Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more ➡
Download
Standard view
Full view
of .
Add note
Save to My Library
Sync to mobile
Look up keyword
Like this
1Activity
×
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Slobodan Maldini: Poslednji tango u Parizu

Slobodan Maldini: Poslednji tango u Parizu

Ratings: (0)|Views: 549|Likes:
Published by Slobodan Maldini

More info:

Published by: Slobodan Maldini on Nov 25, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, DOC, TXT or read online from Scribd
See More
See less

11/15/2012

pdf

text

original

 
POSLEDNJI VIKEND U PARIZUTog jutra, kad sam otvorio internet poštu, pažnju mi je privuklo jedno pismo: »Čestitam vamtridesetogodišnjicu braka!« Nije bilo potpisa, a na osnovu internet adrese nisam mogao dazaključim ko ga je poslao. Medjutim, njegova sadržina je bila tačna: za naredne dve nedeljenavršava se punih trideset godina zajedničkog života, a ja sam tu činjenicu potpuno zaboravio. Dok sam proučavao sadržaj internet pošte, u kuću je ušla Branka.»Zamisli šta mi se dogodilo jutros na pijaci! Dok sam stajala pred tezgom i kupovala voće, pridjemi jedna žena i navali da me ljubi, kao da se poznajemo dugi niz godina. Ja ustuknem pred njom i pogledam je, ne bih li prepoznala meni poznato lice, a ona, grleći me, gurne mi u naručje buket belih ruža. Upitam je zbog čega mi daje cveće, a ona mi odgovori da je to za sreću u mom braku...Zbunjena, primila sam cveće...«»I šta si joj rekla? Jesi li joj zahvalila?«»Ma ne, potpuno sam bila sludjena... Medjutim, dok sam se penjala stepenicama do stana, setilasam se nečeg vrlo važnog. Znaš li da je nama uskoro punih trideset godina otkako smo u braku?«»Da, evo, upravo sam dobio i-mejl koji me je podsetio na to! Ali, još uvek mi nije jasno ko mi ga je poslao. Ko uopšte zna za našu godišnjicu? Možda se ipak radi o nečijoj šali.«Branka pogleda u ekran računara, studirajući internet adresu sa koje je pismo bilo poslato.»Možda ovi znaci: i-mejl i buket cveća, ipak nose u sebi nekakvu poruku... Znaš, nečeg sam sesetila... Pre trideset godina, da li se sećaš, mi smo jedno dugom obećali da ćemo, ako izdržimozajedno, tridesetogodišnjicu braka proslaviti tamo gde smo ga i započeli – u Parizu. Prošlo je punihtrideset godina, a ja imam snažnu želju da ponovo odem i vidim taj divan grad.«»Sećam se i ja našeg obećanja... Medjutim, znaš i sama da poslednjih više od petnaest godina minismo bili izvan zemlje. Kako misliš da dobijemo vizu? Ko može nas da pozove da dodjemo uPariz?«»Ma baš si omatoreo i otupeo! Zar ćeš ceo život da provedeš u ovoj rupi, izmedju četiri zida, buljećiu svoj računar? Ja idem sutra u turističke agencije da se raspitam za aranžmane za Pariz!«Sutradan se Branka vratila iz grada sa manje poleta nego što je imala dan ranije.»Pa ovo je stvarno nečuveno! Možeš da putuješ u Pariz preko turističke agencije, medjutim, vizutreba da obezbediš sam. Bila sam i u francuskoj ambasadi, gde su mi rekli da uz zahtev za vizumoram da priložim poziv koji mi je upućen iz Francuske, overen kod notara, uz poziv onaj koji tezove treba da priloži svoju imovinsku kartu: visinu mesečnih prihoda, dokaz o vlasništvu nadstanom sa upisanom kvadraturom, dokaz da protiv njega nije podignut sudski postupak, da je platio porez... i ko zna šta sve još...«»Ma pusti te gluposti, sutradan idem ja u ambasadu, meni će sigurno dati vizu!«, odgovorih jasamouvereno.Sutradan sam već u osam bio ispred ambasade. Na ulici se tiskala gomila ljudi.»Zar svi vi čekate vizu?«, upitah mladića koji je bio poslednji u dugom redu.
 
»Svi.«»A kada je formiran ovaj red?«»Jutros rano, u četiri sata.«»Jutros? Kad?«Dok sam pokušavao da se uguram u red onih koji čekaju, prišao mi je momak iz obezbedjenja,kratko podšišan, nabildovan.»Hej, ti! Izadji izvan reda!«»Zašto?«»Ostavio si automobil parkiran na pogrešnom mestu!«»Šta je tu pogrešno? Našao sam slobodno mesto, na kojem je označeno parkiralište.«»Da, ali ovo je parking ambasade!«»Ali, to nigde nije napisano...«»Svejedno, to je parking ambasade.«»Oprosti, a gde ja da parkiram?«»Tamo, iza ugla.«Dok sam preparkirao automobil, red se uvećao za dvadesetak novopridošlih ljudi koji su čekali naulici ispred ambasade. Posle dva-tri sata mog čekanja na ulici, na vratima se pojavio onaj istimomak iz obezbedjenja da nam svima kaže da više ne čekamo, jer je za danas završeno primanjedokumenata. Ko želi, može da dodje sutra, u isto vreme.Iznerviran i umoran, pošao sam prema kolima. Prilikom otvaranja vrata, kvaka mi ostade u ruci.Ubrzo sam shvatio da mi je automobil obijen. Torba koju sam ostavio unutra, bila je odnešena.»Ma to je sigurno delo onog momka iz obezbedjenja. Oni to rade u dosluhu sa obijačima, pošaljuvlasnika da parkira automobil na mestu izvan pogleda prolaznika a onda pozovu kradljivce da gaobiju«, pomislio sam. »Samo, neće ti to proći tako lako, momče«, stegnuh zube i uputih se premaambasadi. Na vratima je stajao onaj isti nabildovani momak iz obezbedjenja. Pridjoh mu:»Samo da znaš, znam ko mi je obio auto!«, rekoh mu gledajući ga pravo u oči.»Ma šta lupetaš, budalo! Odmakni se od ulaza! Paaali!«Celog dana sam ćutao kao zaliven. Branki nisam rekao da su mi obili auto i odneli skupu kožnutorbu koju mi je ona kupila za rodjendan.Sutradan sam poranio. Ispred ambasade sam bio već u pet sati. Nešto pred podne, došao sam na red.Ušao sam u zgradu ambasade.
 
Za šalterom je sedela omanja, crna, mršava žena, sa ogromnim naočarima.»Dajte mi vašu dokumentaciju«, pokaza rukom na mene.»Ali, ja nemem nikakvu dokumentaciju... Došao sam da vidim šta mi je potrebno da dobijemturističku vizu za put u Pariz... Znate, ja i moja supruga hoćemo da idemo za vikend u Pariz.«»Sve vam piše na oglasnoj tabli.«»Vidim i ja, medjutim, ja nemam nikoga u Francuskoj, ko bi me pozvao da dodjem u Pariz.«»Gde ste zaposleni?«»Ja sam arhitekta, slobodan umetnik. Pre oko dvadeset, dvadeset-pet godina imao sam izložbu uParizu... Imam i danas katalog sa izložbe, mogu da vam ga donesem...«»Slobodan metnik? To znači nezaposlen. Pariz? Izložba? U tom slučaju, obratite se prvo vašemministarstvu za kulturu.«»Kakve veze ima ministarstvo za kulturu sa mojim putovanjem u Pariz?«»Sledeći!«»Ali, hoćete li mi reći, kako da dobijem vizu?«»Sledeći! Sleeedeći!«Dok sam, zbunjen i rezigniran izlazio na ulicu, neko me povuče za rukav. Bio je to onaj momak izobezbedjenja sa kojim sam juče imao prepirku vezano za obijanje mog automobila.»Pst! Pst! Dodji ovamo, da ti nešto kažem!«»Ja?«»Da, ti! Hoćeš li vizu za Francusku?«»Naravno, zbog toga sam ovde i došao.«»Daj mi pasoše! Ja ću ti srediti vizu. Koliko viza? Dve?«»Kako?«»Ma nemoj ništa da pitaš. Koliko imaš para? Daćeš mi četrsto evra za dve vize.«»Četrsto evra? Pa nemam toliko.«»Koliko imaš?«»Da vidim, imam dvesta.«»Daj dvesta.«

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->