Žan Pol Sartr 

Iza zatvorenih vrata 

Drama u jednom činu 
(1944) 

Prevela: Dragana Cvetković 

Lica: 
INES 
ESTELA 
GARSEN 
MOMAK 

SCENA I 
Garsen, Momak 
Salon u stilu Drugog Carstva. Na kaminu jedna bronzana figura. 
GARSEN (ulazi i gleda oko sebe): Dakle tu smo. 
MOMAK: Tu smo. 
GARSEN: Znači, tako je to... 
MOMAK: Tako je to. 
GARSEN: Ja... Mislim da čovek mora vremenom da se navikne na nameštaj. 
MOMAK: To zavisi od ljudi. 
GARSEN: Jesu li sve sobe ovakve? 
MOMAK: Šta mislite. Nama dolaze Kinezi, Hindusi. Šta da rade oni recimo sa jednom foteljom u stilu
Drugog Carstva? 
GARSEN: A ja, šta biste hteli da ja radim sa njom? Znate li ko sam bio? Eh! To nije nimalo važno.
Najzad, živeo sam uvek sred nameštaja koji nisam voleo i u lažnim društvenim položajima. Lažni
položaj u trpezariji iz vremena Luja Filipa, zar vam se to ne sviđa? 
MOMAK: Videćete: u salonu iz Drugog Carstva nije nimalo gore. 
GARSEN: Ah? Da. Da. Da. Da. (Gleda oko sebe) Ipak, nisam se ni nadao... Vi svakako znate šta se
priča dole? 
MOMAK: O čemu? 
GARSEN: Pa... (sa neodređenim i širokim gestom) o svemu ovome. 
MOMAK: Kako možete da verujete u takve budalaštine? Osobe koje nisu ni kročile ovde. Jer najzad, da
su ovamo došle... 
GARSEN: Da. 
Oboje se smeju. 
GARSEN (postavši najednom ozbiljan): Gde je kolac? 
MOMAK: Šta? 
GARSEN: Kočevi, usijano gvožđe, kožni mehovi. 
MOMAK: Vi se podsmevate. 
GARSEN (gledajući ga) Ah? Ah, da! Ne, nisam želeo da se podsmevam. (Tišina. On se šeta.) Nigde
ogledala, ni prozora, naravno. Ničeg lomljivog. (Sa naglom žestinom) A zašto su mi oduzeli četkicu za
zube? 
MOMAK: Eto. Eto ljudskog dostojanstva koje vam se vraća. To je strašno. 
GARSEN (lupajući besno po naslonu fotelje): Molim vas da me poštedite vasih familijarnosti. Dobro mi
je poznat moj položaj, ali neću podnositi da vi... 
MOMAK: No! No! Oprostite mi. Šta ćete, sve mušterije postavljaju isto pitanje. Kad stižu: »Gde su

1
kočevi?« U tom trenutku, uveravam vas, ne misle na doterivanje. A zatim, čim ih umire, eto četkice za
zube. Ali, za ime božje, zar ne možete da razmislite? Naposletku, pitam vas zašto biste prali zube? 
GARSEN: Da, zaista, zašto? (Gleda oko sebe) I zašto bismo se ogledali? Dok bronzana figura dolazi
baš u pravi čas... Mislim da će biti trenutaka kad ću gledati širom otvorenih očiju. Širom otvorenih
očiju, je l' da? Uostalom nema tu šta da se krije; kažem vam da mi je dobro poznat moj položaj.
Hoćete li da vam ispričam kako se to događa. Laf se guši, tone, davi se, jedino mu je pogled izvan
vode i šta vidi? Barbedjenovu bronzanu figuru. Kakva zbrka! No, vama su bez sumnje zabranili da mi
odgovarate. Ja i ne tražim. Ali znajte da me nisu dočepali iznebuha, ne hvalite se da ste me videli
iznenađenog; ja gledam u lice situaciji. (Nastavlja da hoda.) Dakle, nema četkice za zube. Čak ni
kreveta. Jer ne spava se nikada, razume se? 
MOMAK: Bože moj! 
GARSEN: Smeo bih da se kladim u to. Zašto bi se spavalo? San dolazi nečujno. Osećate da vam se
sklapaju oči, ali zasto spavati? Opružite se na divan i pft... san odleti... Onda treba protrljati oči, dići
se i sve počinje iznova. 
MOMAK: Kakav ste vi zanesenjak! 
GARSEN: Ćutite. Ja neću vikati, neću stenjati, ali hoću da gledam situaciji u lice. Ne želim da iz zasede
naleti na mene, a da je ja ne poznam. Zanesenjak? Dakle ne oseća se čak ni potreba za snom. Zašto i
spavati ako nismo pospani? Izvanredno. Čekajte. Čekajte: zašto je to tako mučno? Zašto je tako
mučno? Ah, znam: To je život bez preseka. 
MOMAK: Kakvog preseka? 
GARSEN (podražavajući ga) Kakvog preseka? (Podozrivo) Pogledajte me. Naravno, bio sam siguran u
to. Time mogu da objasnim prostačku i nepodnošljivu nametljivost vaših pogleda. Na časnu reč, oni su
zakržljali. 
MOMAK: Ali o čemu govorite? 
GARSEN: O vašim kapcima. Mi smo sklapali kapke. To se zvalo jedan mig. Mala, crna iskra zavesa
koja se spusti i podigne: treptaj je gotov. Oko se ovlaži, sveta nestane. Ne možete ni zamisliti koliko
je to delovalo osvežavajuće. Četiri hiljade počivki u jednom satu. I kad kažem četiri hiljade... Dakle?
Živeću bez očnih kapaka? Ne pravite se budala. Bez kapaka, bez sna, to je sve jedno. Neću više
spavati... Ali, da li će mi to biti podnošljivo? Pokušajte da razumete, napregnite se malo: ja sam
zajedljiv čovek i vidite, ja... imam običaj da se sebi rugam. Ali ne mogu ni da se zafrkavam
neprestano: tamo dole su postojale noći. Spavao sam. Imao sam lak san. To je bilo kao neka
naknada. Prisiljavao sam sebe da sanjam obične snove. Jednu livadu... Da, samo livadu. Sanjao sam
da šetam po njoj. Je li dan? 
MOMAK: Vidite dobro da su lampe zapaljene. 
GARSEN: Do đavola. Takav je vaš dan. A napolju? 
MOMAK (zaprepašćen): Napolju? 
GARSEN: Napolju! s druge strane ovih zidova. 
MOMAK: Ima jedan hodnik. 
GARSEN: A na kraju hodnika? 
MOMAK: Ima drugih soba i drugih hodnika i stepeništa. 
GARSEN: A onda? 
MOMAK: To je sve. 
GARSEN: Vi svakako imate dan izlaska. Kuda onda izlazite? 
MOMAK: Kod svoga ujaka kojije starešina posluge na trećem spratu. 
GARSEN: Toga sam morao i sam da se dosetim. Gde je prekidač? 
MOMAK: Nema ovde prekidača. 
GARSEN: Dakle? Ne može da se ugasi? 
MOMAK: Uprava može da prekine struju. Ali ne sećam se da je to činila na ovom spratu. Imamo
osvetljenja do mile volje. 
GARSEN: Vrlo dobro. Znači treba živeti otvorenih očiju. 
MOMAK (ironično): Živeti... 

2
GARSEN: Nećete me valjda zavitlavati zbog jedne pogrešne reči. Otvorenih očiju. Večito. Biće uveliko
dan u mojim očima. I u mojoj glavi. (Kratko ćutanje) A ako bacim onu bronzanu figuru na sijalicu,
hoće li se ugasiti? 
MOMAK: Suviše je teška. 
GARSEN (uzima figuru u ruke i pokušava da je podigne): Imate pravo. Suviše je teška. 
Tišina. 
MOMAK: E, pa dobro, ako vam više nisam potreban, ja ću vas napustiti. 
GARSEN (trgnuvši se): Vi odlazite? Do viđenja. (Momak odlazi do vrata.) Čekajte. (Momak se okreće.)
Je li to tamo zvonce? (Momak klima potvrdno glavom.) I ja mogu da vam zazvonim kad hoću, a vi
morate doći? 
MOMAK: Po pravilu, da. Ali ono je ćudljivo. Nešto se zaglavilo u mehanizmu. 
Garsen odlazi do zvona i pritiska dugme. Zvonjava. 
GARSEN: Ono radi! 
MOMAK (začuđen): Radi. (I on zvoni.) Ali ne zanosite se, to neće trajati. A sad, sluga pokoran. 
GARSEN (zadržava ga jednim pokretom): Ja... 
MOMAK: Šta? 
GARSEN: Ne, ništa. (Ide ka kaminu i uzima nož za hartiju.) A šta je ovo? 
MOMAK: Valjda vidite: nož za hartiju. 
GARSEN: Zar ima knjiga ovde? 
MOMAK: Nema. 
GARSEN: Pa čemu onda služi? (Momak sleže ramenima.) Pa dobro. Idite. 
Momak odlazi. 

SCENA II 
Garsen, sam. On prilazi bronzanoj figuri i gladi je rukom. Seda. Ponovo se diže. Prilazi zvonu i pritiska
dugme. Zvono ne zvoni. Pokušava dva, tri puta, ali uzalud. Onda odlazi do vrata i pokušava da ih
otvori. Ona ne mogu da se otvore. On zove. 
GARSEN: Momče! Momče! 
Nema odgovora. On lupa pesnicom u vrata i zove momka. Zatim se brzo umiruje i ponovo seda. U tom
momentu se vrata otvaraju i ulazi Ines praćena momkom. 

SCENA III 
Garsen, Ines, Momak. 
MOMAK (Garsenu): Vi ste me zvali? 
Garsen htede da mu odgovori, ali baci pogled na Ines. 
GARSEN: Ne. 
MOMAK (okrećući se ka Ines): Kod kuće ste gospođo. (Ines ćuti.) Ako imate da mi postavite kakva
pitanja... (Ines ćuti.) 
MOMAK (razočaran): Mušterije obično žele da se obaveste... Neću da navaljujem. Uostalom, što se
tiče četkice za zube, zvonca i Barbedjenove bronzane figure, gospodin je upoznat sa tim i odgovoriće
vam isto tako dobro kao i js 
On izlazi. Tišina. Garsen gleda Ines. Ines gleda oko sebe, zatim se naglo upućuje Garsenu. 
INES: Gde je Floransa? (Garsen ćuti.) Pitam vas gde je Floransa? 
GARSEN: Ja o njoj nemam ni pojma. 
INES: Zar je to sve što ste pronašli? Mučenje odsustvom? E pa, nije vam pošlo za rukom. Floransa je
bila jedna ludica i ja je ne žalim. 
GARSEN: Oprostite, molim vas: šta vi to mislite, ko sam ja? 
INES: Vi? Vi ste dželat. 
GARSEN (trgne se, a onda počinje da se smeje): Vrlo zanimljiva zabluda. Dželat, zaista. Vi ste ušli,
pogledali ste me i pomislili ste: to je dželat. Kakva nastranost! Momak je smešan, trebalo je da nas
predstavi jedno drugome. Dželat! Ja sam Žozef Garsen, novinar i književnik. U stvari, mi smo sad

3
sapatnici. Gospođa... 
INES (suvo): Ines Serano. Gospođica. 
GARSEN: Vrlo dobro. Odlično. E pa, led je probijen. I tako, vi kažete da izgledam kao dželat. A po
čemu se poznaju dželati, molim vas? 
INES: Izgledaju kao da ih je strah. 
GARSEN: Strah? To je vrlo zabavno. A koga? Svojih žrtava? 
INES: Ma, idite! Znam šta govorim! Videla sam sebe u ogledalu. 
GARSEN: U ogledalu? (Gleda oko sebe.) To je strašno: sklonili su sve što bi moglo da bude nalik na
ogledalo. (Kratko ćutanje) U svakom slučaju, mogu vam reći da se ne plašim. Ne uzimam situaciju
olako i svestan sam njene ozbiljnosti. Ali ne plašim se. 
INES (sležući ramenima): To je vaša stvar. (Kratko ćutanje) Zar vam se s vremena na vreme ne
dešava da se malo prošetate napolju? 
GARSEN: Vrata su zaključana. 
INES: Utoliko gore. 
GARSEN: Ja razumem vrlo dobro da vam moje prisustvo smeta. Što se mene tiče, i ja bih voleo da
sam ostao sam: treba da sredim svoj život i osećam potrebu da se priberem. Ali siguran sam da ćemo
moći da se priviknemo jedno na drugo: ja ne govorim, ne krećem se uopšte i ne galamim. Samo, ako
smem da budem toliko slobodan da dam jedan savet, biće potrebno da sačuvamo medu nama krajnju
učtivost. Ona će nam biti najbolja odbrana. 
INES: Ja nisam učtiva. 
GARSEN: Ja ću biti, onda, za oboje. 
Tišina. Garsenje seo na divan. Ines šeta s jednog kraja sobe na drugi. 
INES (gledajući ga): Vaša usta. 
GARSEN (trgnut iz sanjarenja): Molim? 
INES: Zar ne biste mogli da zaustavite svoja usta? Okreću vam se ispod nosa kao čigra. 
GARSEN: Molim vas da mi oprostite. Nisam bio svestan toga. 
INES: To vam i prebacujem. (Garsen grči usta.) Opet! Vi tvrdite da ste učtivi, a digli ste ruke od svog
izgleda. Niste sami i nemate prava da mi naturate prizor vašeg straha. 
Garsen se diže i prilazi njoj. 
GARSEN: A vi, zar se vi ne plašite? 
INES: Zbog čega? Strah nam je koristio ranije dok smo imali nade. 
GARSEN (tiho): Nema više nade, ali mi smo još uvek ranije. Nismo još počeli da podnosimo muke,
gospođice. 
INES: Znam. (Kratko ćutanje) Šta će biti? 
GARSEN: Ne znam. Očekujem. 
Tišina. Garsen ponovo seda. Ines nastavlja da šeta. Garsen još jednom grči usta, a zatim poštoje
pogledao Ines, zagnjuri glavu u ruke. Ulaze Estela i momak.

SCENA IV 
Ines, Garsen, Estela, Momak. 
Estela gleda Garsena koji ne diže glavu. 
ESTELA (Garsenu): Ne. Ne diži glavu. Znam šta kriješ rukama, znam da nemaš više lica. (Garsen
spušta ruke.) O! (Kratko ćutanje. Iznenađeno.) Ja vas ne poznajem. 
GARSEN: Nisam dželat, gospođo. 
ESTELA: Nisam ni mislila da ste dželat. Ja... sam mislila da neko hoće da se našali sa mnom. (Momku)
Koga još očekujete? 
MOMAK: Neće više niko doći. 
ESTELA (sa olakšanjem): Ah! Znači ostaćemo potpuno sami, gospodin, gospođa i ja. 
Ona se smeje. 

4
GARSEN (suvo): Nema tu ničeg smešnog. 
ESTELA (smejući se još uvek): Ali ovi divani su toliko ružni. I pogledajte kako su ih razmestili, čini mi
se kao da je Nova godina i da sam u poseti kod moje tetke Marije. Pretpostavljam da svako ima svoj.
Je li ovaj moj? (Momku) Ali ja nikako neću moći tu da sednem, to je prava nesreća: ja sam obučena u
svetloplavo, a on je zelen kao spanać. 
INES: Hoćete li moj? 
ESTELA: Tamnocrveni divan? Vi ste vrlo ljubazni, ali ni to mi ne bi bolje pristajalo. Ne, šta ćete?
Svakome svoje: dobila sam zeleni, zadržaću ga. (Kratko ćutanje) Jedini koji bi mi u najgorem slučaju
odgovarao, to je gospodinov. 
Tišina. 
INES: Čujete li, Garsene? 
GARSEN (trgnuvši se): Divan... O! Oprostite. (Diže se) Vaš je gospođo. 
ESTELA: Hvala. (Ona skida mantil i baca ga na divan. Kratko ćutanje.) Upoznajmo se, pošto ćemo
morati da stanujemo zajedno. Ja sam Estela Rigo. 
Garsen se pokloni i hoće da se predstavi, ali Ines promače ispred njega. 
INES: Ines Serano. Vrlo mi je milo. 
Garsen se ponovo klanja. 
GARSEN: Žozef Garsen. 
MOMAK: Da l' sam vam još potreban? 
ESTELA: Ne. Idite. Zvoniću vam. 
Momak se klanja i izlazi. 

SCENA V 
Ines, Garsen, Estela. 
INES: Vi ste vrlo lepi. Želela bih da imam cveća da vam poželim dobrodošlicu. 
ESTELA: Cveća? Da. Mnogo sam volela cveće. Ovde bi ono svelo: suviše je toplo. Eh! Glavno je, je l'
da sačuvati dobro raspoloženje. Vi ste... 
INES: Da, prošle nedelje. A vi? 
ESTELA: Ja? Juče. Obred još nije završen. (Ona govori vrlo prirodno, ali kao da vidi ono što opisuje.)
Vetar podiže veo moje sestre. Ona se muči da zaplače. Ajde. Ajde još jedan mali napor. Eno! Dve
suze, dve suzice sjaje ispod koprene. Olga Žarde je vrlo tužna danas. Ona drži moju sestru pod ruku.
Ne plače zbog šminke i moram reći da na njenom mestu... To mi je bila najbolja prijateljica. 
INES: Jeste li se dugo mučili? 
ESTELA: Ne. Brzo sam izgubila svest. 
INES: A šta je...? 
ESTELA: Zapaljenje pluća. (Ista igra kao i ranije). Dobro, svršeno je, odlaze. Do viđenja! Do viđenja!
Koliko rukovanja! Moj muž je bolestan od tuge, ostao je kod kuće. (Obraćajući se Ines.) A vi? 
INES: Plin. 
ESTELA: A vi gospodine? 
GARSEN: Dvanaest metaka u telo (Estelin pokret.) Oprostite, ja nisam zabavan mrtvac. 
ESTELA: Oh! dragi gospodine, samo kad ne biste upotrebljavali tako grube reči. To je... to je
uvredljivo. I najzad, šta hoćete da kažete time? Možda nismo nikada bili toliko živi kao sada. Ako je
bezuslovno potrebno dati ime ovom... stanju, predlažem da se nazovemo odsutnima, to će biti
učtivije. Jeste li već dugo odsutni? 
GARSEN: Otprilike, oko mesec dana. 
ESTELA: Odakle ste? 
GARSEN: Iz Rija. 
ESTELA: A ja iz Pariza. Imate li još nekoga dole? 
GARSEN: Ženu. (Ista igra kao i Estela.) Došla je u kasarnu kao i svakoga dana; nisu je pustili da uđe.
Gleda kroz rešetke. Još ne zna da sam odsutan, ali sumnja u to. Sad odlazi. Sva je u crnom. Utoliko
bolje, neće morati da se presvlači. Ne plače; nikada nije plakala. Sunčan je dan, a ona je u pustoj ulici

5
sva u crnom sa svojim krupnim napaćenim očima. Ah! dosađuje mi. 
Tišina. Garsen seda na divan u sredini i stavlja glavu u ruke. 
INES: Estela! 
ESTELA: Gospodine, gospodine Garsen! 
GARSEN: Molim? 
ESTELA: Seli ste na moj divan. 
GARSEN: Oprostite. 
Diže se. 
ESTELA: Izgledali ste tako zamišljeni. 
GARSEN: Sređujem svoj život. (Ines se smeje.) Onima koji se smeju bolje bi bilo da čine što i ja. 
INES: Moj život je sređen. Poptuno je sređen. Sredio se sam, još tamo dole, nemam potrebe da se
zbog toga brinem. 
GARSEN: Zaista? I vi mislite da je to tako prosto! (Prelazi rukom preko čela) Kakva vrućina!
Dopuštate li? 
Počinje da skida kaput. 
ESTELA: Ah ne! (Tiše.) Jeza me hvata od ljudi u košulji. 
GARSEN (oblačeći ponovo kaput): Dobro. (Kratko ćutanje) Ja sam provodio noći u prostorijama
redakcije. Tamo je bila uvek pasja vrućina. (Kratko ćutanje. Ista igra kao i ranije.) Tamo je i sad pasja
vrućina. Noć je. 
ESTELA: Gle, već je noć. Olga se svlači. Kako vreme brzo prolazi na zemlji! 
INES: Noć je. Na vrata moje sobe su stavili pečate. I soba je prazna u tami. 
GARSEN: Stavili su kapute na naslone svojih stolica i zavrnuli rukave iznad laktova. Miriše na
muškarce i cigarete. (Tišina.) Voleo sam da živim među ljudima u košuljama. 
ESTELA (suvo): E pa, nemamo isti ukus. Eto šta to znači. (Prema Ines.) A vi, volite li vi ljude u
košulji? 
INES: U košulji ili bez, ja ne volim mnogo muškarce. 
ESTELA (gleda ih oboje preneraženo): Ali zašto. Zašto su nas združili? 
INES (sa prigušenim uzvikom): Šta kažete? 
ESTELA: Gledam vas oboje i razmišljam o tome kako ćemo odsada stanovati zajedno... Očekivala sam
da nađem prijatelje, porodicu. 
INES: Jednog divnog prijatelja sa rupom na čelu. 
ESTELA: I njega takođe. Igrao je tango kao pravi majstor. Ali nas, zašto su nas sjedinili? 
GARSEN: Pa šta, to je slučajno. Oni smeštaju ljude tamo gde mogu, onako kako im dolaze. (Obraća se
Ines.) Zašto se smejete? 
INES: Zato što me zabavljate svojom teorijom o slučaju. Zar toliko osećate potrebu da vas neko
umiri? Ništa oni ne prepuštaju slučaju. 
ESTELA (stidljivo): Ali možda smo se nekada i sreli. 
INES: Nikada. Ja vas ne bih mogla zaboraviti. 
ESTELA: A onda, možda imamo zajedničkih poznanstava? Poznajete li Diboa Sejmurove? 
INES: Sumnjam. 
ESTELA: Oni primaju sav svet. 
INES: A šta rade? 
ESTELA (iznenađena): Ne rade ništa. Imaju zamak u Korezi i... 
INES: Ja sam bila činovnica na pošti. 
ESTELA (trgne se malo): Ah? Tako dakle?... (Kratko ćutanje) A vi gospodine Garsen? 
GARSEN: Ja nisam nikada odlazio iz Rija. 
ESTELA; Onda ste sasvim u pravu: samo nas je slučaj združio. 
INES: Slučaj. Dakle, ovaj nameštaj je ovde slučajno. I to je slučajno što je divan zdesna zelen kao
spanać, a divan sleva tamnocrven? Slučaj, zar ne? Pa dobro, pokušajte samo da im promenite mesta
pa ćete videti da li sam u pravu. A bronzana figura, je li i ona ovde slučajno? A ova vrućina? A ova
vrućina? (Ćutanje.) Kažem vam da su sve smislili. I to do najmanjeg detalja sa ljubavlju. Ova soba

6
nas je čekala. 
ESTELA: Ali kako to mislite? Sve je ovde tako ružno i tako tvrdo i ćoškasto. Meni su bili odvratni
ćoškovi. 
INES (sležući ramenima): A mislite da sam ja imala salon u stilu Drugog Carstva. 
Kratko ćutanje. 
ESTELA: Znači, sve je predviđeno? 
INES: Sve. I mi smo odabrani. 
ESTELA: I to nije slučajno što ste baš vi nasuprot meni? (Kratko ćutanje) A šta čekaju? 
INES: Ne znam. Ali čekaju. 
ESTELA: Ne mogu podneti da neko očekuje nešto od mene. Odmah dobijem želju da učinim
suprotno? 
INES: Pa dobro, činite! Hajde, činite! Vi čak i ne znate šta oni hoće. 
ESTELA (lupajući nogom): To je nepodnošljivo. I šta će me sve snaći od vas dvoje? (Gleda ih) Od vas
dvoje. Bilo je lica koja su mi odmah sve govorila. A vaša mi ne kažu ništa. 
GARSEN (naglo, Ines): Pa zašto smo zajedno? Vi ste o tome već dosta rekli: recite sve. 
INES: Ali ja savršeno ništa ne znam. 
GARSEN: Treba to znati. 
On razmišlja jedan trenutak. 
INES: Kad bi svako imao samo hrabrosti da kaže... 
GARSEN: Šta? 
INES: Estela! 
ESTELA: Molim? 
INES: Šta ste učinili? Zašto su vas poslali ovamo? 
ESTELA (živo): Ali ja ne znam, uopšte ne znam. Pitam se čak da nije to greška. (Ines) Ne smeškajte
se. Mislite o broju ljudi koji... koji odlaze svakoga dana. Oni dolaze ovamo na hiljade i imaju posla
samo sa potčinjenima, sa neupućenim pinovnicima. I onda, kako da nema grešaka. Ali ne smeškajte
se. (Garsenu) A vi, recite nešto. Ako su se prevarili u mom slučaju, mogli su se isto tako prevariti i u
vašem. (Obraća se Ines.) I u vašem isto tako. Ne bi li bilo bolje verovati da smo ovde greškom? 
INES: Je li to sve što ste imali da nam kažete? 
ESTELA: Šta biste hteli više da znate? Nemam šta da krijem. Bila sam siroče i uz to siromašna.
Izdržavala sam svoga mlađeg brata. Zaprosio me je jedan stari prijatelj moga oca. Bio je bogat i
dobar, prihvatila sam. Šta biste vi učinili na mome mestu? Brat mi je bio bolestan i njegovo zdravlje je
zahtevalo najveću negu. Živela sam šest godina sa svojim mužem bez ijednog oblačka. Ima dve
godine otkako sam srela onoga koga je trebalo da volim. To smo uvideli odmah, on je tražio da
otputujem sa njim, a ja sam odbila. Posle toga sam dobila zapaljenje pluća. To je sve. Možda bi mi se
moglo zbog izvesnih načela prebaciti što sam žrtvovala svoju mladost jednom starcu? (Garsenu)
Mislite li da je to pogreška? 
GARSEN: Sigurno da nije. (Kratko ćutanje) A nalazite li vi da je pogreška živeti prema svojim
načelima? 
ESTELA: Ko bi vam to mogao prebaciti? 
GARSEN: Vodio sam jedan pacifistički list. Izbio je rat. Šta da se radi? Sve su oči bile uprte u mene?
»Da li će se usuditi?« Pa eto, usudio sam se. Prekrstio sam ruke i streljali su me. U čemu je
pogreška? 
ESTELA (stavlja mu ruku na mišicu): Nema tu pogreške. Vi ste... 
INES (dovršava ironično): Junak. A vaša žena, Garsene? 
GARSEN: Dobro, pa šta? Izvukao sam je iz blata. 
ESTELA (Ines): Vidite! Vidite! 
INES: Vidim. (Kratko ćutanje) Za koga igrate komediju? Mi smo među svojima. 
ESTELA (drsko): Među svojima? 
INES: Medu ubicama. U paklu smo, mala moja; nema tu nikada zablude i ne osuđuju ljude nikada na
večne muke ni za šta. 

7
ESTELA: Ćutite. 
INES: U paklu! Prokleti! Prokleti! 
ESTELA: Ćutite! Hoćete li da zaćutite? Zabranjujem vam da upotrebljavate grube reči. 
INES: Prokleta, mala svetica. Prokleti, junak bez mane. Imali smo svoj čas zadovoljstva, zar ne? Bilo
je ljudi koji su zbog nas smrtno patili, a nas je to jako zabavljalo. A sada, treba ispaštati. 
GARSEN (podigavši ruku): Hoćete li ućutati? 
INES (gleda ga bez straha, ali veoma iznenađena): A! (Kratko ćutanje) Čekajte. Razumela sam, znam
što su nas stavili zajedno. 
GARSEN: Pazite šta ćete reći. 
INES: Videćete kako je to prosto. Prosto kao pasulj! Ovde nema telesnog mučenja, zar ne? A ipak smo
u paklu. I niko ne mora da dode. Niko. Ostaćemo do kraja sami zajedno. Je li tako? U stvari neko
nedostaje ovde: dželat. 
GARSEN (poluglasno): To mi je dobro poznato. 
INES: Pa eto, oni su ostvarili uštedu radne snage. Mušterije su ti koji sami sebe služe kao u
ekspresrestoranima. 
ESTELA: Šta hoćete time da kažete? 
INES: Dželat je svako od nas za ostalu dvojicu. 
Kratko ćutanje. Svi razmišljaju o tome. 
GARSEN (tihim glasom): Ja neću biti vaš dželat. Ne želim vam ništa rđavc i nemam nikakva posla sa
vama. Nikakva. Sasvim prosto. Hajde: svako u svoj ćosak; to je proba. Vi ovde, vi ovde, ja tamo. I
tišina. Ni reči: to nije teško, zar ne? Svako od nas ima dosta posla sa sobom. Mislim da bih mogao
ćutati deset hiljada godina. 
ESTELA: Zar treba da ćutim? 
GARSEN: Da. I... bićemo spaseni... Ćutati. Gledati u sebe, nikako ne podizati glavu. Usvaja li se? 
INES: Usvaja se. 
ESTELA (posle izvesnog oklevanja): Usvaja se. 
GARSEN: Onda, zbogom. 
On odlazi na svoj divan i stavlja glavu u ruke. Tišina. Ines počinje da peva za sebe: 

U Ulici belih mantila 

Podigli su nogare od dasaka, 
Stavili mekinje u vedro 
I to je bilo gubilište 
U Ulici belih mantila. 
U Ulici belih mantila 
Dželat se digao rano 
Zato što je trebalo da debeljko 
Poseče generale 
Vladike i admirale 
U Ulici belih mantila. 
U Ulici belih mantila 
Došle su otmene dame 
Sa lepim ritama, 
Ali se njihova glava 
Skotrljala sa svoje visine, 
Glava sa šeširima 
U potok Belih mantila. 

Za to vreme Estela stavlja puder i ruž. Estela se puderiše i uznemireno traži oko sebe ogledalo. Ona
pretura po tašni, a zatim se okreće Garsenu.

8
ESTELA: Gospodine, imate li ogledalo? (Garsen ne odgovara.) Ogledalo, džepno ogledalce, ma kakvo!
(Opet Garsen ne odgovara.) Ako me već ostavljate samu, nabavite mi bar ogledalo. 
Garsen drži glavu u rukama ne odgovarajući. 
INES (žurno): Imam ja ogledalo u tašni. (Ona pretura po tašni. Srdito.) Nemam ga više. Sigurno su mi
ga oduzeli u kancelariji. 
ESTELA: Baš je to neprijatno. 
Prolazi izvesno vreme, ona zatvara oči i posrće. Ines pritrčava i prihvata je. 
INES: Šta vam je? 
ESTELA (ponovo otvara oči i smeši se): Čudno se osećam (pipa se), a vama, zar se i vama to ne čini:
kad se ne vidim uzalud se dotičem i pitam se da li odista postojim. 
INES: Vi imate sreće. Ja sebe uvek duhovno osećam. 
ESTELA: Ah! Da, duhovno... Sve što se događa u glavama je tako nejasno, uspavljuje me. (Kratko
ćutanje) U mojoj spavaćoj sobi ima šest velikih ogledala. Vidim ih. Vidim ih. Ali ona ne vide mene. Na
njima se ogledaju fotelja, ćilim, prozor... Ala je prazno, ogledalo gde nema mene. Kad sam govorila,
okretala sam se tako da bude bar jedno u kome ću se moći videti. Govorila sam. Videla sam sebe kako
govorim. Videla sam se kao što me ljudi vide, to me je održavalo budnom. (Očajno) Moj ruž! Sigurna
sam da sam se namazala nakrivo. Pa, ipak. Ne mogu čitavu večnost ostati bez ogledala. 
INES: Hoćete li da vam ja poslužim kao ogledalo? Pozivam Vas sebi. Sedite na moj divan. 
ESTELA (pokazuje Garsena): Ali... 
INES: Ne obraćajmo pažnju na njega. 
ESTELA: Učinićemo jedna drugoj zla: Vi ste to rekli. 
INES: Izgledam li tako kao da hoću da te zadavim? 
ESTELA: Nikad se ne zna... 
INES: Ti ćeš meni učiniti zla. Ali šta da se radi. Ako treba da patim, neka to bude od tebe. Sedi. Približi
se. Još. Gledaj me u oči. Vidiš li se? 
ESTELA: Sasvim sam mala. Vidim se vrlo rđavo. 
INES: Ali ja te vidim. Čitavu. Postavljaj mi pitanja. Nikakvo ogledalo neće biti vernije. 
Estela kojoj je nelagodno, okreće se Garsenu kao da ga zove u pomoć. 
ESTELA: Gospodine! Gospodine! Ne dosađujemo li Vam svojim brbljanjem? 
Garsen ne odgovara. 
INES: Pusti ga; on više ne postoji. Same smo. Ispituj me. 
ESTELA: Da li sam dobro stavila ruž? 
INES: Da vidim. Ne baš dobro. 
ESTELA: I mislila sam. Srećom da me (baca pogled na Garsena) niko nije video. Počinjem ponovo. 
INES: Bolje je. Ne. Sledi liniju usana; ja ću ti pokazati. Tu, tu. Dobro je. 
ESTELA: Isto tako dobro kao onda kad sam ušla? 
INES: Bolje je; teže; okrutnije. Tvoja paklena usta. 
ESTELA: Hm! A to je dobro? Kako je to neprijatno, ne mogu više da prosudim sama. Dajete mi reč da
je to dobro? 
INES: Zar nećeš da se tikamo? 
ESTELA: Daješ mi reč da je dobro? 
INES: Lepa si. 
ESTELA: Ali imate li Vi ukusa? Imate li Vi moj ukus? Kako je neprijatno, neprijatno. 
INES: Imam tvoj ukus, pošto mi se sviđaš. Gledaj me dobro. Nasmej se. Nisam ni ja ružna. Zar nisam
lepša od ogledala? 
ESTELA: Ne znam. Vi me plašite. Na svoju sliku u ogledalu bila sam naviknuta. Poznavala sam je tako
dobro. Nasmešite se sad: osmeh će mi otići u dno vaših zenica i ko zna šta će postati. 
INES: A ko te sprečava da se navikneš na mene? (One se gledaju. Estela se smeši kao opčinjena.)
Zaista, ne želiš da mi kažeš ti? 

9
ESTELA: Teško kažem »ti« ženama. 
INES: A naročito poštanskim činovnicama, pretpostavljam? Šta imaš tu na kraju obraza? Crvenu
mrlju? 
ESTELA (skočivši): Crvenu mrlju, užasno! Gde to? 
INES: Tu! Tu! Ja sam ogledalo za ševe; mala moja ševo, držim te. Nema više crvenila. Nimalo! A? Ako
ogledalo počne lagati? Ili ako zatvorim oči, ako odbijem da te gledam, šta ćeš raditi sa svom svojom
lepotom? Ne plaši se: potrebno je da te gledam. Moje će oči ostati širom otvorene. I biću mila, sasvim
mila, ali ćeš mi reći: ti. 
Kratko ćutanje. 
ESTELA: Sviđam li ti se? 
INES: Mnogo. 
Kratko ćutanje. 
ESTELA (pokazujući Garsena pokretom glave): Želela bih da me i on gleda. 
INES: O! Zato što je muškarac. (Garsenu) Pobedili ste. (Garsen ne odgovara.) Ta pogledajte je!
(Garsen ne odgovara.) Ne pretvarajte se; nije vam promakla nijedna reč od onoga što smo rekle. 
GARSEN (dižući naglo glavu): Imate pravo, nijedna reč. Uzalud sam začepio uši, brbljale ste mi u
glavi. Hoćete li me sada pustiti? Ja nemam nikakve veze sa vama. 
INES: A sa malom, imate li veze? Shvatila sam vaše lukavstvo: da biste je zainteresovali, vi ste se
napravili važni. 
GARSEN: Kažem vam da me pustite. Neko govori o meni u redakciji i želeo bih da ga slušam. Baš me
briga za malu, ako to može da Vas umiri. 
ESTELA: Hvala. 
GARSEN: Nisam hteo da budem prost... 
ESTELA: Gade! 
Kratko ćutanje. Oni stoje jedan nasuprot drugom. 
GARSEN: Eto! (Kratko ćutanje) Preklinjao sam vas da ćutite. 
ESTELA: Ona je počela. Došla je da mi ponudi ogledalo, a ja joj nisam nista tražila. 
INES: Ništa. Samo si mu se umiljavala i pravila grimase da bi te gledao. 
ESTELA: Pa onda? 
GARSEN: Jeste li poludele! Vi, ne vidite kuda to vodi. Ta ćutite! (Kratko ćutanje) Ponovo ćemo mirno
sesti, zatvorićemo oči i svako od nas će se potruditi da zaboravi prisustvo drugih. 
Kratko ćutanje. On ponovo seda. One odlaze na svoja mesta nesigurnim korakom. Ines se naglo
okreće. 
INES: Ah! Zaboraviti. Kakva detinjarija! Ja vas osećam do srži svojih kostiju. Vaše ćutanje mi tutnji u
ušima. Možete zatvoriti usta, možete odseći jezik, zar će vas to sprečiti da postojite? Hoćete li
zaustaviti svoju misao? Ja je čujem, ona čini tiktak kao budilnik, a znam da i vi čujete moju. Uzalud
ste se udaljili na divane, vi ste svuda, zvukovi mi dolaze uprljani, jer ste ih čuli u prolazu. Ukrali ste mi
čak i lice: vi ga znate, a ja ga ne znam. A ona? Ona? Vi ste mi je ukrali: da smo same, mislite da bi
smela da postupa sa mnom kao što postupa? Ne, ne. Sklonite ruke s lica, neću vas pustiti, to bi bilo i
suviše ugodno. Vi biste ostali tu neosetljivi, zadubljeni u sebe samog kao Buda, ja bih zatvorenih očiju
osećala da vam ona posvećuje sve šumove svoga života, čak i šušanj svoje haljine, i da vam šalje
osmehe koje vi ne vidite. Ništa od toga! Ja hoću da izaberem svoj pakao; hoću da se sva pretvorim u
oko i da se borim otkrivena lica. 
GARSEN: Pa dobro. Pretpostavljam da je trebalo dotle doći; igrali su se nama kao sa decom. Da su me
stavili sa muškarcima... muškarci znaju da ćute. Ali ne treba suviše tražiti. (On prilazi Esteli i stavlja
joj ruku pod bradu.) Pa, mala, sviđam li ti se? Čini mi se da si mi namigivala? 
ESTELA: Ne dirajte me. 
GARSEN: Eh. Budimo slobodni. Mnogo sam voleo žene, znaš li? I one su mene mnogo volele. Budi
dakle slobodna, nemamo više šta da izgubimo. Čemu učtivost? Čemu formalnosti? Među nama! Za koji
časak bićemo goli kao crvi. 
ESTELA: Pustite me. 

10
GARSEN: Kao crvi! Ah! Ja sam vas opomenuo. Ništa nisam tražio od vas osim mira i malo tišine.
Začepio sam uši. Gomez je govorio stojeći među stolovima, svi drugovi iz lista su ga slušali. U košulji.
Želeo sam da znam šta su govorili, bilo je teško. Zemaljski događaji prolaze tako brzo. Zar niste
mogle ćutati? A sada, gotovo je, on više ne govori, to što misli o meni vratilo mu se u glavu. Pa dobro,
treba da idemo do kraja. Goli kao crvi: hoću da znam s kim imam posla. 
INES: Vi to znate. Sada vi to znate. 
GARSEN: Dok svako od nas ne bude priznao zašto su ga osudili, nećemo ništa znati. Ti, plavušo,
počinji. Zašto? Reci nam zašto: svojom iskrenošću možeš izbeći katastrofu. Kad upoznamo svoje
gadosti... Hajde, zašto? 
ESTELA: Rekla sam vam da ne znam. Nisu hteli da mi kažu. 
GARSEN: Znam. Ni meni nisu hteli da odgovore. Ali ja poznajem sebe. Ti se plašiš da govoriš prva?
Vrlo dobro. Ja ću početi. (Ćutanje.) Nisam baš mnogo lep. 
INES: U redu. Znamo da ste dezertirali. 
GARSEN: Pustite to. Ne govorite nikada o tome. Ja sam ovde zato što sam mučio svoju ženu. To je
sve. Pet godina. Naravno, ona još pati. Eno je; vidim je čim počnem da govorim o njoj. Gomez me
zanima, a nju vidim. Gde je Gomez? Pet godina. Dakle, vratili su joj moje stvari. Ona sedi kraj prozora
i drži moj kaput na krilu. Kaput sa dvanaest rupa. Krv, a reklo bi se rđa. Ivice rupe su nagorele. Ha!
To je muzejsko parče, istorijski kaput. A ja sam to nosio! Hoćeš li plakati? Hoćeš li najzad zaplakati.
Vraćao sam se pijan kao svinja i mirisao na vino i žene. Ona me je čekala po celu noć; nije plakala. Ni
jedna reč prekora, naravno. Samo njene oči. Njene krupne oči. Ništa ne žalim. Platiću, ali ništa ne
žalim. Napolju pada sneg.. Pa hoćeš li plakati? To je žena kojoj je poziv da bude mučenica. 
INES (sasvim tiho): Zašto ste je mučili? 
GARSEN: Zato što je to bilo lako. Bila je dovoljna jedna reč pa da promeni boju, bila je osetljiva. Ha.
Ni jednog prekora. Ja sam vrlo zajedljiv. Čekao sam, stalno sam čekao, ali ni jednog jecaja, ni jednog
prekora. Izvukao sam je iz blata, razumete li? Ona miluje rukom džemper ne gledajući ga. Njene ruke
nasumce traže rupe. Šta čekaš? Čemu li se nadaš? Rekao sam ti da ništa ne žalim. Eto najzad: Ona mi
se suviše divila. Razumete li to? 
INES: Ne. Meni se nisu divili. 
GARSEN: Utoliko bolje. Utoliko bolje po vas. Sve ovo vam sigurno izgleda izmišljeno. Pa lepo, evo
jedne anegdote: bio sam doveo sebi jednu mulatkinju. Kakve noći! Moja žena je spavala na prvom
spratu, morala nas je čuti. Ona se dizala prva i pošto smo mi dugo spavali, donosila nam je kafu u
krevet. 
INES: Prostačino. 
GARSEN: Pa da, pa da, voljeni prostak. (Izgleda rasejan) Ne, ništa. To je Gomez, ali ne govori o meni.
Prostak, rekoste? Zar! A da nisam, šta bih radio ovde? A vi? 
INES: Pa dobro, bila sam ono što dole zovu prokletom ženom. Već prokleta, zar ne. Dakle, niste
mnogo iznenađeni. 
GARSEN: Je li to sve? 
INES: Ne, ima još i ona stvar sa Floransom. Ali to je priča o mrtvima. Troje mrtvih. Najpre on, zatim
ona i ja. Niko više nije ostao dole, mirna sam; samo soba. S vremena na vreme vidim sobu. Prazna je
sa spuštenim kapcima. Ah! ah! Skinuli su pečate. Za izdavanje... Ona je za izdavanje. Ima natpis na
vratima. To je... sprdnja. 
GARSEN: Troje. Vi ste baš rekli troje? 
INES: Troje. 
GARSEN: Jedan čovek i dve žene? 
INES: Da. 
GARSEN: Gle. (Ćutanje) On se ubio? 
INES: On? On je bio potpuno nesposoban za to. Onda, nije zbog toga što je patio. Ne: tramvaj ga je
smrvio. Kao od šale. Stanovala sam kod njih. Bio mi je rođak. 
GARSEN: Je li Floransa bila plava? 
INES: Plava? (Gleda Estelu.) Znate, nimalo mi nije žao, ali mi nije ni zabavno da vam pričam taj

11
događaj. 
GARSEN: Hajde! hajde! Postao vam je odvratan? 
INES: Malo pomalo. Jedna reč tu i tamo. Na primer, klokotao je pijući, duvao je kroz nos u čašu.
Sitnice. Oh! Bio je to jadan čovek, osetljiv. Zašto se smejete? 
GARSEN: Zato što ja nisam osetljiv. 
INES: To se vidi. Ušunjala sam se u nju. Ona je gledala mojim očima... Na kraju, bila mi je u
rukama... Uzele smo sobu na drugom kraju grada. 
GARSEN: A onda? 
INES: Onda se desilo ono sa tramvajem. Govorila sam joj svakog dana: eto, mala! Mi smo ga ubile.
(Ćutanje) Rđava sam. 
GARSEN: Da. I ja sam. 
INES: Ne, niste vi rđavi. To je nešto drugo. 
GARSEN: Šta? 
INES: Reći ću vam docnije. Ja sam rđava: to znači, da mi je potrebna tuđa patnja da bih mogla da
opstanem. Plamen. Plamen u srcima. Kad sam sama, gasim se. Šest meseci plamtela sam u njenom
srcu: sva sam gorela. Ona se digla jedne noći i otvorila slavinu od plina, a da nisam uopšte
posumnjala u to, a zatim je ponovo legla pored mene. Eto. 
GARSEN: Hm! 
INES: Šta? 
GARSEN: Ništa. To je rđavo. 
INES: Pa neka, to je prljavo. Šta onda? 
GARSEN: O! Imate pravo. (Esteli) A ti? Šta si ti učinila? 
ESTELA: Rekla sam vam da ništa ne znam. Uzalud sam sebe ispitivala... 
GARSEN: Da. Dobro, pomoći ćemo ti. Taj tip sa razmrskanim licem, koje? 
EŠTELA: Koji tip? 
GARSEN: Ti to odlično znaš. Onaj od koga si se plašila kad si ušla. 
ESTELA: To je jedan prijatelj. 
GARSEN: Zašto si se plašila njega? 
ESTELA: Nemate prava da me ispitujete. 
INES: Da li se on ubio zbog tebe? 
ESTELA: Ma ne, vi ste ludi. 
GARSEN: Onda, zašto te je plašio? Onje pucao sebi u lice, a? I to mu je raznelo glavu? 
ESTELA: Ćutite! Ćutite! 
GARSEN: Zbog tebe! Zbog tebe! 
INES: A? A? Smejali su se? Da li se zbog toga ubio? 
ESTELA: Pustite me na miru. Strah me je od vas. Hoću da idem! Hoću da idem! 
Ona juri vratima i drma ih. 
GARSEN: Idi. Ja i ne tražim ništa bolje. Samo, vrata su spolja zatvorena. 
Estela zvoni; zvono ne radi. Ines i Garsen se smeju. Estela se okreće njima oslonjena na vrata. 
ESTELA (promuklim i laganim glasom): Vi ste odvratni. 
INES: Odlično, odvratni. Pa onda? Dakle, laf se ubio zbog tebe? Je li bio tvoj ljubavnik? 
GARSEN: Razume se, to joj je bio ljubavnik. I hteo je da je ima samo za sebe. 
INES: Igrao je tango kao profesionalac, ali bio je siromašan, pretpostavljam. 
Ćutanje. 
GARSEN: Pitamo te da li je bio siromašan. 
ESTELA: Da, bio je siromašan. 
GARSEN: A zatim, trebalo je da ti čuvaš svoj ugled. Jednog dana je došao, preklinjao te je, a ti si ga
ismejala. 
INES: A? A? Smejala si se? Da li se on zbog toga ubio? 
ESTELA: Jesi li ovako gledala u Floransu? 
INES: Da. 

12
Kratko ćutanje. Estela počinje da se smeje. 
ESTELA: Niste baš sasvim pogodili. (Ona se uspravlja i gleda ih još uvek oslonjena o vrata. Suvim i
izazivačkim tonom.) Hteo je da mi napravi dete. Eto, jeste li zadovoljni? 
GARSEN: A ti, nisi htela? 
ESTELA: Ne. Ali dete je došlo. Otišla sam da provedem pet meseci u Švajcarskoj. Niko nije ništa znao.
Bila je devojčica. Rože je bio kraj mene kad je rođena. Veselilo ga je što ima ćerku. Mene ne. 
GARSEN: Pa onda? 
ESTELA: Bio je jedan balkon iznad jezera. Donela sam jedan veliki kamen. On je vikao: »Estela, molim
te, preklinjem te.« Ja sam ga se gnušala. Sve je video. Nagnuo se na balkon i video je krugove na
vodi. 
GARSEN: Pa onda? 
ESTELA: To je sve. Ja sam se vratila u Pariz, a on je učinio ono što je hteo. 
GARSEN: Pucao je sebi u glavu? 
ESTELA: Da, tačno. Nije se vredelo mučiti oko toga. Moj muž nije nikada ništa posumnjao. (Kratko
ćutanje) Mrzim vas. 
Potresa je suv jecaj. 
GARSEN: Nepotrebno. Ovde suze ne teku. 
ESTELA: Podla sam! Podla sam! (Kratko ćutanje) Da znate kako vas mrzim! 
INES (grleći je): Jadno moje malo! (Garsenu) Istraga je završena. To nije toliko važno i možete držati
tu dželatsku njušku. 
GARSEN: Dželatsku... (Gleda oko sebe.) Dao bih ne znam šta da se mogu videti u ogledalu. (Kratko
ćutanje) Kako je toplo! (Mahinalno skida kaput.) O! pardon. 
Hoće da ga ponovo obuče. 
ESTELA: Možete ostati u košulji. Sada... 
GARSEN: Da. (On baca svoj kaput na divan.) Ne treba da se ljutite na mene, Estela. 
ESTELA: Ja se i ne ljutim na vas. 
INES: A na mene? Ljutiš li se na mene? 
ESTELA: Da. 
Ćutanje. 
INES: Pa, Garsene? Evo goli smo kao crvi; da li vam je sad nešto jasnije? 
GARSEN: Ne znam. Možda malo jasnije. (Bojažljivo) Ne bismo li mogli pokušati da pomognemo jedno
drugom? 
INES: Meni nije potrebna pomoć. 
GARSEN: Ines, oni su pomrsili sve konce. Ako vi učinite i najmanji pokret, ako podignete ruku da biste
se rashladili, Estela i ja osećamo potres. Niko od nas ne može da se spase sam, treba da budemo
zajedno izgubljeni, ili da se zajedno izvučemo. Birajte. (Kratko ćutanje) No, šta je? 
INES: Izdali su je. Prozori su širom otvoreni, jedan čovek sedi na mome krevetu. Izdali su je! Izdali su
je! Uđite, uđite, ne ustručavajte se. Eno jedne žene. Ona ide prema njemu i on joj stavlja ruke na
ramena... Šta čekaju, što ne zapale svetlo, ne vidi se više; hoće li se poljubiti? Ta soba je moja! Ona
je moja! Pa zašto ne zapale svetlo? Ne mogu više da ih vidim. Šta šapuću. Hoće li je on milovati na
mome krevetu. Ona mu kaže da je podne i da uveliko sija sunce. Sigurno postajem slepa. (Kratko
ćutanje) Gotovo. Ništa više: više ne čujem i ne vidim. Pa dobro, pretpostavljam da sam raskrstila sa
zemljom. Nema više alibija. (Ona se ježi.) Osećam se praznom. Sad sam potpuno mrtva. Potpuno
ovde. (Kratko ćutanje) Vi ste govorili nešto? Rekli ste da mi pomognete, mislim. 
GARSEN: Da. 
INES: Učemu? 
GARSEN: Da osujetite njihova lukavstva. 
INES: A šta ću ja za uzvrat? 
GARSEN: Vi ćete meni pomoći. Trebalo bi malo učiniti Ines: samo malo dobre volje. 
INES: Dobre volje... Gde hoćete da je nađem? Ja sam trula. 
GARSEN: A ja? (Kratko ćutanje) Ipak, ako bismo pokušali? 

13
INES: Ja sam neosetljiva. Ne mogu ni da primam, ni da dajem; kako hoćete da vam pomognem? Suva
grana, treba je potpaliti. (Kratko ćutanje; ona gleda Estelu, koja drži glavu u rukama.) Floransa je bila
plava. 
GARSEN: Znate li da će ta mala biti vaš dželat. 
INES: Možda, pretpostavljam. 
GARSEN: Njome su vas uhvatili. Što se mene tiče, ja... ja... ne obraćam na nju nikakvu pažnju. A što
se vas tiče... 
INES: Šta? 
GARSEN: Ona je zamka. Oni vas vrebaju da vide kako ćete se uhvatiti. 
INES: Znam. A i vi ste zamka. Mislite li da nisu predvideli vaše reči? I da se ovde ne skrivaju otvori
koje mi ne vidimo. Sve je zamka. Ali šta mi to smeta? I ja sam zamka. Zamka za nju. Možda ću ja nju
uhvatiti. 
GARSEN: Vi nećete baš ništa uhvatiti. Mi jurimo jedan za drugim kao vašarski konji da se nikada ne
stignemo: možete verovati da su sve uredili. Ostavite, Ines. Otvorite ruke, pustite se. Inače ćete nas
sve troje učiniti nesrećnim. 
INES: Zar vam ja izgledam tako kao da sam naučila da puštam? Znam šta me očekuje. Goreću i gorim
i znam da neće biti kraja; sve ja znam: mislite li da ću je pustiti? Imaću je, ona će vas gledati mojim
očima, kao što je Floransa gledala onog drugog. Zašto mi sad govorite o svojoj nesreći: ja vam kažem
da sve znam i da ne mogu imati čak ni prema sebi sažaljenja. Zamka, ha! Zamka. Naravno da sam
uhvaćena u zamku. Pa šta? Utoliko bolje ako su oni zadovoljni. 
GARSEN (hvatajući je za rame): Ja mogu da imam sažaljenja prema vama. Gledajte me: goli smo.
Goli do kostiju i ja vas do srca poznajem. To je veza: mislite li da ću vam učiniti zlo? Ništa ne žalim,
ne tužim se; i sam sam hladan. Ali prema vama mogu da imam sažaljenja. 
INES (koja popušta dok joj on govori, stresa se): Ne dodirujte me. Mrzim da me dodiruju. I čuvajte
svoje sažaljenje. Dosta! Garsene, ima dosta zamki i za vas u ovoj sobi. Za vas. Spremljenih za vas.
Bolje biste učinili da gledate svoja posla. (Kratko ćutanje) Ako potpuno ostavite na miru malu i mene,
nastojaću da vam ne smetamo. 
GARSEN (gleda je jedan trenutak, zatim sleže ramenima): U redu. 
ESTELA (podižući glavu): U pomoć, Garsene. 
GARSEN: Šta hoćete od mene? 
ESTELA (dižući se i približavajući mu se): Meni vi možete pomoći. 
GARSEN: Obratite se njoj. 
Ines se približila, ona staje sasvim uz Estelu s leđa, ne dodirujući je. Za vreme narednih replika ona
joj govori skoro na uvo. Ali Estela, okrenuta Garsenu koji je gleda ne govoreći, odgovara jedino njemu
kao da je on ispituje.

ESTELA: Molim vas, obećali ste, Garsene, obećali ste! Brzo, brzo, neću da ostanem sama. Olga ga je
odvela na dansing. 
INES: Koga je odvela? 
ESTELA: Pjera. Oni igraju. 
INES: Ko je Pjer? 
ESTELA: Jedna mala budala. Zvao me je svojim izvorom. Voleo me je. Ona ga je odvela na dansing. 
INES: Voliš li ga? 
ESTELA: Oni ponovo sedaju. Ona jedva diše. Zašto li igra? Jedino ako nije zato da bi omršavila.
Naravno da ne. Naravno da ga nisam volela. On ima osamnaest godina, a ja nisam ljudožder. 
INES: Pa pusti ih. Šta te se to sada tiče? 
ESTELA: On je bio moj. 
INES: Više ništa nije tvoje na zemlji. 
ESTELA: On je bio moj. 

14
INES: Da, bio je. Pokušaj da ga uzmeš, pokušaj da ga dotakneš. Olga, ona može da ga dotakne. Zar
ne? Zar ne? Ona može da mu drži ruke, da mu dodiruje kolena. 
ESTELA: Ona se gura svojim ogromnim grudima, duva mu u lice. Palčiću, jadni Palčiću, šta čekaš, što
joj se ne nasmeješ u lice? Ah! Bio bi mi dovoljan jedan pogled, ona nikada ne bi smela... Zar zaista
nisam ništa više? 
INES: Ništa više. I nema više ništa tvoje na zemlji: sve što ti pripada ovde je. Želiš li nož za hartiju?
Barbedjenovu bronzanu figuru? Plavi divan je tvoj. I ja, mala moja, ja sam zauvek tvoja. 
ESTELA: Ha? Moja? Pa dobro, ko bi me od vas dvoje smeo zvati svojim izvorom? Ja ne mogu da
prevarim vas, vi znate da sam đubre. Misli na mene, Pjer, misli na mene, brani me; dokle god ti budeš
mislio: izvoru moj, dragi moj izvoru, ja sam samo napola ovde, samo sam napola krivac, ja sam dole
izvor kraj tebe. Ona je crvena kao paprika. Ma to je nemoguće. Sto puta smo joj se zajedno smejali.
Šta se to čuje, to sam toliko volela? A, to je Sent Luis bluz... Pa igrajte, igrajte! Garsene, vi biste se
zabavljali da možete da je vidite. Ona, dakle, neće nikada znati da je ja vidim. Vidim te, vidim te, sa
tvojom čupavom kosom i izmenjenim licem, vidim kako mu gaziš po nogama. To je da umreš od
smeha. Hajde! Brže! Brže! On je vuče, stiska je. To je nepristojno. Brže! Govorio mi je: tako ste laki.
Hajde, hajde! (Ona igra govoreći.) Kažem ti da te vidim. Ona mi se ruga, igra kroz moj pogled. Naša
draga Estela! Šta, naša draga Estela? Ah! Ćuti! Ti nisi pustila ni jednu suzu na pratnji. Ona mu kaže
»Naša draga Estela«. Ona ima smelosti da mu govori o meni. Hajde! Po taktu! Ona ne bi mogla da
govori i igra u isti mah. Ali šta je... Ne! ne! ne reci mu! ja ti ga prepuštam, uzmi ga, čuvaj ga, radi s
njim što ti je volja, ali mu ne reci... (Ona je prestala da igra.) Da. Pa dobro, možeš'ga sada zadržati.
Ona mu je sve rekla, Garsone: Rože, put u Švajcarsku, dete, sve mu je ispričala. »Naša draga Estela
nije bila...« Ne, ne, zaista, nisam... On tužno klima glavom, ali se ne može reći da ga je novost
potresla. Zadrži ga sad. Neću ti ga otimati zbog njegovih dugih trepavica ili zbog toga što liči na
devojku. Ha! On me je zvao svojim izvorom, svojim kristalom. Pa eto, kristal je smrvljen. »Naša draga
Estela.« Igrajte! igrajte, hajde! Po taktu. Jedan, dva. (Ona igra) Dala bih sve na svetu da se vratim na
zemlju, samo jedan trenutak, da bih igrala. (Ona igra; kratko ćutanje.) Ne čujem više tako dobro.
Ugasili su lampe kao za tango. Zašto igraju u tišini? Jače! Što je to daleko! Ja... ne čujem više ništa.
(Prestaje da igra.) Nikad više. Zemlja me je napustila. Garsene, gledaj me, uzmi me u svoj zagrljaj. 
Ines daje znak Garsenu iza Estelinih leđa da se ukloni. 
INES (zapovednički): Garsene! 
GARSEN (ustukne jedan korak i pokazuje Esteli Ines): Obratite se njoj. 
ESTELA (ščepa ga): Ne odlazite! Jeste li vi čovek? Ali pogledajte me, ne skrećite pogled: je li to tako
teško? Ja imam zlatne kose i najzad neko se ubio zbog mene. Preklinjem vas, vi morate gledati nešto.
Ako to ne budem ja, biće bronzana figura, sto, ili divani. Ja sam ipak prijatnija za gledanje. Slušaj:
ispala sam iz njihovih srca kao što ptiče ispada iz gnezda. Podigni me, uzmi me u svoje srce, videćeš
kako ću biti mila. 
GARSEN (odbijajući je s naporom): Kažem vam da se njoj obratite. 
ESTELA: Njoj? Ali ja nju ne računam: ona je žena. 
INES: Mene ne računaš. Ali ptičice, mala ševo, već odavno si mi se uselila u srce. Ne plaši se, ja ću te
gledati neprestano i netremice. Živećeš u mome pogledu kao zrnce zlata na suncu. 
ESTELA: Na suncu? Ha! Ostavite me na miru. Pokušali ste malopre i dobro ste videli da je uzalud. 
INES: Estela! Izvoru moj, kristalu moj. 
ESTELA: Vaš kristal? To je lakrdija. Koga mislite da lažete? Ta ceo svet zna da sam izbacila dete kroz
prozor. Kristal je zdrobljen na zemlji i briga me. Ja sam samo koža i moja koža nije za vas. 
INES: Dodi! Bićeš ono što budeš želela: izvor, baruština. Pronaći ćeš ponovo sebe onakvu kakvu želim
u dnu mojih očiju. 
ESTELA: Pustite me! Vi nemate očiju. Ali šta da učinim da me pustiš? Evo! 
Pljune joj u lice. Ines je naglo pusti. 
INES: Garsene! Platićete mi to. 
Kratko ćutanje. Garsen sleže ramenima i ide prema Esteli. 
GARSEN: Dakle? Ti hoćeš muškarca? 

15
ESTELA: Ne muškarca. Tebe. 
GARSEN: Bez pričanja. Nije važno ko će urediti stvar. Ja sam se našao tu, znači ja ću. Dobro. (Hvata
je za ramena.) Ti znaš da nemam ništa što bi ti se svidelo: nisam mala budala i ne igram tango. 
ESTELA: Hoću te takvog kakav si. Možda ću te izmeniti. 
GARSEN: Sumnjam u to. Biću... rasejan. Imam druge stvari u glavi. 
ESTELA: Kakve stvari? 
GARSEN: Neće te to zanimati. 
ESTELA: Sešću na tvoj divan. Nadam se da ćeš se starati o meni. 
INES (prsnuvši u smeh): Ha! kučko! Potrbuške! Potrbuške! A on čak nije ni lep! 
ESTELA (Garsenu): Ne slušaj je. Ona nema ni očiju ni ušiju. Nju ne računamo. 
GARSEN: Daću ti sve što mogu. Nije mnogo. Neću te voleti: suviše dobro te poznajem. 
ESTELA: Želiš li me? 
GARSEN: Da. 
ESTELA: To je sve što hoću. 
GARSEN: Onda... 
On se naginje na nju. 
INES: Estela! Garsene! Izgubili ste pamet! Ali ja, ja sam tu! 
GARSEN: Vidim, pa šta? 
INES: Preda mnom? Vi... vi ne možete. 
ESTELA: Zašto? Ja sam se potpuno svlačila pred svojom sobaricom. 
INES (dohvativši se sa Garsenom): Pustite je! Pustite je! Ne dirajte je svojim prljavim muškim
rukama. 
GARSEN (odgurnuvši je snažno): U redu: ja nisam otmen i ne plašim se da se tučem sa ženom. 
INES: Bili ste mi obećali, Garsene, bili ste mi obećali! 
GARSEN: Vi ste prekršili sporazum. 
Ines se izvlači i odmiče se u dno pozornice. 
INES: Činite šta hoćete, vi stejači. Ali setite se, ja sam tu i gledam vas. Moje oči vas neće napustiti,
Garsene; moraćete da je ljubite pod mojim pogledom. Kako vas mrzim oboje! Volite se, volite se. U
paklu smo i doći će i na mene red. 
Za vreme sledeće scene, ona ih posmatra ne rekavši ni reč. 
GARSEN (vraća se Esteli i grli je): Daj mi usne. 
Kratko ćutanje. On se naginje na nju i naglo se uspravlja. 
ESTELA (srdito): Ha!... (Kratko ćutanje) Rekla sam ti da ne obraćaš pažnju na nju. 
GARSEN: Baš se o njoj radi. (Kratko ćutanje) Gomez je u redakciji. Zatvorili su prozore; dakle zima je.
Šest meseci. Ima šest meseci kako su me... Jesam li ti govorio da će se događati da budem rasejan?
Oni drhte; nisu skinuli kapute. Smešno je to što je njima, dole, tako hladno, a meni tako toplo. Ovoga
puta o meni govore. 
ESTELA: Hoće li to dugo trajati? (Kratko ćutanje) Reci mi bar šta pričaju. 
GARSEN: Ništa. Ne pričaju ništa. On je svinja, to je sve. (Pažljivo sluša.) Lepa svinja. A? (Približuje se
Esteli.) Hoćemo li se vratiti nama? Hoćeš li me voleti? 
ESTELA (smešeći se): Ko zna? 
GARSEN: Hoćeš li imati poverenja u mene? 
ESTELA: Kakvo čudno pitanje: bićeš mi stalno pred očima i nećeš me valjda prevariti sa Ines. 
GARSEN: Jasno. (Kratko ćutanje. On pušta Estelu iz zagrljaja.) Govorio sam o drugom poverenju.
(Sluša) Neka! neka! kaži što god hoćeš: ja nisam ovde zato da bih se branio. (Esteli) Estela, treba da
mi pokloniš poverenje. 
ESTELA: Kakva zbrka! Ali ti imaš moje usne, moje ruke, celo moje telo i sve bi moglo da bude tako
jednostavno... Moje poverenje? Ja i nemam poverenja da bih ga mogla dati; ti mi užasno dosađuješ.
Mora da si učinio nešto vrlo rđavo kad zahtevaš moje poverenje. 
GARSEN: Streljali su me. 
ESTELA: Znam, odbio si da odeš. A zatim? 

16
GARSEN: Ja... Nisam sasvim odbio. (Nevidljivima) On dobro govori, sudi tačno, ali ne kaže šta je
trebalo učiniti. Da li je trebalo da odem generalu i kažem mu: »Generale, ja ne odlazim.« Kakva
glupost! Uhapsili bi me. Želeo sam da dokažem, ja da dokažem. Nisam želeo, da mi priguše glas.
(Esteli) Ja... Seo sam na voz. Ulovili su me na granici. 
ESTELA: Kuda si hteo da odeš? 
GARSEN: U Meksiko. Računao sam da tamo osnujem jedan pacifistički list. (Ćutanje) Pa dobro, reci
nešto. 
ESTELA: Šta želiš da ti kažem? Dobro si učinio što nisi hteo da se boriš. (Ljutiti pokret Garsenov.) Ah!
dragi moj, ne mogu da pogađam šta treba da ti odgovorim. 
INES: Zlato moje, treba da mu kažeš daje pobegao, kao lav. Jer tvoja draga dobričina je pobegla. To
je ono što ga tišti. 
GARSEN: Pobegao, otišao; nazovite to kako hoćete. 
ESTELA: I trebalo je da pobegneš. Da si ostao, ufaćkali bi te. 
GARSEN: Naravno. (Kratko ćutanje) Estela, da li sam ja kukavica? 
ESTELA: Ali ja ništa ne znam, ljubavi moja. Nisam u tvojoj koži. Ti treba to da rešiš. 
GARSEN (umornim pokretom): Ja ne rešavam. 
ESTELA: Najzad, ti se moraš sećati; sigurno si imao razloga da postupiš tako kao što si postupio. 
GARSEN: Da. 
ESTELA: Pa onda? 
GARSEN: Jesu li to pravi razlozi? 
ESTELA (jetko): Kako si komplikovan. 
GARSEN: Hteo sam da dokažem, ja... dugo sam razmišljao... Jesu li to pravi razlozi. 
INES: Ah! To je pitanje. Jesu li to pravi razlozi? Ti si promišljao, nisi hteo olako da se upetljavaš. Ali
strah, mržnja i sve prljavštine koje sakrivamo, takode su razlozi. Hajde, traži, ispituj se. 
GARSEN: Ćuti! Misliš li da sam očekivao tvoje savete? Hodao sam po svojoj ćeliji noću, danju. Od
prozora do vrata, od vrata do prozora. Vrebao sam sebe. Sledio sam svoj trag. Čini mi se da sam
proveo ceo život u samoispitivanju, posle čega je ono glavno dolazilo na red. Ja... seo sam u voz, eto
šta je sigurno. Ali zašto? zašto? Na kraju sam mislio: moja smrt će rešiti; ako umrem čisto, znači da
nisam kukavica… 
INES: I kako si umro Garsene? 
GARSEN: Loše. (Ines prsnu u smeh.) To je bila obična telesna malaksalost. Ne stidim se. Samo je sve
ostalo nerešeno zauvek. (Esteli) Dođi ti, ovamo. Gledaj me. Potrebno mi je da me neko gleda dok na
zemlji govore o meni. Ja volim zelene oči. 
INES: Zelene oči? Gle ti njega! A ti Estela? Voliš li ti kukavice? 
ESTELA: Da znaš kako mi je svejedno. Kukavica, ili ne, samo neka dobro ljubi. 
GARSEN: Oni odmahuju glavom vukući dim iz cigara; dosaduju se. Misle: Garsen je kukavica. Slabo.
Lako. To je tek toliko da se misli na nešto. Garsen je kukavica. Eto to su rešili oni, moji drugovi. Šest
meseci će govoriti: kukavica kao Garsen. Vas dve imate sreće. Niko ne misli više na vas na zemlji. Ja
imam mučniji život. 
INES: A vaša žena Garsene? 
GARSEN: Dobro, šta, moja žena. Ona je mrtva. 
INES: Mrtva. 
GARSEN: Sigurno sam zaboravio da vam kažem. Ona je sad mrtva. Ima oko dva meseca. 
INES: Od tuge? 
GARSEN: Naravno, od tuge. Od čega biste hteli da je umrla. Dakle, sve je dobro: Rat je završen, moja
žena je mrtva, a ja sam ušao u istoriju. 
Suvi jecaj ga potrese i on pređe rukom preko lica. Estela ga čvrsto zagrli. 
ESTELA: Dragi moj, dragi moj! Gledaj me, dragi moj! Dotakni me, dotakni me. (Ona mu uzima ruku i
stavlja je sebi na grudi.) Stavi mi ruku na grudi. (Garsen čini pokret da se oslobodi.) Pusti ruku; pusti
je, ne miči. se. Oni će jedan po jedan umreti: nije važno šta misle. Zaboravi ih. Postojim samo ja. 
GARSEN (izvlačeći ruku): Ali oni mene neće zaboraviti. Oni će umreti, ali će doći drugi koji će prihvatiti

17
lozinku. Ostavio sam im život u rukama. 
ESTELA: Ali, ti suviše razmišljaš! 
GARSEN: Šta drugo da činim? Nekada sam delao... Ah! Vratiti se jedan jedini dan u njihovu sredinu...
kakav demanti! Ali ja sam izvan igre; oni prave bilans ne brinući se za mene, a imaju i pravo, jer ja
sam mrtav. Ubijen kao pacov. (Smeje se.) Postao sam javna svojina. (Kratko ćutanje) 
ESTELA (tiho): Garsene! 
GARSEN: Ti si tu? Dobro, slušaj, možeš mi učiniti jednu uslugu. Ne, ne odbijaj. Znam: izgleda ti
smešno da neko od tebe zatraži pomoć, nisi na to navikla. Ali ako bi htela, ako bi učinila jedan napor,
možda bismo se mogli zaista voleti. Vidi; hiljadu je njih koji ponavljaju da sam kukavica. Ali šta je to
hiljadu? Kad bi postojala jedna duša, jedna jedina, da potvrdi svim snagama da nisam pobegao, da
nisam mogao pobeći, da sam hrabar, da sam pošten, ja... ja sam siguran da bih mogao biti spašen.
Hočeš li da veruješ u mene. Voleo bih te više nego sebe. 
ESTELA (smejući se): Blesavko! dragi blesavko! Misliš li da bih mogla da volim kukavicu? 
GARSEN: Ali ti si govorila... 
ESTELA: Podsmevala sam ti se. Ja volim ljude. Garsene, prave ljude rapave kože i snažnih ruku. Ti
nemaš bradu kukavice, nemaš usne kukavice, nemaš glas kukavice, tvoje kose nisu kose kukavice. A
zbog usana, glasa i zbog kose ja te volim. 
GARSEN: Istina? Je li to zaista istina? 
ESTELA: Hoćeš li da ti se zakunem? 
GARSEN: Onda ih ja sve čikam, one odozdo i ove odavde. Estela, mi ćemo izići iz pakla. (Ines prsnu u
smeh. Oni prestadoše da govore i pogledaše je.) U čemu je stvar?
INES (smejući se): Ali ona ne veruje ni reč od onoga što kaže; kako možeš da budeš tako naivan?
»Estela, jesam li ja kukavica?« Da znaš ti kako se ona tome podsmeva! 
ESTELA: Ines! (Garsenu) Ne slušaj je. Ako hoćeš moje poverenje, onda treba prvo da mi daš svoje. 
INES: Pa da, pa da! Pokloni joj poverenje. Potreban joj je čovek možeš misliti, ruka muškarca oko
struka, muški miris, muška želja u muškim očima. Za ostalo... Ha! ona će ti reći da si Bog otac, ako to
može da ti čini zadovoljstvo. 
GARSEN: Estela! Je li istina? Odgovori; je li istina? 
ESTELA: Šta hoćeš da ti kažem? Ja ne razumem ništa od svih tih priča. (Ona lupa nogom.) Kako je
sve to neizdržljivo! Čak i da si bio kukavica, ja bih te volela, eto! Zar ti to nije dovoljno? (Kratko
ćutanje) 
GARSEN (obema ženama): Odvratne ste mi. 
Ide prema vratima. 
ESTELA: Šta radiš? 
GARSEN: Odlazim. 
INES (brzo): Nećeš stići daleko: vrata su zatvorena. 
GARSEN: Moraće da ih otvore. 
On pritiska dugme na zvonu. Zvono ne radi. 
ESTELA: Garsene! 
INES (Esteli): Ne uznemiravaj se; zvono je pokvareno. 
GARSEN: Kažem vam da će otvoriti. (On dobuje po vratima.) Ne mogu više da vas podnosim, ne
mogu više. (Estela trči prema njemu, on je odgurne.) Idi! Ti si mi odvratnija od nje. Ja neću da se
utopim u tvojim očima. Ti si vlažna, ljigava si. Ti si polip, ti si baruština. (On lupa na vrata.) Hoćete li
otvoriti? 
ESTELA: Garsene, preklinjem te, ne odlazi, neću ti govoriti više, potpuno ću te ostaviti na miru, ali ne
odlazi. Ines je pokazala svoje kandže, neću više da ostanem sama sa njom. 
GARSEN: Snađi se. Nisam tražio da dođeš. 
ESTELA: Kukavice! kukavice! Oh! Zaista je tačno da si kukavica. 
INES (približujući se Esteli): Pa dobro, ševo moja, nisi li zadovoljna? Pljunula si mu u lice da bi mu se
svidela i posvađale smo se zbog njega. Ali on odlazi, mutivoda, i ostavlja nas žene same. 
ESTELA: Nećeš ništa postići; ako se ova vrata otvore, pobeći ću. 

18
INES: Kuda? 
ESTELA: Bilo kuda. Što je moguće dalje od tebe. 
Garsen ne prestaje da lupa na vrata. 
GARSEN: Otvorite! Otvorite, najzad! Ja primam sve: čizme za mučenje, klešta, rastopljeno olovo,
mašice, grebene, sve što peče, sve što razdire, hoću zaista da se mučim. Bolje je stotinu ujeda, bolje
je bič, vitriol, nego ovo mučenje u glavi, taj fantom mučenja koji se tek dotakne, koji pomiluje, a
nikada ne učini dovoljno zla. (On ščepa kvaku na vratima i drma je.) Hoćete li mi otvoriti? (Vrata se
naglo otvore i on umalo ne padne.) Ah! 
Dugo ćutanje. 
INES: Pa, Garsene? Odlazite li? 
GARSEN (polako): Pitam se zašto su se vrata otvorila. 
INES: Šta čekate? Idite, idite brzo! 
GARSEN: Neću otići. 
INES: A ti Estela? (Estela se ne miče; Ines prsne u smeh.) Onda? Ko će? Ko će od nas troje? Put je
slobodan, ko nas zadržava? Ha! to je da umreš od smeha! Mi smo nerazdvojni. 
Estela skoči na nju s leđa. 
ESTELA: Nerazdvojni? Garsene! Pomozi mi! pomozi mi brzo. Izvući ćemo je napolje i zatvorićemo
vrata za njom; videće ona. 
INES (braneći se): Estela! Estela! Preklinjem te, zadrži me. Nemoj u hodnik, nemoj me isterati u
hodnik. 
GARSEN: Pusti je. 
ESTELA: Ti si lud, ona te mrzi. 
GARSEN: Zbog nje sam ostao. 
Estela pusti Ines i preneraženo gleda Garsena. 
INES: Zbog mene? (Kratko ćutanje) Da, pa dobro, zatvorite vrata. Deset puta je toplije kad su
otvorena. (Garsen prilazi vratima i zatvara ih.) Zbog mene? (Kratko ćutanje) Zbog mene? 
GARSEN: Da. Ti znaš šta je to kukavica. 
INES: Da, ja to znam. 
GARSEN: Ti znaš šta je to bol, poniženje, strah. Bilo je dana kada si sebi dušu sagledala i od toga bi ti
se odsekle ruke i noge. Sutradan si znala samo da razmišljaš i ne bi više mogla da protumačiš otkrića
prethodnog dana. Da, ti si poznavala cenu zla. I ako ti kažeš da sam kukavica, to je rečeno sa
potpunim poznavanjem stvari, a? 
INES: Da. 
GARSEN: Tebe moram ubediti; ti si od moga soja. Zar si uobražavala da ću otići? Ne bih mogao da te
ostavim ovde da likuješ, sa svim tim mislima u glavi; svim tim mislima koje se mene tiču. 
INES: Zaista želiš da me ubediš? 
GARSEN: Samo to i želim. Više ih ne čujem, ti znaš. Bez sumnje zato što su sa mnom okončali.
Okončali: slučaj je razvratan, nisam uopšte više na zemlji, čak nisam ni kukavica. Ines, evo, sami
smo: samo vas dve mislite na mene. Nju ne računam. Ali ti, ti što me mrziš, ako mi veruješ, spasavaš
me. 
INES: To neće biti lako. Gledaj me: ja sam tvrdoglava. 
GARSEN: Uzeću u obzir vreme koje je potrebno. 
INES: Oh? Ti imaš sve vreme. Sve vreme. 
GARSEN (hvatajući je za ramena): Slušaj, svako ima svoj cilj, zar ne? J... mi se za novac, za ljubav.
Želeo sam da budem čovek. Izdržljiv. Sve sam stavio na jednu kartu. Da li je moguće da čovek bude
kukavica i ako izabere najopasnije puteve? 
INES: Zašto da ne? Trideset godina si sanjao da si srčan; oprostio si sebi hiljadu sitnih slabosti, jer
herojima je sve dozvoljeno. Kako je to bilo zgodno! A zatim u trenutku opasnosti, doterali su te do
duvara, a ti... bežiš za Meksiko. 
GARSEN: Ja nisam sanjao o heroizmu. Ja sam ga izabrao. Čovek je ono što želi da je. 
INES: Dokaži to. Dokaži da to nije bio samo san. Samo dela dokazuju šta neko želi. 

19
GARSEN: Umro sam suviše rano. Nisu mi dali vremena da učinim svoja dela. 
INES: Uvek se umire prerano ili prekasno. Međutim, život je završen; crta je povučena, treba sve
sabrati. Ti nemaš ništa osim svog života. 
GARSEN: Zmijo! Za sve imaš odgovor. 
INES: Hajde! hajde! Ne gubi hrabrost. Možeš me lako uveriti. Potraži dokaze, napregni se. (Garsen
sleže ramenima.) Pa, pa? Rekla sam ti da si bio osetljiv. Ah! Kako ćeš sad ispaštati. Ti si kukavica
Garsene, kukavica zato što ja to hoću. Ja hoću, čuješ, hoću. A opet, pogledaj kako sam slaba, dah;
samo sam pogled koji te vidi, samo bezbojna misao o tebi. (On ide na nju otvorenih šaka.) Ha!
Otvaraju se te velike muške šake. Ali čemu li se nadaš? Misao se ne može uhvatiti rukama. Uostalom,
ti nemaš šta da brineš: treba da me ubediš. Držim te. 
ESTELA: Garsene! 
GARSEN: Šta je? 
ESTELA: Osveti se. 
GARSEN: Kako? 
ESTELA: Poljubi me, čućeš je kako zapeva. 
GARSEN: Tačno je, Ines, ipak. Ti me držiš, ali držim i ja tebe. 
On se naginje ka Esteli. Ines pušta krik. 
INES: Ha! Kukavice! Idi! Idi neka te žene teše. 
ESTELA: Zapevaj, Ines, zapevaj! 
INES: Lep par! Kad bi samo videla njegovu ogromnu šapu raširenu po svojim leđima kako stiska meso
i tkaninu. On ima vlažne ruke; znoji se. Ostaće ti plava mrlja na haljini. 
ESTELA: Zapevaj! Zapevaj! Stegni me čvršće uza se, Garsene; ona će pući zbog toga. 
INES: Pa da, stegni je još čvršće, stegni je! Pomešajte svoj žar. Vredi ljubav, a Garsene? Ona je mlaka
i duboka kao san, ali ja ću te sprečiti da spavaš. 
Pokret Garsena. 
ESTELA: Ne slušaj je. Uzmi moje usne; ja sam potpuno tvoja. 
INES: Pa šta čekas? Čini ono što ti se kaže. Garsen kukavica grli Estelu Čedoubicu. Svako se može
kladiti. Hoće li je poljubiti Garsen kukavica. Vidim vas, vidim vas; ja jedina sam gornila sveta, gomila
Garsene, gomila, čuješ li to? (Mrmljajući) Kukavice! Kukavice! Kukavice! Kukavice! Uzalud mi bežiš, ja
te neću pustiti. Šta tražiš na njenim usnama? Zaborav? Ali ja, ja te neću zaboraviti. Mene treba da
salomiš. Mene. Dođi, dođi! Očekujem te. Vidiš li, Estela, njegov stisak popušta, on je poslušan kao
pas... Nećeš ga imati. 
GARSEN: Dakle nikada neće biti noć? 
INES: Nikada. 
GARSEN: Uvek ćeš me videti? 
INES: Uvek. 
Garsen pušta Estelu i načini nekoliko koraka po sobi. Približi se bronzanoj figuri. 
GARSEN: Bronzana figura. (Miluje je) Pa, eto trenutka! Bronza je tu, ja razmišljam i razumem da sam
u paklu. Kažem vam da je sve bilo predviđeno. Predvideli su da ću stajati pred ovim kaminom
pritiskujući rukom bronzu, sa svim tim pogledima na sebi. Svim tim pogledima koji me proždiru.
(Naglo se okreće.) Ha! Samo ste vas dve. Verovao sam da vas ima više. (On se smeje.) Dakle, takav
je pakao. Nikada ne bih verovao. Sećate se: sumpor, lomača, roštilj... Ah! kakva šega! Nije potreban
roštilj, pakao su Drugi. 
ESTELA: Ljubavi moja. 
GARSEN (otiskujući je): Pusti me. Ne mogu da te volim dok me ona gleda. 
ESTELA: Ha! Pa dobro, ona nas više neće gledati. 
Ona uzima nož zapapir sa stola, hita prema Ines i zadaje joj više udaraca. 
INES (braneći se i smejući se): Šta radiš, šta radiš, jesi li luda? Znaš dobro da sam mrtva. 
ESTELA: Mrtva? 
Ona ispušta nož. Kratko ćutanje. Ines podiže nož i udara se besno. 
INES: Mrtva! Mrtva! Mrtva! Ni nož, ni otrov, ni uže. To je već učinjeno, razumeš li? I mi smo zajedno

20
zauvek. 
Smeje se. 
ESTELA (prsnuvši u smeh): Zauvek, bože, kako je to smešno! Zauvek! 
GARSEN (smeje se gledajući ih obe): Zauvek! 
Sedaju, svako na svoj divan. Dugo ćutanje. Prestaju da se smeju i gledaju se. 
GARSEN: Pa dobro, produžimo. 

(Zavesa)

21