Osnovi Fiksnog Wireless

Elektronski fakultet u Nišu, Univerzitet u Nišu
Tema:
Bežične mreže za pristup
(seminarski rad)
Studenti: Profesor:
Dragana Đorđević 12193 dr. Nebojša Dončov

Antonijević Nenad 12 147
Niš, 2009. god.

Sadržaj:
(seminarski rad)........................................................................................................................................- 1 -
1. Osnovi fiksnih bežičnih mreža (Wireless) .......................................................................................- 3 -
1.1. Radio ........................................................................................................................................- 4 -
1.2. Korišćenje i prednost radia za fiksne pristupne mreže .............................................................- 4 -
1.3. Povoljnosti instaliranja fiksnih bežičnih pristupnih mreža......................................................- 5 -
1.4. Pokrivenost koju nudi bežična mreža.......................................................................................- 5 -
1.5. Radio kao način za prenos velikih brzina pristupnih mreža.....................................................- 5 -
1.6. Wireless tehologija otvorena za „plati-koliko-izgradiš“ mrežnu infrastrukturu.......................- 5 -
1.7. Bežične mreže kao način podrške pristupnih linija..................................................................- 6 -
1.8. Radio kao idealan mehanizam za veliki broj pristupnih portova ili multipleksiranje ..............- 7 -
1.9. Fiksni bežični pristup je mnogo pouzdaniji od mobilne telefonije ..........................................- 9 -
1.10. Primena fiksnog bežičnog pristupa za javne telekomunikacione sisteme ............................- 9 -
1.11. Alternativne tehnologije za lokalne petlje............................................................................- 9 -
1.12. Unbundled Access kao jaka konkurencija fiksnim bežičnim pristupnim mrežama ...........- 10 -
1.13. Prigovori na korišćenje radio prenosa ................................................................................- 11 -
1.14. Komercijalne beneficije bežičnih lokalnih petlji u javnim mrežama .................................- 12 -
2. Tačka-tačka (Point-to-point PTP) i tačka-više tačaka (Point-to-multipoint PTM) bežični sistemi i

antene .....................................................................................................................................................- 13 -
2.1. Karakteristike bežičnih sistema..............................................................................................- 14 -
2.2. Tačka-tačka radio sistemi.......................................................................................................- 14 -
2.3. Any-to-any radio sistemi ........................................................................................................- 15 -
2.4. Tačka-više tačaka radio sistemi..............................................................................................- 16 -
2.5. Direktivnost, pojačanje i dijagram zračenja antene................................................................- 16 -
2.6. Antene sa velikim pojačanjem u tačka-tačka sistemima ........................................................- 17 -
2.7. Dijagram tačka-tačka antena i njihovo pojačanje...................................................................- 19 -
2.8. Antene u baznim stanicama kod tačka-više tačaka sistema ...................................................- 20 -
2.9. Drugi tipovi antena.................................................................................................................- 21 -
-1-
3. Bežična lokalna petlja (Wireless Local Loop WLL)......................................................................- 24 -
3.1. Korišćenje i karakteristike sistema bežičnih lokalnih petlji ........................................................- 25 -
3.2. Pristupni mrežni interfejs ............................................................................................................- 25 -
3.3. ETSI V5-interfejs ........................................................................................................................- 27 -
3.4. Komercijalno dostupana telefonija i Basic Rate ISD sistemi bežičnih lokalnih petlji ................- 29 -
3.5. DECT (evropski sistem digitalne telefonije)...............................................................................- 29 -
3.6. Mobilna telefonska mreža kao sredstvo fiksnog bežičnog pristupa ............................................- 34 -
3.7. Iridium, Globalstar i evolucija univerzalnog mobilnog telefonskog servisa (UMTS) ................- 38 -
4. Širokopojasni bežični pristup .........................................................................................................- 39 -
4.1. Različita mišljenja za dodelu spektra .......................................................................................- 40 -
4.2. Viši radio frekvencijski opseg većeg kapaciteta .........................................................................- 40 -
4.3 MMDS (višekanalni distributivni sistem) ....................................................................................- 42 -
4.4. LMDS (Local Distribution Service - lokalni distributivni servis)...............................................- 43 -
4.5. LMCS (Local Multipoint Communications Szstem - lokalni komunikacioni sistem) ................- 44 -
4.6. DAVIC (Digital Audio-Visal Council) protokol.......................................................................- 44 -
4.7. MVDS (Multipoint Video Distribution System - sistem za video distribuciju više tačaka) .......- 45 -
4.8. Point-to-multipoint (tačka-više tačaka) .......................................................................................- 46 -
4.9. Širokopojasni tačka - više tačaka sistem .....................................................................................- 46 -
4.10. BRAN (Broadband Radio Access Netuorks) ............................................................................- 51 -
4.11. Budućnost - veće iskorišćavanje kapaciteta ograničenog spektra .............................................- 51 -
-2-
1. Osnovi fiksnih bežičnih mreža (Wireless)
Radio ima važnu ulogu u izgradnji javnih telekomunikaciskih servisa i

telekomunikacione industrije današnjice. On predstavlja stvarnu vezu
komuniciranja između uređaja, kako fiksnog tako i mobilnog, i predajne stanice
koja emituje signa, čak i tamo gde je teren izuzetno nepristupačan ili postavljanje
kablova nije ekonomično. Takođe, koristi se za emitovanje istih informacija
velikom broju korisnika. Prva faza korišćenja radia u javnim telekomunikacionim
mrežava odnosila se na mobilnu telefoniju, a danas se uveliko isto tako koristi i za
fiksne bežične mreže. U ovom poglavlju ćemo obrazložiti kada i kako su fiksne
wireless mreža postale tako popularne, kao i upoznavanje sa osnovnim
aplikacijama, alternativnim tehnologijama i ekonomski aspekt ovih mreža.
-3-
1.1. Radio
Koristeći veoma jak električni signal izvora predaje, elektromagnetski talas se može prenositi
daleko i široko kroz vazduh. Ovo je osnovni princip rada radia koji je otkrio Heinrick Hertz
1887.godine. Radio talasi se šalju od predajnika i sastoje se od izvornog talasa koji je na neki način spojen sa
antenom. Evo i primera ovakvog radio sistema koji se koristi u javnim telekomunikacijama i mrežama za
emitovanje:
 Nisko-frekventni radio sistemi i antene - koriste se u emitovanju javnih aplikacija dugih

talasa LW (longwave), srednjih MW (medium wave) i kratkih talasa SW (short wave).
 Visok-frekventni HF (High Frequency), Veoma visoko-frekventni VHF (Very HF) i
Ultra HF radio sistemi i antene – koriste se za moderne javne sisteme emitovanja signala
kao što su lokalne radio stanice i televizijsko emitovanje.
 Radio sistemi emitovani u troposferi korišćeni u ranoj fazi telekomunikacija „preko
horizonta“ kao na primer korišćeni u komunikaciji brod-obala.
 Mikrotalasni linkovi, sastavljeni za point-to-point (PTP) konekciju između završnih
tačaka, koristeći visoko direkcione „tanjir“ antene.
 Satelitski radio sistemi, sastavljeni za point-to-point, point-to-multipoint kao i za emisione
aplikacije za velike daljine i veoma velika geografska prostranstva.
 Celularni radio sistemi koji se koriste za mobilnu telefoniju.
 Fiksne bežične pristupne mreže.
Fiksne bežične pristupne mreže, sastavljene su za takozvane konekcije „poslednje milje“ sa

strane korisnika ili od drugih upravljačkih lokalnih do javnih telekomunikacionih mreža.
Za razliku od mobilne telekomunikacione mreže, najčešće fiksne bežične pristupne pretplatničke
mreže nemaju polje u kome se mogu pomerati u toku njihovog rada, otuda i njihov naziv fiksne.
Fiksni bežični pristup je alternativa za žičane lokalne petlje i naziva se bežična lokalna petlja
WLL (Wireless Local Loop). U praksi, fiksne bežične pristupne mreže se ne postavljaju kao
alternativa žičanim sistemima i one nisu često nisu dovoljno dobra alternativa. Pretplatnička
radio stanica tj. terminalna stanica se postavlja privremeno na nekoj fiksnoj lokaciji i njom se
upravlja iz centralne stanice.
1.2. Korišćenje i prednost radia za fiksne pristupne mreže
U današnje vreme, može izgledati da je korišćenje radia u svrhe bežičnih mreža jedan korak
unazad u oblasti telekomunikacija, ali to nije tako, jer postoji puno razloga zbog čega je ovo
mnogo povoljnija tehnologija nego korišćenje danas veoma popularnog vlakna koje se može
koristiti za sve tipove prenosa.
Glavne prednosti radia za fiksne pristupne mreže su:
 Na brz način može se snabdeti bilo koja novapostavljena pristupna mreža ili se već
postojećoj mreži može dopuniti kapacitet.
 Brzo i lako se mogu unaprediti pretplatničke linije za već postojeći servis.
 Mogućnost da se ponudi nova, veća brzina prenosa bita postojećeg pristupnog servisa.
 Laka realizacija i povoljna investicija za pokrivanje velikih oblasti pristupnih mreža.
 Brzo postavljanje priljučaka za nove korisnike.
 Brzo postavljanje servisa na nepristupačnim terenima ili na mestima gde je nemoguće
postaviti žičanu infrastrukturu.
-4-
 Lako pregrupisanje hardvera pretplatničkog radia i obezbeđena sigurnost investicije

 Pruža mogućnost emitovanja više servisa istovremeno
1.3. Povoljnosti instaliranja fiksnih bežičnih pristupnih mreža
Fiksne bežične pristupne mreže nisu naravno primenjive u svim slučajevima u praksi. Na primer,
provajderima je mnogo manja investicija prilagođavanje već postojeće mreže nego postavljanje
nove. Tako danas savetuju bivši monopol operateri da je bolje iskoristiti već postojeće bakarne
linije. Međutim, televizijski operateri bi radije istražili potencijal koaksialne kablovske
modemske tehnologije, a operateri novih gradskih instalacionih mreža radije instaliraju vlakna
velikog kapaciteta. Mada, došlo je vreme kada takve mreže više ne zadovoljavajuće i zato sve
češće operateri postavljaju pitanje : „ Koja je to tehnologija koja bi zadovoljila sve zahteve jedne
tako velike mreže?“. Odgovor je najverovatnije, fiksne bežične pristupne mreže.
1.4. Pokrivenost koju nudi bežična mreža
Pokrivenost velikog područija u radio pristupnim mrežama može biti ostvarena pomoću baznih
stanica ili centrala i to uz pristojnu investiciju. Sledeća investicija mrežnih operatera u
pretplatničkim radio jedinicama i instalacijama je je promenljiva, jer se ona može prilagoditi
koraku porasta tržišta. Međutim, ovako nešto nije moguće kod podzemnih kablovskih mreža.
Nove kablovske mreže zahtevaju višu početnu investiciju koja se tiče vodova, čvorišta i napojnih
kablova kroz razne ulice koje vode do kompanija ili rezidencijalnih korisnika, i to sve u cilju
relativno brzog priključivanja novih korisnika. Sve dok kablovi i vodovi mogu da izdrže
postojeći kapacitet, nove korisničke linije se mogu priključiti relativno jeftino. Kada dođe do
opterećenja takve mreže i kada su vodovi prepunjeni linijama mora se uložiti u povećanje
kapaciteta. Zbog toga je napokon vreme da se ispitaju nove alternative.
1.5. Radio kao način za prenos velikih brzina pristupnih mreža
Duge pristupne mreže nisu uvek dovoljno dobre za brze prenose koji se očekuju kod današnjih
korisnika Intrneta. Mnoge bakarne kablovske mreže infrastrukture su prilagođene i postavljene
za posleratne telefonske mreže. Kada su postavljan bile su optimizirane za tadašnje telefoske
tehnologije i nisu prilagođene današnjo,j modernoj, i posve velikoj brzini prenosa informacija.
Zbog toga, ako operateri žele svojim korisnicima da ponude servise kao što su brz Internet,
različiti multimedialni servisi, kao i brz protok informacija moraju da razmisle o tehnologiji koja
se bazira na radio pristupnim mrežama.
1.6. Wireless tehologija otvorena za „plati-koliko-izgradiš“ mrežnu

infrastrukturu
Kada je jednom radio bazna stanica postavljena na nekom područiju, fiksni bežični link do
individualnog korisnika se jednostavno može ostvariti postavljanjem nove terminalne stanice sa
pretplatničke strane. Nije potrebno izgraditi nove centralne zgrade ili konsultovati neke druge
službe npr. zbog kopanja puta i nije potrebno detaljno istraživanje mogućnosti slobodnih linija.
Bazne stanice omogućavaju dovoljno dobar kapacitet snabdevanja, a i veoma su lake za
postavljanje. Ako je korisnicima potreban novi servis ili je, pak, došlo do neke mane u prenosu
njihovog servisa, relativno lako i brzo se može obezbediti popravka opreme i emitovanje servisa
sa neke druge lokacije, za razliku od vodova i kablova koji bi zahtevali veliku investiciju i
vreme.
-5-
1.7. Bežične mreže kao način podrške pristupnih linija
Radio je idealan medium podrške, prilagođen za fizički raznolike komunikacione linkove koje
nude provajderi javnih telekomunikacionih servisa svojim korisnicima. Takođe, on može biti
podrška žičanim mrežama, kao i mrežama istog tipa. On daje veliku fleksibilnost u odnosu na
tipičnu žičanu infrastrukturu, čak i ako se radi o prsten topologiji. Prikaz na slici 1.1.
Slika 1.1. Podrška u lokalnim pristupnim mrežama
Slika 1.1. ilustruje korisničku stranu priključenu na skretnicu A moderne kablovske mreže koja
koristi prsten topologiju. Kada je jedna strana prstena ometana ili presečena iz nekog razloga
tada uvek postoji druga strana kao alternativa u komunikaciji. Problem je u tome što je retko
duplo snabdevanje od strane skretnice, i isto tako, sve pristupne linije su pokrivene jednom
skretnicom, a verovatni i jednom telefonskom centralom. Skretnica se tako ponaša kao hub, jer
jednostavno nije praktično i ekonomično postavljanje više skretnica na jednom područiju. Za
razliku od žičane infrastrukture, mnogo je lakše obezbediti podršku pomoću radio bežičnih
sistema od korisnika do skretnih tačaka ( prikaz switch site B na slici 1.1.). Ovo može biti
relativno dugačak pint-to-point link. Alternativa je preklapanje ćelija područija susednih point-
to-multipoint baznih stanica (Prikaz na slici 1.2.) i tako se može postići snažna radio mreža.
Preklapanjem ovih ćelija može se obezbediti totalna pokrivenost čak i kada je došlo do kvara
uređaja i hardware-a, ili usled nedostatka napajanja. Vakva tehnologija je dosta zastupljena u
fiksnim bežičnim pristupnim mrežama jer ne obezbeđuje samo podršku u slučaju nekog
nedostatka, već i veliki spektar frekvencija i različitih kapaciteta.
Slika 1.2. Preklapanje baznih stanica

-6-
1.8. Radio kao idealan mehanizam za veliki broj pristupnih portova ili
multipleksiranje
Većina ekonomičnih javnih telekomunikacionih pristupnih mreža dele dve veoma važne
karakteristike:
 Što je polja pokrivenost jedne geografske oblasti potrebno je manje hub-ova ili skretnica.
 Optimiziranje broja priključnica i kapaciteta zahtevanog saobraćaja.
Pošto je već poznato da fiksni bežični pristup ima mogućnost da obezbedi veliku pokrivenost
pomoću hub-a i relativno male utrošene energije, kao i da je izuzetno dobar za optimizaciju,
treba obratiti pažnju i na još aspekata prikazanih na slici 1.3. Slika 1.3. ilustruje bakarno-
kablovski osnov žičanih mreža. Većina javnih telefonskih i telekomunikacionih mreža ima
ovakvu infrastrukturu. Kod ovakvih pristupnih mreža svaki korisnik ima odvojeni kabal za svoje
potrebe koji vodi do lokalne centrale, gde je svaki od tih kablova povezan na svoj port za
razmenu. Tipično, samo mali procenat korisničkih linija se koristi u isto vreme ( slika 1.3. 2
korisnika od 10, što je znatno veći procenat nego li stvaran od 0.5% u toku najgušćeg
saobraćaja). Dakle, procenat ne korišćenja linija iznosi mnogo više od datog primera gde je to
80%, 99.5%. Iz ovog primera se vidi da se linije vrlo slabo koriste.
Međutim većina pravih pristupnih mreža koje se koriste je nešto kompleksnija od ilustracije
prikazane na slici 1.3. Slika 1.4. pokazuje kako u stvarnosti izgleda komplikovana kablovska
zvezda topologija sastavljena od sistema uličnih kutija (streetside boxes), koje su tačka gde se
kablovi sreću da bi se spojili u čvorišta i napojne kablove velikog kapaciteta (npr. 100 parica,
200 parica ili optički kabal). Korišćenjem kaskadnih kablova i uličnih kutija, operateri su u
mogućnosti da ujedine kablove malog kapaciteta u velike kablove. Prema tome, kablovi koji se
koriste za potrebe korisnika su obično tzv. istureni kablovi, kako tipa jedan bakarna parica,
tako i tipa dve parice ili 10 parica. Posle prvog spajanja na mestu ulične kutije, signal se prenosi
napojnim kablovima običnood 20, 50 ili 100 parica. Sledeća faza spajanja ovih kablova rezultuje
kablove velikog kapaciteta (600 parova). Kablovi od 600 parica su najveći mogući kablovi
(prečnika 8 cm) koje mogu da nose vodovi.
Slika 1.3. Bazna bakarno-kablovska žičana mreža
Efikasnija pristupna mreža prikazana je na slici 1.5. Ovaj primer se direktno može uporediti sa
primerom sa slike 1.3. Imamo, dakle 10 korisničkih linija od kojih su samo dve zauzete
istovremeno. Jedina razlika je u tome što pristupna mreža sa slike 1.5 sadrži koncentraciju
kablova. Zbog mogućnosti tzv. koncentracije samo su dve konekcije potrebne za realizovanje
mreže, a isto tako i samo dva porta za razmenu. Koncetracija omogućava korisnicima da koriste
-7-
bilo koju od slobodnih kanala mreže (jednostavnije rečeno ovo je switch ili bus funkcija same
mreže). Za ovakvu strukturu mreže radio tehnologija je odličan izbor, jer je potrebno obezbediti
taman onoliko kanala koliko se koristi istovremeno u mreži.
Fiksna bežična pristupna mreža se može realizovati jednostavno kao što je prikazano na slici 1.5.
što je daleko bolje, jeftinije i efikasnije od realizacije na slici 1.4. Radio bazne stanice sa strane
lokalne centrale su direktno povezane do switch-a koji koristi koncetracioni kablovski interfejs,
odgovarajuću signalizaciju i dva radio kanala povezana na aktivne telefonske linije.
Treba reći, da se i žičane mreže mogu realizovati kao mreža sa slike 1.5. , ali je ovaj pristup
manje isplatljiv. Danas je opštije, na primer, zameniti napojne kablove sa slike 1.4. optičkim
vlaknima. Ovo je mnogo bolji slučaj prenosa nego li prenos sa samo 600 parica.
Slika1.4. Tipična bakarno-kablovska javna telekomunikaciona pristupna mreža
Slika 1.5. Pristupna mreža sa koncetracionom funkcijom
Sa samo jednim parom optičkih kablova (prečnika samo nekoliko milimetra) može se preneti
brzina 155Mbit/s, tj. oko 2000 bakarnik provodnih telefonskih linija. Da bi se konvertovali
električni signali iz bakarnih kablova u multiplex (multiple connections sharing single cable)
optičke signale, postavljen je aktivni električni uređaj na uličnoj strani. Ova tehnologija naziva se
Fibre to the Kerb (FTTK).
U lokalnoj centrali uređaj se obično koristi da konvertuje optički signal u signal potreban switch-
u. U poređenju sa fiksnom bežičnom mrežom, fibre to the kerb mreža zahteva instalaciju kablova,
vodova i uličnih kabineta i to zahteva dodatna ulaganja, što nije slučaj sa već pomenutom bežičnom
mrežom. Ovo dokazuje da je fiksna bežična tehnologija najekonomičnija tehnologija.
-8-
1.9. Fiksni bežični pristup je mnogo pouzdaniji od mobilne telefonije
Jedan od načina za realizaciju fiksne bežične pristupe mreže je korišćenje tehnologije mobilne
telefonije, tj. trajno instaliranje mobilnih telefona kao završnih tačaka. Ovo potseća na pristup
koji se predlagao od strane licenciranih mobilnih operatera, koji bi iskoristili svoju licencu
mobilne telefonije za fiksnu telefoniju. Međutim, korišćenje mobilne tehnologije za fiksne
bežične mreže je vrlo siromašan servis, jer bi obezbedio samo servis vezan za fiksnu telefoniju i
to veoma slabog kvaliteta (npr. loš prenos zbog radio fedinga, mogući prekidi veze usled
konverzacije). Činjenica je da mnogi servisi povezani sa mobilnom tehnologijom je potrebno da
prevazilaze mobilnu prirodu krajnjeg korisnika. Ovaj sistem mora da potraži odredište samog
korisnika da bi mu obezbedio direktni dolazni poziv kao i da mora da održava konekciju predaje
u toku razgovora. I to nije sve, pošto korisnička mobilna radio jednica ne zna gde se nalazi
najbliža bazna stanica, mora da koristi omnidirekcione antene. Omnidirekcioni prenos ima svoje
nedostatke kao što je interferencija tj. smetnje. U poređenju sa mobilnim telefonskim mrežnim
sistemom fiksni bežični pristupni sistemi su sastavljeni:
 za povezivanje nepokretnih korisnika;

 da obezbede dobre performanse, više direkcionih korisničkih antena, koje omogućavaju
veoma dobre mogućnosti i duži potencijalni domet;
 za rukovanje radio stanica sastavljeni za fikni bežični pristup;
1.10. Primena fiksnog bežičnog pristupa za javne telekomunikacione sisteme
Ffiksne bežične pristupne mreže u javnim telekomunikacionim sistemima imaju najopštiju

primenu za:
 seoske telefonske pristupne mreže;

 ISDN-a (Integrated Services Digital Network) sa osnovnom brzinom ;
 brz Internet pristup;
 brze konekcije za biznis korisnike;
 multimedialne servise;
Kao što je već poznato postoji puno različitih tipova bežičnih pristupnih mreža, počevši od
analognih bežičnih lokalnih petlja u telefonskim mrežama, preko digitalnih radio sistema za
bazni ISDN, pa sve do veoma velikih širina propusnog opsega i veoma brzih širokopojasnih
bežičnih pristupnih mreža i sistema. Generalno, može se reći da jednostavni sistemi rade na
niskim radio frekvencijama (oko 2 GHz) i nude malu brzinu ali u relativno dugačak domet, dok
širokopojasni sistemi rade na visokim frekvencijama (10Ghz pa sve do 42GHz), i nude velike
brzine ali imaju određen domet.
1.11. Alternativne tehnologije za lokalne petlje
Postoji bar pet različitih alternativnih tehnologaja koje se mogu uzeti u obzir kao konkurentne
fiksnoj bežičnoj tehnologiji a one su:
 vlastite bakarne mrežne infrastrukture;

 „nesvezana“ bakarna infrastruktura, verovatno korišćena u sprezi sa brzom modernom
tehnologijom xDSL;
-9-
 kablovski modemi korišćeni u sprezi sa lokalnom kablovskom TV mrežom (preko

koaksijalnog kabla)
 pristupne mreže na bazi vlakna;
 satelitske pristupne mreže;
Za nove operatere bez postojećeg premućstva, investicija u nove bakarne mreže može zahtevati
veliki kapital za ulaganje. Za nove operatorske zgrade nova infrastruktura vlakna je mnogo
pogodnija za realizaciju, zbog svog velikog kapaciteta i manjih dimenzija cevovoda koje
zahtevaju. Jedan par kablova koji sadrže mala optička vlakna zamenjuje kablove velikih prečnika
od 600-pari bakarnih kablova.
„Nesvezan“ pristup je najprihvatljiviji za nove operatere da bi dostigli kontrolu nad direktnim
bakarnim kablovima do korisnikakoristeći lokalne petlje već postojćih operatera. Tamo gde je
ovo izvodljivo i dobro sa ekonomskog stanovišta, bez sumnje novi operateri će ponuditi svoje
lokalne servise, a gde nije izvodljivo, iz bilo kog razloga, moraju se suočiti sa tri različita
problema: smanjivanje daljine prenosa telefonskog servisa, korišćenje drugačije tehnologije za
lokalne petlje ili da sa ove tehnologije pređu na neku bolju koja će obezbediti veći i brži prenos
kao na primer xDSL tehnologija.
xDSL je skraćenica gde „x“ (HDSL high ili ADSL asymemetric) menja bilo koju od različitih
tehnologija na istoj bazi Digital Subscriber Lines tehnologije koja je i pravo značenje poslednja
tri slova u složenici. HDSL omogućava prenos za 2 Mbit/s i to dupleks tehnologije (kako
downstream tako i upstream) podjednako. ADSL sa druge strane podržava mnogo veći kapacitet
downstream-a (8 Mbit/s) nego li upstream-a (512 kbit/s). Koristi se za online i multimedialne
servise interneta gde korisnik slabije koristi upstream. Problem koji poseduju ovi servisi tipa
xDSL kada se koriste u sprezi sa već postojećim bakarnim linijama prenosa je mnogo veći
dinamički domet nego li telefonski servis za koji su bakarne linije i postavljene. Mnogo veće
frekvencije koje se koriste za prenos xDSL-a vode do problema smetnji i šumova. Takođe,
kvalitet linija za prenos mora biti veoma dobar da bi uspele da podrže xDSL tehnologiju prenosa,
i ne sme postojati pojačavač, niti bilo kakav filter na liniji za prenos.
Kablovski modemi daju sličan potencijal od servisa kao što su xDSL servisi , ali za prenos
javnih telekomunikacionih servisa kroz uzpostavljenu koaksijalnu kablovsku TV mrežu.
Naravno, ovaj tip komunikacija dolazi u obzir jedino ako već postoje koaksijalne kablovske TV
mreže. Čak i kablovski TV operateri neće instalirati nove koaksijalne kablove, jer se tehnologija
koja se više koristi danas odnosi na vlakna. Međutim, kao što je već rečeno vlakna imaju svoje
mane jer zahtevaju velike i nove investicije u postavljanju vodova i kopanju za njihovu
instalaciju.
Satelitske pristupne mreže su veoma isplatljive, kako zbog svojih performansi, tako i zbog
njihove ekonomičnosti kada se koriste kao širokopojasne mreže. Međutim,
javnetelekomunikacione mreže su u većini slučaja bazirane kao point-to-point mreže, a satelitska
tehnologija je u tom slučaju veoma skupa.
1.12. Unbundled Access kao jaka konkurencija fiksnim bežičnim pristupnim

mrežama
Unbundled pristup je termin koji se odnosi na prenosnlinije koje su sastavljene od jednog većeg
nosioca, a ne više nosioca sastavljenih „u redu“ kao što je slučaj kod običnih bakarnih linija. U
mnogim zemljama širom Evrope i Amerike, kao i još nekim razvijenim zemljama, javila se
potreba za ovakvim mrežama. Za neke je to bio idealan način za izbegavanje wireless pristupa.
Međutim postoje razlozi zbog kojih će wireless ipak ostati kao solucija.
- 10 -
Unbundled pristup nastoji da omogući fer soluciju između bivših monopol operatera i novih
operatera. Stari monopolisti su primorani da dozvole konkurentnim operaterima da koriste deo
njihovih servisa, tako što će novi operateri moći da iznajme samo kablove u fizičkom smislu. Za
uzvrat biši monopolisti operateri će moći da koriste nove kanale i kablove koje bi novi operateri
postavili.
Na slici 1.6. pokazan je osnovni princip rada ovih sistema.
Slika 1.6. Unbundled pristup
„Fer“ solucija još uvek nije dovoljno pogodna za obe vrste operatera, jer postoji još mnoštvo
različitih nesuglasica oko tehnologija koje se trebaju koristiti (da ne bih došlo do međusobne
smetnje),za šta i kako se te tehnologije mogu koristiti, na kojim područijima, kao i različitih
nesuglasica oko ekonomskih aspekata. Dok se ove nesuglasice ne budu rešene, fiksni bežični
pristup nastavlja da jača i dobija nezavisnost kod nekih od novih operatera.
1.13. Prigovori na korišćenje radio prenosa
Postoje dva osnovna prigovora na korišćenje fiksnih bežičnih radio sistema:
 zabrinutost zbog efekata usled radio prenosa (electro-smog);

 zabrinutost oko sigurnosti prenosa i mogućnosti presluškivanja poruka od strane „treće
osobe“
Fiksni bežični sistemi ponekad koriste veoma direkcione antene (npr. paraboloidne antene) što
izgleda ima preteći efekat na stanovništvo. Ljudi se nose mišlju da su izloženi direktnim
zračenjima od strane takvih uređaja. Istina je da cela radi snaga signala takvog sistema je oko
100mW. Ova vrednost je čak jedna dvanaestina snage koju koriste mobilni telefoni, i mnogo
stotina puta manje od snage koju koriste bazne stanice mobilnih telefona, a još gore koliko
stotina puta manje od signala koji daju širokopojasne TV mreže. Dakle, snaga zračenja signala
koju koriste fiksne bežične pristupne mreže ni po bilo kom standardu nije opasna po zdravlje
ljudi, a pošto nikad ne dolazi u direktan kontakt sa ljudskim telom (za razliku od mobilnih
telefona) još manje.
Priče koja se odnosi na presluškivanje ovakvih sistema je besmislena. Ovako nešto je bilo
moguće kod starih analognih sistema, ali pošto je fiksni bežični pristup digitalan i zahteva veoma
komplikovane modulacije koje su imune na presluškivanje, kao i DES sisteme (Defence
Encryption System), nije više.
- 11 -
1.14. Komercijalne beneficije bežičnih lokalnih petlji u javnim mrežama
Dakle, postoji više beneficija zbog čega su sistemi bežične lokalnih petlji u sprezi sa pristupnim
mrežama povoljni. Ovo su neke od njih:
 brzo širenje tržišta za sve potencijalne servise;

 „sopstvena“ infrastruktura, pa na taj način WLL (Wireless Local Loop) osigurava veću
korisničku lojalnost;
 moderni WLL sistemi omogućavaju punu pokrivenost modernog ISDN-a i širokopojasnih
servisa ;
 lako i brzo „ubacivanje“ novih korisnika u mrežu;
 sa ekonomskog stanovišta mnogo isplativije rešenje (brži obrt kapitala);
 lakše i jeftinije planiranje infrastrukture.
- 12 -
2. Tačka-tačka (Point-to-point PTP) i tačka-više

tačaka (Point-to-multipoint PTM) bežični sistemi i
antene
Kao što je već poznato, kod fiksnih bežičnih pristupnih sistema i bežičnih lokalnih petlji
najzastupljeniji sistemi su tačka-tačka i tačka-više tačaka. Zbog toga je bitno objasniti njihove
karakteristike, osobine, kako se koriste i kakve antene mogu biti korišćene kod ovakvih sistema.
- 13 -
2.1. Karakteristike bežičnih sistema
Bežični sistemi se karakterišu isključivo aplikacijama za koje su i sastavljeni, različitih tehnika u

modulacionim tehnologijama koje se koriste za kodovanje radio signala i prirodi antena.
Međutim, ove tehničke razlike radio hardvera se odnose samo na varijacije u zavisnosti od
servisa i ostalih uticaja.
Tamo gde je potrebno uspostaviti komunikaciju između dve fiksne završne tačke čestih ili stalnih
baza, ima smisla razmatrati postavljenje stalnih tačka-tačka radio linkova. Sa druge strane,
komunikacija između dve tačke možda nije tako učestala pa na takvim mestima ima više logike
postavljanje ovakvih sistema nego li privremenih pool (any-to-any communication) sistema.
Osim simetričnih formi komunikacija, većinom tačka-tačka orjentisanih, postoje i asimetrične
forme komunikacija. Najjednostavniji asimetrični sistemi su simplex i half-duplex
komunikacioni sistemi. Simplex komunikacioni sistemi su najefikasniji tamo gde je samo jedan
smer komuniciranja potreban (npr. od kamere ka kontrolnoj sobi). Čak, i mnoge dvosmerne
komunikacije su daleko od simetričnih sistema jer je često potrebno mnogo više informacija za
prenos u jednom, nego li u drugom smeru. Internet korisnici pretraživanjem WWW-a (World
Wide Web-a) češće download-uju informacije na svoj računar nego li postavljaju na mrežu.
Bežični sistemi koji imaju asimetričnu prirodu komunikacija se mogu efikasnije projektovati u
odnosu na iste sa simetričnom prirodom ako se posmatra radio spektar. Široko gledano ovi
sistemi se mogu podeliti na 3 grupe:
 Tačka-tačka (point-to-point) PTP sisteme koji omogućavaju komunikaciju između dve

završne tačke
 Any-to-any sisteme koji omogućavaju komunikaciju između puno završnih tačaka
međusobom.
 Tačka-više tačaka (point-to-multipoint) PTM sisteme koji omogućavaju komunikaciju
između jedne tačke i više završnih tačaka, tako što više korisnika koristi istu baznu stanicu.
2.2. Tačka-tačka radio sistemi
Tačka-tačka radio sistemi se uopšteno koriste u javnim telekomunikacionim mrežama kao

međumesne mreže i ostale komunikacije linijskog tipa. Ovi sistemi omogućavaju linkove nalik
bežičnim međumesnim mrežama, spajajući dve završne tačke u komunikaciji. Kao i
širokopojasni radio sistemi sastavljeni su za prenos kroz linije, pa se zato koriste za optimizaciju
samih linkova. Tačka-tačka linkovi su obično opremljeni sa dve veoma usmerene antene. Dobro
usmerene antene su one koje najveći deo svoje radio energije usmeravaju ka željenom pravcu.
Tipični tačka-tačka bežični radio sistem pokazan je na slici 2.1.
Slika 2.1. Tipičan tačka-tačka sistem

- 14 -
Sistem se sastoji od dva radio signala i dve antene na predajnoj i prijemnoj strani terminala.
Antene su projektovane da osiguraju svaki dolazni signal sa predajnika. Kod idealnog sistema
ceo odlazni radio signal se generiše na prijemu. Ukoliko je ovo moguće nije potrebna velika
snaga predajne antene da bi signal bio dovoljno kvalitetan uz postojanje šuma. Međutim, u
realnom slučaju tako nešto nije moguće pa zato dolazi do konflikta dva interesa:
 Koristan signal se usled postojanja atmosfere oslabljuje na putu od predajne do prijemne

antene. Vremenski uslovi kao što su atmosferske padavine dovodi do pojave fedinga. Zbog
toga se mora emitovati znatno jači signal da bi dovoljno dobar koristan signal primio na
strani prijemnika i kako bi se pokrile margine fedinga.
 Ako se pošalje jak signal postoji verovatnoća prebacivanja preko željene prijemne antene.
Jak signal može putovati dalje nego tamo gde je potrebno da stigne i time narušiti blisku
zonu prijemne antene.
Radio frekvencijski band koji se koristi kod tačka-tačka sistema ne može lako proći kroz
prepreke koje se nameću tokom emitovanja signala tako da se mora bezbediti linija vidljivosti
antena. Linija vidljivosti se obično obezbeđuje prilikom instalacija antena, međutim, ovako nešto
je veoma teško obezbediti. Obezbeđivanje linije vidljivosti između predajne i prijemne antene
povećava cenu samog sistema. Tačno je da se ona može (mora) postići skoro kod bilo kog tačka-
tačka sistema, ali je pitanje koliko visoke moraju biti obe antene.
2.3. Any-to-any radio sistemi

Većina any-to-any sistema su sastavljeni da omoguće privremene tačka-tačka komunikacije između bilo
koje dve završne tačke iz ukupnog broja uređaja. Slika 2.2. ilustruje tkz. HIPERLAN bežičnu mrežu
sastavljenu za komuniciranje PC računara jednog biznis korisnika. U ovom slučaju radio spektar signala
se koristi kao deljivi medium. Bilo koji od računara je u mogućnosti da komunicira sa drugim preko
tačka-tačka sistema.
Slika 2.2. Any-to-any komunikacioni sistem
Any-to-any bežični sistemi su efikasni u obezbeđivanju konekcije između relativno velikog broja
povezanih korisnika. Činjenica da svaki mogući par korisnika ima vrlo malo informacije kojom
komunicira, ovakav sistem trajno postavljenih tačka-tačka sistema može biti vrlo neekonomičan,
kako sa aspekta radio spektra, tako sa aspekta finansija. Dozvoljavanjem velikog broja korisnika
da koriste isti radio spektar, dobija se mnogo efikasniji i ekonomičniji sistem. Međutim, ovako
efikasan sistem za radio spektar ima i svoju cenu. Problem svakog any-to-any sistema je
direktivost radio talasa koja je nepoznata. U poređenju sa tačka-tačka antenama, omnidirekcione
- 15 -
antene imaju mnogu slabiju moć direktivnosti. Takođe, problem nastaje u obezbeđivanju samog
sistema kao i velikoj interferenciji.
2.4. Tačka-više tačaka radio sistemi
Tačka-više tačaka radio sistemi se sastoje od baznih stanica i velikog broja daljinskih stanica
pokazanih na slici 2.3. U ovakvim sistemima radio prenos nije simetričan kao kod tačka-tačka
radio sistema. Kod tačka-više tačka sistema, mora se posmatrati downlink i uplink nezavisno. U
downstream smeru isti signal je prenesen do svakog pretplatnika u ćeliji ili sektorskoj oblasti. Da
bi se ovako nešto postiglo potrebno je koristiti antene sa velikim uglom emitovanja. Na slici 2.3.
koristi se jedna omnidirekciona antena radi prenosa downstream signala do svake tačke. Rezultat je
ćelijska oblast.
Slika 2.3. Tačka-više tačaka radio sistem
Alternativno , sektorska antena se može malo više usmeriti u odnosu na svoje karakteristike.
Radio modulacija u downstream-u i višepristupna šema tačka-više tačaka sistema se mora
projektovati tako da daje čisti i tačan signal svakom pretplatniku bez smetnji od ostalih baznih
stanica i drugih pretplatnika.
U upstream smeru, postojeći radio spektar se deli između svih aktivnih terminala. Ovo obavlja
višepristupna šema.
2.5. Direktivnost, pojačanje i dijagram zračenja antene
Pojačanje antene je mera sposobnosti „fokusiranja“ antene. Predstavlja odnos snage signala
antene duž glavnog pravca prostiranja i snage koja bi se mogla prenesti istom putanjom ako bi
bilo koju antenu zamenili fiktivnom izotropnom antenom koja nije usmerena nego zrači u svim
pravcima podjednako. Pojačanje nema jedinicu ali se njegov nivo daje u dB (decibelima). Efekat
usmeravanja antene i njeno pojačanje se obično daju dijagramom zračenja antene. Na slici 2.4.
dat je dijagram zračenja obe antene, i fiktivne izotropne i tipične antene koja se koristi u tačka-
tačka sistemima.
- 16 -
Slika 2.4. Dijagram zračenja za izotropnu i tipičnu antenu za tačka-tačka sisteme
Sivi krug na slici 2.4. ilustruje dijagram zračenja izotropne fiktivne antene. Centralna tačka je
zamišljena tačka u kojoj je antena locirana. Razdaljina između imaginarne tačke i krive koja
zaklapa krug u datom pravcu, predstavlja relativnu snagu radio signala koji se predaje od antene.
Pošto ova antena podjednako zrači u svim pravcima, razdaljina od centra u svim pravcima
obrazuje kružnicu. Za razliku od izotropne antene, tipične tačka-tačka antene su napravljene tako
da pojačaju signal u jednom datom pravcu. Usmeravanje antena ima dve prednosti. Prva je da se
snaga signala na prijemu povećava i time se ostvaruje bolji prijem. Druga je da se signal može
manje preslušavati i ima manje interferencije od strane drugih korisnika.
Drugi dijagram zračenja antene na slici 2.4. je dijagram direkcione antene tačka-tačka sistema.
Antena je postavljena da pokriva položaj od 50̊ u odnosu elevacionu ravan. Kao i u slučaju
dijagrama kod izotropne antene, razdaljina od centralne tačke do linije dijagrama predstavlja
relativnu snagu signala u datom pravcu. Razlika je u tome što je snaga signala glavnog pravca
zračenja mnogo veća u odnosu na isti kod izotropne antene. Postoje i tzv. nulte tačke dijagrama
zračenja antene gde nema transmisije signala ali i tačke gde je zračenje najjače. Usmerenje
antene je napravljeno u cilju povećanja pojačanja antene i smanjivanja neželjenih refleksija. Kao
na slici 2.4. dijagram zračenja antene daje se u decibelskoj skali, da bi se pokazala razlika u
odnosu na izotropnu antenu. Jedinica je zato u dBi. dBi se može izačunati po sledećoj formuli:
snaga izračenog signala u W / m 2 date antene

Pojačanje u dBi  10 log10
snaga izračenog signala u W / m 2 izotropne antene
2.6. Antene sa velikim pojačanjem u tačka-tačka sistemima
Antene koje se najčešće koriste kod tačka-tačka sistema su paraboloidne reflektor antene na
nešto nižim frekvencijama kao i Yagi antene. Paraboloidne antene kao što je antena sa slike 2.5.
su najčešće korišćene antene u mikrotalasnim radi tačka-tačka sistemima na frekvenciji od 7GHz
za zemaljske komunikacije i 4GHz i 6GHz za satelitske radi komunikacije. Ovakve antene rade
na principu ogledala kao što je pokazano na slici 2.6.
- 17 -
Slika 2.5. Paraboloidna reflektor antena Slika 2.6. Osnovna konstrukcija tačka-tačka terminala
Na slici 2.6. ilustrovana je osnovna konstrukcija tačka-tačka terminala. Slika pokazuje slanje i
primanje radio signala paraboloidne antene, kao i interakciju sa vodom. Radio signal se generiše
u radio jedinici i prenosi se pomoću voda do mesta fokusa paraboloidne reflektor antena, gde se
dalje plasira u slobodan prostor. Antene paraboloidnog oblika se ponašaju kao reflektori.
Pojačanje antene zavisi od tri osnovna faktora:
 Oblika i konstrukcije same antene tj. fizičkih svojstva antene;

 Veličine antene;
 Frekvencije nosioca signala.
Yagi antene su takođe veoma korišćene antene sa veoma velikim pojačanjem u niskim
frekvenciskim opsezima, a najčešće se koriste za prenos televiziskog signala. Prednost Yagi
antena je njihova mala cena i jednostavna konstrukcija. Uopšteno, što je antena fizički veća to je
pojačanje antene bolje. U slučaju paraboloidnih reflektor antena oblast gde antena zrači, koja je
ortogonalna u odnosu na pol antene, je veoma bitan i kritičan faktor. Pošto je većina
paraboloidnih antena sfernog oblika, njihova oblast zračenja je proporcionalna kvadratu
poluprečnika same polusfere. Na primer antena koja ima poluprečnika od 60 cm ima četiri puta
bolju oblast zračenja nego antena sa poluprečnikom od 30 cm, a u decibelima čak 6 dB jača. To
znači da ako se dva puta poveća poluprečnik ili frekvencija antena daje pojačanje od 6 dB.
Frekvencija nosioca je takođe veoma bitan faktor efektivnosti antena. Što je veća talasna dužina
radio nosioca signala, potrebna je antena većih dimenzija da bi primila signal. Takođe, niže
frekvencije zahtevaju veće antene. Tipična paraboloidna reflektor antena sa poluprečnikom od
30 cm koja se koristi na frekvenciji od 26 GHz ima pojačanje od oko 35 dBi, dok antena koja sa
istim dimenzijama koja se koristi na frekvenciji od 38 GHz ima pojačanje od oko 39 dBi. Ako bi
povećali poluprečnik dva puta tj. na 60 cm iste antene bi imale pojačanje od oko 41 dBi i 45 dBi
respektivno, a sa poluprečnikom od 120 cm 47 dBi i 51 dBi respektivno. Pojačanje antene se
može izraziti sledećom formulom:
Pojačanje antene  66.7  D 2 f 2

 18.2  20 log10 ( D)  20 log10 ( f )    dBi
gde je D poluprečnik antene dat u metrima, a f frekvencija data u GHz.
- 18 -
2.7. Dijagram tačka-tačka antena i njihovo pojačanje
Na slici 2.7. prikazan je dijagram tipične tačka-tačka antene. Može se primetiti da antena ima
veoma veliko pojačanje duž svog pola i veoma uski otvor. Ovo je kriva data za usku tačku na 0̊
od pola antene. Otvor je širina prenesenog radio snopa u stepenima (slika 2.8.). Otvor odgovara
zamišljenoj rupi u zamišljenoj sferi koja okružuje antenu. Kroz taj otvor možemo zamisliti da se
cela snaga izrači. U stvarnosti to nije baš tako jer se cela snaga ne može izračiti u istom pravcu,
tako da nam je potrebo pravilo za definisanje oblasti otvora. Pravilo je da se otvor definiše da
uključi sve uglove zračenja antene gde je signal veći od 3 dB u odnosu na maksimalnu vrednost.
Ova veličina se naziva trodecibelska širina zračenja antene.
Slika 2.7. Dijagram paraboloidne tačka-tačka antene
Tipična vrednost pojačanja tačka-tačka antena nalazi se između 28 dBi i 50 dBi, a širina
propusnog opsega je veoma mala (od 0.5̊ do 7̊ kako horizontalno tako vertikalno). Kao što je već
rečeno, pojačanje antene je mera sposobnosti antene usled transmisije da fokusira (grubo rečeno)
odlazni signal od predajnika duž jednog pravca zračenja. Činjenica da antena može da radi sa
podjednako velikim pojačanjem bez obzira dali predaje ili prima signal, na prvi pogled ne
izgleda očigledno. Da bi jedan link imao najbolje performanse poželjno je da oba kraja u
Slika 2.8. Otvor antene

- 19 -
komunikaciji sadrže antene sa velikim pojačanjem da bi se duž linka povećala snaga signala i
poboljšali različiti efekti tokom prenosa.
Veoma direkcione antene se takođe, često, koriste u daljinskim stanicama u tačka-više tačaka
sistemima. U daljinskim stanicama jedini željeni signal je signal koji dolazi od centralne ili
bazne stanice. Ako je daljinska stanica fiksirana (kao u slučaju fiksng bežičnog radio sistema),
onda će signal od bazne stanice dolaziti uvek iz istog, fiksiranog pravca. Osim toga, željeni
signal od daljinske stanice do bazne stanice će takođe uvek biti u jednom smeru. Sve ovo govori
o tome koliko je korišćenje direkcionih antena neophodno.
2.8. Antene u baznim stanicama kod tačka-više tačaka sistema
U baznim stanicama kod tačka-više tačaka sistema koriste se antene sa manjim pojačanjem.
Manje pojačanje antene odražava se potrebom antene da predaje i prima signal od velikog broja
daljinskih stanica kroz sektor antene.
Najjednostavniji tip ovakvih antena je omnidirekciona ili izotropna antena. U praksi
najjednostavnija realizacija omnidirekcione antene je dipol antena. Ona se obično sastoji od
jedne žice, metalnog postolja ili jarbola. Dužina dipola je uparena sa frekvencijom radio nosioca.
Na slici 2.9. prikazana je dipol antena u baznim stanicama u obe ravni kako u azimutalnoj, tako i
elevacionoj ravni.
Slika 2.9. Omnidirekciona dipol antena u baznim stanicama i dijagram antene
Veoma je bitno napomenuti da iz dijagrama elevacione ravni dipol antene, prikazanog na slici
2.9., možemo videti da ova antena nije striktno omnidirekciona antena, nego da je jedino slab
radiator vertikalno naniže i vertikalno naviše. Mnogi korisnici mobilne telefonije se često pitaju
kako je moguće da je signal nekad tako slab bez obzira na to što stoje direktno ispod bazne
stanice. Ipak, pravilo je takvo da je dipol antena omnidirekciona antena jer radio mrežne
dizajnere generalno najviše zanima prenos kroz horizontalnu ravan zemljine površine nego li
prosipanje signala u prostor.
Na slici 2.10. prikazan je tipičan uzorak zračenja (Radiation Pattern Envelope RPE) sektorske
antene kao alternativnog tipa antene u baznim stanicama. Dizajneri prave sektorske antene bi
imali malo drugačiji dijagram u odnosu na dijagram sa slike 2.10. jer bi prava bila kriva linija.
Sektorska antena čiji je dijagram pokazan na slici nema nameru da prikaže samo jedan pravac
zračenja antene, nego celokupno zračenje sektora od 90̊. Sektorske antene se mogu
- 20 -
konstruktovati na više načina: kao reflektor sa snopom zračenja, kao male antene tipa Yagi
antene ili kao horne antene.
Slika 2.10. Tipični uzorak zračenja sektorske antene
2.9. Drugi tipovi antena
Kao što je već rečeno do sad postoji više tipova antena koje se mogu koristiti u fiksnim radio
sistemima, kao što su paraboloidne antene, male patch antene i dipol antene. Međutim, postoje
još neke vrste antena koje još uvek nisu spomenute, a ipak se koriste u fiksnim bežičnim
sistemima.
Horna antena
Kao što i njihovo ime kaže, horne antene su fizički oblika horne ili levka. Kod nekih tipova
hornih antena kao što je prikazano na slici 2.11. oblik je veoma precizno napravljen da bi se ona
ponašala kao reflektor antena.
Slika 2.11. Horna antena sa velikim pojačanjem koja se koristi

u dugim tačka-tačka linkovima
- 21 -
Slika 2.12. Fotografija tri horne antene dugačkog mikrotalasnog

tačka-tačka linka
Ovakav tip antena se ponekad koriste kao alternativa paraboloidnim antenama na relativno
niskoj frekvenciji ispod 7GHz u tačka-tačka sistemima (slika 2.12.). Princip rada ovakvih antena
je veoma sličan principu rada paraboloidnih antena. Horne antene su obično sastavljene tako da
bi se zaštitile od kiše i drugih nepovoljnih uslova. To se može jednostavno postići
projektovanjem antene tako da gornji deo antene bude proširen ispod donje „usne“ . Ponekad je i
sam materijal od koga je antena izgrađena takav da ne dozvoljava smetnje usled vremenskih
nepogoda. Horne antene pokazane na slikama 2.11. i 2.12. nemaju široku primenu u radio
pristupnim mrežama, međutim, malo drugačije horne antene se koriste. To su optički
prepravljene horne antene. Kod ovakvih antena, sočivo je relativno jednostavno i lako za
proizvodnju (prikaz ovakve antene slika 2.13.)
Slika 2.13. Optički prepravljena horna antena
Sočivo je obično smešteno na prednjem kraju levka da bi prepravilo radio snop koji se plasira iz
antene. Sočivo je sastavljeno od dielektričnog materijala koji fokusira ili rasejava radio talase u
istom pravcu kao što stakleno sočivo rasejava ili fokusira svetlostne zrake.
- 22 -
Planarna antena
Zbog javne osetljivosti na montiranje velikih i neuglednih antena na spoljašnjim fasadama

zgrada, proizvođači su se potrudili da naprave manje fizički i lepšeg izgleda antene. Rezultat
toga je pojavljivanje planarnih ili flat plate antena. Ideja je u tome da komšiluk i prolaznici,
prolazeći pored antene ne mogu ni da je primete.
Slika 2.14. Konstrukcija planarne antene
Na slici 2.14. prikazana je jedna planarna antena i cela njena konstrukcija. Iako planarne antene
imaju veoma ugodan izgled, one nemaju baš najbolje tehničke performanse i nisu uvek
zadovoljavajuće.
Kao što je pokazano na slici unutrašnja konstrukcija planarne antene kompresuje niz malih
antena nalik dipol antenama. Svaka od tih malih antena ima individualne omnidirekcione
karakteristike. Međutim, spajanjem primajućih signala svih mini antena iz niza možemo ojačati
signal na prijemu iz određenih pravaca. U međuvremenu, signali primljeni iz različitih pravaca
se međusobno potiru. Fizički prostor i mesto postavljana niza ovih mini antena se mora dobro
izabrati jer je od velike važnosti pojačanje signala i oslabljivanje neželjenih signala iz drugih
pravaca.
- 23 -
3. Bežična lokalna petlja (Wireless Local Loop WLL)
Pojam bežična lokalna petlja (WLL), za razliku od širokopojasnog bežičnog pristupa, je

sinonim za radio pristupne mreže dizajnirane za uskopojasne (tj. manje brzine bitova ili uski
propusni opseg) aplikacije, posebno kao sredstvo javne komutirane telefonske mreže (POTS) ili
ISDN osnovne brzine prenosa (Integrated Services Digital Network-digitalna mreža integrisanih
usluga). U ovom poglavlju ćemo predstaviti glavne karakteristike WLL sistema, kao i pregled
nekih od komercijalno dostupnih proizvoda. Takođe, ćemo koristiti pregled arhitektonske
strukture tipičnog standardizovanog sistema (koristeći kao primer DECT), i razgovarati o
korišćenju mobilnih telefonskih mrežnih tehnologija za pružanje fiksnog bežičnog pristupa.
- 24 -
3.1. Korišćenje i karakteristike sistema bežičnih lokalnih petlji
Sistemi bežičnih lokalnih petlji (WLL) mogu da se koristiti za jedan od dva razloga:
 od strane dominantnih javnih telefonskih mrežnih operatera u regijama sa slabom

kablovskom infrastrukturom, pružajući osnovnu telefonsku uslugu;
 od strane novih konkurentnih operatera koji žele da izgrade sopstvenu infrastrukturu
pristupne mreže.
WLL sistemi za male brzine telefonskih aplikacija obično su dizajnirani da rade u domenu radija
1 - 3 GHz. Konkretno, postoji niz tačka-više tačaka sistema koji rade na opsezima 2.1 GHz, 2.2
GHz i 3.5 GHz (3.4 – 4.2 GHz). Neka primena, je takođe izrađena u radio telefonskoj tehnologiji
(uključujući DECT tehnologiju i evropski sistem digitalne telefonije) za pružanje „ograničene
mobilnosti“ oblika lokalne telefonske mreže za pristup. Osim toga, postoji i niz drugih tačka-
tačka vrsta sistema u nelicenciranom propusnom opsegu koji koriste neki operateri. Tačka-više
tačaka sistemi mogu se svrstati u jedan od dve široke vrste:
 Sisteme koji uključuju koncentracionu funkciju, koji povezuju više udaljenih telefona putem
radio veze i bazne stanice na jedno V5.2 stablo (Slika 3.1) ;
 Sisteme bez koncentracione funkcije .
Prednost korišćenja koncentričnog interfejsa kao što je to V5.2 port je potreba za povezivanjem
bazne stanice na daljinski prekidač. To može sačuvati značajan iznos troškova. Taj interfejs je
određen od ETSI (Evropskog instituta za telekomunikacione norme) kao pristupni mrežni
interfejs,a ekvivalent mu je severnoamerički interfejs TR-303.
3.2. Pristupni mrežni interfejs
Nastajanja novih tehnologija (uključujući vlakna, kao i radio) u pristupnim mrežama između
pretplatničkih zahteva i strane operatera donele su nove probleme i mogućnosti. Problemi
proizlaze iz potrebe da se uloži napor kako za standardizaciju novih interfejsa, tako i za
mogućnost novih usluga funkcionalnosti sistema, a time je omogućeno, mrežno restruktuiranje i
optimizacija troškova. Definisane su dve vrste interfejsa za standardizaciju rada na polju p
tehnologije za prenos kod pristupnih mreža. To su interfejsa za lokalnu razmenu (LE) u
pristupnoj mreži (AN) (V5-interfejsa određen po ETSI), i pretplatnički mrežni interfejs (SNI).
Slika 3.2. ilustruje ova dva interfejsa.
- 25 -
Slika 3.1. Tačka-više tačaka i više tačka-tačka

arhitekture WLL sistema
Slika 3.2. Interfejs pristupne mreže
- 26 -
3.3. ETSI V5-interfejs

Radi modernizacije Istočno Nemačke telefonske mreže i uvođenjem njene Opal (optičke
pristupne linije) tehnologije, Deutsche Telekom je prepoznao potencijal za uštedu u liniski
postavljenu pristupnu mrežu, u razmeri broja klijenata i telefonskih portova potrebnih za
razmenu, kao i u broju telefonskih centrala potrebnim za snabdevanje datog regiona. Ovo može
biti učinjeno putem uključivanja koncentracije funkcija unutar Opal mreže. To je dovelo do
razvoja ETSI V5-interfejsa.
Kao što pokazuje Slika 3.3., pristup mreži jedino zahteva podršku suficitne veze za stvarni broj
telefonskih poziva koji su u toku. Istorijski gledano, bakarne pristupne mreže su obezbedile
trajnu vezu za svaku liniju krajnjeg korisnika (Slika 3.3b). Ova konfiguracija zahteva mnogo
više veza unutar pristupne mreže i još mnogo lokalnih portova za razmenu.
Slika 3.3. Efekat koncentrične funkcije u pristupnoj mreži
Na primeru slike 3.3., mogu se videti terminali deset krajnjih korisnika koji su povezani u
lokalnu razmenu. Pretpostavlja se, da se najviše dva terminala koriste istovremeno. U slučaju
slike 3.3a., koncentrična funkcija (npr. jednostavna switching funkcija) unutar pristupne mreže,
osigurava da se samo dve konekcije moraju odvijati i da je samo dva porta obavezano na
razmenu. Na slici 3.3b., koncentracija je obuhvatla pristupnu mrežu, tako da je potrebno deset
konekcija i deset portova za razmenu. Pre nego li pristupna mreža može preuzeti koncentraciju
funkcije, nova procedura signalizacije mora biti definisana, budući da inače ne bi bilo moguće
znati (samo po portu porekla) koji klijent želi upućivanje poziva. Ove informacije zahteva
lokalna centrala da bi ispravnom klijentu bio naplaćen poziv. Slično tome, za dolazne pozive,
lokalna centrala mora biti u stanju da prepozna kom odredištu poziv treba biti preusmeren. Tu
signalizaciju je ETSI definisao kao V5.1 i V5.2 interfejse.
V5.2 interfejs
V5.2 interfejs je definisan kao ETSI standard ETS 300 347. Time se definiše metoda za
povezivanje i do 480 klijentskih linija sa kapacitetom od 64 Kbit / s (480 jednostavnih
telefonskih linija, 240 ISDN osnovnih brzina pristupa ili 16 ISDN primarnih pristupnih linija)
preko pristupne mreže za telefonsku ili ISDN lokalnu razmenu. Pristupne mreže mogu biti
- 27 -
povezane pomoću linija za lokalnu razmenu koje imaju brzinu i do 2 Mbit / s. Na slici 3.4.
ilustrovan je V5.2 interfejs.
Slika 3.4. V5.2 interfejs
Budući da je interfejs V5.2 predviđen za koncentracijonu funkciju kako bi se obuhvatila

pristupna mreža, broj „saobraćajnih“ kanala na V5.2 interfejsu (između AN i LE) može biti
manji od broja klijenata potrebnih za povezivanje sa AN. Protokol V5.2 je veoma složen
protokol, i nije u potpunosti pokriven u ovom razmatranju.
Glavni elementi i pojmovi interfejsa su:
 noseći kanal - ovo je kanal sa brzinom od 64kbit / s koji se koristi za prenos telefonskog
signala ili ISDN podataka;
 noseći komunikacioni kanalni protokol (BCC) - ovo je protokol koji omogućava LE za
kontrolu AN u raspodeli nosioca kanala. Ovo je jedan od podataka koji se mogu prenositi
informacionim putem;
 komunikacioni put - ovaj put je potreban radi prenosa signalizacije podataka ili informacija
preko V5.2 interfejsa. Osim BCC protokola, komunikacioni put se koristi i za prenos ISDN
D-kanala za signalizaciju i paketske podatke (nastao za razne ISDN komunikacije klijenata);
 komunikacioni kanal - ovo je podela od 64 Kbit / s na V5.2 interfejsu koja nosi
komunikacioni put;
 logički komunikacioni kanal - ovo je grupa od jednog ili više komunikacionih kanala;
 fizički komunikacioni kanal - je stvarn 64 Kbit / s vremenski slot podelken na V5.2
interfejsu za nošenje logičkih komunikacionih kanala. Fizički komunikacioni kanal kanal je
sastavljen za komunikaciju i signalizaciju, i ne može se koristiti za nošenje nosilaca kanala;
 aktivni komunikacioni kanal - ovaj kanal je fizički komunikacioni kanal koji trenutno nosi
logički komunikacioni kanal. Kada logički kanal nije nošen od strane aktovnog
komunikacionog kanala onda on postaje standbay komunikacioni kanal;
 standbay komunikacioni kanal - ovaj kanal je fizički komunikacioni kanal koji trenutno ne
nosi logički komunikacioni kanal.
- 28 -
V5.1 interfejs
V5.1 interfejs je jednostavnija verzija od V5.2 interfejsa u kojem se osobina koncentracije ne

uključuje. Kao rezultat toga, uvek postoji onoliko 64 Kbit / s kanala koji su trajno spojeni na LE,
koliko ima 64 Kbit / s telefonskih kanala predstavljenih krajem kupacu. Iako ne postoji
mogućnost za koncentraciju kao što je slučaj sa V5.2, V5.1 dozvoljava individualni 64 Kbit / s
kanala ili BRI (Basic Rate ISDN pristupni vod) portove koji mgu biti konsolidovani u grupama
od 30 linija, a svakih 30 mogu biti prezentovani na jednom E1 (2 Mbit / s) portu interfejsa za
lokalnu razmenu. Operateri V5.1 obično posmatraju kao prvi korak ka V5.2 interfejsu. To
dozvoljava usvajanje novih proizvodnih tehnologija pristupnih mreža, dok se kompletana
specifikacija i razvoj koncentracije funkcija (V5.2) ne dogodi. Međutim, sada kada V5.1 počinje
da pada u senku mnogi proizvođači nude V5.2 interfejs.
3.4. Komercijalno dostupana telefonija i Basic Rate ISD sistemi bežičnih lokalnih
petlji
Veliki broj sistema razvijeni su od strane raznih proizvođača za telefon i ISDN aplikacije
bežičnih lokalnih petlji. Ovi sistemi imaju za cilj da obezbede za telefonski servis i za uslugu za
punu 64 Kbit / s konekciju. Ovi sistemi koriste različite i uglavnom nestandardizovane radio
interfejse i tehnike modulacije, ali imaju veliki broj zajedničkih obiležja:
 oni obično koristite manje brzine ili ograničenu propusnost kanala radi prenos jednostavnih
glasovnih kanala (npr. 8-10 Kbit / s ili 4 kHz za govorni kanal);
 oni su relativno dugački sistemi, a time pogodni za pružanje pokrivenosti velikh (tipično
ruralnih) područja;
 oni koriste modulaciju sistema koja omogućava adekvatni telefonski i faks signal, ali i
kvalitetan prenos pretplatničkog terminala postizanjem niskih troškova usluga.
Jedna od sve popularnijih tehnika višestrukog pristupa koja se koristi za ovu vrstu manjih brzina
prenosa je sistem CDMA (Code Division Multiple Access). CDMA je pogodan za primenu, jer
je relativno imun na slabljenje signala i smetnje, a time i relativno robustan. Kao rezultat toga, on
je jeftin i jednostavan za instalaciju. CDMA ima relativno niske brzine prenosa za pojedinačne
korisničke kanale u odnosu na ukupnu propusnost radio opsega koji se koristi u tačka-više
tačaka sistemima. Primeri ove tehnologije su Lucent Technologies' Airloop sistem, Proximity
Northern Telecom sistem (Nortel), Airspan (sistem razvijen od strane DSC u saradnji sa
British Telecom-om), kao i niz drugih. Međutim, koji od ovih sistema će uspeti dugoročno da
preživi jedino preostaje da se vidi. Kritična će biti cena usluga po korisniku, kao i tehničke
performanse samih sistema. Pored ovih WLL sistema, tu su i brojni pokušaji javnih operatera
koji koristite DECT tehnologiju kao alternativni način WLL-a.
3.5. DECT (evropski sistem digitalne telefonije)
DECT standardi, razvijeni od strane ETSI, narasli su u sofisticirani set tačka-više tačaka radio
sistemskih tehničkih podataka. Inicijativa za njihov razvoj rasla je iz želje da se razvije
zajednički bežični interfejs CAI (Cammon Air Interface) za digitalnu širokopojasnu bežičnu
telefoniju. Pored toga, brojna druga obilježja su izgrađena:
 bezbednosne mere protiv neovlašćenog korišćenja aparata i presluškivanje razgovora;
- 29 -
 praćenje mobilne stanice - tako da dolazni pozivi mogu biti prosleđeni DECT telefonom
korisniku, bez obzira na to gde se nalazi;
 pun handover za sve mobilne stanice iz jedne ćelije u sledeću;
 mogućnost obezbeđivanja ispravnog funkcionisanja ISDN-a i prenosa podataka preko DECT
terminala i to pri punoj brzini prenosa od 64 Kbit / s ;
 kompatibilnost DECT protokola sa OSI sistemom (kako bi se omogućilo da svi sistemi budu
kompatibilni bez obzira što je oprema različitih proizvođača).
Budući da je ovaj standard po svojoj arhitekturi i obliku izuzetno dobar, bitno je objasniti princip
njegovog rada i vizualno (slika 3.5.). Specifični WLL standardi se razvijaju tako da koriste sve
delove ili samo deo DECT standarda. Slika 3.5. ilustruje referentni model DECT sistema.
Slika 3.5. Referentni model DECT standarda
Najvažniji deo DECT-a je radio zajednički vazdušni interfejs, D3. Ovo omogućava spajanje
mobilnog radio terminala (PT) i fiksnog radio terminala (FT) upotrebom bežične (tj radiolink )
veze. Činjenica da interfejs omogućava u komunikaciji korišćenje uređaja proizvedenih od
različitih proizvođa, olakšava instalaciju celog sistema. Na taj način, jedino se moraju instalirati
bazne stanice, a uređaji se mogu prodati putem maloprodajnih kanala. Prednosti DECT
interfejsa su bežična telefonska tehnologija visokog kvaliteta govora koju pruža digitalna
radiorelejna veza, i ekstra bezbednosne mere radi zaštite od presluškivanja i neovlašćenog
korišćenja. Dodatnu sigurnost korisničkoj indentifikaciji pružaju sredstva za šifriranje
(encryption) podataka i smart kartica (tzv. DECT Authorisation Modul, DAM).
- 30 -
DECT handover
Interfejsi D1 i D2 kao i funkcija HDB (Home Data Base) i VBD (Visitor Data Base)
omogućavaju primanje dolaznih poziva u velikoj oblasti DECT mreže i roming između ćelija.
Svaki fiksni radio terminal kontroliše ćeliju pomoću DECT radio mreže. Roming između ćelija
se ostvaruje pomoću funkcija VDB i HDB. Handover (prebacivanje) u DECT mreži vrši se
tako što sama mobilna stanica odlučuje od koje bazne stanice prima najjači signal, a zatim se
sama povezuje na tu bazne stanice. Kada signala iz susedne bazne stanice postane jači, uređaj
inicira prebacivanje na ovu baznu stanicu i kontroliše proces prenosa. To omogućava brže i
pouzdanije prebacivanje čak i od onog koji je postignut u mrežama mobilne telefonije. Ova
metoda se poredi sa mobilnom stanicom GSM u kojoj komutacijski čvor mobilne mreže i
bazna stanica kontrolišu prebacivanje na osnovu podataka dobijenih od mobilnog terminala.
Odluka da se pokrene prebacivanje mobilne jedinice u DECT sistemima temelji se na merenju
RSSI (Received Signal Strength Indicator), C / I (mera signala nosioca i smetnje) i BER
(Bit Error Rates) alternativnih signala.
Sposobnost da se komunikacija prebacuje u susedne bazne stanice može biti korisno sredstvo za
prevazilaženje smetnji nastalih usled teških kiša na određenom području pokrivenosti bazne
stanice, ili za premošćavanje vremena kada je došlo do kvara na hardveru.
Koncept radio relejnih stanica u DECT sistemima
Glavni problem koji čini ekonomski neisplatljivim DECT kao tehnologiju za WLL je njegov
ograničen domet. U rasponu od jednog skoka unutar DECT sistema domet je relativno ograničen
(tipično 200 m), iako pod idealnim uslovima sa vrlo jakom antenom bazne stanice, može se
postići nekoliko kilometara. Uložen je napor u dizajn sistema da bi se našlo sredstvo za
proširenje opsega. Koncept radio relejnih stanica omogućava spajanje nekoliko radio linkova
kako bi se dopustilo da mobilna radio stanica (PT) prebaci signal malo dalje do fiksnog radio
terminala (FT). Relejne stanice mogu biti ili fiksne relejne stanice (FRS) ili mobilne relejne
stanice (MRS), kao što prikazuje slika 3.6.
Slika 3.6. DECT fiksne i mobilne relejne stanice
DECT D3-interfejs
DECT radiokomunikacijski interfejs je dizajniran tako da bude kompatibilan sa OSI modelom.

On obuhvata slojevite protokole za fizički sloj, nadzor pristupa medijumu i upravljanje veze za
- 31 -
podatke kako za korisničku ravan (U-ravan) tako i za kontrolnu ravan (C-ravan), kao što
prikazuje slika 3.7.
Slika 3.7. Referentni model DECT protokola
Protokol C-ravni se koristi za podešavanje i regulaciju veze (kao što je telefonska signalizacija).
Protokol U-ravni je složen protokol a koristi se tokom faze razgovora poziva ili tokom veze – a
odnosi se na prenošenje korisničkog govora ili podataka. Donji sloj upravljanja inicira skup
funkcija upravljanja mrežom za praćenje i ponovno konfigurisanje protokola koji su neophodni
za rad mreže. Karakteristike fizičkog sloja radio interfejsa su navedene u tabeli 3.1.
Tabela 3.1. Fizički sloj DECT radiokomunikacijskog

interfejsa
Višestruka pristupna šema zasniva se na TDMA, kao što je ilustrovano na slici 3.8.
- 32 -
Slika 3.8. TDMA struktura u DECT-u
Jedan slot može da obuhvati ceo fizički paket P32, kratak fizički paket P00 ili dve polovine slota
(paket niskog kapaciteta P08). Osnovni fizički paket P32 je dužine 424 bajta, a deli se na S-
polje (za sinhronizaciju) i D-polje (za prenos podataka). D-polje je dalje podeljeno na A- i B-
polja. A-polje se koristi kao kanal trajne signalizacije, a B-polje je kanal za korisničke
informativne podatke. U tabeli 3.2. nalaze se različite funkcije u A-polju.
Tabela 3.2. A-polje
Pun 64 Kbit / s ISDN nosilac kanala može se prenesti preko DECT mreže pomoću dva B kanala.
Prednosti i problemi DECT-a u WLL mrežama
DECT sistemi imaju puno mogućnosti koje su privlačne potencijalnim operaterima WLL
(bežična lokalna petlja) mreža za pružanje pristupa javnim ili ISDN telefonskim mrežama:
 standardizovani radio interfejs, što znači da se može koristiti pretplatnička oprema različitih
proizvođača;
- 33 -
 jednostavna instalacija pretplatničkog terminala omogućava da se terminali prodaju putem

maloprodajnih kanala;
 jaka zaštita mobilnog terminala odpreslušavanja;
 visoko kvalitet digitalnog prenosa;
 moćni i jaki protokoli koji omogućavaju princip podrške za multimedijalne usluge;
 obnavljački koncept omogućava da se raspon immeđu osnovnih baznih stanica poveća;
 koncept handover-a se može koristiti za savladavanje problema nastalih kod odlaznih veza
zbog nedostupnosti neke „home“ bazne stanice zbog jake kiše ili kvara hardvera;
 masovna proizvodnja mobilnih terminala tj. uređaja omogućava priuštivu korisničku opremu.
Nažalost, postoje i brojni problemi povezani sa upotrebom DECT tehnologije kao rešenja u
WLL javnoj telefonskoj mreži:
 DECT radio spektra se ne može se podeliti i označiti za pojedinačne korisnike. Ovo znači da
javni operatori koristeći DECT sistem za WLL moraju da dele spektar sa privatnim
korisnicima pomoću DECT bežičnih telefona;
 ograničen raspon sistema, a to znači da se veliki broj baznih stanica mora koristiti da bi se
napravitla velika pokrivenost. Ta činjenica pokazuje da je DECT u svom sadašnjem obliku
neekonomičan kao WLL tehnologija;
 ograničen spektr (20 MHz).
Uprkos problemima, veliki deo tehnologija i mnoge od ideja razvijene su u početku za DECT a
nakon toga su našle put ka drugim tehnologijama.
3.6. Mobilna telefonska mreža kao sredstvo fiksnog bežičnog pristupa
U velikom broju zemalja, gde je fiksna telefonska mreža slabo korišćena do sredine 1990-ih, pa
čak i kasnije, bilo je pokušaja da se mobilna telefonska mreža iskoristi kao sredstvo fiksnog
bežičnog pristupa. Od ranih 1980-ih desila se ekspanzija velikih i worldwide mobilnih
telefonskih mreža gotovo širom sveta. „Mobilna“ generacija zahtevala je mobilne komunikacije.
U početku su to bili analogni sistemi i relativno maloga kapaciteta (tabela 3.3.). Rane mobilne
telefonske analogne mreže bile su popularne među buisiness korisnicima a koristile su se za
telefone u automobilima, ali je njihova popularnost brzo dovela do problema sa kapacitetom
mreža.
Tabela 3.3. Poređenje analognih mobilnih tipova mreža
Kao rezultat toga, Svetska organizacija za dodelu frekvencija (UARC) dodelila je novi 900 MHz
spektra. Nakon toga, postojao je pritisak da se digitalizuju radio kanali govora, kao i da se počne
- 34 -
sa kontrolom kanala čime bi se poboljšao radio spektar. Digitalni kanali omogućavaju bliži
kanalni razmak, zbog manje interferencije između kanala. Pre svega usvajanjem digitalne
tehnologije omogućeno je efikasnije korišćenje raspoloživih radio opsega, a time i povećan
„saobraćaj“, a nakon toga i smanjenje cena usled velike proizvodnje komponenata. Rezultat
svega bio je bum mobilne telefonije.
Danas vladajući tehnički standardi (tabela 3.4.) su: GSM (globalni sistem za mobilne
komunikacije) i PCN (Personal Communications Network, takođe poznat kao DCS-1800 tj.
digitalni celularni sistem/1800 MHz.) Ova dva standarda dovela su do tehnologije koja se naziva
GSM-1800.
Tabela 3.4. GSM i PCN standardi
Osnovni delovi različitih tipova mreža su slični. Slika 3.9. prikazuje arhitekturu DCS ili GSM
mreže.
Slika 3.9. Glavne komponente GSM i DCS mreža

- 35 -
Jedan od osnovnih ciljeva, veći kapacitet sistema, ostvaren je korišćenjem digitalne TDMA (time
division multiple access) tehnologije. Primarna funkcija GSM sistema je govorni servis.
Medjutim, podržava se i prenos podataka brzinom do 9.6 kb/s (faksimil, videotekst, teletekst).
Naročito je postao popularan servis kratkih poruka - SMS (short message service). GSM sistem
je obezbedio dobar kvalitet govora, korišćenje malih i jeftinih ručnih terminala (mobilnih
telefona), internacionalni roaming, itd.
Arhitektura GSM se može podeliti na tri celine:
 Mobilna stanica, MS (Mobile Station)

 Podsistem baznih stanica, BSS (Base Station Subsystem) is
 Mrežni podsistem, NS (Network Subsystem)
Mobilna stanica predstavlja opremu pretplatnika - mobilni terminal (mobilni telefon). Pored mogućnosti
primopredaje govora i podataka, mobilni terminal takodje ispunjava jedan broj operacija kao što su:
identifikacija, handover, kodiranje i kanalsko kodiranje. Terminal sadrži pretplatničku karticu koja se
naziva SIM (Subscriber Identity Module). Svaka SIM kartica ima jedinstveni identifikacioni broj IMSI
(International Subscriber Identity Module). Ova kartica omogućava da se lako promeni telefon a da se
zadrži isti identitet na mobilnoj mreži, sačuva telefonski imenik i slično.
Podsistem baznih stanica čine: bazne stanice (BTS) i kontroler bazne stanice (BSC). BTS (base
transceiver station) su bazne (primopredajne) stanice, koje služe za povezivanje mobilnih terminala sa
celularnom mrežom putem radio signala. One su organizovane u male grupe, pri čemu jednu takvu grupu
kontroliše kontroler bazne stanice BSC (base station controller). Mobilne stanice šalju kontroleru bazne
stanice izveštaj o primljenim signalima svakih 480 ms.
Mrežni podsistem (NS) se sastojiod sledećih delova:
MSC (Mobile Swiching Centre) - mobilni komutacioni centar obavlja sledeće funkcije: registracija,
provera autentičnosti, ažuriranje lokacija MS, rutiranje poziva, handover itd. MSC takodje obezbedjuje
interfejs prema PSTN (javnoj telefonskoj mreži) tako da pozivi iz mobilne mreže mogu biti rutirani ka
fiksnoj mreži. Interfejsi prema drugim mobilnim komutacionim centrima omogućavaju pozive ka drugim
mobilnim mrežama. Da bi MSC mogao da obavlja svoje funkcije potrebni su mu podaci iz različitih baza
podataka a to su:
 HLR (Home Location Register) je matična baza podataka o registrovanim korisnicima mreže,
 VLR (Visitor Location Register) je baza podataka o trenutnim korisnicima u oblasti pokrivanja.
 EIR (Equipment Identify Register) je baza podataka o celokupnoj opremi (uredjajima) u mreži.
Svaki mobilni uredjaj ima svoj broj koji se naziva IMEI (International Mobile Equipment Identity).
 AUC (Authentication Centre) - identifikacioni centar je zaštićena baza podataka koja sadrži kopije
ključeva svih postojećih SIM kartica, koji se koriste za proveru autentičnosti i kodovanje radio
kanala.
 OMC (Operation and Maintenance Centre) je upravljački sistem koji nadgleda funkcionalne
blokove sistema.
 GMSC (Gateway Mobile Swiching Centre) je primopredajni deo MSC-a kojim se definišu veze
MSC-a ka fiksnoj mreži.
GSM sistem koristi kombinaciju (slika 3.10.) TDMA (Time Division Multiple Access ) i FDMA
(Frequency Division Multiple Access) sistema. To je zapravo hibridni sistem, TDMA/FDMA, koji
primenjuje višestruki pristup korišćenjem vremenske raspodele u FDMA strukturi. Svaki radio kanal se
konvertuje u vremenski domen tako što se deli na odredjeni broj vremenskih slotova. Kao rezultat,
različiti korisnici mogu koristiti istu frekvenciju, ali ne u isto vreme. Ukupan broj kanala predstavlja
proizvod broja frekvencija u ćeliji, broja vremenskih slotova po kanalu i frequency reuse faktora. TDMA
dozvoljava korisniku da koristi ceo frekvencijski kanal sve dok nema drugih zahteva. Kada postoji više
korisnika oni koriste različito alocirane vremenske slotove u istom frekvencijskom kanalu. Bazna stanica
kontinuirano vrši prebacivanje sa jednog na drugog korisnika unutar kanala.
- 36 -
Višestruki pristup u GSM biće objašnjen na primeru GSM-900 sistema. U ovom sistemu raspoloživa su
dva frekvencijska opsega širine 25 MHz:
 890 - 915 MHz za uplink (od MS do BS)

 935 - 960 MHz za downlink (od BS do MS).
Slika 3.10. TDMA ramovi koji se koriste kod GSM sistema
Dakle, može se uočiti da su frekvencije u jednom paru razmaknute za 45 MHz. I uplink i downlink opseg
od po 25 MHz dele se korišćenjem FDMA šeme na po 124 kanala. Noseće frekvencije ovih kanala su
razmaknute za po 200 KHz. Na taj način se dobija 124 full-duplex parova kanala. Nosilac je modulisan
pomoću GMSK (Gaussian Minimum Shift Keying) tehnike. Ovaj način modulacije je odabran zbog
otpornosti na šumove, zauzimanja relativno uskog frekvencijskog opsega i drugih pogodnosti. Zapravo,
opseg od 25 MHz bi se mogao podeliti na 125 nosećih frekvencija, ali se u GSM-u prva noseća
frekvencija koristi za obezbedjivanje zaštitnog opsega izmedju GSM i ostalih servisa koji rade na nižim
frekvencijama.
Svakoj baznoj stanici se dodeljuje jedan ili više parova frekvencija koje se koriste unutar date ćelije.
Svaki kanal pridružen jednoj nosećoj frekvenciji se dalje deli, korišćenjem TDMA šeme, na vremenske
slotove približnog trajanja od 0.577ms (15/26 ms). Osam uzastopnih vremenskih slotova čine TDMA ram
trajanja 4.615 ms (120/26 ms).
Korisnički mobilni interfejs (Um) je mrežni mobilni telefonski ekvivalent ISDN korisničkom interfejsu
(U-interfejs). To je standardni mobilni interfejs i protokol koji dozvoljava korišćenje uređaja različitih
proizvođača. Na slici 3.11. prikazana je mobilna stanica i mobilni korisnički interfejs koja se koristi u
GSM sistemima.
Slika 3.11. Mobilna stanica u GSM sistemima
- 37 -
3.7. Iridium, Globalstar i evolucija univerzalnog mobilnog telefonskog servisa

(UMTS)
Celokupno razmatranje vezano za mobilnu telefoniju u okviru fiksnog bežičnog pristupa ne bi bilo
potpuno ukoliko se ne bi spomenula univerzalni mobilni telefonski servis (UMTS). Sa početkom 90-tih
godina i bumom u mobilnim komunikacijama, došlo je do mišljenja razvijanja svetskog rominga kao i
pokrivanja cele Zemlje mobilnom telefonijom, pa je tako dobijena ideja o stvaranju UMTS-a. Rezultat
takvih prohteva doveli su do uključivanja novih satelitskih tehnologija. U ovom slučaju Base Switching
Centre BSC i Base Transmitter Station BTS sklopljene su u jednu kongfiguraciju i zamenjene su
satelitima na niskim orbitama (slika 3.12.)
Slika 3.12. UMTS
Veza korisnika sa satelitom (en. mobile user link) ostvaruje se unutar L ili S opsega sa različitim radnim
frekvencijama za uzlazni i silazni link. Link izmedju satelita i bazne stanice (en. gateway link) na Zemlji
uglavnom koristi standardne frekvencijske opsege za fiksne satelitske servise kao što je Ku opseg, mada
neki mobilni satelitski servisi koriste C ili Ka opseg. Antene na satelitima imaju takve karakteristike
zračenja da pokrivaju odgovarajuća područja na Zemlju u vidu mreže ćelija ili sektora slično kao kod
zemaljske mobilne komunikacione mreže. Pored toga, moguća je direktna komunikacija izmedju satelita
(en. inter-satellite links) što omogućava direktnu komunikaciju izmedju korisnika u različitim zonama
pokrivanja bez korišćenja bazne stanice ili zemaljskih komunikacionih mreža. U tabeli 3.5. ilustrovane su
četiri glavne mreže koje koriste ovakve sisteme.
Tabela 3.5. Poređenje 4 tipa mobilnih satelitskih sistema
- 38 -
4. Širokopojasni bežični pristup
Kako je povećana konkurencija u svetu telekomunikacionog tržišta, operatori su tražili sve

više inovativne načine za osvajanje tržišnog udela. Fiksni bežični pristup omogućio novim
operaterima efikasnije takmičenje sa bivšim-monopol konkurentima, bez potrebe da se oslanjaju
na njih za pružanje usluga pristupa mreži. To je pomoglo novim operaterima da smanje troškove
i da kroz bolju kontrolu nad sopstvenom infrastrukturom budu odgovorniji za korisničke
zahteve i servis. U početku, to je bilo suficitno da operateri ponude telefon i ISDN (Integrated
Services Digital Network (digitalna mreža integrisanih usluga)) za bitske brzine na njihov
pristup linijama, ali se od javnih telefonskih usluga odustalo zbog žestokog takmičenje između
pružaoca usluga, došlo je do porasta potražnje za brzim uslugama, a posebno za pristup
internetu i drugim IP (Internet Protocol) uslugama. Kao rezultat toga, nastao je širokopojasni
bežični pristup. Većina modernih telekomunikacionih operatera, koji su imali radio spektar
omogućio im je da uspostave bežičnu lokalnu petlju (WLL) i ponuditi multimedijalne
širokopojasne i glasovne usluge. Pregledaćemo u ovom poglavlju različite opreme dizajnirane
da ponude „širokopojasni bežični pristup“, i razmišljanja koja bi trebala pratiti planiranja i
operacija takve mreže.
- 39 -
4.1. Različita mišljenja za dodelu spektra

Vrsta širokopojasnog bežičnog pristupa koji će biti efikasan, ekonomičan i uspostavljen u
specifičnoj zemlji zavisi u velikoj meri od režima koji se odnosi na raspodelu i korišćenje
relevantnih radio spektra. Postoje dva osnovna (ali vrlo različita) načina pri odabiru radio
spektra. U američkom modelu (Sjedinjene Američke Države, Federalna komisija za
komunikacije), spektar je na aukciji u velikim količinama kao najviši ponuđač. Tako, na primer,
LMDS (Local Multimedia Distribution Service) aukcije prikazane u SAD tokom 1999
rezultovale su profit dva mrežna operatera u svakoj regiji u Sjedinjenim Državama (nazvane
BTA ili Basic Trading Area) , odnosno, 1150MHz i 150 MHz za dodela spektra - ekvivalento
575 MHz i 75 MHz obosmernog kapaciteta. Sa ovom količinom spektra (velike brzine usluga
možda čak visoke kao 155 Mbit/s) može biti ponuđen pristup mreži istovremeno na više kupaca,
bez obzira da li se koristi tačka-tačka ili tačka-više tačaka tehnika za bežični pristup mreži.
Nasuprot tome, Evropski regulatori su skloni da se dodeljuje puno više ograničen spektar
svakom mrežnom operateru. Njihova namera u tome je da se osigura visoka efikasnost
korišćenja spektra, više konkurencije među operaterima i smanjena verovatnoća da spektar
'pobjednik' jednostavno proda spekar za sopstveni dobitak. Kao posledica toga, kod Evropskog
tačka-više tačaka bežičnog pristupa operatori imaju plan da njihove mreže obično koriste 14
MHz, 28 MHz, 56 MHz spektar unutar bilo koje geografske regije. Budući da je maksimalna
brzina bitova koja može biti ponuđena krajnjim kupcima je jedan-bit-po-sekundi po Hertz-u od
spektra, tako mnogi evropski operatori nude maksimalnu brzinu oko 8 Mbit/s ili 34 Mbit / s do
terminala.
Jedna stvar je zajednička za severnoameričke i evropske operatore - niko od njih nema pristup za
neograničeni spektar resursa. Bez obzira na režim licenciranja spektra, svi operatori i njihovi
proizvođači opreme pokušavaju progurati maksimalan potencijal od dodeljenog spektra -
pokušavaju podvaliti zakonima fizike nudeći individualnim kupcima sve veći zalogaj stope dok
istovremeno povećavaju broja klijenata, bez povećanja iznosa radio spektra. U ostatku poglavlja,
razmatramo neke od različitih pristupa.
4.2. Viši radio frekvencijski opseg većeg kapaciteta
Uopšteno, može se reći da što je veći obim rada bežičnog pristupnog sistema, to su veći
potencijali kapaciteta mreže. To je zato što se dostupna brzina bitova do krajnjih kupaca i broj
krajnjih kupaca može povećati. Razlozi za povećanje kapaciteta na većim frekvencijama rada su
dvojaki:
 Istorijski, veoma visoka frekvencija radio opsega još uvek ima značaj, nekorišćen je veći
spektar frekvencija, i tako je ostalo više potencijala za vrlo velike propusne alokacije.
 Smanjivanjem dometa radio sistema sa povećanjem frkvencije poboljšava se potencijal za
ponovno korišćenje frekvencije. Zato što se bazne radio stanice mogu smeštati bliže jedna
drugoj, tako za udaljeni terminal veza postaje moguća.
Približni empirijski odnos maksimalne raspoložive brzine bitova i opseg rada prikazan je na slici
4.1, koji se zasniva na trenutno-razmestivu radio pristupnu tehnologiju. Na slici 4.1 se smatra da
mobilne telefonske tačka-više tačaka mreže rade na 450 MHz, 900 MHz, 1800 MHz i 1900
MHz. Većina modernih mobilnih mreža je zasnovana na tehnologiji digitalnog prenosa, po stopi
oko 10 Kbit/s po krajnjem korisniku. Prenos se može koristiti za govorni ili pisani signal. Dok
faks prenos, osnovne usluge Interneta i e-mail bi bilo moguće uz najnovije tipove mobilnog
telefona, uprkos činjenici da je treća generacija mobilnih mreža (nazvan UMTS ili Universal
- 40 -
Mobile Telephone Service) dizajnirana za podršku Internet usluge, celularne mobilne mreže
ovog tipa nisu pogodne za prenos velikih priloga e-pošte ili preuzimanjem velikih internet
stranica.
Bežična lokalna petlja (WLL) sistema na slici 4.1 predstavlja razne sisteme koji su se pojavili u
poslednjih nekoliko godina za razne opsege između 1 GHz i 4 GHz (posebno 2,2 GHz, 2,6 GHz i
3,5 GHz, između ostalih). Ovi sistemi su uglavnom bili dizajnirani da budu sredstvo za
alternativne linije i pružanje pristupa javnim telefonskim mrežama, posebno u gradskim
predgrađima ili udaljenim i slabo naseljenim-ruralnim područjima.
Najmoderniji WLL sistemi su sposobni da podrže n x 64 kbit/s usluge, uključujući Basic Rate
ISDN na 144 Kbit/s. Iako su neki od tih sistemaž podržavaju brzine i do 2 Mbit/s, te brzine nisu
namenjene da budu 'norma' za ciljne kupce takvih sistema. U tim visokim bitskim brzinama,
preveliki udeo operatera dostupnog spektra (tipično 14 MHz) se koristi od strane jednog
korisnika, čime se smanjuje sposobnost za udeo spektra između brojnih korisnika, a tako je zbog
ekonomske održivosti.
Evropski širokopojasni tačka-višetačaka (PMP) sistemi takođe su prikazani na slici 4.1 obično su
bitni po brzinama do krajnjeg kupca od oko 8 ili 16 Mbit/s.Veće brzine su obično isključene u
spektru koji je na raspolaganju od bežičnog operatera. Takvi sistemi su ipak idealno prilagođeni
da osiguraju pristup mreži za krajnje korisnike javnih telefonskih mreža ili Internet usluga i
usluga baziranih na IP-u. Tipično, širokopojasni bežični pristup sistemi su projektovani i
razvijeni za evropski opseg na 10 GHz, 26 GHz i 28 GHz.
Krajnji korisnici koji se generišu samo povremenim korišćenjem komunikacione linije su idealno
pogodni za deljenje brzine tačka-više tačaka bežičnog pristupa sistemu. Tako je, na primer,
moderan pristup lokalne mreže na Ethernet brzine od 100 Mbit/s (100 baseT) i može biti
povezan na udaljeni LAN. Za kratke periode potražnje, dve mreže mogu da dele informacije na
16 Mbit/s. U međuvremenu, za vreme 'mirnog' perioda između korisnicima, drugim LAN
vezama može biti obezbedjen pristup pomoću `rezervnih' kapaciteta bežične mreže za njihovu
komunikaciju. Na sličan način, radio spektar dodeljen za izvođenje telefonskih poziva može biti
ponovo dodijeljen različitim krajnjim korisnicima u skladu sa njihovim stvarnim pozivima
korišćenja, tako da je samo nekoliko radio stanica potrebno da bi najveći broj korisnika
uzastopno održao razgovore. Takva ponovna dodela spektra se čini idealnim za korišćenje.
Slika 4.1. Empiriska veza između radio opsega i maksimalno

podržane bitske brzine
- 41 -
Tačka-tačka (PTP) bežična pristupna tehnologija, kao što je prikazano na slici 4.1, može se
koristiti efikasno za vrlo velike brzine pristupa od linije javnih telekomunikacionih operatora do
svojih korisnika. Zapravo, veliki broj operatera su se pojavili u SAD-u i postali uspešni u
pružanju usluga takvih mreža velike brzine pristupa koristeći velike brzine PTP tehnologije.
Moderna PTP tehnologija je u mogućnosti za podršku bitske brzine obično u rasponu od 2 x 2
Mbit/s ili 2 x 1,5 Mbit/s do 155 Mbit/s.
Od 155 Mbit/s, za PTP vezu je potreban od 56 MHz kanal koji će se koristiti, ali ograničenje
upotrebe spektra za direktnu liniju između dveju krajnjih tačaka (što se postiže korišćenjem
usmerenih antena) čini potencijal za ponovno korišćenje istog spektra. Međutim, dok neki
regulatori dozvoljavaju korišćenje takve velike brzine kanala, drugima je ograničena maksimalna
propusnost kanala na oko 28 MHz (obično ekvivalent do 34 Mbit/s, 45 Mbit/s ili 52Mbit/s).
Konačno, 4.1 slika pokazuje tačka-višetačaka opremu dizajniranu za LMDS i MMDS
(Multichannel Multipoint Distribution Service) opseg u Severnoj Americi (na 28 GHz i 40 - 42
GHz). Ovi sistemi obično imaju za cilj adrese sa većim brzinama višim od onih na koje cilja
Evropski PMP sistem. Sa većom bitskom brzinom dolazi priznanje iz tri razloga:
 originalni distributivni sistem razmešten u Severnoj Americi je za pretplatnički-TV;

 američko telekomunikaciono tržište obično je ranije zahtevalo više bitske brzine nego
evropsko tržište - i krajnji kupci već su zahtevali 45 Mbit/s, 52 Mbit/s, pa čak i 155 Mbit/s;
 režim dodele spektra u Severnoj Americi je dozvoljavao operaterima da ponude veći zalogaj
nego što je moguće za razliku od Evropskih. Severno Američka, LMDS oprema je sklona
višestrukim adresama od 1.5 Mbit/s, do oko 45 Mbit/s ili 52 Mbit/s.
Različiti broj radio opsega je u upotrebi u Severnoj Americi - tačka-više tačaka (nazvan
promenljiv MMDS-, LMDS- ili LMCS-). Međutim, dok se imena opsega razlikuju, tu dolazi
istovetnost između vrsta oprema koja se koristi u svakoj od opsega i glavni programi ciljnog
tržišta su operateri (pristup internetu i interaktivna televizija, kao i telefonski / ISDN) .
Operatori danas se lako prijave za bilo koji spektar i mogu ga dobiti. Tehnički standardimi koji
se koriste u svakom opsegu su uglavnom izabrani od strane operatera. Tehnologije se neznatno
razlikuju od jednog do drugog opsega i tendencija je da su operateri specifični (Teligent na 24
GHz, Nekstlink na 28 GHz, Uinstar na 39 GHz, itd). Neki operateri i proizvođači se na primer
odlučuju se za korišćenje Frequency Division Dupleks (FDD), a drugi su izabrali Time Division
Dupleks (TDD).
4.3 MMDS (višekanalni distributivni sistem)
U početku namera MMDS opsega je bila za distribuciju zemaljskog televizijskog kanala. Pošto
je emitovanje zemaljskih televizijskih kanala u VHF (Very High Frekuencы) i UHF (Ultra High
Frequency) opsegu postao pretplatnički tokom 1980-ih, tako su televizije i kablovski operateri
počeli tražiti alternativna rešenja za zemaljske televizije i video emitovanje. Jedan od najranijih
rešenja i jednostavno za korišćenje je bilo televizijski prenos konvencionalnim tehnikama, ali sa
mikrotalasnim radio frekvencijama. Iako se MMDS naširoko koristio u nekim zemljama, druge
zemlje su se vrlo brzo preselile na emitovanje putem satelita Direct Broadcasting by Satelite
(DBS).
Pocetni fokus MMDS-a je emitovanje televizije i niz različitih mikrotalasnih opsega dodeljenih u
SAD u ranim 1990-im od strane FCC(Federal Communbications Commision) za CARS (cable
televizions relay service - usluga kablovska televizije u opsezima 2 GHz, 6 GHz, 12 GHz, 18
GHz i 31 GHz). Međutim, potreba je rasla i javni telekomunikacioni operateri su prepoznali
potencijal za korišćenje jedne takve tehnologije za pružanje dvosmerne i interaktivne
- 42 -
multimedijalne komunikacije, telefoniju i internet pristup. Tako je došao LMDS (Local

Distribution Service - lokalni distributivni servis) na 28 GHz i 40 GHz.
Druge srodne tehnologije su MDS (Multipoint Distribution Service) i IFTS (Instructional Fixed
Television Service).
4.4. LMDS (Local Distribution Service - lokalni distributivni servis)
Pojava LMDS-a je posledica potražnje i brze iscrpljenosti MMDS radio opsega u Sjedinjenim
Državama. Višekanalni distributivni širokopojasni signali, zajednički su za oba sistema, ali je
raspon LMDS-a manji. Kao rezultat toga, on je samo odgovarao lokalnim prenosima. To ima dve
glavne beneficije, viša frekvencija je značila veća dostupna propusnost i drugo, na kraći domet
dozvoljava češću upotrbu ponovne frekvencije. Dakle, ukupni kapacitet mreže i brzina bitova po
korisniku je nešto veća.
Spektar dodijeljen od strane saveza komisije za komunikacije u sjedinjenim državama (FCC) za
LMDS je u rasponu između 27,5 GHz i 31,3 GHz (Slika 4.2).
Od početka, LMDS je pregledan od strane telekomunikacionih regulativa (u FCC) kao
tehnologija koja će omogućiti novim operaterima da budu glavni konkurent za lokalne razmene i
usluge kablovske televizije. Zbog velike vrednosti ovog tržišta i ogromnog interesa među
operaterima, FCC je izabran na aukciju spektra.
LMDS je dat na licitaciju u februaru i martu 1998, ali je reaukcioniran u aprilu i maju 1999.
Posebna aukcija održana je u svakoj od 493 regija. Kao rezultat licitacija, unutar svakog od BTA
(Basic Trading Areas), ukupno 1300MHz od spektra je dodijeljeno najvišim ponuđačima Opseg
strukture grupe A i B su prikazani na slici 4.2. U strukturi, kao što se može videti je pomalo
komplikovano (blok A je u rasponu 27,5 - 28,35 GHz, 29,1 - 29,25 GHz i 31,075 - 31,225 GHz;
block B 31,000 - 31,075 GHz i 31,225 - 31,300 GHz). Dvosmerni kanal mreža za
uplink/downlink nije ograničen, tako da će obim za nesimetrično korišćenje propusnog opsega
biti razmešten iz nekoliko razloga. S druge strane, donekle su rascepkane komplikovane
alokacije i posao oko dizajna i mrežne opreme. To je usporila implementacije sistema na terenu.
B raspodela bi dopustila klasičnu raspodelu frekvencija korišćenjem 150 MHz kao 75 MHz
dvosmerno ali je opseg za neke operatere previše ograničen što se tiče propusnosti. Blok A
dodela ima mnogo veću ukupnu propusnost, ali je fragmentiran u komade i distribuiran širom
opsega između 27,5 GHz i 31,2 GHz. Još jedan problem je primarni status LMDS-a za
negeostacionarni mobilni satelit (NGSO-MSS) u opsegu 29,1 - 29,25 GHz. To znači da prenos u
ovom konkretnom podpojasnom LMDS-u operatorima će biti zabranjen.
Izdata LMDS dozvola je za deset godina. Dozvola mora dokazati `značajnu ulogu na području
njihove usluge ', kako ne bi izgubili licencu. Ovaj zahtev je namenjen za podsticanje stvarne
mreže razmještaj i sprečavanje potencijalnih spekulacija sa frekvencijama od aukcije ponuđača
koji možda nisu imali nameru za stvarnu izgradnju mreže.
Jedan od glavnih vlasnika spektra na 28 GHz LMDS opsega u SAD bila je firma Nextlink. Oni
očekuju pokretanje velike mreže razmeštanja tokom godine 2000.
Veliki interes pokazan u LMDS opsegu i priznavanje velikog potencijala za bežične
širokopojasne lokalne petlje tehnologija ima i niz drugih spektar opsega, koji su prethodno bili
dodijeljeni operaterima u nekim slučajevima, možda u početku uz nameru fokusiranja na point-
to-point komunikacije. Iako ovi opsezi nisu strogo 'LMDS opsezi', proizvođači širokopojasne
bežične opreme naginju prilagoditi njihovu tehnologiju za nas u bilo kojem od opsega. Kao
rezultat toga pojam LMDS opreme sve više dolazi u razmatranje za širokopojasni bežični
pristup. Raspon frekvencija koje se koriste ili se bar planiraju, koriste različiti operatori u
- 43 -
Severnoj Americi (24 GHz, 28 GHz, 31 GHz, 39 GHz, 40 GHz). Čak i neki evropski operatori
koriste govorni pojam LMDS u saradnji sa evropskim i ETSI (European Telecommunications
Standards Institute) standardima baziranih na tačka - više tačaka opsege na 3,5 GHz, 26 GHz i
40 - 42 GHz.
4.5. LMCS (Local Multipoint Communications Szstem - lokalni komunikacioni

sistem)
LMCS neki ljudi doživljavaju kao kanadsku verziju LMDS-a. Istina je da je LMCS, kao i
LMDS, takođe zemaljski mikrotalasni sistem dizajniran za radio pretplatnički-TV, Internet
pristup, videokonferenciju i ostale multimedijalne aplikacije, ali je nepravedano da se zove
LMCS kanadska verzija LMDS, jer LMCS uveliko prethodi LMDS u SAD-u. Kao rezultat
diskusija izdatih u Kanadskim novinama u decembru 1994, postupak dodele propusnosti za
LMCS je započet. Nakon licitacija tokom 1996 broj LMCS operatori je porastao. Za opseg koji
se koristi od 25.25 - 27.5 GHz je potrbna dozvola.
4.6. DAVIC (Digital Audio-Visal Council) protokol
LMCS spektar je nastao u Kanadi tokom 1996 od US LMDS, Digital Audio-Visal Council
(DAVIC) osnovan je u korist uspeha u nastajanju digitalnih audio-vizuelni programa i usluga, uz
pravovremenu dostupnost međunarodno dogovorene specifikacije otvorenih interfejsa i
protokola koji maksimizuju međuoperabilnost širom zemlje. Članstvo je otvoreno za bilo koje
zainteresovane organizacije koje sebe deklarišu individualno i kolektivno su otvorili takmičenje
za razvoj digitalnih audio-vizuelnih proizvoda, tehnologija i usluga.
DAVIC je izdao niz specifikacija (DAVIC 1.0, 1.1, 1.2, 1.3, 1.4 i 1.5). Prvobitne verzije, DAVIC
1.0, je najčešće razmeštena verzija danas, dizajniran je tako da podržava sledeće programe putem
MMDS ili LMDS sistema:
 TV distribuciju;
 video na zahtev;
 osnovnu televizijsku kupovinu.
 U kasnijim verzijama DAVIC-a su dodate sledeće funkcionalnosti:
 PSTN/ISDN i pristup internetu (DAVIC 1.1);
 3D grafika, virtualna stvarnost, zaštita autorskih prava (DAVIC 1.2);
 Igre za više igrača i mobilnost (DAVIC 1.3, objavljeno septembra 1997).
 upravljanje arhitekturama i protokolima (DAVIC 1.4, objavljeno juna 1998);
 DAVIC 1.5, objavljeno aprila 1999.
- 44 -
Tabela 4.1. Struktura i klasifikacija DAVIC 1.0 specifikacije
Kao i drugi moderni protokoli, protocol DAVIC je osmišljen kao niz slojeva, funkcija i
podsistema. U tablici 4.1 su prikazane strukture i klasifikacije DAVIC 1.0 protokola.
Potencijalni protokoli koji bi se mogli takmičiti sa DAVIC protokolima za širokopojasni bežični
pristup mrežama su protokoli razvijeni od IEEE-a (Institut inženjera za elektrotehniku i
elektroniku). Posebno, 802.11 i 802.16 mogu iznenaditi standarde DAVIC. Drugi potencijalni
protokol je standard koji je razvijen za širokopojasne lokalne petlje žične tehnologije (npr. za
ADSL, nesimetrična digitalna pretplatnička linija).
4.7. MVDS (Multipoint Video Distribution System - sistem za video distribuciju više
tačaka)
MVDS je sličan MMDS-u i LMDS-u, te je takođe mikrotalasni bežični distributivni sistem

dizajniran za pretplatnički-TV, video i interaktivno emitovanje usluga. Tehnički standardi
projektovani za MVDS su nazvani DVB (Digital Video Broadcasting) standardima pripremljeni
od strane ETSI (Evropski institut za telekomunikacione norme). Jedan od najvažnijih je standard
EN 300 748.
U principu, standardi dozvoljavaju rad MVDS sistema u bilo kojem od opsega između 2.5 GHz i
40 GHz, pri čemu su sa standardima razdvojeni u DVB-MC paketu za frekvencije ispod 10 GHz
(dizajniran za korišćenje kablovske-TV mreže) i DVB-MS paket dizajniran za zemaljske
mikrotalasne (MVDS) ili satelitske distribucije. Tipično za Evropske zemlje je korišćenje opsega
- 45 -
na 40 GHz (40.5 GHz do 42.5 GHz) za MVDS. Od ukupnog propusnog opsega od 2 GHz, 100
MHz koristi se za uplink ili povratni kanal. Većina dostupnih spektara se koristi u smer za
emitovanje videa, interneta ili drugih interaktivnih informacija.
4.8. Point-to-multipoint (tačka-više tačaka)
U Evropi , kao i u drugim regijama po ETSI standardima (Australija, Afrika, Bliski Istok i u
nekim delovima Južne Amerike i Azije) tačka-više tačaka ili širokopojasni tačka - više tačaka
tehnologija je više od uobičajene Američke ekvivalentne tehnologije LMDS, iako pojam LMDS
se ponekad koristi kao sleng izraz za pokrivanje obe vrste tehnologija i radio standarda.
Evropskom tržištu je relativno ograničen propusni opseg mreže za svakog operatera. U početku,
širina propusnog opsega je bila dostupna u nekoliko zemalja u raznim opsezima između 1 GHz i
4 GHz posebno za bežičnu lokalnu petlju (WLL), pristup ISDN mrežama i pratećim uslugama.
Međutim, uspeh raznih usluga uveliko je varirao od države do države. U onim zemljama gde su
lokalizovani WLL sistemi kao i pružanje javnih telefonskih usluga, mreže su bile sklone uspehu i
ekonomski održive.
Mnogo početnih napora je bilo uloženo na pružanje telefonskih usluga za pokrivanje ruralnih i
udaljenih područja. Nakon toga, mnogi operatori su takođe prepoznali potencijal boljeg
poslovanja u prigradskim i gradskim područjima u kojima je veća gustina stanovnika i veći broj
klijenata može biti serviran uz manji broj baznih stanica za manja ulaganja. Neki od
najuspešnijih mreža su u istočnoj Evropi, Ceylon i Philippines. To su zemlje gde je broj telefona
po glavi stanovnika tada bio izuzetno nizak. Kablovska infrastruktura je bila jako loša.
U razvijenim zemljama, WLL je ograničen na jednostavnu telefonsku uslugu ili Basic Rate
ISDN. Verovatno ključ neuspeha jednostavnih telefonskih i ISDN-based WLL sistema u
zapadnoj Evropi se nalazi u relativno skupljem bežičnom rešenju u odnosu na žičanu alternativu.
Problem je u tome što mikrotalasni radio spektar svakog pretplatničkog terminala košta čak
nekoliko hiljada američkih dolara. Kada se ovaj trošak svede na jednog korisnika domaćinstva
sa jednom telefonskom linijom, to nije ekonomski isplatljivo. Trošak se za pretplatnički terminal
povećava samo malo, čak i ako su mnogo veće bitske brzine od recimo, 8Mbit/s, 16 Mbit/s ili
čak i veće koje su ponuđene krajnjim kupcima, tako da se potencijalni poslovni prihodi mogu
veoma povećati bez povećanja troškova. Kao rezultat toga, došlo je do ogromnog sukoba
interesa među bežičnim mrežnim operaterima u zapadnoj Evropi koji nude širokopojasni pristup
mreži (multimedijalne, govorne, ISDN, internet i interaktivne usluge). Širokopojasni tačka - više
tačaka sistem je rođen!
4.9. Širokopojasni tačka - više tačaka sistem
Oprema za tačka - više tačaka pristup

Različiti proizvođači imaju različite opreme s obzirom na mrežnu arhitekturu i modulacione
tehnike. Šta više konzervativni proizvođači su skloni ponuditi sisteme koji predstavljaju jedan-
na-jedan 'zamenu za žičanu strukturu'. Pristup tačka - više tačaka sistemu je (slika 4.3), sa
bitskim brzinama korisnićkog kanala od 64 Kbit/s ili višestruko (n x 64 Kbit/s), do klasične E1 i
T1 brzine od 1.5 Mbit/s (Severna Amerika i Japan) i 2 Mbit/s (Evropa, Afrika, Južna Amerika,
delovi Azije).
- 46 -
Slika 4.3. Klasična konekcija tačka - više tačaka pristupa
Bosch Telecom, je jedan od glavnih svetskih proizvođača telekomunikacione prenosne opreme.

Kao iskusan radio proizvođač Bosch (sada deo Marconi) bio u mogućnosti to ponovo iskoristi
tehnologiju prethodno razvijenu za satelitske sisteme i da iskoristi neke od prednosti korišćenja
FDMA tehnologije (nad TDMA ili CDMA):
 Mogućnost korišćenja vrlo oštrog spektra maske .

 Mogućnost podešavanja modulacije koja se koriste za pojedinačne veze (npr. radio kanala),
omogućujući time višu modulaciju koja se koristi, gde je moguće da se poveća broj bitova/s
po Hertz.
Uopšteno oštriji spektar maske FDMA (slika 4.4a) u poređenju sa bilo TDMA i CDMA (npr.
slika 4.4b) znači da je moguće koristiti i susedni kanal (tj. sledeće susedne radio frekvencije) u
istoj geografskoj regiji ili sektoru. To očito ima prednosti za efikasnu ponovnu upotrebu radio
spektra.
Zapravo, koliuko oštar spektar maske je ostvaren u praksi zavisi od tačnosti i oscilatora
(frekventni kanali centra moraju biti precizni i stabilni tokom dugog perioda u suprotnom će biti
preklapanja, slika 4.4c). Međutim, ako postoji preklapanje, FDMA sistem bi se koristitio za
dinamičke smetnje algoritma i jednostavno bi smo se mogli odlučiti da ne koristimo taj deo
spektra koji je podložan smetnji (slika 4.4d).
- 47 -
Slika 4.4. Maska spektra FDMA sistema
Kao što pokazuje slika 4.5 FDMA podelu radio spektra u nekoliko odvojenih kanala, svaka od
kojih se koristi na point-to-point osnovi. Tehnika nam omogućava alociranje radio spektra
svakog korisničkog zahteva. The multiple-point-to-point priroda sistema takođe omogućava da
podesite modulaciju koja se koristi na kanalu kako bi se postigla maksimalna brzina bits/sec po
Hertz.
Budući da je pojedinačni pod-kanal označen zasebno za svaki port svaki poziv je uspostavljen i
sistem mogu da koriste samo radio stanice koje su bez smetnje. To je način na koji se redukcija
maske (slika 4.4c) može izvršiti, a tokom vremena se menjaju kao propagacijski uslovi.
- 48 -
Slika 4.5. Raspodela spektra u FDMA
Nedostatak modulacije koja se koristi za svaki pojedini kanal sa jednog poziva na drugi je da se
osetljivost na smetnje sistema razlikuje od jednog poziva do drugog. Kao posledica toga,
planiranje radio mreže je mnogo složenije. Za ublažavanje ovog problema, proizvođači opreme
takođe sprovode različite oblike algoritamskih smetnji. To povećava kompleksnost i troškove
sistema a i nije uvek pouzdan.
Nedostatak više-tačkaka-tačka pristupa leži u neefikasnosti mrežne arhitekture. Iako je funkcija
koncentrisana za glasovne usluge (V5.2 interface) može se realizovati dodavanjem osnovne
prekidačke funkcionalnosti na osnovnu stanicu (slika 4.3).
FDMA ili višestruka tačka - tačka arhitektura je najbolja za direktnu žičanu zamenu za simetrični
prenos (dupleks komunikacija, tj ona sa jednakim prenosom u upinku i downlinku).
Većina proizvođača za sirokopojasne bežične sisteme koji su izabrani za razvoj temelje se na
TDMA tehnologiji ali postoje i brojni sistemi koji su izabrali FDMA. Oni uključuju prvu verziju
Nortel's Reunion sistem, Floware's Walkair sistem (TDMA, ali uglavnom u prirodi MPP),
Alcatelov 9800 i P-COM-ov tačka-više tačaka sistem. Ovi sistemi pokušavaju iskoristiti
sposobnost MPP sistema za podršku vrlo visoke modulacije, a time i za postizanje vrlo visokih
bitskih brzina krajnjih kupaca.
Uvođenje ATM i IP transporta - za efikasniji prenos multimedijalnih servisa
Proizvođači opreme koji su ušli na tržište za point-to-multipoint LMDS ili širokopojasni bežični
pristup u poslednjih nekoliko godina su skloni da se fokusiraju na specijalne potrebe prenosa
podataka visokom bitskom brzinom i za pristup mreži multimedijalnih rešenja.
Generalno, usvojen je pristup za osnovni-TDMA (ili nesinhroni) prenos podataka, što je
omogućeno putem ATM (Asynchronous Transfer Mode - vremenski neusklađeni način prenosa)
ili IP (Internet Protocol). Taj pristup je posebno je efikasan za:
 Prenos multimedije.
 Prenos nesimetrične komunikacije (one u kojima je stvarni prenos uglavnom samo u jednom
smeru u isto vreme. Veb stranice ne zahtevaju uplink kapacitet tokom preuzimanja, tokom
telefonskih razgovora jer većinu vremena samo jedna osoba govori u isto vreme) .
- 49 -
 Prebukiranje radio kapaciteta, omogućava visoku efikasnost korišćenja radio spektra.

 Povećanje broja korisnika koji mogu biti spojeni istovremeno na širokopojasne bežične
pristupne mreže za usluge prenosa podataka u istom radio spektru. (To se postiže tzv.
prividnom vezom, koja zauzima samo stvarne opsege spektra kada postoji stvarni korisnik
koji prenosi informacije).
Slika 4.6. Korišćenje ATM/TDMA u Netro AirStar
U zadnje vreme, veliki broj drugih firmi su počeli razvijati slične proizvode na osnovu ATM
/TDMA ili IP/TDMA. Npr. Alcatel 9900 (Evolium), Nortel Reunion, Newbridge/Stenford
Telecom, Adaptive Broadband i Ensemble. Osim toga, Lucent OnDemand i Siemens SRA MP
sistem zasnivaju se na Netro's AirStar.
Slika 4.6 ilustruje kako je ATM/TDMA pristup korišćen u Netro (u njihovim AirStar sistemima)
da biste dopustili 7 MHz radio stanice (potporni 8 Mbit / a) kapaciteta u okviru sektora bazne
stanice se dele među različitim kupcima za simultano i efikasno pružanje različitih vrsta usluga.
Slika 4.6 ilustruje tri vrste korisnika i deljenje jednog 8 Mbit/s sektora radio kanala.
Prvi korisnik (prikazano na dnu) ima 2 Mbit/s konstantne brzine (CBR). Alternativno, može biti
veliki broj klijenata svi po n x 64 Kbit/s iznajmljujućeg tipa veze.
Drugi tip klijenata koristi ISDN usluge. Za ove korisnike, pojedinačne brzine su 64 Kbit/s
Preostali kapacitet koji se razlikuje između 4 i 6 Mbit/s je podeljen između broja podataka i
korisnika Interneta. Svaki od tih klijenata povremeno šalje podatke najvećom brzinom od oko 3
Mbit/s, ali je statistički brzina bitova uvek manja od raspoložive brzine (tako da možemo provući
tri puta 3 Mbit/s u 5 Mbit/s).
Među ostalim proizvodima, Ensemble pokušava preuzeti TDMA i paketno-based interface
pristup vazduha jedan korak dalje, uz takođe encorporating multipleksirajući vremenskom
raspodjelom. Korišćenjem TDD, ansambl ima za cilj ne samo da može statistički multipleks
uzvodno i nizvodno trafo ® c frekvencijska podela na zasebne dupleks ali i da može ponovo
dodeliti radio spektra dinamički. To bi moglo omogućiti, na primer, radio spektar koji će se
koristiti za kratko razdoblje bilo za uplink ili downlink prenos, što zavisi od potrebe klijenata.
Širokopojasni CDMA (Wideband-CDMA)
CDMA je efikasan postupak raspršenja spektra koja omogućava vrlo pouzdan prenos i visoke
tolerancije protiv fedinga uzrokovane signal smetnje. To će biti osnova za treće generacije GSM,
- 50 -
tzv UMTS (Universal Mobile Telephone Service), koji je težio usklađivanju podataka i internet
usluga za korisnike mobilne telefonije. Tehnika, međutim, nije široko ponuđena za širokopojasne
usluge, jer njegova efikasna upotreba zavisi od velikog faktora raspršenja. Nosi velike brzine
unutar radio spektra, relativno ograničen propusni opseg ne dozvoljava veliki faktor raspršenja!
4.10. BRAN (Broadband Radio Access Netuorks)
ETSI je do sada bila relativno neaktivna u razvoju širokopojasnog bežičnog pristupa (uglavnom
zauzeta sa 'sirovim' radio aspektima standardizacije - spektrima maske itd. Međutim, ovaj pristup
je nedavno promenjen od pokretanja novog projekta pod nazivom standardizacija širokopojasne
pristupne mreže Broadband Access Networks (BRAN). Cilj je da pobljša radio pristupna mreža
ne samo zbog glasa i ISDN nego i za velike brzine dolazećih podataka i multimedijalnih usluga.
Uslovi tog projekta zahtevaju oba spoja i paketno orijentisane protokole prenosa (uključujući i
ATM i IP adrese koji će biti podržani).
Dva glavna cilja u novom projektu grupe (osnovan 1997) su:
 Proizvesti specifikaciju za novu vrstu kvalitetne javne radio pristupne mreža sa pozivom na
HIPERACCESS .
 Proizvoditi i dalje razvijati standarde za visok kvalitet privatnih (i javnih) radio pristupnih
mreža zasnovane na postojećim HIPERLAN i novim HIPERLAN/2 standardima.
 HIPERACCESS je relativno dugodometni sistem namenjen za velike brzine (> 36 Mbit/s) od
tačke do više tačaka pristup mrežama za povezivanje stambenih objekata i male poslovne
korisnike na širok opseg javnih telekomunikacionih mreža, uključujući i UMTS, ATM i IP-
based mrežama. Spektar dodele za takve veze su trenutni predmet studiranja unutar CEPT
(Evropska konferencija za poštu i telekomunikacije).
HIPERLAN/2 je namenjen za dalji razvoj HIPERLAN-a, dizajniran da bude kratkog dometa i da

bude komplementaran mehanizmu za javnost UMTS mrežama, kao i za pružanje privatnog
bežičnog LAN sistema. Namera je da radi na 5 GHz, i nudi velike brzine (36 Mbit/s) pristup
UMTS-, ATM i IP-based mrežama.
Osim toga, putem sistema koji se zove HIPERLINK daje visoku brzinu od interkonekcije
HIPERLAN i HIPERACCESS mrežama u opsegu od 17 GHz.
Razvijen je na standardizovanom fizičkom sloju, kao i Data Link Control (DLC) sloj. To treba
da se poštuje koliko god je moguće, i da bude koherentna sa prethodnim npr. ATM Forum,
Wireless LAN IEEE 802.11, 802.16 i 802 N-WEST, kao i Internet Engineering Task Force
(IETF). BRAN projekat se očekuje krajem 1999 (HIPERLAN/2) i početkom 2000
(HIPERACCESS), ali to će malo potrajati dok opreme zadovolje standarde i stabilan rad.
4.11. Budućnost - veće iskorišćavanje kapaciteta ograničenog spektra
Šta će biti budućnost za širokopojasni bežični sistem? Bez sumnje, sve više kupaca će nastaviti
sve veću potražnju za veće bitske brzine. Pa kako će ti se ostvariti, s obzirom da su resursi radio
spektra ograničeni? Jednom ili kombinacijom sledećih tri različitih mera. Raspravljali smo o
svakoj od njih u nekoliko navrata tokom ove knjige.
 Preseljenje u novi, nekorićeni opseg visoke frekvencije (tu je, na primer, pokret u Evropi za
početak licenciranja opsega od 40 GHz do 60 GHz).
 Upošljavanjem više modulacije dobija se više bita/s po Hertz od spektra. Potrebu da se
izbegne interferencija zahteva dodatno korišćenje više selektivnih antena.
- 51 -
 Korišćenjem više selektivnih antena tehnologije. To mogu biti od pomoći uži sektori uglova
(tj povećanje sektrizacije od bazne stanice pomoću usmerenih antena.
- 52 -

Osnovi Fiksnog Wireless

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Osnovi Fiksnog Wireless

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Elektronski fakultet u Nišu, Univerzitet u Nišu

Dragana Đorđević 12193 dr. Nebojša Dončov

Niš, 2009. god.

1. Osnovi fiksnih bežičnih mreža (Wireless) .......................................................................................- 3 -

1.1. Radio ........................................................................................................................................- 4 -

1.2. Korišćenje i prednost radia za fiksne pristupne mreže .............................................................- 4 -

1.3. Povoljnosti instaliranja fiksnih bežičnih pristupnih mreža......................................................- 5 -

1.4. Pokrivenost koju nudi bežična mreža.......................................................................................- 5 -

1.5. Radio kao način za prenos velikih brzina pristupnih mreža.....................................................- 5 -

1.6. Wireless tehologija otvorena za „plati-koliko-izgradiš“ mrežnu infrastrukturu.......................- 5 -

1.7. Bežične mreže kao način podrške pristupnih linija..................................................................- 6 -

1.9. Fiksni bežični pristup je mnogo pouzdaniji od mobilne telefonije ..........................................- 9 -

1.10. Primena fiksnog bežičnog pristupa za javne telekomunikacione sisteme ............................- 9 -

1.11. Alternativne tehnologije za lokalne petlje............................................................................- 9 -

1.13. Prigovori na korišćenje radio prenosa ................................................................................- 11 -

1.14. Komercijalne beneficije bežičnih lokalnih petlji u javnim mrežama .................................- 12 -

2. Tačka-tačka (Point-to-point PTP) i tačka-više tačaka (Point-to-multipoint PTM) bežični sistemi i

2.1. Karakteristike bežičnih sistema..............................................................................................- 14 -

2.2. Tačka-tačka radio sistemi.......................................................................................................- 14 -

2.3. Any-to-any radio sistemi ........................................................................................................- 15 -

2.4. Tačka-više tačaka radio sistemi..............................................................................................- 16 -

2.5. Direktivnost, pojačanje i dijagram zračenja antene................................................................- 16 -

2.6. Antene sa velikim pojačanjem u tačka-tačka sistemima ........................................................- 17 -

2.7. Dijagram tačka-tačka antena i njihovo pojačanje...................................................................- 19 -

2.8. Antene u baznim stanicama kod tačka-više tačaka sistema ...................................................- 20 -

2.9. Drugi tipovi antena.................................................................................................................- 21 -

3. Bežična lokalna petlja (Wireless Local Loop WLL)......................................................................- 24 -

3.1. Korišćenje i karakteristike sistema bežičnih lokalnih petlji ........................................................- 25 -

3.2. Pristupni mrežni interfejs ............................................................................................................- 25 -

3.3. ETSI V5-interfejs ........................................................................................................................- 27 -

3.5. DECT (evropski sistem digitalne telefonije)...............................................................................- 29 -

4. Širokopojasni bežični pristup .........................................................................................................- 39 -

4.1. Različita mišljenja za dodelu spektra .......................................................................................- 40 -

4.2. Viši radio frekvencijski opseg većeg kapaciteta .........................................................................- 40 -

4.3 MMDS (višekanalni distributivni sistem) ....................................................................................- 42 -

4.4. LMDS (Local Distribution Service - lokalni distributivni servis)...............................................- 43 -

4.6. DAVIC (Digital Audio-Visal Council) protokol.......................................................................- 44 -

4.8. Point-to-multipoint (tačka-više tačaka) .......................................................................................- 46 -

4.9. Širokopojasni tačka - više tačaka sistem .....................................................................................- 46 -

4.10. BRAN (Broadband Radio Access Netuorks) ............................................................................- 51 -

4.11. Budućnost - veće iskorišćavanje kapaciteta ograničenog spektra .............................................- 51 -

1. Osnovi fiksnih bežičnih mreža (Wireless)

Radio ima važnu ulogu u izgradnji javnih telekomunikaciskih servisa i

 Nisko-frekventni radio sistemi i antene - koriste se u emitovanju javnih aplikacija dugih

Fiksne bežične pristupne mreže, sastavljene su za takozvane konekcije „poslednje milje“ sa

1.2. Korišćenje i prednost radia za fiksne pristupne mreže

Glavne prednosti radia za fiksne pristupne mreže su:

 Lako pregrupisanje hardvera pretplatničkog radia i obezbeđena sigurnost investicije

1.3. Povoljnosti instaliranja fiksnih bežičnih pristupnih mreža

1.4. Pokrivenost koju nudi bežična mreža

1.5. Radio kao način za prenos velikih brzina pristupnih mreža

1.6. Wireless tehologija otvorena za „plati-koliko-izgradiš“ mrežnu

1.7. Bežične mreže kao način podrške pristupnih linija

Slika 1.1. Podrška u lokalnim pristupnim mrežama

Slika 1.2. Preklapanje baznih stanica

Slika 1.3. Bazna bakarno-kablovska žičana mreža

Slika1.4. Tipična bakarno-kablovska javna telekomunikaciona pristupna mreža

Slika 1.5. Pristupna mreža sa koncetracionom funkcijom

1.9. Fiksni bežični pristup je mnogo pouzdaniji od mobilne telefonije

 za povezivanje nepokretnih korisnika;

1.10. Primena fiksnog bežičnog pristupa za javne telekomunikacione sisteme

Ffiksne bežične pristupne mreže u javnim telekomunikacionim sistemima imaju najopštiju

 seoske telefonske pristupne mreže;

1.11. Alternativne tehnologije za lokalne petlje