POSLOVNA ETIKA

I DEO - MORAL KAO DRUŠTVENA POJAVA

1. SOCIOLOŠKI POJAM MORALA

U određivanju morala sa sociološkog stanovišta, polazi se od namere da se otkriju svi oni društveni
faktori koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde veze koje postoje između morala i
ostalih društvenih pojava. Polazeći od toga da moral nije ni biološka, ni božanska pojava, da ne
postoji ni van vremena ni van prostora, da je njegov nosilac čovek i da se njegovo postojanje vezuje
za društvo, sociologija morala u najopštijem smislu moral shvata kao skup pravila, normi (običaja,
predanja) koje postoje u određenim društvenim grupama i u kojima se odvijaju međusobni odnosi,
bilo međusobni odnosi pojedinaca u grupi, bilo odnosi pojedinaca prema grupi, ili pak odnosi grupa
među sobom. Zato se društvo tretira kao vrhovni moralni arbitar, merilo o tome šta je dobro a šta
zlo.

Postoji opšta saglasnost da moral predstavlja sistem moralnih pravila, skup normi koje određuju
čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema
samom sebi. Kao skup pravila ponašanj, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje
se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a
koje nije, koje je vredno a koje se može označiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuđuje.
U skladu sa moralnim normama, a u sklopu složene komunikacije koja se odvija u društvu, ljudi
formiraju svoje ličnosti, karaktere i osobine, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i
sude i sebi i drugima.

1.1. Poreklo i osnov morala

Moral je nastao sa nastankom ljudskog društva. Svoj razvoj beleži u skladu sa dostignutim nivoom
društveno-ekonomskog razvoja, civilizacije.

Po Frojdu, norme koje društvo definiše, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju,
ličnost samo delimično usvaja, pa tako ne mogu ni postati deo unutrašnje strukture ličnosti.
Sigmund tvrdi, imajući u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna
harmonizacija moralne svesti, kao oblika društvene cenzure, i svesti pojedinca gotovo nedostižna.

Definitivno možemo da tvrdimo, uvažavajući značajna mišljenja u ovoj oblasti, da je poreklo

morala ljudsko, da se može naći u ljudskom društvu, u samom čoveku. Jer, živeći u društvu, živeći
sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajedničkog
življenja. Čovek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralačko i odgovorno biće, stvara moral kao
tvorevinu koja služi očuvanju njegovog ljudskog identiteta.

1.1.1. Moral i običaj

Običaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. U početnim fazama razvoja
ljudskog društva, stihijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska
ponašanja. Jednom ustaljena pravila vremenom okarakteriše odsustvo svesti o njihovoj svrsi i
razlozima zbog kojih postoje. Stihijski nastala običajna pravila vezana su za animizam, kult i
magiju. Nastaju iz potrebe da se ovlada prirodom i društvenim procesima. Zato je običaj u svojoj
osnovi navika ili praksa koja se formira i postoji kao rezultat trajne predstave. Brojni običaji

1
vremenom prerastaju u moralne norme. Upravo zbog toga, postoji opravdanje za tvrdnju da se
poreklo morala može naći u običajima.

1.1.2. Moral i religija

Kroz vekove, često je isticana i ta "vanprirodna" dimenzija morala, činjenica da je u samom svom
nastanku proizišao iz religioznih dogmi. Ukratko, društvena cenzura bila je u relaciji sa opšte
prihvaćenom idejom da Bog vidi i čuje sve, pa da usled straha od božje kazne ljudi modeliraju svoje
postupke, čine ga društveno prihvatljivim, kako bi u krajnjoj instanci dospeli na "onaj svet" moralne
bezgrešnosti.

1.1.3. Moral i pravo

Činjenica je da regulisanje ponašanja ljudi ne može biti prepušteno stihiji, dobroj volji pojedinaca
ili pak težnji javnog mnenja da reguliše kolektivnu svest.
Drugim rečima, ukupnost društvenih odnosa mora regulisati neka organizovana snaga, neki organ
koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkcionisanje istih.
Država određuje društvene norme koje se označavaju kao pravno-političke norme. Dalje, pravo
predstavlja sistem društvenih normi, društvenih propisa čiju čije nepoštovanje sankcioniše država.

Pravo i moral se sadržinski razlikuju, ali se u izvesnoj meri i dodiruju. Razlikovanje prava i morala
je najvidljivije u odnosu na sankciju. Naime, sankcija za prekršaj moralnih normi se uglavnom
izražava kao spontana reakcija društva (uže ili šire sredine), u nekim varijantama predviđala je i
isključenje iz društva, što se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane države radi
sprovodjenja pravnih normi. Isto tako, moralna dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer
određena pravna radnja može svoj izvor da pronadje u motivima koji su čak nemoralni, a da sa
pravnog stanovišta ipak bude ispravna. Medjutim, pravo u određenim situacijama može da bude na
čak i višem stičkom nivou u odnosu na određeni moralni sistem.

2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MORALA

Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost. Obaveznost je karakteristika i

pravnih i običajnih normi. E sad, moralna obaveznost je dvostruka, što znači da je moral
obavezujući i društveno (spolja) i individualno (unutra) , za razliku od pravne i običajne
obaveznosti koja je isključivo društvena (jednostruka). Takodje, kao jedna od bitnijih karakteristika
morala, navodi se i trenutačnost - obaveza pojedinca da moralno postupi, gotovo po automatizmu,
kada se nadje u određenoj moralnoj situaciji. Pominju se i bezuslovnost, nametnutost isl.

Da bi čovek kao praktično biće usvojio moralne norme i po njima se ponašao, da bi formirao
vrednosno-normativni odnos prema sebi, ali i prema drugim ljudima, mora da donese odgovarajući
moralni sud. Moralni sud je sud o vlasitom ponašanju, ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih
grupa i to u odnosu na moralnu normu. Sud može biti pozitivan ili negativan. U slučaju da moralna
norma bude prekršena, određeno ponašanje uslovilo negativan sud, sledi moralna sankcija. Moralna
sankcija može biti individualna (unutrašnja, npr. griža savesti) i društvena (spoljašnja, npr. prezir,
pa čak i isključenje iz društva).

2
 II DEO - ČOVEK I MORAL

1. SOCIOLOŠKI POJAM ČOVEKA

Čovek je izuzetno složeno biće koje, pored toga što poseduje određena svojstva koja su mu
zajednička sa ostalim živim bićima, poseduje i posebne, samo njemu svojstvene karakteristike.
Čoveka je moguće posmatrati kao biološko, psihičko i društveno biće. Kao biološko biće čovek je
potčinjen zakonima prirode, rezultat je duge evolucije, poseduje određene karakteristike i ima
posebne posobnosti prilagođavanja brojnim situacijama kako bi opstao kao vrsta. Kao psihičko biće
čovek je svoja psihička svojstva i svoj život gradio i ostvario kroz biopsihološku evoluciju u kojoj
je rad imao značajnu ulogu. Kao društveno biće, čovek se formirao tokom društvenog razvoja.

U objašnjenju čoveka, sociologija polazi od toga da je on prirodno biće, da ga njegova posebna

svojstva odvajaju od ostalih živih bića i da mu baš ona omogućavaju da stvori društvo kao
specifični zajednicu ljudskih bića. Takodje, sociologija spoznaje činjenicu da se ljudska priroda ne
može objasniti samo naturalistički. Polazeći od toga da ljudsko društvo nastaje povezanim
ponašanjem njegovih pripadnika, sociologija nastoji da otkrije one ljudske osobine koje ga čine
čovekom, da ukaže koje su to njegove suštinske osobine iz kojih proizilaze sve ostale. U tom
smislu, najčešće isticane osobine čoveka su : stvaralaštvo, sloboda, svest, moralnost i društvenost.

Polazeći od navedenih osobina čoveka po kojima se on razlikuje od ostalih bića i polazeći od

shvatanja da čovek nije samo prirodno, već i društveno biće, može se pojmovno odrediti čovek kao
- društveno biće koje svojim delatnim odnosom prema prirodi ostvaruje stvaralaštvo kao slobodan
subjekt koji se udružuje sa drugim ljudima i koji živi u društvenim grupama u kojima ostvaruje
uslove svoje biološke i društvene egzistencije.

1.1. Čovek kao stvaralačko, svesno, samosvesno, slobodno i moralno biće

Stvaralaštvo je bitna čovekova osobina, osobiina koja je samo njemu svojstvena. Ova osobina mu
omogućava da stvara nešto novo, nešto što do tada nije postojalo, a što čovek ostvaruje po svojoj
prethodnoj zamisli.

Stvaralaštvo još uvek nije pojmovno određeno, ono se uglavnom razmatra kroz elemente i
kategorije koji ga i čine tako složenim fenomenom. Najveća saglasnost, i pored neophodnih i
razumljivih razilaženja u odnosu shvatanja suštine i određenja stvaralaštva, postignuta je oko faza
stvaralačkog ciklusa, pa u tom smislu stvaralaštvo obuhvata : stvaralački potencijal, stvaralačku
ličnost, stvaralački proces, stvaralačko delo i stvaralačku situaciju.

Kao stvaralačko biće čovek je i svesno biće. Svest kao jedna od najdubljih čovekovih karakteristika,
svoje najopštije značenje nalazi u psihologiji. Dakle, svest je sveukupnost oseta, opažaja, sećanja,
mišljenja, predstava, potreba, osećanja i sličnih sopstvenih psihičkih doživljaja koje je čovek u
stanju neposredno da opazi samoposmatranjem i koje može relativno jasno da opiše ili na neki drugi
način da izrazi.

Čovekovo moralno ponašanje uslovljeno je njegovom svešću, ali je mnogo više zavisno i povezano
sa savešću. Kao razumno biće, čovek procenjuje i ocenjuje da li će u skladu sa moralnim
vrednostima društva, a u skladu sa svojim potrebama učiniti, ili neće učiniti određeni imoralni
postupak, da li će ili neće sebe dovesti u sukob sa moralnim zakonitostima i ličnim etičkim
vrednostima.

3
Interesantna je podela savesti na pravu i lažnu. Pod pravom savešću podrazumeva se ona savest
pomoću koje pojedinac procenjuje da je konkretna akcija dobra i korisna, a da je pritom u skladu sa
vladajućim moralnim normama društva, profesije i slično.

Pod lažnom savešću podrazumeva se savest pomoću koje pojedinac procenjuje da je određena
aktivnost dobra, korisna iako je u suprotnosti sa vladajućim moralnim normama.

Kada sopstvena savest osudi određeni postupak javlja se osećanje nespokojstva i dolazi do griže
savesti. Frojd smatra da gnev koji čovek oseća dovodi do strepnje i straha od kazne ili od ljudske
osude i osute vlastitog nad-ja.

2. LIČNOST

Celovitim određenjem ličnosti bavi se psihologija. Pojam ličnosti se u psihologiji odnosi na

neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan fizički sklop osobina koji određuje
karakteristično i dosledno ponašanje individua. Ličnost je dinamička struktura koju čini sistem
međusobno povezanih crta kao štosu : sposobnosti, temperament, karakter, motivi, vrednosti i
stavovi.

Čini se da je Allport najuspešnije objedinio sva postojeća saznanja o ličnosti, pa se ličnost, po

njemu, može odrediti kao dinamička organizacija onih psihofizičkih sistema unutar individue koji
određuju njeno karakteristično ponašanje i način mišljenja.

U našoj literaturi, najpotpunije određenje ličnosti pruža Nikola Rot, za koga je ličnost jedinstvena
organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem pojedinaca i socijalne sredine i tako
određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja.

Temperament je deo ličnosti koji se određuje kao ukupnost urođenih predizpozicija koje utiču na
jačinu i način emocionalnog reagovanja i doživljavanja. U tom smislu, temperamentom se određuje
učestalost i brzina, intenzitet, trajanje i kvalitet reakcija pojedinca.

Kolerični temperament se ogleda u čestom uzbuđivanju, jakim osećanjima i lakom odlučivanju na

akciju. Ove osobe sa snažnim emocijama lako se naljute, brzo planu, teško kontrolišu svoje afekte,
ne skrivaju svoja osećanja.

Sangviničan temperament se ogleda u brzim akcijama pri čemu osećanja nisu izrazito jaka i ne
traju dugo. Osobe sa slabim i kratkim emocionalnim reakcijama često se i lako uzbuđuju, lako
menjaju raspoloženja, ali su uglavnom vedre i optimistički raspoložene.

Flegmatični temperament se ogleda u ređim i sporim reakcijama, u slabim osećanjima, koja se

tako i manifestuju. Ovo su ravnodušne i neaktivne ličnosti, teško ih je uzbuditi, apatične su i
hladnokrvne.

Kod osoba melanholičnog temperamenta dominira osećanje žalosti, potištenosti, bezvoljnosti,

neraspoloženja.

Zajedno sa inteligencijom i fizičkim osobinama pojedinca, temperament u velikoj meri zavisi od

nasleđa, ali i od sredine u kojoj taj pojedinac živi.

Danas su poznate brojne tipologije ličnosti. Na primer Jung prema orijentaciji libida ljude svrstava
u dve kategorije: introvertne i ektravertne. Introvertne ličnosti okrenute su prema sebi, sklone

4
razmišljanju, povučene, uzdržanih emocija, bez velikih kontakata sa drugim ljudima, bave se sobom
i sopstvenim doživljajima. Ekstravertne ličnosti su okrenute prema stvarnosti i drugim ljudima,
otvorenog su ponašanja, spremni su na neposrednu akciju, realistični, zainteresovani za sredinu u
kojoj žive i imaju dobre kontakte sa drugim ljudima.

2.1. Najpoznatije teorije ličnosti

Pored biološkog nasleđa, instinkti čine onaj deo ličnosti koji Frojd označava kao "ID" (ono), koji
teži da po svaku cenu zadovolji instinkte, odmah i neposredo, neobazirući se ni na šta u tom
zadovoljavanju. Međutim, pošto se instinkti ne mogu tako lako i brzo zadovoljiti jer njihovo
zadovoljavanje zavisi i od objektivnih uslova, na snagu stupa i drugi deo ličnosti, "ego" (ja), koji
nastoji da zadovoljavanje motiva bude usklađeno sa realnom situacijom. Frojd razlikuje i treći deo
ličnosti koji se sastoji od principa, normi, moralnih propisa usvojenih u procesu socijalizacije,
vaspitanja, a čija se osnovna uloga sastoji u regulisanju čovekovog ponašanja. Taj deo ličnosti
naziva se "super ego" (nad-ja). Dakle, osnovna uloga ovog dela ličnosti jeste u sprečavanju
zadovoljavanja zahteva koje postavlja ID, onih zahteva koji nisu u skladu sa usvojenim moralom o
društvu, pri čemu ih ovaj deo ličnosti iz svesne sfere potiskuje u nesvesnu.

Ostatak pročitati iz knjige...

III DEO - RADNI MORAL KAO OBLIK MORALA

1. POJMOVNO ODREĐENJE RADNOG MORALA

Rudi Supek je izneo podelu definicija radnog morala, koju je sačinio u skladu sa podelom
Konferencije američkih psihologa iz 1940. godine. U skladu sa tim, definicije radnog morala su
svrstane u srodne grupe pa se zato razlikuju 3 pristupa. To su :

1. inidvidulano organsko gledište - pojam morala odnosi se na uslove telesnog i

emocionalnog blagostanja kod pojedinca, koji ga čine sposobnim da rade i žive sa nadom i
uspehom, osećajući da deli osnovne ciljeve grupe čiji je član, koji ga čine sposobnim da
može izvršiti zadatke sa energijom, zanosom i samodisciplinom, podržan uverenjem da,
uprkos preprekama i sukobima, njegovi lični i socijalni ideali vrede da bi ih sledio.

2. po kolektivnom gledištu - moral se odnosi na uslove života grupe u kojoj postoje jasni i
određeni grupni ciljevi koje pojedinac smatra važnim i u skladu sa individualnim ciljevima;
gde postoji poverenje da će postići ciljeve, sredstva za njihovo postizanje, poverenje u vođe,
i u samog sebe gde su agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila koje više štete grupi
nego pojedincima unutar grupe.

3. moral sa gledišta pojedinca u grupi - kada se grupi da određeni zadatak, moral doprinosi
da pojedinac pun nade i energično učestvuje u životu grupe, tako da svojim delom i
naporima pojačava uspešnost grupe u izvršavanju tekućih zadataka.

Najpotpunije shvatanje radnog morala u našoj literaturi dao je Danilo Ž. Marković. Polazeći od
saznanja da je moral složena društveno-duhovna pojava, određena društveno-ekonomskim i
tehničko-tehnološkim odnosima, Marković radni moral određuje kao skup normi o ponašanju
čoveka u radnoj sredini, zasnovanih na shvatanju o položaju i značaju rada u društvu, pri čemu
norme u sebe uključuju motive, stavove i zadovoljstva učesnika u radnom procesu i radnoj grupi.

5
1.1. Moral i radni moral

Postoji relativno mali broj opštih moralnih normi vezanih za proces rada. One se obično ispoljavaju
putem konkretnih i brojnih dužnosti oblikovaniih u procesu rada u vidu određenih tehničkih pravila,
formalnih i neformalnih odnosa i pravila ponašanja između svih učesnika u procesu rada.

Društvo u celini postavlja pojedincu moralne zahteve koji su u skladu sa opštim shvatanjem o
značaju i ulozi rada, postavlja zahteve koji se odnose na sam proces rada, u smislu šta se od njega u
tom procesu očekuje, postavlja zahteve u odnosu na organizaciju rada i zahteve u odnosu na
ponašanje u određenoj grupi. Prema istaknutim moralnim zahtevima, svaki učesnik u procesu rada
zauzima svoje stavove, ili ih usvaja, pa ih oseća kao svoju unutrašnju obavezu i zato bira motivisan
u radu, ili postavljene zahteve oseća kao prinudu, pa se prema njima negativno odnosi.

2. MOTIVACIJA ZA RAD I RADNI MORAL

Morivaciju možemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja određenih ciljeva,
usmeravanja aktivnosti na određene objekte i regulisanje načina na koji će se postupiti. A motivi su
oni unutrašnji činioci koji pokreću na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi
ostvarenja određenih ciljeva.

Za čovekovo ponašanje od posebnog su značaja socijalni motivi, koji se zasnivaju na psihološkim

potrebama i to onim potrebama koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim
ljudima ili čije zadovoljavanje pretpostavlja postojanje društva.

Socijalni motivi koji imaju poseban značaj za rad i motivaciju, prema Danilu Ž. Markoviću su :

- gregarni motiv - odnosi se na težnju pojedinca da bude u društvu, da u njemu bude prihvaćen,
da sarađuje i izbegne usamljenost.

- motiv za ličnom afirmacijom - odnosi se na težnju pojedinca da bude prihvaćen i priznat od

strane društva, tj. da ima određeni položaj u društvu.

- motiv za postignućem,

- motiv sigurnosti,

- motiv za sticanjem,

- altruistički motiv - koji počiva na želji pojedinca da pomogne nekom drugom, a da pritom ne
ostvari ličnu korist.

Savremena psihologija priznaje sledeće osnovne teorije motivacije :

1. teorija hijerarhije potreba,

2. teorija dvojne motivacije,
3. teorija pravičnosti ili teorija društvenog upoređivanja, i
4. teorija očekivanja.

Tvorac teorije hijerarhije potreba je Abraham Maslov. Po ovoj teoriji ljudsko ponašanje je
određeno potrebama koje se po hijerarhiji mogu podeliti u 5 grupa. S tim da potrebe iz više grupe
mogu da se zadovolje samo ako su već zadovoljene one niže grupe. U prvu grupu spadaju biološke
potrebe (potrebe za hranom, vodom, vazduhom, odećom, skloništem...). Drugu grupu čine potrebe

6
sigurnosti i to ne samo fizičke već i socioekonomske, poput statusa, ugleda i zaposlenja. Treću
grupu čine potrebe za pripadnošću grupi i za prihvatsnje od strane grupe. Četvrtu grupu čine potrebe
za samopoštovanjem i osećanjem lične vrednosti, a petu grupu čine razvojne potrebe, potrebe da se
pojedinac razvija i izrazi kao ličnost, da se ostvari kao stvaralac.

Teorija dvojne motivacije polazi od dva nezavisna niza faktora koji utiču na produktivnost. U
prvom nizu su faktori zadovoljstva, a u drugom faktori nezadovoljstva.

Teorija pravičnosti polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi stepen pravednosti u procesu
rada (odnos onoga što pojedinac ulaže u proces rada (napor) i onoga što za to zalaganje dobija od
preduzeća (zarada)).

Teorija očekivanja se odnosi na motivacioni napor kao rezultat množenja verovatnoće da će uloženi
napor dovesti do očekivanog ishoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje realnom ishodu.

3. NORME RADNOG MORALA

Svako društvo. odnosno društvena grupa ima potrebu da formira norme radnog morala.

U skladu sa društveno-ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i oblicima organizovanja rada

Danilo Ž. Marković se opredeljuje za 5 osnovnih normi radnog morala : radinost, čovečnost,
pravičnost, poštenje i drugarstvo. Neke od ovih normi radnog morala sve više postaju i vladajuće
norme o ponašanju u mnogim kompanijama.

Čovekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada određeno je ne samo uslovima
rada, već i osobinama njegove ličnosti. Pošto se ličnosti po svojim osobinama međusobno razlikuju,
sasvim je normalno što je i njihov odnos prema radu različit, iako rad ima isti sadržaj, iako se vrši u
istim društveno-ekonomskim odnosima.

Odnos prema radu je veoma bitan faktor radnog morala. U najopštijem smislu taj odnos se može
odrediti kao pozitivan i kao negativan. Naime, pozitivan odnos prema radu imaju one ličnosti koje u
adu nalaze bilo koju vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doživljavaju kao prinudu i to
najčešće ekonomske vrste. U osnovi, ako čovek ima pozitivan odnos prema radu, on će se u
značajnoj meri iskazati kao stvaralačko biće, pri čemu će težiti da što uspešnije obavi svoj posao i
postigne zadovoljavajuće rezultate, pa će se u tom smislu ponašati onako kako to zahtevaju norme
radnog morala.

3.1. Uticaj ekonomskih procesa na moral

Posredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiču na moralni poredak jednog društva.
Činjenica je da je moralni život čoveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima živi i stvara.

Uticaj privrede na moral ne ispoljava se u svim društvima i svim ekonomskim sistemima na isti
način. Naime, u nerazvijenim društvima, u društvima u kojima su ljudi relativno među sobom
izjednačeni, može postojati minimalistički moral u kome su solidarnost i uzajamna pomoć osnovne
moralne norme. Ali, zato u razvijenim društvima moral gubi svoju nužnost, privredni proces se
može osuditi kao nemoralan, solidarnost se može zameniti zakonima opstanka na tržištu, moralne
norme se mogu kršiti, pa ekonomski proces iz tih razloga može biti i ugrožen. Prema tome, velika
ekonomska beda, ali i veliko ekonomsko bogatstvo mogu ograničiti moralne vrednosti, mogu
poništiti moralne norme.

7
Uzajamni uticaji ekonomskih procesa i morala su veoma složeni, posebno zato što moralni problemi
mogu značajno uticati na odnos ljudi prema radnoj aktivnosti.

Polazeći od određenja ljudskog rada sa ekonomskog stanovišta, po kome rad predstavlja suštinsko
određenje čoveka, delatnost kojom čovek ne obezbeđuje samo uslove materijalne egzistencije, već
se iskazuje i kao stvaralačko biće, proizilazi da meterijalni interesi nisu jedini i dominantni, jer je
sve više onih koji rade i kada ne moraju. A na moralnom planu odnos prema radu obuhvata
čovekove predstave o cilju i smislu rada, kao i o značaju rada za društvo u celini i čovekov život
uopšte.

U osnovi, stav čoveka prema radu i prema svojoj radnoj delatnosti, pa u skladu sa tim i prema
odgovarajućem društveno-ekonomskom sistemu, zavisi od njegovih vrhovnih životnih vrednosti.
Jer vrhovne vrednosti, u velikoj meri određuju i odgovarajući moral koji ljudi usvajaju. A ako moral
kao vrhovnu vrednost ističe i propoveda rad i privređivanje, onda će ljudi biti skloni onom
skonomskom sistemu koji te vrednosti najbolje ostvaruje.

IV DEO - POSLOVNA ETIKA

1. NASTANAK I RAZVOJ

Razvoj poslovne etike razvijao se u skladu sa razvojem društva, pa je u tom smislu tekao u skladu
sa aktuelnim društvenim pojavama. Zato su se u pojedinim periodima menjali pristupi vezani za
oblast poslovne etike.

Poslovna etika posebno dobija na značaju 90-ih godina. To je period ekonomske recesije u mnogim
oblastima poslovanja, period jake konkurencije na svetskom tržištu, velikog smanjenja broja
zaposlenih, spajanja kompanija, izuzetne mobilnosti radne snage (koja postaje internacionalna, čine
je pripadnici više rasa, oba pola, raznovrsnija je i obrazovanija) i sl.

U ovom periodu, poslovna etika se susreće sa brojnim socijalnim problemima koji su nastali kao
posledica globalizacije i ubrzanog razvoja novih tehnologija, koje su bitno ugrozile čovekovo
prirodno okruženje i uslove njegovog života. Taj trend se nastavlja i početkom III milenijuma, tako
da se kao aktuelni problemi poslovne etike u savremenom društvu označavaju globalizacija,
informatizacija i ekološka kriza.

Danas je svima jasno da su u poslovnoj praksi neetičko ponašanje ne može ni dozvoliti ni nagraditi.
Nastaje novi koncept poslovnog ponašanja, koji polazi od ugrožavanja prava i interesa drugih, koji
polazi od ostvarivanja opštih društvenih interesa, koji između ostalog obuhvataju kvalitetno radno
okruženje u kome poslovni uspeh, konkurentnost i ostvarivanje profita ne zavise ni od čega drugog
osim prava i dužnosti koje se primenjuju u odlučivanju. U praktičnom poslovnom ponašanju sve
više se vodi računa o odgovornosti u svim vrstama i oblicima aktivnosti u biznisu, a poslovna etika
postaje naučna disciplina bez koje poslovanje jednostavno ne može uspešno i profitabilno da
opstane.

2. PREDMET POSLOVNE ETIKE

Pod poslovnom etikom se podrazumeva obaveza (commitment) da se posao obavi na odgovarajući

način i podrazumeva se odgovornost (responsibility) za njegovo (ne)odobravanje. U tom smislu,
moralno odgovorna osoba se obavezuje da posao obavi i da prihvati odgovornost za neuspeh ili
grešku. Odgovornost može biti lična, kada se krše etičke norme i pojedinac stiče ličnu korist na
račun opštih interesa kompanije, a može biti i korporativna društvena odgovornost.

8
Pod poslovnom etikome se podrazumeva i organizaciona, korporativna kultura koja se odnosi na
pravila etičkog ponašanja, osnovne vrednosne sisteme, etičke principe i specifična etička pravila
koja kompanija nastoji da primeni.

Pod poslovnom etikom se podrazumevaju i vrednosti moralnog ponašanja, kao i norme etičkog
ponašanja pretočene u kodeks profesionalnog ili poslovnog ponašanja, tzv. poslovni ponton.

Polazeći od osnovnih načela etike i njihove primene na poslovno ponašanje, poslovna etika se kao
posebna naučna disciplina može odrediti kao skup moralnih normi o ponašanju prema
sociokulutrnoj i poslovnoj sredini, prema drugim ljudima sa kojima se stupa u poslovni kontakt i
prema odlučivanju, dužnostima, obavezama, pravu i odgovornostima, u svim aspektima i sferama
poslovanja.

2.1. Poslovni moral kao deo poslovne etike

Poslovni moral je skup nepisanih, opštih, za pojedinca karakteristišnih moralnih normi i vrednosti
koje određuju njegovo ponašanje u svim poslovnim odnosima i svim vremenima.

Osnovne karakteristike poslovnog morala odnose se na poštovanje ličnosti, uzajamno poštovanje i

poverenje, poštovanje različitosti, savladavanje razlika i uvažavanje interesa drugih, zaštitu
dostojanstva, odgovornost i dužnost prema drugima, uzajamnu pomoć, držanje obećanja i date reči.
Odnose se i na poštovanje dobrih i oslovnih običaja i namera, poslovni kompromis, humanost,
samostalnost, tačnost, kreativnost, istinitost, toleranciju, saradnju, racionalnost, doslednost isl.

Poslovni moral obavezuje sve učesnike u poslovnim aktivnostima. a posebno menadžere. Naime,
menadžeri bi trebali da budu moralne ličnosti sa izgrađenim i usvojenim unutrašnjim osećanjem
koje se posebno odnose na moralnu odgovornost. Pored obrazovanja i smisla za upravljanjem,
menadžer bi trebao da ima i izražen smisao za međuljudske odnose, sposobnost da spozna i razume
društveno i prirodno okruženje, da poznaje psihologiju ponašanja, mentalitet, etičke standarde i
moralne sisteme, sisteme vrednosti, duh vremena.

3. ODGOVORNOST I ETIKA POSLOVANJA

Odgovornost, pod kojom se podrazumeva verovatnoća da će neko odgovarati za neku svoju radnju,
veoma je složen pojam, jer ta složenost obuhvata odnos čoveka prema društvu, ali i čovekov odnos
prema samom sebi.

Društvena odgovornost podrazumeva obavezu menadžmenta da preduzme one akcije koje će

doprineti blagostanju i interesima druđtva ali i organizacija. Korporativna društvena odgovornost
obuhvata odgovoran odnos kompanija prema društvu, pri čemu se taj odnos zasniva na ukupnosti
društvenih, etičkih, ekoloških i ekonomskih vrednosti značajnih za proces odlučivanja. Prema tome,
korporativna društvena odgovornost se odnosi na ponašanje organizacija prema društvu, a
ponašanje organizacija prema društvu se zasniva na vrednostima koje društvo ističe kao dominantne
i značajne za njegov dalji razvoj.

Ne treba i pominjati da se današnje kompanije u svom poslovanju sve više susreću sa pritiscima i
zahtevima socijalne sredine da se odgovorno ponašaju, posebno u oblasti zaštite životne sredine, u
delu koji se odnosi na ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, zahteva se i odgovornost po pitanju
zaštite prava potrošača, u oblasti javnosti rada i kontrole rada kompanija od strane javnog mnenja i
sl.

9
Svi etički problemi koji mogu dovesti do kršenja moralnih normi ponašanja u ukupnom procesu
poslovanja, po Stoneru mogu se podeliti na nekoliko nivoa :

Prvi nivo se može nazvati društvenim, odnosno socijalnim. Etička pitanja koja se u okviru ove
oblasti rešavaju odnose se na probleme osnovnih institucija u društvu. Misli se na probleme utaje
poreza, čime se bavi država, ali i na pitanja položaja određenih imvinskih grupa u društvu, posebno
na odnos prema pojedinim rasama i određenim etičkim grupacijama.

Odnos između zaposlenih u kompaniji i stejkholdersa može se smestiti u drugi nivo, koji se može
nazavati poslovnim nivoom. Ovaj oblik poslovanja podrazumeva odnos kompanije prema kupcima,
kao društvenoj grupi, odnosno podrazumeva odgovornost kompanije i prema potrošačima i prema
dobavljačima, prema bankama, akcionarima, prema tržištu u celini.

Treći nivo etičkih problema u poslovanju podrazumeva odnos između kompanije i zaposlenih u njoj
(interna politika kompanije).

3.2. Lična odgovornost

Ekonomska literatura poznaje 2 vrste odgovornosti, odnosno neodgovornosti :

- menadžer - savršen agent (a perfect agent);

- menadžer - nesavršen agent (an imperfect agent).

Menadžer - savršen agent odgovorno izvršava svoju osnovnu obavezu izraženu u uvećavanju
vlasnikovog bogatstva. Za razliku od savršenog agenta, menadžer - nesavršeni agent neodgovorno
izvršava svoju osnovnu obavezu zato što ne uvećava vlasnikovo bogatstvo već ga čini svojim
bogatstvom.

Činjenica je da vlasnik kompanije teži da dođe do savršenog agenta. Međutim, postavlja se pitanje
da li menadžer zaista može biti savršen rukovodilac kompanije pošto se njegovi interesi razlikuju od
interesa vlasnika.

Imajući u vidu prethodno rečeno, možemo da zaključimo da agentov moralni pristup poslovnoj
politici podrazumeva obavezu da uveća vlasnikovo bogatstvo a da pritom u potpunosti uvažava
osnovne etičke principe, s tim da prihvatanje ovakvog pristupa u praksi u velikoj meri zavisi od
ustanovljenog sistema vrednosti u društvu.

3.3. Vrste i tipovi odgovornosti

Postoje 4 tipa odgovornosti kompanije. Po Ričardu D. Džordžu to su : poslovna, moralna, pravna i

socijalna odgovornost.

Poslovna odgovornost se odnosi na ciljeve zbog kojih je kompanija formirana i na iterese onih koji
su njeni vlasnici ili su pak u istoj zaposleni.

Moralna odgovornost proizilazi iz morala i moralnih normi. Moralne obaveze vezane za

odgovornost važe i onda kada zakonom nisu verifikovane i nezavisno od toga da li ih društvo
podržava ili ne. Moralne obaveze, a su skladu sa njima moralne odgovornosti imaju prvenstvo u
odnosu na poslovnu odgovornost, ali i druge tipove odgovornosti.

10
Pravna odgovornost podrazumeva zadovoljavanje određenih društvenih zahteva, koji svoju osnovu
dobijaju u pravnoj regulativi. Drugim rečima kompanija je obavezna i pravno odgovorna da poštuje
vladajuće zakone.

Socijalna odgovornost se odnosi na ono pto društvo traži od korporacija a što je pak u skladu sa
opštim moralnim ponašanjem. To su uglavnom zahtevi u interesu opšte društvenog dobra.

Postoji više vrsta poslovne odgovornosti. Razlikuje se prethodna od poslovične odgovornosti (koja
može biti uzročna i agentska).

Prethodna odgovornost je utvrđena zahtevom ili ugovorom i predstavlja legalan standard ili normu
za odgovorno ponašanje. Kada odluke i akcije nisu u skladu sa legalno utvrđenim normama, sledi
posledična odgovornost, kao odgovornost za nastale posledice zbog neobavljenog ili neadekvatno
obavljenog posla. Uzročna odgovornost predstavlja direktnu odgovornost za nešto što je urađeno ili
propušteno da se uradi. Agentska odgovornost predstavlja indirektnu odgovornost, odgovornost za
izdate naredbe ili za propušteno izdavanje naredbi.

Uzročna i agentska odgovornost mogu biti pripisane i utvrđene (dokazana odgovornost).

3.4. Psihološki aspekti pravne odgovornosti (pročitati iz knjige)

4. ZNAČAJ KORPORATIVNE KULTURE ZA POSLOVNU ETIKU

Pojam korporativne ili organizacione kulture, odnosno kulture organizacije, obuhvata ili se odnosi
na svaki oblik organizacije, a ne samo na korporaciju kao složenu organizacionu formu, u
vlasništvu akcionara, kojom upravljaju plaćeni menadžeri.

Možemo reći da sve definicije korporativne kulture obuhvataju sledeće elemente : sadržaj, koji se
odnosi na vrednosti, norme, osnovna načela i simbole, karakter, koji upućuje na socijalni karakter
kulture u smislu da je kultura obeležje grupe, rezultat zajedničkog iskustva i interpretacije članova
grupa, način nastanka, koji se odnosi na proces njenog nastanka, uticaj, koji se odnosi na ponašanje
članova organizacije. Dakle, ovi elementi ukazuju na višeslojnu pojavu koja se manifestuje u
zavisnosti od filozofije preduzeća i polazi od osnovnih premisa i vrednosti, to su elementi koji
opredeljuju odnos nekog preduzeća prema svrsi i smislu preduzetničkog delovanja, koji opredeljuju
pravac razvoja u odnosu na okruženje, čovka, društvo.

Korporativna kultura podrazumeva specifičan skup zajedničkih verovanja, stavova, vrednosti,

osnovnih načela i normi u jednoj kompaniji, koji u svojoj ukupnosti oblikuju njen identitet i
ostvaruju predpostavke međusobnog delovanja i aktivnosti, kao što determinišu način rada,
poslovanja i ponašanja.

Tipične kulture za određene vrste delatnosti su :

- macho kultura čvrstih ljudi - odnosi se na svet individualista, na svet koji prihvata rizike i brzo se
uverava u efekte svojih odluka. Ovu vrstu kulture poseduju one organizacije koje se recimo bave
berzanskim poslovima, marketingom i reklamom, profesionalnim sportom, poslovima u policiji,
hirurgiji isl.

- kultura teškog rada i mnogo zabave - svoju osnovi nalazi u zabavi, odgovara prodajnoj kulturi i
karakterišu je one organizacije koje e bave prodajom, kompjuterskom opremom, osiguravajuća
društva, organizacije koje se bave prometom nekretnina, ili finansijskim uslugama.

11
- kultura rizika ili investiciona kultura - zastupljen je visok stepen rizika, pa se povratna informacija
o uspehu ili neuspehu čeka godinama. U ovu grupu često spadaju velika preduzeća koja su deo
sistema, i to iz oblasti eksploatacije nafte, ptnog, žečezničkog i vazdušnog saobraćaja, ali spadaju i
banke. Karakteriše ih orijentacija na budućnost.

- kultura postupaka, administrativna kultura - karakteriše je veoma nizak stepen rizika. Može se
pronaći u upravnim i državnim institucijama, javnim preduzećima, socijalnim ustanovama.
Povratne veze u odnosu na rezultate rada su veoma male. Osnovna vrednost je kontinuitet.

Na stvaranje i oblikovanje sopstvene i specifične kulture organizacije utiču i mnogi drugi objektivni
postojeći faktori spoljašnjeg okruženja. Posebno je značajan ekonomski sistem u okviru koga
kompanija posluje, pogotovo ako je sistem moderan, racionalan, stimulativan, konkurenttski
orijentisan. Značajan je i stepen razvijenosti tržišta sa svim obeležjima i karakteristikama tržišne
konkurencije.

Međutim, ipak je najznačajniji faktor u kreiranju kulture kompanije lična filozofija i ponašanje
rukovodstva, jer od stila rukovođenja i upravljačke strukture zavisi specifičnost korporativne
kulture. Naime, rukovodioci su ti koji svojom moći odlučivanja i nametanja obrazaca drugima
istovremeno postavljaju modele ponašanja. Zaposleni se tim modelima moraju prilagoditi, ako ne
žele da dodju u sukob sa pretpostavljenima. Takodje, na oblikovanje normi ponašanja u kompaniji,
pored izvesnih i neizbežnih spoljašnjih faktora, utiču i lične osobine vlasnika ili glavnih menadžera.

U svakoj kompaniji, svakom biznisu, nužno je oblikovati i ostvariti korporativnu kulturu koja će
počivati na jasno i precizno definisanim pravilima etike, pravilima koja propisuju osnovne vrednosti
sistema, osnovne etičke principe kojih se kompanija mora pridržavati i praktično ih primenjivati.

5. UTICAJ POSLOVNE ETIKE NA POSLOVNU KOMUNIKACIJU

Etika poslovanja najviše dolazi do izražaja u poslovnoj komunikaciji.

Specifičnost ljudske komunikacije počiva na simbolima. Najznačajniji takav sistem simbola je

jezik, ali pored jezika postoji i neverbalna komunikacija, koja obično prati (dopunjava) verbalnu, a
zasnovana je na signalima. Komunikacija se ostvaruje na osnovu informacija koje jedan od
učesnika u komunikacionom procesu upućuje drugom ili ostalim učesnicima, ili koje učesnici
interakcije razmenjuju.

Komunikacije se može podeliti na posrednu i neposrednu, glasovnu i neglasovnu, jednosmernu i

uzajamnu, na interpersonalnu i intrapersonalnu.

Etika poslovanja najviše najznačajnije prisustvo beleži u usmenom ili pisanom poslovnom
komuniciranju, komuniciranju između poslovnih partnera. Za poslovnu etiku su od oblika
usmnenog poslovnog komuniciranja posebno značajni poslovni susreti kao formalno organizovani
skupovi poslovnih partnera. U svim poslovnim kontaktima nužno je i neophodno ispoštovati
određena pravila poslovne komunikacije kako bi se ostvarila uspešna poslovna saradnja.U tom
smislu navode se ljudsko dostojanstvo, koje treba sačuvati i uvažavati, način obraćanja, koji
podrazumeva ljubaznost i učtivost, način komunikacije, koji uključuje umeće slušanja i stil
ophođenja, korektna kritika, koja mora biti upućena sa stilom, mora biti argumentovana i ne sme
biti usmerena protiv ličnosti, pohvala, unapređenje, samodisciplina, spremnost na odgovornost,
poverenje, konstantna razmena mišljenja itd.

12
Da bi se mogla primeniti etička pravila u usmenoj ili pisanoj poslovnoj komunikaciji nužno je
poznavati, prihvatiti i uvažavati sve bitne elemente, karakteristike i specifičnosti učesnika u
poslovnim aktivnostima, odnosno poslovnim kontaktima, poslovnim odnosima.

5.1. Kulturološki obrasci i modeli poslovnog ponašanja

Kultura kao ljudski način postojanja i življenja, i tradicija, kao sveopšta duhovna osnova bez koje
ne bi ni postojalo društvo, definišu kulturni identitet svakog naroda. U tom smislu, svaka kultura
gradi svoje specifične kulutrološke obrazce i modele ponašanja koji, pored ostalog, utiču i na
poslovno ponašanje, na poslovnu komunikaciju i upravljanje. Zato je multikulturalizam
neophodnost savremenog društvenog razvoja.

Pod multikulturalizmom se u suštini podrazumeva uvažavanje postojanja različitih kultura, a kao

osnovni faktori koji ga bitno definišu navode se : entitet, rasa, pol, fizička sposobnost, seksualna
orijentacija, starost kao i mnogi drugi faktori.

Za poslovnu komunikaciju od posebnog značaja je poznavanje kulture zemlje sa kojom se posluje,

poznavanje jezika koji na veoma karakterističan način odražava tu kulturu, njenog vrednosnog
sistema, načina razmišljanja pa i načina ponašanja. Značajno je poznavati i religiju, jer su mnoge
kulture upravo na religiji i zasnovane.

Evo nekih od karakteristika američkog korporativnog života :

- stalna promena,

- strogo definisana hijerarhija funkcija i položaja,

- vlast i odgovornost se retko dele,

- mnogo je manje osećaja kolegijalnosti nego u britanskim ili nemačkim korporacijama,

- odgovornosti su strogo definisane,

- stil rukovođenja je individualistički,

- statusna komunikacija je rešena sofisticiranim sistemom titulisanja,

- u poslovnim susretima amerikanci pokazuju samopouzdanje, profesionalizam, ali i

neformalnost, što u nekim evropskim kulturama nije moguće u potpunosti shvatiti.

- za njih je izuzetno važna tačnost, jer ako se na zakasani poslovni sastanak kasni to će se smatrati
neučtivim gestom,

- karakteristično je i oslovljavanje imenom, bez obzira da li su za to dobili dozvolu,

- poslovni pokloni nisu uvek dobrodošli, jer po njihovim propisima, maksimum neoporezovane
vrednosti poklona može biti u vrednosti 25$.

- za amerikance usmeni dogovor nema pravnu snagu, a kad je ima, onda su spremniji od većine
drugih da tuže one koji se tih dogovora i obaveza ne pridržavaju.

13
Za razliku od američkog individualizma (superornost pojedinca nad grupom), japanska kultura je
tipičan predstavnik kolektivizma.

- U japanskoj kulturi su titule, način obraćanja i jezik pažljivo usmereni i odmereni da bi se

iskazao status, zvanje u poslu, razlika u rangu. U tom smislu, dominira preterano potčinjavanje
pretpostavljenima, ali je zato više izražena tolerancija prema profesionalnim i ljudskim
slabostima, pri čemu se zbor toga traži i zahteva veća lojalnost i poverenje.

- učtivost im nalaže da poštuju tačnost, posebno u poslovnim susretima sa rukovodiocima višeg

ranga.

- veliki značaj pridaju poklonima, pa taj gest dobiaj oznaku obaveznog pravila ponašanja .
- prilikom davanja poklona, treba voditi računa da isti bude zapakovan u papir pastelne boje, pri
čemu treba izbegavati beli papir i razne trake i mašne.

- pokloni koji se daju u paru, po japanskom verovanju donose sreću, ali treba izbegavati nešto što
ima 4 dela, jer 4 znači i smrt.

- što se tiče stila ponašanja na sastancima, uobičajen način pozdravljanja u Japanu je dubok
naklon a ne rukovanje.

- poslovnom partneru se nikada ne obraćaju imenom, jer je to samo dozvoljeno članovima

porodice i bliskim prijateljima.

- Japanci imaju veliku odbojnost prema fizičkom poslovnom kontaktu, tako da se tapšanje po
ramenu karakteriše kao vrlo nepristojno ponašanje.

U arapskom svetu se posebno neguju porodična sigurnost i harmonija, patrijarhat je bitna

karakteristika većine arapskih država, poštovanje godina i autoriteta je dužnost, odanost i strpljenje
bitno određuju ovu kulturu, a kompromis i indirektnost značajno dominiraju u svim sferama
društvenog života, pa samim tim i u poslovnim kontaktima.

- kašnjenje na sastanak u mnogim arapskim zemljama ne smatra se nepristojnim, posebno ako je

gost bogatiji i poslovno važniji od domaćina, ali je zato izuzetno nepristojno skretanje paženje
na takva zakašnjenja.

- u arapskom svetu je uobičajeno da poslovnom razgovoru prethodi neka neformalna priča, u

kojoj treba izbegavati teme vezane za politiku ili religiju, one teme koje se odnose na privatni
život, a posebno one koje se odnose na zdravlje i porodicu.

- u velikom broju arapskih zemalja dominiraju muškarci, pa se ne očekuje da će žena biti u

njihovoj pratnji, ženi u tom smislu ne treba donositi poklon.

- goste veoma često dočekuju galantno, pri čemu očekuju isto tako uzvratno gostoprimstvo.

- njihova pravila smatraju strogom uvredom nuđenje alkohola.

- uobičajena manifestacija arapskog prijateljstva je da se muškarci drže za ruke, što je za zapadni

svet neuobičajeno.

14
6. ETIČKE NORME I PRAVILA PROFESIONALNOG PONAŠANJA

Brojni naučni radnici ukazuju na potrebu definisanja univerzalnih moralnih normi i pravila
poslovnog ponašanja, onih moralnih normi i etičkih pravila koje će sve zemlje i organizacije
obavezivati da se po njima i ponašaju. To je posebno značajno u uslovima globalnog povezivanja
Sveta u kome su izražene velike razlike u ekonomskom, kulturološkom, informacionom,
političkom, ekološkom, religioznom, moralnom smislu. Naravno, te suprotnosti i različitosti
odražavaju se i na oblast poslovanja, pa samim tim i na poslovnu etiku.

Taj univerzalni pristup posebno je važan imajući u vidu činjenicu da menadžeri u multinacionalnim
kompanijama, najčešće školovani u skladu sa moralnim vrednostima i tradicijom svojih zemalja,
često imaju dilemu kako pomiriti suprotnosti između svoje zemlje i one u kojoj posluju. Imaju
dilemu kada i standardi u jednoj zemlji podržavaju davanje mita, kada u nekim delovima sveta nije
moguće poslovati bez pribegavanja raznim vrstama provizija, kada su u pitanju problemi zagađenja
životne sredine ili diskriminacija na poslu.

Ričard D. Džordž definiše neka moralna pravila koja se mogu primeniti na ukupno međunarodno
poslovanje. Ona navodi 5 osnovnih moralnih normi :

Prva norma nazvana "moralni minimum" odnosi se na to da se ne nanosi namerno neposredno zlo.
Taj moralni minimum moraju svi da poštuju, jer važi za sve ljude, sve korporacije i sve zemlje.

U skladu sa osnovnim pravilima moralnog minimuma u poslovanju multinacionalne kompanije u

manje raznijenim zemljama moraju imati u vidu nesumnjive razlike izmedju zemlje koja izvozi i
zemlje koja uvozi. Pri tom, aktivnosti multinacionalne kompanije moraju da budu moralno
opravdani, odnosno mora zemlji u koju izvozi da donese dobro. To je druga norma.

Treća norma se odnosi na poštovanje ljudskih prava radnika i konzumenata, četvrta na unapređenje
i razvoj pravednih pozadinskih institucija unutar zemlje, kao i na internacionalnom nivou, dok peta
norma zahteva od multinacionalne korporacije da poštuje zakone zemlje domaćina, da poštuje njenu
kulturu i lokalne vrednosti, pod uslovom da se ne povređuju ljudska prava ili nameću nemoralni
zakoni.

7. ETIČKE DILEME I NEDOUMICE

Poslovna etika podrazumeva prava, obaveze, dužnosti prema pojedincima, njihovim međusobnim
odnosima, prema svim učesnicima u poslovnim odnosima, prema drugim organizacijama sa kojima
se posluje, ali i prema društvu u celini.

Etičke dileme i nedoumice sa kojima se menadžeri u svojoj karijeri susreću čine srž svakog
menadžerskog posla. Odstupanja od etičkih normi sve su izraženija, a moralne dileme sve češće.

Karakteristična područja u kojima dolazi do najčešćih odstupanja od etičkih normi su : korupcija,

industrijske krađe i šoijunaža, konflikti interesa, zloupotreba medija, tajni dogovori, prevare ali i
druge pojave vezane za savremeni razvoj društva kao što su diskriminacija i kulturne različitosti.

Korupcija je veliki problem savremenog sveta. U političkoj i pravnoj teoriji se pod korupcijom
uglavnom podrazumeva zloupotreba poverenog javnog ovlašćenja, radi sticanja lične koristi uz
sukobe interesa i nepotizam kao prateće pojave. Prema brojnim pojavama ove pojave u Svetu, ističu
se delatnosti koje su najpodložnije korupciji, a to su : javne nabavke, prikupljanje javnih prihoda,
imenovanja u sferi vlasti, donacije za političke kampanje i sl. Političari, političke stranke i javni
službenici označeni su kao najodgovorniji za ovo evidentno zlo savremenog društva.

15
Korupcija se može suzbijati na različite načine. Jedan od načina je i podizanje nivoa etičke svesti,
definisanje novih moralnih standarda ponašanja i praktična provera čestitosti javnih službi.
Naravno, to je lako izbeći ali je teško sprovesti i bez obzira na to što je nemoralna i nelegitimna
pojava.

Konflikti interesa su veoma česta pojava u poslovnoj praksi. Javljaju se zbog suprostavljanja ličnih i
organizacionih interesa. Da bi se izbegli sukobi interesa zaposleni bi morali da budu u stanju da
razdvoje svoje privatne interese od poslovnih ugovora koje sklapaju, a organizacije moraju da
izbegavaju sukobe interesa prilikom davanja roba i usluga.

Konflikt interesa, opet je posebno karakterističan za javne službe. Osnovni zadatak Vlade javnih
institucija je služenje javnom interesu. U tom smislu gražani imaju pravo da očekuju da svaki
funkcioner vrši svoje funkcije pošteno na pravičan i nepristrasan način. Zato službenici koji
obavljaju javne funkcije a koji preterano ističu svoje privatne interese, mogu predstavljati pretnju
ovom osnovnom pravu, mogu uništiti ugled državnog organa javne službe, što utiče na slabljenje
poverenja javnosti.

V DEO - AKTUELNI PROBLEMI POSLOVNE ETIKE U SAVREMENOM DRUŠTVU

1. GLOBALIZACIJA I POSLOVNI MORAL

1.1. Globalizacija, pojam i karakteristike

Globalizacija kao nužan i neminovan društveni proces ujedinjavanja i objedinjavanja čovečanstva u

jedinstveno svetsko društvo, međusobno uslovljeno i međusobno povezano u globalno ekonomsko,
političko i kulturno prostranstvo, predstavlja jedan od najznačajnijih procesa savremenog
civilizacijskog razvoja.

Globalizacija je poslednjih decenija proslog veka, zahvaljujuci novoj tehnologiji, komunikaciji ali i
novoj ekonomiji nametnula svetu nova pravila, nove sadržaje, nove dimenzije i nova znanja. To je
proces o kome različita društva, na različitom stepenu svog razvoja i različiti politički akteri, u
skladu sa svojim ekonomskim interesima i političkom moći, imaju dijametralno suprotne stavove.

Dakle, u procesu golobalnog ujedinjavanja čovečanstva postoje dve protivrečne tendencije : jedna
se manifestuje u povezivanju sveta u jedinstvenu ekonomsku celinu i rezultat je razvoja moderne
tehnike i tehnologije, dok se druga manifestuje u borbi za oslobođenje od svih oblika ekonomske i
političke zavisnosti, kao i za ostvarivanjem prava na slobodni nacionalni i kulturni razvoj.

Mondijalizacija ili multipolarna globalizacija pretpostavlja ravnopravnost između različitih naroda,

država i kultura. Njen osnovni smisao je integracija sveta, demokratsko ujedinjavanje ćovečanstva i
emancipacija čoveka i to ne putem raznih vrsta i oblika prinude. U tom smislu su i njeni osnovni
akteri nauka i znanje, protagonisti novih proizvodnih snaga, udruženi proizvođači, emancipatorski
pokreti, njeni osnovni akteri su slobodni i ravnopravni narodi.

Svi dosadašnji pristupi globalizaciji koji dominiraju u novijoj literaturi iz ove oblasti mogu se
podeliti na :

- hiperglobalistički pristup - polazi od toga da u savremenom svetu već postoji jedinstvena

ekonomija koja je objedinila vodeće ekonomske regione. Međutim, ta integracija se ne odnosi
na nacionalne privrede, već na velike korporativne organizacije.

16
- skeptični pristup - polazi od opšteg stava da globalizacija izaziva samo negativne posledice, od
ekonomskih, preko kulturnih, do ekoloških. U tom smislu ovaj pristup zagovara odbranu
ekonomskog nacionalizma, zalaže se za ekološku održljivost, teži očuvanju lokalnog kulturnog
identiteta.

- transformacioni (reformistički) pristup - polazi od evidentne potrebe za novom

reorganizacijom ekonomske, političke, vojne i kulturne dominacije, pri čemu se ne dovodi u
pitanje sposobnost kapitalizma da društvo uvede u stanje društvenog blagostanja.

1.2. Ekonomska globalizacija

Pod globalizacijom ekonomije podrazumeva se proces rastuće privrede međuzavisnosti država

širom sveta, što znači da privredne veze prevazilaze granice države ili regiona i teže da obuhvate
ceo svet. Pod ekonomskom globalizacijom se ponekad podrazumeva i globalizacija kapitalističkog
privrednog sistema, pa se za taj proces najčešće koristi termin tranzicija.

Globalizacija u širem smislu podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u jedinstvenu svetsku

privredu, pri čemu se takvo povezivanje nacionalnih privreda ostvaruje preko svetskog tržišta.
Ovakvo shvatanje prihvata i Svetska trgovinska organizacija, koja globalizaciju posmatra kao rast
međunarodne razmene roba i usluga kroz kretanje tehnologije i kapitala, ali i migracija u svetu.

Osnovna obeležja globalizacije u užem smislu su : da je ona mikroekonomski proces čiji su nosioci
preduzeća kroz prekograničnu operaciju a ne države ili nacionalne privrede, da se u procesu
globalizacije sve više kreću finansije, tehnologije, znanje, svojina i da je to između ostalog
posledica oštre podele sveta. Ustvari, nekada je nosilac povezivanja različtih nacionalnih privreda
bila međunarodna trgovina, a danas su to strane direktne investicije (SDI) koje su tako postale
glavna snaga procesa globalizacije svetske ekonomske integracije.

U uslovima izrazito velike i raznovrsne proizvodnje prodaja robe na tržištu postaje posebno
otežana. Dolazi do velike konkurencije na svetskom tržištu i takmičenja nacionalnih ekonomija, ne
samo na nacionalnom, nego i globalnom tržištu. U tim uslovima, veliku ulogu i značaj imaju
faktori stalnog inoviranja proizvodnih programa, podizanja kvaliteta proizvoda, nova poslovna
politika, menadžerska znanja i umeća, kao i etička pravila poslovnog ponašanja, uz poslovni moral
naravno.

Poslednjih godina uspon tzv. "azijskih tigrova", kao značajan faktor ekonomske globalizacije,
predstavlja globalan proces ekonomskog i tehnološkog progresa istoka sa jedne i slabljenja zapada
sa druge strane. Naime, iako su ekonomski razvijene zemlje sveta decenijama svoje proizvodne
aktivnosti usmeravale prema nerazvijenoj Aziji, jer je tamo radna snaga bila jeftinija a radnici
realtivno dobro obučeni, ipak se azijski kontinent, na kojem živi više od polovine ukupnog svetskog
stanovništva veoma brzo i uspešno tehnološki razvija. Većini azijskih zemalja, po mišljenju
američkog naučnika i futurologa Džona Nejzbita treba samo nekoliko godina da dostignu
tehnološki razvoj sadašnjih najrazvijenijih zapadnih zemalja. Po njemu, to je jedan od
najznačajnijih megatrendova sadašnjosti.

Za ekonomsku globalizaciju je posebno karakteristična pojava transnacionalnih kompanija koje

predstavljaju značajan subjekt međunarodnih ekonomskih odnosa, često znaajniji i od samih država.
Transnacionalne kompanije svoju moć ostvaruju kontrolom tržišta robe i usluga, kontrolom
finansijskog tržišta i tržišta informacija. Preko ovih tržišta ostvaruju efektivnu kontrolu proizvodnje,
robnih tokova, cena, štednje i investicija, ali u isto vreme kontrolišu i neekonomske procese,
posebno političke. Ilustracije radi navešćemo podatak da oko 350 vodećih transnacionalnih
kompanija drži u svojim rukama oko 40% svetske trgovine.

17
U visoko razvijenim zemljama sveta danas je koncentrisano preko 90% finansijskog kapitala i 98%
svih otkrića i tehnoloških inovacija. Za razliku od njih u nerazvijenim i zemljama u razvoju u kojim
živi oko 80% svetskog stanovništva, ostvaruje se 12% indsutrijske proizvodnje, između 17 i 18%
izvoza, od 16 do 20% društvenog proizvoda, dok za isplatu dugova odlazi gotovo 30% njihovog
društvenog proizvoda, a u najvećem broju zemalja i ukupan nacionaalni dohodak. Konkretno,
najnerazvijenijim zemljama u svetu trebalo bi skoro 350 godina da dostignu stepen razvoja koji je
ostvaren u razvijenim zemljama.

U uslovima globalnog povezivanja država, naroda i nacija, koncept "nove ekonomije" (new
economy) kao nove ekonomske stvarnosti zamenio je staru ekonomiju. Nova ekonomija se zasniva
na visoko sofisticiranoj tehnologiji, na znanju i inovacijama, novim formama povezivanja i
udruživanja transnacionalnih korporacija, pri čemu se poslovanje odvija na svetskom tržištu.

Na širenje nove ekonomije značajno je, možda čak i presudno, uticala savremena informaciona i
komunikaciona tehnologija, pri čemu se posebno izdvaja Internet kao sredstvo pomoću kojeg se
obavlja globalno poslovanje. U tom smislu značajno je elektronsko poslovanje (E - bussiness ili E -
commerce) koje se obavlja u okviru tri bitna područja : B2B (Bussiness to bussiness), B2C
(Bussiness to Customers) i B2E (Bussiness to Employer).

1.3. Politička globalizacija

Pod političkom globalizacijom se podrazumeva jedinstvenost i protivrečnost politika i političkih

odnosa koji postoje u okviru država, saveza država, regiona i između regiona.

O političkim odnosima između država u procesu globalizacije izdvojila su se 4 modela :

1. Pax amerikana - po ovom modelu upravljanje jedinstvenim političkim prostranstvom treba

da pripadne americi kao najmoćnijoj ekonomskoj sili na svetu.

2. Adam Smith model - globalne političje institucije ne treba mnogo da se mešaju u delovanje
tržišnih mehanizama pošto se ekonomijie zasnivaju na liberalizaciji tržišta.

3. Fragmentacija - država ima pravo i obavezu da štiti nacionalne interese.

4. Koordinacija - sve države grade politički sistem na demokratskim osnovama.

Inače, nijedan od ovih modela nije našao konkretnu primenu u praksi.

1.4. Globalizacija i civilizacijski razvoj u društvu

Civilizacija se može odrediti kao istorijsko - antroploški, socio - kulturni i istorijski tip organizacije
društva na određenom geografskom prostoru. Treba imatu u vidu da danas ne postoji jedna
civilizacija, već postoji više civilizacija, koje su se nalazile i još uvek se nalaze u sukobu, tako da
savremeno svetsko društvo predstavlja jednu civilizaciju kao ukupnost više posebnih unikalnih
civilizacija, koje proces globalizacije dovode u odnose saradnje ili sukoba pa u tom smislu možemo
govoriti o sudaru kultura, odnoso o sukobu civilizacije.

Razvoj čovečanstva zabeležio je postojanje više civilizacija. Neke su se održale, neke propale a
neke se danas nalaze pod pretnjom uništenja ili asimilacije. Između civilizacija postoje suštinske
razlike u jeziku, kulturi i tradiciji, istoriji, geografskom prostoru, politici i političkoj praksi, religiji,
filozofiji, umetnosti i književnosti, razlike u naučnom znanju, tehničkom znanju, tehnološkom
razvitku, privrednom razvoju, estetici, u moralnom domašaju, etičkim principima, sistemu

18
vrednosti. Sve ove razlike mogu usporiti proces globalizacije, mogu biti dominantan uzrok sukoba
posebno u pokušajima izgradnje novog svetskog poretka.

U sadašnjem procesu globalizacije učestvuju potpuno neravnopravni učesnici. Visoko ekonomski

razvijene i politički moćne zemlje sveta kroz razne organizacije i institucije nameću svoja pravila
ponašanja, oblikujući tako novu političku i kulturnu realnost, pri čemu čuvaju svoj identitet a
remete kulturnu raznolikost drugih. Na taj način se ugrožava nacionalni identitet pojedinih naroda,
posebno malih, nerazvijenih i onih u tranziciji, negira se njihovo kulturno određenje sa
odgovarajućom tradicijom i sistemom vrednosti, osporava se njihova pripadnost kulturi i naciji kao
stvaralačkih bića i njihov državni suverenitet.

1.5. Sociološki pojam globalizacije

Pročitati iz knjige...

2. INFORMACIJSKA ETIKA

Jedan od najvećih izazova savremene civilizacije svakako je i nova tehnologija, posebno

informaciona tehnologija, pa sledstveno tome i informaciona etika.

U savremenom globalizovanom svetu nove tehnologije se razvijaju velikom brzinom, pa se kao

najvažnije tehonologije današnjice izdvajaju : telekomunikacije, elektronika, kompjuteri, novi
materijali, optoelektronika, biotehnologija, energija, robotika, genetski inžinjering, informatizacija,
sofistikacija i medikalizacija.

Telekominikacije kao ukupnost tehničkih i tehnoloških rešenja, u najvećoj meri omogućavaju sve
veću povezanost među ljudima i to kada oni fizički nisu blizu. Razmena informacija u vidu
podataka, poruka, slika i drugih misaonih sadržaja posredstvom telekomunikacione tehnologije u
vidu telefonije, televizije, telefaks uređaja, modema, elektronske pošte, satelita i drugih uređaja
omogućena je sve većem broju ljudi širom planete. Time je proces globalizacije zahvaljujući novoj
tehnologiji, a posebno razvojem raznih informacionih mreža i Interneta kao mreže svih mreža
postao ostvarljiv.

Od pojave kompjutera, 1946. godine, pa sve do današnjeg dana razvijeno je nekoliko kvalitativno
različitih generacija kompjutera. Sada je u poodmakloj fazi razvoja već šesta generacija kompjutera
zasnovana na bazi mikročipa. Ta generacija treba da obezbedi prelazak sa obrada informacija na
obradu znanja. Nauka je već sada sasvim blizu stvaranju takvih kompjutera koji će posedovati
elemente veštačke inteligencije. Ovi kompjuteri će biti napravljeni od proteinskog materijala koji je
u prirodi odgovoran za najsuptilnije funkcije svojstvene čoveku a to su funkcije opažanja i učenja, a
ne samo memorisanja, u čemu je kompjuter već odavno nadmašio čoveka.

Pojava novih materijala kao novih sintetičkih tvorevina, doprinela je da se neki obnovljivi ili
neobnovljivi prirodni resursi i rezerve u velikoj meri sačuvaju i koriste, što ima poseban značaj za
buduće generacije.

Jedna od najznačajnijih tehnologija današnjice nesumnjivo je i robotika. To je relativno mlada

tehnička grana koja ima veliki uticaj na proces rada, organizovanja rada i upravljanja. Upravo zbog
takvog značaja koji ima za proces rada i upravljanja roboti su krajem prošlog veka postali
pokazatelj industrijske razvijenosti pojedinih zemalja.

19
Kada je u pitanju etika u menadžmentu informacione tehnologije, pominju se sledeći principi :

- "zlatno pravilo", upućuje na pristup koji podrazumeva isti način ponašanja prema sebi i prema
drugima,

- "kategorički imperativ", podrazumeva ono ponašanje koje svima odgovara,

- "pravilo klizave padine", odnosi se na to da je nužno zaustaviti one ponovljene aktivnosti koje
dovode do negativnih posledica,

- "utilitarno pravilo", ukazuje da treba činiti one aktivnosti koje koje će najvećem broju ljudi doneti
najviše dobra ili ukazuje na to da treba činiti one radnje koje će činiti najmanje štete ili će biti
najjeftinije, i

- takozvano pravilo "nema besplatnog ručka", ustanovljava princip nadoknade vlasniku.

Osnovna pitanja i problemi koje pokreće informaciona tehnologija odnose se na pravo intelektualne
svojine (odnosi se na autorsko pravo, na patente, zaštitne znake, poslovne tajne, knjige, muziku
filmove itd.), ličnu privatnost i privatnost podataka (lično pravo svakog pojedinca ili društvene
grupe da sami odluče da li će, kada i na koji način informacije ili podatke preneti drugima),
vlasništvo nad informacijama. Ovi problemi pokreću neminovno i pitanje odgovornosti, brojna
moralna i etička pitanja. Pored zakona koji regulišu oblast koja se odnosi na informacionu
tehnologiju, poseban značaj ima informacijska etika, kao skup etičkih principa odgovornog
korišćenja informacionih sistema.

2.1. Virtuelno poslovanje

Kada govorimo o virtuelnom poslovanju, moramo naglasiti da je virtuelna korporacija najznačajnija

organizaciona struktura. Nastanak virtuelne korporacije, njen način funkcionisanja i upravljanja u
velikoj meri zavisi od informacione tehnologije. Pri tome se posebno ističe da ona ne može da
postoji bez pomoći Interneta i elektronske trgovine.

Virtuelna korporacija je organizacija sastavljena od više poslovnih partnera koji dele troškove i
resurse u cilju ostvarenja proizvodnje određenih proizvoda i usluga. Ona može biti privremena ili
trajna, a partneri koji je čine nalaze se na različitim lokacijama, pri čemu se na osnovu resursa koji
se u virtuelnu korporaciju unosi određuje snaga i uloga partnera. Inače, osnovne karakteristike
virtuelne korporacije su : izvrsnost - što znači da se u kompaniju unosi ono u čemu je svaki partner
najbolji; iskorišćenost - što znači da resursi mogu doneti veći profit i ostvariti konkurentnu
prednost; oportunizam - što znači da se koriste sve raspoložive tržišne mogućnosti; nepostojanje
granica; poverenje; prilagodljivost promenama; tehnologija - što znači da je informaciona
tehnologija čini mogućom, i to preko umreženog informacionog sistema.

Elektronsko poslovanje podrazumeva obavljanje poslovnih operacija primenom savremene

elektronske tehnologije. Nastanak elektronskog poslovanja uglavnom se vezuje za pojavu
elektronskih sistema plaćanja i to od interbankarskih sistema zatvorenih mreža i elektronskog
transfera sredstava na mestu kupovine, do plaćanja na otvorenim mrežama kao što je Internet.

Prva aktivnost elektronskog poslovanja na Internetu bila je elektronski marketing, da bi se kasnije

razvila elektronska poizvodnja i elektronska distribucija.

20
U odnosu na tradicionalni način poslovanja, elektronsko poslovanje ostvaruje značajne rezultate jer
smanjuje radno intenzivne aktivnosti, podiže produktivnost rada, smanjuje troškove proizvodnje,
povećava učešće visokoobrazovane radne snage, smanjuje učešće početnog kapitala,
demonopolizuje tržište, integriše svetsko tržište itd.

3. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Usled poremećene ravnoteže između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih,

tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva, dolazi do ekloške krize, krize okoline.

Narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi tekovina je savremene civilizacije. Iscrpljivanje prirodnih

resursa je došlo do kritične granice, pa se postavlja pitanje mogućnosti njihovog korišćenja u
budućnosti. Tu se posebno misli na neobnovljive prirodne resurse u koje spadaju rezerve fosilnih
goriva i ograničene rezerve ležišta metala.

Sa razvojem tehnike i tehnoligije, nauke i naučnih dostignuća, došlo je između ostalog i do

opasnosti ugrožavanja čovekove prirodne sredine, njegovog opstanka i njegove egzistencije.
Drugim rečima došlo je do ekološke krize koja je poprimila globalni karakter. Uporedo sa
ekološkom krizom, 50-ih godina XX veka, rađa se svest da postoji evidentna opasnost za opstanak
ljudske vrste. Poslednjih godina velika pažnja se posvećuje očuvanju prirodne sredine u svim
delovima Sveta i na svim nivoima, posebno u organizacijama.

Ne treba ni pominjati da je promena klime na planeti upravo prouzrokovana čovekovom delatnošću.

Došlo je do pregrevanja planete, pa mnogi naučnici smatraju da ovo pregrevanje predstavlja veliku
opasnost za čovekov život. Kao konkretna negativna posledica zagrevanja planete navodi se
podatak da će do 2100. godine mora u celom svetu porasti između 15 i 90 cm, pa će gusto naseljeni
delovi kopna nestati, a morska voda bi prodrla dalje u unutrašnjost i uzvodno uz reke, zagađujući
pritom podzemne sveže vode. Osim opisanog problema, značajnu strepnju predstavljaju i ozonske
rupe, nedostatak hrane, itd.

Mnogi ekološki problemi rešavaju se na nivou organizacije Ujedinjenih nacija, putem saradnje sa
brojnim državama. Ujedinjene nacije organizuju brojne međunarodne konferencije o zaštiti životne
sredine, organizuju više međunarodnih skupova koji se bave pitanjima unapređenja covekove
životne sredine i slično. Tu je i tzv, program Ujedinjenih nacija za čovekovu sredinu koji se bavi
pitanjima sprečavanja zagađivanja vazduha i vode, kao i sprovođenju racionalnog korišćenja
prirodnih bogatstava.

Koncept "održivi razvoj za održivu budućnost" podrazumeva ravnotežu između potrošnje

resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovolje potrebe budućih generacija.

3.1. Poslovna etika i etika zaštite životne sredine

Narušavanje ekološke ravnoteže i to u onim razmerama koje u pitanje dovode opstanak života na
zemlji, započeo je industrijalizacijom. Naime, Proizvodnja zasnovana na razvijenim proizvodnim
snagama, nije vodila računa o zakonitostima koje postoje u prirodi. Drugim rečima, nije obraćala
pažnju na to da je eko-sfera kao jedinstvo bio-sfere i eko sistema nenadoknadiva, što znači da ako bi
bila uništena, ne bi se moglo obnoviti ni prirodnim procesima a ni ljudskom delatnošću.

Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne aktivnosti koja je rukovođenja

ostvarivanjem profita. Tako se čovečanstvo danas nalazi pred problemom iscrpljenih i ograničenih
prirodnih resursa, tako savremeni čovek danas mora da odgovori na pitanje u vezi sa energetskom

21
krizom, zagađenjem prirodne sredine, demografskom eksplozijom i mnogim drugim pitanjima oko
usaglašavanja prirodnog razvoja sa ekološkim zakonitostima.

U literaturi na zapadu a posebno u njihovoj praksi, definisani su okviri za procenu preduzetih akcija
o očuvanju prirodne sredine. Postoji znatan broj takvih okvira, za razmišljanje o prirodnoj sredini.
Prema Stoneru ipak se mogu izdvojiti :

- okvir trošak - korist, propise i regulativu o prirodnom okruženju treba primeniti samo u
slučaju kada bi troškovi u zaštiti prirodnog okruženja bili manji od koristi koja bi se mogla
ostvariti. Ovaj model je inače često kritikovan a neki ga smatraju i pristupom koji je doveo do
narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi.

- okvir održivog razvoja, je moderniji prilaz razmišljanjima o ekološkim problemima. Osnovni

smisao ovog koncepta odnosi se na razvoj koji će odgovarati potrebama današnjice a koji će biti
u funkciji potreba u budućnosti.

"Tamno zelini stav" se zasniva na tzv. dubokoj ekologiji. Tvorac ovog stava je skandinavac Arne
Naes, čije ideje obuhvataju ekološke vrednosti po kojima bi se živelo u većoj harmoniji sa planetom
zemljom. Drugim rečima, treba živeti na način koji odražava i poštuje planetu Zemlju. Da bi se
ovakav stav ostvario, nužan je mnogo veći nivo svesti o okruženju nego što je ovaj današnji.

Rasprave o etičkoj dimenziji zaštite životne sredine često su bile veoma protivrečne. Tražili su se
načini da se ispoštuje zakonska regulativa i etika poslovanja, a da se pritom i zadovolje sopstveni
interesi. U tom smislu jedni su tvrdili da upravljački procesi nemaju obavezu u zaštiti životne
sredine, veću od one koju od njih zakon zahteva, dok su se drugi tom zahtevu suprotstavljali.

Konkretno, etika zaštite životne sredine podrazumeva zaštitu ukupnog okruženja kao okvira
čovekovog života. Dakle, etika zaštite životne sredine zasniva se na moralnoj odgovornosti čoveka
da ne ugrožava sredinu u kojoj živi, jer samo tako stvaraju uslove za kvalitetniji način života.

Evo i nekih cifara u funkciji ilustracije problema o kome govorimo :

- 2.4 milijarde ljudi nema obezbeđenju adkevatnu zdravstvenu zaštitu;

- 1.1 milijardi ljudi u svetu, nema pristup pijaćoj vodi;

- svakodnevno umire 6.000 dečaka i devočica od bolesti vezane za nedostupnost čiste pijaće
vode, neadekvatnu zdravstvenu zaštitu i lošu higijenu;

22