Arhe VII, 14/2010

UDK 111 Sartre J. P.

Originalni nauni rad
Original Scientic Article
MARICA RAJKOVI
1

Filozofski fakultet, Novi Sad

SARTROVO ZASNIVANJE
FENOMENOLOKE ONTOLOGIJE
Saetak: Osnovna namera autora teksta izraena je kroz pokuaj da se objasni vano pola-
zite lozoje an-Pol Sartra pitanje zasnivanja fenomenoloke ontologije. Ovaj pokuaj e
se sprovesti kroz dva segmenta rada: u prvom e se osvetliti Sartrov pojam fenomena, da bi se
u drugom segmentu prelo na odreenje zasnivanja fenomenoloke ontologije, kljunog mesta
Sartrove celokupne lozoje. Osvetljavanje ovog misaonog poduhvata nije mogue bez osvrta
na lozofske ideje koje su na taj poduhvat imale jasan i znaajan uticaj znaaj Dekartovog co-
gita za ispitivanje svesti, Kantov pojam transcendentalne apercepcije, misaoni novum Hegelovog
odreenja pojave i Huserlovo zasnivanje fenomenologije sa zadatkom: ka smim stvarima.
Sartrova fenomenoloka ontologija nikla je na tlu koje je neodvojivo od pomenutih lozoh
ideja, preciznije na tlu neodvojivom od konstruktivne kritike tih ideja. Takva kritika omoguila
bi pristup onom istinitom.
Kljune rei: fenomen, svest, ontologija, Huserl, cogito

Ako moe da postoji neka Istina (kao celovitost), ona mora da bude totalizacija
razume se da taj dvostruki zahtev denie ono kretanje bia i saznanja (ili razume-
vanja) koje se od Hegela naovamo zove dijalektika
2
. Kantova teza da su misli bez
sadraja prazne, a opaaji bez pojmova slijepi
3
ukazuje na znaaj jedinstva ona dva
podruja koja su kroz istoriju lozoje, a posebno kroz oprenost racionalizma i em-
pirizma, bila suprotstavljena. Hajdeger, na primer, smatra da Kantov pojam vremena
omoguava da se datosti ispoljavaju kao slijed stanja naeg duha, a prostor cjelinu
onih odnosa kojima su primjerena deavanja spoljnih ula
4
, istiui znaaj koji aprior-
ne forme ulnosti imaju za Kantovo shvatanje procesa saznavanja. Sartr smatra isprav-
nom Kantovu tezu da Ja mislim mora moi pratiti sve moje predstave, ali se iz toga
1 e-mail adresa autora: marica.rajkovic@gmail.com
2 U odricanju uma od sebe samoga gubi se pojam istine, um se ograniava na to da saznaje jedino su-
bjektivnu istinu, jedino pojavu, samo neto emu ne odgovara priroda sme stvari; znanje je svedeno na
mnjenje- (Hegel, G. V. F. Nauka logike, Uvod, BIGZ, Beograd, 1987., str. 49. ubudue: NL) Sartr, .-P.
Kritika dijalektikog uma, Nolit, Beograd, 1984., str. 6. ubudue: KDU.
3 Kant, I. Kritika istog uma, Kultura, Beograd, 1958., str. 137. ubudue: KU.
4 Hajdeger, M. Kant i problem metazike, Mladost, Zagreb, 1979., str. 39. ubudue KPM.
160
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
ne sme brzopleto izvui zakljuak da je to Ja uvek prisutno u svesti, sintetiui svako
mogue iskustvo, jer takav stav ne samo da ne bi bio adekvatan, nego bi ak sproveo
nasilje nad Kantovom tezom. tavie, Sartr misli da kantovsko Ja mislim jeste
uslov mogunosti, a Dekartov i Huserlov Cogito smatra konstatacijom injenice
5
.
Razlog za ovakav Sartrov stav je injenica da ni Kant nije smatrao da je Ja sadrina
svake svesti, to se vidi iz formulacije da ja mislim mora moi pratiti sve moje pred-
stave. Ja, dakle, mora biti sposobno da prati predstave svesti
6
. Sartr odobrava Huserlo-
vu tvrdnju da se jedna svest drugoj pojavljuje kao odsutnost svest drugog jeste kao
ne-bivstvovajue; njeno bie-po-sebi sada i ovde jeste nebivstvovanje, pa prema
tome svest drugog jeste to ona nije
7
. Meutim, on smatra da je Huserl fenomenista,
a ne fenomenolog
8
, jer ne odmie od istog opisa pojave kao takve i ostaje zatvoren
unutar cogita, pa se granii sa kantovskim idealizmom. Za Huserla fenomenologija kao
metoda traga za mogunou saznanja koje, ako se tie apsolutnih datosti mora biti
a priori da bi postala temelj za lozoju kao egzaktnu nauku. Sagledajui i ideira-
jui postupak unutar najstroije fenomenoloke redukcije je iskljuivo njena svojina,
to je specino lozofski metod
9
. Saznavanje sutine fenomena mogue je na temelju
sinteze pojma i njegove konretne zbiljnosti, ili svesti i sveta: Umesto na nain pukog,
stvari udaljenog mnenja, u oevidnosti je prisutna stvar kao ona sama
10
. Ideja fenome-
nologije, dakle, nije odnos nekog psiholokog doivaja prema vlastitom sadraju, nego
odnos izmeu predmeta i saznanja , kao korelacija sveta i svesti
11
.
5 Sartr, .-P., Transcendencija ego-a, u: Filosofski spisi, Nolit, Beograd, 1984., str. 299. ubudue: TE.
6 Sartr razjanjava Kantov stav smatrajui u njemu Ja subjektom, iako je adekvatnije posmatrati Ja
mislim neodvojivim procesom koji u samoj tezi predstavlja subjekat. Ipak, s obzirom na naslov smog Sar-
trovog teksta. razumljivo je zbog ega je on primarno zainteresovan iskljuivo za ono Ja u Kantovoj tezi.
7 Sartr, -P. Bie i nitavilo, Nolit, Beograd, 1983., str. 84. ubudue: BN.
8 Huserl smatra da se mesto lozoje meu egzaktnim naukama moe postii utemeljenjem fenomeno-
loke metode koja bi zaustavila vievekovno spoticanje lozoje na pragu ulaska u egzaktne nauke, koje
je, opet, bilo posledica injenice da je svoje metode lozoja uzimala od drugih nauka, pa smim tim nije
imala metodu koja bi bila adekvatna njenim pojmovima, problemima i uenjima. Fenomenoloka metoda
ima za cilj odvajanje specinog polja lozoje od metoda koje u odreenom delu puta nisu beskorisne, ali
u kljunom trenutku moraju biti zanemarene, da bi otvorile prostor metodu adekvatnom lozoji. Za razliku
od pozitivistikog pristupa, koji je subjekat smetao u pasivan, recipirajui poloaj, i neokanovskog uenja,
koje je subjektu poverilo nivo izvora sveukupnog saznanja, Huserl prevazilazei ova uenja smatra da
subjekat ima aktivan poloaj, ali i vlastite granice. Fenomenologija treba da bude fokusirana na znaenje koje
je u vezi sa istim opaajem: otklanjajui efemerna znaenja. Takav zahtev Huserl formulie u poznatu tezu:
Ka smim stvarima, koja je opravdana samo na temelju ejdetske redukcije, koja otklanja sve atribute i
znaenja koji nisu u vezi sa istim opaanjem predmeta. Smim tim, cilj fenomeologije nije neko konano
potvrivanje objektivnog postojanja predmeta. Stavljanje u zagrade ne rezultira nikakvim solipsizmom,
ve utvruje upravo onaj isti opaaj koji jedini moe biti osnova sveukupnog saznanja. Fenomenoloka me-
toda za Huserla predstavlja dolaenje do iste svesti, gde se ukida veiti lozofski hijatus subjekta i objekta.
Takva metoda bi bila osloboena svih pretpostavki utkanih u miljenje, na nain koji bi se u tom domenu
mogao povezati sa Dekartovom metodskom sumnjom, to je kritikovao Hajdeger, smatrajui da znanje ne
sme biti osloboeno pred-znanja.
9 Huserl, E. Ideja fenomenologije, BIGZ, Beograd, 1975., str. 76.
10 Huserl, E. Kartezijanske meditacije, Izvori i tokovi, Zagreb, 1976., str. 53.
11 Huserlovo objanjenje intencionalnosti mogue je povezati i sa Fihteovim reima: Ja lino, sopstve-
nim aktom, odreujem ceo svoj nain misli i objekt ka kome ga upravljam; sve na ta moram da usmerim pa-
161
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
Huserl je razmatrao i mogunost utemeljenja lozoje na psihologiji, ali onoj psi-
hologiji koja za pretpostavku ima fenomenoloku analizu svesti
12
. Kod Hajdegera fun-
damentalna ontologija ukazuje pre svega na razumevanje, time to otkriva da ono nije
samo neka vrsta saznavanja, nego je primarno temeljni momenat egzistiranja
13
. To
je vano jer za Hajdegera ontoloki put do ideje bitka moe biti otvoren jedino putem
razumevanja, koje je svojstveno tu-bitku
14
. Ako smo se jednom oslobodili onoga to
je Nie nazvao iluzijom iza svjetova, ako vie ne vjerujemo u bie-iza-pojave, tada
pojava postaje puni pozitivitet; njena sutina je u pojavljivanju koje se vie ne suprot-
stavlja biu, ve je, naprotiv, njegova mjera. Jer bie postojeeg je upravo ono to se
pojavljuje. Tako dolazimo do ideje fenomena, takve kakva se moe nai, na primjer, u
Huserlovoj ili Hajdegerovoj fenomenologiji, fenomena ili relativno-apsolutnog
15
.
SARTROVO ODREENJE POJMA FENOMENA
Huserl je stvarima vratio njihovu strahotu ili ljupkost.
On nam je vratio svet umetnika i proroka:
zastraujui, neprijateljski, opasan,
sa pristanitima ljupkosti i ljubavi.
16
Zaetak misaonog poduhvata koji Sartr sprovodi u svojoj lozoji egzistencije
moe se nai u tekstu Transcendencija ego-a, koji neki autori ak smatraju izvoritem
Sartrove ontologije, iznesene u Biu i nitavilu
17
. Jedan od najznaajnijih pojmova te
ontologije svakako je pojam fenomena.
Transcendencija ego-a nudi brilijantnu dijagnozu onoga u emu je Huserl po-
greio, naznaujui mnoge kljune teme Sartrovog najveeg dela Bie i nitavilo
18
.
Misaoni put na koji Sartr stupa formulisanjem teksta Transcendencija ego-a oznaen
je u njegovom podnaslovu: Skica za jednu fenomenoloku deskripciju; pojam Ego-a
se na smom poetku posmatra kao kategorija koja nije ni formalno ni materijalno u
nju je: ta treba da radim- Fihte, J. G. Die Bestimmung des Menschen, 3. poglavlje V. Filipovi, Klasini
nemaki idealizam, (Filozofska hrestomatija), Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1979.
12 Huserl, E. Filozoja kao stroga nauka, Kultura, Beograd, 1967., str. 11.
13 Hajdeger, KPM., str. 149.
14 Sartr smatra da Hajdegerova egzistencijalna analitika nije izvedena iz cogita, nego iz ek-statinog
karaktera pro-jektovanja, ali - ako se Dasein ne izvodi iz cogita, to znai da ono nije fundirano na svesnoj
dimenziji, a kako nije fundirano - nee joj se moi ni vratiti, kao svom izvoritu.
15 BN, str. 8.
16 Sartr, .-P., Jedna osnovna ideja Huserlove fenomenologije: intencionalnost, u: Filosofski spisi, Nolit,
Beograd, 1984., str. 291. ubudue: H:I.
17 Autorka Kolet Odri ak smatra delo Transcendencija Ego-a zametkom celokupne Sartrove lozoje:
Audry, C., Sartre et la Ralit Humaine, Seghers, Paris, 1966.
18 The Transcendence of the Ego offers a brilliant diagnosis of where Husserl went wrong and this
essay introduces many of the themes central to Sartres major work, Being and Nothingness - Introduction
by Sarah Richmond, http://www.amazon.co.uk/Transcendence-EGO-Sarah-Richmond/dp/0415320682, 13.
07. 2010.
162
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
svesti, nego naprotiv u svetu! Ego kao ono u svetu mogu je kao ono to je svesti
spoljanje kao Ego drugoga
19
.
Sartr smatra znaajnim napretkom modernu misao koja prevladava nepremostivi
dualizam izmeu onog spoljanjeg pojave i onog unutranjeg sutine stvari:
takav dualizam stvarao je iluziju da je spoljanje stvari povrinska opna koja od po-
gleda skriva sutinu predmeta. Ova iluzija onemoguavala je da se sutina ili istinska
priroda predmeta ikada dosegne, jer je a priori presecala mogunost da ono iza po-
stane vidljivo ili saznatljivo. Monizam fenomena prevladava ovu misaonu zamku, jer
vie nema spoljanjih i unutranjih pojava sa razliitom hijerarhijom, nego je re o
sintezi pojava koje jedna drugu ne sakrivaju, niti zaklanjaju. Na ovaj nain, pojave ne
ukazuju na neku nesaznatljivu sutinu iza sebe, nego na sebe same i na celinu kojoj
pripadaju pojava upuuje na itav niz pojava, a ne na skrivenu stvarnost koja bi na
sebe svodila sve bie postojeeg
20
. Ono to se pojavljuje je bie postojeeg, smatra
Sartr, odreujui ovim ideju fenomena, koji apsolutno oznaava sebe samog. Bie jeste
sintetiki niz vlastitih manifestacija, i to kao fenomen!
Hijatus izmeu bia i pojave
21
vie nema legitimnu osnovu, kao ni hijatus izmeu
pojave i sutine
22
. Ono to ostaje u antitetikom odnosu jesu pojmovi konanog i besko-
nanog, a taj antitetiki odnos na Hegelovom tragu ne moe biti ukinut jer konana
pojava zahtijeva istovremeno da bude prevaziena prema beskonanosti
23
. Hegelov
trag ovde treba razumeti pre svega u smislu sintetikog odnosa koji dri antitetike
strane u konstantnoj proetosti u ovom sluaju kao beskonano u konanom
24
. Pre-
neseno na pojmove pojave i sutine, to bi znailo da je ono to se pojavljuje uvek
samo jedan aspekt predmeta, koji se ne ograniava samo na jedan od svojih aspekata.
To ipak ne znai da pojava ukazuje na neto iza sebe, kao na noumen u kantovskom
smislu. Ne radi se, dakle, o fenomenu noumena jer pojava prema Sartrovom miljenju
ukazuje jedino na sebe smu. Hegelovo razumevanje pojave
25
ima znaajan uticaj na
Sartra, posebno kategorija egzitencije kao prvi momenat pojave
26
.
19 TE, str. 295. Sartr pojmom drugog smatra veoma znaajnim pojmom u svojoj lozoji, ali i u celoku-
pnom profesionalnom opusu: od pomenutog razjanjenja pojma Ego-a, pa sve do pojma pakla: Dakle, takav
je pakao. Nikada ne bih verovao. Seate se: sumpor, lomaa, rotilj... Ah! kakva ega! Nije potreban rotilj,
pakao su Drugi! - Sartr, .-P., Iza zatvorenih vrata, u: Drame, Nolit, Beograd, 1981., str. 87.
20 BN, str. 7.
21 Noumenalno gledite je pojavom smatralo ono to nije bie.
22 Pojava nije neto to krije sutinu, one su sada u odnosu identiteta: pojava, prema Sartru, jeste sutina.
23 Isto, str. 9.
24 Ono to pri raznolikosti i sluajnosti pojavljivanja i prolaznog ispoljavanja sainjava prirodu, osobenu
sutinu, ono zaista trajno i supstancijalno jeste pojam stvari, ono to je u njoj samoj opte, zahteva osnovu
pojam, ono opte to predstavlja samu misao - Hegel, NL, str. 39.
25 Pojave, ipak padaju u saznanje Hegel, NL, str. 49.
26 Druga dva momenta pojave su pojava i sutinski odnos.
163
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
Hegel smatra da stupiti u egzistenciju znai promeniti se i ostati isto. Sartr smatra da
bie-za-sebe jeste ono to nije, kao beskonana, vlastita mogunost
27
. U podruju egzi-
stencije, prvi momenat jeste stvar i njene osobine, gde je ono egzistirajue podloga kva-
liteta koje tu podlogu odreuju. Pojava je momenat u kojem se ta podloga odvaja od vla-
stitih odredaba, ime se kristalie razlika izmeu stvari po sebi i njene pojave. Sutinski
odnos sintetie ovu razliku, ime se uspostavlja odnos izmeu supstratuma i pojave.
Pojava kao pojava
28
ni kod Hegela, a kasnije ni kod Sartra, nije neto to ukazuje
na neto drugo, na neto iza sebe, ve upravo ukazuje na sebe i jeste svoj sopstveni
smisao
29
.
Ovde se otvara novi problem, koji se tie bia tog pojavljivanja, jer Sartr smatra da
ontoloko ispitivanje zapoinje biem pojave. To znai da ontologija jeste pristup feno-
menu onakvim kakav se prikazuje! Sartr se oslanja na Kantovo poimanje jedinstva tran-
scendentalne apercepcije, koje revidira Dekartov stav cogito, ergo sum menjajui
mu smisao do potpuno nove konstrukcije Ja mislim, koje mora moi pratiti sve moje
predstave
30
. To je vidljivo u Sartrovoj tezi da je svaka pozicionalna svest o predmetu
istovremeno nepozicionalna svest o sebi samoj. Ipak, razlika od Kantovog stanovita
je u tome to je kod Sartra ta nepozicionalna svest uvek ne-reektovana, to dovodi do
misaonog obrta upravo ne-reeksivna svest postaje uslovom reeksije! Prema tome,
sada se radi o prereeksivnom cogito, koji predstavlja uslov kartezijanskog cogita
31
.
Predmet se, dakle, ne moe odvojiti od svesti o predmetu, pa svaka egzistencija postoji
kao svest o egzistiranju
32
. Ovde se Sartr ponovo pribliava Kantovoj transcendental-
noj lozoji: jer tvrdi da za svest predmet ne moe postojati pre svesti o predmetu.
Ipak, za Sartra ne postoji ni predmet koji bi primio kvalitet svesnog, kao to ne
postoji ni svest koja bi bila prijemiva za percipiranje nekog predmeta. Svest nije po-
lje bia koje je uvek otvoreno za percipiranje predmeta, nego postoji jedino u odnosu
percipiranja predmeta. Taj celoviti odnos oznaava i celovitost i nedeljivost bia, koje
je potpuna egzistencija. Ideja da svest ne postoji pre bivstvovanja ukazuje na to da eg-
zistencija obuhvata esenciju, pa pojam apsoluta zapravo znai identitet pojavnosti i eg-
zistencije u svesti. Svest nema supstancijalnost, ona je ista pojavnost to je zakljuak
koji Sartr direktno suprotstavlja kartezijanskom racionalizmu
33
. Kantovom subjektu
Sartr suprotstavlja subjektivitet sm.
27 Za Aristotela je mogunost poelo kretanja ili promene (Aristotel, Metazika, Globus, Zagreb, 1988.,
b.1048a33.), dok Hegel smatra da jeista delatnost pre () mogunosti, ne u pogledu vremena, ve
s obzirom na sutinu. (Hegel, G.V.F. Istorija lozoje, Kultura, Beograd, 1970., tom II., ib., str. 268.) - jer,
za razliku od Aristotela, Hegel u pojam aktualnosti ukljuuje mogunost. Sartr smatra da mogunost moe da
doe u svet preko bia koje je svoja vlastita mogunost. Potrebno je jo naglasiti da za Sartra Ego nije bie
za sebe, nego bie po sebi, jer ja Ja ono dato, dok je svest zapravo ono zadato, to ima mogunost, pa je
ona, prema tome upuena na bie za sebe.
28 Hegel, G.V. F. Fenmenologija duha, BIGZ, 1986., str. 88
29 Gadamer, H-G. Hegelova dijalektika, Plato, Beograd, 2003., str. 45.
30 Kant, KU, predgovor.
31 BN, 1983., str. 14
32 Isto, str. 14.
33 Kako alim za pitomom zemljom Atike, gde je moj razum bio u pravu! - Sartr, .-P., Muve, u: Dra-
me, Nolit, Beograd, 1981., str. 53.
164
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
Sartrovo zasnivanje pojma fenomena sprovodi se odreenjem stvari, koja nije ni-
ta drugo nego totalitet vlastitih pojava. Percipijent tog totaliteta pojava je svest, koja
sma nije pojava. Ovo je najsnanija spona koja konstituie ontoloki temelj saznanja,
koje jeste apsolut. Apsolut, kao saznanje, jeste ono prema emu je svaki pojedinani
fenomen relativan. Sartr smatra da esse fenomena ne moe da bude njegov percipi,
jer svoenje predmeta na celokupnost njegovih pojava nikako ne omoguava svoenje
bia na sukcesiju naina bivstvovanja
34
. Fenomen se moe uiniti zavisnim od svesti
na taj nain to se kao predmet treba staviti u razliku od svesti pa princip koji to omo-
guava nije prisustvovanje, nego odsustvovanje, nitavilo
35
. Svest je jedno bie, za
koje je u njegovom biu u pitanju njegovo bie, ukoliko ovo bie podrazumeva jedno
drugo bie, razliito od njega samog
36
.
Sartr smatra da se bie ne odnosi prema fenomenu kao to se, u Hegelovoj lozoji,
na primer, apstraktno odnosi prema konkretnom, jer ono nije jedna u mnotvu struktura.
Dvostrukost ljudske stvarnosti u kojoj bie-za-sebe komplementarno ukljuuje bie-
za-drugog
37
pokazuje da pojava i suptina imaju razliitu strukturu, ali da izmeu njih
ne postoji razlika.

FENOMENOLOKA ONTOLOGIJA
KAO CENTRALNI PROBLEM SARTROVE FILOZOFIJE
Ranije je nagoveteno da Sartr smatra da ontoloko ispitivanje zapoinje biem
pojave, to znai da ontologija jeste pristup fenomenu onakvom kakav se prikazuje!
Izvoenje ontolokog principa kojim bi ovaj proces bio ostvaren ne vodi ideji po kojoj
je sutina u predmetu ideji, koja je obeleila istoriju zapadne metazike
38
. Predmet,
takoe, ne poseduje bie kao jedan od svojih kvaliteta: svako postojee oznaava sebe,
a ne svoje bie. Predmet jeste, i to mu je jedina odrednica, a bie-fenomen je neto
otkriveno. Bie kao bie je uslov toga otkrivanja.
U Skici za teoriju emocija Sartr smatra da je fenomenologija konstituisana kao
reakcija na nedovoljnosti psihologije, jer je Huserl, njen osniva, bio iznenaen sle-
deom istinom: meu sutinama i injenicama postoji nesamerljivost, i onaj koji pone
svoje istraivanje injenicama nikada nee uspeti da pronae sutine
39
. Fenomenolo-
gija zasniva jedinstveni princip ka smim stvarima, iji je osnov ejdetska redukcija
34 BN, 1983., str. 20.
35 Bie za sebe jeste ono to nije i nije ono to jeste: isto, str. 26. - up. sa odnosom vrednosih i indikativnih
sudova u Hjumovoj lozoji - Hume, D. A treatise of Human Nature, Oxford University Press, 1978., str.
469, i sa Hegelovim pojmom nebia koje u isto vreme jeste bie, i bia koje u isto vreme jeste nebie.,
Hegel, NL, 1976., tom 1, str. 77.
36 BN, 1983., str. 23.
37 Isto, str. 80.
38 Sutina je sve to moe da se izrazi reima dakle, smisao predmeta.
39 Sartr, .-P., Skica za teoriju emocija, uvod, u: Filosofski spisi, Nolit, Beograd, 1984., str. 8 - 9. ubu-
due: STE.
165
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
fenomenologija poziva da se ekspilicitno uputimo ka sadraju sutine i da ga jednom
valjano odredimo pojmovima. Shvatamo da za fenomenologiju ideja oveka nije vie
empirijski koncept, produkt istorijskih generalizacija, ve da, naprotiv, imamo potrebu
da upotrebimo, ne govorei to, sutinu a priori ljudskog bia
40
. Ono to se postie po-
znatim fenomenolokim metodama: fenomenolokom redukcijom i stavljanjem sveta
u zagrade je dosezanje transcendentalne i konstitutivne svesti iju vrednost utvruje
to da je ona moja - iz ovog apsolutnog proksimiteta ispitivaa i ispitivanog predmeta
poi e i jedan drugi fenomenolog Hajdeger. Ono to svako istraivanje o oveku ra-
zlikuje od svakog drugog tipa strogih pitanja upravo je privilegovana injenica: ljudska
realnost to smo mi sami: Postojee koje treba da analiziramo, pie Hajdeger, to smo
mi sami. Bie ovog postojeeg je moje(Sein und Zeit., str. 41.)
41
. Fenomenologija je
prouavanje fenomena, a ne injenica: a pod fenomenom treba razumeti ono to se
samo otkriva ija je realnost upravo pojava. A ovo otkrivanje sebe nije bilo ta...
bie postojeeg nije neto iza ega ima jo neto to se ne pojavljuje!( Sein und
Zeit., str. 43) U stvari, postojati za ljudsku realnost je, prema Hajdegeru, potvrditi vla-
stito bie u egzistencijalnom modusu razumevanja; postojati za svest, po Huserlu, znai
sebi se pojaviti. Poto je pojavnost ovde apsolut, onda nju treba opisati i ispitati
42
.
Sartr ukazuje na iluziju koja je svojstvena svakoj svesti da misli da je predstava
u svesti, a predmet predstave u predstavi nazivajui to iluzijom imanencije, koju je
Hjum opisao napravivi razliku izmeu utisaka i ideja: Percepcije koje prodiru sa
najvie snage i estine moemo nazvati utiscima... idejama nazivam slabe predstave o
prvima u misli i rasuivanju... (Hume, Trait de la Nature humaine, Trad. Maxime Da-
vid, str. 9.). Ove ideje su upravo ono to mi nazivamo predstavama
43
. Prema Sartru,
u percepciji je na delu posmatranje predmeta: to nuno znai da su ti predmeti svesti
vidljivi samo sa jedne strane. Potrebno je, ipak, imati u vidu da predmet u predstavi
nije nita drugo do svesti koja o njemu postoji to je fenomen kvazi-operacije, koji
Sartra znaajno udaljuje od Berklija i Hjuma jer ukazuje na neto to su oni smatrali
nemoguim neodreenu predstavu.
Za razliku od Huserla koji predstavu smatra ispunjenjem (Erfllung) znaenja, Sartr
je smatra degradiranim znaenjem, koje je silo na plan intuicije. Fenomenoloka
redukcija rezultira razotkrivanjem transcendentalne svesti reeksivnim deskripcijama
to znai da se rezultat ejdetske intuicije sutine svesti moe ksirati pojmovima
ipak, fenomenoloka deskripcija moe otkriti da sma struktura transcendentalne svesti
podrazumeva da je ta svest konstitutivna za jedan svet. Tu ne moe biti druge istine
kao izlazita do ove: mislim, dakle jesam, to je apsolutna istina svijesti koja samu sebe
dohvaa. Svaka teorija koja uzima ovjeka izvan tog momenta kad ona sam sebe do-
hvae jest, ponajprije, teorija koja potiskuje istinu, jer izvan tog kartezijanskog cogito
svi predmeti su samo vjerovatni
44
. Subjektivnost koja je ovde na delu nije, kako Sartr
40 Isto, str. 9.
41 Isto, str. 9-10.
42 Loc.cit.
43 Sartr, .-P., Imaginarno, u: Filosofski spisi, Nolit, Beograd, 1984., str. 52.
44 Sartr, .-P., Egzistencijalizam je humanizam, u: Filosofski spisi, Nolit, Beograd, 1984., str. 276.
166
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
naglaava, individualna jer sa cogito-om ne otkrivamo samo sebe, ve i druge: s
ja mislim, suprotno Dekartovoj lozoji, suprotno Kantovoj lozoji, dohvaamo
same sebe nasuprot drugih, i drugi je za nas tako izvjestan kao i mi sami. Tako ovjek
koji se s cogito neposredno dohvaa otrkiva takoer sve druge i on ih otkriva kao uvjet
svoje egzistencije
45
. Sartr naglaava da nasuprot digestivnoj lozoji empiriokriticiz-
ma, neokantizma, nasuprot svakom psihologizmu, Huserl neumorno tvrdi da se stvari
ne mogu rastvoriti u svesti. Ono ne moe ui u vau svest, jer nije iste prirode kao i ona.
Vi mislite da tu prepoznajete Bergsona i prvo poglavlje Materije i pamenja. Ali Huserl
nije realist: on ne stvara od tog drveta na paretu ispucale zemlje neto apsolutno to
e naknadno stupiti u vezu s nama. Svest i svet dati su u isti mah: spoljanji u sutini
prema svesti, svet je u sutini prema njoj relativan
46
. Svest je, dakle, uvek spoljanjost
sebe sme, i konstantno odbijanje da bude supstanca. Sartr smatra da se Huserlova
uvena teza da je svaka svest svest o neem moe osvetliti upravo tim konstantnim
nastojanjem svesti da se baci dalje od sebe, to je osnova za posmatranje svesti kao
spoljanjeg sebe same. Potreba svesti da postoji kao svest o neem drugom, to nije ona
sama, Huserl naziva intencionalnou. Svest o neemu se ne iscrpljuje saznanjem za
fenomenologe je saznanje samo jedan od moguih oblika svesti o neemu.
Sartr smatra da se Kant nikada nije bavio nainom na koji se u stvari konstituie em-
pirijska svest jer je nije izveo iz jedne vie svesti - za njega je transcendentalna svest
samo skup nunih uslova za postojanje jedne empirijske svesti. Shodno tome, ostva-
riti transcendentalno Ja, uiniti od njega nerazdvojnog druga svake od naih svesti
(Bewusstsein), znai suditi po injenici a ne po pravu, znai postaviti se na stanovite
koje se radikalno razlikuje Kantovog
47
. Pravi problem na koji Sartr ukazuje je da
li je Ja, koje se susree u svesti, rezultat sintetikog jedinstva njenih predstava, ili ono
omoguava to jedinstvo? Ono to moe da osvetli odgovor na ovo pitanje je fenome-
nologija, ali u smislu naunog prouavanja, a ne kritike svesti. Mi rado verujemo u
egzistenciju konstituiue svesti. Pratimo Huserla u svakoj od izvanrednih deskripcija,
gde on pokazuje transcendentalnu svest koja konstituie svet zatvarajui se u empirij-
sku svest; mi smo kao i on uvereni da je nae psihiko i psihoziko ja transcendentni
predmet koji mora pasti pod
48
.
Osnovna razlika izmeu kartezijanskog i Husrlovog Cogita, koja je izuzetno vana
za Sartrovo konstituisanje fenomenoloke ontologije je to to je za Huserla ista svest
apsolut, kao svest o samoj sebi ime ona ostaje fenomenom, koji sjedinjuje biti i
pojaviti se. Dekart je, verujui da su Ja i mislim na istom planu preao od Cogita na
ideju o misleoj supstanci. (...) Huserl, iako suptilnije, ini u osnovi istu greku
49
. Sar-
tr smatra da je jedan od najteih problema fenomenologije upravo distinkcija izmeu
aktivne i prosto spontane svesti.
45 Isto, str. 276.
46 H:I, str. 289 - 290.
47 TE, str. 296.
48 Isto, str. 297.
49 Isto, str. 302.
167
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
Svest, kao jedan apel bivstvovanja, otkrivena je uz pokazivanje da cogito nepo-
sredno upuuje na bie-po-sebi koje je predmet svesti: Bie-po-sebi i Bie-za-sebe
ujedinjeni su jednom sintetikom vezom koja nije nita drugo do samo Bie-za-sebe
50
.
Meutim, ako je nunost cogita da vodi izvan sebe i da se izruuje biu-po-sebi Sartr
smatra da to onda znai da svest kao apsolutna subjektivnost u smom poetku upu-
uje na stvar, to znai da sama po sebi nema dovoljnost bivstvovanja. Dakle, osim
odreene obaveze da bude otkrivajua intuicija neega
51
za svest i ne postoji drugo
bivstvovanje! Jedino svest ima mogunost da se konstituie kao unutranja negacija:
ontologija nas pouava: 1. da ako bie-za-sebe treba da utemelji sebe, ono to moe
da pokua samo postajui svijest, to znai da pojam causa sui nosi u sebi pojam
prisutnosti sebi, to jest nitujuu dekompresiju bivstvovanja; 2. da svijest jeste u stvari
projekat utemeljenja sebe, to jest projekat dostizanja dostojanstva bia-po-sebi-za-sebe
ili bia-po-sebi-uzroka-sebe.
52
.
Meutim, Sartr tvrdi da ontologija mora da se ogranii na priznanje da se sve do-
gaa kao da je bie-po-sebi, u projektu da utemelji samo sebe, davalo sebi promjenu
bia-za-sebe
53
. Metazici time ostaje da odlui da li e biti korisnije za saznanje
(naroito za fenomenoloku psihologiju, antropologiju, itd.) da se bavi jednim biem
koje emo nazvati fenomenom i koje bi bilo opskrbljeno sa dvije bivstvujue simenzije,
dimenzijom po-sebi i dimenzijom za-sebe (sa ovoga gledita postojao bi samo jedan
fenomen: svijet), upravo kao to se, u ajntajnovskoj zici, smatralo korisnije da se
govori o jednom dogaaju
54
.
Fenomen je, kao to je objanjeno u prvom delu teksta, ono to se pokazuje dok
je bie ono to se pokazuje svima, pa bi prema tome trebalo da postoji fenomen biv-
stvovanja koji se moe opisati kao pojava. Bie se otkriva neposrednim pristupom,
a zadatak ontologije je da opie fenomen bivstvovanja takvog kakvim se pokazuje,
neposrednog. Ipak, svakoj ontologiji treba postaviti jedno preliminarno pitanje: da li
je tako dosegnuti fenomen bivstvovanja identian biu fenomen, to jest: da li je bie
koje mi se otkriva, koje mi se pojavljuje, iste prirode kao i bie postojeih koji mi se
pojavljuju?
55
odgovor na to pitanje omoguili su Huserl i Hajdeger Huserl jer je
pokazao kako je ejdetska redukcija uvek mogua, tj. kako fenomen uvek moe da se
prevazie ka vlastitoj sutini, a Hajdeger jer je pokazao da je ljudska stvarnost ontiko-
ontoloka, tj. da uvek moe da prevazie fenomen ka vlastitom biu. Sartr naglaava
da predmet ne poseduje bie, niti njegova egzistencija participira u biu on naprosto
jeste - i to je jedina odrednica njegovog naina bivstvovanja. Postojee je fenomen, jer
oznaava sebe kao organizovani skup svojstava a to, kao to se ranije pokazalo ne
znai da oznaava svoje bie
56
.
50 BN, 1984., str. 603.
51 Isto, str. 604.
52 Isto, str. 606.
53 Isto, 2. tom, str. 606.
54 Isto, str. 610.
55 Isto, 1. tom, str. 10.
56 Bie nije ono to se otkriva, ve je uslov svakog otkrivanja.
168
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
Sartr se okree ka prevazilaenju ka ontolokom koje Hajdeger upotrebljava:
bez sumnje, mogu da prevaziem ovaj sto ili ovu stolicu prema njihovom biu i da
postavim pitanje bia-stola ili bia-stolice. Ali, u tom trenutku skreem pogled sa sto-
la-fenomena da bih ksirao bie fenomen, koje vie nije uslov svakog otkrivanja, ve
je i samo neto otkriveno jedna pojava koja, kao takva, sa svoje strane, ima potrebu
za jednim biem na temelju koga moe da se otkrije
57
. Drugim reima: ako se bie
fenomena ne rastvara u fenomenu bivstvovanja i ako bez konsultacije tog fenomena
ne moe nita da se kae o biu onda je neophodno uspostaviti taan odnos koji ih
ujedinjuje. Meutim, nuan uslov za to je priznavanje da saznanje smo sebi ne moe
pruiti razlog postojanja tj. da je bie fenomena nesvodivo na feomen bivstvovanja.
Sartr zakljuuje da je fenomen bivstvovanja ontoloki na nain ontolokog dokaza
Sv. Anselma ili Dekarta jer uvek (kao fenomen) zahteva vlastitu osnovu koja bi bila
transfenomenalna. Ovo ne znai ukazivanje na neko iza fenomena ili van bia
ve da bie fenomena mora da izmakne fenomenalnom uslovu koji bi od njega zah-
tevao da postoji samo ukoliko se otkriva. Izbegavanje tog uslova je klju mogunosti
pomenute osnove. Bie pojave odreuje injenica da se ona pojavljuje a fenomen
jeste kao to se pojavljuje zato ideju ne razviti do kraja pa rei da je bie pojave
njeno pojavljivanje. To je jednostavno nain da se izaberu nove rijei kako bi se zao-
djenulo staro Berklijevo esse est percipi. Huserl to upravo ini kada, poto je izvrio
fenomenoloku redukciju tretira noemu irealnog i izjavljuje da je njegovo esse jedan
percipi. Izgleda da nas slavna Berklijeva formula ne moe zadovoljiti iz dva bitna
razloga: jedan proizilazi iz prirode percipija, a drugi iz prirode perciperea
58
. Pre sve-
ga, svest nije nego posebno saznanje Sartr misli upravo suprotno to je dimenzija
transfenomenalnog bivstvovanja subjekta. Huserlova teza da je svaka svest svest o
neem, na osnovu prethodno reenog, znai da svaka svest mora biti postavljanje ne-
kog transcendentnog predmeta.
Sartr smatra da lozoja ne moe otpoeti bez istiskivanja stvari iz svesti, kako bi
se na validnim osnovama uspostavio istinski odnos jedne i druge tek na takvoj osnovi
mogue je pokazati da svest jeste pozicionalna svest sveta.
Na kraju ispitivanje nepozicionalne svesti vraa nas ka zakljuku da bie fenome-
na ne moe vriti uticaj na svest, ime Sartr odluno odbacuje realistiku koncepciju
odnosa svesti i fenomena. Meutim, ispitivanje spontanosti nereeksivnog cogita poka-
zuje da svest ne moe napustiti vlastitu subjektivnost ako joj je prvobitno data, delujui
na transcendentno bie, ili ga ak konstituiui pa se u isti mah odbacuje i idealistika
koncepcija, to znai da je reenje tog problema s onu stranu realizma i idealizma
59
.
Ovim Sartr ipak ostaje u huserlovskoj perspektivi, teei da iz prvobitne pozicije
svesti izgradi ontologiju bia iji je zakon bivanja da bude svesno
60
.
57 Isto, str. 11.
58 Isto, str. 12.
59 Isto, str. 24.
60 Zurovac, M. Problem poetka miljenja prikazan na modalitetima svijesti u Sartrovoj lozoji, Ideje,
1973., str. 25.
169
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
Sartr ovim pokazuje da se svest moe razumeti kao odreeni apel bivstvovanja. U
tom smislu i pojam cogito zapravo uvek upuuje na bie-po-sebi, koje je predmet te
svesti. Osnovni problem ovog razumevanja lei u opasnosti da se razlikovanje bia-
po-sebi od bia-za-sebe moe pretvoriti u jedan u nizu metazikih dualizama koji
nisu mogli biti prevladani. Sartr, ipak, ne skree ka novo-dekartovskoj metodi podele
sveta na dve nepomirljive sfere, jer se spasonosno reenje krije u sintezi bia-po-sebi i
bia-za-sebe: ta sinteza je smo bie-za-sebe! To znai da se i sinteza i nitovanje bia-
po-sebi, koja joj prethodi, zapravo pojavljuju kao bie-za-sebe: ono se pojavljuje kao
siuno nitovanje koje imasvoje porijeklo u krilu Bia; a ovo nitovanje je dovoljno
da se dogodi totalan poremeaj Biu-po-sebi. Ovaj poremeaj jeste svijet. Bie-za-sebe
nema druge stvarnosti osim da bude nitovanje bia. Njegovo jedino odreenje proizi-
lazi iz injenice da je ono nitovanje individualnog i pojedinanog Bia-po sebi, a ne
bia uopte
61
! Dakle, pomenuti cogito nuno vodi izvan sebe jer bie-za-sebe nije
nikada ono dato, ve je nuno ono pitano.
Ovakav rasplet ontolokog problema mogue je sprovesti pozicioniranjem bia-
po-sebi iznad bia-za-sebe kada je re o pitanju ontolokog primata. Takvo pozicioni-
ranje vodi ka metazikim pitanjima, koja su na delu uvek kada se ispituju konkretni
ontoloki totaliteti, pa nije neobino to Sartr smatra da je metazika za ontologiju
ono to je istorija za sociologiju
62
. Metaziko pitanje zato bie postoji vodi ka
odreenju fenomena, ije svojstvo dolazi biu jedino preko bia-za-sebe. Na horizontu
bia-za-sebe, svako pitanje, pa i metaziko, moe da nae vlastiti put, jer bie-za-sebe
i nije nita drugo nego jedno pitanje, ili zapitanost
63
. Bie-za-sebe moe da se utemelji
jedino kao svest, jer svest i jeste projekat vlastitog utemeljenja. Ako se ova formulacija
uzima u statinom i ogranienom smislu, onda su i bie-po-sebi i bie-za-sebe samo ap-
strakcije, jer posmatrana izolovano, ona ne mogu biti nita drugo. Sartr, meutim, istie
da je poenta upravo u sintezi, koja e onemoguiti da ona budu posmatrana izolovano!
Ipak, takva sinteza, koja bi omoguila posmatranje bia-za-sebe i bia-po-sebi kao
totaliteta izmie ontologiji, iji dometi su regije bia-po-sebi i bia-za-sebe. Metazici
ostaje da se bavi pitanjem da li e se baviti fenomenom, koji ima svoje dimenzije, ili e
ostati pri starom hijatusu svesti i bivstvovanja. Pitanja koje je Sartrova ontologija izne-
drila nadila su smu tu ontologiju, upuujui se ka zasnivanju itave njegove lozoje
egzistencijalizma, a produbljivanje nekih od tih pitanja mogue je samo na moralnom
horizontu
64
, ije temelje Sartr najavljuje u poslednjoj reenici dela Bie i nitavilo.
61 Isto, 2. tom, str. 603-604.
62 Isto, str. 605.
63 Bie-za-sebe jeste pitanje, ali ne pitanje o nekoj strukturi bia, na koje bi mogla da odgovori ontologija,
nego pitanje o jednom dogaaju, koji se kao nitovanje bia pojavljuje u obliku svesti, i to kao konstantan
projekat.
64 Mrnja i slabost, nasilje, smrt, nezadovoljstvo, sve to potie jedino od oveka- Sartr, .-P., avo i
Gospod Bog, u: Drame, Nolit, Beograd, 1981., str. 215.
170
ARHE
god. VII, 14/2010 (159170)
M. Rajkovi, Sartrovo zasnivanje
fenomenoloke ontologije
MARICA RAJKOVI
Faculty of Philosophy, Novi Sad

SARTRES FOUNDING OF PHENOMENOLOGICAL ONTOLOGY

Abstract: The main attempt of this paper was to show Sartres constitution of the new theory
of being, consciousness and phenomena of the phenomenological ontology. In Sartres key
works on this subject, Being and Nothingness and The Transcendence of Ego, phenom-
enological ontology is founded through criticism of earlier phenomenologists and ontologists:
Husserl and Heidegger (Sartre criticised Husserls notion of a transcendental ego, as well as
Heideggers raising questions that we cannot give answer to). However, Sartres foundation of
phenomenological ontology goes even further, positioning itself also on the criticism of idealists,
rationalists, empiricists and psychologists. In Sartres opinion, phenomenology has removed the
illusion of worlds behind the scene, that took place in dualism of Kants ideas of phenomena
and noumena. Consciousness is always consciousness of something or someone, but always
consciousness of an object. This non-positional quality of consciousness is what makes ontology
what it is. And the fact that third parties are the tangible foundation of the intangible self, is
what makes this ontology a phenomenological ontology!
Keywords: phenomenon, consciousness, ontology, Husserl, cogito


Primljeno 18.8.2010.
Prihvaeno 10.10.2010.