Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
6Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Монах Георгије Витковић

Монах Георгије Витковић

Ratings: (0)|Views: 361|Likes:
Архимандрит Јован Радосављевић, Монашки начин живота - Кратак преглед исихазма у Цркви - Ликови монаха Срба у XX веку (2002) стр. 314-342
Архимандрит Јован Радосављевић, Монашки начин живота - Кратак преглед исихазма у Цркви - Ликови монаха Срба у XX веку (2002) стр. 314-342

More info:

Published by: Протомајстор on Nov 24, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/17/2013

pdf

text

original

 
20. МонахГеоргије(Витковић)
(1920-1970)Русику завршио живот својпалећи кандило св. Сави.
Монах Георгије (Витко-вић),
рођен је у Херцеговини уселу Мируши, срез билећки 24.септембра 1920. године. Крстиога је у манастиру Добрићеву, јеромонах Тимотеј. На крштењудобио је име Бранко. Рано је остао без родитеља, па је оњему бригу и старатељство узео на себе његов сродник изфамилије Митар Витковић.Основну школу, Бранко је завршио у Билећи саодличним успехом 1932. године. После неколико година1939. уписује се у инжињерску подофицирску школу, коју је завршио такође са одличним успехом 1941. године.Почетком рата 1941. буде заробљен као војниобавезник и спроведен у Италију. После две годинепребегне у Француску, а 1946. пређе у Немачку, где је уБаварској у Ландекуту завршио осми разред гимназије иматуру. Затим 21. јула 1947. добија и диплому зрелости.Ускоро потом, уписује се на машински и електротехничкифаклутет. После завршених испита 23. новембра 1952. г. саврло добрим успехом, прекида ове студије и одлази уоктобру исте године на Православни теолошки институтСветог Сергија у Париз.У међувремену, дошло је до његовог познанства саоцем Митрофаном Хиландарцем, који се тада, као цивилМилан такође налазио у Минхену. Отац Митрофан даљевели, да је у Богенхаузену, „Дедињу" баварског градаМинхена, била наша Православна Црква, где је служиопознати по духовности и мисионарским проповедима протаАлекса Тодоровић, Драгачевац, родом из Неглишара. Свакенедеље и празника у тој цркви могло се видети набогослужењу десетине а понекад и стотине Срба верника.Већином су се ту састајали Срби, ратни емигранти, који сусе међусобно познавали, а особито припаднициЉотићевског Збора.Понекад би код њих, у ту цркву, повремено долазио и један млађи, непознат наш земљак Србин. Он је својомпојавом привлачио на себе пажњу оца Митрофана (Милана)као и осталих. Но, својим држањем, он је одбијао од себе, јер се понашао некако изоловано и неутрално, па сумислили да је то неки особењак, иако је био студентелектротехнике.Међутим, свештеник, који је тада у Минхену служио био јеотац Алекса Тодоровић. Он је на тог младог и многиманепознатог и ћутљивог студента, снажно, као духовникутицао, да га је ускоро упознао са многим Србима ињиховим проблемима, који су се око тог храма окупљали наслужбу Божију, а и на међусобне разговоре и савете са оцемАлексом. Тај студент, сазнали су, да је родом изХерцеговине са Поповог Поља и да се зове Бранко.
 
После једног вечерњег богослужења, Бранко Витковићупознао се поближе са Миланом асније монахомМитрофаном) и још неколицином који су ту око црквеживели. У разговору с њима почео им је објашњавати какоон, као електротехничар доживљава Православну веру, икако гледа на Небески домострој. Његове црне очипрелетале су често преко ликова својих саговорника иплениле их. Сви су видели да тај млади човек доживљававелики духовни преокрет. Можда је баш тај сусрет Бранка иМилана био одсудан за њихов будући живот. Од тада,Милан њега посећује у његовом студентском скромномстану, где дуго разговарају о Светим Оцима монаштва. Недуго после оваквих разговора, Бранко одлази у Париз наТеолошки институт Светог Сергија. Међутим, његова душасе не задовољава ни на том месту студентским и градскимживотом. Монашки, већ опредељен, он хоће и тражи ближии стални молитвени контакт с Богом. Град није за топогодан. Зато он тражи друго место, манастир, молитвенупустињу попут светог Саве. Да ли ће то бити Света Гораили које друго место?...Тако Бранко одлази из Париза месеца августа 1954. уПалестину да се прво поклони Гробу Господњем и осталимсветим местима, а затим одлази у посету манастиру СветогСаве Освећеног, недалеко од Јерусалима. Тамо жели даостане као искушеник у манастиру. Игуман и братство тесвете обитељи примају га, и дају му послушаније да будеводич за странце. Пошто је познавао неколико европских језика, он је ту дужност добро обављао, премда је очекиваода ће у манастиру имати већи мир, без странаца. Каоискушеник, добио је одмах благослов игумана да носимантију то јест подрасник, па се брзо пронела вест да сеБранко тамо замонашио. Међутим, по промислу Божијем,што је било и на његову срећу, али и на мали подвиг, он јеускоро морао напустити тај, познати у Православљу, грчкиманастир. Као странац постао је сумњив јорданскимвластима, и без икаквих оправданих разлога, они га избацепреко границе у Сирију. Како у Сирији има и Православниххришћана, он потражи Православну Цркву да се помолиБогу за помоћ шта даље да ради.Био је без новца. Вече се приближавало. Стао је у угаоцркве, коју је све више испуњавала вечерња тама и молиосе. Неко му је пришао са неколико упућених речи, које онније могао добро да разуме. Пружио му је руку радипоздрава, и у стиснутој шаци нешто оставио. Када јеизашао напоље видео је да има у руци 10 фунти стерлинга.То му је било све од новца што је тад имао захваљујућидародавцу којег му је Бог послао.У размишљању после молитве у цркви куда ће, првамисао у том тренутку била му је Света Гора. Тако је иучинио. Успут сврати у Цариград ради дозволе. Са такомало новца није могао рачунати да ће му бити довољно доСвете Горе. Зато се он одлучи те пође у Цариград пешке.Путовао је више дана. Када је дошао у Цариград предВасељенску Патријаршију, није се осећао толико уморнимод пута, колико му је било тешко кад је чуо да не може брзодобити дозволу, за коју ће бити потребно вишедневнапроцедура. Овај светогорски путник и њен будући житељ иподвижник, прихватио је то мирно, као Божији испитњегове вере и смирења. Зато он, исто тако мирно одговарада ће све то време, сачекавши, провести на степеннштуПатријаршије. Такав његов став и упорност изазвали су кодПатријаршијског службеног особља негодовање. Но, он је
 
остао при своме. Стајао је и седео на степеништуПатријаршије, молио се Богу и чекао исход. Његово таквоупорно држање изазвало је код пролазника љубопитљивости радозналост, а због сталне молитве и поштовање. На тајначин, он је са многим питањима и примедбама провео ипрви и други и трећи дан. Потом, уместо дозволе он добијаписмену препоруку за Атину, да би отуда „редовнимпутем" прибавио хартије и документа за Свету Гору.Тако се наставља пешачење, а и фунте су се моралемењати ради пута и хране. Атина је постајала све ближе.Када је најзад ступио у тај велики престони град Грчке,упутио се у Министарство спољних послова, у оделење зацрквена питања у које спада и Света Гора. Тамо му је речено, да се пријави у избеглички логор „Ловрион", одаклеће моћи да прибави потребне папире за Свету Гору. Но, онсе, као и у Цариграду није сложио са одлагањем. Зато јеседео на степеништу поменутог министарства и, ћутећи усеби молио се Богу. На такав његов став и полиција је реаговала. Но, он је трпељиво остао при свом. Ту је имаосрећу што се у Грчкој поштује раса коју је он носио на себи,па је сва његова процедура убрзана. Тако је овај новиСветогорац Србин из Херцеговине, без дугог чекања,примивши потребне исправе, из Атине кренуо прекоТесалије и Халкидике за Свету Гору Атонску, где једопутовао 1955. године.У Хиландару је
Бранко
примљен од Стараца из управебратства са радошћу као добродошао нови искушеник, првимеђу тројицом четворицом младих искушеника, који суочекивани да дођу или су тек дошли, те да се новим снагамаподмлади Хиландарско братство. Сви су у манастиру уискушенику Бранку приметили способног, образованог ивеома побожног младог човека спремног за свакопослушаније у тој светој обитељи. Осим присуства насвакодневном богослужењу, он је строго обављао и својекелејно правило са много метанија. Његов пријатељ,поменути отац Митрофан у свом описивању живота тог ревносног искушеника вели: да је стогодишњи монах отацСисоје, чија се келија налазила на спрату испод Бранкове,знао за његове подвиге и био забринут за његово здравље идаљи исход и духовни развој. Његова беспоштедна ревност,није трпела застој и границе. Хтео је, спремајући се замонашки ангелски образ, да попут светих светогорскихмонаха подвижника уздигне се целим својим бићем уангелске висине. Зато и није хтео да брине да угађа свомтелу и телесним потребама, већ се у крајње исцрпљујућимподвизима трудио како да угоди само Господу. У таквојдуховној ревности провео је у Хиландару пуних осаммесеци.У то време, по казивању игумана оца Тадеја, дошао јеу Хиландар са тројицом искушеника из Србије јеромонахНаум Миљковић, сада као великосхимник Стефан. УХиландару су тада монаси живели у идиоритмији. Такавначин живота био је установљен у Светој Гори од пре многогодина, и мањи је број манастира остао у општежићу.Подсећао је на пустињачки или скитски начин живота. Свису монаси били обавезни да учествују на богослужењу углавном храму, са послушанијем, које им управа манастирадодели, али нису учествовали у заједничкој трпези. Свак сехранио према свом нахођењу и духовном узрасту од оногшто му је дохијар у дохији давао.Такав начин живота често се није свиђаоновопридошлим монасима и искушеницима, па су

Activity (6)

You've already reviewed this. Edit your review.
1 hundred reads
1 thousand reads
1 thousand reads
Aaaeeeiii liked this
Vukashin liked this

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->