Vladimir Kolari

TADEU RUEVI I FRENSIS BEJKON

NA ZUBARSKOJ STOLICI

pozorina drama

Lica:
TADEU RUEVI
FRENSIS BEJKON

NOVINAR
LUJ FERDINAND SELIN

Sirena objavljujue prestanak ratne opasnosti.

RUEVI: Tadeuu. Tadeuu. Probudi se, Tadeuu. Kako da ne ujem da to

furgoni prolaze? Kamioni u kolonama, nepreglednim, neujnim. Gume
zmijolike ostavljaju blatnjav trag na mesu. Oi zaklanih obeavaju da e biti
bolje. Tadeuu. Dva oveka, Tadeuu. Ne, tri oveka. Sluaj. ovek vidi
izdaleka oveka koji ubija drugog oveka. Ne vidi promenu na licu, u boji
lica, onog koga kolju i divi se njegovom mesu, sveem, netaknutom, kao
sapun prohodnom. Pii, Tadeuu. Pii. Tadeuu.

BEJKON: Mislim da je to bilo negde oko hiljadu devetsto etrdeset i pete.

Kao to znate, zbog astme i svega ostalog nisam bio primljen u vojsku.
Mislim da je to bilo negde oko hiljadu devetsto etrdeset i pete. Kao to
znate...

Naglo ga prekida neka to sentimentalnija pesma Edit Pjaf, presecana

zvukom mara stotina, hiljada nogu u izmama. Onda tiina koja iritira.

RUEVI:

Vama se obraam svetenici

Uitelji sudije umetnici
Obuari lekari referenti
I tebi moj oe
Sasluajte me.

Nisam mlad
neka vas vitkost mog tela
ne zavarava
ni nena belina vrata
ni vedrina otvorenog ela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh aneoski
ni korak gipki

nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuuje
ni moja istota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam orue
slepo kao ma
u ruci delata
ubio sam oveka
i crvenim prstima

milovao bele grudi ene

Unakaen nisam video
ni nebo ni ruu
pticu gnezdo drvo
Svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih est godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oprotaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.

NOVINAR: Znai, uprkos svesti da je ivot u krajnjem zbiru uzaludan,

pojedinac ipak pronalazi energiju da ini ono u ta veruje.
BEJKON: Upravo tako. Veruje ni zbog ega, ali ipak veruje. Znam da je ovo
protivrena izjava, no ipak je tako. Jer mi smo roeni i mi umiremo, ali
izmeu toga dajemo ovoj beskorisnoj egzistenciji smisao zahvaljujui naim
nagonima.
NOVINAR: Kada ste shvatili da i Vas oekuje smrt?
BEJKON: Shvatio sam kada sam imao sedamnaest godina. Seam se toga
vrlo, vrlo jasno.Seam se da sam posmatrao psee govno na ploniku i
iznenada shvatio: eto, to je ivot. Zaudo, to me je opsedalo mesecima, dok
nisam tako rei prihvatio injenicu da, eto tu si, postoji samo jedan tren, i
na kraju si zbrisan kao muva na zidu.

NOVINAR: Uf, mi ba krenusmo s visoka. Mislim, sa kraja. Shvatate

ironiju, zar ne? Ali ipak, to muva na zidu, pa psei... izmet, to bi moglo da
uznemiri nae sluaoce. Zar ne mislite, gospodine Bejkon, da bi muva na
zidu mogla da uznemiri nae sluaoce? Ipak, muva na zidu je muva na zidu.
Razumeete. Hajte da priamo o neem drugom, da, kako bi to rekli, jel da,
da promenimo temu. Hajde, hajde da priamo o...

Naglo i niotkuda prijatan zvuk satare, kao kad kasapin u praskozorje, pred
samo otvaranje radnje, mrvi kost odavno mrtve ivotinje, ubijene i razapete
ba po Brejkonovom ukusu.

RUEVI: To sam ja Tadeu. Tadeu Ruevi. Hiljadu devetsto etrdeset

i pete napisao sam:
oveka ubijaju kao zver
video sam furgone sa masakriranim ljudima
koji nee biti spaseni
Hiljadu devetsto etrdeset i sedme napisao sam,
i na to sam jako ponosan:
ruiasti ideali
raereeni
vise u klanicama
Godine hiljadu devetsto pedeset i sedme napisao sam:
Jo diui meso
ispunjeno krvlju
hrana je
savrenim formama

zbijeni u gomilu nad plenom

da ni utnja ne moe da prodre
spolja
To sam ja - Tadeu Ruevi. A napisao sam i ovo, ne seam se
kad:
i zemlja
ona azurnoplava
nezemaljski lepa
u praskozorju jutra
crni prit u krilu
mlenog puta
pljuje krv i spermu

To sam ja Tadeu Ruevi. Stvarao sam poeziju za preplaene

i usamljene. Debitovao sam zbirkom Nemir, a da zemlja jo nije upila svu
krv poljske i nemake dece. Uio sam da govorim iz poetka, da uim i
otkrivam rei, zaboravljene, zabranjene, ba kao da pre mene nikada i niega
nije bilo. I nikoga. Da nije bilo.
Priau vam o Frensisu Bejkonu. Poeemo od poetka. Od
samog poetka.

Ponovo Edit Pjaf, neto o ljubavi. Neka se ta re to ee uje.

BEJKON: Nikada se nisam slagao ni sa majkom ni sa ocem. Nisu eleli da

budem slikar, smatrali su da sam obian skitnica, naroito moja majka. Otac

je bio vrlo skuenog miljenja. Uvek se sukobljavao sa ljudima. A pogotovo

se nije slagao sa svojom decom. Mene je mrzeo.

RUEVI: Vodim dijalog sa Saturnom koji je bio zazuet prodiranjem

vlastite dece i piem:
Mrzeo sam te
dovoljno dugo
dolazim Ti
kao odraslo dete
koje je imalo tvrdokornog oca

I piem, to je ve hiljadu devetsto devedeset esta:

Nai e mamica
drugog taticu
tihoh taticu
u staklenoj vrsto zatvorenoj cevici

NOVINAR: A ljubav? Mislim, mora da je bilo malo ljubavi tada, mislim,

kad ste bili mladi.
BEJKON: Ne. Nisam bio mlad. Nikad.
NOVINAR: Dobro, a ljubav?
BEJKON: Ne znam.
NOVINAR; Molim vas, gospodine Bejkon, molim vas da saraujete. Naim
gledaocima je stalo do ljubavi. Oni, da se poetski izrazim, vole ljubav. Oni,
kako da kaem...

BEJKON: Moj otac me je seksualno privlaio. Kada sam prvi put tako neto
osetio, jedva da sam znao da je seksualne prirode. Tek kasnije, preko slugu i
ljudi koji su radili u talama, sa kojima sam... imao odnose, shvatio sam da
je to seksualna privlanost prema ocu.

RUEVI: Gledajui ga
on se sea detinjstva
suseda to je hvatao pacove
u eleznu klopku

Jedva operueni klinac

utokljunc
giovine di primo pele
pekari sa vatrenim oima
pekarice Fornarine
tako je zategao guzove
obraze
debelo crevo raja
amorino
u staji
jo nedorastao za konopac
za smrtnu presudu
koji jede govno sveta

BEJKON: Razmiljam o ivotu kao besmislenom, ali mi mu dajemo smisao

tokom naeg bivstvovanja. Stvaramo odreene stavove koji mu daju
znaenje dok postojimo, iako su oni, u sutini, besmisleni.

Zvuk muzike kutije, sentimentalan, nostalgian, za nekog pametnog

gledaoca ironian.

RUEVI: Negde daleko tutnjao je voz. U sobi je bilo vidno, moglo je biti
oko jedan popodne. Osetio sam da moram da odluim, da moram neto da
uinim, odmah. Izaao sma na peron. Drugi ljudi su se kretali ivo pored
mene, raali se i umirali u urbi. Tako je, pre trideset godina, poela moja
potraga za Frensisom Bejkonom. Za tobom, Frensise. Traio sam ga po
pabovima, galerijama, mesarama, po novinama, albumima, na fotografijama.

BEJKON: Da, ali to su bili ljudi koje poznajem vrlo dobro, a fotografije su
tu samo da bi me podsetile na njihove crte lica, da bi mi osveile pamenje
na nain kao to bi neko, recimo, koristio renik. Ne bih mogao da slikam
ljude koje ne poznajem. Ne bih ni eleo.

RUEVI: Putujem, zgaen. Vreme poda mnom tutnji, menjaju se lica,

stvari izvuci, promiu mode i epohe. Kao da sve, svaki predmet, svaki
komad mesa, ide nekud u samo njemu znanom, zadatom pravcu, kao da
svaki toak, svako krvni zrnce bezglavo, bez pitanja i uenja ispunjava
zacrtanu putanju, sudbinu, misiju. Kao da svi znaju gde se nalazi, sledea
blatnjava bara, sledea... sledea smrt na drumu. Kao da se sve gubi i
nestaje, kao da se sve prolo pretvara u san i utapa u beskrajno more moje
brbljivosti, lakorekosti, ravnodunosti.

BEJKON: Mislim da se analitiki deo moga mozga razvio relativno kasno,

kada sam imao dvadeset sedam ili dvadeset osam godina. Kada sam bio vrlo
mlad, vidite, bio sam neverovatno stidljiv, a kasnije sam smatrao da je to
besmisleno, i svesno sam se trudio da se toga oslobodim, jer mislim da su
stidljivi ljudi smeni. Kad sam napunio trideset i neku, postepeno sam poeo
da se otvaram. Ali veina ljudi to ini u mlaem dobu. Stoga oseam da sam
protraio mnogo godina svoga ivota. Mislim da sam kasnio u svemu.
Pripadam vrsti zakasnelih. O da, postoje takvi ljudi. Kao ja.

amor mnogobrojnih ljudskih glasova.

RUEVI: Putujem, zgaen. Traim ga u odrazima izloga, oima mukih

lutaka, na dnu vinskih aa, u dimu fabrika. Zato se krije, Frensise? Zato
se krije od svog Taa, Frensise?
Sreo sam ga u Kunst Historische Museum. U Beu je stajao ispred portreta
Infantkinje Margarite. Moj je, pomislio sam. Staviu ga ispod zvona,
pomislio sam, imajui u vidu njegovu prirodnu sklonost ka bekstvu, ka
nestajanju, ka piu, ka premetanju u vremenu i prostoru, od paba do paba.
Ali ti si se provukao, Frensise. Izvukao se kroz pukotinu u mome glasu, kroz
belinu u mom tekstu, kroz venu ranu na mom telu. Stajao sam tako, stajao
na sred ulice, dok su sirene vritale i vozai mi psovali majku komunistiku.
Stajao sam tako i gledao kako nestaje. Morao sam se smiriti nekoliko
nedelja. Kao da su se poeli pojavljivati prvi simptomi astme. Da li je to
mogue, Frensise? I dalje sam bio miran. Osetio sam hladnu vodu Kanala.
Odlazio u Tejt galeriju. Da li si video Direrov crte? Ruke sklopljene za
molitvu. Oigledno je da su pili, jeli, ubijali, silovali i muili, ali su verovali
u vaskrsenje tela i veni ivot.

NOVINAR: Kada ste poeli da se bavite dizajniranjem nametaja i draperija

u kasnim dvadesetim, odmah ste to poeli da radite izuzetno dobro, a tako su
i smatrali u to vreme.

BEJKON: Da, ali je to uglavnom bilo preuzeto od drugih ljudi, i bilo je pod
velikim uticajem francuskog dizajna tog vremena. Ne verujem da je bilo ta
od toga bilo originalno.
NOVINAR: Da li je originalnost vana?
BEJKON: Moda.
NOVINAR: ta znai to moda? Eto govore nam o kraju umetnosti, da smo
upali u zaarani krug, sve je post, neo, retro i ta ja znam, jer kraj je kao
blizu. Ili, kako kae jedan pesnik, on kae, samo trenutak... Evo, neu vam
sve itati, dosadno je, ali na primer ovo:
Nestvorene stvari
jo ekaju pesnika...
A onda, evo, ide ovako:
Svi imamo iste anse
da piemo i govorimo
od stvari do stvari
i dalje
posle 2000 godina
Pa, ta vi mislite, gospodine Bejkon, da li to znai da smo na dobitku?
Ili moda nismo? I ega se od toga vie plaimo? Uas ipak ostaje, tako
kau. A ta vi kaete, gospodine Bejkon?
BEJKON: Ne znam. Nisam itao.

RUEVI: To sam ja Tadeu. Gledao sam tvoje slike pod staklom, onako
kako si ti voleo da gleda Rembranta i Velaskeza, kada se u staklu
odraavaju sluajna lica, glupa lica, lica svetine i dama. U tom meteu jedva
se naziru crte lica na jednom od tvojih autoportreta, crte koje kao da kau:
Umirui, nadam se da umire i ti. I jo neto, jo neega ima u tom meteu.

Gledam tvoju sliku i tvoj odraz u staklu tvoje slike. Frensise. Hodam i tvoj
odraz me prati. Zubima kidam i derem tvoje rane nagriene glave,
kompozicijski i koloristiki veoma efektne, i tvoju glavu meu njima,
Frensise, u odrazu. derem slike i derem slikara, derem meso raereeno
koje ubija mesara. Frensise. Ali kada sam se okrenuo, iza mene je bila samo
dama pseeg lica, i jedan Crnac, i jedan plavokosi,pegavi Englei koji je
doao da se prepozna u mesu tvojih slika, Frensise. Svideo bi ti se taj
Englei. Da li bi ga pozvao na kafu ili na aj u pet? Da li i Irci imaju aj u
pet? Ali ti nisi Irac, Frensise. ta si ti, Frensise? Da li bi i mene pozvao,
Frensise? Da li bi me naslikao, Frensise?

BEJKON: Ali veina tih slika nainjena je rukom onog koji je uvek bio u
stanju teskobe, a da li je to izraeno u slikama, ne znam. Ipak pretpostavljam
da je, u pokuaju da uhvatim ovakvu predstavu, kako je taj ovek bio
neurotian i skoro histerian, to, moe biti, isplivalo i na platnu.
NOVINAR: Isplivalo, kako?
BEJKON: Kao le.

RUEVI: U lovu na Bejkona pomagao mi je moj prijatelj Adam, Adam Eg

iz Londona i Noria. Rekao mi je da te je sreo kada je iao u Pariz da
prevodi Selina. Adame, rekao sam mu, ne mogu da se obratim Bejkonu. On
ne zna poljski, ja ne znam engleski. Reci mu... Reci mu da sam debitovao
Nemirom hiljadu devetsto etrdeset i sedme. Reci mi, reci mu, Adame, da
sam napisao:
ruiasti ideali
raereeni
vise u klanicama

Prevedi to, Adame. Izrecituj mu to, Adame, gde god da ga

nae, na zubarskoj stolici ili na klozetskoj olji.
Adam se nasmejao.
Tadeuu, rekao je, to ti je ve trea krigla, a Ginis je jak.
Da, Adame, skoro sam vrisnuo. Gosti su me odmerili od glave
do pete, mrskog stranca, besklasnog... (Moda radi za IRA? Dragi, da li jo
postoje Crvene brigade?) Da, Adame, kau da Bejkon uz kriglu piva postaje
topao, drueljubiv, tedar, gostoljubiv, da se pretvara u anela s krilom
umoenim u kriglu piva.
Tako je, Adame, dobri moj Adame, odnesi mu ovu kriglu piva,
ili kupi limenku, lake je do Pariza sa limenkom nego sa kriglom, Adame.
Odnesi mu, odriem se mamurnog jutra i pune beike za njegovo dobro,
Adame. Neka Ginis bude vesnik njegove aneoske prirode i preporuka za
veno spasenje.

BEJKON: Nisam siguran da razumem na ta mislite?

NOVINAR: Verujem vam, gospodine Bejkon. Najzad, to vam je ve trea
krigla. Upozorio sam vas da je Hajneken jak. Dakle, poto ste ve poeli
da slikate...
BEJKON: Kamo sree da nisam.

Svima poznata melodija Pod krovovima Pariza.

RUEVI: Putujem, zgaen. Vidim tvoje lice u osmehu carinika, u strogom

pogledu prodavaice cigareta, u umornim pokretima pekara i mesara. Jedino
nigde ne vidim crvene fenjere, ni mansarde, ni budoare. Svi misle da sam

turista, pokazuju mi Ajfela i Trijumfalnu kapiju i mesto na kom je

besmisleno stradao fon Horvat, ali ta se to mene tie. Vode me okolo, vuku
me za rukav, dodijavaju mi. Nikako ne mogu da im objasnim da traim
slikara sa kriglom Ginisa u ruci. Ali oni me ne razumeju, misle da ne
govorim dovoljno dobro francuski i opet mi pokazuju Ajfelov toranj. Zato
svi pokazuju samo ono to se vidi, to svi vide, to se vidi nadaleko, ono to
stoji uspravno i zakonom zatieno? Kako mi samo dosauju, Frensise. Ali
prestae i ovaj mete, zavrie se. Ostaemo onda samo ti i ja. Konano
sami, Frensise. Sami i venost pred nama. uje li, Frensise?

BEJKON: Pretpostavimo da ovek ivi negde u kolibi i da uopte nije imao

nikakvih iskustava tokom itavog ivota. Da li bi on stvorio ista dela, ili ak
bolja?

RUEVI: Zato pesnici piju votkicu

Piju jer znaju
ta u njima ui
i ta jo moe
iz njih izai

piju jer ne mogu da sluaju

ono to im drugi govore
i ono to sami sebi govore

NOVINAR: Onda, da nazdravimo?

BEJKON: iveli.
NOVINAR: iveli.

RUEVI: Govori, Frensise. Zato nee da govori sa mnom, Frensise?

Naslikaj me, Frensise.

BEJKON: Oduvek sam teio da stvari predstavim to direktnije i grublje...

RUEVI: Frensise?

BEJKON: ...i ako se oblik predstavi direktno...

RUEVI: To si ti, Frensise?

BEJKON: ...ljudi verovatno oseaju da je to zastraujue. Ljudi bivaju

uvreeni injenicama, ili onim to se obino naziva istinom.

RUEVI: Da, Frensise. Tako je, Frensise. Da li si se ikada pitao kako neko
moe opisivati pomou biranih slika opisivati lepotu, dok nam pred oima
umire istina? Kako neko moe slikati ili opisivati cvetove vinje, pun mesec,
paune u vrtu? Kako, kako Frensise moe postojati poezija kada je ubijen
ovek? Reci mi, Frensise.

BEJKON: Moglo bi se rei da je krik zastraujua predstava. U stvari, eleo

sam da slikam krik, krik a ne uas.

RUEVI: Tako je, tako je, Frensise. Vidi, vidi, Frensise, ja sam vikao ili
utao ne mislei o estetici. Takav je izvor moje poezije i poetike. Krik, krik
se ne mora uiti. A utanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave ivota.

Tiina.

RUEVI: Frensise, gde si, Frensise? Ne uti, Frensise. Gde si? Molim te,
Frensise...

Dve ae se dodiruju u zdravici.

NOVINAR: Dakle, jo jednom.

BEJKON: iveli.
NOVINAR: I te kako. iveli.

Satara ponovo udara. Dva-tri puta.

RUEVI: I kako sad, kako sad da mu objasnim, da mu kaem... Da mu

kaem da sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnika ostvarenja. I
kako sa velikim nepoverenjem ta dela sluam. Da je poezija postala
bezbedna i dosadna avantura. Da su za mene zatvorena usta najlepi krajolik.

NOVINAR: Otvorena usta mora li to uvek da bude krik?

BEJKON: Mnoga usta, ali ne sva. Znate kako usta menjaju oblik. Oduvek
sam bio dirnut njihovim pokretima i oblikom usana i zuba. Moe se rei da
volim sjaj i boju koja se nalazi u ustima i uvek sam se nadao, na neki nain,
da u moi da naslikam usta kao to je Mone slikao zalazak sunca.

RUEVI: Pesnik je zverka

zagnjurena u svetu
zbog toga je tako nesigurna
u svet

NOVINAR: Reci aaa... Ha, ha, ha... ala alu stie, isto, da se struno
izrazim, da promenimo rakurs. No prie nikad dosta. Da mi ovo privodimo
kraju, gospodine Bejkon, ta mislite?

RUEVI: Zato si me pustio da govorim, Frensise? Zato si pustio da moja

usta iseru i jednu jedinu re? Zato mi odmah nisi iupao brbljivi jezik, kao
to mesar jednim trzajem upa srce ubijene ovce i kroz dunik ga izvlai
napolje, na slobodu, na svetu slobodu? Zato mi pesnicom nisi razbio jebene
zube, a onda me onako leeeg, naslaujui se, slikao? Zato mi zube nisi
upao, jedan po jedan, da bismo due bili zajedno, nasamo? Zato, Frensise?
Zato si me pustio u ovaj svet, svet pun tela, i taksista, i bajoneta, i U2 i
raketa... U svet... O Frensise, zato me puta da brbljam, da serem? Zar
nisam mogao da napiem samo tri stiha? Tri stiha itavo delo. Zar to nije
dosta? Tri stiha Tadeuova i Autoportret Bejkona. Zar vam to nije

dovoljno, vampiri? ta hoete, hoete da kou prostremo pred tikle vaih

dama, da kou prostremo preko sedita vaih automobila, da od nje
napravimo platna vaih bioskopa i zavese zaguljivih teatara?
Tri stiha:
ruiasti ideali
raereeni
vise u klanicama

Tri stiha i tvoj Autoportret, Frensise.

BEJKON: Imao sam vrlo nesrean ivot. Svi oni koje sam istinski voleo su
umrli. A ovek ne prestaje da misli na njih, vreme ne lei.
NOVINAR: Da li za neim alite?
BEJKON: Ne znam. Moda. aliti... Da, ima nekih stvari za kojima alim.
NOVINAR: Kao na primer?
BEJKON: Kao, na primer, to nisam nauio starogrki jezik.

RUEVI: Da li voli klanice, Frensise? Zar ti se nikad ne ini

neverovatnim to sam ne visi na kuki? Da li o tome razmilja kao o
sluajnosti? Sluajnosti se deavaju. Ali znam, znam ta e mi ti rei,
Frensise, znam. Sve to smo ikad razapeli, bilo je meso palih ivotinja.
Aneoske tvoje rei, Frensise.

NOVINAR: Ali ipak, na kraju krajeva, treba misliti pozitivno. Zar ne?

RUEVI: Da li e me ikad pitati zato sam pisao drame, kada pozorite

nikada nisam razumeo? I zato sam pisao o Kafki pokvarenih zuba, ili o
Paundu Ezri, mahnitom starcu, to stoji u gaama i slavi hitleristike
masakre? Ili o Pjeru Paolu, ucmekanom, i svim danima Sodome? I zato sam
pisao o tebi, Frensise.

NOVINAR: A ljubav? Gde je u svemu tome ljubav?

BEJKON: Jedna od najstranijih stvari vezanih za takozvanu ljubav,
pogotovu za jednog umetnika, jeste, ini mi se, destrukcija. Ali mislim da
bez nje nikad ne bi... Nisam siguran.
NOVINAR: Bez koje nje? Ljubavi ili destrukcije?
BEJKON: Ljubavi. Destrukcije.

RUEVI: Ali to nije kraj. Putovanje se nastavlja. Nadam se da u tamo

nai neto za tebe, Frensise, neto to bih mogao da ti poklonim, da ti
ostavim. Tako je Amerika.

Naravno, sledi My way i Sinatra.

RUEVI: Sa Adamom na Menhetnu. Kip slobode. World Trade Center,

Saint Patricks Cathedral. Amerika. Spoj anela i betona, satelita i stalaktita.

Od reportera Glasa Amerike uo sam da svaki ovek ima pravo na slobodu i

sreu, i zaudio sam se. Da je sve poelo s ajnim ratom i ajnom zabavom,
s bostonskim ajiem. Da su, eto, jednog etvrtog jula bacili sav tovar aja
u vodu. I eto, tako je poelo. Vidite ta sve moe aj. Da li i oni piju aj u
pet? Ne, oni svoj aj piju u pono, onda kada sve poinje.
Utoite od stare, prljave Evrope, od negovanih travnjaka i
ponosnih loza, vinovih.
Zahvaljujui Adamu, i tebi Frensise, nisam se pretvorio u
devojicu sa ibicama ispred Metropolitena.
Bio je decembar, duvao je ledeni vetar. Muzej zatvoren, ja
odseen od umetnosti, bifea i WC-a, a Ginisa ima i u Americi, i tamo je jak
Ginis, trai da izravnamo raune, ja i Ginis.
Ljudi priaju o nekom bombau, potaru, ta li. Toliko i toliko
mrtvih. Amerika uzgaja serijske ubice i holivudske zvezde, kae momak
obuen u crno. Pa ta mu bi, tom bombau, razmiljam i cvokoem. Valjda
mu se nije svideo aj. Mora da je to.
Adam je veseo, nieg se ne boji. Nikakve sete, nikakvog
svetskog bola. Samo se povremeno trgne, valjda se seti smrti i mahnito
pone da kupuje kondome. Dobri moj Adam. I onda jednog dana etam i
Selin. Adam me uverava da to nikako ne moe biti siroti doktor Detu, da je
ovaj odavno crknuta leina, ak pria kako je posetio njegov grob, valjda u
Medonu.
Ali ne, ja sam uveren da je to bio Selin. Poznao sam ga po
zadahu i neobrijanosti, po pogledu i po kalju, po prljavim noktima.
Sedeo je taj ludi starac ispred smrdljive japijevske birtije,
izbaen, baen prosto. Eto tako je sedeo. uj Frensise. uj novi glas u naoj
prii. uj Selina.

SELIN: Samo hrabro, hrabro... ta me gleda, mladiu? To ja priam sam sa

sobom, da se osokolim. Poto te odasvud izbacuju, valjda e konano nai
trik koji zastrauje sve njih, sve te gadove, koliko god ih ima. Bogamu,
hladno ovde... ta, ti si i dalje tu? Ti si iz Evrope, jel tako? Vidim ja. Ne dam
se ja prevariti. Ne. Bogamu... Veruj mi, znam ja ta govorim. Znam ja ta je
meso, i kad je meso le i kad je meso pevaica. Znam ja sve te leeve i
pevaice, sve je to ista bagra, kaem ti ja. Bogamu... ta je pederiu
evropski? ta gleda? Lako je tako stajati i gledati. Bogamu... Jeste... Daj mi
za vino Ajde, ne traim ti krv, samo za vino, da se ogrejem. I ja sam nekakva
ivotinja. ta kae na to,a? He, he... Jeste, smeno je. Bogamu... I meni
treba krv. Zna to treba da struji, onako, onako, kako da ti objasnim... Ja sam
bio lekar, zna. Bogamu... Pederiu evropski. Ne, ne-ne, neu u Evropu,
nee me prevariti. Ne... Bio sam tamo i zna ta? Ne svia mi se. Ne svia
mi se. Bogamu... Jeste...
Zna, sve je to isto, neka te ne plai ako si srean. Sad u ja da
ti kaem. Sad, iz ovih stopa. Da ti kaem. Kada bih mogao da umrem. Eto
tako... Da skiknem, onako iz ista mira. Samo da ne uestvujem. Ne, ne
elim da uestvujem. Neu da sluam tvoje evropske papazjanije, govna
arena... Nee me ubediti. Serem se na vae egzistencijalizme. Sve je to
jedan veliki... egzistencijalizam. Ne, ne, ostavite vi sirotog Ferdinanda.
Nasluao sam se ja. Bogamu.
I da,to... Ako si srean, znai da uestvuje. E, toga se treba
plaiti. Kurac... Serem... Sve je to isto... Radi kao hoe, deko, volja ti...
Bogamu... Evropa, Amerika, Kanada, pa... Ko e to podneti. Stalno se
mnoe. Svet. Zamisli, svet. Jo treba da mislim o svetu. Bogamu... Ajde daj
mi to ve jednom, za vino, da ti vie ne serem , ne propovedam. Bogamu...
Poeo sam da smrdim na euharistiju i na sve svece to prde na nebesima. A
ljudi, ljudi, eto, eto vam demokrate... Eto ko vam unitava ozon. Jebo vas
ozon. Treba, treba jedne veeri uistinu zavriti sa tim srenim ljudima, dosta
je bilo... Pa dok budu spavali,onako, bogamu, svriti s njima jednom za
svagda. Jata... Ja vam kaem. I gotovo... gotovo... Kako kako? Gotovo.
Sutradan se vie nee govoriti o njihovoj srei, o srei tih srenih ljudi...
Govno... kaem ja... Jata.

Uostalom, stvarno... Zar vam nije dosta? Da zavrimo s tim

damama, dobrim kolima, brzom hranom, pekinezerima... ta kae
pekinezerima? E jeste, bogami, ba pekinezerima. I tih utaa i crnuga,
beluga, i ruiastih i svih njih... Bogamu... Bogamu valjda sam zaradio za
to vino, ta kae mladiu... Proroke i ludake su nekad dobro plaali... Boga
mi, meso su jeli, prederavali, a bogamu, deranje ne ui hrabrosti. Kaem
ja... Jata...

RUEVI: utim. Isplaujem starca koji halapljivo lie novanice, kleei,

ba kao pseto. Adama sam ostavio. Ostavio sam ga u bioskopima, u
mjuzikholovima, u neonima, tastaturama i ekranima. Njemu e tamo biti
dobro.
Ja se vraam u Evropu. Vraam se tebi, Frensise. Nosim sa
sobom samo rei ludog halapljivog starca. To je moja Amerika. I to ti
poklanjam, Frensise. Sve svoje ti poklanjam, Frensise. Sve rei, sve te divne
rei koje vreaju lisice oko vratova svih naih dama, to vreaju uspomenu
na njihove crknute mueve i utopljenu decu. to vreaju uspomenu na mlade
dane, prtanje sperme i brzu vonju. to vreaju ideju o demokratiji i snove
o svetskom miru. Sve to, sve te rei, i neto ironije meu njima.
Sve to nosim, Frensise. Tebi, Frensise. Tebi u Medon, u Pariz, u
London, tebi u Be, Berlin i Dablin. Tebi u Madrid, Frensise.

ae se glasno sudaraju u zdravici.

NOVINAR: U Madridu, dvadeset osmog aprila hiljadu devetsto devedeset

druge, umro je Frensis Bejkon.
BEJKON: iveli.
NOVINAR: iveli.

Duga tiina.

RUEVI: To sam ja Tadeu Ruevi. Sluajte me. Nije mi jo mnogo

ostalo.
Frensis Bejkon ve eka na strani sud.
Luj Ferdinand eka na strani sud.
Tadeu Ruevi eka na strani sud.
Da vidim, da vidim ega bi mi bilo ao? Da vidim... da.
Govoriu u stihovima. Ja sam pesnik, zar ste zaboravili? Dunost zove.
Dakle ega bi mi bilo ao:

tiine izmeu naih lica

i rei koje nisu
izgovorene
jer ono to je boansko
izmeu ljudskih bia
stalno trai
svoj izraz

ega bi mi bilo ao

itavog ivota
i jo neeg

predivnog
van rei
van tela

Za tebe, prijatelju moj.

Na kraju, kako je red, Edit Pjaf peva o ljubavi.

NAPOMENA: Autor se sluio sledeim izvorima:

Kao osnova posluila je pesma Frensis Bejkon ili Dijego Velaskez na
zubarskoj stolici, kao i druge pesme iz zbirke Uvek fragment Tadeua
Ruevia. Zbirka je kod nas objavljena u prevodu Biserke Raji, u asopisu
RE br. 27, str. 53-85 (Beograd, novembar 1996.). Korien je i izbor
Ruevievih pesama, koji je u prevodu Petra Vujiia objavio asopis
PISMO, br. 50 za jesen 1997. Uzet je u obzir i Vujiiev prevod zbirke
Nemir, objavljen za NOLIT, Beograd 1970.
to se Bejkona tie, korien je njegov intervju sa Dejvidom Silvesterom,
kod nas objavljen u asopisu ETERNA, br. 5 (jesen-zima 1995/96)pod
naslovom Brutalne injenice. Ovim se intervjuom oigledno koristio i
Ruevi pri pisanju pomenute pesme. Bejkonovi odgovori su uglavnom
citati iz ovog teksta, dok lik Novinara nikako ne treba poistoveivati sa
Dejvidom Silvesterom, iako postavljaju neka identina pitanja.
Selin je Selin. Tekst koji taj lik izgovara nije citat iz bilo kog Selinovog dela,
ve je pre pokuaj autora da rekonstruie, ak bez mnogo ironije, Selinov
stil, naroito govorni, i da pri tome sauva i na to manjem prostoru prikae

specifian svet Selinovih ideja, kao uostalom i komplikovan mentalni sklop

velikog pisca.