Slobodan Antonic - Iza ogledala

Иза огледала

РОДОЉУБИ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА

Недавно је објављен текст – права филипика! – против Републике Српске.Српска је названа „гнусном Караџићевом државоликом крастом“, „гломазномцркотином разјапљеном насред пута“, „’Розмарином бебом’, прекомандованомиз пакла међу живе људе“, „нељудским Неместом“, „перверзном творевиномбез историјског, географског, демографског или било којег другог сувислогутемељења“... Ако неко мисли, вели се у тексту, да је било шта код тедржаве добро, грдно се вара: „То, кумашине, нема ’бољу страну’: то јенастало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржњеисцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема.“ Бити против постојања РС,каже се даље, јесте „питање људскости“. Али је реч о, „нажалост, углавномумишљеној опасности по њен опстанак“. Ипак, свако ко има мало мозга морасе одредити спрам те чудовишне творевине. И мора рећи гласно и јасно: „Удавите је!“Ако мислите да је овај текст произведен у некој муџахединској ћелији, негдеу буџаку Босне или Авганистана, или у каквој западнохерцеговачкој биртији,уз звуке Томпсонових песама – варате се. Текст је написан у Београду, аобјавио га је медиј који је перјаница „друге” Србије. Текст је заистанадахнут. Истина, осећањем које се не би баш могло назвати љубављу. Али,текст свакако има поетику. Та поетика деструкције, тај ватрени говорМехмеда пред вратима Константинопоља, показује дар барбарогенија. Али,он је и добра слика свих мисаоних и моралних понора тог дела наше елите.Има место у тексту које открива читаву филозофију наше „мисионарскеинтелигенције“. „Двадесет и седам година“, каже писац, „живео сам безонога што ће се једном прозвати Република Српска (...), и ништа ми нијефалило у тих двадесет и седам година без ње, као што није фалило ни билокоме другом“. Тај топос је од суштинског значаја за разумевање „друге” Србије. Не само зато што показује њен карактеристични инфантилниегоцентризам („Мени нешто не треба. Дакле, онда не треба ни да постоји!“).То место лепо показује и оно што „друга” Србија највише осуђује, а чега јеуправо она најжалоснији заробљеник: догматске конзервативности и сталногпокушаја да се садашњи проблеми решавају оруђима из прошлости. Заправо– њеним вампирским оживљавањем.Јер, за њих је збиља време стало 1992. године. Сетимо се само тог времена.Сетимо се шта смо онда мислили. И заиста, за многе су у Београду сви прекоДрине тада једноставно били – „Босанци“. И ми смо се, те 1992, искрено избуњено питали „шта се сад, пак, они свађају?“. И ми смо, те 1992, искреномислили да је наша заједничка домовина Југославија. И да само треба увестидемократију и „ствари ће се већ некако решити“. И ми смо искрено мислилида је главни, ако не и једини узрочник невоља: Слободан Милошевић. И даће све бити другачије – „само да он оде“.1

Али, онда су се десили неки догађаји који су показали да ипак нешто није уреду са таквим мишљењем. Срби су протерани из западне Славоније, а затими из Крајине. Али то никога није узбудило. „Сто хиљада врабаца или мишевада је отерано са неке земље, Европа би се из темеља потресла. А за стохиљада људи – ништа!“, мислили смо. Србија је, затим, данима и ноћимабомбардована „из хуманитарних разлога“. Лажи којима је објашњаванозашто морају бити убијана српска деца, шћућурена по београдским иновосадским подрумима, биле су нешто најсрамније што смо икада чули. „Српски систем силовања“, објашњавао је својим читаоцима „Филаделфијаинквајер“, од 25. маја 1999, подразумева јавна „масовна силовања (Албанки)на градским трговима“. „Број несталих Албанаца на Косову је 500.000... закоје се страхује да су мртви“, упозоравао је Стејт департмент (19. априла1999). „На Косову се више не могу видети мушкарци од 30 до 60 година(...);кад дођемо на Косово вероватно ћемо видети драматичне чињенице у којечак и не верујемо“, објашњавао је генсек НАТО-а, Хавијер Солана.А онда смо отерали Милошевића. Мислили смо да је сада све готово. Алиништа није било готово. Ни Косово. Ни стогодишње хашке казне за Србе, аослобађајуће пресуде за Орића и Чекуа. Ни нове претње и условљавања. Нипоновне сторије на Си-Ен-Ену о „обнови милитантног српског национализма“који прети „мирним суседима“...Ми смо из свега тога понешто научили. Али, они нису. Све што се након те1992. године десило од њих се одбијало као од зида. Сва објашњења и сварешења која су била актуелна тада, пре 15 година, за њих су остала и данас.Неизмењена, и у длаку иста, вечно актуелна, као – Боже ме прости – Светописмо. „Српски национализам“, „кварење добрих међунационалних односа“, „агресија према мирним суседима“, „хегемонистички планови Београда“, „српски фашизам и нацизам“... За њих је, на један перверзан, готововампирски начин, још жива СФРЈ. Само што се она више тако не зове. Она јесада некаква имагинарна, утопијска земља „западног Балкана“, „претходница Европске уније“... Они су заправо родољуби те земље, то јењихова права отаџбина. Они су њени држављани, не ове конкретне, реалнеи стварношћу притиснуте Србијице...Они заиста више ништа не разумеју. Они заиста понављају само старе,овештале фразе. И једина разлика је у томе што уместо мантре: „Само да одеМилошевић“, сада стоји мантра: „Само да оде Коштуница“. Али, у тојлењости мисли, у тој задриглости мозга корумпираног грантовима,супортима, стипендијама и фијима, већ је спреман и трећи наставак. ПослеМилошевића и Коштунице на реду је нови универзални кривац – БорисТадић. И нимало не сумњам. Ту је и четврти, и пети наставак. Онај којиобјашњава да ће се све решити, само ако се вратимо у 1992. годину.Али, стварност је неумољива. Република Српска је стварност. ДемократскаСрбија је стварност. Ово је 2007. година. Ово није 1992. А Чеда Јовановићније Броз. Да ли је то јасно? Да ли је то довољно јасно? И шта још треба дасе догоди да бисте ви то разумели?

политички аналитичарСлободан Антонић[објављено: 08.11.2007.

2

Иза огледала

МИТ О „СТРАШНОМ ТЕРЕТУ”

У нашем омиљеном медију из „друге” Србије пре неки дан објављен је и један превод. Реч је о тексту Ф. Џенкинса „Неплодни полумесец”. Чланакдоноси „добре вести” из Ирана. Тамо се, наиме, рађа све мање деце. Дореволуције, 1979, Иранке су у просеку рађале седморо деце. Токомдеведесетих, просек је спао на 2,5 детета. Данас жене у Ирану рађају 1,7деце. То је чак мање од стопе неопходне за обнављање становништва (2,1).Зашто је то добро? Најпре, објашњава Џенкинс, то је добро за економију.Што мање деце, вели Џенкинс, више је новца на тржишту. „Ако уопштенемате децу коју бисте издржавали, мења се и ваш однос према будућности;што је мање наследника, већа је вероватноћа да ћете сами трошити новац;већа потрошња подстиче привредни раст и, одједном, индустрија цвета.Друга добра последица немања деце је, по Џенкинсу, пад утицаја религије. „У земљи у којој људи немају много деце и унучади, док их понеки немајууопште, лако се може догодити да се изгуби осећање континуитета итрадиције, управо оно осећање на коме почива снага религије. Заправо, текако замислимо свет без деце видећемо колико се институционални животрелигије ослања на преношење традиције на младе, (...), што значи да сеполако прекида довод ′свеже крви′ која цркву одржава у животу”. А кадопадне религиозност, „државе постају спремније да се опиру цркви”. Тако серешава питање неконтролисаног утицаја свештенства на народ.Не мислим да из објављивања овог превода извлачим далекосежнијезакључке. Али, и текст и контекст заслужују мало пажње. Видимо, најпре,како је Џенкинс брутално искрен док хвали бездетност. Јер заиста, првазаповест конзумеризма, те основне идеологије глобализације, гласи: „Трошии не мисли на будућност!”. Идеални потрошачи заправо су они који све штозараде одмах и потроше (а онда још узму и кредит!). Напротив, људи којиимају децу могу да падну у искушење да пожеле да им нешто и оставе.Штедећи, они смањују потрошњу. То доводи до пада тражње, а због тога ипроизводња почиње да клеца. Зато су мезимци глобалистичког конзумеризмауправо ЛГБТ особе. Њихова куповна моћ само у САД процењена је на 610милијарди долара. Они стварно могу да се препусте „уживању у животу”. Ида не мисле на то да можда нешто треба да оставе и следећем поколењу.Отуда је саставни део идеологије конзумеризма мит о томе како су деца „страшан терет”. У једном нашем шареном недељнику недавно је објављенчланак: „Да ли сте спремни за бебу?”. Да би онима који размишљају ородитељству могли да дочарају све „страхоте” које их чекају, састављен јетест. Један задатак овако гласи: „Припремите џакче са 4-6 кила песка.Богато га натопите водом. У 3 поподне узмите га и певушите му до 9 увече.Лезите да спавате и навијте сат на 10 увече. У 10 устаните, узмите џакче,поново га богато натопите и певајте му све песме које сте у животу чули. Пасве тако до 4 ујутро. Навијте сат на 5 ујутро. Устаните у 5 и направите3