VRT

Patrik Haton

FUKO, FROJD I TEHNOLOGIJE SOPSTVA

Intelektualna odiseja Miela Fukoa nije drugaija od istorije tema koje je prouavao. Obe su imale neoekivane obrte. Fukoovo istraivanje kree od ludnica do zatvora, od seksualnih tema do tehnika staranja o sebi. Ipak, to istorijsko putovanje poseduje odreeni kontinuitet koji se tie formiranja ljudskog uma, to nam daje prostora za raspravu o Fukoovom odnosu sa Sigmundom Frojdom. Fuko nikada nije opseno raspravljao o znaaju Frojdovog dela. Njegove primedbe sastoje se od razbacanih i obino posrednih referenci.1 Ipak, Fukoov rad je bremenit Frojdovim implicitnim prisustvom. Njegovi tekstovi, posmatrani u celini, mogu se interpretirati kao apostroranje Frojda, iako su njihove metode pristupa umu dijametralno suprotne. Dok je Frojd ponudio metodu za istraivanje unutranjeg funkcionisanja psihe, Fuko je pokuavao da pokae kako je sama metoda stara tehnika samoizgraivanja, odgovorna za spoljno formiranja duha kroz vekove. Naa koncepcija psihe je, tvrdi Fuko, uslovljena tehnikama koje smo sami smislili kako bismo ispitali njene tajne, kako bismo je prinudili da odustane od skrivenog znanja koje e nam otkriti istinu o tome ko smo. Psihoanaliza je, u istorijskoj perspektivi, pozni dodatak tom poduhvatu koji potie iz stare, ali nestalne familije tehnika staranja o sebi. Prigovarajui toj interpretaciji uma (mind), dominantnoj u zapadnoj kulturi XX veka, Fuko je sebe svrstao u grupu sve brojnijih istoriara koji prilaze istorijskoj psihologiji iz perspektive koja nije psihoanalitika. Njegove istorijske studije imaju mnogo slinosti sa studijama novih istoriara kolektivnih mentaliteta koji se bave problemom psihe u okvirima u kojima je ona denisana drutvenim i kulturnim silama sa kojima je povezana. Ti istoriari prouavaju nain na koji materijalna okolina, drutveni obiaji i korienje jezika kreiraju kolektivni psiholoki milje u koji pojedinani umovi uranjaju. Organizacija psihe, tvrde oni, u potpunosti je povezana sa organizacijom te mree kulturnih konvencija. Ako je stvaranje kulture kreativni proces, onda mora biti i preskriptivan jer rei koje upotrebljavamo i institucije kroz koje delamo obezbeuju obrasce koji postavljaju granice i daju pravac buduem kreativnom naporu. Kulturni razvoj stoga implicira kulturna ogranienja, a do potiskivanja kojim Frojdova psihoanalitika teorija nastoji da se bavi, dolazi usled rigoroznih drutvenih zahteva i izuzetno nijansiranih psiholokih kontrola nametnutih u kompleksnoj civilizaciji 2 ranog XX veka, civilizaciji u kojoj je Frojd i iznedrio svoju teoriju.
1 Upor. Michel Foucault, Nietzsche, Freud, Marx, u: Cabiers de Royaumont: Philosophie 6, 1967, str. 183192; M. Foucault, The Order of Things: An Archeology of the Human Sciences, London: Tavistock, 1970, str. 373381; M. Foucault, Madness and Civilisation: A History of Insanity in the Age of Reason, New York: Pantheon, 1965, str. 277278; M. Foucault, The Confession of the Flesh, u: C. Gordon, Power/Knowledge: Selected Interviews and other Writings 19721977, New York: Pantheon Books, 1980, str. 211213. 2 O vezi izmeu Fukoovih istorijskih studija i poslednjeg rada o istoriji kolektivnih mentaliteta, videti Patrick Hutton, The History of Mentalities: The New Map of Cultural History, u: History and Theory 20, br. 3, 1981, str. 237259.

92

S druge strane, Frojdov je rad uglavnom bio interpretiran kroz prizmu problema medicine kasnog XIX veka, ili ak uvida romantiarskih lozofa iz ranog XIX veka.3 Frojd je eleo da misterije ljudske due, kojima su se do tad bavili pesnici i teolozi, uvede u domen naunog razumevanja. S tim ciljem osmiljena teorija psihoanalize bazirana je na tripartitnom modelu psihe u kojoj se sopstvo (Ego) bori s koniktima izmeu nagona nesvesnih poriva (Id ) za slobodno izraavanje i zahteva savesti (Superego) da se njih odrekne. Sposobnost ega da sauva svoj identitet zavisi od njegove moi da izdvoji te sukobljene zahteve i odlui koje da prihvati, a koje da odbaci. Potiskivanje instinktivnih elja, koje id namee egu, ima i drutvenu dimenziju, budui da se energija odbaenih impulsa moe sublimirati u kreativan i drutveno koristan napor. Ipak, ti konikti mogu i da doprinesu neodlunosti i dovedu do sloma sposobnosti ega da potvrdi vlastiti autoritet. Reenje tog problema Frojd vidi u pronalasku skrivenih izvora konikta i otkrivanju uslova pod kojima ego moe da povrati svoju snagu.4 Taj je projekt koristan u potrazi za izgubljenim sopstvom, koje je, po Frojdu, formirano, ali ipak u velikoj meri zaboravljeno usled sukoba psihe sa ranim ivotnim iskustvom. Neije oseanje identiteta uslovljeno je obrascima ponaanja koji su uspostavljeni kroz obraunavanje psihe sa pojedinim iskustvima, posebno onima iz detinjstva. Nain na koji psiha analizira iskustva u prolosti uspostavlja pravac za njeno ophoenje sa iskustvima u sadanjosti. to se iskustvo ranije dogodi, to je njegov uticaj temeljniji. Neije oseanje sopstva je tako oblikovano upeatljivim epizodama iz prolosti.5 Problem je u tome to sposobnost psihe treba da razrei konikt izmeu zahteva koji se nalaze u protivtei, zahteva ida za instinktivnim zadovoljenjem i zahteva superega za njihovim poricanjem, pri emu se ti zahtevi nikada ne mogu potpuno pomiriti. Konfrontirana sa takvim izborima, ljudska bia ne mogu da oekuju da postignu trajnu sreu. Ona u najboljem sluaju mogu da ublae nesreu jer ljudska priroda sadri mane koje se ne mogu odstraniti.6 Bolni izbori i nereeni konikti, sa kojima je svako od nas suoen, jesu, prema tome, esto potisnuti u nesvesni um. Zaboravljeni od strane ega, problemi ostaju skriveni, ali ipak aktivni, te stoga izazivaju nevolje u nesvesnom umu. Psiha je u sadanjosti vezana za nerazreene teme iz prolosti, i to tako da kod svesnog ne izaziva nikakvu sumnju. Psiha je tako stalno oslabljena do nekog stepena jer je svesno razumevanje ometeno nesvesnim problemima. Ego se s problemima u sadanjosti moe boriti ekasno samo ako se bavi i tim skrivenim, nereenim koniktima iz prolosti. Potraga za veim stepenom slobode delanja u sadanjosti obavezuje ego da pokua da povrati mo nad svojom prolou. Ta potraga jedna je od sposobnosti svesnog uma da prizove formativna iskustva iz ivotne istorije psihe.
3 O Frojdu u istorijskom kontekstu videti pos. Lancelot Law Whyte, The Unconscious before Freud, New York: Basic Books, 1960, str. X, 10, 75, 169, 177181; Henri F. Ellenberger, The Discovery of the Unconscious: The History and Evolution of Dynamic Psychiatry, New York: Basic Books, 1970, str. 480, 488489, 492493, 514, 516, 534546; Arthur K. Berliner, Psychoanalysis and Society: The Social Thought of Sigmund Freud, Washington, D.C.: University Press of America, 1983, str. 1325. 4 S. Freud, An Outline of Psychoanalysis, prev. James Strachey, NY: Norton, 1949, str. 1318. 5 S. Freud, An Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 32; S. Freud, Leonardo do Vinci: A Study in Psychosexuality, prev. A. A. Brill, New York: Vintage Books, 1947, str. 121. 6 S. Freud, Civilization and Its Discontents, prev. James Strachey, New York: Norton, 1961, str. 2330.

93

Poznavati sebe, prema tome, znai povratiti iz zaborava nesvesnog uma izgubljena seanja na bolna iskustva ili nerazreene konikte.7 Frojd je psihoanalizu izumeo kako bi prinudio nesvesni um da otkrije svoju tajnu istoriju, da obelodani svesnom umu te neuzvraene elje ili nereene konikte koji nesvesno izazivaju ili paralizuju njegovo delovanje. Takvo znanje, jednom vraeno u seanje, pozajmljuje snagu egu, omoguavajui mu da razume skriveni izvor svog pogoranja. Ego se osnauje stiui svesno saznanje o kontinuitetu izmeu prolih iskustava i sadanjih percepcija. Znanje izvueno iz nesvesnog vraa egu izgubljenu dimenziju njegovog identiteta. Tako znanje o sebi proistie iz poveanja neije snage da se znatno realistinije bori sa sadanjim problemima.8 Tehnika psihoanalize se, stoga, moe porediti sa umeem seanja.9 Ona koristi razne metode vraanja zaboravljenih seanja prolosti, iskustava iz nesvesnog uma: slobodne asocijacije, tumaenje snova, analizu viceva i jezikih omaki.10 Zaista, Frojd je verovao da su sva seanja iz naeg ivotnog iskustva sposobna da budu prizvana iz arhive nesvesnog uma, izuzimajui organska oteenja mozga.11 Ipak, nesvesni um ne odustaje lako od svojih tajni i zato je uloga analitiara toliko vana. Seanja koja su psihoanalitikom tehnikom odabrana iz prolosti nisu transparentne predstave prolih iskustava. Njih nesvesni um oslobaa kao fragmentirane slike koje moraju biti interpretirane ako elimo da razumemo vei uzorak iz koga su izvuene. Ponekad nesvesni um nudi bezopasnu zamenu ili paravan za seanja da bi odbio prepoznavanje zaboravljenih iskustava koja su isuvie bolna da bi se osoba nosila sa njima.12 Zadatak analitiara je da dekodira znaenje seanja koja su se povratila. Samo velikom vetinom analitiar moe pomoi subjektu u procesu daljeg izvlaenja seanja iz nesvesnog uma i samo uz paljiviju percepciju moe pravilno interpretirati njihova znaenja.13 Ipak, uspeno voena psihoanaliza moe ponovo da uspostavi prekinute veze izmeu prolih i sadanjih iskustava i tako povrati psihi njen integritet identiteta. Kroz analizu, ego postaje znatno svesniji sadraja ivotne istorije psihe. Takvim znanjem snaga sopstva je potvrena.14 Mada je Frojdova namera bila terapeutska, ostaje utisak da psiha ostaje zarobljena u 15 protivrenostima svog unutranjeg mehanizma. Nae sudbine oblikuju dramatini sukobi unutar naeg uma. Fuko pristupa psihi na potpuno drugaiji nain. Njega ne interesuje
S. Freud, Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 63, 70. S. Freud, Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 6179. 9 Patrick H. Hutton, The Art of Memory Reconceived: From Rhetoric to Psychoanalysis, u: Journal of the History of Ideas 48, br. 3, 1987. 10 S. Freud, Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 71; S. Freud, The Psychopathology of Everyday Life, prev. Alan Tyson, New York: Norton, 1965. 11 S. Freud, The Interpretation of Dreams, prev. James Strachey, NY: Avon Books, 1965, str. 54. 12 S. Freud, Screen Memories, u: The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, prev. i prir. James Strachey, London, 1962, 3: 303322; S. Freud, Psychopathology of Everyday Life, ibid, str. 4352. 13 S. Freud, Interpretation of Dreams, ibid, str. 4455. 14 S. Freud, Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 70, 77. 15 S. Freud, Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 103123; S. Freud, Civilization and Its Discontents, ibid, str. 7180, 8689.
8 7

94

prvenstveno unutranji rad uma, ve formiranje poretka psihijatrijskih ustanova koji je pothranjivao posmatranje uma tokom protekla tri veka. Svi Fukoovi rani radovi tiu se naina na koji spoljanja mo oblikuje strukture uma. Istorijska studija o ludilu Istorija ludila u doba klasicizma (1960), bavi se nainom na koji se javna denicija duevnog zdravlja/ludila pojavljuje u XVIII veku nezavisno od napora zaposlenih u tim ustanovama da upravljaju nekonformistikim ponaanjem.16 Njegove potonje studije, Raanje klinike (1963)17 i Nadzirati i kanjavati (1975),18 istrauju razgranavanje takvog upravljanja, s obzirom na to da je ponaanje, koje je prkosilo javnim predstavama o prihvatljivom, bilo diferencirano unutar spektra tipova i izdeljeno izmeu raznih institucija institucija za mentalno obolele, bolnica, zatvora i drugih mesta za izolovanje. Fuko je nastojao da pokae kako je doba klasicizma (mnogo ee oznaeno kao prosvetiteljstvo) bilo karakteristino ne po svom intelektualnom osloboenju nego pre po svom obavezivanju da disciplinuje ljudsko ponaanje. Ludnice su bile deo veeg institucionalnog aparata kroz koji su tehnike dominacije bile nametane. Telo, a potom i um, su unutar tih ustanova bili izloeni javnom ispitivanju. U rastuem broju nijansiranih klasikacija, sainjenih od tipova i ogranienja normalnog ponaanja, javna denicija uma dobila je svoj oblik. Stoga Fukoovi rani radovi predstavljaju istraivanje funkcije kontrole ( policing), sa znaenjem koje dati termin ima u francuskom jeziku: disciplinovanje ljudskog delanja kroz javne i kvazijavne ustanove.19 Fukoova teza o procesu kontrole predstavlja klju za njegovo razumevanje psihe kao apstrakcije koju su osmislile javne vlasti (public authority) radi zadovoljenja potrebe modernog drutva za znatno disciplinovanijom koncepcijom sopstva.20 Kroz proces kontrole, tvrdi Fuko, formiran je moderni okvir uma (frame of mind ). Proces kontrole hrani mentalitet koji iziskuje znatno eksplicitniju deniciju onoga to prilii ljudskom ponaanju. Njegove studije o ludnicama sainjene su tako da pokau kako se kroz modernu istoriju ta mo kontrole irila i nametala u domenima ljudskih delatnosti kojih se ranije nije doticala.21 Fuko u svojoj knjizi o ludilu nastoji da pokae da se jedno ponaanje u srednjem veku videlo tek kao ekscentrino, u XVI poelo se smatrati zbunjujuim, da bi u XVII konano bilo odbaeno kao neprihvatljivo.22 Pojam zdravlja, tvrdi Fuko, jeste istorijska denicija, to je proces koji je, u svojim zahtevima za konformizmom u ponaanju, kroz istoriju postajao sve intenPrevedeno kao M. Foucault, Madness and Civilisation: A History of Insanity in the Age of Reason, prev. Richard Howard. New York: Pantheon 1965. 17 Prev. kao M. Foucault, The Birth of the Clinic: An Archaeology of Medical Perception, prev. A. M. Shereidan Smith. New York: Pantheon, 1973. 18 Prev. kao M. Foucault, Discipline and Punish: Birth of the Prison, prev. Alan Sheridan. New York: Pantheon, 1977. 19 Michel Foucault, The Politics of Health in the Eighteenth Century u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, str. 170171; Omnes et Singulatim: Towards a Criticism of Political Reason, u: The Tanner Lectures on Human Values, ur. Sterling M. McMurrin, Salt Lake City: University of Utah Press, 1981, 2: 246254; upor. Jacques Donzelot, The Policing of Families, prev. Robert Hurley, New York: Pantheon, 1979, str. 67; M. Foucault, The Political Technology of Individuals, pogl. 8, ibid. 20 M. Foucault, Omnes et Singulatim, ibid, str. 237240; M. Foucault, The Political Technology of Individuals, ibid. 21 M. Foucault, Omnes et Singulatim, ibid, str. 22627. 22 M. Foucault, Madness and Civilisation, 1965, str. 364.
16

95

zivniji. Imperativ procesa kontrole, objanjava Fuko, jeste uspostavljanje granice izmeu regulisanih i neregulisanih podruja ljudske aktivnosti, to stvara mentalitet koji takvu aktivnost tumai u okvirima binarnih suprotnosti: duevno zdravlje i ludilo, zdravlje i bolest, zakonito i kriminalno ponaanje, zakonita i nezakonita ljubav.23 Takva razdvajanja, tvrdi Fuko, razvijena su tokom istorije, jer ljudsko ponaanje prethodno nije bilo klasikovano na taj nain. Tek kada dato ponaanje postane predmet javnog ispitivanja javlja se potreba za njegovom zakonskom klasikacijom. Fukoova teza o irenju mree moi kontrole razlikuje se od Frojdove teorije potiskivanja. Ako je u Frojdovoj interpretaciji procesa kontrole akcent stavljen na prinudu, kod Fukoa je taj akcent na proizvoenju. Ako su odreene aktivnosti zabranjene procesom kontrole, objanjava Fuko, druge su njime prouzrokovane, tako da su razraivanje pravila i pobuna pro24 tiv njih dijalektiki povezane u kompleksnim denicijama njihovih meusobnih odnosa. U oba rada, o ludnicama i zatvorima u XIX veku, Fuko pokazuje kako su oni koji su bili smeteni i kontrolisani u zatvoru/bolnici, bili namamljeni da uestvuju u tome, to potvruje valjanost procesa kontrole. Ludak se ohrabruje da se oslobodi svoje nemoi aktivno traei leenje.25 Zatvorenik se ohrabruje da sam upravlja svojom rehabilitacijom.26 I jedan i drugi postaju akteri u ritualu koji je smiljen tako da potvrdi obrasce ponaanja koji vae u drutvu. Tim procesom, tvrdi Fuko, ocrtava se pozitivna ekonomija ljudskog ponaanja. Ekonomija u Fukoovoj koncepciji procesa kontrole oznaava proizvodnju lingvistikih i institucionalnih formi kroz koje ljudska bia deniu svoje odnose.27 U tom smislu, proces kontrole predstavlja javni izraz nae sutinske aktivnosti kao ljudskih bia: konstrukciju modaliteta (modes) diskursa i aktivnosti kroz koje oblikujemo nau koncepciju ljudske prirode. Formalnost naih rei i naih inova pomau nam da deniemo sebe. Naa ljudska priroda nije sakrivena realnost koju treba razotkriti putem samoanalize, nego skup formi koje smo odabrali da bismo obezbedili javne denicije onoga to smo.28 Sledi da za Fukoa ne postoji neto to je ljudska priroda. Postoji samo lingvistiki i institucionalni artefakt koji generacije ostavljaju za sobom, pri emu je svaka od njih uvek iznova stvarala kategorije da bi objasnila svoju percepciju ljudskog stanja. Budui da je Fuko vie zainteresovan za linearnost tih sistema odbacivanih kroz istoriju nego za nain na koji su ih razliite generacije interpretirale, on analizi pristupa poput arheologa koji takoe iskopava i klasikuje ostatke prolosti kako 29 bi otkrio njihovu praktinu upotrebu, a ne potvrdio neke njihove apstraktne vrednosti.
The History of Sexuality: An Interview with Michel Foucault, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 185. 24 M. Foucault, Truth and Power, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 109133. 25 M. Foucault, Madness and Civilisation, 1965, str. 246255. 26 M. Foucault, Discipline and Punish, 1977, str. 231248. 27 Michel Foucault, Two Lectures i The Eye of Power, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 8892, 5865; upor. Charles C. Lemen i Garth Gilian, Michel Foucault: Social Theory as Transgression , New York: Columbia University Press, 1982, str. 7677, 11112. 28 M. Foucault, The Order of Things, 1970, str. xxxxii, 36869. 29 M. Foucault, The Archaeology of Knowledge, prev. A. M. Sheridan-Smith, London: Tavistock 1972, str. 7, 131, 138140, 147; upor. Allan Megill, Prophets of Extremity, Berkeley: University of California Press, 1985, str. 227232
23

96

Forme klasikacije koje preovlauju u razliitim razdobljima zavise vie od razmatranja moi nego od znanja.30 Fukoovo interesovanje ne lei na vrednostima kojima su uzastopne generacije ukazivale naklonost, nego pre u formalnostima kroz koje su takve vrednosti predstavljene. Istraujui neumoljivo irenje procesa kontrole, on ukazuje na slabost argumenata u korist tih procesa. Iako u lingvistikim i institucionalnim strukturama namenjenim kontroli postoji kontinuitet, argumenti u njihovu korist naglo se menjaju kroz istoriju. Od srednjeg se veka naovamo opravdanja za izolaciju lica devijantnog ponaanja periodino iznova formuliu, pa se tako religijska terminologija zamenjuje pravnom, koja zatim ustupa mesto medicinskoj i psiholokoj.31 Objanjenja se mogu menjati, tvrdi Fuko, ali proces stvaranja struktura kojima bi trebalo da se premerava i zauzdava ljudsko ponaanje ne. Ludak i uvar, zatvorenik i tamniar, delikvent i socijalni radnik, svi su oni uesnici u igri ija pravila nastaju, razvijaju se i sazrevaju oko imperativa segregacije. Najzad, diskurs o segregaciji protee se i van zidova duevnih bolnica, kada javni predstavnici vlasti nastoje da deniu norme za drutvo u okvirima drutvene discipline.32 Ukazivanje na korenite prelome u obrazlaganju tehnika kontrole kojima se predstavnici vlasti slue, jedan je od zatitnih znakova Fukoa istoriara.33 Dok intelektualni istoriari obino naglaavaju kontinuitete u razmeni i irenju ideja, Fuko je ukazao na dramatine pukotine u vodeim idealima zapadne civilizacije.34 Kontinuiteti se za Fukoa ne mogu nai u samim idealima, nego u osnovnim strategijama njihovog sprovoenja. Zaista, tehnike kontrole su nekada pozajmljene iz jednog razdoblja i ponovno upotrebljene u narednom, u nepovezanim kontekstima u ime potpuno razliitih ideala. Na primer, bolnice za leprozne su, izmeu XIII i XVIII veka, ustupile mesto ludnicama, ali obe su institucije sluile kao mesto za izolaciju grupa koje su u razliitim periodima u drutvu izazivale najvei strah. Kako je u ranom XIX veku ispitivanje ponaanja u ludnici postajalo suptilnije, duevna bolnica je podeljena na vie specijalizovanih institucija utemeljenih na razliitim teorijama. Kako bilo, sve su te ludnice bile deo aparata iji je glavni cilj bio da neposluni deo populacije kontrolie, a ne da za njega pronae korisnu terapiju.35
30

M. Foucault, Prison Talk i Truth and Power, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 5152, 112114. 31 M. Foucault, Madness and Civilisation, 1965, str. 35, 6364, 221224, 250251; M. Foucault, Discipline and Punish, 1977, str. 298308. 32 M. Foucault, Discipline and Punish, 1977, str. 298308. 33 O raspravi o Fukoovom argumentu o odlunom prelomu izmeu kulturnih epoha (to on naziva episteme), v. Jean Piaget, Structuralism, prev. Chaninah Maschler, New York: Harper, 1971, str. 131135; Hayden V. White, Foucault Decoded: Notes from the Underground, u: History and Theory 12, 1975, str. 2748; Allan Megill, Foucault, Structuralism, and the Ends of History, u: Journal of Modern History 51, 1951, str. 462466; Lemert i Gillan, Michel Foucault: Social Theory as Transgression, ibid, str. 714, str. 73103. 34 M. Foucault, The Order of Things, 1970, str. xxii, 217, 250, 367; M. Foucault, The Archeology of Knowledge, str. 317; M. Foucault, History of Sexuality, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 185. 35 M. Foucault, Madness and Civilisation, 1965, str. 3864, 241278; M. Foucault, Discipline and Punish, 1977, str. 73103.

97

Za Fukoa, proces kontrole potie iz duboke potrebe da se mobilie mo. Tu je oigledna njegova veza s Fridrihom Nieom, lozofom iz kasnog XIX veka. Kao i Nie i Fuko veruje da naa potreba da nametnemo strukturu svom ponaanju proistie iz volje za mo, koja postoji nezavisno od znaenja koje koristimo u cilju opravdanja ili obrazlaganja takvog autoriteta (authority).37 Direktna veza izmeu znanja i delanja negira se kroz sam proces. Zaista, i Fuko i Nie ostavljaju po strani znaenja pripisana ljudskim postupcima kako bi pratili 38 veze izmeu tehnika korienih za njihovo sprovoenje. Fuko se ugleda na Niea i po tome to te veze prati iz genealoke, a ne istorijske perspektive.39 Kako Fuko objanjava u eseju o Nieu, intelektualni istoriar pokuava da objasni teorijsku taku gledita proniui u njene intelektualne izvore. Njegova namera jeste da se vrati njenoj ranijoj konceptualizaciji, a potom rekonstruie neprekidne modikacije koje su dovele do njene sadanje formulacije. Genealog, s druge strane, istrauje obrasce intelektualnog porekla od sadanjosti pa unazad, bez pokuaja da ustanovi njihove formalne poetke. Budui da Fuko teorijska objanjenja ljudskih postupaka smatra istim racionalizacijama, genealogija aktuelnog diskursa o njima esto potie od njihovih ranijih iznenaujuih inkarnacija. Podvlaei neloginost i nekoherentnost istorije ideja i Fuko se, kao i Nie, suprotstavlja stavu o postojanju intelektualnog kontinuiteta kroz istoriju zapadne civilizacije.40 Fuko je, u krajnoj liniji, ruitelj koherentnih intelektualnih sistema, neko ko im pristupa ne napadajui ih direktno kontraargumentima, nego dekonstruiui njihovo poreklo sa takvom strogou i tako duboko s namerom da nji41 hov intelektualni pedigre raskrinka kao varljiv. Fukoova teza o imperativu procesa kontrole da prodre u neregulisane domene ljudskog iskustva takoe sugerie vezu izmeu njegovog ranog rada o duevnim bolnicama i 42 njegovog poznijeg rada o seksualnosti. Njegova taka polaska je demarkaciona crta izmeu seksualnog ponaanja i otvorene rasprave o tome ta mu prilii. Fokusira se na poslednju problematiku, jer je po njegovom miljenju bitnija revolucija u modernom dobu umnoavanje diskursa o seksualnosti. Seks je tema, poput ludila i kriminala, koja je potinjena javnom preispitivanju, tema koja je svezana raspravom koja nastoji da njim upravlja. Seksualna revolucija XX veka, veruje Fuko, manje ima veze sa dozvoljenim ponaanjem nego to ima veze sa irenjem rasprave o seksualnosti. Rasprava tei da demistikuje seks u ime njegovog oslobaanja, ali ipak na suptilan nain i sama ostaje prinudna u svojoj klasikaciji tehnika seksualnog ponaanja.43 Takva rasprava nastoji da kontrolie seksualnost javno denisanim pravilima zakonitog i nezakonitog seksualnog ponaanja. Fuko pokaM. Foucault, Omnes et Singulatim, ibid, str. 253254. M. Foucault, Nietzsche, Genealogy, History, u: D. F. Bouchard (prir.), Language, Counter-Memory, Practice: Selected Essays and Interviews (dalje: LCMP ), New York, 1977, str. 148152. 38 M. Foucault, Nietzsche, Genealogy, History u: D. Bouchard, LCMP, 1977, str. 142, 151152. 39 M. Foucault, Two Lectures, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 83. 40 M. Foucault, Nietzsche, Genealogy, History, u: D. Bouchard, LCMP, 1977, str. 139164; upor. Pamela Major-Poetzl, Michel Foucaults Archaeology of Western Culture: Toward a New Science of History, Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1983, str. 3642. 41 M. Foucault, Madness and Civilisation, 1965, str. 279289. 42 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 1620. 43 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 105116, 130148; History of Sexuality u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 190191.
37 36

36

98

zuje kako se diskurs koji se u poetku fokusirao na heteroseksualnost tokom XIX veka proirio obuhvativi irok opseg perifernih seksualnih pitanja, kao to su autoerotizam, homoseksualnost, kontrola raanja i eugenika.44 Kontrola seksualnosti, istie Fuko, zavisi mnogo vie od tehnika samokontrole u odnosu na kontrolu ludila i kriminala. Zbog toga se prvi tom Fukoove Istorije seksualnosti moe posmatrati kao prelazni rad, koji preko istraivanja tehnika kojima spoljanja vlast upravlja umom dolazi do tehnika samoupravljanja.45 Taj prelaz postavlja pitanje u vezi s Fukoovom koncepcijom odnosa izmeu moi i znanja. U svojoj knjizi o diskursu seksualnosti Fuko nastoji da pokae kako je prodiranje discipline samokontrole u seksualnu problematiku izrodilo imperativ da se traga za znanjem o sebi. Poev od XVII veka, sa intenziviranjem katolikih ispovednih praksi, pa sve do XX veka i psihoanalize, zadatak ispitivanja naeg seksualnog ponaanja sve vie se shvata kao sred46 stvo boljeg razumevanja nas samih. Uprkos irokoj razlici u vezi sa formulisanim ciljevima ispovedanja i katolika ispovedna tehnika i frojdovska psihoanalitika tehnika potcrtavaju znaaj seksualnosti za ljudsku prirodu. Poto svako ima priliku da prati svoje seksualno ponaanje kroz te moderne tehnike samoanalize, znanje o seksualnosti i znanje o sebi postaju sve povezanija. Fuko smatra da se u modernom dobu osmiljavanje seksualnosti smatra metodom za otkrivanje istine o sebi. Istina o sebi za kojom tragamo povezana je sa snagom samokontrole. Poto je rasprava o seksualnim praksama u modernom dobu jo uvek denisala seksualnost u granicama prinude, same te granice, ironino, podstiu na transgresiju u cilju otkrivanja skrivenog znaenja zabranjene ili neobjanjene seksualnosti.47 Ta elja, zajedno sa tekim bremenom samoodgovornosti koja nam je nametnuta u odlukama o seksualnom ponaanju, daje subjektu neuobiajenu vanost u pokuaju da shvati ko smo. Stoga, zakljuuje Fuko, nije znanje o sopstvenoj seksualnosti ono to nam daje mo nad nama samima (kako je mislio Frojd). Naa je volja za uspostavljanjem moi nad svojom seksualnou ono to nas podstie na traganje za samospoznajom.48 Kada je Fuko zapoeo svoju studiju o seksualnosti, imao je u planu da napie ciklus od est knjiga. Iako je pre smrti, 1984. godine, zavrio etiri knjige, ve se bio latio jedne nove teme koju je otkrio u toku rada.49 Izuavanje seksualnosti dovelo ga je do izuavanja psihe. Ona mu je otvorila nove perspektive u vezi sa procesom kontrole. U njegovom ranom radu o institucijama akcent je na tehnologijama dominacije koje vlast koristi kako bi upravljala umom. Njegova kasnija studija o seksualnosti otkrila mu je stepen do kog tehnologije sa44 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 8082, 8992; History of Sexuality, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 191192. 45 M. Foucault, History of Sexuality, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 181189. 46 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 6385, 8992; History of Sexuality, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 191192. 47 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 128; upor. Karlis Racevskis, Michel Foucault and the Subversion of the Intellect, Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1983, str. 110. 48 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 8992, 105106, 145148, 174178. 49 On the Genealogy of Ethics: An Overview of Work in Progress An Interview with Michel Foucault, u: Paul Rabinow (izd.), The Foucault Reader, Harmondsworth: Peregrine, 1986; Penguin Books 1991, str. 340343.

99

moupravljanja upotpunjuju gore pomenute tehnike u cilju usavravanja imperativa procesa kontrole. U poslednjem projektu tehnologije sopstva Fuko svu svoju panju usmerava na nain na koji pojedinac uestvuje u procesu kontrole pratei svoje sopstveno ponaanje. U tome se vidi bliskost Fukoa i Frojda. Frojd se svojevremeno alio na to da Francuzi ne uzimaju zaozbiljno njegovu psihoanalitiku teoriju.50 Iako je u poslednjim godinama njegova doktrina stekla bolji prijem meu francuskim naunicima, Fuko se tvrdoglavo drao ranije pozicije ako ne odbacujui psihoanalitiki metod, onda preispitujui originalnost 51 Frojdovih formulacija u vezi s njim. Frojd je verovao da je njegova psihoanalitika tehnika novina, koja svoje postojanje duguje otkriu dinamike nesvesnog uma. Fuko je, meutim, eleo da otkrije njeno skriveno poreklo. On je otkrio da je Frojd, ma koliko inventivan, pozajmio orua samoanalize koja su imala dugu genealogiju. Ba kao i u sluaju otkrivanja porekla modernih ludnica, Fuko je nastojao da uspostavi vezu izmeu modernih psihoanalitikih tehnika i dobro etabliranih, iako teorijski razliitih, praksi samoanalize u prolosti. Psihoanalitiki metod, tvrdi Fuko, proistie delom iz starih praksi samopomoi, sada kamuiranih medicinskim renikom. Iako su se svrhe samoanalize promenile, objanjava on, tehnike nisu. Sve one predstavljaju izume iji je cilj poveanje nae sposobnosti potvrivanja moi nad sopstvenim ponaanjem. Za razliku od Frojda, koji je akcent stavljao na nain na koji nam psihoanaliza pomae da povratimo izgubljena seanja prolog iskustva, Fukoovo interesovanje usmereno je na otkrivanje naina na koje psihoanaliza prisvaja oblike samopomoi koji su kroz istoriju bili razvijani, a potom odbacivani.52 U tom ispitivanju, on ostaje konzistentan sa arheolokom metodom koju je razradio analizirajui tehnike dominacije koriene u upravljanju ludnicama: pokazao je kako se proces kontrole umnoava nezavisno od teorijske rasprave o njegovoj svrsi. Poeci Fukoove genealogije psihoanalize mogu se opaziti u jednoj ranijoj raspravi o seksualnosti u kojoj on ukazuje na nain na koji je Frojd prisvojio tehnike ispovesti na uvo iz katolike tradicije, dajui tako religioznoj praksi ispitivanja savesti novo medicinsko ruho.53 Ali u svojim kasnijim studijama oblikovanja psihe, Fuko pokazuje kako te tehnologije sopstva imaju jo dublje poreklo. Ba kao to je Frojd nastojao da pronae strukturno formiranje psihe u primarnim dogaajima na poetku ljudske civilizacije, tako se Fuko, u ovom zavrnom ispitivanju, uputio dublje u prolost nego to je to bio sluaj u bilo kojoj od njegovih ranijih studija. On je iao unazad od ispovednih praksi XVII veka do hrianskog Rimskog carstva IV i V veka, posebno u propisane forme monakog ivota. U tom kontekstu, objanjava Fuko, ispatanje nije bilo prosto ispovedni in nego dugotrajni status sa razliitim pokajnikim obavezama: umrtvljavanje tela, kontemplacija o oslobaanju od ovozeS. Freud, An Autobiographical Study, prev. James Strachey, NY: Norton, 1952, str. 21, 118119. Andr Burguire, The Fate of the History of Mentalities in the Annales, u: Comparative Studies in Society and History 24, 170, 3, 1982, str. 424437; Mark Poster, Foucault, Marxism, and History, Cambridge: Polity, 1984, str. 3234; Sherry Turkle, Psychoanalytic Politics: Freuds French Revolution, New York: Basic Books, 1978, str. 2768. 52 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 128129, 146148; History of Sexuality u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 191192. 53 M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 2332; 6776; 79; 127129; 133134; 146147.
51 50

100

maljskih elja, apsolutna pokornost duhovnom uitelju i ispitivanje savesti kao uvod u javno priznanje na kraju perioda ispatanja. Znanje o sebi, smatraju ovi duhovni uitelji, proistie iz samoodricanja.54 Ali ak i ovi rituali samoispitavanja, nastavlja Fuko, imaju poreklo u jo ranijim praksama. Mnoge od ovih tehnika vremenski prethode hrianskoj praksi. Neke su pozajmljene od stoika, koji su razvili razraen reim samodiscipline, u I i II veku nae ere, u cilju unapreenja razliitog, isto humanistikog pojma samoanalize. Prakse poput duhovnog povlaenja, meditacije, ritualnog proiavanja i potovanje mentora, sve naknadno prihvaeno od hrianskih duhovnih uitelja, koristili su stoiki uitelji u sasvim drugaije svrhe. Premda su mnogi stoici zazirali od toga, interpretacija snova je takoe bila veoma popularna tehnika brige o sebi u staro doba, jer se za snove verovalo da nagovetavaju budu55 nost za koju je bilo vano spremiti se. Stoiki ideal nije bilo samoporicanje, kao to je to bio sluaj sa kasnijim hrianima, nego pre briga o sebi. Stoike tehnike su smiljene tako da oveku omogue da to bolje izae na kraj sa realnostima ovog sveta, a ne da pripremaju za onostrani duhovni svet.56 Ali, ak i stoike prakse brige o sebi imale su svoje prethodnice. Pitagorejci iz V i IV veka pre Hrista, poduavali su poetnike vrlinama ureenog ivota i obavezali su ih da promatraju tiinu i ue umetnost sluanja kao put ka vladanju nad sobom. Tokom iste ere, Platon u svom dijalogu Alkibijad I, predstavlja Sokrata koji poduava mladog uenika metodi brige o sebi u svrhu njegovog pripremanja za odgovornosti koje imaju odrasle osobe u javnom ivotu.57 Poto Fukoovo genealoko istraivanje tehnika samoanalize tu prestaje, jasno je zato neki pomenute Pitagorine i Platonove metode gledaju kao poetne take i prethodnice razvoja tehnologija sopstva u starom svetu. Ali, Fuko implicira da poreklo tih praksi moe da se istrauje jo dalje unazad. Njegova poenta jeste da poetna taka ne postoji, dok je Frojd pretpostavljao suprotno, postoji samo genealoki lanac ka ranijim formulacijama koje konano nestaju u zaboravu predistorije.58 Polazna taka ljudskog samorazumevanja, tvrdi Fuko, poinje danas, ne u nekom hipotetikom poetku istorijskog vremena. Svakoga dana mi sebe iznova stvaramo kroz nove formulacije. Dekonstrukcijom genealokog porekla u prolosti Fuko nastoji da Frojdove metode psihoanalize predstavi kao orua zaboravljenih lozoja sopstva, orua ranijih mislilaca koji su pripadali razliitim intelektualnim tradicijama, sa razliitim ciljevima na umu. Frojd koji kree od genealogije psihoanalize, u Fukoovoj dekonstrukciji nije kreator novog metoda nego pronalaza ija genijalnost lei u injenici da je uspeo da ranije tehnike samoanalize zapadne civilizacije povee u jednu jedinstvenu teoriju medicinskog diskursa. Radei ono to danas rade terapeuti, Frojdove su pretee
54 M. Foucault, Technologies of the Self u: Technologies of the Self, prir. L. Martin, H. Gutman i P. Hutton, University of Massachusetts Press, 1988, str. 1649; 55 M. Foucault, Technologies of the Self, ibid. 56 M. Foucault, Technologies of the Self ibid, str. 1649; M. Fuko, Istorija seksualnosti, tom 3, Staranje o sebi, Paris: Gallimard, 1984, str. 5468, 7180; M. Foucault, Genealogy of Ethics, u: P. Rabinow, The Foucault Reader, str. 342, 359362. 57 M. Foucault, Technologies of the Self, ibid; u: Histoire de la sexualit, tom 3, str. 5859, 65, 77. 58 M. Foucault, The Order of Things, 1970, str. 328335; M. Foucault, Nietzsche, Genealogy, History, u: D. Bouchard, LCMP, 1977, str. 142147.

101

na brigu o sebi gledali kao na ozbiljan i koristan poduhvat, ak i onda kada su svoju privrenost njoj izraavali pre etikim ili religioznim nego medicinskim renikom. Fuko se pita zbog ega Frojd traga za otkrivanjem istine o sebi koristei pomenute tehnike, ako su se njegovi prethodnici zadovoljavali traenjem metode brige o sebi.59 Frojdov se odgovor na to pitanje bazira na jednoj potpuno drugaijoj percepciji onoga to se o psihi moe saznati. Kakve god da su interpretativne granice jezika, rekao bi Frojd, psiha je odvojena realnost ija se delovanja objektivno mogu razumeti.60 Naa koncepcija psihe moe biti ograniena slikama koje upotrebljavamo da je opiemo, ali neadekvatnost nae teorije ne umanjuje realnost objekta koju ona nastoji da denie. Na je zadatak da tu teoriju uinimo suptilnijom kako bismo se to vie pribliili istini o prirodi psihe. Fuko, s druge strane, tvrdi da sopstvo nije objektivna realnost koja se moe opisati naim teorijama nego subjektivna ideja koju te teorije u stvari konstruiu. Sopstvo je apstraktna konstrukcija koja se kroz beskrajni diskurs konstantno transformie, pri emu pomenuti diskurs diktiraju imperativi procesa kontrole. U praenju genealogije tog diskursa, tvrdi Fuko, otkrivamo da sopstvo nije nita drugo do skup teorija o sopstvu. Te teorije sopstva predstavljaju vrstu monete uz pomo koje se mo, preko uma, denie i proiruje. Fuko tako izokree Frojdovu tvrdnju o vezi izmeu znanja i moi. Budui da Frojd nastoji da objasni kako nam znanje daje mo nad sopstvom, Fuko nastoji da pokae kako je mo ta koja oblikuje nae znanje o sopstvu. Ta glavna razlika u pristupu postaje oigledna ako uporedimo Frojdov i Fukoov pogled na problem seksualnosti. Poto je seks bio tema o kojoj je na poetku XX veka bilo malo javne rasprave, Frojdov zadatak bio je da prevazie ustezanja svojih savremenika da priznaju seks kao glavni izvor ljudske motivacije.61 Za Frojda, rasprava o seksualnosti predstavlja vaan pristup intelektualnom prosveivanju. U velikom stepenu zastupao je da je istina o naoj ljudskoj prirodi zasnovana na naoj seksualnosti, jer seksualna energija (libido) ini osnovu ljudske kreativnosti. Njenu energiju skladiti nesvesna psiha, menjajui joj oblik u trenutku sublimiranja u kulturno delanje.62 Otkrivajui da seksualni impulsi imaju mo da motiviu sve vrste ljudskog ponaanja, iako mi ni u jednom trenutku nismo svesni te njihove seksualne prirode, otkrivamo prethodno skrivenu istinu o sebi samima, istinu koja nas naposletku oslobaa. Fuko, s druge strane, pie u periodu u kome mu se rasprava o seksu ini manje oslobaajuom a vie ograniavajuom, prvenstveno zbog stepena ispitivanja kome je seks tada bio podvrgavan, kao i injenice da je bio pod budnim nadzorom javnosti, kakvo je takvo ispitivanje i podrazumevalo. Stoga se Fuko interesuje za nain na koji je nae rastue oseanje obaveze da govorimo o seksu kao sredstvu

M. Foucault, Technologies of the Self, ibid. S. Freud, New Introductory Lectures on Psychoanalysis, prev. James Strachey, New York: Norton, 1965, str. 170, 175176, 181182; S. Freud, Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 40, 105. 61 J. N. Isbister, Freud: An Introduction to His Life and Work, Cambridge: Polity, 1985, str. 69, 83; Richard Wollheim, Sigmund Freud, New York: Viking Press, 1971, str. 113118. 62 S. Freud, Three Essays on the Theory of Sexuality, u: Standard Edition of Freud, 7: 231243; S. Freud, Autobiographical Study, ibid, str. 673; S. Freud, Outline of Psychoanalysis, ibid, str. 114; S. Freud, Civilization and Its Discontents, ibid, str. 44.
60

59

102

razumevanja ljudske prirode nainilo od diskursa o seksualnosti savremeno poprite procesa kontrole.63 Ta razlika izmeu diskursa o seksualnosti kao izvora znanja o sebi i arene za razvijanje moi nad sobom ukazuje na duboke razlike izmeu dvojice lozofa. Frojd se prvenstveno interesuje za poreklo. On insistira na determiniuoj moi prethodnih iskustava za budue ponaanje. Protekla iskustva predstavljaju sile koje grade kako na lini tako i kolektivni identitet.64 Iskustva prolosti neizbrisivo su izgravirala povrinu nae psihe, nudei tako osnovne forme naeg ponaanja sa kojima emo ubudue iveti. Delanje u sadanjosti uvek je potaknuto u svetlu nesvesnih seanja na takva iskustva. Ali, ako je ljudska priroda, po Frojdu, oblikovana seanjem na prola iskustva, po Fukou ona nastaje ljudskom aktivnou proizvoenja formi. Zaista, prola iskustva za Fukoa su izgubljena u meteu formulacija koje su ljudi izmislili kako bi ih klasikovali. Fuko tvrdi da mi otkrivamo svoj identitet ne tako to proniemo u izvorna znaenja prethodnih formi ponaanja, kako je mislio Frojd, nego pre dekonstruiui formalnosti kroz koje mi beskrajno istraujemo, procenjujemo i klasikujemo naa iskustva. Ako je Frojd gledao u prolost ka izvornom iskustvu koje ukazuje na budunost, Fukoov pogled ostaje vezan za sadanjost. Dok Frojd pita kako nae prolo iskustvo oblikuje nae ivote u sadanjosti, Fuko pita zato nastojimo da otkrijemo istinu u formalnim pravilima, koje smo nainili da bismo disciplinovali ivotna iskustva. Frojdova briga o prolosti istie seanje. Fuko, nasuprot tome, naglaava ponavljanje koje potkrepljuje njegovu kljunu tvrdnju o paradoksu ljudskog stanja: Mi smo bia koja stvaraju forme koje, ironino, zatvaraju nau kreativnost. Taj obrazac stvaranja i prinude se neprekidno ponavlja. Prola iskustva, tvrdi Fuko, ne oblikuju nas nepovratno, kako je Frojd verovao. Pre se moe rei da mi neprekidno iznova oblikujemo svoje prole tvorevine da bismo ih usaglasili sa svojim trenutnim kreativnim potrebama. Pitanje roditeljstva daje dobar primer razlike izmeu njihovih pristupa formiranju samoidentiteta. Frojd naglaava naslee. Za njega, uloga roditelja je sveprisutna i u sadanjosti i u prolosti. Da bismo razumeli sebe, kae Frojd, istraujemo svoje veze sa roditeljima u pokuaju da shvatimo kako su one oblikovale dubinske strukture naeg nesvesnog uma. Veze su stvarne, ak i ako su potisnute i zaboravljene. Shodno tome, nai najblii preci nam u zavetanju ostavljaju institucionalne paradigme ( precedents) za ophoenje sa naim iskustvima, tako da te paradigme i dalje bitno utiu na nas. Frojd je, na primer, imao strahopotovanje prema konstantnoj moi privlanosti religije, koja je duboko ugraena u kolektivno seanje ljudske vrste. Frojdovo okretanje poreklu u istraivanjima kako individualnih tako i kolektivnih identiteta zasnivalo se na njegovoj veri u istrajnost moi 65 paradigme da odredi nae sadanje ponaanje. Fuko, suprotno tome, istrauje genealoko poreklo od sadanjosti unazad. Za njega, roditeljstvo nije determinisano nego sluajno. ovek treba samo da rekonstruie svoju genealogiju nekoliko generacija unazad da bi video nasumini, sluajni i ponekad bizarni
M. Fuko, Istorija seksualnosti I, prev. J. Staki, Loznica: Karpos, 2006, str. 2931; 8183. S. Freud, Leonardo da Vinci, ibid, str. 31, 37, 7273, 9498, 104107, 110122; S. Freud, Moses and Monotheism, prev. Katherine Jones, New York: Vintage Books, 1967, str. 144147, 160164. 65 S. Freud, Moses and Monotheism, str. 131176; S. Freud, Civilization and Its Discontents, str. 1122; S. Freud, The Future of an Illusion, prev. James Strachey, New York: Norton, 1961, str. 4250.
64 63

103

smer njegovog kretanja. Ako neko nastoji da se vrati korenima, poput Frojda, on se nada da e otkriti kontinuitet izmeu svog naslea i svojih sadanjih stremljenja. Ali ako preokrene proces i prati svoje poreklo, objanjava Fuko, susree se sa upadljivim diskontinuitetima. Kao to deca nekada ive upadljivo drugaije ivote od roditelja, tako ideje jedne generacije mogu imati malo toga slinog sa idejama prethodnih generacija.66 Stoga je jasno zato Fuko pridaje tako malo panje idejama bilo kog doba on ne veruje u formativnu mo intelektualne tradicije.67 Konano, razlika izmeu dva lozofa pojavljuje se i u koncepcijama tehnologija sopstva. Obojica tu razmatraju problem kulturnog znaaja seanja. Frojdova prevashodna briga jeste znanje o sebi. On veruje da nam tehnike psihoanalize omoguavaju da izvuemo zaboravljena iskustva sa dna nesvesnog uma i vratimo ih na povrinu svesnog razumevanja. Spoznati sebe znai vratiti se tim korenima iskustva. Obavezati nesvesno da vrati svesnom umu skrivena seanja naih prolih iskustava oslobaajue je jer tako otkrivamo zaboravljene uticaje koji nas ine onakvima kakvi smo. Prizvana seanja ponovo uspostavljaju nae oseanje kontinuiteta sa prolou i prema tome pokazuju nam istinu o nama samima. Frojdova teorija sopstva stoga podvlai istorijski znaaj seanja kao temelja identiteta. Dovodei nas do poetaka, kako bismo se prisetili izgubljenih fragmenata iskustva, seanje nas upotpunjuje jo vie rearmiui nau vezu sa prolou.68 Frojd je verovao da se sva zaboravljena iskustva mogu vratiti iz rezervoara potisnutih seanja koja ekaju ponovno priseanje. Ta vera u nama koji ivimo u vremenu intelektualne fragmentacije budi nadu. Iako meu trenutnim lozofskim stanovitima ima malo koherentnosti, postoji barem jedinstvo znaenja, arhiviranog u nesvesnom umu, koje treba raspoznati u kontinuitetu naeg ivotnog iskustva. Kada svesno rekonstruiemo to iskustvo, iznova se uveravamo u to ko smo.69 Iako Fuko priznaje da Frojdov psihoanalitiki metod obelodanjuje bitna znaenja o nama, s druge strane smatra da nijedno od njih ne moe da nam prui konano razumevanje. Traganje za sobom je putovanje u mentalni lavirint koji ima nasumine putanje da bi naposletku zavrilo u orsokaku. Fragmenti seanja, koja se povrate usput, ne mogu da nam prue osnov za interpretaciju sveukupnog znaenja putovanja. Znaenja koja izvodimo iz naih seanja samo su delimine istine 70 efemerne vrednosti. Za Fukoa, psiha nije arhiva nego samo ogledalo. Istraivati psihu zarad istine o sebi uzaludan je zadatak, jer psiha moe samo da odrazi slike koje smo sakupili kako bismo se opisali. Otuda je gledanje u psihu poput posmatranja odraza u ogledalu. Vidimo svoj odraz u beskonanom broju odraza. Na pogled nije usmeren ka supstanci naih poetaka nego ka beznaajnosti prethodno odbaenih slika o sebi. Konano, znaenje sopstva je za Fukoa manje vano od metoda koje koristimo da bismo ga shvatili. Upravo su tehnologije sopstva, koje su ljudi koristili vekovima, ono u emu pronalazimo
66

M. Foucault, Two Lectures, u: C. Gordon, Power/Knowledge, ibid, 1980, str. 8384, 87; M. Foucault, Nietzsche, Genealogy, History, u: D. Bouchard, LCMP, 1977, str. 142147. 67 M. Foucault, The Archaeology of Knowledge, 1972, str. 135140. 68 Freud, Moses and Monotheism, ibid, str. 164169. 69 S. Freud, Interpretation of Dreams, ibid, str. 54. 70 Foucault, Nietzsche, Genealogy, History, u: D. Bouchard, LCMP, 1977, str. 142147, 160164.

104

kontinuitet. Ono za ime se traga u psihoanalizi jeste ono za ime su tragali hrianski ispovednici i stoici jo davno to nije znanje o sebi, ve metod brige o sebi. Da li nas Fukoov argument o diskontinuitetu u znaenjima koja proistiu iz naih prolih iskustava osuuje na lini i kulturni zaborav? Fukoova namera nije da negira vrednost i vanost seanja na prolost nego da promeni nau perspektivu u tom poduhvatu. Ono emu nas ui pronicanje u prolost jeste da postoje opcije izmeu kojih smo slobodni da biramo, a ne prosto kontinuiteti kojima moramo da se prilagoavamo. Odgovor na pitanje ko smo ima podjednako veze i sa onim to potvrujemo u sadanjosti i sa onim to potujemo u prolosti. e za samorazumevanjem jeste putovanje bez kraja. ak i u najveim dubinama nae psihe ne postoje iskustva koja e, ako ih prizovemo, otkriti nae prave identitete. Ali traganje za takvim znanjem samo je oblik brige o sebi, kao to su stari praktiari tehnologija sopstva uili daleko pre Frojda. Zbog toga, tvrdi Fuko, mi smo osueni na traganje za znaenjem koje ukazuje na to da se naa ljudska priroda neprestano rekonstituie od formi koje mi stvaramo u tom procesu. Odgovornost koju imamo da uvek iznova stvaramo znaenja i vrednosti zadatak je bez kraja i konca, ali i pored svega toga ostaje osnova sveg ljudskog nastojanja. Za Fukoa se upravo kroz takvu kreativnost otkriva naa mo i upravo u naoj sposobnosti da tu mo dobro koristimo lei naa sudbina.
Izvornik: Patrick H. Hutton, Foucault, Freud, and the Technologies of the Self, u: Technologies of the Self A Seminar with Michel Foucault, prir. Luther H. Martin, Huck Gutman i Patrick H. Hutton, University of Massachusetts Press, 1988, str. 121145.

(S engleskog preveo Damir Krkobabi)

105