изумирати, јер је организам босанских мухаџира, њихова крв и њихове ћелије, и наслеђењемудешен за климу Босне, не Мале Азије.Оно што је било остало у животу дубоко је незадовољно. Старци нису могли научититурскога језика. Где их је више заједно још се међу собом разговарају, и вену и чезну засвојом земљом. Овде се тек осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере,немају ничега заједничког. Причали су ми босански мухаџири, који су као младићи дошли уМалу Азију и онамо научили турски као што прост човек, који се потуца по Аустрији илиНемачкој научи немачки, да сваки Османлија позна од прве речи да су странци и да се с њимакао са странцима понаша. Деца, тамо рођена, науче турски, али, не ретко, има случајева да ненауче добро српски, и тешко се споразумевају са својим родитељима. Са поколењима ће одњих постати праве Османлије.Једно вече сам се састао ради разговора са важнијим босанским мухаџирима из Брусе.Било је тешко гледати те опале и оронуле људе, махом представнике неколико најпознатијихи најсилнијих босанских породица. Сви су се само тужили и кајали, што су напустили својуземљу, али су се тиме бранили што се под „Швабом" није могло издржати. Осећа се како јекод бегова главни мотив за исељавање била сујета: сматрају се за увређене, јер је у Боснинестало старих прилика. Нису се сећали да није беговски и господски волети своју земљусамо онда кад се у њој може господарити.Нема скоро вароши и варошице у Старој Србији и Македонији у којима неманарочитих махала са насељеним босанским мухаџирима. Има их и по селима, и менису остали у најживљој успомени мухамедански Корјенићи из Херцеговине, који сунасељени у Малешу на самој бугарској граници, јер су се обрадовали, као да су некога свогасрели, кад су видели људе који говоре њихов језик и познају њихове крајеве. Видео сам ихнасељене чак и у Еласони, у Тесалији, према грчкој граници.
3
За ове мухаџире се не може рећи да су премештени у сасвим стране и по природи битнодрукчије земље, али је њихова беда ипак неизмерна. Код врло многих се носталгија развиладо праве болести; то се више осећа на беговима и сељацима, мање на варошанима, који су секао такви из Босне иселили. Сељак и бег воле синор своје земље, и после много годинаописују га како изгледа и како у пролеће мирише жбуње, које је по њему избило; сећају сесваке воћке, коју су садили и калемили, сваког дрвета, гајева и гора, бразда и травки, које суралицом превртали и као да још осећају мирис своје узоране земље. Чежња и бол се попну доманитости, кад почну уз то изазивати успомене и говорити о животу и обичајима своје земље,који су несравњиви и према којима је све ово што сад раде само јад и беда.Иде им врло рђаво. Сваки извежбанији путник може и напред да позна у варошима СтареСрбије и Македоније махале босанских мухаџира: по оронулим и посрнулим кућама, којеизгледају као да су напуштене, по дроњавом оделу људи и жена и по општој запарложености;утисак је такав као да све што видите говори и виче: ми смо остављени и запуштени и хоћемода се запарложимо и затремо. Од људи, који су по босанским варошима били окретнитрговци, није се одржао ни један од сто, и пада у очи да ти, што су се одржали и напредовали,махом су били лиферанти турске војске. Познао сам велики број турских чиновника и међуњима нисам нашао ниједног босанског мухаџира, који би више стојао на тако званимстепеницама чиновничке хијерархије. Али их је врло много међу суваријама и заптијама(турски жандарми); ако могу судити по онима што су мене пратили, они чине више одполовине жандарма европске Турске.Потомака првих босанских мухаџира има доста међу официрима. По мојим обавештењимау турској војсци има преко 300 официра нашега језика, међу којима је неколико генерала;истина је знатан број од њих из новопазарског санџака. Као да је војска једина струка у којоји босански мухаџири напредују. Они од њих који су свршили турске војничке школе знају2
Leave a Comment