• Embed Doc
  • Copy Link
  • Readcast
  • Collections
  • 1
    CommentGo Back
Download
 
Lav Nikolajevič Tolstoj
ANA KARENJINA 1
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna jena svoj način.U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je bio u intimnimodnosima sa njihovom bivšom , "nantom Francuskinjom, pa mu je kazala da nemože živeti s njim pod jednim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i i injih dvoje i sve članove porodice, i svu čeljad u kući. članovi porodice ičeljad osećaju da nema smiSla da i dalje : zajedno, i da među ljudima koji seslučajno nađu u kakvoj 1skoj mehani ima više veze nego među njima, članovima |dice i ukućanima Oblonskih. Žena ne izlazi iz svojih , a muža već treći dannema kod kuće. Deca tumaraju po !oj kući kao izgubljena, Engleskinja sezavadila s ekonomkom iisala cedulju prijateljici moleći da joj nađe kakvodrugo o, kuvar otišao od kuće još juče o ručku, kuvarica za mlađe ;očijašmolili su da ih isplate.Trsćeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič kžski - Stiva, kako suga obično zvali - probudio se u 1čio vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali ne usobi za spavanje js žsne, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana. On :nusvoje puno, iznegovano telo na oprugama divana, kao da JOŠ dugo da spava,obgrli s druge strane uzglavlje i |Iti"|pte obraz uza nj, ali odjednom skoči,sede na divan i ri oči."Da, da, kako ono beše? - mislio je, sećajući se sna. - Da, o ono beše? Aha!Alabin je davao ručak u Darmštatu; ne, |JS u Darmštatu, već neštoamerikansko. Da, jer tamo je rmštat bio u Americi. Jeste, Alabin je davaoručak na Taklskim stolovima, a stolovi su pevali: II tš 1ezogo , nije II C1oshogo, nego nešho lepše; bili su i nekakvi mali Vkalčići, "bokalčići-žene"", sećao se on.Oči Stepana Arkadijeviča veselo zasijaše, i on se zamisli " i se. "Jest, biloje lepo, vrlo lepo. Bilo je još mnogo V11IH stvari tamo, ali se ne mogu rečimaiskazati, ni mislima P jaki oživeti." I spazivši prugu svetlosti koju je sastrane g11u|ptala jedna čohana zavesa, on veselo spusti noge s divana, |iipapapuče oivičene zlaćanim saktijanom, koje mu je žena 1NS"la kao poklon orođendanu, lane, i, po starojdevetogodišnjoj navici, ne ustajući, pruži ruku prema mestu gde mu je u sobiza spavanje bio okačen halat.2 I tada s" odjednom seti kako i zašto ne spava usobi za spavanje svoj" žene, već u kabinetu; osmeha mu nestade s lica, čelo mus" nabra."Ah, ah, ah! Ah..." zajauka on, sećajući se svega što j{ bilo. I opet muiziđoše pred oči sve pojedinosti njegove svađ sa ženom, sva bezizlaznostnjegova položaja, i, najmučnije od svega, njegova vlastita krivica. "Jest! onaneće, i ne može š oprostiti. I što je najstrašnije, svemu tome ja sam kriv -kriv sam, ali ne krivac. U tome i jeste sva tragedija" - mislis je on. - "Ah,ah, ah!" ponavljao je očajno sećajući se najtežgo utisaka iz te svađe.Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada on vrativši se iz pozorištaveseo i zadovoljan i sa velikok kruškom za ženu u ruci, ne nađe ženu u salonu,na svoj" iznenađenje ne nađe je ni u kabinetu, i najzad je ugleda u sobispavanje, sa onim nesrećnim pisamcetom, koje ga je odalo, ruci.Ona uvek zabrinuta i užurbana, a po njegovu mišljenju malo ograničena Doli,sedela je nepomično s pisamcetom ruci, i s užasom, očajanjem i srdžbomgledala u njega.
 
- Šta je ovo? Je li? - pitala je pokazujući pisamce.I pri sećanju na to, kao što često biva, StepanJ Arkadijeviču bilo JS krivo netoliko što se to desilo, koliks što je onako odgovorio ženi na to pitan
je.
S njime se u taj mah desilo ono što se obično dešava S ljudima kada ihiznenada uhvate u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi lice prema položaju ukojem se našao kad se otkraš ta njegova krivica. Mesto da se nađe uvređen, daporiče, da s" pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan - svebi to bilo bolje od onoga što je uradio - na licu mu "to su refleksi mozga",pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju, na licu mu sasvimnehotice zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osme
h.
Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Dolizadrhta kao od fizičkog bola, izli a urođenom joj prgavošću potok oporih reči,i pobeže iz sobe Otada nije htela da vidi muža.
"Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh", mislio Step
an Arkadijevič."Ali šta da se radi? šta da se radi?" govorio je sebi J očajanju, i nijenalazio odgovora.
II
Stepan Arkadijevič bio je iskren prema samom sebi. Nij" mogao sebe varati iobmanjivati da se kaje za svoje ponašanje Nije mogao da se kaje što on, lep,zaljubljiv čovek od trideset I četiri godine, nije bio zaljubljen u ženu,majku petoro žive I dvoje umrle dece, koja je bila samo godinu dana mlađa odnjega"o ss samo zato što nije umeo stvar bolje da sakrije od žene. js osećao svutežinu svoga položaja, i žalio JS ženu, decu s. Može biti da bi umeo i boljesakriti svoj greh od žene ! čnao kako će to na nju uticati. Jasno Je da nikadnije o tome 1s razmišljao; ali mu se nejasno činilo da žena odavno crs da jojon nije veran, i da na to gleda kroz prste. Njemu se činilo da ona, istrošena,postarela, nimalo više lepa, I ičim privlačna, ooična žena, koja je samo dobramati - 9na iz osećanja pravičnosti mora biti popustljiva. Ispalo je |imdrukčije.
"Ah, to je strašno! oj, oj, oj! strašno! - ponavljao je
an Arkadijevič i nijemogao ništa da smisli. - I kako JS da sve bilo lepo, kako smo lepo živeli! Onaje bila oljna, srećna sa decom, ja joj nisam ni u čem smetao, 1ao sam joj dase brine o deci i o domazluku kako je htela. istina je, nije lepo to što jeona bila guvernanta u našoj Nije lepo! Ima nečeg odvratnog i gadnog u tome kadse in udvara svojoj guvernanti. Ali kakva guvernanta! On se seti crnih,đavolastih očiju t-11e Ko1aps1, i njezina ejka. Međutim, dok je ona bila kodnas u kući, ja nisam s I ništa imao. A najgore je to što ona već... Samo jejoš to alo, kao za pakost! Oj, OJ, oj! Ali šta da se radi, šta da se ""Odgovora nije bilo osim onoga opšteg odgovora koji daje na sva najzamršenija inajzagonetnija pitanja. Taj je vvor: živeti uz svakodnevni program, to jestzaboravljati. I nađe zaborava u snu, bilo je nemogućno, bar do idupe noći; ess mogao ni vratiti onoj muzici koju su pevale bokalčići-cs; dakle, treba sepredati životnom snu."Videćemo docnije", reče u sebi Stepan Arkadijevič, čs, obuče sivi hapatpostavljen plavom svilom, steže oko gajtan s kićankama, i povukavši dostavazduha u široki udni koš, uobičajenim bodrim korakom izbačenih stopala da sutako lako nosila njegovo puno telo, priđe prozoru, dižs zavesu i jako zazvoni.Čim zvonce odjeknu, uđe stari ijatelj kuće, sobni sluga Matvej, nosećihaljine, cipele i psgram.Odmah za Matvejem uđe i berberin sa svojim priborom.Ima li što iz kancelarije? - upita Stepan kadijevič, uze telegram isede pred ogledalo.
Na stolu je - odgovori Ma
tvej, pogleda upitno i psćivo gospodina, i poćutavšimalo dodade s lukavim 4sjkom: - Kočijaš je opet slao čoveka.
 
" gspan Arkadijevič ništa ne odgovori i samo u ogledalu glsda Matveja; popogledu kojim su se u ogledalu sreli, 1LSLO se da se oni razumeju. PogledStepana Arkadijeviča kao I js govorio: zašto mi to govoriš? zar ne znaš?Matvej metnu ruke u džepove kaputa, izbaci nogu, i smešeći I onlaš i ćuteći,dobrodušno pogleda svoga gospodina.Kazao sam mu da dođe u nedelju, a dotle da ne uznemiruje šud ni vas ni sebe -izgovori on očevidno ranije štsmljenu rečenicu.Stepan Arkadijevič razumede da je Matvej hteo da se šali|dp skrsne pažnju na sebe. Jtvorivši telegram, on ga pročita,šjojući se šta treba da znače izvrnute, kao i uvek, reči, i
lice mu se razvedri.
- Matveje, moja sestra Ana Arkadijevna stiže sutra - reče, zaustavivši zatrenutak glatku do sijanja berberinov ruku koja je brijala rumenu putanjuizmeđu dugih kovrdžasti zalizaka.- Hvala bogu - reče Matvej, pokazujući tim odgovorom d i on, kao i gospodin,razume značaj toga dolaska, tj. da An Arkadijevna, ljubimica sestra StepanaArkadijeviča, mož pripomoći izmirenju muža i žene.
- Sami ili s mužem? - upitaMatvej.
Stepan Arkadijevič nije mogao govoriti, jer mu j berberin baš u taj mah brijaogornju usnu, već podiže Jeda prst. Matvej u ogledalu klimnu glavom.
- Sami. Da se spremi gore?- Javi Darji Aleksandrrvnoj, pa kako ona naredi.
- Darji Aleksandrovnoj? - kao sumnjajući ponovi Matvej- Jest, javi. Evo uzmi i telegram, pa dođi da mi kažeš š
su ti rekli.
"Hoćete da pokušate", razumede Matvej, ali reče sams - Razumem.Stepan Arkadijevič beše se već umio i očešljao i htede d se oblači, kad seMatvej, oprezno stupajući u čizmama koje s škripale, vrati u sobu s telegramomu ruci.
- Darja Aleksandr
ovna, naredili su mi da kažem da on putuju. Neka radi kako muje, tj. vama, volja - reče on, smešeđ se samo očima, i metnuvši ruke u džepovei oborivši glav upre pogled u Stepana Arkadijeviča. Stepan Arkadijevič ućupDobroćudan i malo tužan osmeh ukaza se
na njegovu lepom licu,
- A? Matveje? - reče on mašući glavom.- Ništa, gospodine, udesiće se - reče Matvej.- Udesiće se?
- Dabogme.
- Misliš? Ko je to? - zapita Stepan Arkadijevič iza vrata ču šuštanje ženskogodela.- Ja sam - odgovori čvrst i prijatan ž
enski glas, i kro vrata se pomoliozbiljno, boginjavo lice Matrjon Filimonovne, dadilje.
- Šta je, Matrjoša? - upita je Stepan Arkadijevi idući joj u susret.Iako je Stepan Arkadijevič bio kriv pred ženom, i t osećao i sam, skoro svi ukući, čak i dadilja, najveći prijatel Darje Aleksandrovne, bili su na njegovojstrani.- Šta je? - reče on snuždeno.- Idite, gospodine, pokorite se još jedanput. Može dap bog. Mnogo joj jeteško, žalost je i pogledati je, a i u kući o sve okrenulo
tumoe. Treba se smilo
vati na decu. Pokorite s" gospodine. Šta ćete! Kopriznaje...- Ali neće me primiti...- Vi učinite svoje. Bog je milostiv, molite se gospodine, molite se njemu.- Pa dobro, napred, Stepane! - reče Stepan Arkadijevi" i odjednom pocrvene. -Daj da se obučem - reče Matveju i bra skide halat.
10
Matvsj je već držao raširenu, spremljenu košulju, " |vajući s nje
of 00

Leave a Comment

You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...
You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...