazduh.) Ovde je umro? ERI: Ne. U partijskoj bolnici. Leao je pod otvorenim prozorom, bilo je veoma toplo. Ja sam govorio, a on je s vremena na vreme procedio poneku jedva razumljivu re. GERTRUDA: Rado bih ga ula. (Eri ukljuuje magnetofon.) ERI: Nee ba uvek da proradi kada bih to voleo. Ah, da. U bolnici nisam ni imao magnetofon kod sebe. (Magnetofon se oglasi. umovi, jektaji, poneki s mukom proceeni slog. Magnetofon ostaje ukljuen do kraja razgovora.) Svakih desetak minuta bi se pridigao na laktove, zatim bi s mukom seo na rub kreveta, dugaka bolesnika koulja bi mu se podvrnula i ja sam, zaprepaen, ugledao jezivu onemoalost osamdesetestogodinjeg tela. Viknuo sam sestru, odmah je dotrala, podmetnula gusku. Ja bih se povukao, pa se onda vratio, i poeo bi novi desetominutni period. GERTRUDA: Sve je to prirodno i na svom mestu. (Tiina.) Kakav je to neobian miris? ERI: Preuredili su stan u muzej. Tanije, u nekakav istraivaki institut.

GERTRUDA: Aha, to je. Smrad ustajalih kartoteka. Onda neu ni da uem u svoju sobu. A ta vi radite ovde? Niste valjda ovde zaposleni? ERI: Presluavam trake. Hteo bih da napiem neto na osnovu tih magnetofonskih zapisa. GERTRUDA: Hteli biste da se oslobodite Lukaa. Samo, pazite! Sloboda moe da vodi i ni u ta. Hegel je imao jedan omiljen izraz: Aufheben. ERI: Ukinuvi sauvati. GERTRUDA: Tano. Ukinuti i sauvati: dva aspekta jednog istog procesa. Aufheben. Mi smo u razgovoru ovakve rei upotrebljavali ee nego rei poput, recimo, kaika. (Luka se smeje. Svetlost ga ponovo obasjava. I Gertruda se smeje.) Idite sad, Eri. Sve najbolje! Hajde, idite ve! (Eri izlazi. kripavo zujanje magnetofona prestaje.) estitam, uri! Sjajno to radite! Iz dana u dan pobeujete smrt. Molim vas samo jedno: nemojte zapostaviti garderobu. (Popravlja Lukaevu odeu, sako, kravatu. Brie mu maramicom lice.) Da vas vidim. E, sad je mnogo bolje. SEDMASCENA Kabare u Berlinu. Muzika sa klavira. Eri sedi sam za stolom. U pozadini koveg na odru. ERI: Sedim opet ovde u kabareu, jer sam opet zapeo s komadom. Znam ta biste Vi rekli na ovo: nisam smeo ni da napustim kabare. U Vaim mudrim knjigama moemo proitati da pozorina scena trpi samo vreme sadanje. Zato i zurimo u nju, jer tamo, pred naim oima sudbina baca kocku, i pred nama tee Rubikon. A ja tumaram u prolosti, istraujem motive starih odluka. (Pije. Iza kulisa odjeknu pucnji. Eri skoi na noge.) ta je sad ovo? Nije valjda pijanista pucao sebi u glavu? (Ponovo pucnji, graja.) Aha! Danas je 31. oktobar, 1956. godine. Pratim Lukaa od njegovog stana na Beogradskom keju u Centralni komitet! Prepeaili smo ve neka dva kilometra, Luka mora neizostavno da uestvuje u sudbonosnom glasanju. Sedmolani partijski vrh, formiran u revoluciji, odluuje o tome da li Maarska treba da ostane lanica Varavskog ugovora. (Luka u tekom zimskom kaputu, s kaketom na glavi, iskobelja se iz kovega. Eri mu pritri u susret, uhvati ga za lakat, ovako ga vodi preko scene, brzim koracima, ali hodajui gotovo u mestu.) LUKA: Ba su simpatini bili ovi momci s kojima smo se sreli. ERI: Onog s kojim smo na kraju popriali, dobro poznajem. Student je filmske reije. LUKA: Veoma simpatian momak. ERI: Ustaniki komandant. Unitio je sa svojom grupom vie desetina ruskih tenkova. Prekjue je pregovarao s vladom u ime komunistikih ustanika. (Pucnji. Eri se strese. Luka kao da i ne uje pucnjavu.) LUKA: Danas mnogi misle da se filozofija moe smeniti poput kakvog partijskog sekretara. ERI (Smeje se.): Kada se jedna partija raspadne, ne prave razliku izmeu njene zvanine ideologije i njenih zvaninih predstavnika. LUKA: Hegel je napisao u Fenomenologiji da jedna partija moe samo tako da pobedi, ako se raspadne na dve partije. Na taj nain ukida svoju raniju jednostranost. ERI: Hoe li drug Luka da glasa za izlazak? LUKA: Sve ove unutranje razmirice izgledaju tragino, ali u stvarnosti one dokazuju vitalnost partije.

ERI: Od druga Lukaa svi to oekuju. LUKA: ta od mene oekuju, to me nikad nije zanimalo. ERI: Ali u pitanju je ast! Komunisti bi mogli da povrate poverenje stanovnitva jedino ako bi se osamostalili u odnosu na Sovjetski Savez! LUKA: ta je ono tamo? ERI: Ruski oklopni transporter. (Jezivi prasak, Eri se zatetura, umalo da padne. Luka mirno produi.) LUKA: Rusi bi na izlazak shvatili kao provokaciju. ERI: A Maari bi ostanak shvatili kao provokaciju. (Kratki, uestali rafali. Eri se oprui po tlu. Luka nastavlja mirno da hoda.) LUKA: S druge strane, s obzirom na to da kod nas ne postoje duboke demokratske tradicije... ERI: Ali kada emo ih stei, ako ne sada? LUKA: ...kod nas bi neutralnost odvela do generalske demokratije. (Rafali, graja, praina, dim. Luka mirno hoda. Eri se mai za njegovu nadlakticu.) ERI: Ne tvrdite valjda da e Varavski ugovor istovremeno da nas zatiti i od Rusa i od Zapada? LUKA: Gledajte, situacija je veoma sloena. Ljudi su skloni da postojea stanja smatraju krajnjim formama egzistencije. E pa sad, kranja forma egzistencije jeste proces. Ako pitanje izlaska razmotrimo s tog aspekta... (Eksplozija, dim. Luka nestaje. Eri lei licem prerma tlu, zatim polako ustaje, otresa prainu s odee. Tiina.) ERI: U sedmolanom partijskom rukovodstvu, samo su dvojica glasala za to da Maarska ostane u lanstvu Varavskog ugovora - Luka je bio jedan od te dvojice. Oni koji su glasali za neutralnost Maarske, s jednim izuzetkom, platili su to ivotom ili dugogodinjom robijom. Odmah nakon to su Rusi u krvi uguili ustanak, LUKA: je bio, zajedno s ostalima, interniran u Rumuniju. S obzirom na to da se nalazimo u kabareu, mogao bih da ispriam, kao sjajan vic, da je za izlazak glasao i onaj ovek pod ijom su vlau, kasnije, svi ostali pogubljeni ili utamnieni. Kazau i njegovo ime... Zvao se... Zvao se... (Tiina.) Pre nekoliko godina u ovom momentu su me, ovde, ubili. Potom je zagluujua kabaretska muzika utihnula. Sada bih bez bojazni mogao da kaem njegovo ime. Ali koga to jo zanima? iveli smo decenijama pod vlau jednog masovnog ubice koji je svim silama nastojao da ugui svoju savest i, ako emo pravo, nismo ni zasluili bolje. Oboavamo sluganstvo. Mi smo najsreniji pod vlau razbojnika koji nam ponekad dopuste da i sami ukrademo poneto. I perverzno uivamo kada nam poe za rukom da ih tu i tamo slaemo. A kada nas prevare, opljakaju, vritimo kao februarske make na krovu. Maarska je takva zemlja... (Pucanj. Eri se skljoka. Kabaretska muzika.) OSMASCENA Eri, sedei na otvorenom kovegu, pijucka tursku kafu. Visoko iznad njega Luka pui svoj tompus, sedei za pisaim stolom. isto plavo nebo. Uzviena muzika. LUKA: ta je novo? (Muzika prestaje.) ERI: Gospode Boe, drue Luka, kako ste uspeli da se uspentrate tako visoko? LUKA: To je samo jedan oblak. Ovde mi sami odreujemo formu oblaka namenjenih za linu upotrebu.

ERI: I s koliko oblaka moete, pojedinano, da raspolaete? LUKA: Svako prema potrebi. Meni je i malo dovoljno, jer - razmislite samo - ta bih ja sa, recimo, tri pisaa stola? ERI: A one knjige tamo? LUKA: Oblaci. Sve su to oblaci. Moje stare knjige, vidite valjda i sami. ERI: Veoma praktino. LUKA: ta je novo? ERI: Odakle da ponem? LUKA: Pa, od poetka, naravno. ERI: Odmah poto ste umrli, drava vas je uzela pod svoje, takorei, nacionalizovala. Imenovali su nove Lukaeve uenike, mahom takve s kojima vi za ivota niste ni dve rei progovorili. A one stare su uutkali, ili su ih isterali iz zemlje. Ovi novi su se jo itavih petnaest godina u svakoj prljavoj raboti pozivali na Vas, i zujili oko Vaeg dela kao muve oko mesa u mesari. LUKA: Gledajte, ako nisam tamo, to se mene tie, mogu i da me obese. ERI: Sada naravno nije nikakva zasluga, nego je sramota biti va uenik. LUKA: To me ne zanima. Nisam postao nita gori od kako sam umro. I kad god su mi rekli da nisu moji uenici oni koje ja smatram mojim uenicima, pomiljao sam na to da u se na kraju provesti kao Krupskaja, kome je Staljin pripretio da e je smeniti i postaviti pogodniju osobu za Lenjinovu udovicu. (Smeju se.) ERI: Uvek mi je bilo ao to u vaim delima niste dali prostora vaem humoru. LUKA: U teoriji saznaja nema mesta za alu. ERI: A Marks? LUKA: Marks je neto drugo. ERI: Naravno da je neto drugo. On, na primer, nije ak morao ni da bude marksista. Dok je drug Luka neprestano morao dokazivati da je veran Marksu. LUKA: Nikad nisam bio na to prisiljavan. ERI: Utoliko gore. Prevodei vaa dela morao sam primetiti da vas esto ne zanima istina, nego Marksovo miljenje. LUKA: Zato to u bitnim pitanjima meu nema nema spora. (Tiina.) Gde da tresem pepeo? ERI: Ispod sebe. Na groblju nema potrebe za pepeljarama. LUKA: Gledajte, Eri, ja sam sad dolebduckao na ovom oblaku u nameri da zamenimo uloge. Ja u sad da pitam, a vi ete da odgovarate. Otkud vam smelost da s moralne visine sudite o meni? ERI: Ja bih voleo samo da razumem... LUKA: Ne. Vi pristupate mom ivotu s unapred formiranim sudovima. Naravno, to je va problem, jer e od toga va komad da trpi. Pozornica, naime, ne podnosi unapred reena pitanja. Ispae kao da ste mi privreni, ali da se distancirate od sutine mog ivota. Nita se na Zemlji nije desilo posle moje smrti to bi moralno opravdalo kapitalizam. ERI: Nemam nita protiv to ste postali komunista, ve protiv toga to ste rtvovali svoju duhovnu nezavisnost... LUKA: A ta ste vi rtvovali za vaa uverenja? Nemojte mi samo, molim vas, pominjati zatvore - vai zatvori su bili letovanje u poreenju s moskovskom svakodnevnicom. ERI: Znam.

LUKA: Ja se nisam odrekao samo bezbednog ivota nego i one intelektualne oholosti koja usred prljavog sveta misli samo na istotu dela. Onaj ko nije u stanju da ponekad, da tako kaem, izneveri svoja, ovakva ili onakva uverenja, ako to zahteva temeljna istina njegovog ivota... ERI: Ali ako se temeljna istina pretvori u temeljnu la? LUKA: Nije re sada o tome. Vi u principu odbijate da napiete bilo ta, za ta smatrate da nije istina. ERI: Priznajem. LUKA: Pa se ak i hvalite time. Neprestano maete svojim vrlinama, kao neka devica. Samo to svaka budala moe da bude ovako krepostan. Da bi ovek bio ustrajno u slubi istine, neophodna je inteligentna vrlina, koja je spremna i sebe da rtvuje. (Ponovo pripaljuje tompus.) ERI: Drue Luka, da li je i va tompus od oblaka? (Luka potvrdno klimne glavom.) Neverovatno. LUKA: Mladi mi prebacuju da sam od ranih dvadesetih godina neprestano prljao sebe neprincipijelnim samokritikama, samo da bih ostao u partiji. A, u stvari, ja sam uvek zbog toga morao da se izvinjavam, jer sam predlagao takvu politiku koja je, naelno, bila mogua tek posle Staljinove smrti. Oni naprosto ne vide prespektivne ciljeve mog ivota, ne vide reku, nego samo njene nanose, i ba zbog toga, uprkos dobre volje, ni slovo nisu u stanju da shvate iz mog opusa. ERI: Zato govorite samo o samokritici? Vi ste i kritikovali. Uestvovali ste i u takvim polemikama u kojima su vaim oponentima krajnje argumente predoavali komandiri streljakih vodova i upravnici sibirskih logora smrti. LUKA: Da li sam u tim polemikama uestvovao s pozicija vlasti? ERI: Ne. Ali ste uestvovali. tavie, rizikujui i vlastiti ivot, dali ste moralni legitimitet postojeim uasima. (Tiina.) LUKA: Recite, Eri, zar vi od glave do pete odbacujete ono to su u moje vreme nazivali postojeim socijalizmom? ERI: Smatram da ono to su nazivali postojeim socijalizmom od glave do pete nije bilo socijalistiko. LUKA: Ali sebe smatrate socijalistom? ERI: Na nivou, po svemu sudei, neostvarivih ideala: da. LUKA: ta onda predlaete umesto postojeeg socijalizma? (Tiina.) Neki nepostojei? Ili moda sebe? Da predloimo svetu da se, nakon propasti postojeeg socijalizma, zadovolji Itvanom Erijem? ERI: Priznajem da sam u nedoumici. LUKA: Ali to vas ipak ne spreava da neprestano svima solite pamet? ERI: Ne solim ja nikome pamet, nego sam oajan. Odgovorite mi jo, molim vas, samo na jedno pitanje. Kuda ste krenuli? LUKA: Prehladiu se na ovoj stolici. A vae pitanje me ne zanima. ERI: Kako znate ta u da vas pitam? LUKA: Maloas sam provirio u vau glavu. I stvarno je grozno ono to sam tamo ugledao. Evo ta ste hteli da me pitate: ako sam pedeset i este ve prihvatio ministarsko mesto u revolucionarnoj vladi, i ako su me ve zajedno s komunistikim rukovodstvom revolucije deportovali u Rumuniju, kako sam mogao napisati molbu da me ponovo prime u onu partiju koja je vatrom i elikom, u krvi - pored ostalog i u krvi mojih kolega

ministara i starih drugova - izvela konsolidaciju. ERI: Od rei do rei hteo sam ba to da vas pitam. LUKA: Samo to se ja nisam vratio u tu partiju, nego sam nastavio jednu, 1917. godine zapoetu revolucionarnu tradiciju. ERI: Ali revolucionarna tradicija ste bili vi, a ne organizacija. Partija je trebala da se vrati vama. LUKA (Smeje se.): To je tano. Samo za to nije bilo anse. ERI: Vi ste dali partiji lani privid kontinuiteta. LUKA: Opet se stavljate u ulogu sudije. Ali to vas nee osloboditi oajanja. ERI: Biu radije i dalje oajan, nego da samoga sebe zavaravam. LUKA:Samozavaravanje je i to to vi inite. Slui za to da se osetite plemenitim. Strovaljujete se iz jednog razoarenja u drugo, a onda beite u otmeno beznae, dok vam se ivot u meuvremenu razbija u paramparad. Kod mene je, meutim, svaka stvar nastavak neega. ERI: Damaska, na primer. (Luka i pisai sto, zajedno s oblakom i nebom, nestaju.) Kuda ste sad otili? Ne mogu da verujem! Drug Luka jo nikad nije izbegao raspravu. LUKAEV GLAS:Znaajni ivoti su konsekventni. ERI: Hteli ste da umrete kao lan partije! Ova vaa elja bila je organski nastavak Damaska. LUKA: Recite mi, Eri, ta ste tako zapeli za tu re? Da mi sluajno ne zavidite na mom takozvanom Damasku? (Luka se smeje. Njegov smeh prelazi u grohot i odjekuje salom. Eri dlanovima pokriva ui.) DEVETASCENA Radna soba. Ulazi Eri, sav zadihan, s magnetofonom. Na stoiu oljica turske kafe. ERI: Jo kao student uvek sam se trkom penjao ovamo na peti sprat. U to vreme sam ak i murio, i nastojao da se koncentriem na neto drugo, da bih promaio sprat. Ne znam zato sam verovao da e, budem li uspeo da mureki pogodim peti sprat, i moja poseta biti uspena. Naravno, u to vreme ne bih se ovoliko zadihao. (Sputa magnetofon u jedan ugao sobe.) Ova sprava nam vie nee biti potrebna. Sada mi je gospoa, angaovana da vodi domainstvo, saoptila da sam uzalud doao. Da se njegovo stanje poslednjih dana dramatino pogoralo. Jedva da ve i vidi, sve slabije uje, ne moe da govori. Zakreavanje. Jedino mu je jo um, izgleda, posve bistar. Ne moe da govori, ali bi eleo da razgovara. Boe, pomozi. (Sedne za stoi, poinje da pije svoju kafu.) Poslednji put sam ovde. Poslednji put, u dvostrukom smislu. Kao prvo, ekam na svoj poslednji razgovor s njim. Danas je 27. maj 1971. godine. Drugo, danas, 17. maja 1998, imam oseaj da vie nikad neu stupiti u tu sobu. Sada poslednji put ulazim, lebdei na takozvanim krilima mate. Gospoa je sad izvela Starog na mokrenje, uskoro e se pojaviti na ovim vratima i upitae, ,,ta je novo? Trebalo mi je najmanje pet godina da shvatim da ovo pitanje moram da razumem bukvalno. Stari je zaista eleo da uje novosti iz sveta izvan njegove radne sobe. I trebalo mi je jo dodatnih pet godina da primetim: novosti mu nisu potrebne same po sebi, nego kao odskona daska s koje e se glavake baciti u svoje omiljene teorije. Evo ga, stie. Gospode, pomozi! Nije vie u stanju da skoi ni u ta, pogotovu ne naglavce. (Luka u pantalonama koje mu seu do kolena,

ukoeno ulazi u sobu, pokretima sasvim slinim lutkama koje nevidljiva ruka pokree pomou ica, prilazi pisaem stolu. Sedne, gleda netremice u Erija. Na njegovom licu oklop, usta mu se grevito pokreu, priprema rei.) LUKA: ... ... .... ERI: Nita naroito. Jedino ako jueranju izjavu izraelske vlade ne smatramo nekakvom novou. Veoma zabavno tivo, naroito u susedstvu egipatskih saoptenja. (Luka jednako ukoeno zuri u Erija, ne zna se da li je ita razumeo od Erijevih rei.) ta biste rekli na jednu komediju: neka volebna sila zameni, u snu, dvojicu nacionalistikih voa. Bude se u glavnom tabu neprijateljske vojske, u osvit onoga dana kada treba da odre svoje sudbonosne govore. Skou na noge lagane, vade iz depa pripremljeni tekst govora. I u trenutku shvate da im nema spasa budu li taj govor proitali. Da li bi morali mnogo da menjaju u tekstu? Da li bi im bilo teko da se uive u protivnikovu ulogu? LUKA: Nnnn... Ne... z... zna... to nije... ttt... nije tako... ERI: Nije tako jednostavno? (Luka potvrdno klimne glavom.) Da li drug Luka smatra da je ideja unapred liena dramske napetosti? (Luka odmahuje glavom.) Smatra da bi komedija, u duhu osnovne ideje, morala da izbaci iz tekstova dvojice voa sve konkretne sadraje, i na taj nain bi se svela na ono ofucano opte mesto o tome da su svi ciljevi nacionalistike politike bezvredni? LUKA: Bes... besmi... ERI: Besmisleni? (Luka potvrdno klimne glavom.) Ali kakve konkretne sadraje bi mogao da ima danas borbeni govor jednog, recimo, izraelskog ili arapskog voe? LUKA: Iiii.. issss... ERI: Istorijski...? ta istorijski? LUKA: Kkkk... koooont... ERI: Razumem. Ovi govori se mogu shvatiti samo u istorijskom kontekstu? (Luka odobravajui klimne glavom.) Smatram da je svet zasluio ematizujue apstrakcije. Ranije su linosti na istorijskoj sceni bar delom sami uobliavali svoju ulogu. Danas gotove uloge trae lica koja e da ih odigraju. O tome bi, zapravo, bilo rei u toj maloj komediji. (Luka ukoeno zuri u Erija.) Postoje dve uloge voa. Nacionalne pristrasnosti, spoljnopolitiki interesi, pravila igre podeljenog sveta dozvoljavaju samo toliko da neki ove uloge ispune. Zbog toga su, zapravo, savremeni lideri u potpunosti zamenljivi. LUKA: Na... na... ERI: Samo u naelu, smatra drug Luka? (Luka odobravajue klimne glavom.) ini mi se da ovaj nain razgovora moe da poslui svrsi. Poto drug Luka privremeno nije u stanju da govori... (Luka ustro odmahuje glavom.) U stanju ste da govorite? (Luka odmahuje glavom.) Drug Luka misli da nije privremeno u stanju... LUKA: Ne mmm... ne mmm... ERI: Ne misli, nego zna? LUKA: Iiii... irrr... irrvvzis... ERI: Ireverzibilni proces? (Luka klimne glavom.) Poto drug Luka nije u stanju da govori, ali ume da razgovara, treba uvek samo da naznai svoje miljenje ili protivljenje. A ja u se truditi da to tanije protumaim znakove. LUKA: Bolje nego kkk... ERI: Komedija?

LUKA (Odmahuje glavom.): Krrr... (Eri je u nedoumici. Luka prstom nacrta kvadrat na stolu.) ERI (Uskliknuvi.): Krialjka? (Luka klimne glavom.) Zamislite, drue Luka, jedan ameriki profesor je pronaao prvu rukopisnu verziju Smrti u Veneciji. Tomas Man je u nju prepisao duge citate iz vae knjige, iz Dua i oblika. (Lukaevo lice je posve ravnoduno. Eri se osvre, kao da trai pomo, na uglu pisaeg stola ugleda ogromnu gomilu mainom ispisanih listova.) Je li to prekucan tekst? Cela Ontologija? (Luka klimne glavom.) Mora da oseate izvesno zadovoljstvo gledajui kompletnu knjigu. (Lukaevo lice je sasvim bezizraajno.) Kao kad stari pastir gleda svoje stado. (Tiina.) Jeste li je malo prelistali? LUKA: Ppp... po... ERI: I, kako vam se dopada? (Tiina.) Sad ba i niste sasvim zadovoljni? (Tiina.) Strukturalni problemi? (Tiina.) Ako ve ne moete vie da radite na njoj, neete ni da sudite... LUKA: Nije moje da... sss... ERI: Naravno. Onakva je, kakva je. Sud autora je ionako irelevantan. Ono to je bitno jeste to da je zavrena. (Luka se upinje da kae neto, ali nikakav glas ne naputa njegovo grlo.) Drug Luka je jednom rekao da se moemo meriti samo s vlastitim mogunostima. Onaj ko je do poslednje mrve iskoristio svoje mogunosti, nema razloga da brine. LUKA: Nnnn... brrri... ERI: Nego? LUKA: Rrrr... avnnno... ERI: Nije mogue. LUKA: Naj... ggg... orrr... najgora je ravvv... ERI: Sad ste rekli da brinete. Ako pak brinete, ne moete da budete ravnoduni. LUKA: Ve nekkk... dana... rrravnodu... jjj.. jo nikad... ERI: To je toliko neverovatno da je skoro komino. LUKA: Nnnn... ne... Sama sss... stvar... ERI: Sama stvar nije komina. (Luka klimne glavom.) A od kada? Od kako je stigao prekucani tekst? (Tiina.) Ili ste postali ravnoduni zbog toga to prvi put u ivotu ne moete da proitate neto to vas zanima? LUKA: Mmm... mmm... ERI: Ali oito je da vas ni ravnodunost ne ostavlja ravnodunim. Nevira vas vaa ravnodunost. LUKA (Sa senkom osmeha na licu.): Misss... mislll... ERI: Ravnodunost je, naalost, sama po sebi najvea preperka da bude prevladana. Zato predlaem da pokuate uivati u njoj kao u nekakvom novom iskustvu. LUKA: Nnn... uuu... ERI: Trajno uivanje u ravnodunosti verovatno nije mogue. Ali, uivajui u njoj, makar neko vreme, moda biste mogli spreiti da ravnodunost postane trajna. LUKA: Kkk... akva tra... tra... (Tiina.) ERI: Ravnodunost je posledica bolesti koja vas prvi put u ivotu spreava da utiete na uobliavanje sveta. Ali ta ravnodunost je privatna stvar druga Lukaa, jer va ivotni opus, odnosno sve ono to vae ime u svetu znai, i dalje deli ljude, izazivajui u jednima ljubav, u drugima mrnju, ali ravnodunost nikako. LUKA: Sve to... ob... ob... ali mi...

su... su... ERI: Subjektivno vam vie nita ne znai? (Luka klimne glavom.) Pomislite na ono to ste napisali o smrti Ivana Ilia: da jedino razuman ivot moe da se zavri razumnom smru. LUKA: Mooo... ali mene... mmm... ERI: Niste raspoloeni za ovu temu? LUKA (Polako, razgovetno, sasvim jasno.): Vi se trudite... da probijete zid moje ravnodunosti, ali... ali to vam ne moe... ne moe uspeti. Naime, mene vie... vie me ne interesuje nita... nita od onog to me je... to me je itavog ivota interesovalo. (Tiina.) ERI: Ne verujem. (Tiina.) Kao kada bi neka riba izjavila da je voda vie ne interesuje. LUKA: Nnn... ne zanima... ERI: Smatrate da je va ivot bio uzaludan? Mislite li da ste trebali da se bavite drugim stvarima? Da ste proerdali talenat na nebitne stvari? (Luka sklapa oi. Dugo sede ovako jedan naspram drugog. Eri ustaje, u nameri da tiho izae.) LUKA: Sss... sve... ERI: Smatrate da je svejedno ta ste radili u ivotu? LUKA (Odmahuje glavom.): O... ob... ERI: Objektivno nije svejedno. Subjektivno je svejedno. (Luka klimne glavom.) Drug Luka je jednom, u predistorijskim vremenima, u ovoj sobi rekao: sav talenat koji poseduje sastoji se u prilino istananom oseanju za razlikovanje objektivnih i subjektivnih faktora. S radou primeujem da ovaj va talenat vrlo efikasno dolazi do izraaja i u ovoj vaoj ravnodunosti. LUKA: Mo... mo... Ali mene... vvv... ni to ne... ERI: Zanimalo vas to ili ne, vaa ravnodunost proistie iz vae dosadanje neravnodunosti. Jer vaa interesovanja su splasnula, kada... LUKA: Do... dos... ERI: To je ono. Ravnodunost stupa u koaliciju sa dosadom. I poto nemate ba neka prea posla, pokuajte analizirati ovu koaliciju. Analiza vam je do sada uvek priinjavala zadovoljstvo. LUKA: Ravno... du... Bol... bolnica. Tamo... tamo... ERI: Tamo ete moi do mile volje da razmiljate. ta biste drugo i mogli da radite u jednoj bolnici? LUKA (Ironino.): ... ta drugo? ERI: Kada odlazite u bolnicu? LUKA:Nnn... ne... ERI: Ne idete? Ja sam uo da idete. (Luka odmahne, pa potom klimne glavom.) Hoete rei da ne idete, nego da vas nose? LUKA: Je... jed... predmmm... et... ERI: ...ne moe da ide. Ali drug Luka nije predmet. LUKA: Sss... sub... ERI: Subjektivni predmet? Smatrate sebe subjektivnim predmetom? LUKA (ustro odmahuje glavom.): Bbb... b... bil... ERI: U biolokom smislu niste predmet? Nego u drutvenom smislu? (Luka klimne glavom.) Niste ni u drutvenom smislu predmet - to dokazuje da smo upravo promislili jedan problem. (Pada mrak. Luka ustane, dovue se s mukom do prozora, gleda napolje.

Duga tiina.) Drue Luka... (Luka se ne mie.) ika uri... (Tiina. Otvaraju se vrata. Zveckanje pribora za jelo. Eri ustaje, dotie lagano Lukaevu ruku. Luka se okrene, stoje tako jedan naspram drugog.) Mislim da smo danas zasluili veeru. (Drei ga za podlakticu, vodi ga iz sobe. Die se ploa pisaeg stola. Na samom rubu scene Luka se okrene, polako se, sam, vraa. Eri istovremeno prilazi magnetofonu, podie ga, posmatra Lukaa koji lee nazad u koveg.) Kraj