Glavni urednik

Predrag Uljarevi
Urednici
onja ivaljevi
imo Eii
Likovni urednik
Ana Mati
Prevod
Vladeta Jeroti
I S B N - 86 - 7 4 2 0 - 0 4 3 - 8
trag u vr emenu
Sigmund Frojd
autobiografija
NOVA KNJIGA
Bosanska rije
Bosnisches Wort Wuppertal
Tuzla
I
Nekolicina meu saradnicima ove Autobiografi-
je, u uvodu svoga priloga, stavljaju neke ozbiljne na-
pomene u vezi s osobenou i tekoama preuzetog
zadatka. Mislim da smem da kaem daje moj zada-
tak bio jo vie otean, jer sam izlaganja kakva se ov-
de zahtevaju ve vie puta objavio, a iz prirode pred-
meta proizlazi da je u njima bilo vie rei o mojoj
linoj ulozi nego to je to uobiajeno ili potrebno.
Prvi prikaz razvoja i sadraja psihoanalize dao
sam 1909. godine, u pet predavanja na Klark univer-
zitetu u Vorestru, Mas., na koji sam bio pozvan po-
vodom dvadesetogodinjice osnivanja institucije.
1
Tek pre kratkog vremena popustio sam isku-
enju da napiem lanak slinog sadraja za jedan
ameriki zbornik, poto je ova publikacija, O poe-
cima dvadesetog veka, priznala znaaj psihoanalize
odvajanjem jednog posebnog poglavlja za nju.
2
1 Objavljeno na engleskom u Amerikom psiholokom
urnalu, 1910. na nemakom, pod naslovom () psihoanalizi,
kod F. Deuticke, Be. 7. izdanje. 1924 (sadrano u Vi l i knjizi
Sabranih dela).
2 These eventful years. The twentieth Cenlury in the -
king as told by ma of its makers. Two volumes. London
and New York, The Encyclopaedia Britannica ompany. Moj
lanak koji je preveo dr A. A. Bril (A. A. Brill), ini L XXI I I
poglavlje druge knjige. (Na nemakom u Sabranim delima,
knjiga XI I I , sirana 403.)
5
Izmeu ta dva spisa pada i rasprava iz 1914. o
Istoriji psihoanalitikog pokreta, koja donosi sve
ono bitno to bih imao da saoptim na ovome me-
stu.
1
Poto ne bih smeo da sebi protivureim, niti
bih hteo da se bez izmena ponavljam, moram poku-
ati da naem nov odnos ravnotee izmeu subjek-
tivnog i objektivnog prikazivanja, izmeu biograf-
skog i istorijskog interesovanja.
* *
Roen sam 6. maja 1856. u Frajburgu, u Morav-
skoj, jednom malom gradiu dananje ehoslovake.
Moji su roditelji bili Jevreji i ja sam ostao Jevrejin.
to se oevih predaka tie, mislim da znam da su du-
go iveli na Rajni (u Kelnu), da su zbog proganjanja
Jevreja, u etrnaestom ili petnaestom veku, pobegli
na Istok i da su u toku devetnaestog veka poeli da se
vraaju iz Litvanije, preko Galicije, u nemaku Austri-
ju. Kao dete od etiri godine, dospeo sam u Be, gde
sam zavrio sve kole. U gimnaziji, bio sam u toku se-
dam godina najbolji ak, imao sam povlaen poloaj
i jedva su me ponekad propitivali. Iako smo iveli u
skuenim prilikama, moj otac je zahtevao da ivotni
poziv izaberem jedino prema svojim naklonostima.
Nisam oseao neku naroitu ljubav prema poloaju
i delatnosti lekara ni u onim mladim godinama, kao,
3 Objavljeno u Psihoanalitikom godinjaku, VI knjiga
(X knjiga Sabranih deki).
6
uostalom, ni kasnije. Naprotiv, pokretala me je neka
vrsta ei za znanjem, koja je, meutim, vie bila
upravljena na odnose medu ljudima nego na objek-
te prirode i nisam bio spoznao vrednost posmatranja,
kao glavnog sredstva za zadovoljavanje te ei za zna-
njem. Pri svemu tome, snano me je privuklo tada
aktuelno Darvinovo uenje, jer je ono obeavalo iz-
vanredno napredovanje u shvatanju sveta, i znam da
sam, neposredno pre mature, odluio da se upiem na
medicinu sluajui na jednom popularnom predava-
nju raspravu o Geteovom lepom eseju Priroda.
Studije na Univerzitetu, koje sam zapoeo 1873,
donele su mi najpre nekoliko osetnih razoaranja.
Pre svega me je pogodilo to to se od mene oekiva-
lo da se oseam manje vrednim a ne kao pripadnik
toga naroda, jer sam Jevrejin. Ono prvo odbio sam
najodlunije. Nisam nikada shvatio zato bi trebalo
da se stidim svoga porekla, ili, kako je to poelo da
se govori: svoje rase. Odrekao sam se, bez mnogo
aljenja, uskraenog mi pripadnitva tome narodu.
Mislio sam da za revnosnog saradnika, i bez ova-
kvog uvrivanja, mora da se nae neko mestace
meu ljudima. Ali je za budunost znaajna posle-
dica ovih prvih utisaka sa Univerziteta bila da sam
se vrlo rano upoznao sa sudbinom oveka koji se
nalazi u opoziciji i koji je iskljuen od kompaktne
veine". Na ovaj nain bila je pripremljena izvesna
nezavisnost u donoenju suda.
Osim toga, u prvim godinama studija morao
sam iskusiti da su mi osobenost i uskost mojih sklo-
7
nosti onemoguile svaki uspeh u vie naunih pred-
meta, u koje sam bio utonuo s preteranom mladala-
kom revnou. Tako sam uvideo istinitost Mefisto-
ve opomene:
Uzalud ete nauno uokolo kruiti
Svako naui samo ono to moe.
U fiziolokoj laboratoriji Ernsta Brikea (Ernst
Brcke) naao sam konano mir i puno zadovolje-
nje, kao i osobe koje sam mogao da potujem i da
se na njih ugledam. Brike mi je dao zadatak iz histo-
logije nervnog sistema, koji sam mogao da resim na
njegovo zadovoljstvo i da nastavim samostalno. Sa
kratkim prekidima, radio sam u ovome Institutu od
1876- 1882. i svi su smatrali da sam unapred odre^
den za budue slobodno mesto asistenta. Sami medi-
cinski predmeti, sa izuzetkom psihijatrije, nisu me
privlaili. Medicinu sam studirao prilino nemarno,
tako da sam tek 1881. godine, dakle sa znatnim za-
kanjenjem, promovisan za doktora celokupne me-
dicine.
Preokret je doao 1882, kada je moj osobito uva-
avani uitelj korigovao irokogrudu lakomislenost
moga oca, opominjui me da, s obzirom na moju
materijalnu situaciju, napustim teorijsku karijeru.
Posluao sam njegov savet, napustio fizioloku labo-
ratoriju i stupio kao kandidat u optu bolnicu. Tamo
sam posle izvesnog vremena unapreen za sekun-
darnog lekara; radio sam na raznim odeljenjima, vi-
8
e od pola godine kod Majnerta (Meynert), ije su
me delo i linost jo kao studenta oarali.
U izvesnom smislu, ja sam jo uvek ostao veran
pravcu u radu od koga sam poao. Brike me je uputio
na prouavanje kimene modine jedne od najniih
vrsta riba (Ammocoetes-Petromyzon), a sada sam
preao na centralni nervni sistem oveka, na ije je
sloeno grananje upravo tada bacilo jasnu svetlost
Fleksigovo otkrie o nejednovremenom razvoju mi-
elinskih omotaa. I to to sam kao objekt istraiva-
nja izabrao jedino i samo medulu oblongatu znailo
je nastavljanje onoga sa ime sam zapoeo. Sasvim
suprotno difuznosti mojih univerzitetskih studija u
prvim godinama, razvio sam sada naklonost prema
iskljuivom usredsreivanju rada na jedan predmet
ili problem. Ova naklonost mi je ostala, i kasnije mi
je donela prekor jednostranosti.
Bio sam sada isto onako marljiv saradnik u In-
stitutu za prouavanje anatomije mozga kao ranije u
Fiziolokom. Tokom ovih bolnikih godina nastali
su mali radovi o toku nervnih puteva i poreklu jeda-
ra u oblongati, koje je bio zapazio Edingen Jedno-
ga dana predloio mi je Majnert, koji mi je stavio
na raspolaganje laboratoriju, ak i onda kada nisam
kod njega radio, da se konano posvetim anatomiji
mozga, a on obeava da e mi ustupiti svoja preda-
vanja, jer se osea suvie starim da bi mogao da radi
po novim metodama. Odbio sam, uplaen teinom
zadatka, a verovatno sam ve tada pogodio da mi
genijalni ovek nipoto nije bio naklonjen.
9
U praktinom pogledu, anatomija mozga nije
bila nikakav napredak u poreenju sa fiziologijom.
Vodio sam rauna o materijalnim zahtevima, time
to sam otpoeo studije nervnih bolesti. Ova speci-
jalna grana se tada u Beu malo negovala, materijal
je bio rasturen po razliitim internim odeljenjima,
nije bilo povoljne prilike za usavravanjem, ovek
je morao da bude svoj sopstveni uitelj. ak i Not-
nagel (Nothnagel), koji je, kratko vreme pre ovoga,
bio izabran, zahvaljujui svojoj knjizi o modanoj
lokalizaciji, nije izdvajao neuropatologiju od osta-
lih oblasti interne medicine. U daljini je blistalo ve-
liko arkoovo (Charcot) ime, pa sam postavio sebi
plan da steknem docenturu za nervne bolesti i tada
odem u Pariz na dalje usavravanje.
Tokom sledeih godina rada, u svojstvu sekun-
darnog lekara, objavio sam vie kazuistikih zapaa-
nja o organskim bolestima nervnog sistema. Poste-
peno sam se dobro upoznao sa ovom oblau; bio
sam jednom u stanju da tako precizno lokalizujem
arite u oblongati da patoloki anatom nije imao
ta da doda; bio sam prvi u Beu koji je jedan sluaj
sa dijagnozom Polyneuritis acuta poslao na secira-
nje. Usled vesti o mojoj dijagnozi, potvrenoj autop-
sijom, poeli su da me trae ameriki lekari, kojima
sam drao neku vrstu Pidin-ingli kursa sa bole-
snicima moga odeljenja. O neurozama nisam nita
znao. Kada sam jednom svojim sluaocima predsta-
vio nekog neurotiara sa fiksiranim glavoboljama
kao sluaj hroninog, cirkumskriptnog meningitisa,
10
svi su se okrenuli od mene u opravdanoj kritikoj
pobuni i moja prevremena nastavnika delatnost do-
ivela je svoj kraj. Treba da primetim, kao za svoje
izvinjenje, da je to bilo doba kada su i vei autoriteti
u Beu imali obiaj da kod neurastenije postave di-
jagnozu modanog tumora.
Poetkom 1885. godine dobio sam docenturu
za neuropatologiju, na osnovu mojih histolokih
i klinikih radova. Uskoro potom, zahvaljujui to-
plom zauzimanju Brikea, dodeljena mi je prilina
stipendija za putovanja. U jesen te godine otputo-
vao sam u Pariz.
Stupio sam kao eleve" u Salpetrijeri, ali sam na
poetku, kao jedan od mnogih doljaka, nailazio na
malo panje. Jednoga dana uo sam kako se arko
ali da se od rata nije vie javio nemaki prevodilac
njegovih predavanja. Bilo bi mu drago kada bi neko
preuzeo prevod na nemaki njegovih Novih preda-
vanja. Pismenim putem ponudio sam se; znam jo
da je pismo sadravalo jeziki obrt da imam samo
Aphasie motrice", ali ne i Aphasie sensorielle du
francais". Sarko me je primio, uveo i u svoje privat-
ne odnose i od tada sam imao pun udeo u svemu to
se na klinici deavalo.
Dok ovo piem, primam bezbrojne rasprave i
novinske lanke iz Francuske, koji svedoe o esto-
kom opiranju da se prihvati psihoanaliza i esto po-
stavljaju najnetanija tvrenja o mome odnosu pre-
ma francuskoj koli. Tako itam, na primer, da sam
svoj boravak u Parizu iskoristio da se upoznam sa
11
uenjem P. anea (P. Janet) i da sam onda pobegao
sa svojim plenom. Zbog toga hou izrino da spome-
nem da se ime aneovo, za vreme moga boravka u
Salpetrijeri, uopte nije pominjalo.
Od svega to sam kod arkoa video, na mene
su najvie uticala njegova poslednja istraivanja
0 histeriji, koja su delimino bila izvoena jo za
vreme moga prisustva. Dakle, dokaz o istinitosti i
zakonitosti histerinih fenomena (Introite et hic
dii sunt"), esto javljanje histerije kod mukaraca,
izazivanje histerinih oduzetosti i kontraktura hipno-
tikom sugestijom, kao i rezultat istraivanja da ovi
vetaki produkti pokazuju do u najsitnije detalje
isti karakter kao i spontani, esto traumom izazvani
sluajevi. Poneke od arkoovih demonstracija izazi-
vale su kod mene, kao i kod ostalih gostiju, najpre
iznenaenje i sklonost za protivurejem, koje smo
pokuavali da potkrepimo jednom od priznatih te-
orija. On je uvek prijateljski i strpljivo, ali takoe
i vrlo odluno, otklanjao ovakve sumnje; u jednoj
ovakvoj diskusiji pala je re: Ca n'empeche d'exi-
ster", koja mi se nezaboravno urezala u seanje.
Danas je poznato da se nije odralo sve emu
nas je tada uio arko. Poneto je postalo nesigur-
no, drugo oevidno nije izdralo probu vremena.
Ali je, ipak, dovoljno od toga preostalo to se ceni
kao trajna svojina nauke. Pre nego to sam napustio
Pariz, dogovorio sam se sa uiteljem o planu jed-
nog rada, koji bi se bavio poreenjem histerinih i
organskih oduzetosti. Hteo sam da dokaem da se
12
kod histerije oduzetosti i anestezije pojedinih delo-
va tela tako ograniavaju kao to to odgovara optoj
(ne anatomskoj) ovekovoj predstavi. On je bio sa
time saglasan, ali je bilo oigledno da u osnovi ne-
ma nikakvu naroitu naklonost za dublje ulaenje u
psihologiju neuroza. On je ipak u ovu oblast doao
od patoloke anatomije.
Pre nego to sam se vratio u Be, zadrao sam
se nekoliko nedelja u Berlinu, da bih stekao neka
znanja o optim bolestima dejeg uzrasta. Kasovic
(Kassowitz), koji je u Beu vodio Institut za deje
bolesti, obeao mi je da e mi urediti odeljenje za
nervna oboljenja dece. U Berlinu sam naiao kod
Ad. Baginskog (Ad. Baginsky) na prijateljski pri-
jem i potporu. Sa Kasovicovog Instituta, tokom idu-
ih godina, objavio sam vie veih radova o jedno-
stranim i obostranim modanim oduzetostima kod
dece. U vezi sa ovim mi je, kasnije, 1897, Notnagel
(Nothnagel) poverio obraivanje odgovarajue ma-
terije u svom velikom Priruniku opte / specijalne
terapije.
U jesen 1886. smestio sam se u Beu kao lekar
i oenio se devojkom koja je u jednom udaljenom
gradu ekala na mene vie od etiri godine. Vraaju-
i se unazad, mogu da kaem da je krivica moje ve-
renice bila to nisam ve u onim mladim godinama
postao slavan. Sporedno ali duboko interesovanje
nagnalo me je da 1884. nabavim od Merka tada ma-
lo poznati alkaloid kokain, da bih prouavao njego-
vo fizioloko dejstvo. Usred ovog rada pojavila se
13
mogunost da krenem na put i ponovo vidim svoju
verenicu, od koje sam bio odvojen dve godine. Brzo
sam okonao istraivanja o kokainu, predviajui
u svojoj publikaciji da e se uskoro ukazati mogu-
nosti dalje primene toga sredstva. Moga prijatelja,
onog lekara L. Kenigtajna (L. Knigstein) nago-
vorio sam da ispita u kojoj se meri moe primeniti
anestetino svojstvo kokaina na bolesne oi. Kada
sam se vratio sa odsustva, uo sam da nije on, ve
jedan drugi prijatelj, Karl Koler (Carl Koller), (sada
u Njujorku), kome sam takoe govorio o kokainu,
izvrio odlune opite na oima ivotinja i demonstri-
rao ih na oftalmolokom kongresu u Hajdelbergu.
Koler zbog toga s pravom vai kao pronalaza ko-
kainske lokalne anestezije, koja je postala tako zna-
ajna za malu hirurgiju; zbog ovog mog tadanjeg
propusta ipak nisam zamerio svojoj verenici.
Vraam se opet svome nastanjivanju, u svojstvu
nervnog lekara, u Beu 1886. Bila mije dunost da
u Lekarskom drutvu podnesem izvetaj o onome
to sam kod arkoa video i nauio. Naiao sam, me-
utim, na lo prijem. Merodavne linosti, kao to je
bio i predsedavajui, intemista Bamberger, ocenili
su kao neverovatno ono to sam ispriao. Majnert je
zahtevao da sluajeve kakve sam opisao pronaem
u Beu i prikaem Drutvu. Ovo sam i pokuao, ali
lekari primarijusi, na ijim sam odeljenjima naao
takve sluajeve, nisu mi dopustili da ih posmatram
ili obradim. Jedan od njih, stari hirurg, direktno je
uzviknuo: Ali, gospodine kolega, kako moete da
14
govorite takve besmislice! Hysteron znai ipak ute-
rus. Kako moe da bude neki mukarac histerian?"
Uzalud sam prigovarao da mi je potrebno samo
raspolaganje bolesnikom, a ne odobravanje moje
dijagnoze. Najzad sam pronaao van bolnice sluaj
klasine histerine hemianestezije kod jednog mu-
karca i prikazao ga u Lekarskom drutvu. Ovoga
puta su mi pljeskali, ne pokazujui nikakvo dalje
interesovanje za mene. Utisak da su veliki autoriteti
odbili moju novost ostao mije nepokolebljiv; naao
sam se u opoziciji sa tvrenjem o postojanju histeri-
je kod mukaraca i sa sugestivnim izazivanjem hi-
sterinih oduzetosti. Kada mi je uskoro potom bio
onemoguen pristup u laboratoriju za izuavanje
mozga i kada vie nisam mogao da naem mesta,
u toku semestra, za svoja predavanja, povukao sam
se iz akademskog ivota i udruenja. Lekarsko dru-
tvo nisam vie u svome veku posetio. Ako se htelo
iveti od leenja nervnih bolesnika, oigledno im
se moralo u neemu i pomoi. Moj terapeutski arse-
nal obuhvatao je samo dva oruja: elektroterapiju i
hipnozu, jer poslati nekoga u banju, posle jedne je-
dine konsultacije, ne bi predstavljalo dovoljan izvor
prihoda. U elektroterapiji oslonio sam se na Erbov
prirunik, koji je stavljao na raspolaganje detaljna
uputstva za leenje svih simptoma nervnih bolesti.
Na alost, morao sam ubrzo iskusiti da pridrava-
nje ovih propisa nije nikada pomoglo, jer ono to
sam smatrao rezultatom egzaktnog posmatranja
predstavljalo je fantastinu konstrukciju. Uvianje
15
da delo najpoznatijeg imena nemake neuropatolo-
gije nema vie veze sa realnou nego neki egipat-
ski" sanovnik, kakav se prodaje u naim narodnim
knjiarama, bilo je bolno, ali je ono doprinelo da se
reim jednog daljeg dela naivne vere u autoritete,
koje se jo nisam bio oslobodio. Tako sam ostavio
elektrini aparat jo pre no sto je Mebius (Mbius)
izrekao odluujuu re: uspesi elektrinog leenja
nervnih bolesnika, onde gde ih uopte ima, dejstvo
su lekarske sugestije.
Sa hipnozom je ve bilo bolje. Jo kao student
prisustvovao sam jednoj javnoj predstavi magneti-
zera" Hanzena (Hansen) i tada primetio daje ogled-
na osoba, kad bi zapala u kataleptinu ukoenost, po-
stajala smrtno bleda i tako ostajala za vreme itavog
trajanja ovog stanja. Ovim se uvrstilo moje ubee-
nje o istinitosti hipnotikih fenomena. Ovo shvata-
nje nalo je u Hajdenhajmu (Heidenhaim), uskoro
potom, svoga naunog pobornika, to meutim pro-
fesore psihijatrije nije spreavalo da jo dugo progla-
avaju hipnozu kao neku prevaru, a pored toga j o i
kao neto opasno i da sa potcenjivanjem posmatraju
hipnotizere. U Parizu sam video da je moguno bez
opasnosti posluiti se hipnozom kao metodom, koja
je u stanju da kod bolesnika stvori simptome i pono-
vo ih ukloni. Tada je doprla do nas vest da je u Nan-
siju nastala kola koja je u terapeutske svrhe, i to u
velikom obimu i sa naroitim uspehom, primenila
sugestiju sa ili bez hipnoze. Sasvim je bilo prirod-
no to sam se posluio hipnotikom sugestijom kao
16
9 . m
glavnim sredstvom rada u prvim godinama moje le-
karske delatnosti, ne u/imajui u obzir vie sluajne
i nesistematske psihoterapeutske metode.
To je, istina, znailo odricanje od leenja organ-
skih nervnih bolesti, ali je to nanelo malo tete. Jer, s
jedne strane, leenje ovakvih stanja nije uopte ima-
lo povoljnih izgleda a, s druge strane, mali broj ova-
kvih bolesnika gubio se u gradskoj praksi privatnog
lekara prema mnotvu nervoznih, iji se broj jo i
poveavao usled toga to su neizleeni lutali od jed-
nog do drugog lekara. Rad sa hipnozom bio je, ina-
e, zbilja primamljiv. Prvi put se doivelo oseanje
da je savladana sopstvena nemo, glas udotvorca
bio je vrlo laskav. Tek kasnije otkrio sam koji su ne-
dostaci takvog rada. Za sada, mogao sam da se po-
alim samo na dve take; prvo, to ne mogu da se
hipnotiu svi bolesnici, drugo, to se kod pojedinaca
ne postie onoliko duboka hipnoza koliko se to eli.
U nameri da usavrim svoju hipnotiku tehniku, ot-
putovao sam u leto 1889. u Nansi, gde sam proveo
nekoliko nedelja. Video sam dirljivog, starog Lieboa
(Liebault) pri radu sa siromanim enama i decom
iz radnikih slojeva; bio sam svedok iznenaujuih
Bernemovih (Bernheim) eksperimenata sa njegovim
bolnikim pacijentima i poneo najjae utiske o mo-
gunosti snanih duevnih zbivanja koja ipak ostaju
skrivena ljudskoj svesti. U cilju uenja, privoleo sam
jednu moju pacijentkinju da doe za mnom u Nansi.
To je bila otmena, genijalno obdarena histerika, koja
mije bila preputena, poto nisu znali ta s njome da
17
rade. Hipnotikim uticajem, omoguio sam joj egzi-
stenciju dostojnu oveka, i mogao sam da je uvek
iznova izvuem iz njenog jadnog stanja. To to se
njeno stanje posle izvesnog vremena uvek vraalo,
pripisao sam, u svome tadanjem neznanju, injenici
da njena hipnoza nikada nije dostigla stepen somna-
bulizma sa amnezijom. Sada je Bernem sa njome po-
kuao nekoliko puta, ali nije ni on vie postigao. On
mi je otvoreno priznao da postie velike terapeutske
uspehe pomou sugestije samo u svojoj bolnikoj
praksi, ne i kod svojih privatnih pacijenata. Vodio
sam sa njime vrlo ive razgovore i prihvatio se da
prevedem na nemaki njegova oba dela, i to o suge-
stiji i njenom terapeutskom dejstvu.
U periodu izmeu 1886-1891. malo sam nau-
no radio i jedva neto objavio. Postavio sam sebi
zadatak da se snaem u novom pozivu i osiguram
egzistenciju sebi i porodici, koja je brzo rasla. 1891.
pojavio se prvi meu radovima o modanim oduze-
tostima kod dece, u suradnji sa mojim prijateljem i
asistentom dr Oskarom Rijem (Oskar Rie). Iste go-
dine, nalog za saradnju na medicinskom prirunom
reniku pobudio me je da izloim uenje o aluzija-
ma, kojim je tada vladalo isto lokalizaciono gledi-
te Vernike-Lihthajma (Wernicke-Lichtheim). Plod
ovoga napora bila je mala, spekulativno-kritika
knjiga Prilog razumevanju afazija. Sada treba da
izloim kako je dolo do toga da je nauno istraiva-
nje ponova postalo glavni interes moga ivota.
IX
I I
Dopunjavajui svoje ranije i/laganje, moram
navesti da sam od poetka upotrebljavao, osim hip-
notike sugestije, jo i hipnozu u jednom drugom
cilju. Posluio sam se njome da bih saznao od bole-
snika neto o istorijatu nastanka njegovog simpto-
ma, koji on u budnom stanju ili nije mogao uopte
da saopti, ili samo nepotpuno. Ovakav postupak iz-
gledao je ne samo delotvorniji od obine sugestivne
naredbe ili zabrane, ve je zadovoljavao i naunu ra-
doznalost lekara, koji je imao prava da neto sa/na
o poreklu fenomena koji je teio da otkloni putem
monotone, sugestivne procedure.
Do ovakvog drugaijeg postupka doao sam,
meutim, na sledei nain. Jo u Brikeovom labo-
ratorijumu upoznao sam dr Jozefa Brojera (Josef
Breuer), jednog od najuglednijih porodinih lekara
Bea, koji je takoe imao naunu prolost, jer od
njega potiu radovi od trajne vrednosti, o fiziologi-
ji disanja i o organu za ravnoteu. Bio je to ovek
izvanredne inteligencije, etrnaest godina stariji od
mene; nai odnosi postali su ubrzo intimniji, postao
mi je prijatelj i pomaga u tekim ivotnim situaci-
jama. Uobiajili smo da saoptavamo jedan drugo-
me sva svoja nauna interesovanja. Naravno, ja sam
19
bio u ovim odnosima onaj deo koji dobija. Razvoj
psihoanalize stajao me je kasnije njegovog prijatelj-
stva. Nije mi bilo lako da platim ovakvu eenu, ali
bilo je to ncizbeno.
Brojer mije saoptio, jo pre moga odlaska u Pa-
riz, o jednom sluaju histerije koji je on na naroit
nain leio, u vremenu od 1880-1882, pri emu je
postigao duboke uvide u uzrok i znaenje histeri-
nih simptoma. To se dakle odigralo u vremenu ka-
da su aneovi radovi pripadali jo budunosti. On
mi je u vie mahova itao delove iz istorije bolesti,
pri emu sam stekao utisak da je ovde vie uraeno
za razumevanje neuroza nego ikada ranije. Odluio
sam u sebi da o ovome nalazu obavestim Sarkoa ka-
da budem doao u Pariz, to sam zaista i uinio. Ali
uitelj nije pokazivao nikakvo interesovanje za mo-
ja prva nagovetenja, tako da se vie nisam vraao
na ovu stvar i u sebi je takode napustio.
Kada sam se vratio u Be, okrenuo sam se pono-
vo Brojerovom posmatranju, traei da mi o tome
pria vie. Pacijentkinja je bila mlada devojka, ne-
svakidanjeg obrazovanja i obdarenosti, a obolela
je za vreme negovanja svoga oca, koga je neno vo-
lela. Kada ju je Brojer preuzeo, pruala je aroliku
sliku oduzetosti sa kontrakturama, koenjima i sta-
njima psihike zbunjenosti. Na osnovu jednog slu-
ajnog zapaanja, lekar je saznao da ona moe da se
oslobodi takvih pomuenja svesti ako se podstakne
da recima izrazi svoju afektivnu fantaziju koja u da-
tom momentu vlada njome. Na osnovu tog iskustva.
20
Brojerje stekao metodu leenja. On ju je dovodio u
stanje duboke hipnoze i svaki put joj je nalagao da
pria o onome to je titi. Poto su na ovaj nain bili
savladani napadi depresivne zbunjenosti, on je pri-
menio isti postupak za otklanjanje njenih koenja i
telesnih smetnji. U budnom stanju, devojka je isto
tako malo kao i ostali bolesnici znala da kae kako
su nastali njeni simptomi, ne pronalazei nikakve
veze izmeu njih i bilo kakvih utisaka iz svoga i-
vota. U hipnozi, meutim, ona je odmah otkrivala
traenu povezanost. Pokazalo se da svi njeni simpto-
mi proizlaze iz vrlo upeatljivih doivljaja za vreme
nege bolesnog oca, dakle da su imali smisao i odgo-
varali ostacima ili reminiscencijama ovih afektivnih
situacija. Obino se tako deavalo da je ona morala,
kraj oeve bolesnike postelje, da potiskuje neke
misli ili impulse; na njihovom mestu. kao njihov
zastupnik, pojavljivao se kasnije simptom. Po pravi-
lu, simptom nije bio rezultat suzbijanja jedne jedine
traumatske" scene, ve ishod zbira mnogobrojnih
slinih situacija. Kada se bolesnica u hipnozi pono-
vo, na halucinatoran nain, setila jedne takve situa-
cije i naknadno, slobodnim razvojem afekta dovela
do kraja ranije potisnuti duevni akt, simptom je
iezao i vie se nije pojavljivao. Ovakvim postup-
kom, Brojer je, dugim i munim radom, uspeo da
oslobodi svoju bolesnicu svih njenih simptoma.
Bolesnica je ozdravila i od tada ostala zdrava,
ak sposobna za znaajna ostvarenja. Ali nad isho-
dom hipnotikog leenja nadvio se mrak, koji mi
21
Brojer nikada nije osvetlio; nisam mogao takoe da
razumom zato je on svoje, kako mi je izgledalo, ne-
procenjivo saznanje tako dugo drao u tajnosti, ume-
sto da njime obogati nauku. Sledee pitanje bilo je da
li se sme uoptiti ono to je on pronaao na jednom
jedinom bolesnom sluaju. Odnosi koje je otkrio iz-
gledali su mi tako fundamentalne prirode da nisam
mogao da verujem da oni ne postoje u bilo kojem
sluaju histerije, kada je ve njihovo postojanje bilo
dokazano u jednom jedinom sluaju. Ipak, moglo je
o tome da odlui samo iskustvo. Poeo sam da pona-
vljam Brojerova istraivanja na svojim bolesnicima
ne bavei se niim drugim, naroito od kada mije po-
seta Bernemu 1889. pokazala ogranienu sposobnost
delovanja hipnotike sugestije. Kada sam tokom vie
godina uvek nailazio samo na potvrdu ovoga i to u
svakom sluaju histerije koji se mogao leiti na ovaj
nain i kada sam ve raspolagao znatnim materijalom
posmatranja koja su bila slina njegovim, predloio
sam mu zajedniku publikaciju, protiv koje se on, na
poetku, estoko opirao. Najzad je popustio, naroito
od kada su u meuvremenu aneovi radovi potvrdi-
li jedan deo njegovih rezultata, naime, svoenje hi-
sterinih simptoma na utiske iz ivota, kao i njihovo
otklanjanje hipnotikom reprodukcijom in status
nascendi". 1893. objavili smo prethodno saoptenje:
O psihikim mehanizmima histerinih fenomena, a
1895. sledovala je naa knjiga: Studije o histeriji.
Ako je dosadanje izlaganje izazvalo u itaoca
utisak da su Studije o histeriji Brojerovo duhovno
11
mw *
vlasnitvu, u onome to je bitno u njenom materijal-
nom sadraju, onda je to ba ono to sam ja uvek tvr-
dio i to sam i ovoga puta hteo da kaem. Danas se
vie ne moe utvrditi u kojoj sam meri saraivao na
razradi teorije koju knjiga izlae. Ta teorija je skrom-
na i ograniava se samo na neposredno izlaganje po-
smatranja. Ona ne trai da dokui prirodu histerije,
ve samo da osvetli nastanak njenih simptoma. Pri
tome, ona naglaava znaaj afektivfiog ivota, va-
nost razlikovanja svesnih i nesvesnih (bolje: svesti
pristupanih) duevnih zbivanja, uvodi jedan dina-
miki faktor, pretpostavljajui da simptom nastaje
nagomilavanjem nekog afekta, i jedan ekonomski,
posmatrajui isti simptom, kao rezultat pretvaranja
izvesne koliine energije koja se upotrebljava ina-
e na drugi nain (tzv. konverzija). Brojer je na
postupak nazvao katartikim; kao terapeutski cilj
oznaen je postupak, kojim se onaj deo afektivnog
udela to se upotrebljava za odravanje simptoma,
a koji je dospeo na pogrean kolosek i tamo ostao
ukleten, odvodi na normalan put na kojem onda
uspeva pranjenje (abreagovanje). Praktini uspeh
katartike procedure bio je izvanredan. Nedostaci
koji su kasnije utvreni bili su nedostaci svakog
hipnotikog leenja. Jo i danas postoji mnotvo psi-
hoterapeuta koji su ostali pri katarzi u Brojerovom
smislu, hvalei je. U leenju ratnih neurotiara, u
nemakoj vojsci za vreme svetskog rata, ona je po-
novo potvrdila svoju vrednost u rukama E. Zimela
(E. Simmel), kao skraena metoda leenja. U teoriji
23
katarze nema mnogo rei o seksualnosti. U istorija-
ma bolesti koje sam ja priloio Studiji, momenti iz
seksualnog ivota igraju izvesnu ulogu, ali bivaju
jedva drugaije ocenjeni nego druga afektivna uzbu-
enja. O svojoj prvoj pacijentkinji, koja je postala
slavna, Brojer pria da je seksualno kod nje bilo za-
udo nerazvijeno. Na osnovu Studija o histeriji nije
se lako moglo odgonetnuti kakav znaaj ima seksu-
alnost u etiologiji neuroza.
Sledei deo razvoja - prelaz od katarze na stvar-
nu psihoanalizu - ve sam toliko puta opirno opi-
sivao da e mi teko pasti da ovde iznesem neto
novo. Dogaaj kojim poinje ovo razdoblje bilo je
Brojerovo povlaenje iz nae radne zajednice, tako
da sam se jedino ja morao starati o njegovom nasle-
u. Razlike u miljenju izmeu nas poele su da se
pojavljuju, istina, ve rano, ali one nisu dovodile do
razdvajanja. Po pitanju kada neki duevni tok posta-
je patogen, tj. iskljuen iz normalnog toka reakcije,
Brojer je dao prednost jednoj, tako rei, fiziolokoj
teoriji; on je smatrao da ovakva zbivanja, koja su
nastala u izuzetnim - hipnoidnim - duevnim stanji-
ma, ne podleu normalnoj sudbini. Ovim je nabae-
no novo pitanje i to o poreklu ovakvih hipnoida. Ja
sam, naprotiv, pre nasluivao da je re o igri snaga,
o dejstvu namera i tenji, kao to se to vidi u nor-
malnom ivotu. Tako je hipnoidna histerija" staja-
la nasuprot neurozi odbrane". Ali ovakve i sline
protivrenosti ne bi ga odvratile od stvari da se nisu
pojavili i neki drugi momenti. Jedan od njih bio je
24
taj tuje on, kao internista i porodini lekar, bio vrlo
zauzet, tako da nije mogao kao ja da posveti svu svo-
ju snagu katartikom radu. Dalje, on je bio pod uti-
cajem prijema na koji je naa knjiga naila u Beu i
u zemlji. Njegovo samopouzdanje i otpornost nisu
bili na visini njegove ostale duhovne organizacije.
Kada su, na primer. Studije doivele otro kritikova-
nje Strimpela (Strmpell), ja sam mogao samo da se
nasmejem kritici bez razumevanja, on je, meutim,
bio ojaen i postao obeshrabren. Njegovoj odluci
doprineli su ipak ponajvie moji sopstveni dalji ra-
dovi, koji su se kretali u pravcu sa kojim je on uza-
lud pokuavao da se sloi.
Teorija koju smo pokuali da izgradimo u Stu-
dijama bila je jo vrlo nepotpuna, naroito je jedva
bio dodirnut problem etiologije, kao i pitanje na ko-
me terenu nastaje patogeni dogaaj. Iskustvo koje
je brzo raslo pokazalo mi je da iza pojava neuroze
ne dejstvuju bilo koja afektivna uzbuenja, ve da
su one po pravilu seksualne prirode, bilo da je to
neki aktuelni seksualni konflikt, ili naknadno delo-
vanje ranijih seksualnih doivljaja. Na taj rezultat
nisam bio pripremljen, moje oekivanje nije imalo
nikakav udeo u tome, istraivanju neurotiara pri-
stupio sam potpuno bezazleno. Kada sam 1914.
pisao Istoriju psihoanalitikog pokreta, oiveli su
mi u seanju neki Brojerovi, arkovljevi i Hrobako-
vi (Chrobak) sudovi, na osnovu kojih sam i ranije
mogao dospeti do takvog saznanja. Samo, tada jo
nisam shvatao ta su ovi autoriteti mislili, oni su mi
25
rekli vie nego to su i sami znali i bili spremni da
zastupaju. Ono to sam od njih uo dremalo je u
meni neaktivno, sve dok, prilikom katartikih istra-
ivanja, nije izbilo kao, na izgled, originalno sazna-
nje. Ni sam tada jo nisam znao da sam svoenjem
histerije na seksualnost dosegnuo do najstarijih vre-
mena medicine i nadovezao se na Platona. Ovo sam
saznao tek kasnije, iz jednog lanka Havelok Hlisa
(Havelock Ellis).
Pod uticajem svoga iznenaujueg otkria, ui-
nio sam sada sudbonosan korak. Nisam se zadrao
na histeriji, ve sam otpoeo da istraujem seksualni
ivot takozvanih neurasteniara, koji su u velikom
broju dolazili u moju ordinaciju. Ovaj eksperiment
stajao me je, dodue, omiljenosti kao lekara, ali mi
je doneo dokaze koji jo i danas, skoro trideset godi-
na kasnije, nisu oslabili. Trebalo je savladati mnogo
pritvorstva i prikrivanja, ali kada je to postignuto,
moglo se utvrditi da su u svih ovih bolesnika posto-
jale teke zloupotrebe seksualne funkcije. Pri veli-
koj uestalosti ovakvih zloupotreba, sjedne strane,
i neurastenije s druge strane, njihovo esto zajedni-
ko pojavljivanje, nije, naravno, imalo veliku doka-
znu snagu, ali nije se ostalo samo na ovoj jednoj
gruboj injenici. Otrije posmatranje nagnalo me je
da iz arolike zbirke bolesnih stanja, koja su bila
obuhvaena imenom neurastenije, izdvojim dva sa-
svim razliita tipa, koji su se mogli pojavljivati u
bilo kojoj meavini, ali su se pri svemu tome mogli
posmatrati i u istom obliku. U jednom tipu, napadi
26
straha bili su centralni fenomen, sa njihovim ekviva-
lentima, rudimentarnim formama i hroninim simp-
tomima-surogatima; zbog toga sam ovaj tip nazvao:
neuroza straha. Za drugi tip, ograniio sam se na
naziv: neurastenija. Sada je bilo lako ustanoviti da
svakom od ovih tipova, kao etioloki momenat, od-
govara drugaija abnormalnost seksualnog ivota
(coitus interruptus. uzbuenje koje spreeno u akci-
ji, este polui je u prvom tipu). Za izvesne. naroito
instruktivne sluajeve, kod kojih se desio iznenadni
preokret slike bolesti od jednog tipa drugome, mo-
glo je da se dokae da mu je uzrok leao u odgo-
varajuoj promeni seksualnog reima. Ukoliko se
zloupotreba mogla prekinuti i zameniti normalnom
seksualnom delatnou, dolazilo je do upadljivog
poboljanja stanja.
Tako sam bio doveden dotle da u neurozama
uopte sagledam poremeaje seksualnih funkcija i
to tzv. aktualne neuroze, kao direktan izraz toksino-
sti, a psihoneuroze kao psihiki izraz svih poremea-
ja. Ovakvom postavkom moja lekarska savestosea-
la se zadovoljenom. Nadao sam se da sam ispunio
izvesnu prazninu u medicini koja nije htela ovako
bioloki znaajnoj funkciji da prizna nikakva druga
oteenja osim onih infektivne prirode, ili usled ne-
ke grube, anatomske lezije. Osim toga, odgovaralo
je lekarskom shvatanju da seksualnost nije samo psi-
hika injenica. Ona je posedovala i svoju somatsku
stranu, ak joj se smeo pripisati izvestan, naroit he-
mizam, a seksualno uzbuenje moglo se svesti na
27
prisutnost odreenih, iako jo nepoznatih materija.
Morao je postojati dovoljan razlog to prave, spon-
tane neuroze nemaju ni sa jednom drugom grupom
bolesti toliko slinosti kao sa pojavama intoksika-
cije i apstinencije, koje nastaju ili unoenjem izve-
'snih toksinih supstancija ili njihovim liavanjem,
ili pak slinosti sa Bazedovljcvom boleu, ija je
zavisnost od produkata titnjae poznata.
Kasnije vie nisam imao prilike da se vraam
na istraivanje aktuelnih neuroza. Ovaj deo moga ra-
da nisu nastavili ni drugi. Ako se danas osvrnem na
moje tadanje rezultate, prepoznajem ih kao prva,
gruba shematiziranja, verovatno mnogo kompliko-
vanijeg stanja stvari. Ali mi oni i danas jo u celini
izgledaju tani. eleo sam kasnije da podvrgnem psi-
hoanalitikom istraivanju sluajeve isto juvenilne
neurastenije; naalost, do ovoga nije dolo. Da bih
predupredio pogrena shvatanja, elim da naglasim
da sam daleko od toga da negiram postojanje psihi-
kih konflikata i neurotinih kompleksa u neurasteni-
je. Tvrenje se odnosi samo na to da simptomi ovih
bolesnika nisu psihiki determinisani i analitiki raz-
reivi, ve se moraju shvatiti kao direktne, toksine
posledice ometenog seksualnog hemizma.
Kada sam u sledeim godinama, posle Studija,
stekao ovakvo shvatanje o etiolokoj ulozi seksual-
nosti u neurozama, odrao sam nekoliko predavanja
u lekarskim udruenjima, nailazei samo na neveri-
cu i protivljenje. Brojer je pokuao jo nekoliko pu-
ta da svoj veliki lini ugled stavi na terazije u moju
28
korist, ali nije postigao nita i bilo je uoljivo da ni
on nije bio naklonjen priznanju seksualne etiologi-
je. On me je mogao pobiti ili zbuniti ukazivanjem
na svoju prvu pacijentkinju. u koje, navodno, seksu-
alni momenti nisu igrali nikakvu ulogu. Meutim,
to nikada nije uinio; dugo to nisam razumeo, dok
nisam nauio da ovaj sluaj tumaim tano i da re-
konstruiem ishod njegovog leenja na osnovu ne-
kih njegovih ranijih primedaba. Postoje izgledalo
da je katartiki deo leenja zavren, pojavilo e u
devojke, iznenada, stanje prenosne ljubavi", koje
on vie nije znao da povee sa njenim bolesnim sta-
njem, ve se pred njom povukao preneraen. Oe-
vidno mu je bilo muno da se podsea ovog privid-
nog neuspeha. U odnosu prema meni, kolebao se
izvesno vreme izmeu priznanja i otre kritike, za-
tim su naile sluajnosti, koje nikada ne izostaju u
napetim situacijama, i mi smo se razili.
Moje bavljenje formama opte nervoznosti
imalo je, sada, za dalju posledicu da sam izmenio
tehniku katarze. Napustio sam hipnozu traei da
je zamenim nekom drugom metodom, jer sam hteo
da se oslobodim terapije ograniene samo na histe-
riformna stanja. Porastom iskustva, javile su mi se
dve teke sumnje u odnosu na primenu hipnoze, ak
i u slubi katarze. Prva je bila da su ak i najlepi
rezultati odjednom iezavali kada je lini odnos
prema pacijentu bivao pomuen. Oni su se, dodue,
uspostavljali ako bi se naao put pomirenju, ali je o-
vek bio pouen da su lini, afeklivni odnosi jai od
29
svakog katartikog rada, a upravo ovim momentom
nije se moglo vladati. Tada sam jednoga dana stekao
iskustvo koje mi je u otroj svetlosti pokazalo ono
to sam ve davno nasluivao. Kada sam jednom
jednu od mojih najposlunijih pacijentkinja, kod ko-
je je hipnoza omoguavala najudnovatije vetine,
oslobodio njenih patnji, svoenjem njenih napada
bola na njihov povod, ona mi se, pri buenju, obi-
snula o vrat. Neoekivan ulazak nekog od posluge
oslobodio nas je munog raspravljanja, ali smo se
od tada, preutnim sporazumom, odrekli nastavlja-
nja hipnotikog leenja. Bio sam dovoljno trezven
da ovaj sluaj ne pripiem svojoj linoj neodoljivo-
sti, ve sam misho da sam uspeo da shvatim prirodu
mistinog elementa koji je delovao iza hipnoze. Da
bih ga iskljuio ili bar izolovao, morao sam da napu-
stim hipnozu.
Hipnoza je ipak izvanredno posluila katarti-
kom leenju, i to, proirujui polje svesti pacijenta
i stavljajui mu na raspolaganje znanje kojim nije
raspolagao u budnom stanju. Nije izgledalo lako za-
meniti je neim drugim. U ovoj neprilici pomoglo
mije seanje na jedan eksperiment kome sam esto
prisustvovao kod Bernema. Kada se ogledna osoba
budila iz somnabulizma, izgledalo je da je izgubila
svako seanje na dogaaje za vreme ovog stanja.
Ali je Bernem tvrdio da ona to zna i kada je zah-
tevao da ih se seti, kada ju je uveravao da ona sve
zna i treba samo da kae, stavljajui joj pri tome
jo ruku na elo, zaboravljeno seanje zaista se po-
30
javljivalo, najpre oklevajui, onda tono i potpuno
jasno. Odluio sam da i ja tako postupim. I moji su
pacijenti morali takoe da znaju" sve ono to im je
tek hipnoza inila dostupnim i moje uveravanje i na-
terivanje, potpomognuto stavljanjem ruke, trebalo
je da poseduje snagu da vrati u svest zaboravljene
injenice i odnose. Ovo je, naravno, izgledalo muko-
trpnije od hipnotiziranja, ali je moda bilo vrlo pou-
no. Napustio sam. dakle, hipnozu, a od nje zadrao
samo poloaj pacijenta na nekom leaj u, iza koga
sam ja sedeo, tako da sam mogao da vidim pacijen-
ta, ali ne i on mene.
31
III
Moja su se oekivanja ispunila, oslobodio sam
se hipnoze, ali sa promenom tehnike promenio se
nain katartikog rada. Hipnoza je skrivala igru sna-
ga koja se sada otkrivala, a njeno je razumevanje
prualo teoriji sigurno obrazloenje.
ta je uzrok tome to su bolesnici zaboravljali
tako mnogo injenica njihovog spoljanjeg i unutra-
njeg doivljavanja, a mogli ipak da ih se prisete
kada bi se na njima primenjivala opisana tehnika?
Na ova pitanja posmatranje je prualo iscrpan odgo-
vor. Sve ono to je zaboravljeno bilo je na neki na-
in muno, ili zastraujue, ili bolno, ili sramno za
zahteve linosti. Nametala se, sama od sebe, misao:
ba je zbog toga bilo zaboravljeno to se, znai, nije
odralo u svesti. Da bi ovo zaboravljeno ponovo ui-
nili svesnim, moralo se u bolesniku savladati neto
to se u njemu opiralo, morao se uloiti lini napor
da bi se na ovo podstaknuo i primorao. Napor koji
se traio od lekara bio je razliito velik za razliite
sluajeve, on je rastao u direktnom odnosu prema
teini onoga ega se trebalo setiti. Napor lekara bio
je, oevidno, mera bolesnikovog otpora. Trebalo je
jo samo odenuti u rei ono to se lino osetilo, i do-
bila se teorija potiskivanja.
32
Patogeni proces se sada mogao lako rekonstrui-
sati. Ostanimo pri najjednostavnijem primeru; u du-
evnom ivotu pojavila se jedna jedina tenja, kojoj
su se, meutim, druge monije protivstavile. Treba-
lo je da se po naem oekivanju ovako nastali duev-
ni konflikt odigra tako da se obe dinamike snage -
nazovimo ih za nae svrhe: nagon i otpor - izvesno
vreme meusobno bore pri najjaem ueu svesti,
dok nagon ne bude odbaen i njegovoj tenji oduzet
udeo energije. Ovo bi bio normalan ishod. U neuro-
ze, meutim, iz jo nepouzdanih razloga, konflikt se
odvijao na drugi nain. Bolesnikovo se Ja, tako rei,
pri prvom sudaru sa nedoputenim nagonskim stre-
mljenjem povuklo, spreavajui mu pristup u svest i
u direktno motorno pranjenje, ali je pri tome nagon
zadrao pun udeo svoje energije. Ovakvo zbivanje
nazvao sam potiskivanje; ovo je bila novina, jer do
tada nita slino nije bilo poznato u duevnom ivo-
tu. Ovakav proces bio je oevidno primarni mehani-
zam odbrane, slian nekom pokuaju bekstva, tek
prethodnik kasnijeg normalnog oslobaanja putem
rasuivanja. Ovaj prvi akt potiskivanja povlaio je
dalje posledice. Najpre je Ja moralo da se nepresta-
nim troenjem, jednom vrstom kontrainvesticije,
brani od uvek spremnog nadiranja potisnutog stre-
mljenja, pri emu je osiromaivalo, dok je potisnuti
materijal, koji je sada postao nesvestan, mogao da
se zaobilaznim putem prazni i pronae sebi surogat
zadovoljavanja, ponitavajui na taj nain nameru
potiskivanja. U konverzionoj histeriji, vodio je ova-
33
kav zaobilazni put u telesnu inervaciju, potisnuto
stremljenje probijalo se ma gde i stvaralo simptome
koji su, dakle, predstavljali kompromisno reenje,
dodue kao surogat-zadovoljenje, ali usled otpora
Ja, ipak izopaeno i skrenuto od svoga cilja.
Uenje o potiskivanju postalo je temelj za razu-
mcvanje neuroza. Terapeutski zadatak morao je biti
shvaen drugaije; njegov cilj nije vie bio abrea-
govanje" afekta dospelog na pogreni kolosek, ve
otkrivanje potiskivanja i njegovo smenjivanje delat-
nou rasuivanja, iz koga je moglo da proizie pri-
hvatanje ili odbacivanje onoga to je ranije bilo od-
baeno. Vodei rauna o novom stanju stvari, ovaj
novi postupak pri istraivanju i leenju nisam vie
nazvao katarza, ve psihoanaliza.
Moglo bi se poi od potiskivanja, kao od nekog
centra, dovodei sve delove psihoanalitikog uenja
sa njime u vezi. Pre toga, hteo bih da uinim jednu
primedbu polemikog karaktera. Po aneovom mi-
ljenju, histerika je jedna osoba koja usled konstituci-
onalne slabosti ne uspeva da vlada svojom duevnom
aktivnou. Zbog toga doivljava duevni rascep i su-
enje svesti. Ali, prema rezultatima psihoanalitikog
istraivanja, ovi fenomeni bili su posledica dinami-
kih faktora, duevnih konflikata i nastalog potiskiva-
nja. Mislim da je ova razlika dovoljno dalekosena i
da bi trebalo da okona uvek ponavljana govorkanja
da se ono to je u psihoanalizi vredno ograniava na
pozajmljene aneove misli. Moje izlaganje pokaza-
lo je itaocu daje psihoanaliza u istorijskom smislu
34
potpuno nezavisna od aneovih rezultata, kao to se
i sadrajno od njega odvaja i mnogo dalje zahvata.
Nikada ne bi na osnovu aneovih radova dolo do za-
kljuaka koji su psihoanalizu uinili tako znaajnom
za duhovne nauke, pobuujui za nju najire intere-
sovanje. Prema samom aneu uvek sam se odnosio
sa puno potovanja, jer su se njegova otkria dobrim
delom podudarala sa Brojerovim, koja su bila ranije
uinjena, ali kasnije objavljena. Ali kada je psihoana-
liza postala predmet diskusije i u Francuskoj, ane
se loe poneo, pokazao je nedovoljno poznavanje
stvari i sluio se neprilinim argumentima. Najzad
sam ga proniknuo i on je svoje delo sam obezvredio,
objavljujui da kada je govorio o nesvesnim" du-
evnim radnjama nije time nita mislio, da je to bio
prosto une maniere de parier".
Psihoanaliza je, meutim, prouavanjem patoge-
nih potiskivanja i drugih fenomena koji e biti pome-
nuti, bila prinuena da izraz nesvesno" shvati ozbilj-
no. Za nju je sve psihiko bilo najpre nesvesno, kva-
litet svesti mogao je potom da mu se pridrui, ali
i da izostane. Pri tome se, naravno, dolo u sukob
sa filozofima, za koje su svesno" i psihiko" iden-
tini, i koji su tvrdili da ne mogu da zamisle takvu
besmislicu kao to je nesvesno duevno". Uprkos
svemu, moralo se prei preko te idiosinkrazije sle-
ganjem ramena. Iskustva na filozofima nepoznatom
patolokom materijalu o uestalosti i snazi ovakvih
duevnih stremljenja, o kojima se nita nije znalo i
koja su se morala tumaiti kao bilo koja injenica
35
spoljanjeg sveta, nisu doputala nikakav izbor. Ta-
da se moglo ustanoviti da se samo sa sopstvenim
duevnim ivotom ini ono to se oduvek inilo sa
doivljavanjem drugih. Drugim osobama pripisivale
su se psihike radnje iako se o njima nije imala nepo-
sredna svest, ve su se one morale naslutiti na osno-
vu manifestovanja i postupanja. Ono stoje vailo za
druge, moralo je da vai i za sopstvenu linost. Ako
ovaj argument eli i dalje da se nastavi i iz njega za-
kljui da sopstvene skrivene radnje pripadaju nekoj
drugoj svesti, onda se nalazimo pred koncepcijom
neke svesti o kojoj se nita ne zna, neke nesvesne
svesti, to predstavlja jedva neku prednost prema pri-
hvatanju psihiki nesvesnog. Ali ako se sloimo sa
drugim filozofima koji priznaju patoloke sluajeve,
samo to radnje iz kojih proistiu ovakva zbivanja
ne treba nazvati psihikim, ve psihoidnim, onda se
ova razlika svodi na neplodnu polemiku recima, u
kojoj se ovek najradije odluuje da ostane pri izra-
zu psihiki nesvesno". Pitanje - ta je to nesvesno
po sebi - onda nije pametnije, niti ima vie uslova za
reenje od drugog, ranijeg pitanja - ta je svesno.
Tee bi bilo ukratko prikazati kako je psihoana-
liza dola na to da ovo - to je sama priznala - ne-
svesno dalje deli na predsvesno i stvarno nesvesno.
Dovoljna je primedba da se ini ispravnim da teori-
je koje su direktan izraz iskustva treba dopunjavati
hipotezama koje slue savlaivanju materije, a koje
se dovode u vezu sa odnosima koji ne mogu biti
predmet neposrednog posmatranja. Ne postupa se
36
drugaije ni u starijim naukama. Podela nesvesnog
zasniva se na pokuaju da se duevni aparat zamisli
kao daje izgraen iz mnotva instancija ili sistema
iji se meusobni odnosi prikazuju prostorno, ali pri
tome se ne trai podudarnost sa realnom anatomi-
jom mozga (takozvano topiko stanovite). Takve i
sline predstave pripadaju spekulativnoj nadgradnji
psihoanalize, u kojoj svaki deo moe biti rtvovan
ili zamenjen, bez tete i aljenja, im se dokae ne-
ka nedovoljnost. Ostaje da se saopti jo dovoljno
drugih stvari, to je pristupanije posmatranju.
Ve sam pomenuo da je istraivanje povoda ne-
uroza i razloga neuroza sve ee upuivalo na kon-
flikte izmeu seksualnih stremljenja osobe i otpora
protiv seksualnosti. Pri traganju za patogenim situa-
cijama u kojima je nastalo potiskivanje seksualnosti
i iz kojih su proizali simptomi kao surogati potisnu-
tog, morali smo se vraati na sve ranije bolesniko-
ve ivotne periode, dok nismo konano dospeli do
prvih godina njegovog detinjstva. Ishod je bio - kao
to su pesnici i poznavaoci ljudi oduvek tvrdili - da
utisci iz ovog ranog ivotnog perioda, iako s naje-
e pali u zaborav, ostavljaju neizbrisive tragove u
razvoju individue i, naroito, da stvaraju dispozicije
za kasnija neurotina oboljenja. Kako se, meutim,
u ovim doivljajima iz detinjstva radilo uvek o seksu-
alnim uzbuenjima i reakcijama protiv njih, dospelo
se do injenice o postojanju infantilne seksualnosti,
stoje, opet, znailo novost i proti vrenost sa jednom
od najjaih ljudskih predrasuda. Detinjstvo bi treba-
37
lo da bude nevino", slobodno od polnih prohteva, a
borba sa demonom ulnosti" trebalo bi da zapone
tek sa burnim periodom puberteta. Ono to se kod de-
ce moralo povremeno da opazi od seksualne delatno-
sti bilo je shvaeno kao znak degeneracije, prerane
iskvarenosti ili kao osobita ud prirode. Meu psi-
hoanalitikim nalazima retko je koje nailo na tako
opte odbijanje i pravu bujicu srdbe, kao tvrenje
daje seksualna funkcija prisutna od poetka ivota i
da se ve u detinjstvu ispoljava u vanim pojavama.
Pri svemu tome, nijedan drugi analitiki nalaz nije
moguno tako lako i tako potpuno dokazati.
Pre nego to se upustim u procenu infantilne sek-
sualnosti, moram spomenuti jednu zabludu, u kojoj
sam se neko vreme nalazio, a koja je mogla da posta-
ne kobna za itav moj rad. Pod dejstvom moga tada-
njeg tehnikog postupka, moji pacijenti najee su
reprodukovali scene iz svoga detinjstva iji je sadraj
bio seksualno zavoenje od strane nekog odraslog. U
enskih osoba uloga zavodnika bila je skoro uvek do-
deljena ocu. Ja sam verovao ovakvim saoptenjima
i smatrao da sam u ovim doivljajima seksualnog za-
voenja u detinjstvu otkrio izvore kasnije neuroze.
Nekoliko sluajeva u kojima se ovakav odnos prema
ocu, ujaku ili starijem bratu nastavljao sve do u godi-
ne sigurnog seanja uvrstilo me je u uverenju. Ako
je neko sumnjivo vrteo glavom zbog moje lakoverno-
sti, morao sam, donekle, da priznam da je u pravu,
ali hou da navedem da je to bilo u vreme kada sam
namerno sputavao svoju kritinost, kako bih ostao
38
nepristrastan i sposoban za primanje mnogih novina
na koje sam svakodnevno nailazio. Kada sam, ipak,
morao uvideti da se ove scene zavoenja nisu nikada
desile i da su samo fantazije koje su moji pacijenti
izmislili, koje sam im, moda, i sam nametnuo, bio
sam jedno vreme zbunjen. Poverenje u moju tehniku
i njene rezultate pretrpelo je teak udar; ta ja sam
ove scene dobio tehnikim putem koji sam smatrao
korektnim, a njihov sadraj stajao je u oiglednom
odnosu prema simptomima od kojih je polo moje is-
traivanje. Kada sam se pribrao, izvukao sam iz svo-
ga iskustva ispravne zakljuke: da neurotini simp-
tomi nisu direktno vezani za stvarne doivljaje, ve
za elje u fantaziji, i da za neurozu psihika realnost
vie znai od materijalne. Ne verujem ni danas da
sam svojim pacijentima nametao, sugerisao" one
fantazije o zavoenju. Ja sam se tada prvi put sreo
sa Edipovim kompleksom, koji je kasnije imao da
dobije tako prevashodan znaaj, a koji jo nisam bio
prepoznao u tako fantastinom preruavanju. Ipak
je zavoenje u dejem dobu sauvalo svoj udeo u
etiologiji, iako u skromnijim razmerama. Zavodnici,
meutim, bili su najee starija deca.
Moja zabluda bila je slina onoj kao kada bi ne-
ko prihvatio kao istorijsku istinu legende iz rimskog
kraljevskog doba po prianjima Livija, umesto da ih
dri za ono to one jesu - samo reakcione tvorevine
protiv seanja oskudnih, verovatno ne uvek ni slav-
nih vremena i prilika. Posle rasvetljavanja zablude,
put ka studiranju infantilnog seksualnog ivota bio
39
je slobodan. Bili smo u stanju da se psihoanaliza
primeni na jednu drugu oblast nauke i da se iz nje-
nih podataka odgonetne jedan do tada nepoznat deo
biolokog zbivanja.
Seksualna funkcija postojala je od poetka, osla-
njala se najpre na ostale ivotne funkcije, a potom
se osamostaljivala; ona je imala da proe dug i kom-
plikovan razvoj dok od nje nije postalo ono to je po-
znato kao normalan seksualni ivot odraslog. Ona se
najpre ispoljavala kao delatnost itavog niza nagon-
skih komponenata, koje su bile zavisne od erogenih,
telesnih zona, pojavljivale se delimino u parovima
suprotnosti (sadizam-mazohizam, elja za gledanjem
- ekshibicionistiko zadovoljstvo), teile, nezavisno
jedna od druge, za postizanjem zadovoljstva, i svoj
objekt najee nalazile na sopstvenom telu. Ta sek-
sualna funkcija, dakle, najpre nije bila centrirana,
ve preteno autoerotina. Kasnije, pojavljivala su
se saimanja; prvi organizacioni stupanj stajao je pod
prevlau oralne komponente, sledovala mu je sadi-
sliko-analna faza, i tek kasno dostignuta trea faza
donosila je prvenstvo genitalijama, kojima je seksu-
alna funkcija stupala u slubu rasploavanja. Za vre-
me ovog razvoja, po neki udeo nagona, kao neupotre-
bljiv za ovu konanu svrhu, ostavljanje po strani, ili
je bio upravljen na drugo troenje; drugi pak delovi
skretani su od svojih ciljeva i prebaeni u genitalnu
organizaciju. Energiju seksualnih nagona, i to samo
njihovu, nazvao sam libido. Sada sam morao pretpo-
staviti da libido ne prolazi uvek neometano opisani
40
razvoj. Usled prevelike jaine pojedinih komponena-
ta, ili prevremenog doivljaja zadovoljenja, dolazi do
fiksiranja libida na odreenim mestima u razvojnom
putu. U sluaju kasnijeg potiskivanja, libido tei da
se vrati upravo ka ovim mestima (regresiju) i ba sa
tih mesta nastupie prodor prema simptomu. Kasnije
razumevanje pokazalo je jo daje lokalizacija mesta
fiksacije odluujua i za izbor neuroza, za formu u
kojoj se pojavljuje kasnija bolest.
Pored organizacije libida odvija se i proces pro-
nalaenja objekta, kome procesu je dodeljena veli-
ka uloga u duevnom ivotu. Prvi objekat ljubavi,
posle stadijuma autoerotizma. postaje za oba pola
majka, iji se organ hranjenja na poetku verovat-
no ne razlikuje od sopstvenog tela. Kasnije, ali jo
u prvim godinama detinjstva, nastaje Edipov kom-
pleks, kada deak koncentrie svoje seksualne elje
na linost majke i razvija neprijateljske impulse pro-
tiv oca kao suparnika. Na slian nain postavlja se
mala devojica, sve varijacije i posledice Edipovog
kompleksa postaju znaajne, uroena biseksualna
konstitucija izbija na videlo i uveava broj istovre-
meno prisutnih stremljenja.
4
Dobar dco vremena je
4
Dodatak iz 1935. godine: Otkria o infantilnoj seksual-
nosti bila su dobijena kod mukarca, a iz njih izvedene teorije
podeene su za muko dete. Oekivanje o potpunom paraleli-
zmu u oba pola bilo je sasvim prirodno, ali se ono pokazalo
netanim. Dalja istraivanja i rasuivanja otkrila su duboke
razlike u polnom razvoju mukarca i ene. Za malu devojicu
majka je takode prvi seksualni objekat, ali da bi dostigla cilj
normalnog razvoja, ena mora da menja ne samo seksualni
objekat, ve i vodeu genitalnu zonu. Otud proizlaze tekoe i
mogue prepreke kojih kod mukaraca nema.
41
potreban dok dete jasno ne occni razliku polova; u
ovom periodu seksualnog istraivanja dete stvara
tipine seksualne teorije koje, zavisno od nepotpu-
nosti sopstvene telesne organizacije, meaju pravo
i lano, ne uspevajui da ree probleme polnog i-
vota (zagonetku sfmge: odakle deca dolaze). Prvi
je, dakle, izbor objekta deteta - incestuozan. itav
ovde opisani razvoj protei e brzo. Najudnovatije
svojstvo ljudskog seksualnog ivota jeste njegovo
poinjanje u dva maha, sa pauzom izmeu njih. U
etvrtoj i petoj godini ivota seksualni razvoj dosti-
e svoju prvu najviu taku, onda prestaje ovo rano
rascvetavanje seksualnosti, do tada ivahna stremlje-
nja podleu potiskivanju i nastupa doba latencije
koje traje do puberteta, za koje se vreme izgrauju
reaktivne tvorevine morala, stida, odvratnosti.
5
Poi-
njanje seksualnog razvoja u dva maha izgleda da se
meu svim ivim biima javlja samo kod oveka,
ono je moda bioloki uslov njegove dispozicije ka
neurozi. Sa pubertetom, ponovo e oiveti stremlje-
nja i investiranja objekta iz ranog doba, a takoe i
oseajne veze Edipovog kompleksa. U seksualnom
ivotu puberteta meusobno se bore podsticaji ra-
nog detinjstva i prepreke iz perioda latencije. Jo
na vrhuncu infantilnog seksualnog razvoja bila je
uspostavljena neka vrsta genitalne organizacije, u
kojoj, meutim, samo muke genitalije igraju neku
5
Dodatak iz 1935. godine: Doba latencije je fizioloki
fenomen. Ali potpuni prekid u seksualnom ivotu moe biti
izazvan samo u onim kulturnim organizacijama koje su uklju-
ile u svoj plan potiskivanje infantilne seksualnosti. U veine
primitivnih ovo nije sluaj.
42
M . M
ulogu, dok su enske ostale neotkrivene (takozvani
primat falusa). Tada suprotnost polova ne znai jo
muko ili ensko, ve: u posedu penisa ili kastriran.
Kastracioni kompleks, koji se ovde nadovezuje, po-
staje pre svega znaajan za formiranje karaktera i
neuroze.
U ovom skraenom prikazivanju mojih otkria
0 seksualnom ivotu oveka prikupio sam sa raznih
strana, radi boljeg razumevanja, ono to je nastalo u
razliitim periodima, a to je objavljeno kao dopuna
ili ispravka u uzastopnim izdanjima moga rada: Tri
priloga teoriji seksualnosti. Nadam se da se iz njega
moe lako razabrati u emu se sastoji esto nagla-
avano i kritikovano proirivanje pojma seksualno-
sti. Ovo proirivanje je dvojako. Na prvom mestu,
seksualnost se oslobaa njene suvie uske poveza-
nosti sa genitalijama i postavlja se kao obuhvatnija
telesna funkcija, koja tei zadovoljstvu i koja tek
sekundarno stupa u slubu rasploavanja; na dru-
gom mestu, u seksualna uzbuenja ubrajaju se i sva
ona, samo nena i prijateljska, za koja se u govoru
upotrebljava viesmislena re ljubav". Samo to ja
mislim da ova proirivanja ne znae novine, ve po-
novno uspostavljanje pravog stanja stvari, otklanja-
nje necelishodnog suavanja pojma, na koje smo se
privoleli. Odvajanje seksualnosti od genitalija ima
prednost to nam doputa da seksualnu delatnost de-
ce i perverznih posmatramo sa istog stanovita kao
1 onu odraslih; dok je ona prva bila do sada potpuno
zanemarena, druga je bila prihvaena bez razume-
43
vanja, sa moralnim negodovanjem. Psihoanalitiko
shvatanje objanjava i najudnovatije i najodvratni-
je kao ispoljavanje parcijalnih seksualnih nagona ko-
ji su se otrgli od genitalnog primata i, kao u prvobit-
no doba razvoja libida, samostalno trae postizanje
zadovoljstva. Najvanija meu ovim perverzijama,
homoseksualnost, jedva zasluuje ovo ime. Ona se
svodi na konstitucionalnu biseksualnost i naknadno
delovanje falusnog primata; psihoanaliza moe da u
svakom dokae deli homoseksualnog izbora objek-
ta. Kada je dete nazvano polimorfno perverznim",
to je samo bilo opisivanje izrazima koji su najvie
u upotrebi; ovim nije htela da se izrazi moralna pro-
cena. Takvo izricanje sudova o vrednosti uopte je
strano psihoanalizi.
Drugo prividno proirivanje pojma opravdano
je upuivanjem na psihoanalitika istraivanja koja
pokazuju da su sva ova nena oseanja prvobitno
predstavljala stremljenja pune seksualnosti, koja su
onda ,,u odnosu na cilj bila spreena" ili sublimi-
rana". Na ovoj mogunosti uplivisanja i skretanja
seksualnog nagona poiva i njegovo korienje za
raznovrsna kulturna ostvarenja, kojima oni daju naj-
znaajnije doprinose.
Iznenaujua otkria o seksualnosti deteta bila
su najpre steena analizom odraslih osoba, ali su ka-
snije, otprilike od 1908. godine, mogla biti potvre-
na, do u detalje i u dovoljnoj meri, putem direktnih
posmatranja na deci. Zaista je toliko Iako uveriti se
u stalnu seksualnu delatnost dece da se ovek mo-
44
ra u udu pitati kako su ljudi uspeli da ove injeni-
ce previde i da tako dugo odre eljenu legendu o
aseksualnom detinjstvu. Ovo mora da stoji u vezi
sa amnezijom veine odraslih u odnosu na njihovo
sopstveno detinjstvo.
45
IV
Osnovni sastavni elementi psihoanalitikog
uenja jesu uenje o otporu i potiskivanju, o nesve-
snom, o etiolokom znaaju seksualnog ivota i o
vanosti doivljaja u detinjstvu. alim to sam ovde
mogao da opiem samo pojedine fenomene, a ne i
iz ega su sastavljeni, niti kako jedni u druge zahva-
taju. Vreme je sada da se posvetimo promenama do
kojih je postepeno dolazilo u tehnici analitikog po-
stupka.
Najpre praktikovano savlaivanje otpora putem
saletanja i uveravanja bilo je neophodno da bi leka-
ru omoguilo prvu orijentaciju u onome to ima da
oekuje. Ali je ovo za trajno primenjivanje bilo su-
vie naporno za obe strane i ini se da nije bilo bez
izvesnih lako uoljivih smetnji. Ta metoda, dakle,
bila je zamenjena jednom drugom, koja je u izve-
snom smislu bila njena suprotnost. Umesto da se
pacijenti nagone da neto kau o odreenoj temi,
sada se podstiu da se prepuste slobodnim asocija-
cijama", to znai da kau sve to im pada na pamet,
ako se uzdravaju od svake svesne, usmerene pred-
stave. Pacijent samo mora da se obavee da zaista
sve i saopti to proizie iz njegovog samoopaanja
i da ne popusti kritikim prigovorima koji bi hteli
46
da uklone pojedine pomisli, sa motivacijom da oni
nisu dovoljno vani, da nisu na svome mestu ili da
su uopte potpuno besmisleni. Zahtevanje iskreno-
sti u saoptavanjima nije trebalo naroito ponavljati,
ona je bila preduslov analitikog teenja. Moe da
izgleda udno to se oekivalo da e ovaj postupak
slobodnih asocijacija, uz pridravanje osnovnog psi-
hoanalitikog pravila, dovesti svesti materijal koji
je potisnut i koji se, putem otpora, dri daleko od
svesti. Jedino se mora uzeti u obzir da slobodne aso-
cijacije nisu uistinu slobodne. Pacijent ostaje pod
uticajem analitike situacije i kad njegova misaona
delatnost nije upravljena na odreenu temu. Moe
se s pravom pretpostaviti da mu nee nita drugo
padati na pamet osim onoga to stoji u vezi sa ovom
situacijom. Njegov otpor protiv reprodukovanja po-
tisnutog ispoljie se sada na dva razna naina. U
prvom redu, putem kritikih prigovora, na koje je
upravljeno psihoanalitiko osnovno pravilo.
Ako on savlada, pridravajui se pravila, ova-
kva uzdravanja u saoptavanju, onda e otpor pro-
nai jedan drugi izraz. Otporu e uspeti da se pro-
bije na taj nain to analiziranom licu nee nikad
pasti na pamet ono sto je potisnuto, ve samo neto
to mu je slino, kao neka aluzija i sto je vei otpor,
utoliko e se vie udaljavati od onoga to se stvarno
trai - surogat namenjen saoptenju. Analitiar koji
pribrano, ali bez naprezanja slua i koji je putem ste-
enog iskustva uglavnom pripremljen na ono to e
doi, u mogunosti je da na dva naina proceni ma-
47
terijal koji mu pacijent iznosi. Ili uspeva, pri malom
otporu, da sam iz nagovetaja odgonetne ono to je
potisnuto, ili moe, u sluaju jaeg otpora, da prepo-
zna prirodu tog otpora na osnovu misli pacijenta ko-
je izgleda da se udaljuju od teme, i da je ovome sa-
opti. Otkrivanje otpora je, meutim, prvi korak ka
njegovom savlaivanju. Tako u okviru analitikog
rada nastaje vetina tumaenja, ije uspeno sprovo-
enje zahteva takta i vebe, to nije teko nauiti.
Metoda slobodnih asocijacija ima veliku prednost
nad onom prethodnom i to ne samo zbog utede u
naprezanju. Ona analizirano lice izlae u najmanjoj
mogunoj meri prinudi, ne gubi nikad kontakt sa re-
alnom sadanjicom, prua najopsenije jemstvo da
se nee prevideti nijedan momenat u strukturi neu-
roze i da se nee nita u nju uneti od sopstvenog
oekivanja. U njoj se uglavnom preputa pacijentu
da odredi tok analize i raspored materijala, otud po-
staje nemoguna sistematska obrada pojedinanih
simptoma i kompleksa. Upravo suprotno razvoju u
hipnotikom ili podstrekivakom postupku, saznaje
se ono to je povezano jedno s drugim u razliita
vremena i na razliitim etapama leenja. Za nekog
sluaoca - koji u stvarnosti ne sme da postoji - anali-
tiko leenje bilo bi zbog ovoga sasvim nejasno.
Druga prednost te metode je to ona u stvari ni-
kada ne mora da izneveri. Teorijski mora uvek biti
moguno da se ima neka pomisao, ako se otklone
prigovori u pogledu svojstva ovih pomisli. Ipak se
ovakvo izneveravanje redovno pojavljuje u jednom
48
sluaju, ali ba usled ove pojedinanosti moguno
je i ovakav sluaj protumaiti.
Pribliavam se opisivanju momenta koji dopri-
nosi jedno bitno svojstvo slici analize i koji sme da
polae pravo na veliko tehniko i teorijsko znaenje.
U svakom analitikom leenju uspostavlja se. bez
meanja lekara, intenzivan oseajni odnos pacijenta
prema linosti analitiara, za koji realne prilike ne
pruaju nikakvo objanjenje. Ovaj odnos je pozitiv-
ne ili negativne prirode, varira od strasne, sasvim
ulne zaljubljenosti do ekstremnog izraza odbija-
nja, ogorenosti i mrnje. Nazvan skraeno prenos
uspostavlja se kod pacijenta uskoro na mesto elje
za izleenjem i postaje, ako je nean i inneren, nosi-
lac lckarevog uticaja, i aktivna opruga zajednikog
analitikog rada. Kasnije, kada je strastan ili se pre-
obrati u neprijateljski, postane glavno orue otpora.
Tada se takoe deava da on paralie delatnost slo-
bodnih asocijacija pacijenta i ugroava uspeh lee-
nja. Bilo bi, meutim, besmisleno eleti ga izbei;
analiza bez prenosa je nemoguna. Ne treba misliti
da analiza stvara prenos i da se ovaj pojavljuje sa-
mo u njoj. Analiza samo otkriva i izoluje prenos.
On je opte ljudski fenomen, odluuje o uspehu u
svakom lekarskom uplivu, on je uopte odluujui
u jedne osobe u odnosu prema njenoj okolini. Nije
teko u njemu prepoznati onaj isti dinamiki faktor
koji je hipnotiar nazvao sugestibilnost, koji je nosi-
lac hipnotikog raporta, ija je nepredvidljivost bila
predmet albe i katartike metode. Tamo gde ova
49
sklonost prema oseajnom prenosu nedostaje ili je
postala izrazito negativna, kao u demencije prekoks
i paranoji, otpada i mogunost psihikog uticaja na
bolesnika.
Sasvim je ispravno da se i psihoanaliza koristi
sugestijom, kao i ostale psihoterapeutske metode.
Razlika je, meutim, to se ovde ne preputa odluka
o terapeutskom uspehu sugestiji ili prenosu. Napro-
tiv, ona se koristi da bi bolesnika podstaknula na
ostvarivanje psihikog rada - savlaivanju njegovih
otpora u prenosu - to predstavlja trajnu promenu
duevne ekonomike. Uz pomo analitiara, bole-
snik e postati svestan prenosa koji se razreava,
time to emo ga uveriti da on svojim ponaanjem
za vreme prenosa ponovo doivljava oseajne od-
nose koji potiu od njegovih najranijih investicija
objekata, iz potisnutog perioda njegovog detinjstva.
Ovakvim obrtom, od najjaeg oruja otpora, prenos
postaje najbolji instrument analitikog leenja. Pri
svemu tome, njegovo primenjivanje ostaje najtei i
najvaniji deo analitike tehnike.
Uz pomo postupka slobodnih asocijacija i ve-
tine tumaenja, koja se na ovaj nadovezuje, psihoa-
naliza je ostvarila podvig koji prividno nije bio prak-
tino znaajan, ali koji je u stvari morao da dovede
jednom potpuno novom stavu i proceni u naunom
radu. Postalo je mogue dokazati da snovi imaju
smisla, kao i da im se otkrije znaenje. Snovi su jo
u klasinoj starini bili visoko cenjeni kao predska-
zivanje budunosti; moderna nauka nije nita htela
50
da zna o snovima, prepustila ih je praznoverju, pro-
glaavala ih je za prosto telesni" akt, za neku vrstu
trzaja inae usnulog duevnog ivota. Da e neko
koje obavio ozbiljan nauni rad moi da istupi kao
tuma snova", izgledalo je iskljueno. Ako se, me-
utim, ne osvremo na takvu osudu snova, ve ih ob-
raujemo kao neki neshvaeni neurotini simptom,
kao sumanutu ili prinudnu ideju, ne obazirui se na
njegov prividni sadraj i stvarajui od njegove poje-
dinane slike objekte slobodnih asocijacija, tada do-
spevamo do drugaijeg rezultata. Preko brojnih slo-
bodnih asocijacija snevaa postizalo se poznavanje
jedne misaone tvorevine koja vie nije mogla biti
nazvana apsurdnom ili zbrkanom, koja je odgovara-
la potpunom psihikom ostvarenju i od koje je ma-
nifestan san predstavljao samo izmenjen, skraen i
pogreno shvaen prevod, ponajee prevod u vi-
zuelnim slikama. Ove latentne misli sna sadravale
su njegov smisao, a njegov manifestni sadraj bio
je samo obmana, fasada, na koju se dodue mogla
nadovezati asocijacija, ali ne i tumaenje.
Ali sad je trebalo odgovoriti na itav niz pita-
nja, meu kojima su kao najvaniji bila: da li postoji
neki motiv koji formira san, pod kojim bi se uslovi-
ma moglo odvijati ovo formiranje, kojim putevima
se dogaa preinaavanje neke misli sna, uvek pune
znaenja, u esto besmisleni san itd. U mojoj knjizi
Tumaenje snova, iz 1900, pokuao sam da resim
sve ove probleme. Ovde se moe izneti samo naj-
krai izvod iz ovih istraivanja: Kada se istrauju
51
latentno misli sna, do kojih se dolo njegovom anali-
zom, nailazi se na jednu medu njima koja se otro iz-
dvaja od ostalih, razumljivih i snevau dobro pozna-
tih. One ostale, ostaci su budnog ivota; meutim, u
onoj pojedinanoj misli prepoznaje se elja, koja je
esto vrlo neprilina, koja je strana budnom ivotu
snevaa i koju on, stoga, zauen ili razgnevljen,
porie. Taj impuls je ono to u stvari formira san, od
njega potie energija za produkovanje sna, pri emu
se posluio ostacima dana kao materijalom; ovako
nastali san predstavlja za impuls situaciju zadovolja-
vanja, on je ispunjenje elje. Ovaj proces ne bi bio
mogu kada ga ne bi potpomagalo neto to je u pri-
rodi samog spavanja. Psihiki preduslov spavanja
je orijentacija Ja na elju za spavanjem i povlaenje
investicija od svih ivotnih interesovanja; kako je
istovremeno zatvoren pristup motilitetu, Ja moe da
smanji utroak sa kojim inae odrava na snazi po-
tiskivanje. Ovim nonim poputanjem potiskivanja
koristi se nesvesni impuls da bi sa snom prodro u
svest. Otpor potiskivanja Ega nije, meutim, ni u
snu otklonjen, ve samo smanjen. Jedan njegov deo
zaostaje kao cenzura sna i zabranjuje nesvesnim im-
pulsima elja da se ispolje u formi koja bi im u stva-
ri odgovarala. Usled strogosti cenzure sna, latentne
misli sna moraju da se podvrgnu preinaavanjima i
slabljenjima, koji ine da se zabranjeni smisao sna
ne moe poznati. Ovo je objanjenje za izopaenje
sna, kojem manifestni san duguje svoj najupadljivi-
ji karakter. Otud opravdanost stava: Sanje (prerue-
52
no) ispunjenje neke (potisnute) elje. Sada ve vidi-
mo da je san sazdan kao i neurotini simptom, on je
kompromisna tvorevina izmeu zahteva potisnutog
nagonskog impulsa i otpora jedne snage koja u Ja
sprovodi cenzuru. Usled istog postanka, on je isto
toliko nerazumljiv kao i simptom, i u istoj meri izi-
skuje tumaenje. Lako je otkriti optu funkciju sne-
vanja. Ono slui tome da izvesnim nainom umiriva-
nja otkloni spoljanje ili unutranje nadraaje koji
bi navodili na buenje i da na taj nain obezbedi
neometano spavanje. Spoljanji nadraaj se otkla-
nja na taj nain to se drugaije tumai i utkiva u ne-
ku bezazlenu situaciju; sneva proputa unutranji
nadraaj nagonskog proliteva, doputajui mu zado-
voljenje putem sna, ali samo dotle dok se latentne
misli sna podvrgavaju kontroli od strane cenzure.
Meutim, ako ova opasnost zapreti i san postane su-
vie jasan, sneva ga prekida i budi se uplaen (stra-
ni snovi). Isto ovako izneveravanje funkcije sna
nastupa onda kada je spoljanji nadraaj tako jak da
se vie ne moe otkloniti (san koji budi). Proces ko-
ji pod sadejstvom cenzure sna preinaava latentne
misli u manifestan sadraj sna nazvao sam rad sna.
On se sastoji u osobenom obraivanju presvesnog
misaonog materijala, ije sastavne dolove zgunja-
va, njegove psihike akcente pomera, celinu potom
preobraa u vizuelne slike i dramatizuje, i na kraju
biva dopunjen sekundarnom obradom, koja se po-
greno shvata. Rad sna je odlian primer zbivanja u
dubljim, nesvesnim slojevima duevnog ivota, ko-
53
ji se znatno razlikuje od nama poznatih, normalnih
misaonih procesa. On iznosi na videlo izvestan broj
arhainih crta, na primer primenu ovde preteno sek-
sualne simbolike, na koju se onda nailo i u drugim
oblastima duhovne delatnosti. Poto se nesvesna na-
gonska pobuna sna povezuje sa ostatkom dana, ne-
kim nereenim interesovanjem izjave, ona pribavlja
snu koji oblikuje dvostruku vrednost za analitiki
rad. San koji se tumai javlja se, sjedne strane, kao
ispunjenje potisnute elje, s druge strane, on moe,
nastavivi predsvesnu misaonu delatnost dana i ispu-
nivi sebe proizvoljnim sadrajem, da izrazi, neku
nameru, opomenu, rasuivanje i ponovo ispunjenje
elje. Analiza se koristi snom u oba pravca, kako
za upoznavanje svesnih, tako i nesvesnih zbivanja
analizirane osobe. Ona izvlai prednost iz okolno-
sti daj e snu pristupaan zaboravljeni materijal iz
detinjstva, tako da se, u vezi sa tumaenjem snova,
ponajee savladava infantilna amnezija. San ovde
obavlja jedan deo procesa koji je ranije bio odreen
hipnozi. U vezi s tim, ja nisam nikada tvrdio, to mi
se esto pripisuje, da svi snovi imaju seksualni sadr-
aj, ili da se svode na seksualne nagonske snage. La-
ko je uvideti da glad, e i potreba za pranjenjem,
stvaraju isto tako snove zadovoljavanja neke potre-
be kao bilo koja potisnuta seksualna ili egoistina
pobuda. Za ispravnost nae teorije o snu, mala deca
pruaju zgodnu probu. Ovde, gde razliiti psihiki
sistemi jo nisu otro podvojeni, potiskivanja jo ni-
su dublje izgraena, doznaje se esto o snovima ko-
54
Mr
ji nisu nita drugo do sasvim jasno ispunjenje neke
elje koja je preostala od dana. Pod uticajem neke
imperativne potrebe, mogu i odrasli da produkuju
ovakve snove infantilnog tipa.
6
Slino tumaenju snova, analiza se koristi i stu-
dijom tako estih, malih omaki i simptomatskih
radnji ljudi kojima sam posvetio istraivanje i obja-
vio ih najpre 1904. kao knjigu: Psihopatologija sva-
kodnevnog ivota. Sadraj ovog mnogo itanog de-
la prua dokaza da ovi fenomeni nisu nikakve sluaj-
nosti, da oni izlaze iz okvira fiziolokih objanjenja,
da imaju smisla, da se mogu tumaiti i da dozvolja-
vaju zakljuak o postojanju spreenih ili potisnutih
pobuda i namera. Dominantna vrednost tumaenja
snova, kao i one studije, nije u pomoi koju pozajm-
ljuje analitikom radu, ve u jednom drugom njiho-
vom svojstvu. Do sada se psihoanaliza bavila samo
ralanjavanjem patolokih fenomena i esto je za
njihovo objanjenje morala da ini pretpostavke iji
domet nije bio u srazmeri sa vanou materijala ko-
ji se obraivao. Ali san koga se ona tada latila nije
bio neki bolesni simptom, ve fenomen normalnog
duevnog ivota koji je mogao da se pojavi kod sva-
kog zdravog oveka. Ako je san isto tako sagraen
kao i simptom, ako njegovo objanjenje zahteva
iste pretpostavke, i to one o potiskivanju nagonskih
" Dodatak iz 1935. godine: Ako se uzme u obzir tako e-
sti neuspeh funkcije sna. moe se san pogodno okarakterisati
kao pokuaj ispunjenja elje. Ostaje neopovrgnuta stara defi-
nicija, koju je dao Aristotel, da je san duevni ivot za vreme
spavanja. Ima svoga razloga da mojoj knjizi nisam dao naslov
"San", ve Tumaenje sna.
55
MW .
prohtcva, o surogatnim i kompromisnim tvorevina-
ma, razliitim psihikim sistemima rasporeivanja
svesnog i nesvesnog, tada psihoanaliza nije vie
pomona nauka psihopatologije, ve, naprotiv, zae-
tak jedne nove i temeljnije nauke o duevnom ivo-
tu, koja postaje takode neophodna i za razumevanje
normalnog. Onda se njene pretpostavke i rezultati
smeju prenositi na druge oblasti duevnog i duhov-
nog zbivanja; otvoren joj je put u daljinu, u zaintere-
sovanost za svet.
56
Prekidam prikazivanje unutranjeg razvoja psi-
hoanalize da bih se okrenuo njenoj spoljanjoj sud-
bini. Ono to sam do sada saoptio o njenim postig-
nuima bio je uglavnom uspeh moga rada, ali u vezi
s tim pomenuo sam i kasnije rezultate, ne odeljujui
priloge mojih uenika i pristalica od sopstvenih.
Vie od jedne decenije posle odvajanja od Bro-
jera, nisam imao nijednog pristalicu. Stajao sam pot-
puno izolovan. U Beu su me izbegavali, inostran-
stvo me nije poznavalo. Tumaenje snova iz 1900.
bilo je jedva reterisano u strunim asopisima. U
lanku Prilog istoriji psihoanalitikog pokreta saop-
tio sam kao primer, za stav psihijatrijskih krugova
u Beu, razgovor sa jednim asistentom koji je napi-
sao knjigu protiv moga uenja, ali Tumaenje snova
nije proitao. Rekli su mu na klinici da nju ne vredi
itati. Dotini asistent, koji je od tada postao ekstra-
ordinarius, dopustio je sebi da pokrene sadraj onog
razgovora i uopte da dovede u pitanje verodostoj-
nost moga seanja. Ja ostajem pri svakoj rei svoga
tadanjeg izvetaja.
Kada sam razumeo sa kakvim sam se nunosti-
ma sukobio, moja osetljivost je brzo oslabila. Poste-
peno je i izolaciji doao kraj. Najpre se u Beu sa-
57
kupio oko mene mali krug uenika; posle 1906, do-
znalo se da se za psihoanalizu ivo interesuju ciriki
psihijatri E. Blojler (E. Bleuler), njegov asistent K.
G. Jung (C. G. Jung) i ostali. Uspostavili su se lini
odnosi, na Uskrs 1908. sastali su se prijatelji te mla-
de nauke u Salcburgu, dogovorili se o redovnim po-
navljanjima ovakvih privatnih kongresa i pokretanju
jednog asopisa, koji je, pod naslovom Godinjak za
psihoanalitika i psihopatoloka istraivanja, redigo-
vao Jung. Izdavai smo bili Blojler i ja; izbijanjem
svetskog rata, on je prestao da izlazi. Istovremeno sa
prikljuenjem vajcaraca, probudilo se interesovanje
za psihoanalizu svuda i u Nemakoj, ona je postala
predmet brojnih literarnih izjava i ivih diskusija na
naunim kongresima. Prijem nije bio nigde prijatelj-
ski ili blagonaklon. Posle sasvim kratkog upoznava-
nja sa psihoanalizom, nemaka nauka ju je jednodu-
no odbacila.
Naravno, ja ne mogu ni danas znati kakav e
biti konani sud potomstva o vrednosti psihoanali-
ze za psihijatriju, psihologiju i duhovne nauke uop-
te. Ali mislim, kada faza koju smo proiveli nade
jednom svoga istoriara, ovaj e morati da prizna
da dranje tadanjih predstavnika nemake nauke
nije bilo pohvalno za nju. Pri tome se ne pozivam
na injenicu odbijanja ili na odlunost sa kojom je
ono izvedeno; ijedno i drugo bilo je lako razumeti,
odgovaralo je oekivanjima i bar nije moglo da ba-
ci nikakvu senku na karakter protivnika. Ali nema
nikakvog izvinjenja za meru oholosti i nesavesnog
58
preziranja logike, za grubost i neukusnost napada.
Moe mi se zameriti da je detinjasto i posle petnaest
godina davati maha ovakvoj osetljivosti; ja to i ne
bih inio kada ne bih imao jo neto drugo da do-
dam. Godinama kasnije, kada se za vreme svetskog
rata podigao itav hor neprijatelja protiv nemake
nacije, prebacujui joj varvarstvo, u kome se stie
i sve to je pomenuto, oveka je duboko zabolelo
to se na osnovu sopstvenog iskustva ovome nije
moglo protivureiti.
Jedan od protivnika glasno se hvalio da on zabra-
njuje svoj im pacijentima da govore o seksualnim stva-
rima, izvlaei oevidno iz. ove tehnike pravo da sudi
octiolokoj ulozi seksualnosti u neuroza. Nezavisno
od afektivnih otpora, koji se prema psihoanalitikoj
teoriji lako objanjavaju, tako da se ne moemo nai
u zabludi, ini mi se da glavna prepreka za razume-
vanje lei u okolnosti to su protivnici sagledali u psi-
hoanalizi produkt moje spekulativne fantazije, a nisu
hteli da veruju u dug, strpljiv rad bez predrasuda, ko-
ji je bio utroen za njeno izgraivanje. Poto analiza,
po njihovom miljenju, nije imala nita zajedniko
sa posmatranjem i iskustvom, smatrali su da imaju
pravo da je odbace bez sopstvenog iskustva. Drugi,
koji nisu bili toliko uvereni, ponavljali su klasini
manevar otpora: ne zagledati u mikroskop, da se u
njemu ne bi vidclo ono to se porie. Uopte je ud-
no kako se veina ljudi nekorektno ponaa kada su u
nekoj stvari upueni na sopstveni sud. Godinama, pa
jo i danas, sluam od dobronamernih" kritiara ka-
59
koje u mnogo emu psihoanaliza u pravu, ali da od
te take, poinje njeno preterivanje, njeno neoprav-
dano uoptavanje. Pri tome znam da nije nita tee
nego odluiti o jednom ovakvom razgranienju i da
su sami kritiari, do pre nekoliko dana ili nedelja, bi-
li potpuno neupueni u stvar.
Zvanina anatema protivu psihoanalize imala
je za posledicu da su se analitiari tenje zbili. Na
drugom kongresu u Nirnbergu, 1910, na predlog S.
Fercncija (S. Ferenczi), organizovano je Internaci-
onalno psihoanalitiko drutvo", koje se podelilo u
pojedinane, lokalne grupe i stajalo pod vodstvom
jednog predsednika. Ovo drutvo preivelo je svet-
ski rat, ono postoji jo i danas i obuhvata grupe u
Beu, Berlinu, Budimpeti, Cirihu, Londonu, Holan-
diji, Njujorku, Pan-Amcrika, Moskvi i Kalkuti. Za
prvog predsednika predloio sam C. G. Junga; to je
bio vrlo nesrean potez, kako se kasnije ispostavilo.
Psihoanaliza je stekla tada i drugi asopis. Central-
ni asopis za psihoanalizu, koji su redigovali Adler
i tekel (Stekel), uskoro potom i trei, Imago, koji
su ureivali nelekari H. Saks (H. Sachs) i O. Ran-
ke, za primenu analize na duhovne nauke. Uskoro
potom Blojler je objavio svoju raspravu u odbranu
psihoanalize (Frojelova psihoanaliza, 1910). Ma ko-
liko bilo prijatno to su u polemici doli najzad do
rei pravednost i potena logika, ipak me Blojlerov
rad nije mogao potpuno zadovoljiti. Taj rad je su-
vie teio da izgleda nepristrastan; nije bila sluaj-
nost to se upravo njegovom autoru ima da zahvali
60
uvoenje ragocenog pojma ambivalencije u nau
nauku. U kasnij-im lancima Blojler se tako odboj-
no drao prema analitikoj nauci, posumnjao u tako
bitne njene delove ili ih odbacio, da sam se ja u u-
du pitao ta on jo uopte priznaje. Pa ipak, i kasni-
je, on je ne samo davao najsrdanije izjave u prilog
dubinske psihologije", ve je na njoj zasnovao i
svoje grandiozno prikazivanje izofrenije. Blojler.
uostalom, nije dugo ostao u Internacionalnom psi-
hoanalitikom drutvu", ve ga je napustio usled
nesuglasica sa Jungom. tako da je analiza izgubila
Burgheleli".
Zvanini otpor nije mogao zadrati irenje psi-
hoanalize, bilo u Nemakoj, ili u drugim zemljama.
Ja sam na drugom mestu (Prilog is toriji psihoanali-
tikog pokreta) pratio etape njenog napredovanja, i
onde pomenuo takode ljude koji su se istakli kao nje-
ni predstavnici. 1909. godine, Junga i mene pozvao
je G. Stenli Hol (G. Stanley Holl) u Ameriku, da na
Klark univerzitetu, Vbrester (Worcester). Mas., iji
je predsednik bio, povodom proslave vadesetogoi-
njice osnivanja ove ustanove, drimo neelju dana
predavanja (na nemakom jeziku). Hol je s pravom
bio vien psiholog i pedagog, koji je psihoanalizu
ve godinama bio ukljuio u svoju nastavu; bilo je
neeg u njemu od kraljotvorca", kome se dopadalo
da postavlja i ponovo skida autoritete. Tamo smo
sreli Dems Putnama (James Putnam), neurologa sa
Harvarda, koji se uprkos svoje starosti oduevio psi-
hoanalizom i za nju zaloio itavom svojom suida
61
potovanom linou, i to za njenu kulturnu vred-
nost i istotu njenih namera. Ono to nam je smetalo
kod ovog izvanrednog oveka, koji je, kao reakcija
na njegovu prinudno neurotinu dispoziciju bio pre-
teno etiki orijentisan, bilo je oekivanje da se psi-
hoanaliza prikljui nekom odreenom filozofskom
sistemu i stavi u slubu moralnih stremljenja. I sa-
stanak sa filozofom Viljemom Demsom (Wiliam
James) ostavio je na mene trajan utisak. Ne mogu
zaboraviti malu scenu kada je pri jednoj etnji na-
glo zastao, predao mi svoju torbu i zamolio me da
poem napred, s tim to e me stii im se zavri
napad angine pektoris koji se pribliavao. Umro je
godinu dana kasnije od srca; ja sam od tada uvck e-
leo slinu neustraivost pred licem bliske smrti.
Bilo mi je tada pedeset i tri godine, oseao sam
se mladalaki i zdrav, a kratki boravak u Novom Sve-
tu ojaao je moje samopouzdanje; u Evropi sam se
oseao kao prognan, ovde, video sam da sam bio pri-
mljen od najboljih kao njima ravan. Kada sam u Vor-
esteru stupio na katedru da bih odrao mojih Pet
predavanja iz psihoanalize", bilo je to kao ostvare-
nje nekog neverovatnog dnevnog sna. Psihoanaliza
nije, dakle, vie bila nikakva sumanuta tvorevina,
ona je postala punovredni deo realnosti. Od vreme-
na nae posete, ona vie nije izgubila tlo u Americi,
medu laicima je izvanredno popularna, a priznata
je od mnogih zvaninih psihijatara kao znaajan sa-
stavni deo nastave. Na alost, ona je tamo doivela
i mnoga razvodnjavanja. Izvesne zloupotrebe, koje
62
sa njome nemaju nieg zajednikog, koriste se nje-
nim imenom, a nedostaju prilike za temeljnije usavr-
avanje u tehnici i teoriji. Ona se u Americi sudara
i sa biheviorizmom, koji se u svojoj naivnosti hvali
daje psiholoki problem sasvim iskljuio.
U Evropi su se u godinama 1911-1913. otpadi-
la od psihoanalize dva pokreta, koje su vodile osobe
koje su do tada igrale vidnu ulogu u mladoj nauci,
i to Alfred Adler i C. G. Jung. Oba pokreta izgleda-
la su zaista veoma opasna i brzo su zadobila veliki
broj pristalica. Ova njihova snaga nije proizlazila
iz sopstvenog sadraja, ve od iskuenja da se iz-
begnu oni rezultati psihoanalize koji su smatrani za
nepriline, iako se vie nije poricao njen stvarni ma-
terijal. Jung je pokuao da analitike injenice preo-
krene u apstraktno, bezlino, neistorijsko, nadajui
se da e ovako izbei ocenjivanje infantilne seksu-
alnosti i Edipovog kompleksa, kao i nunosti deje
analize. Adler se, izgleda, jo vie udaljio od psihoa-
nalize, odbacio je uopte znaaj seksualnosti, svode-
i formiranje karaktera, kao i neuroze, iskljuivo na
tenju za moi i njihovu potrebu za kompenzacijom
njihove konstitucionalne manje vrednosti, odbacuju-
i sve nove tekovine psihoanalize. Ipak je ovo stoje
on odbacio izvojevalo sebi mesto u njegovom zatvo-
renom sistemu, samo pod drugim imenom; njegov
muki protest" nije nita drugo nego neopravdano
seksualizovano potiskivanje. Kritika je oba jeretika
primila sa velikom naklonou; mogao sam samo
da postignem to da se Adler i Jung odreknu da nazo-
63
MW .
..: svoje uenje psihoanalizom". Danas, posle jed-
ne decenije, moe se konstatovati da oba pokuaja
nisu nanela tete psihoanalizi.
Kada je neka zajednica zasnovana na saglasno-
sti u pogledu nekih osnovnih pojmova, postaje razu-
mljivo da se iz. nje izluuju oni koji su napustili ovo
zajedniko tlo. esto se, ipak, pripisivalo mojoj in-
toleranciji otpadnitvo ranijih uenika, ili je u tome
sagledan izraz neke moje naroite kobne sudbine.
Nasuprot ovome, dovoljno je ukazati na to da se u
odnosu na one koji su me napustili, kao Jung, Adler,
tekel i manji broj drugih, nalazi veliki broj osoba,
kao Abraham, Ajtingon (Hitingon), Ferenci, Rank,
Dons (Jones), Bril (Brill), Saks, svetenik Pf ister,
van Finden, Rajk (Reik) i drugi, koji su mi ve pre-
ko petnaest godina privreni vernom saradnjom, a
najee i nepomuenim prijateljstvom. Pomenuo
sam samo najstarije medu mojim uenicima, koji su
ve stvorili sebi poznato ime u psihoanatilikoj lite-
raturi, izostavljanje ostalih ne treba nikako da znai
njihovo zapostavljanje, jer se upravo medu mladi-
ma i onima koji su kasnije pridoli nalaze talenti u
koje se moe polagati velika nada. Samo, za sebe
smem da kaem da neko koje intolerantan i obuzet
idejom o svojoj nepogreivosti nikada ne bi mogao
da privee za sebe tako veliki broj duhovno znaaj-
nih osoba, pogotovu ako nije raspolagao veim bro-
jem praktinih primamljivosti nego ja.
Svetski rat, koji je razorio tolike druge organiza-
cije, nije mogao da nakodi naoj Internacionali".
64
Prvi sastanak posle rata odranje u Hagu, 1920, na
neutralnom tlu. Bilo je dirljivo na kakav se nain
holandsko gostoprimstvo staralo o izgladnelim i osi-
romaenim ljudima iz Srednje Evrope; desilo se ta-
da, koliko ja znam prvi put, da u jednom razorenom
svetu, Englezi i Nemci, sednu prijateljski za isti sto
iz naunog interesovanja. Rat je ak i u Nemakoj,
kao i u zapadnim zemljama, poveao interesovanje
za psihoanalizu. Posmatranje ratnih neurotiara
najzad je lekarima otvorilo oi o znaaju psihoge-
neze za neurotine smetnje; neke nae psiholoke
koncepcije, dobit od bolesti" na primer, bekstvo
u bolest", postale su brzo popularne. Na poslednji
kongres pred slom, u Budimpeti 1918, savezne vla-
de srednjih sila uputile su zvanine predstavnike, ko-
ji su odobrili osnivanje psihoanalitikih stacionara
za leenje ratnih neurotiara. Do ovoga, meutim,
nije vie dolo. 1 dalekoseni planovi jednog od na-
ih najboljih lanova, dr Antona fon Frojnda (Anton
von Freund), koji je hteo da u Budimpeti osnuje
centralu za analitiko uenje i terapiju, propali su
zbog politikog preokreta koji je uskoro nastupio,
kao i zbog rane smrti ovog nezamenljivog ove-
ka. Jedan deo njegovih namera ostvario je kasnije
Maks Ajtingon, kada je u Berlinu 1920. osnovao psi-
hoanalitiku polikliniku. Za vreme kratkog trajanja
boljevistike vlade u Maarskoj, Ferenci je mogao
da razvije uspenu nastavniku delatnost na Univer-
zitetu, kao zvanini predstavnik psihoanalize. Posle
rata dopalo se naim protivnicima da objave kako je
65
iskustvo pruilo odluujui argument protiv isprav-
nosti analitikih tvrenja. Ratne neuroze pruile su,
navodno, dokaz za izlinost seksualnih momenata u
etiologiji neurotinih poremeaja. Ovo je meutim
bio lakomislen i preuranjen trijumf. Jer, sjedne stra-
ne, niko nije mogao da sprovede temeljnu analizu ne-
kog sluaja ratne neuroze, nita se, dakle, nije sigur-
no znalo o njihovoj motivisanosti, pa se iz ovakvog
neznanja nije smeo izvlaiti bilo kakav zakljuak.
S druge strane, psihoanaliza je ve davno ostvarila
pojam narcizma i narcistike neuroze, iji je sadr-
aj, privezanost libida za sopstveno Ja, umesto za
objekat. To, dakle, znai da se psihoanalizi obino
zameralo da je pojam seksualnosti neopravdano pro-
irila; kada je, meutim, u polemici to bilo zgodno,
zaboravljalo se na ovu njenu greku i ponovo joj se
prebacivala seksualnost u najuem smislu.
Ako izuzmemo katartiku predistoriju, za me-
ne se istorija psihoanalize deli u dva razdoblja. To-
kom prvog, bio sam usamljen i sve sam poslove
morao sam da obavljam; ovako je bilo od 1895/96.
do 1906. ili 1907. U drugom razdoblju, od tada do
dananjih dana, prilozi mojih uenika i saradnika
postajali su sve znaajniji, tako da sada, tekom bo-
leu opomenut na bliski kraj, mogu sa unutranjim
mirom da mislim na prestanak sopstvene delatnosti.
Upravo zato se iskljuuje da bih u ovoj Autobiogra-
fiji mogao da sa istom opirnou obradim napretke
psihoanalize tokom drugog razdoblja, kao to sam
to uinio u odnosu na njeno postepeno izgraivanje
66
tokom prvog razdoblja, koji je bio ispunjen jedino
mojom delatnou. Oseam da jedino imam pravo
da ovde pomencm one nove tekovine na kojima
sam ja imao jo pretenog udela, dakle pre svega u
oblasti narcizma, uenja o nagonima i njihovoj pri-
meni na psihoze.
Treba jo da dodam da se sa poveanjem is-
kustva, Edipov kompleks sve jasnije otkrivao kao
sr neuroze. On je predstavljao kako najviu taku
infantilnog seksualnog ivota, tako i vor iz koga
je proizlazio sav kasniji razvoj. Time je, meutim,
iezlo oekivanje da se analizom moe otkriti je-
dan za neurozu specifini momenat. Moralo je da
se kae, kao to je to Jung u ranom periodu svoga
analitikog rada tano umeo da izrazi, da neuroze
nemaju neki naroiti, iskljuivo njima svojstven sa-
draj, ve da neurotiar ne uspeva da rei one stvari
koje normalni uspeno savlauje. Ovakvo shvatanje
nije ni u kome sluaju znailo razoaranje. Ono je
stajalo u najboljoj saglasnosti sa onim drugim, da je
dubinska psihologija, otkrivena psihoanalizom, bi-
la upravo psihologija normalnog duevnog ivota.
Mi smo proli isto tako kao hemiari; velika kvali-
tativna raznolikost produkata svedena je na kvanti-
tativne promene u kombinacionim odnosima istih
elemenata.
U Edipovom kompleksu libido se pokazao kao
vezan za predstavu linosti roditelja. Ali pre ovoga
postojalo je jedno doba bez svih ovakvih objekata.
Iz ovoga je proizlazila, za teoriju o libidu, osnovna
67
koncepcija jednog stanja u kome je libido ispunja-
vao sopstveno Ja i njega uzimao za objekat. Ovakvo
stanje moglo se nazvati narcizmom", ili voljenje
samog sebe. Sledea razmiljanja su pokazala da
ovakvo stanje u stvari nikada potpuno ne iezava;
u toku itavog ivota Ja ostaje veliki rezervoar li-
bida, iz kojeg se vri investiranje objekata i u koji
libido moe ponova da se vraa. Narcistiki libido
pretvara se, dakle, stalno u libido objekata i obrnu-
to. Izvanredan primer kakve razmere moe da po-
stigne ovakvo pretvaranje pokazuje nam seksualna
ili sublimirana zaljubljenost, koja moe da se raz-
vije do samoportvovanja. Dok se do sada u proce-
su potiskivanja poklanjala panja samo onom to
je potisnuto, ovakvo shvatanje omoguilo je da se
ispravno proceni i ono to vri potiskivanje. Ree-
no je da se potiskivanje aktivira od strane nagona
samoodranja (Ja-nagoni") koji su delatni u Ja, a
koje se sprovodi na libidinoznim nagonima. Sada,
poto se saznalo da su i nagoni samoodranja kao i
narcistiki libido libidinozne prirode, proces potiski-
vanja pokazao se kao proces koji se odigrava unutar
libida; narcistiki libido stoji nasuprot libidu objek-
ta, interes samoodranja brani se od zahteva ljubavi
prema objektu, dakle, i od ue seksualnosti.
Ni za im se u psihologiji ne osea vea potreba
nego za temeljnim uenjem o nagonima, na kojima
se moe dalje graditi. Nita slino, meutim, ne po-
stoji, pa psihoanaliza mora, pipajui, da pokua stvo-
riti neko uenje o nagonima. Ona je najpre postavila
68
suprotnost izmeu Ja-nagona (samoodranje, glad)
i libidinoznih nagona (ljubav), onda ju je zamenila
narcistikim i objekt-Iibidom. Ovim oevidno nije
izgovorena poslednja re: ini se da bioloka rasu-
ivanja ne doputaju da se zadovoljimo pretpostav-
kom o jednoj jedinoj vrsti nagona.
U radovima iz mojih poslednjih godina (S one
strane principa zadovoljstva, Psihologija mase i ana-
liza Ja, Ja i Ono), pustio sam na volju dugo uzdr-
avanoj sklonosti ka spekulaciji i tako uoio novo
reenje problema nagona. Samoodranje i odranje
vrste podveo sam zajedno pod pojam erosa, a nje-
mu nasuprot postavio neujno aktivni nagon smrti
ili nagon destrukcije. Opte uzev, nagon se shvata
kao neka vrsta elastinosti ivoga, kao jaka tenja ka
uspostavljanju jedne situacije koja je jednom ve po-
stojala i iezla usled neke spoljne smetnje. Ova, u
osnovi konzervativna priroda nagona, tumai se po-
javom prinude ponavljanja. Sliku ivota nam prua
saradnja i uzajamno delovanje erosa i nagona smrti.
Treba saekati da li e se ova konstrukcija poka-
zati upotrebljivom. Ona je, dodue, bila rukovoe-
na tenjom da se fiksiraju neke od najvanijih teorij-
skih postavki psihoanalize, ali ona daleko premaa
okvire psihoanalize. Vie puta sam uo omalovaa-
vajue primedbe da se ne moe nita oekivati od
nae nauke, iji su vrhovni pojmovi tako nejasni,
kao to su u psihoanalizi, libido i nagoni. Ali ovaj
prekor proizlazi iz potpuno pogrenog shvatanja sta-
nja. Jasni osnovni pojmovi i otro ocrtane definicije
69
mogui su samo u duhovnim naukama i to ukoliko
ove ele da obuhvate jedno podruje injenica okvi-
rom intelektualnog formiranja sistema. U prirodnim
naukama, kojoj pripada i psihologija, ovakva je ja-
snost vrhovnih pojmova suvina, pa i nemoguna.
Zoologija i botanika nisu poele sa korektnim i do-
voljnim definicijama ivotinja i biljaka, biologija ne
zna ni danas da ispuni sigurnim sadrajem pojam
ivoga. ak bi i fizika propustila itav svoj razvoj
da je morala da saeka dok njeni pojmovi o materi-
ji, energiji, gravitaciji i drugi ne postignu eljenu
jasnou i preciznost. Osnovne predstave i najvani-
ji pojmovi prirodnonaunih disciplina ostavljaju se
uvek najpre neodreenim, privremeno protumae-
nim, samo ukazivanjem na pojavnu oblast iz koje
oni potiu i tek uznapredovalom analizom materija-
la koji se posmatra postaju jasni, bogati sadrajem i
bez protivrenosti.
Ve u prethodnim fazama moga stvaranja ja
sam inio pokuaje da, polazei od psihoanalitikog
posmatranja, dostignem optija stanovita. 1911, na-
glasio sam, u jednom kratkom lanku: Formulacije
o dva principa psihikog zbivanja", svakako ne na
originalan nain, preovlaivanje principa zadovolj-
stva - nezadovoljstva u duevnom ivotu i njegovo
smenjivanje sa takozvanim principom realnosti".
Kasnije sam se usudio da pokuam izloiti jednu
metapsihologiju". Tako sam nazvao nain posma-
tranja u kome se svako duevno zbivanje ocenjivalo
prema tri koordinate: dinamike, topike i ekonomike,
70
videi u njemu krajnji cilj dostupan psihologiji. Po-
kuaj je ostao kao torzo, i posle nekoliko rasprava
(Nagoni i sudbine nagona-Potiskivanje-Nesvesno-
alost i melankolija itd.) prekinuo sam i zaelo sam
ovo dobro uinio, jer vreme nije bilo jo sazrelo za
ovakva teorijska utvrivanja. U mojim poslednjim
spekulativnim radovima poduhvatio sam se da ra-
lanim na duevni aparat na osnovu analitikog
korienja patolokih injenica, pa sam ga razloio
na Ja, Ono i Nad-ja (Ja i Ono, 1922). Nad-ja je na-
slednik Edipovog kompleksa i zastupnik etikih zah-
teva oveka.
Ne bi trebalo da se pojavi utisak kao da sam ja,
u poslednjem periodu svoga rada, okrenuo leda str-
pljivom posmatranju i sasvim se predao spekulaciji.
Naprotiv, ostao sam uvek u tesnom kontaktu sa ana-
litikim materijalom i nikada nisam napustio obrai-
vanje specijalnih, klinikih ili tehnikih tema. I kada
sam se udaljavao od posmatranja, briljivo sam izbe-
gavao pribliavanje pravoj filozofiji. Uvek sam bio
prijemiv za ideje G. Th. Fehnera (G. Th. Fechner)
i na ovoga mislioca oslanjao sam se u znaajnim sta-
vovima. Dalekosena saglasnost psihoanalize sa o-
pcnhauerovom filozofijom - on nije samo zastupao
primarnost afektivnog ivota i dominantno znae-
nje seksualnosti, ve je poznavao i sam mehanizam
potiskivanja - ne moe da se pripie mome poznava-
nju njegovog uenja. openhauera sam itao vrlo ka-
sno u ivotu. Jednog drugog filozofa. Niea. ija su
se nasluivanja i pogledi esto na zauujui nain
71
poklapali sa napornim dostignuima psihoanalize,
upravo sam zbog ovoga dugo izbegavao; manje mi
je bilo stalo do prioriteta nego do toga da sauvam
svoju nepristrasnost.
Neuroze su bile prvi, dugo vremena i jedini
objekat analize. Nijedan analitiar nije sumnjao da
medicinska praksa nije u pravu kada odvaja neuro-
ze od psihoza, prikljuujui ih organskim nervnim
bolestima. Uenje o neurozama pripada psihijatriji,
ono je neophodno pri uvoenju u nju. ini se isklju-
enom analitika studija psihoza, usled terapeutske
bezizglednosti jednog takvog napora. Jer, psihiki
bolesnome nedostaje uglavnom sposobnost za pozi-
tivan prenos, pa se tako glavno sredstvo analitike
tehnike ne moe primeniti. Pa ipak su moguni izve-
sni prilazi. esto prenos nije tako potpuno odsutan
da se pomou njega ne bi mogao odmai jedan deo
puta i to u ciklinim neraspoloenjima, lakoj parano-
inoj promeni, parcijalnoj izofreniji, kod kojih se
postiu nesumnjivi uspesi putem analize. Bar je za
nauku bila prednost to je u mnogim sluajevima di-
jagnoza mogla due vremena da se koleba izmeu
prihvatanja psihoneuroze i demencije prekoks; pred-
uzeti terapeutski pokuaj mogao je da prui znaajne
uvide, pre nego to je morao biti prekinut. Ponajvie,
meutim, dolazi u obzir to to psihoze iznose na po-
vrinu tako mnogo materijala, za svakoga uoljivog,
koji se u neurozama, u mukotrpnom radu izvlai iz
dubine. Zbog toga, za mnoga analitika tvrenja psi-
hijatrijska klinika prua najbolje objekte demonstra-
72
cije. Analiza je svakako morala uskoro da pronae
put ka objektima psihijatrijskog posmatranja. Vrlo
rano (1896) mogao sam da konstatujem, u jednom
sluaju paranoidne demencije, iste etioloke mo-
mente i prisutnost istih atektivnih kompleksa kao i
u neuroza. Jung je objasnio zagonetne stereotipije u
dementnih, svoenjem na ivotnu istoriju bolesnika;
Blojler je pokazao u raznih psihoza mehanizme koji
su analizom pronaeni u neurotiara. Od tada nisu
vie prestajali napori analitiara za razumevanje psi-
hoza. Naroito od kada je poelo da se radi sa poj-
mom narcizma, uspevalo se da se, as na ovom as
na onom mestu, baci pogled i preko zida. Najvie
je, zaelo, uspeo Abraham u razjanjavanju melanho-
lija. Na ovome podruju, trenutno, ne preobraava
se, dodue, sve znanje u terapeutsku mo; ali ni e-
sto teorijski dobitak nije za potcenjivanje i moe jo
da saeka na svoju praktinu primenu. Ni psihijatri
nee moi dugo da odole dokaznoj snazi materijala
o njihovim bolesnicima. Sada se u nemakoj psihi-
jatriji ostvaruje neka vrsta penetration pacifique"
analitikih gledita. Uz neprestano sveano uverava-
nje da oni ne ele da budu psihoanalitiari, da ne pri-
padaju ortodoksnoj" koli, niti sudeluju u njenim
preterivanjima i da, naroito, ne veruju u svemoni
seksualni momenat, veina mladih istraivaa ipak
usvaja ovaj ili onaj deo analitikog uenja i prime-
njuje ga, na svoj nain, na materijal. Svi znaci ukazu-
ju na predstojei dalji razvoj u ovome pravcu.
73
VI
Sada, iz daljine, pratim pod kakvim se reaktiv-
nim simptomima odigrao prodor psihoanalize u du-
go retrakternu Francusku. Deluje kao reprodukcija
ranije doivljenog, pa ipak to ima i svoje naroite
crte. uju se neverovatno naivni prigovori, kao na
primer da se francuska tananost zgraa nad pedante-
rijom i nezgrapnou psihoanalitike nomenklature
(ovek se mora pri tome setiti Lesingovog besmrt-
nog evalijea Riccaut de la Marliniere!). Druga
jedna izjava zvui ozbiljnije; ona se ak nijednom
profesoru psihologije na Sorboni nije uinila nedo-
stojnom: genie latin" ne podnosi uopte nain mi-
ljenja psihoanalize. Pri tome su se odrekli anglosak-
sonskih saveznika, koji vae kao njene pristalice.
Ko ovo uje, mora, naravno, poverovati daje genie
teutonique" psihoanalizu, odmah posle njenog roe-
nja, privio na srce kao svoje najdrae dete.
U Francuskoj je interesovanje za psihoanalizu
niklo kod ljudi od pera. Da bi se ovo razumelo, tre-
ba se setiti daj e psihoanaliza, tumaenjem snova,
prela granice isto lekarske delatnosti. Izmeu
njenog pojavljivanja u Nemakoj i sada u Francu-
skoj, odigrale su se raznovrsne primene na oblasti
literature i umetnosti, na i storiju religije i preistori-
74
ju, mitologiju, etnografiju, pedagogiju itd. Sve ove
stvari nemaju sa medicinom mnogo zajednikog,
sa njome su povezane samo posredstvom psihoana-
lize. Zbog toga nemam nikakvo pravo da o njima
raspravljam opirnije na ovome mestu. Ipak ih ne
mogu sasvim ni zanemariti, jer su one, sjedne stra-
ne neophodne za tano prikazivanje vrednosti i su-
tine psihoanalize, a s druge strane sam sebi stavio
u zadatak da iznesem svoje sopstveno ivotno delo.
U veini ovih primena poeci se odnose na moje
radove. Tu i tamo skrenuo sam, moda, pomalo sa
puta da bih zadovoljio ovakvo nelekarsko intereso-
vanje. I drugi strunjaci, ne samo lekari, sledovali
su onda moj trag i daleko prodirali u dotine oblasti.
Poto u se ograniiti, shodno svome programu, na
izvetaj o svojim sopstvenim prilozima u primeni
psihoanalize, u stanju sam da itaocu pruim samo
sasvim nedovoljnu sliku o dalekosenosti i znaaju
ove primene.
itav niz podstreka dobio sam od Edipovog
kompleksa, iji sam ubikvitet postepeno sagledao.
Ako je oduvek bio zagonetan izbor pa i stvaranje
tog uasavajueg siea, potresno dejstvo njegovog
poetskog prikaza, kao i uopte sutina te sudbinske
tragedije, ipak se sve ovo objanjavalo saznanjem
da je ovde uhvaena zakonitost duevnog zbivanja
u njenom punom afektivnom znaenju. Kob i proro-
tvo bili su samo materijalizacije unutranje nuno-
sti; to to je junak sagreio, u neznanju i nenamemo,
shvatilo se kao pravi odraz nesvesne prirode njego-
75
vih zloinakih tenji. Od razumevanja ove sudbin-
ske tragedije bio je posle samo jedan korak do rasve-
tljavanja tragedije karaktera Hamleta, kojoj se ve
tri stotine godina divimo, a da nismo bili u stanju da
navedemo njen smisao, niti da pogodimo pesnikove
motive. Bilo je zaista udno to je ovaj neurotian,
koga je stvorio pesnik, stradao zbog Edipovog kom-
pleksa, kao i njegovi mnogobrojni saputnici u real-
nom svetu, jer je Hamlet stavljen pred zadatak da
na nekome drugom osveti oba ina koji ine sadraj
cdipovskog stremljenja, pri emu ga njegovo sop-
stveno, nejasno oseanje krivice paralie. Sekspir je
napisao Hamleta ubrzo posle smrti svoga oca.
7
Moja nagovetenja za analizu ove tragedije doi-
vela su kasnije temeljnu obradu od Ernesta Donsa.
Ovaj isti primer uzeo je tada Oto Rank, kao polaznu
taku svoga istraivanja o izboru materijala dram-
skih pisaca. U svojoj velikoj knjizi o Motivu incesta
mogao je da pokae kako pisci esto biraju upravo
motive edipovske situacije za svoja prikazivanja i
da prati preobraaje, menjanja i ublaavanja ovog
materijala u svetskoj literaturi.
Lako je pojmljivo to se otuda polo u analizu
pesnikog i umetnikog stvaranja uopte. Shvatilo
se da je carstvo fantazije zabran" koji je stvoren
7
Napomena iz 1935. godine: Ovo je konstrukcija koju
bih izriito liteo da povuem. Ja vie ne verujem da je glu-
mac Viljcm ekspir iz Strarforda pisac dela koja su mu se ta-
ko dugo pripisivala. Otkuda je objavljena knjiga Shakespeare
Identified od Th. l.unia (Th. Looney) skoro sam ubeden da se
iza ovog pseudonima stvarno krije Edvard de Vere. Karl of
Oxford.
76
pri bolno doivljenom prelazu sa principa zadovolj-
stva na princip realnosti, da bi se stvorio nekakav
surogat za nagonske) zadovoljenje, kojeg se ovek
morao odrei u stvarnom ivotu. Umetnik se, kao i
neurotiar, povukao iz stvarnosti koja ga ne zadovo-
ljava, u ovaj svet fantazije ali, za razliku od neuroti-
ara, on je znao da iz njega pronae put natrag i da
u stvarnosti ponovo vrsto stane na noge. Njegove
tvorevine, umetnika dela, bile su u fantaziji zado-
voljene, nesvesne elje, sasvim kao i snovi sa koji-
ma one imaju zajedniki jo i karakter kompromisa,
jer i one moraju da se klone otvorenog konflikta sa
snagama potiskivanja. Ali, za razliku od asocijalnih,
narcistikih produkata snova, one su raunale na sa-
uestvovanje drugih ljudi, mogle su u ovih da oive
i zadovolje iste nesvesne elje. Osim ovoga, pesnici
su se posluili uivanjem u opaanju lepe forme kao
premijom primamljivanja".
Ono stoje psihoanaliza mogla da izvri bilo je
da iz meusobnog odnosa ivotnih utisaka, sluaj-
nih sudbina i umetnikovih dela, konsiruie njegovu
konstituciju i u njoj delatne nagonske pobude, dakle
ono to je opteljudsko u njemu. U ovakvoj nameri
uzeo sam, na primer, Leonarda da Vinija za pred-
met jedne studije, koja poiva na jednom jedinom
seanju iz detinjstva, koje je on sam saoptio, i u
sutini usmerenom na objanjavanje njegove slike
Sveta Ana. Moji prijatelji i uenici poduhvatili su se
potom brojnih slinih analiza umetnika i njihovih
dela. Nije se dogodilo da je uivanje u umetnikom
77
delu bilo okrnjeno ovako steenim analitikim razu-
mevanjem. Laiku, koji ovde moda suvie oekuje
od analize, mora da se prizna da ona ne rasvetljava
dva problema koji ga verovatno najvie interesuju.
Analiza ne moe nita da kae o umetnikoj obdare-
nosti, niti je njeno da otkriva sredstva kojima umet-
nik radi, dakle, umetniku tehniku.
Na jednoj maloj, ne ba naroitoj noveli, Gra-
c/ivi od V. Jensena, mogao sam da dokaem da izmi-
ljeni snovi doputaju isto tumaenje kao i realni,
da su, dakle, u pesnikom stvaranju delatni mehani-
zmi iz nesvesnog koje poznajemo iz rada sna.
Moja knjiga o Dosetki i njenom odnosu prema
nesvesnom direktan je skok u stranu od Tumaenja
snova. Jedini prijatelj koji se tada interesovao za
moj rad obratio mije panju da moje tumaenje sno-
va ostavlja esto duhovit utisak. Da bih razjasnio
ovaj utisak, latio sam se istraivanja dosetke i naao
da je sutina dosetke u njenim tehnikim sredstvi-
ma, koja su ista kao i nain rada u radu sna", dakle,
zgunjavanje, pomeranje, prikazivanje pomou su-
protnosti, pomou neeg najmanjeg itd. Na ovo se
nadovezalo ekonomsko istraivanje, kako nastaje u
slualaca postizanje zadovoljstva. Odgovor je bio:
usled trenutnog otklanjanja napora potiskivanja,
posle mamljenja putem ponuene premije zadovolj-
stva (prethodno zadovoljstvo).
Ja lino vie cenim svoje priloge psihologiji reli-
gije, koji su zapoeli 1907, konstatacijom iznenau-
jue slinosti izmeu prinudnih radnji i religioznih
78
obreda. Ne poznavajui jo dublje meusobne veze,
oznaio sam prinudnu neurozu kao neku iskrivlje-
nu privatnu religiju, a religiju, tako rei, kao univer-
zalnu prinudnu neurozu. Kasnije, 1912, ubedljivo
ukazivanje Junga na dalekosene analogije izmeu
duhovnih tvorevina neurotiara i primitivnih bio je
povod da posvetim panju ovoj temi. U etiri lan-
ka, koji su bili sabrani ujednu knjigu pod naslovom
Totem i tabu, izveo sam da je u primitivnih naroda
strah od incesta jo jae izraen nego u kultivisanih
i da on izaziva sasvim naroite mere odbrane; istra-
ivao sam odnos tabu-zabrana, u kojem obliku se
pojavljuju prva moralna ogranienja prema oseaj-
noj ambivalenciji i otkrio sam, u primitivnim svct-
skim sistemima animizma, princip precenjivanja
duevne realnosti, svemo misli", to ini osnovu
magije. Svuda je bilo sprovedeno uporedenje sa pri-
nudnom neurozom i prikazano koliko je jo od pred-
uslova primitivnog duevnog ivota na snazi u ove
udne atekcijc. Pre svega, privukao me totemizam,
ovaj prvi organizacioni sistem primitivnih plemena,
u kome su bili spojeni poeci socijalnog poretka sa
rudimentarnom religijom i sa neumoljivim gospoda-
renjem nekoliko tabu-zabrana. Oboavano" bie
ovde je uvek prvobitno neka ivotinja od koje klan
tvrdi da potie. Iz razliitih znakova moe se zaklju-
iti da su svi narodi, i oni koji stoje na najviem stup-
nju, jednom proli kroz ovaj stadijum totemizma.
Moj glavni literarni izvor za radove na ovom
podruju bila su poznata dela J. G. Frezera (J. G.
79
Frazer) Totemizam i egzogamija, Zlatna grana, pra-
vi majdan dragocenih injenica i gledita. Frezer je,
meutim, malo doprineo razjanjenju problema tote-
mizma; on je nekoliko puta iz osnova menjao svoja
gledita u ovome predmetu, a ostali etnolozi i prei-
storiari kao da su bili u ovim stvarima isto toliko
nesigurni koliko i nesloni. Moja polazna taka bila
je upadljiva podudarnost koja je postojala izmeu
oba tabu-stava totemizma i to: totem ne ubijati i ne
koristiti se polno nijednom enom istog totemskog
klana, kao i oba sadraja Edipovog kompleksa: uklo-
niti oca i majku uzeti za enu. Tako je nastalo iskue-
nje da se izjednai totemska ivotinja sa ocem, kao
to su to primitivni narodi, uostalom, izriito inili
kada su ovu ivotinju potovali kao praoca klana.
Sa psihoanalitike strane pomogle su mi tada dve
injenice, i to, jedno sreno Ferencijevo opaanje
na detetu koje je doputalo da se govori o infantil-
nom povratku totemizma, i analiza ranih fobija od
ivotinja u dece, koja je tako esto pokazala da ta
ivotinja predstavlja zamenu za oca, na koju je sa-
mo prenet, u Edipovom kompleksu zasnovan, strah
od oca. Nije vie mnogo nedostajalo da se ubistvo
oca prepozna kao sr totemizma i kao polazna taka
formiranja religija.
Ovaj deli, koji je nedostajao, pristigao je upo-
znavanjem V. Robertson Smitovog dela (W. Robert-
son Smith) Religija Semita. Taj genijalni ovek. fi-
ziar i istraiva Biblije, postavio je kao bitan dco
totemske religije takozvani totemski obed. Jednom
80
u godini, totcmska ivotinja, koja se inae smatrala
svetom, uz sudelovanje svih plemenskih pripadnika
sveano se ubijala, pojela i potom oalila. Ovoj a-
losti sledilo je veliko slavlje. Kada sam, uz to, jo
prikljuio Darvinovu pretpostavku da su ljudi prvo-
bitno iveli u hordama i da je svakoj od njih gospo-
dario jedan jedini, snani, brutalni i ljubomorni mu-
jak, uobliila se iz svih ovih komponenata hipoteza,
radije bih rekao vizija, sledeeg zbivanja: Otac pra-
horde, kao neogranieni despot, drao je sve ene
za sebe, dok je sinove koji su bili opasni kao supar-
nici ubijao ili proterivao. Jednoga dana, meutim,
udruili su se ovi sinovi, savladali, ubili i zajedniki
pojeli oca, koji je bio njihov neprijatelj, ali i ideal.
Posle uinjenog dela nisu bili u stanju da preuzmu
njegovo naslee, jer su jedan drugome smetali. Pod
uticajem neuspeha i kajanja nauili su da se meu-
sobno podnose, udruili se u bratski klan pomou
pravila totemizma, koja su imala da iskljue pona-
vljanje jednog ovakvog dela i svi zajedno odrekli
su se posedovanja ena zbog kojih su i ubili oca.
Bili su upueni sada na tue ene; ovo je poreklo
sa totemizmom tesno povezane egzogamije. Totein-
ski obed bio je slavljenje uspomena na grozno delo
od koga potie svest o krivici (praroditeljski greh)
oveanstva, sa kojim ujedno zapoinju socijalna or-
ganizacija, religija i moralna ogranienja.
Bez obzira da li se ovakva mogunost moe uze-
ti kao istorijska ili ne, stvaranje religija bilo je ovim
postavljeno na teren kompleksa oca i izgraeno na
81
ainbivalcnciji koja ovim kompleksom vlada. Poto
je oev surogat putem totemske ivotinje naputen,
postao je sam ovaj praotac, koji je ulivao strah i koji
se mrzeo, oboavao i zavideo, praslika boga. Prkos
sinova i njihova enja za ocem borili su se meu-
sobno, uvek u novim, kompromisnim tvorevinama,
kroz koje se, s jedne strane, ispatalo delo oceubi-
stva, s druge strane, potvrivala pobeda nad njim.
Naroitojasnu svetlost baca ovakvo shvatanje religi-
je na psiholoko zasnivanje hrianstva, u kome ce-
remonija totemskog obeda, jo malo izmenjena, i da-
lje ivi kao priee. Hteo bih izriito da primetim
da ovo poslednje saznanje ne potie od mene, nego
da se nalazi ve kod Robertson Smita i Frezera.
Th. Rajk i etnolog G. Rohajm (G. Roheim), u
brojnim, zapaenim radovima, prikljuili su se toku
misli iz Totem i tabu, nastavljajui, produbljujui,
ili ispravljajui ih. I sm sam se kasnije nekoliko
puta na njih vraao, i to pri istraivanju nesvesnog
oseanja krivice", kome pripada veliko znaenje i
meu motivima neurotine patnje, kao i pri napori-
ma da socijalnu psihologiju tenje povezem sa psi-
hologijom individue (Ja i Ono - Psihologija mase i
analiza Ja). I pri objanjavanju mogunosti hipnoti-
ziran ja pozvao sam se na arhajsko naslee iz vreme-
na prahorde.
Neznatan je moj direktan udeo u drugim prime-
nama psihoanalize, koje ipak zasluuju najoptije
interesovanje. irok put vodi od fantazija pojedinog
neurotiara ka tvorevinama fantazije masa i naroda,
82
oevidnim u mitovima, predanjima i bajkama. Mi-
tologija je postala oblast na kojoj radi Oto Rank,
tumaenje mitova, njihovo svoenje na poznate,
nesvesne komplekse detinjstva, zamena astralnih
objanjavanja ljudskim motivima bili su u mnogim
sluajevima uspeh njegovog analitikog truda. Tako-
de i tema simbolike nala je u mome krugu brojne
obradivae. Simbolika je psihoanalizi donela mno-
go neprijateljstva; neki i suvie trezveni istraivai
nisu nikad mogli da joj oproste priznanje simbolike
onako kako je ona proistekla iz tumaenja snova.
Ali analiza ne snosi krivicu za otkrivanje simbolike,
ona je u drugim oblastima ve davno poznata, pa je
u folkloru, predan ju i mitovima igrala ak veu ulo-
gu nego u jeziku snova'".
Primeni analize na oblast pedagogije nisam li-
no nita doprineo; ali, bilo je prirodno da su analiti-
ki rezultati o seksualnom ivotu i psihikom razvo-
ju dcleta privukli panju vaspitaa, tako da su oni
sada svoje zadatke sagledali u novoj svetlosti. Kao
neumoran pionir ovog pravca u pedagogiji istakao
se protestantski svetenik O. Pfister u Cirihu. koji je
smatrao da moe da sjedini negovanje analize sa odr-
avanjem jedne, svakako sublimirane religioznosti;
osim njega, i ga dr Hug-Helmut (Hug-Hellmuth)
i dr S. Bernfeld u Beu, kao i mnogi drugi.
s
Iz pri-
mene analize na preventivan odgoj zdrave dece i na
korekciju dece koja jo nisu neurotina ali su iskli-
8
Od tada je upravo deja analiza dobila snaan podstrek
radovima Melanije Klajn (Melanie Klein) i moje erke Ane
Frojd (Anna Freud).
83
znula u svome razvoju, proizale su praktiki znaaj-
ne posledice. Vie nije moguno pravo na vrenje
psihoanalize ograniiti samo na lekare, a iskljuiti
laike. U stvari, lekar koji nije proao kroz naroitu
obuku, uprkos svoje diplome, laik je u analizi, dok
onaj koji nije lekar moe uz odgovarajuu pripremu
i povremeno oslanjanje na nekog lekara da ispuni
zadatak analitikog leenja neuroze.
Na osnovu jednog od onih razvoja protiv ijih
bi uspeha bilo uzaludno opirati se, sama re psiho-
analiza postala je viesmislena. Prvobitno oznaka
jednog odreenog terapeutskog postupka, sada je
postala naziv jedne nauke, nauke o nesvesnom psi-
hikom. Ova nauka, sama za sebe, samo retko moe
da neki problem potpuno rei; ali, ini se daje ona
pozvana da prui znaajne priloge razliitim oblasti-
ma znanja.
Oblast primene psihoanalize dopire isto tako
daleko kao i oblast psihologije, za koju ona predsta-
vlja dopunu snanog dometa.
Tako mogu, dakle, da kaem, gledajui unazad
na celokupno delo moga ivotnog rada, da sam mno-
go ta zapoeo, i podelio poneke podstreke, iz kojih
bi neto u budunosti trebalo da postane. Ja lino ne
mogu da znam da li e to biti mnogo ili malo. Ali
smem da izrazim nadu da sam otvorio put za znaa-
jan napredak naeg saznanja.
84
DODATAK AUTOBIOGRAFIJI" IZ 1935.
Izdava ove Autobiografije nije pred video, ko-
liko je meni poznato, da e neka od ovih, posle is-
teka izvesnog vremena doiveti neko produenje.
Moguno je da se to ovde prvi put dogaa. Povod
za ovaj poduhvat bila je elja amerikog izdavaa
da ovaj mali spis predstavi svojoj publici u novom
izdanju. On se najpre pojavio 1927. godine u Ameri-
ci (kod Brentana), pod naslovom Jedna autobiograf-
ska studija, ali je, po nesrei, spojen sa jednim dru-
gim esejom, koji ga je svojim naslovom Problem
laike analize prekrio. Dve teme provlae se kroz
ovaj rad i to: moja ivotna sudbina i istorija psiho-
analize. One su meusobno najintimnije povezane.
Autobiografija pokazuje kako psihoanaliza postaje
moj ivotni sadraj i sledi potom opravdanu pretpo-
stavku da nita to mi se lino deavalo ne zasluu-
je interesovanje, pored mojih odnosa prema nauci.
Neto pre sastavljanja Autobiografije izgledalo je
da e se moj ivot uskoro okonati, usled recidiva
jedne zloudne bolesti; samo me je hirurka vetina
spasla, 1923, tako da sam ostao sposoban za ivot
i delatnost, iako nikada vie bez tegoba. Od tada,
u toku vie od deset godina, nisam prestajao da ra-
dim analitiki, niti da publikujem, kako to pokazuju
85
Sabrana dela, zakljuena XII tomom (u Internaci-
onalnom psihoanalitikom izdavakom preduzeu
u Beu). Ali ja sam nalazim znaajnu razliku u od-
nosu na prolost. Niti koje su se u mome razvoju
bile meusobno ispreplele poele su da se raspliu,
kasnije steena interesovanja povukla su se, a stari-
ja, izvornija, ponovo su se probila. Dodue, preduzi-
mao sam u ovome poslednjem deceniju jo poneki
znaajan deo analitikog rada, kao to je revizija
problema straha u spisu Inhibicija, simptom i strah,
1926, ili sam uspeo da potpuno objasnim seksual-
ni fetiizam", 1927; ipak, ispravno je ako kaem
da od kada sam postavio dve osnovne vrste nagona
(Eros i nagon smrti) i izvrio ralanjavanje psihi-
ke linosti na Ja, Nad-ja i Ono (1923) nisam vie
pruio nikakav odluujui prilog psihoanalizi, i da
je ono to sam kasnije napisao moglo bez tete da
izostane ili da bude uskoro izneto sa druge strane.
Ovo stoji u vezi sa preobraajem u meni, jednim
delom regresivnog razvoja, ako se tako eli nazva-
ti. Posle dugog zaobilaznog puta, koji je trajao je-
dan oveji vek, preko prirodnih nauka, medicine
i psihoterapije, moje se interesovanje vratilo onim
kulturnim problemima koji su nekada snano obuzi-
mali mladia, tek probuenog za razmiljanje. Ve
na vrhuncu psihoanalitikog rada, 1912. godine, po-
kuao sam da u Totem i tabu novosteene psihoa-
nalitike poglede iskoristim za istraivanje porekla
religije i morala. Dva docnija eseja. Budunost jed-
ne iluzije (1927) i Nelagodnost u kulturi (1930) na-
86
stavila su ovaj pravac rada. Sve sam jasnije uviao
da su dogaaji u istoriji oveanstva meusobno
delovanje ljudske prirode, kulturnog razvoja i onih
taloga pravremenskih doivljaja koje je uzela da za-
stupa religija, samo odraz dinamikih konflikata iz-
meu Ja, Onog i Nad-ja, koje psihoanaliza studira
u pojedinca, u stvari ista zbivanja, ponovljena na
iroj pozornici. U Budunosti jedne iluzije, religiju
sam ocenio uglavnom negativno; kasnije sam naao
formulu koja joj je ukazivala vie pravinosti: njena
mo poiva, svakako, na njenom istinitom sadraju,
ali ova istina nije materijalna, ve istorijska.
Ove studije, koje su polazile od psihoanalize ali
su daleko prelazile njene okvire, nale su moda vi-
e odjeka u publike nego sama psihoanaliza. Studije
su imale uela u nastajanju kratkotrajne iluzije da
ovek pripada autorima kojima je jedna tako velika
nacija kao nemaka spremna da pokloni panju. Bi-
lo je to 1929. godine kada mi je Tomas Man, jedan
od najpozvanijih predstavnika nemakog naroda,
odredio mesto u savremenoj duhovnoj istoriji, ree-
nicama isto toliko sadrajnim koliko i dobronamer-
nim. Neto kasnije, bila je sveano pozdravljena mo-
ja ki Ana u venici Frankfurta na Majni, kada se ta-
mo pojavila kao moj zastupnik da bi primila podare-
nu mi Geteovu nagradu za 1930. Bio je to vrhunski
domet moga graanskog ivota; kratko vreme posle
ovoga, naa se domovina suzila i nacija nije htela vi-
e nita da zna za nas. Ovde bih smeo sebi dopustiti
da zavrim svoja autobiografska saoptenja. to se
87
tie mojih linih prilika, mojih borbi, razoaranja i
uspeha, javnost nema prava da o ovome neto vie
dozna. I bez ovoga sam u nekim svojim delima - Tu-
maenje snova, Svakodnevni ivot - bio otvoreniji i
iskreniji nego to su to osobe koje opisuju svoj ivot
za savremenike i potomke. Dato mije malo zahval-
nosti za ovo; prema iskustvu koje sam stekao, ne
mogu nikome da savetujem da postupi isto kao i ja.
Jo nekoliko rei o sudbini psihoanalize u ovoj
poslednjoj deceniji: Nema vie sumnje da e ona i
dalje opstati, ona je dokazala svoju ivotnu i razvoj-
nu sposobnost kao grana znanja i kao terapija. Broj
njenih pristalica, organizovan u Internacionalnom
psihoanalitikom udruenju, osetno se poveao; sta-
rim lokalnim grupama, kao to su Be, Berlin, Bu-
dimpeta, London, Holandija, vajcarska, pridruile
su se nove grupe u Parizu, Kalkuti, dve u Japanu, vi-
e njih u Sjedinjenim Dravama, najzad po jedna u
Jerusalimu, junoj Africi i dve u Skandinaviji. Ove
lokalne grupe izdravaju iz sopstvenih sredstava in-
stitute u kojima se sprovodi nastava iz psihoanalize
po jedinstvenom nastavnom planu, i ambulatorijc, u
kojima iskusni analitiari pruaju siromanima, kao
tienicima, besplatno leenje, ili se trude oko osni-
vanja ovakvih instituta. lanovi I. P. U. sastaju se
svake druge godine, na kongresima, na kojima se dr-
e nauna predavanja i odluuje o organizacionim
pitanjima. X111 ovakav kongres, kome ja vie nisam
mogao da prisustvujem, sastao se 1934. u Lucernu.
Nastojanja lanova polaze od onoga to je svima za-
88
jedniko. da bi potom ili razliitim pravcima. Jedni
naroito naglaavaju preiavanje i produbljivanje
psiholokih saznanja, drugi se trude da odre vezu
sa internom medicinom i psihijatrijom. U prakti-
nom pogledu, jedan dco analitiara postavio je sebi
cilj da postigne priznanje psihoanalize od strane uni-
verziteta i njeno ukljuenje u medicinski nastavni
plan, drugi se zadovoljavaju time to e ostali van
ovakvih institucija i ne ele da zapostave pedagoki
znaaj psihoanalize u odnosu na lekarski. S vreme-
na na vreme, deava se uvek iznova da se analitiki
saradnik u svojim naporima izoluje i da istie va-
nost jednog jedinog psihoanalitikog otkria ili sta-
novita na raun svih ostalih. Celina ipak ostavlja
radostan utisak ozbiljnog naunog rada na visokom
nivou.
89
Sigmund Frojd
DAUTOBIOGRAFIJA
Biblioteka Trag u vremenu
Prvo izdanje, 2006.
Izdavako preduzee NOVA KNJIGA, Podgorica, Trg Republike 40
e-mail: novaknjiga@cg.yu; www.knjizara.cg.yu
BOSANSKA RIJE , Tuzla, Miroslava Krlee 11
e-mail: bosanskarijec@bih.net.ba; www.bosanska-rijec.com
Za izdavae
Predrag Uljarevi
imo Ei
Menader prodaje
Ratko Keelj
Slog i prelom
Radoslav Uljarevi
tampa
Lapevi, Uice
Ti ra
1000 primjeraka