• Embed Doc
  • Copy Link
  • Readcast
  • Collections
  • CommentGo Back
Download
 
BIRANJE NASLEÐA: ZAŠTO AMERIKANCI PEVAJU PESME SA BALKANAAutor: Mirjana Lauševi
ć
 S engleskog prevela Ivana KomadinaNakon prvih šest meseci boravka u Americi
č
eznula sam da osetim neki ukus koji ce mepodsetiti na dom i bila sam veoma uzbu
ñ
ena kada sam
č
ula da
ć
e u Njujorku nastupiti ansamblZlatne uste Balkan Bash. Živo se se
ć
am kako sam se pela uz stepenice do tre
ć
eg sprata ContextStudios na Menhetnu, za
č
ula poznate zvuke i osetila poznate mirise. Sva ustreptala stupila sam ubu
č
nu, pretrpanu sobu, vrelu i lepljivu, punu ljudi koji su zbijeni igrali u krugu. Zidovi su biliprekriveni divnim ru
č
no tkanim
ć
ilimima i tapiserijama. Soba s desne strane bila je ozna
č
ena kaoKafana, što je re
č
za kr
č
mu pozajmljena iz turskog jezika. Izgledalo je sumnjivo što u ovoj kafani,potpuno netipi
č
no, uopšte nije bilo duvanskog dima. Pošla sam dublje u sobu i ugledala malibugarski muzi
č
ki ansambl koji je svirao u središtu, dok su uza zidove bili postavljeni stolovi sakojih se prelivala hrana. Bilo je tu ajvara, paprike iz turšije, baklave, sarmica od vinove loze ikola
č
a koji su izgledali kao da su upravo izašli iz pe
ć
nice moje mame. Tu i tamo mogla sam daosetim miris
č
uvene jugoslovenske šljivovice. Veoma me je iznenadilo to što su mnogi posetiocinosili delove narodne nošnje, posebno vezene košulje i opanke. Izgledalo je
č
udno to što doseljenicisa Balkana za zabavu u Njujorku obla
č
e narodnu nošnju,
č
ak i ako je zaista imaju – mnogo jeverovatnije da bi se odlu
č
ili za visoke potpetice i visoku modu nego za opanke. Pokušala sam danaslutim životne pri
č
e ovih ljudi i na
č
in na koji su oni ovde „dospeli”.
Č
ak sam pokušala darazaznam ko je od njih pripadao prvoj, a ko drugoj generaciji doseljenika.
Č
eznu
ć
i da sretnem nekeljude iz „domovine”, svaki razgovor po
č
injala sam re
č
ima:
„
Zdravo. Odakle ste?”„Iz Njujorka, Bostona, Filadelfije...”, bili su uobi
č
ajeni odgovori.„Ma nemoj, a odakle li su vam roditelji?”, zapitala bih se tad u sebi.Odgovor koji sam o
č
ekivala da dobijem („iz Bugarske, Srbije, Hrvatske, Makedonije...”)nisam
č
ula ni jedanput te ve
č
eri. Umesto toga, nau
č
ila sam zna
č
enje termina WASP, white, anglo-saxon and protestant, kada su ovi ljudi, s osmehom na licu, pokušavali da mi objasne svojeporodi
č
no poreklo. Ubrzo sam shvatila da velika ve
ć
ina od nekoliko stotina ljudi koji su radosnoigrali uz melodije sa Balkana (a ni njih nisu svirali i pevali unajmljeni muzi
č
ari-doseljenici, kao štosam u po
č
etku pretpostavljala, nego Amerikanci) nema nikakve etni
č
ke veze sa balkanskimzemljama. Zato mi je bilo potrebno mnogo više vremena da razumem ono što sam videla. Šta tiljudi rade ovde? Zašto sviraju, pevaju i igraju uz te melodije? Zašto su obukli tu nošnju? I gde sunašli ajvar u Njujorku? Do tog trenutka ništa sli
č
no nisam videla u Sjedinjenim Državama, niti bihišta sli
č
no o
č
ekivala na ne
č
emu što se zove Balkan Party.Oduševljenje koje su ovi ljudi pokazivali za muziku i ples sa Balkana prenelo se i na mene,pa sam odlu
č
ila da od toga napravim temu za doktorsku disertaciju iz etnomuzikologije. Tokomslede
ć
ih nekoliko godina istraživala sam istorijat tog pokreta, radila intervjue, vodila radionice nakojima su se izu
č
avali žanrovi bosanske muzike i sprijateljila se s mnogima od tih „Balkanijanaca”,kako oni sami sebe ponekad nazivaju. Po
č
ela sam s uobi
č
ajenim etnografskim pitanjima, kao što su„ko, šta, kada i gde”, i ubrzo shvatila da ovaj fenomen nije ograni
č
en samo na jednu žurku uNjujorku, ve
ć
se kao pod-žanr ameri
č
ke folk-muzike rasprostire širom Sjedinjenih Država, da su sehiljade ljudi posvetile u
č
enju i izvo
ñ
enju komplikovanih igra
č
kih koraka, nepravilnih ritmova isirovih harmonija s Balkana. Na pitanje otkud ovaj fenomen, mnogi sagovornici odgovarali su da jeon ponikao iz renesanse folk-muzike tokom šezdesetih, ali što sam više upoznavala ovo polje, onose
č
inilo sve šire, a njegova istorija sve duža. Isto tako, što sam više posmatrala, sve je jasnijepostajalo da se ovde ne radi samo o muzici. U pitanju je bilo nešto veoma duboko povezano sidentitetom – ali ne identitetom koji dodeljuju okolnosti i nasle
ñ
e, nego identitetom koji se bira.Da bih pokazala s kakvom su se straš
ć
u mnogi od ovih ljudi predali tom identitetu, naveš
ć
uda je ve
ć
ina onih koje sam srela na „balkanskoj sceni” organizovala svoj život oko ove aktivnosti i
 
celokupno svoje „nepostoje
ć
e slobodno vreme” posvetila izu
č
avanju neobi
č
nog seoskog repertoarana ezoteri
č
nim jezicima i egzoti
č
nim instrumentima. Za njih nije neuobi
č
ajeno da svakodnevnoigraju i pevaju, ili da, kod ku
ć
e ili u kolima, slušaju gotovo isklju
č
ivo snimke narodne muzike saBalkana. Trenutno postoji preko 200 ansambala sastavljenih, najve
ć
im delom, od Amerikanaca kojinisu poreklom sa Balkana, i oni izvode pretežno tradicionalnu muziku iz razli
č
itih delova oveoblasti. Brojni bilteni i
č
asopisi, kao i veoma živa elektronska komunikacija, pružajuBalkanijancima mogu
ć
nost za kontakte i informisanje o važnim zbivanjima na toj sceni. Poredbrojnih prazni
č
nih i vikend-radionica, muzi
č
kih i plesnih okupljanja, festivala, nedeljnihseminara, koncerata i proba, sada postoje i tronedeljni kampovi Muzike i igre sa Balkana, koji sesvake godine održavaju na raznim mestima od Isto
č
ne do Zapadne obale. Kamp je za mnogevrhunac
č
itave godine i pruža mogu
ć
nost da se ono što je nau
č
eno podeli s drugima, kao i dase upoznaju novi stilovi, nov repertoar i/ili novi instrumenti.Pokušavaju
ć
i da odgovorim na pitanje „ko su Balkanijanci?”, sprovela sam istraživanje nad120
č
lanova ove zajednice. Prema rezultatima tog istraživanja, scenu najve
ć
im delom
č
inepripadnici specifi
č
nog segmenta ameri
č
kog društva koji bi se mogao opisati kao: pretežno beli,urbani ljudi, visoko obrazovani, medu kojima ve
ć
inu
č
ine nau
č
nici, inženjeri, kompjuterskistru
č
njaci ili pedagozi. Oko 39 % onih koje sam ispitivala izjasnili su se kao WASP-ovci, 32 % jereklo da ima mešovito centralnoevropsko i zapadnoevropsko poreklo, 21 % se izjasnilo kao Jevreji,a 16 % navelo je isto
č
noevropsko poreklo.Mada pozajmljivanje iz razli
č
itih kultura nije ništa novo, naj
č
eš
ć
e se doga
ñ
a da sepozajmljena pesma ili ples ili neki drugi „uvozni” kulturni predmet ugradi u sopstveni repertoar ikulturni milje. U slu
č
aju ameri
č
ke „balkanske scene” upadljivo je to što je ljubav koju njeni
č
lanovineguju prema muzi
č
kom i plesnom repertoaru toliko duboka da
č
ini središte života zajednice irazlog njenog postojanja. Upravo ova
č
injenica prisiljava nas da se upitamo „zašto?”. Dok je uetnografskom istraživanju relativno lako na
ć
i odgovore na pitanja „ko, šta, kada, gde i kako”,odgovori na pitanje „zašto” naj
č
ešce nisu jednostavni. Uz nekoliko izuzetaka, pitanje „zašto” retkose kad i namece u “klasi
č
nim” situacijama na terenu. Pošto se pojmovi tradicije i nasle
ñ
a ve
ć
u tojmeri podrazumevaju, niko od ljudi koji su prou
č
avali ovu muziku u njenom izvornom okruženjunije se zapitao, na primer, zašto Bugari sviraju gajde, ili zašto se ova instrumentalna tradicijaprenosi s generacije na generaciju. Naravno, kada se ovaj konkretni muzi
č
ki i plesni repertoar na
ñ
eu tako neobi
č
nim rukama, pitanje „zašto” name
ć
e se samo od sebe, i to ne samo istraživa
č
u,tradicionalnom muzi
č
aru, publici, ve
ć
najviše samim Balkanijancima.Kada sam po
č
ela da intervjuišem ljude, shvatila sam da su se mnogi ve
ć
ranije ozbiljnopozabavili pitanjem „zašto”, i primetila da se odre
ñ
eni razlozi pojavljuju veoma
č
esto. Na primer,mnogi su sopstveno etni
č
ko poreklo tuma
č
ili kao bezbojno („Nemam neko konkretno etni
č
koporeklo”, rekla mi je jedna osoba, „stvarno ništa u tom etno-smislu”), ameri
č
ku kulturu kao novu,plitku, suviše industrijalizovanu i otu
ñ
enu od prirode i ljudskosti. Balkan je, s druge strane, izgledaorustikalno, kao region u kom su zajednice tesno povezane, bliske prirodi i izvornoj duhovnosti – jednom re
č
 ju, kao antipod americkoj kulturi.
Č
esto je u razmišljanjima i ose
ć
anjima ovih ljudi natemu Balkana postojalo i zrno istine, i pored toga što su pokazivali sklonost da, slede
ć
i ameri
č
kutradiciju romantizovanja svega, i ovo podru
č
 je vide u živopisnim bojama.Tekst koji sledi napravljen je kao kolaž izjava koje sam dobijala tokom intervjua, arasporedila sam ih u nekoj vrsti zamišljenog dijaloga izme
ñ
u mojih sagovornika. Ovde oniizražavaju neke od klju
č
nih stavova i tema koji preovladuju na „sceni”. Ne tvrdim da sam,koriš
ć
enjem ovih citatata, „dopustila ljudima da govore o sebi”, jer su izbor i redosled moji – premogu da kažem da sam zapravo pokušala da pošteno predstavim moje balkanijanske prijateljeonako kako ih ja vidim.„Interesovalo me je sve što nije bilo ono tipi
č
no sterilno ameri
č
ko. Dojadilo mi je da budemsamo obi
č
an Amerikanac.”„Ne znam kako bih to opisala. To je kao kad se zaljubiš.”
 
„To je društvena interakcija, to je neka vrsta kinesteti
č
kog uživanja, ho
ć
u da kažem, dobrose ose
ć
am kad se kre
ć
em, imam i neki talenat za to, a i ego mi oja
č
a kada mi ljudi kažu ‘
č
ove
č
e,stvarno dobro izgledaš dok to radiš‘, to mi daje snagu.”„Za mene je to bila društvena aktivnost koja ne podrazumeva pi
ć
e i pušenje. Mi sezadirkujemo me
ñ
usobno da je to ‘društveni sat za nedruštvene ljude’. Neki od njih bi možda ipri
č
ali, ali vas muzika ponese, igra vas ponese i nije vam potrebno da pri
č
ate i nije vam potrebno dase nekom približite, izuzev što treba da ga držite za ruku.”„Zaljubio sam se u jedan ženski glas i prilepio uvo za zvu
č
nik.”„To nije nosilo etiketu feminizma, ali je bilo na
č
in da otkrijem sopstveni glas i snagu kojadolazi iz njega. Ova muzika je veoma glasna i ona se ne izvodi s ozvu
č
enjem, pa otkri
ć
e da svojimglasom možete da proizvedete tako snažan zvuk zaista može da ohrabri ženu.”„Žene žele da ih
č
uju, a ja mislim da se to ne dešava dovoljno
č
esto, ili dovoljno glasno,dovoljno jasno, ili s dovoljno uvažavanja, i mislim da ova muzika pomaže da to sve iza
ñ
e iz nas.”„Mislim da sam reagovao na snagu i muževnost.”„Ose
ć
anje pripadanja, tako nešto.”„Nazovite to kismet, nazovite to reinkarnacija.”„Nisam znao da mi išta nedostaje u životu dok mi se ovo nije dogodilo.”„Sasvim slu
č
ajno sam dospela u ovu igra
č
ku grupu i po
č
ela da igram u njoj svake ve
č
eri.”„Navukao sam se, jednostavno sam se navukao. Znate, kao da je došlo iz stomaka.”„Nešto me je samo taklo u dušu i pomislila sam ‘Odoh ja u Makedoniju’. Prosto sam znalada moram da odem tamo.”„Se
ć
am se svog prvog odlaska u Makedoniju. Bilo je to 1971. godine, vozio sam kola iosetio snažnu potrebu da iza
ñ
em iz njih i poljubim zemlju. I ne pitajte me zašto”.”„Dok se avion spuštao i kružio iznad polja, pogledala sam, videla ta polja i briznula u pla
č
.”„To je hobi. Zašto moj brat skuplja marke? Pojma nemam.”„To je vrlo zabavna muzika, puštate ove uvrnute stvari i ljudi igraju i odli
č
no se provode itapšu i onda snime kasetu i stave svoje ime na nju. Sviraš neke melodije i ljudi kupuju tvoje snimkei, znaš, to je mnogo lakše nego da praviš rok-bend. Svako može da svira rok, ali koliko ljudi možeda svira makedonsku muziku?”„Moja poruka glasi: ‘ne zadovoljavajte se onim
č
ime vas mediji kljukaju, zato što je to naradiju
ñ
ubre, a ovo ovde je stvarno.”„Ceo naš život obojen je ovim hobijem i ovim na
č
inom života. Zašto? A šta
ć
eš bolje?”„Ja mislim da je ameri
č
ka kultura veoma plitka, želeli smo da je ispunimo bogatstvom kojesmo videli na drugim mestima a koje ovde ne postoji.”„Nisam od onih koji misle da je ameri
č
ka kultura loša a da je neka starija kultura, kao što jeova sa Balkana, nekako bolja. Ne verujem u to.”„Ta muzika je verovatno stara na stotine godina, ili bar neke od tih stvari, a još uvek se tamosvira, dok u mojoj kulturi, u mojoj ameri
č
koj kulturi, ne postoji ništa sli
č
no.”„U
č
estvuju
ć
i u radionicama u Njujorku i Bostonu, brzo sam shvatio da muzika umire iodlu
č
io sam da odem tamo i spasem je smrti.”„Tu postoji jedan neusiljen pristup, to je ona vrsta sakupljanja stvari, kao ‘Ovoho
ć
u. O, ta pesma mi se baš svida – želim je za sebe’.”„Dopadaju nam se ljudi koji dolaze sa terenskim snimcima. Samo da su ih doneli ‘saizvora’. Odu u neko selo, prou
č
avaju tamo, sretnu te ljude i onda donesu snimke kako ti ljudistvarno zvu
č
e.”„Postoje hobisti kojima nije dovoljno da igraju na makedonski na
č
in, oni žele da buduMakedonci.”„I oni sve vrednuju prema ‘etni
č
koj nepatvorenosti i autenti
č
nosti’, šta god to zna
č
ilo.”„To uzdiže igru gotovo na nivo religije, a tle na kom se nalaze koreni religije postaju svetotle.”„A ako ste stvarno bili tamo, vi ste na neki na
č
in bolji od bilo koga drugog u klubu.”
of 00

Leave a Comment

You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...
You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...