Sloboda ili kapitalizam u skvotovima na Zapadu?

Stvaranje skvota u Beogradu je počelo jula 2003. Tada nisam imao iskustva sa
skvotovima na Zapadu pa se može reći da sam bio čist od uticaja sa strane.
Krenuli smo da radimo na projektu, mada sam ja tu stvarao probleme sa
principijelnošću na koju drugi nisu bili spremni (generalno, ne samo oko
skvotiranja). To je bila moja glupost (jer saučesnici nisu ni bili simpatizeri
anarhizma), ali meni je bitno ponašanje a ne samo teorija. Sada, 2006, imam
ublažene stavove povodom razlika koje postoje izmedju nečije teorije i ponašanja, ali ni sada ne
mogu da prihvatim da ni neke bazične stvari ljudi ne sprovode u svojim životima. Tako marxisti i
anarhisti na Zapadu i dalje jedno pričaju a totalno drugo rade, imaju praxu koja je po meni suprotna
od teorijskih zalaganja: kapitalističku praksu. Shvatam da ljudi ne mogu da žive totalno po
principima anarhizma u postojećem sistemu, ali smatram da neke bazične stvari mogu da realizuju
(ukidanje hijerarhije u skvotu, na primer) u okviru svojih komuna u postojećem sistemu.
Da bih bolje istakao razlike, mogu reći da sam sa skvotiranjem počeo sa idejom da skvotiram i za
druge a ne samo za sebe i ne samo za neku grupu sa kojom radim na tome. Jednostavno, nikad sebe
nisam video kao novog vlasnika već kao korisnika neke imovine. Samim tim nisam težio vlasništvu
već korišćenju. Vlasničko ponašanje stvara hijerarhiju, veća prava za jedne u odnosu na druge, a
kad se tome doda i prijateljski aktivizam (pristrasno podržavanje prijatelja pri bilo kakvom
ponašanju i pri donošenju odluka) onda takva komuna nema veze sa slobodom i slobodarskim
odlučivanjem već sa kapitalizmom.
Struktura ljudi u skvotovima je različita ali se većinom radi o ljudima koji su levičari a ne anarhisti.
Samim tim je ponašanje dosta otvoreno za kritiku jer mnogi nemaju političku svest da je neko
ponašanje loše a i oni koji imaju tu svest mogu sve to svesti samo na teoriju. Ja sam posetio
berlinske i švajcarske skvotove, i jednom jedan u Zagrebu i jedan u Budimpešti. Jedino u swiss
skvotovima sam bio po više meseci, u ostalima sam bio svega par dana. Ali da krenem redom sa
opisivanjem:
-vlasničkog ponašanja u odnosu na imovinu (samim tim je to i stvaranje hijerarhije),
-odlučivanje o životima obespravljenih umesto o životima elita,
-kao i o načinu donošenja odluka.
Smatram da su to vladajuće tendencije u skvoterskom pokretu na Zapadu a ne samo izolovani
slučajevi. Pokret je pomodarski, bez razmišljanja i kritike. Radi se na stvaranju fotokopija drugih
skvotova, što znači da ako je uobičajeno da se ponašaju vlasnički, i novi skvoteri će tako uraditi jer
je to postao običaj (ustaljeno ponašanje) kod određene grupacije, u ovom slučaju: skvoterske
grupacije. Bilo bi sjajno da su slobodarski principi postali običaj, ali na žalost, kapitalistički principi
su (p)ostali običaj.

U leto 2004 došao sam na Zapad prvi put kao anarhista, i posetio sam Berlin. Bio sam veoma srećan
jer sam mislio da je pokret tu mnogo veći i samim tim ima više akcija, više protesta, dnevnih
aktivnosti i događaja. Nisam znao da je pokret postao pomodarstvo i da ću se veoma razočarati.
Smatrao sam da ću bez problema dobiti mesto za spavanje, ali nije bilo tako. Tri zgrade u jednoj
ulici (Rigaerstrasse), gomila pankera ispred i unutra, ali gde god sam pitao za spavanje bio sam
odbijen. Totalno sam bio iznenađen i zatečen takvim ponašanjem, tako da sam tri dana spavao u
obližnjem parku (što je opasno za ljude kojima treba viza za Zapad). Nakon toga sam bio toliko
umoran, da sam se pozvao na neke preporuke i dobio mesto za spavanje pored Kopi skvota (u
jednom od vagona u kojima spavaju poljski pankeri). Za mene je sistem preporuka kapitalistički
sistem, ali ponekad čovek ne može više da izdrži pa upotrebi i ono što smatra kapitalističkim
sistemom funkcionisanja. Kad vidiš da ljudi ne funkcionišu drugačije, moraš da se poslužiš
njihovim shvatanjima da bi se odmorio. Nakon tri dana sam otišao na deset dana na anarho-kamp, a
kad sam se vratio, ušao sam u napuštenu zgradu preko puta Kopi skvota i tamo proveo mesec i po
dana. Imao sam sreće da vlasnik nije poslao policiju kada je video da je neko provalio vrata i da
spava unutra (samo je namestio novu bravu, ali sam ja ulazio kroz prozor na prvom spratu). Pošto
sam se umivao u dvorištu Kopi, jednom sam pomogao nekom dečku da očisti dvorište nakon
koncerta pa je rekao da ja čistim iako sam prvi put tamo a da oni koji žive unutra neće da čiste. To
je samo dokaz kako unutra mogu biti oni kojima to nije moranje a napolju ostanu oni kojima skvot
zaista treba ali nisu u poziciji da skvotiraju. Osim toga kad sam bio odbijen u Rigaerstrasse, prošao
sam u blizini pored beskućnika koji je na trotoaru stojao sa koferom, ne znajući gde da ide, dok
ispred skvotova leže pijani pankeri kojima uopšte nije frka za spavanje. Ali, takvi produkti
kapitalizma, egoisti, žive po skvotovima da me ne iznenađuje da sve prigrabe samo za sebe. Takav
je Zapad u suštini, kapitalizam je razvio takav mentalitet. Takvom mentalitetu je doprinelo i
stvaranje socijalne države - više ne pomaže čovek čoveku nego se osoba obraća državi za socijalnu
pomoć. Samim tim je iščezla međusobna pomoć, sve je preuzela država. Ako se i desi da neko
nekom pomogne to je na individualnoj (simpatijskoj, seksualnoj) osnovi a ne na političkoj (šta će
biti sa osobom koja nije simpatična ili nije imala seks sa nekim?). Materijalizam je takođe na nivou,
tako da kad neko sa Istoka dodje i uzme nešto ljudima sa Zapada, odmah brane svoj materijalizam
nekom glupom tvrdnjom da su ljudi koji uzimaju od drugih egoisti. Tako bi i bogati mogli da kažu
siromašnima, generalno, ne uzimajte od nas, "to je egoizam". Činjenica je da su zapadni aktivisti
dosta bogatiji od ovih sa Istoka pa brane svoj materijalizam na tupave načine (sa tim sam se susreo
u Swiss; a i u Budimpešti gde nisu bili srećni kad sam pretraživao stvari po njihovom free shopu).
Jednostavno, aktivisti su većinom srednja klasa ili bogata klasa, tako da oni nikad neće imati
osećaja za siromašne niti će moći da shvate ponašanje siromašnih. Samo onaj ko je i sam bio
siromašan može to da shvati.

Decembra 2005 sam došao u Swiss gde sam za 5 minuta dobio mesto za spavanje. To me je
obradovalo, ne zbog mene lično nego zato što sam mislio da sam konačno našao drugačije ljude.
Problem je bio što sam došao bez love i dokumenata tako da nisam bio samostalan već sam zavisio
od drugih ljudi (povodom hrane, na primer). U tom skvotu Villa Rosenau, problem je bio što imaju
pravilo da zaključavaju svoja vrata koja vode na sprat (prizemlje je za goste) a hrana je bila na
spratu. Meni naravno nije prijatno da lupam da bi neko sišao i omogućio mi da doprem do hrane,
tako da sam se snalazio po gradu za to. Nisam protiv pravila ali sam protiv primene jednog pravila
za sve slučajeve (jer ilegalac nije u istoj poziciji kao gost iz Švajcarske, pa samim tim ne može da se
samoorganizuje tako lako kao Švajcarac). Svidelo mi se to da skvot ima političke aktivnosti, da je
otvoren za spavanje za goste (nisam znao da nisu otvoreni za goste na duže vreme), da su ljudi
politički obrazovani koliko sam primetio za to kratko vreme, itd. Međusobne odnose nisam mogao
da primetim za dve nedelje koliko sam bio tamo. Tada sam se, zbog blizine granice, pomerio u
drugi skvot koji je bliži gradu. Taj drugi skvot, Hagi, je pak bio sastavljen od ljudi koji kuću koriste
za privatan život i neke od njih uopšte ne zanima politika već zajednički život sa drugima. Tako da
nemaju političke aktivnosti, imaju svest o bojkotu, antifašizmu, čini mi se i o anarhofeminizmu,
posećuju takve manifestacije ali ponašanje u praksi im je isto kao kod onih protiv kojih su i sami.
Tamo sam ostao mesec i po, pa sam to mogao da primetim. Međutim, problem nije ako je jedan
skvot ovakav ili onakav, problem je kad je to vladajuće ponašanje u skvotovima: grade pristrasne a
ne slobodne zajednice. Tako da je i hipi pokret imao veću svest od njih i realizovao veću slobodu u
svom ponašanju nego današnje skvoterske komune. U ovoj kući su mene dobro primili jer sam
imao preporuke iz Villa Rosenau, i jer su me videli kao aktivistu sa Istoka. Međutim ja sam i
krenuo u Swiss sa ciljem da se osvetim nekim idiotima a ne sa ciljem da nadjem neku komunu u
kojoj ću živeti, tako da se nisam ni trudio da provodim mnogo vremena sa njima. Dovoljna su mi
bila iskustva sa Berlinom, tako da sam odlučio da ne gledam kako se ponašaju aktivisti sa Zapada.
Ipak, kad živim negde nije baš moguće da ništa ne vidim. Ono što sam ipak primetio, jeste da
Muslimani koji dobiju pomoć od Swiss aktivista, moraju celog života da im budu zahvalni, a to
znači da gube slobodu da kritikuju, da imaju svoj stav koji je drugačiji, itd. Iako žive i po godinu
dana sa aktivistima koji su im pomogli, Muslimani ostaju totalno apolitični, i sve se svodi na
bezrezervnu podršku aktivistima. Međutim, to se ne zaustavlja tu, nego se ide dalje. Pošto im je
policija za strance dala vizu (a i bolji standard nego ranije), sad oni podržavaju i vladu Swiss. Tako
su pomenuti Muslimani postali veći Švajcarci od samih Švajcaraca (jer i sami dolaze iz
netolerantnog društva gde je opasno biti drugačiji). Nema diskusije među njima, jednostavno Swiss
očekuju podršku i Muslimani (ili bilo ko ko je dobio pomoć od njih) im je uvek pružaju. Tako nema
krize, svi se savršeno slažu, samo što stranci izgube svoju slobodu u svemu tome. Teško je sad
opisivati svaku situaciju, ali je očigledno da stranci ostaju dole odnosno samo se uklapaju u stavove
Švajcaraca. To se vidi na gomili primera iz svakodnevnog života. To je po meni ideja Blochera,
tamošnji Šešelj, da stranci postanu kao Švajcarci, da se totalno promene, da samo hvale Swiss
vladu, da hvale kvalitet života u toj zemlji. Drugi Muslimani (i drugi), koji drže do sebe, automatski
odlaze u geto, ili u ovaj ili onaj zatvor. Nema pomoći za nekog iz arapskog sveta, ili Turske, ako ne
postane kao Švajcarci. Takav je stav vlade, takvo je ponašanje aktivista.
Nakon mesec i po dana, zbog neispunjenja mojih razloga za dolazak u Swiss, i zbog shvatanja da
nema političke pomoći od Švajcaraca, otišao sam na put po Evropi koji je trajao oko dva meseca. U
Briselu sam odbijen za spavanje u crkvi koju su zauzeli imigranti kao i u bivšoj somalijskoj
ambasadi (univerzalna ambasada). Tada sam shvatio da ne treba da podržavam bilo kakve skvotove,
pa ni imigrantske, već samo one koji su bazirani na ideji slobode, anarhizma. Stvar je pak u tome
što anarhisti najmanje skvotiraju, tako da su po skvotovima uglavnom apolitični ljudi, levičari i/ili
marxisti. Tako sam u Briselu spavao pored metroa i na gradilištu (bilo je zaista hladno i kišovito).
Ostalih 5 noći sam spavao na nekom mestu za beskućnike kao i u bivšoj NATO bazi (!), bez
dokumenata. Shvatio sam da je to skvotiranje sa ciljem stvaranja novog vlasnika a ne sa ciljem
stvaranja komuna zasnovanih na slobodarskim principima. Samim tim su to za mene kapitalistički
skvotovi. Ako se ne promeni odnos prema svojini, odnos među ljudima, već se samo živi zajedno
i/ili izvode akcije, onda je pitanje koliko oni koji imaju teoretsko znanje to sprovode u praksi?
Nakon dva meseca putovanja (Brisel, Hamburg, Aarhus, Malmo) vratio sam se u Swiss jer su tu
najbolji zatvori ako me uhvate (mada su u Danskoj možda bolji, ali u Swiss je toplije na slobodi).
Karakteristično je da su me u Hamburgu primili u državnoj instituciji (!) da spavam, 3 nedelje, iako
sam bio bez dokumenata. To je samo primer da je bitno kakvi ljudi sprovode nešto: ljudi koji rade u
državnim institucijama su zaobišli pravila da bi nekom pomogli dok po skvotovima gde su navodno
ljudi sa levičarskim moralom sve i svašta izmišljaju da bi nekog odbili. Ja sam marxiste uvek
smatrao ljudima sa prljavim metodama a to mi se vremenom samo potvrđivalo. Kad sam se vratio u
Swiss, otišao sam u Bern. U Reithalle su rekli da nema mesta za spavanje ali su me primili u
Paradizli. Tu se radi o nekom spoju Denk:mal-a i Paradizlija, tako da mi nije jasno ko je ko. Znam
samo da je jedan idiot bio tamo (živi tamo, ostali dolaze). Predložio je (sa još jednim, na sastanku)
da treba namestiti nov krov, a sledeća dva dana sam ja to radio sa još jednim dečkom. Predlagači su
celo vreme sedeli i pili pivce, što im je i ovaj dečko zamerio ali su oni tu zamerku shvatili
neozbiljno. Na osnovu njegovih kasnijih komentara na sastanku, mogu reći da on ima takav stav: da
onaj ko dođe mora da radi inače je parazit. Klasičan marxista. Stvar je u tome, da je to spoj dva
skvota, stim što je to kuća u kojoj on živi već par godina pa "mu to daje za pravo". Na primer, kad
nešto neko hoće da promeni, treba prvo njega da pitaju (očigledno ih je pozvao na ujedinjenje kad je
gradska uprava htela da ga izbaci iz kuće). Takva izjava je za mene nebulozna ako se pozovu drugi
da učestvuju u stvaranju skvota. Čak je i plakao na tom sastanku, jer je "toliko vezan za kuću pa ne
može da shvati da je neko nešto promenio a nije njega pitao". Katastrofa od čoveka. Stekao sam
utisak da i drugi jedva čekaju da se on pomeri iz kuće da bi imali slobodu stvaranja. Na kraju, pošto
mu se nije svidelo što ja ne sedim sa njima, ne večeram sa njima, itd potrudio se da me eliminiše iz
kuće pitanjem da li sam mu ja ukrao 400 franaka, i digi foto aparat. Pitao je podozrivo a ne tek
onako. Tako da sam promenio skvot u kome ću spavati. Lepo mi je rekao jedan Musliman:
Švajcarci gledaju da li radiš, da li sediš sa njima, i sve ostalo. Ja sam mu samo rekao da sam ja
došao iz državnog socijalizma a da je ovo kapitalizam. Oboje govorimo slabo nemački pa nisam
imao želje da mu objašnjavam. On se uklopio i dobio pomoć, ja ne želim da izgubim svoju slobodu.
Ako baš i moram da je izgubim, bolje da mi to urade elite (zatvorom) umesto samoproglašeni
levičari. Radije ću da ispunim svoje potrebe nego da sedim među ljudima koje ne razumem šta
pričaju. Jedna devojka je tamo par puta napomenula da pričaju engleski ili nemački-nemački da bih
i ja razumeo, ali to niko nije praktikovao. U svakom slučaju, mogu da zaključim da je većina mladih
ljudi iz denk:mal-a okej, imaju entuzijazam i žele nešto da urade, ali su problem marxistički
pojedinci koji isfuraju svoj stav. U ovom skvotu su pomešani anarhisti i marxisti, što odgovara
marxistima jer sprovode svoje ideje. Anarhisti im samo prave broj. Za mene je prirodno da se ove
dve grupacije sukobe jer nam je ponašanje totalno drugačije. Ali da do sukoba ne bi došlo, bitniji
pojedinci stvaraju prijateljski aktivizam gde će bezuslovno podržavati jedni druge. Tako marxisti
mogu da sprovedu svoje glupetarije (od ljubomore do eliminisanja "parazita") iako u zajednici ima i
anarhista (koji bi po meni trebali da se suprotstave kada vide neslobodarsko ponašanje marxista ili
onih koji su apolitični i koji mogu nesvesno da prave greške). Postoji taj vlasnički odnos prema
imovini, ljudi misle da im skvotiranje daje za pravo da im neko rinta po kući (po toj logici: kad
treba nešto da se rinta: pozvati beskućnike-daš spavanje dobiješ rintanje-ništa za džabe), da oni
odlučuju o životima siromaha (umesto da odlučuju o životima elita), itd. Naravno, svi imaju parolu:
alles für alle und umsonst (sve za svakoga i besplatno). U nekim skvotovima ne realizuju ni ovo
umsonst (besplatno) jer rintaš za dobijeno spavanje (dok drugi piju pivo) a kamoli "sve za svakoga"
jer je jasno ko je gazda (ko su gazde) u skvotu. U svakom slučaju, iskustvo iz Berna mi je najlošije.
U drugoj kući gde sam otišao bilo je bolje, iako je druga kuća bila za privatno življenje a i spavanje
je bilo na određeno vreme (deset dana). Tako sam zbog izgubljenog i ograničenog vremena u Bernu
propustio da uradim svoje akcije odnosno mogao bih da izvedem dečju, amatersku akciju pa sam
odustao od toga. U svakom slučaju, Bern je lepši od Basela, ima više prirode.
Iz Berna sam otišao opet u Basel, u skvot, gde sam bio prvi put, Villa Rosenau. Kad su videli da
pričam loše o idiotu iz Berna, nije im se svidelo jer su im to idejni drugovi. Tako sam shvatio da
postoji međusobna podrška ma kakve gluposti da neko od njih napravi. Ja sam spoljni subjekt. Tu
sam ostao dva meseca i video da se u ovom skvotu nalaze takođe anarhisti i marxisti ali ni ovde ne
prave razliku. Starija ekipa je otputovala na godinu dana u Aziju, a njih je zamenila mlađa ekipa
koju smatram politički manje obrazovanom iako posećuju proteste. Tu se postavlja pitanje na koji
način se odlučuje ko će doći i postati deo komune, jer dečko sa Istoka živi u skvotu par meseci a oni
su takoreći juče došli i postali deo komune, što znači da on mora da se prilagođava njihovim
željama. Očigledno je da Švajcarci mnogo lakše postaju deo komune, jer bez pogovora podržavaju
jedni druge, dok će stranci uvek da kažu svoje drugačije mišljenje, ako postanu deo komune. Da ne
bi bilo kriza, moraju graditi komune istomišljenika. Primaju strance jedino ako stranac bezuslovno
pruža podršku Švajcarcima. Takođe smatram da mladi u gradu vide skvotere kao idole ("mtv
zvezde") tako da su spremni sve da učine da postanu deo komune. Zato kad je došla mlađa ekipa,
em što su manje politički obrazovani, em će sve da učine da se uklope u komunu. Nekom je u
interesu da ne prave diskusije već da stvaraju hepi komune koje samo izvode akcije. Ali kad se
vrate sa akcija (generalno, ne samo ovaj skvot) onda rade isto ono što rade oni protiv kojih se oni
navodno bore. Sve se svodi na akcijašenje, bez teorijske podloge i bez sprovođenja nekih osnovnih
principa slobode. Ostali stranci koje sam upoznao, Litvanci, takodje se totalno slažu sa mnom da
nas domaći državljani svuda po Evropi kinje i ponižavaju svojim ponašanjem. Svi oni i Arapin (koji
je dobio pomoć od Švajcaraca ali je zadržao kritiku prema mentalitetu u Swiss) smatraju da je
sramota da domaći ručaju/večeraju a ne zovu druge (goste) na jelo, to u njihovom mentalitetu nije
normalno. To pominjem onako, meni nije toliko bitno, samo da pokažem koliko smo različiti a
Švajcaraci nemaju pojma o tome jer oni ne upoznaju strance već oèekuju od stranaca da budu kao
Švajcarci. Da ne bi izleteli iz kuće, niko ne diskutuje o tome sa Švajcarcima. Pored toga, jedna
devojka iz Poljske je izbačena iz skvota Villa Rosenau, kao i jedan kompjuteraš. Hegemonija je na
nivou, ko se ne uklopi leti napolje (iako to nije moranje jer oni imaju svoj sprat tako da mogu biti
samo na "zdravo" sa onima koji žive u prizemlju, ali to jednostavno ne može tako po njima, ili se
uklapaš ili letiš napolje). Tako ima gomila sitnica iz svakodnevnog života gde se vidi da stranci
ostaju dole, da imaju različito ponašanje za strane i domaće. Ako pokušam da nađem drugi skvot,
problem je što i tamo imaju isti mentalitet, ista ustaljena ponašanja. Čovek zaista pomisli: Da li
treba da se bori protiv takvih skvotera isto kao i protiv kapitalista? Ovako, zamaskirani u levu
teoriju, mogu da ponižavaju ljude a da čoveku bude neugodno da ih napadne. Ipak smatram da ima
bitnijih neprijatelja koje treba napasti. Ali ostaje činjenica da strance ne ponižava samo vlast nego i
obični ljudi, aktivisti takođe. Stranci, pogotovo ilegalci, pak nisu u situaciji da mogu da biraju gde
će živeti pa moraju da žive sa ljudima koji imaju kapitalističko ponašanje. Ja ih kritikujem zbog
kapitalističkog ponašanja, ali i stranci koji nemaju političko obrazovanje ne podnose domaće. Oni
koji drže do sebe neće trpeti da bi dobili pomoć od takvih ljudi. Ja trenutno gazim sebe, ali se
nadam da će ubrzo iskrsnuti neka šansa da se pomerim.
Osim toga, iako ne volim berlinske aktiviste, moram reći da sam na tamošnjim sastancima video da
devojke pričaju ravnopravno sa muškarcima, čak i više od njih, i ravnopravno su odlučivali. U
Swiss sam primetio da uglavnom muškarci diskutuju pa i prvi odlučuju dok se devojke samo slažu
sa tim (uklapaju se). Tako sam stekao utisak da je Švajcarska još uvek planinski region, sa
konzervativnim ljudima i pasivnim devojkama. Jedino su visokoobrazovane devojke ovde aktivne,
povodom politike i povodom odnosa prema muškarcima.

Smatram da u nemačkom govornom području nisu promenili odnos prema svojini niti prema
ljudima, samo su zauzeli neki prostor radi jevtinog življenja. To je san svakog, pa i kapitaliste: da
ne plaća stanovanje. Time su se i ti "politički" skvotovi koji ne realizuju teoriju, kao i ovi koji ne
vide ništa loše da prave privatni "skvot", poistovetili sa Romima i izbeglicama koji zauzimaju kuće
radi preživljavanja ili jevtnijeg življenja. Čast izuzecima, ali ja ih još ne nađoh: posetih "političke"
(a i privatne) skvotove u Budimpešti, Baselu, Berlinu, Bernu.

Smatram da je mentalitet izgrađen u zapadnom pokretu proizvod odrastanja u razvijenom,

perfidnom kapitalizmu (međusobna pomoć medju ljudima je retkost). Neki aktivisti iz Srbije su
posetili Zapad, ali se nadam da neće kopirati aktivizam sa Zapada jer je Istok sa drugačijim
mentalitetom. Na žalost, mlađa generacija na Istoku je takođe odrasla u kapitalizmu koji je
nadomestio državni socijalizam. Nekada je uprkos ekonomskoj eksploataciji i vlasti ipak postojala
ogromna solidarnost među ljudima u Srbiji. Mislim da je bitno istaći tu razliku između Istoka i
Zapada, između ljudi odraslih u solidarnom društvu i ljudi odraslih u egoističkom i
materijalističkom društvu, a koji imaju sličnu ili istu ideju. Realizujemo neku ideju na suprotan
način. Anarhistički i kapitalistički principi nisu slični već suprotstavljeni. Pišem o ovome iz dva
razloga: jer me pogađa u vezi osnovne stvari - spavanja i odnosa sa ljudima; kao i zbog ogromnog
razočarenja nakon dolaska na Zapad gde je pokret mnogo veći ali bez kvaliteta, čak ništa ne menja
već zadržava kapitalizam. Naravno, treba se skoncentrisati na borbu protiv sistema, makar i sam,
ako se u okolini ne mogu naći ljudi sličnih shavatanja i ponašanja. Borba protiv aktivista me ne
zanima, tako da se ograničavam na povremenu kritiku. Prva kritika je bila leta 2004 (kada sam bio u
Berlinu) a ova druga je došla dve godine kasnije, kada opet njihovo ponašanje utiče na moj život.
Inače, svađa izmedju mladih i starih se i na Istoku često završi rečenicom starijih: "Ovo je moja
kuća, ja ovde odlučujem". Zar nije privatna svojina, vlasničko ponašanje, jedna od baznih prinicipa
kapitalizma? Onaj čija je kuća, odlučuje o tuđim životima, primorava druge da se povinuju njegovoj
volji, itd. Što se mene tiče, u Rebel House u Beogradu su mogli da spavaju i turisti, i ljudi totalno
drugačiji od mene, nikad mi ne bi palo na pamet da ukinem nekom osnovne potrebe (mesto za
spavanje) pa makar on ne pričao sa mnom, niti bio anarhista, niti bilo šta. Ja sam samo user/korisnik
kuće, ne gledam je kao svoju svojinu, a ne pada mi na pamet da ja odlučujem o životima ljudi koji
su u nevolji. Svako kome treba, ako su uslovi života za njega zadovoljavajući, može da spava
unutra. Jedini uslov je da ne napada nikog i da ne lomi kuću jer treba i drugima. A ako to i uradi,
neće da izleti bez otvorene diskusije, u kojoj bih ja podržao tu osobu ako je u pravu, protiv cele
zajednice koja je sa mnom pravila skvot. Meni je sloboda i pravda bitnija od privrženosti, a na
zapadu ne sretoh suprotstavljanje unutar komune. Komuna za mene treba da bude odraz naših
zamisli o slobodnom društvu a ne neko pristrasno druženje gde će izbacivati napolje one koji se
nisu uklopili. Ostaje na svakoj osobi da ispita od slučaja do slučaja: koliko su proklamovani ciljevi
ostvareni u praxi (političkih) skvotera? Da bi se neka osoba uopšte za to zainteresovala, neophodno
je da ne teži samo zajedničkom življenju već da teži ukidanju sistema a stvaranje skvota je samo
prvi korak u svemu tome. Korak u kome se vidi šta želimo i kuda idemo. Greške nisu katastrofa,
katastrofa je kad ceo pokret postane pomodarstvo, kada su kapitalistički principi zaživeli u
skvotovima kao običaj, kao svakodnevno ponašanje. Kamo sreće da su anarhistički principi postali
svakodnevnica u životima skvotera, ja bih bio najsrećniji na svetu da to doživim. Konačno bih
uspeo da ispunim svoje potrebe...
RebelMouse 16.jul 2006