Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim

Hladna noć, magla rasuta po dugim bulevarima, mrak prekrio zadnjasvetla tih ulica pored trga Marksa i Englesa, dok stari kip obasjava krajičakmesečine. Sedeo je sam na mokroj klupi čekavši samo njen osmeh.Duboko u mislima vreme je brzo teklo, nje nije bilo, njene senke, ninjenog mekog glasa. Do raskršća bulevara je dopirao hladan vetar saDunava. U sebi pun vlage, tuge, usamljenog vihora koji je nesmetanokoračao trgom. Pun bede, bez trunke osećaja tople krvi u svome ukočenomtelu ustao je i otišao u susret bezbrižnoj vodi očekivavši da će u njoj pronaćikakav odgovor za svoju nesreću i usamljenost. Sevši na prvi kamen poredmirne vode, žudan velikih reči, strepeo je sam od svoje seni. Tmuran dan,znao je, biće tužan i usamljen, a posle njenog nedolaska ostao je kao mrak upogledu očajan. Želja velikih ljudi, pisaca, jeste da opišu život, njegovunamenu i kako s njim stvoriti bolji, željniji, svet požude i ljubomore nečije, aline! On te večeri nije mogao da se odupre sudbini već je ostao bez ljubavinedorečen, željan radosti uz mekano njeno, požude, strasti, tih ludih slatkihočiju njenih. Misli, gleda u odsjaj meseca u tihoj, hladnoj, mioj vodi toj,shvativši da je to samo jedan dan u njegovom životu, da ih ima još mnogo, još mnogo srećnih, lepših, drugačijih dana koje tek treba doživeti i proživeti.Da svaki dan treba u potpunosti iskoristiti i ispuniti raznim. Kako vreme brzouz mah vetra prodje on ustade i polako, dubokim koracima u svoj svet opetode.Nije se pojavila ni tad. Njen trag je u toj noći ostao. On je otišao putemdrugim. Putem da pronadje novi povetarac radosti i sreće jer bez toganijedan čovek opstati neće.Autor: Luka Rogović