Zeljko Fajfri:

Sveta loza Stefana Nemanje

Predgovor Nenada Lemajia
Snano interesovanje za istoriju tesno je povezano sa razvojem graanske klase i stvaranje
nacionalnih drava. To ne udi, s obzirom da je razvijena svest o zajednikom poreklu i
prolosti neophodan preduslov drutvenih veza koje spajaju pripadnike istog naroda. Ve
od samih poetaka ovo interesovanje za prolost razdvojilo se pristupom u dva pravca.
Jedan bi oznaio njegovo uobliavanje, kao naune discipline, sa sopstvenom
metodologijom, to je postepeno dovelo do oblikovanja i gomilanja novih saznanja,
steenih kao rezultat sistematskih istraivanja. Kao posledica tih istraivanja razvila su se
nova interesovanja u krugovima naunika a pitanja, koja ranije nisu bila ni formulisana,
poee da oznaavaju trasu kojom su usmeravani istraivaki napori. Drugi pravac ovih
interesovanja za prolost ostao je vezan za prirodnu ljubopitljivost koju je ira publika,
uvek pokazivala za poznavanje sopstvene prolosti. U tom miljeu meali su se oduvek
saznanja steena od predaka, na granici mita i slabanog seanja, istoricizam veoma bitan
za formiranje srpske drave u XIX veku sa svim svojim najvanijim postavkama jo uvek
dobrim delom ukorenjenim kako u kolske udbenike tako i u dravno nacionalnu
ideologiju i znanja steena iitavanjem naunih i knjievnih dela o prolosti. Naravno da
je ovakva podela morala izazvati jaz izmeu istoriara istraivaa i strunjaka, kao
pripadnika prvog pravca, i brojnih zaljubljenika u istoriju, kao njihove najvernije publike.
Nerazumevanje izmeu ove dve grupe ponekad je izuzetno teko prevazii jer zahteva
napor obe strane. Dok istoriari-istraivai moraju pokuati da izau iz svoje
naunoistraivake ljuture i, ma koliko im to bilo teko, zauzmu labaviji odnos prema
pitanjima vezanim za krute, ali neophodne, principe istorijske metodologije, ljubitelji
istorije moraju nai razumevanja za njima esto neshvatljivu opreznost u izricanju
vrednosnih sudova, ocena, zakljuaka pa esto i fakata kojima druga strana esto provocira
njihovo ve ionako tanko strpljenje i neutoljivu elju za saznanjem najtamnijih dubina
prolosti.
Knjiga eljka Fajfria, Sveta loza Stefana Nemanje, u izdanju Grafosrema iz ida,
popunjava veoma uspeno ba taj nastali jaz. Naravno da knjiga moe pretrpeti kritiku sa
obe strane. Naunici bi pre svega, poto su fakta navedena u radu neosporna, naveli brojne
metodoloke primedbe dok bi ljubitelji istorije mogli da se poale na slabu "raspevanost"
dela. S druge strane, nesumnjive su i pozitivne reakcije. Ljubitelji istorije dobijaju delo
pisano zanimljivim stilom, koje se lako ita, a strunjaci e nesumnjivo potvrditi da je autor
konsultovao brojnu literaturu i svoju priu gradio na verodostojnim faktima. Autor je
samim svojim ivotom bio opredeljen da napie knjigu interesantnu obema
suprotstavljenim stranama jer ne samo to je ljubitelj istorije, ve je i doktor pravnih nauka,
tako da mu uz ljubopitljivost amatera nije strana ni nauna opreznost strunjaka.
Suoavajui se sa tek fragmentarno sauvanim ostacima prolosti, na osnovu kojih je
morao rekonstruisati to razdoblje, autor se opredelio za originalan metodoloki pristup. Za
razliku od klasine metode koja zahteva odranje istorijske prie samo u onim okvirima
koje doputaju istorijski izvori, Fajfri se opredelio za pristup u sutini blizak metodi
pisanja istorijskog romana. Igrajui na tananoj niti izmeu mate i dokumenta konstantno
je uspevao da priu odri u granicama koje doputaju istorijski izvori uz pripovedaki stil
koji itavoj prii daje izuzetan stepen ivotnosti.
Istoriari su interesovanje za prouavanje perioda Nemanjia pokazali jo na samom
poetku ozbiljnih istoriografskih istraivanja, koja su otpoela u drugoj polovini XVIII
veka. To je dovelo do nastanka velikog broja monografskih dela o reenom razdoblju.
Specifinost istorijskih podataka, koji su iz tog doba ouvani, uslovila je i nain rada na
njemu. Nepostojanje celovitih arhivskih serija prisiljavalo je istoriare da mnoge procese i
dogaaje rekonstruiu na osnovu fragmentarnih podataka. To je za posledicu imalo
proputanje odgovora na neka od najinteresantnijih pitanja naeg srednjeg veka.
Pogotovo su veliki propusti uinjeni u sferi prouavanja drutvene istorije, uih drutvenih
grupa odnosa elite i preostalog stanovnitva i uloge pojedinaca koji su tu elitu predvodili.
Svesno zaobilazei ove teme, istoriari-medievalisti su nam uskratili zadovoljstvo da
osetimo duh srednjovekovnog doba i da uporedimo ivot tadanjih ljudi sa ivotom u naoj
epohi. Analiza slinosti i razlika ondanjeg i savremenog oveka, traenje opteg i
specifinog svakako je jedan od glavnih pokretaa interesovanja italaca.
eljko Fajfri u ovoj knjizi analizira istorijske izvore sa eljom da se pronikne u nain
razmiljanja vodeih linosti tadanjeg vremena, svesno zanemarujui one meu njima i to
mnogobrojnije, koji su govorili o ekonomskoj problematici. Zato su maksimalno iskoriteni
podaci iz srpskih itija koji govore o delatnosti i intimnim razmiljanjima srpskih kraljeva i
careva. Pri tome autor uspeva da razrei najvanije probleme u korienju takve vrste
dokumenata i uspostavi kritiki odnos prema njima.
Prva poglavlja knjige posveena su delatnosti osnivaa dinastije Nemanjia Stefana
Nemanje koji je u drugoj polovini XII veka postavio temelje buduoj moi Srbije. U
njegovo vreme su se na tada, naizgled, jo monoj Vizantiji poeli primeivati prvi znaci
slabljenja. Vet diplomata i sposoban vojskovoa Nemanja je iskoristio postojee okolnosti
za poetnu ekspanziju Rake i njeno nametanje kao vodee srpske zemlje.
Delatnosti njegovih sinova Stefana Nemanjia (Prvovenanog) i Rastka (Save) posveeno
je vie znaajnih poglavlja. Za ovaj period su karakteristine krupne promene na
Balkanskom poluostrvu koje su imale odraza na unutranje prilike u Srbiji. Posle sloma
Vizantije u IV krstakom ratu njeni ostaci, Epirska despotovina na Balkanskom poluostrvu,
Nikejsko i Trapezuntsko carstvo u Maloj Aziji, borili su se za prevlast. Srpski veliki upan
Stefan Nemanji iskoristio je te suprotnosti za dalje jaanje zemlje. Potvrdu svoje snage
Srbija je ostvarila dobijanjem kraljevske krune 1217. godine. Znaajan uspeh predstavljalo
je i stvaranje samostalne crkvene organizacije i njeno emancipovanje od Ohridske
arhiepiskopije 1219. godine.
Vaan period u razvoju Srbije nastupio je od polovine XIII veka. Kulturni uticaji Vizantije
na Srbiju bili su u ovom periodu izuzetno znaajni. Razlog svakako lei u injenici da se
Srbija proirila na dotada vizantijske teritorije u Makedoniji. Istovremeno je razvoj
rudarstva i trgovine omoguio srpskim vladarima, a pre svih Milutinu poetak velike
ekspanzije ka jugu.
Delatnostima kralja Stefana Deanskog i njegovog naslednika, kralja i potom cara, Duana
posveena je znaajna panja. To je razdoblje od izuzetnog znaaja u srpskoj istoriji, jer
upravo tada otpoinje zadnja faza ekspanzije Srbije prema oslabljenoj Vizantiji koja je
posle unutranjeg rata izmeu Andronika II i Andronika III zapala u krizu od koje se vie
nikada nije oporavila. Osnaena srpska drava, upravo tada, otpoinje sa osvajanjima. Sve
ono to je pripremano gotovo itav vek uspeo je da ostvari ba car Duan u svega nekoliko
pohoda posle kojih se veina vizantijskih teritorija na Balkanu nala u srpskim rukama.
Kroz prouavanje linosti ovog cara, njegovih dilema, oklevanja, ali i odlunih akcija,
autor na gotovo dramatian nain opisuje te pohode i Duanove pregovore sa vizantijskim
prebezima Sirgijanom i Jovanom Kantakuzinom. Okolnosti u kojima je Duan krunisan za
cara posebno su analizirane i svakako predstavlja najbolji deo knjige.
Buran period srpske istorije u vreme izmeu Duanove smrti i bitke na Marici, koja e
oznaiti poetak kraja srpskih srednjovekovnih drava, razmotren je izuzetno pomno.
Krupni feudalci uspeli su u ovom periodu da zaokrue svoje posede. To je dovelo do
uzdizanja nekoliko feudalnih porodica u Srbiji. Ovi procesi su bili prekinuti turskim
prodorima u Srbiju. Epoha velikog uspona Srbije, koju su obeleili lanovi porodice
Nemanjia bie zavrena. Ova granica je znalaki odabrana i za hronoloku granicu
Fajfrieve knjige jer predstavlja zavretak klasinog srednjovekovnog perioda Srbije.
dr Nenad Lemaji
Strana 1 >>
Zeljko Fajfri:
Sveta loza Stefana Nemanje
1. Mladost Stefana Nemanje
2. Raka u borbama za nezavisnost
3. Krtenje Stefana Nemanje
4. Uspon Stefana Nemanje
5. Veliki upan Stefan Nemanja
6. Nemanja u Carigradu
7. Smrt vizantijskog cara Manojla
8. Bitka na Moravi
9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu
10. Sukobi meu braom
1. Mladost Stefana Nemanje
Poetkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti Raka i
Zeta. Obe su meusobno imale dovoljno razliitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, a
razlog je bio jednostavan prevlast. Osim drugaijeg etnikog sastava i razliite religije,
Raka i Zeta su trpele razliite uticaje to se i te kako osetilo u kulturnom pogledu. Njihovi
meusobni odnosi bili su samo ponekad skladni, a najee je stalna netrpeljivost dovodila
i do krvavih sukoba. Ono to im je bilo zajedniko bilo je to da nijedna oblast nije bila
nezavisna, ve su obe pod stranom vlau.
Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izraen uticaj romanske kulture, a bila je, osim
srpskim ivljem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovnitvom koje je imalo
i prilian politiki uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio
naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovo
ime potie verovatno od imena rimskog grada Doclea ili moda od naziva ilirskog plemena
Docleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast
poinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u
vladarskim titulama.
Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time to je rimski papa Grgur VII
odobrio da se knez Mihailo krunie za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome
da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, to je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom
tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada ve nije vladao
Mihailo, ve njegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilino veliku
nadlenost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju,
srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom.
Zahvaljujui ovome katoliki uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisu
imale uopte pravoslavnog svetenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz toga
to su sva dokumenta pisana iskljuivo na latinskom jeziku. Samo stanovnitvo u Zeti nije
bilo homogeno, budui da se ova drava nalazila na granicama razliitih plemena, koja se
jesu meala, ali koja su i zadravala mnotvo svojih plemenskih obiaja.
Raka se nalazila u unutranjosti, okruena planinama i neprohodnim umama koje su joj
predstavljale dugo vremena tit teko prolazan za strane osvajae. U ovoj oblasti ivelo je
preteno srpsko stanovnitvo uz veoma malo drugog etnikog elementa tako da je Raka
uspela da sauva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najveoj meri
ouvani narodni jezik i drugi obiaji, a pravoslavna crkva je imala iskljuivi uticaj. Raka
se uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god to
moe usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranine arke su bile neprestane, ali ni jedan od
vladara nije pokazivao neke vee ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi zavravali
uglavnom pljakama stoke i paljenjem useva.
Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101.
godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majke
izbila je sveopta pobuna u kojoj se najbolje snaao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio
ogromni mete da se doepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovian jer ga nikako nije
umeo i ouvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko toliko mirna zemlja, bez nekih veih
trzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zete
postaje poprite divljih obrauna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi je
osetio Vukan, tadanji raki veliki upan, pa sa vojskom upadne u Zetu. Ve rasklimana
Zeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao naroitu volju,
jo manje snalaljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teko oboriti,
tako da Vukan nije imao veih problema pri hapenju Dobroslava i naturanja svoga
kandidata Koapara Branisavljevia.
Raki upan je eleo da dovoenjem Koapara na zetski presto dobije odluujui uticaj u
ovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Koapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast i
prilika da je proiri preko granice Rake. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Koapar
pokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana.
Uskoro su izmeu njih vladali toliko loi odnosi da je Vukan, ne mogavi vie nikako da
povrati uticaj nad svojim tienikom, ak pokuao i da ga ubije "Potom je Vukan sa
Raanima postavio zasjede Koaparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Koapar se
pokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao.
Sve u svemu Koapar se pokazao kao odluan vladar koji je imao nameru da Zeti povrati
raniju snagu i vanost. Njegovi pokuaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humske
zemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raki upan Vukan imao potpun uticaj
nad zetskim unutranjim stvarima pa je to iskoristio isturajui i podravajui novog
kandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inae sin najstarijeg Bodinovog brata,
takoe Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i ak mu postao i zet. Zahvaljujui
tome Zeta je proivela nekoliko godina bez dinastikih borbi to je i te kako ostalo u
seanju. "I zemlja je dvanaest godina ivjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatno
je da bi ovakvo stanje trajalo due vreme da u Rakoj Vukan iznenada ne umire, ime je
zetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podrku.
To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu die Bodinov
sin ore, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inae, ova ena je ostala u predanju poznata
kao nadasve opaka i zla. Ona je kao ena Bodinova jo za njegova ivota bila u stalnim
sukobima sa Branislavljeviima jer se bojala njihovog jaanja predviajui da e oni nakon
Bodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj ak pripisuje u zaslugu odsecanje glave
rodonaelniku Branislavljevia, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin.
Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodin
bi pobijeen od ene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina).
oreva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugo
nauivao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevii uz Grku pomo potisnu, a mater mu
Jakvintu uhvate u Kotoru i poalju na zatoenje u Carigrad. Sada je na prestolu Grubea
Branisavljevi, podlonik Grka. ore nemajui kud pobegne u zatitu kod svojih
doskoranjih neprijatelja, u Raku.
Grubeina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom seanju. "Za to vrijeme
zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao ita i vina na pretek i zemlja bi
napunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Raani koji
sa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara doekuje ih Grubea, ali bitku gubi i sam gine. Zetski
presto preuzima ponovo ore, ali sada je on ve stariji i mnogo iskusniji pa mu je jasno
da se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lake stei mitom nego orujem.
Stoga pokuava da se izmiri i sa Branisavljeviima, svojim najveim neprijateljima, nudei
im pojedine upanije na vladanje. Verovatno je raunao da mu je bolje da ih kao svoje
podlone upane dri na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grkoj odakle bi oni
mogli naii. Uspeh mu je bio samo delimian. Neki od Branisavljevia mu dolaze i
prihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grkoj, a opet neki odlaze u Raku gde spletkare. Za
to je sada Raka idealno tlo, jer u njoj se dinastike borbe nakon smrti Vukanove jo uvek
ne smiruju. To je idealna prilika za Zeane i njihovog vladara ora, da sada oni ponu da
se meaju u rake poslove. ore je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidata
Uroa, inae sinovca Vukanovog. Kako je Uro bio u tamnici u Rakoj to ga je trebalo
najpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Raku, pa je orujem zadobije i
poplijeni. Tu naiu na Uroa koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi roaci,
pa ga, izvukavi ga odatle poalju za upana u Rakoj". (Letopis pop Dukljanina).
Ove dinastike borbe u Rakoj su izbile odmah nakon smrti velikog upana Vukana. U
meuvremenu, dok se Uro nije doepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme
(stoga postoje pretpostavke da je on moda Vukanov sin ili bliski roak), ali on nije bio
linost veeg znaaja i formata u Rakoj tako da nije uspeo da se odri na prestolu i odmah
je podlegao pobuni svoje brae. Zavida se navodno sa svojom braom sporekao oko
imanja i budui da nije dolo do mirnog reenja ovoga spora, dolo je do tekih rei, zatim
pretnji i na kraju do otvorenog sukoba. "Ipak sam sluao da je bio veliki mete u ovoj strani
zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braa mu zaviu
oduzela zemlju". (Stefan Prvovenani). Zavida nije mogao drugaije odgovoriti ve samo
bekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu se
sklonio za izvesno vreme.
Za to vreme u Rakoj besne dinastike borbe koje traju due vreme to omoguuje da se u
njih umea i zetski kralj ore elei da on bude taj koji e da odlui o tome ko bi mogao
biti novi upan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raka vlastela
udruila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udrueni pozovu u pomo
Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim
poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv
ora. Prvi pohod ore je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se razie i on,
nemajui kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv
njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji traei utoite dok ga
konano nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Dra, a zatim u Carigrad. U
Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatoenitvu. Grci su
tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kue Branisavljevia.
Ove dinastike borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u dravu koja
je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuinsko osvajanje doekao kao
olakanje, jer ga je osvaja konano oslobodio beskrajnih dinastikih borbi koje nisu imale
nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obina stvar, a da je uzelo maha
potvruje i pop Dukljanin: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskim
kralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potinjeno ljudstvo, tako jedni
spolja a drugi iznutra predadoe tvravu i kralja vojskovoi gospodinu Aleksiju, koji uzevi
kralja, povede ga sa sobom u Dra, a odatle ga, okovanog i u pratnji straara, poalje u
Carigrad, gdje je preminuo u zatvoru." (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zeta
je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teko stekli. Sredinom XII
veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar vie ne nosi naziv kralja ve naziv "veliki
knez".
Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome
je dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to se
pretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po roenju deteta postavilo se i
pitanje njegovog krtenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za oekivati da se i dete
tako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snanim katolikim uticajem tolikim
da u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog svetenstva. Kako je Zavida bio praktian ovek,
odluio je da mu dete krsti katoliki svetenik. "A kako su u zemlji toj latinski jereji; to se
po volji bojoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krtenje" (Stefan Prvovenani).
O Nemanjinom detinjstvu i ranoj mladosti ne znamo nita, ali na osnovu onoga kako se
ivelo u Zeti u to doba moe se sa velikom sigurnou rekonstruisati i to kakav je on imao
ivot. Zavida je, iako bez znaajnije politike uloge u ivotu Zete ili Rake, pripadao
porodici velikog rakog upana a bio je u srodstvu i sa zetskom dinastijom. Bio je
verovatno i dobrostojei o emu govori i to to je mogao iz Rake prebei u Zetu. Izgleda
da je najvei deo vremena provodio u Ribnici koja se nalazila blizu dva velika grada
Kotora i Dubrovnika. Oba grada imala su iroku autonomiju, koja je u sebi podrazumevala
da postoje tano odreene granice gradske teritorije, sopstveni zakoni, sudije, razni
inovnici i magistrati koji su svake godine birani i menjani, imala su svoje episkopije,
mada je to se tie crkvenih stvari, grad Bar imao nesumnjivu prednost u odnosu na
Dubrovnik i Kotor jer je u njemu bilo sedite arhiepiskopije.
Bar se nalazio na brdu iznad otrog grebena Sutormana i Rumije i upravo zahvaljujui
tome to je bio sedite arhiepiskopije smatran je politiki vanijim od ostalih. Ovaj grad je
iveo od trgovine maslinovim uljem i zahvaljujui tome bio je gusto naseljen, a sama varo
je bila prilino velika. Ipak, Kotor je bio ekonomski jai i sigurno je da ga je Nemanja
esto poseivao i posmatrao snanu tvravu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok se
ispod nje prostirala varo sa oko pet stotina kua. Oko njih se pruao isto tako snaan
kameni bedem, koji je sluio kao zatita od nenadanih napada. Kotor je bio tipina
primorska varo sa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kue od kamena (ree od
drveta), prekrivene slamnatim ili drvenim krovovima. Skoro svaka kua je imala po jedan
balkon koji se nalazio sa glavne strane kue. Grad je bio pun zanatlija, uglavnom koara,
cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara. Sa Dubrovnikom, Kotor nije imao posebno
srdane odnose iz razumljivih konkurentskih razloga. No, sve to nije bila velika smetnja da
se graani ova dva grada meusobno meaju, trguju, pa ak i venavaju. Ipak, malo je
primera da se Dubrovanin preselio u Kotor dok je u obrnutom smeru bilo dosta selidbi.
Kotor je obuhvatao relativno veliki prostor koji je zauzimao poluostrvo izmeu drugog i
treeg zaliva. Sva oblast je bila gusto naseljena, a zemljite je bilo marljivo obraivano, to
je rezultiralo brojnim vonjacima, vinogradima, batama meu kojima je bilo sagraeno i
mnotvo vila. U samom gradu znalo se ko na kom mestu ivi, pa je u severnom delu
(Dobrota i Perast) bila naseobina zanatlija (bavari, laari, kreari, ciglari).
Dubrovnik je bio srazmerno jai grad u odnosu na Kotor to se moglo odmah videti i po
kuama koje ne samo da su bile skoro sve od kamena, ve su bile uglavnom dvospratne ili
trospratne, a nisu bile retke ni etvorospratne. Gradile su se uglavnom od kamena ili opeke,
ali kao i u Kotoru bile su gusto zbijene. Prozori su zatvarani drvenim kapcima, dok je
staklo bilo prilino retko. Skoro svaka kua je imala otkrivenu ili pokrivenu galeriju, gde se
dralo cvee. Ove galerije su sluile i za mnogo prozainije stvari, kao to je smetaj
nunika i to na prednjoj strani kue tako da sav izmet pada direktno na ulicu. To je bio
razlog zato su ionako uzane ulice bile pune smea. Kaldrmisane ulice su bile retkost, a
stanovnici su slobodno drali svinje i drugu stoku na ulici. Isto tako u mnoge kue se
ulazilo sa stepenita koje su bile spolja, na ulici, to je jo vie suavalo ionako tesne ulice.
Po ovakvim ulicama bila je prava avantura ii nou; uvek je postojala opasnost da se
upadne u jamu koja je puna neistoe ili da se strada od pljakaa i neprijatelja, a moglo se
naii i na kakav ljubavni par za koji su ovakve ulice bile idealne. Stoga je bilo malo onih
koji su se usudili da bez fenjera etaju kada padne mrak.
Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kue, ve su se pravile
uglavnom od drveta sa slamnatim krovom. To je bilo iz vojnikih razloga, odnosno zato to
bi se te kue u sluaju napada spolja odmah zapalile i ne bi mogle da neprijatelju prue
zaklon. Zbog pomenute neurednosti irile su se i mnoge bolesti od kojih je svakako bila
najprisutnija lepra. I u Kotoru i u Dubrovniku zaraenima leprom bio je zabranjen ulazak u
grad i oni su morali da ive na tano odreenim mestima, da ne bi preneli bolest na ostale
graane. Osim toga, u Dubrovniku su morali da nose i bela odela kako bi bili primetni sa
vee razdaljine. Bilo je jo ljudskih nakaza, poput onih koje su sami ljudi napravili
kanjavajui kriminalce seenjem uiju, nosa, smuenjem kose, oslepljenjem, itd. esta
kazna bila je i upanje brade, a zbog obiaja da ljudi nose duge kose i brade, pa je ak bila
velika sramota biti osav.
Budui da je Nemanja bio iz dobrostojee kue, to mu je i ivot bio daleko lagodniji no to
je to bio ivot obinih graana. No, to ne treba preuveliavati, jer ni tadanja visoka
vlastela nije imala neki bog zna kako ugodan ivot. Verovatno je da je kua Nemanjinih
roditelja bila sva od kamena, bez velike udobnosti. Mogue je da su i u njoj kao i kuama
drugih bogatijih pod i vrata bili prekriveni arenim prostirkama, a verovatno je da su imali
platnene zavese ili pamune, koje su sluile kao zaklon od sunca. Ukoliko su imali
skupocenog pribora uvali su ga, kao i sve druge vrednije stvari, u kovezima od kojih je
klju imao samo stareina porodice. Kua je bila osvetljavana svenjacima ili fenjerima,
dok su u siromanijim kuama koristili lu. ak i u najbogatijim kuama u to vreme je bila
retka postelja, ve se spavalo na podu, gde bi se rasprostrlo neko krzno, a kasnije se
upotrebljavao duek, perjanice i slamarice. Hrana nije bila jednolina kako se to danas
esto neopravdano misli. Preovlaivala je biljna hrana. Koristio se hleb, pogaa, kaa, pita
sa mesom ili sirom. Zapravo najvie je u upotrebi bio sir, ali i svinjsko i ovje meso. Od
svinjskog mesa na ceni je bila naroito unka i slanina. Jela se riba, ali i divlja mada samo
na trpezi znatnije gospode. Kao pie korieno je vino i medovina.
Nemanja se verovatno najvie zabavljao odlazei u lov i to na prepelice, jarebice i druge
ptice, to se tada smatralo posebno otmenim. Dobijalo se mnogo na prestiu ukoliko bi se u
lov ilo sa sokolovima. Tada su se u okolini Kotora po brdima hvatali sokolovi mreama i
oni su bili obuavani za lov. Bili su veoma skupoceni, tako da su esto voene parnice oko
vlasnitva nad ovim pticama. Osim lova bile su omiljene i neke zabave koje su bile vezane
za korienje bojnog oruja. Najee se vebalo u gaanju strelom i lukom, runim
balistom kao i sa maevima.
Gozbe su bile este, a gostoprimstvo je bilo poslovino. One bi se uvek zavravale
estokim pijankama, to i nije bilo udno jer su neprestano za sve i svata dizane razne
zdravice. Na takvim veseljima igranje je bilo obavezno, posebno kolo. Korieni su frula,
gusle, gajde i rog kao instrumenti. Bile su este i zabave pod maskama, a najee su se
nosile ivotinjske maske. Kada nije bilo takvih zabava, odlazilo se u krme gde su najee
radile ene zbog kojih su stalno izbijale tue. Pevanje je bilo veoma omiljeno i pevalo se u
svakoj prilici, i u svadbi ali i na sahrani, dok su epske pesme bile nerazdvojni deo ivota.
2. Raka u borbama za nezavisnost
Vreme vladavine velikog upana Uroa vezano je za uplitanje Rake u veliki rat izmeu
Ugarske i Vizantije koji je poeo 1127. godine. Ugari su najpre osvojili Hrvatsku i veliki
broj dalmatinskih gradova koji su do toga momenta bili pod Venecijom. No, njihovi
planovi su ili i dalje ka jugu. Na tom putu oni su naili na Raku koja je bila, i pored
svojih neprestanih borbi, ipak protivnik za respekt i saveznik oko kojega se trebalo
potruditi i pridobiti ga. Koristei to to su Raani bili izrazito netrpeljivi prema Vizantiji
elei se osloboditi od vizantijske zavisnosti ugari ih pridobiju za saveznike.
Oko 1127. godine Ugari su poeli sa napadom i prvom naletu osvajaju Beograd, ali izgleda
da nisu bili sigurni da e ga uspeti i zadrati, te su poeli da rue gradske bedeme i da
kamenje prenose u Zemun pojaavajui njegove bedeme. Uskoro su stigli do Nia i Sofije,
a ima nekih indicija da su se pojedini odredi zaletali ak do Filipopolja. Vizantija je
uzvratila udar i uspela da ih porazi na levoj obali Dunava, kod Hrama. Nakon ovog poraza
Ugri su jo jednom pokuali ratnu sreu i napadaju na Branievo. Imali su uspeha, ali samo
dok se vizantijski car nije pojavio sa vojskom. Meutim i vizantijska vojska se uskoro
morala povui zbog bolesti i nedostatka hrane.
U meuvremenu, Srbi navale na Ras gde se nalazila vizantijska posada, osvoje ga i pale
(1129.). Tada je zapovednik vojne posade u Rasu pobegao, a vizantijski car, razljuen,
osramoti ga tako to ga obue u ensku odeu, posadi na magarca i provede ga po
Carigradu. Kako je ovaj ustanak bio prilino ozbiljna stvar to je vizantijski car Jovan
Komnin morao da lino dovede vojsku i da ovaj ustanak umiri. Ustanak je uguen, a Grci
su se estoko osvetili tako to su mnotvo zarobljenih Srba odveli u razne krajeve Grke.
upan Uro je tada morao da ponovo prizna vrhovnu vizantijsku vlast.
U ovom ratu Srbi su estoko stradali, ali njihova elja za osloboenjem od Vizantije nije
prestala, kao to je i njihovo prijateljstvo sa Maarima ostalo. elei da Srbe to vie vee
za sebe, ugarski kralj je doao na ideju da svoga sina oeni erkom velikog upana Uroa.
Tako je godine 1131. dolo do braka izmeu srpske princeze Jelene i budueg maarskog
kralja Bele II.
O ovome Beli postoji interesantna pria. Ugarski kralj Koloman (1095-1116), jedna nakaza
od oveka, razrok, rutav, orav, grbav, hrom i jecav, imao je brata Almoa koji ga je
pokuao sruiti sa prestola. Pokuaj nije uspeo, a Koloman se grozno osvetio naredivi da
se Almo oslepi, i to je jo groznije naredio je da se oslepi i petogodinji Almoev sin,
Bela. Kasnije je Kolomanu sunulo kroz glavu da je i to mala osveta pa je dao nareenja da
se obojica pogube. Meutim, redovnici nekog samostana sakriju i Almoa i Belu, tako da je
Koloman i umro ubeen da su ova dvojica, shodno njegovoj elji, mrtvi.
Kolomana je nasledio Stjepan (1016-1131.), veoma slian svome ocu, razbludnik, koji je
doveo u Ugarsku Kumane (Polovci) i iveo sa njihovim enama. Ovo je bekrijanje uzelo
tolikog maha da je Stjepan u svojoj tridesetoj godini umro, iscrpljen od takvog ivota liei
na osuenog starca. Jo dok je on bolovao, poele su smutnje oko prestola, budui da nije
imao naslednika. Ipak, nekako Stjepan sazna da je nesreni kraljevi Bela iv (iako slep),
silno se obraduje, dovede ga na dvor i proglasi za naslednika. U isto vreme ugovori sa
velikim upanom Rake, Uroem, enidbu Bele i Uroeve erke Jelene. Godine 1131.
Stjepan je umro, a naslednik ugarske krune je postao Bela dok je Jelena postala ugarska
kraljica. Jelena je potpuno uzela pod svoje Belu koji je bio slabi, neodluan i koji je svoje
strahove sakrivao u neprestanim pijankama. Jelena je ak na ugarski dvor dovela i svoga
brata Beloa, koji je dugo vodio glavnu re u svim dravnim poslovima, a jedno je vreme
imao titulu bana Hrvatske i titulu palatina. Bela II je vladao samo deset godina, a 1441.
godine je umro. Celo to vreme Jelena je bila ta koja je zapravo vodila Ugarsku i njoj se
pripisuju nemilosrdni obrauni sa svim protivnicima njene vlasti, pa je tako ak jednom
prilikom namamila u dvor oko stotinu plemia koji su bili protiv nje i njenog mua, a onda
ih dala nemilosrdno pobiti. Bela i Jelena su imali etiri sina: Gejzu, Ladislava, Stjepana i
Almoa, a presto je nasledio najstariji sin Gejza (1141-1162.).
Rat Vizantije i Ugarske je znatno izmenio celokupnu balkansku situaciju jer Ugri poinju
shvatati Balkan kao svoju uticajnu zonu. Kako su Hrvatsku osvojili, deo dalmatinskih
gradova isto, a oko nekoliko gradova vode neprestano borbe sa Mlecima to je njihov
pogled sada otiao prema istoku, tamo gde je Vizantija. Jedini saveznik koji im moe
pomoi jesu Srbi, a njima su Maari opet potrebni ne bi li se oslobodili nesnosnog
prisustva Vizantije.
Verovatno je da su i Srbi imali veoma slinu raunicu kada su ulazili u savez sa Maarima.
Oekivali su da se uz pomo Maara oslobode Vizantije koja je bila sve slabija i sa sve
manjim mogunostima da izdrava vojsku koja bi kontrolisala tako ogromnu dravu koja je
zalazila na dva kontinenta. Isto tako, prostor na kojem su Srbi iveli nikada nije bio
prvorazredni interes Vizantije, tako da se oekivalo da Vizantija nee biti u stanju da pored
toliko vanijih frontova na ovaj alje veliku vojsku. Teren na kome su Srbi iveli bio je
veoma teak sa puno uma, klanaca i litica, gde je bilo potrebno dugo vremena da bi se
neto osvojilo. Sve je to trailo mnogo sredstava kojih je Vizantija tada imala sve manje.
To su i Srbi i te kako osetili i samo se tako moe objasniti strana upornost sa kojom su oni
stalno dizali bune protiv Vizantije iako su se one veoma esto svravale tekim srpskim
katastrofama. Udajom Uroeve erke Jelene za Ugarskog kralja Belu II i dolaskom njenog
brata Beloa na ugarski dvor, Srbi dobijaju jednog iskrenog saveznika koji je uz to i veoma
moan. U toj politikoj i borbenoj igri ni Maari nisu suvie urili. Nakon rata 1127-1129. i
oni su shvatili da je Vizantija, mada poljuljana, jo uvek veoma snana i stoga je politika
koju je vodio ugarski dvor mnogo smotrenija i postepenija. itava vladavina Bele II (1131-
1141.) protekla je u postepenim osvajanjima Bosne, kada je uzeta Rama, a po nekim
izvorima i cela Bosna.
Situacija se naglo komplikuje kada na vizantijski presto dolazi car Manojlo Komnen (1143-
1161.), jedna izrazito vojnika linost, ali sa dosta diplomatskoga dara. Ovaj car je imao
velike planove, no ve iscrpljena drava mu je to samo donekle omoguila. Manojlo I
Komnen je bio sin cara Jovana II, njegov etvrti i najmlai sin. Ovo je bio car koji nije liio
na dotadanje vizantijske samodrce. Bio je svestan svoga, ali i znaaja vizantijskog
Carstva pa se u skladu sa tim ponaao. Pod velikim uticajem zapadnjakog modela
vitetva, kao i samog zapadnjakog naina ivota bio je u dui ratnik koji je vie od svega
voleo direktne vojne sukobe u kojima i lino uestvuje, ali isto tako i zanesenjak koji se sa
velikom strau uputao u zamrene teoloke diskusije. Oba puta se enio zapadnim
princezama koje su sa sobom takoe donosile dah Zapada. iveo je u Vlahernskom dvorcu
na kojima se ivelo u vedroj i lakoj atmosferi bez poznate vizantijske ceremonijalnosti i
ukoenosti. Viteki turniri su bili esti i na njima je car uzimao uee gde je u sudarima sa
drugim vitezovima esto padao u prainu to, naravno, konzervativnim Vizantijcima nije
bilo ni malo prijatna scena. To mu niko nije smeo rei, ali i sam car je to oseao pa se
okruio uglavnom strancima.
Od svoga oca Jovana II, car Manojlo je nasledio sukob sa Normanskom kraljevinom koja
se nalazila nasuprot Vizantije u junoj Italiji. Ovaj sukob za vreme cara Jovana II je bio
uglavnom lokalnog karaktera, izmeu same Vizantije i samih Normana, meutim Manojlo
ga je proirio do nesluenih razmera. U elji da se jednom za sva vremena obrauna sa
Normanima, car je krenuo u stvaranje iroke koalicije koja bi mu omoguila invaziju june
Italije i konaan slom Normana. U tom pravcu sklapao je saveze sa Nemcima i Venecijom.
S druge strane stvarala se koalicija na strani Normana i u nju su ulazili francuski kralj,
Ugarska i Raka, a imala je i podrku rimskog pape.
Pripreme za napad na junu Italiju su ve bile u toku, kada je dolo do, za cara Manojla,
iznenadnog pokretanja II krstakog rata. Pod pritiskom Bernarda od Klervoa od 1147.
godine francuski i nemaki kralj pokreu armije u elji da ih prebace u Malu Aziju i tako
oslobode Hristov grob. Na putu za Malu Aziju krstae je put vodio najveim delom preko
vizantijskog Carstva. To je samo po sebi donosilo ogromne probleme. Osim to su
razulareni krstai, vie nalik na drumske razbojnike nego na svete Hristove ratnike,
pljakali i napadali sve to im se nalo na putu, oni su bili i veoma mona armija spremna
na sve. Jedna takva horda u srcu drave znaila je samo probleme.
Prva grupa krstaa pod vostvom nemakog kralja Konrada III je pravila celim putem
strane nerede. Manojlo je ak izbegao i da se susretne sa Konradom III, iako su oni bili
saveznici protiv Normana, a Manojlo je bio ak i oenjen Konradovom roakom Bertom
od Zulebaha (u Vizantiji dobila ime Irina). Vizantijski car je zapravo urio da Nemce
prebaci to pre za Malu Aziju, dok nije dola i druga grupa krstaa koju je vodio francuski
kralj. Postojala je realna opasnost da bi se ove dve armije mogle sukobiti izmeu sebe na
vizantijskom tlu, pa bi se i krstaki pohod zavrio pre no to je i stvarno zapoeo. ini se da
se Konrad toga dosetio, pa je bez veih problema preao u Malu Aziju.
Sa Francuzima i njihovim kraljem Lujem VII je ve bilo tee budui da je sa njima
Vizantija bila u neprijateljskim odnosima zbog sukoba sa Normanima, iji su saveznici bili
Francuzi. Izmeu Francuza i Manojla je bilo dosta natezanja, pa su ak Francuzi razmiljali
da napadnu i sam Carigrad i da ba tu zavre sa svojim pohodom, ali ipak francuski kralj
popusti i prevede vojsku u Malu Aziju. Sada je i car Manojlo mogao da odahne, tim vie
to su obe vojske odmah po dolasku u Malu Aziju doivele sve same poraze. Pogibelj je
bila tolika da su se i nemaki i francuski kralj ubrzo vratili kui, ostavljajui svoje armije
njihovoj sudbini.
Za to vreme car Manojlo je nastavio svoju politiku prema Normanima i ovaj sukob se
tokom 1147. godine poeo sve vie zahuktavati. U ovom ratu inicijativu odmah preuzimaju
Normani i pod vostvom svog kralja Roera ubrzo osvajaju Krf, Korint i Tebu. Ovi
gradovi su bili centri svilarstva i zbog toga bili najbogatiji u Vizantiji. Odmah po osvojenju
ovih gradova, Normani najpoznatije svilare odvode u Palermo gde su otvorili fabrike svile.
Vizantijski car Manojlo je brzo odgovorio na napad Normana i to tako to se prvo izmirio
sa nemakim kraljem Konradom III, a u savez je ubrzo uveo i Veneciju. Tokom 1149.
godine car Manojlo je povratio Krf i spremio se za prelazak u junu Italiju, sa namerom da
izvri invaziju i slomi Normane.
Uskoro se i car Manojlo uverio da u normanskom kralju Roeru ima dostojnog protivnika,
kako u ratu tako i u spletkama. Roer najpre u Nemakoj pravi smutnje nemakom kralju
Konradu, tako to protiv njega podbunjuje vojvodu Velfa. Sada Konrad u srcu Nemake
ima pobunu i on nema vie vremena za savez sa Vizantijom, ve uri kui ne bi li smirio
sopstvenu pobunu. Poto je eliminisao jednog protivnika, Roer isti recept primenjuje i u
pozadini Vizantije nagovarajui Maare i Srbe da napadnu Vizantiju.
U Maarskoj na prestolu je Gejza II (1141-1162.) koji tada ima tek neto vie od deset
godina i dravu vode njegova mati Jelena (erka rakog upana Uroa) i njen brat Belo. U
Rakoj na vlasti je Uro II, sin Uroa i brat Jelenin, koji samo eka priliku da se otrese
vizantijskog jarma. Ovo se Urou sigurno uinilo pogodnom prilikom da konano u svome
naumu i uspe. Sve anse su, tako je njemu izgledalo, na njegovoj strani. S jedne strane
nalazi se Vizantija bez saveznika (Nemci su otpali, Venecija je daleko) dok se sa druge
strane nalaze Normani, Maari i Srbi. Ni to nije sve, jer francuski kralj Luj VII obeava
krstaki rat protiv Vizantije a tu ideju podravaju verski zatucani Bernar od Klervoa i papa
Eugenije III. Kako Vizantija moe da se odupre ovakvom napadu koji ide sa svih strana?
No, to su samo obeanja koja vrede samo onoliko koliko se i ispunjavaju, a ni Francuzi ni
papa nemaju nameru da bilo ta od onoga to obeavaju ispune. Konano, oni to ni ne
mogu i Luj VII ima veoma neprijatne scene sa svojim vitezovima kada pokuava da ih
ubedi da krenu u novi krstaki rat, ali ne da bi oslobodili Hristov grob, ve da bi unitili
Vizantiju. Poto oni to burno odbijaju, nasuprot Vizantije ostaju samo Maari i Raani.
I upravo u to vreme Zavida se sa porodicom vraa u Raku. Sa njime su i njegovi sinovi
Tihomir, Stracimir, Stefan Miroslav i Stefan Nemanja. Ne zna se tano kada se vratio, ali
se zna da je to bilo nakon pada ora u Zeti. Ono to pomalo zbunjuje jeste da je Zavida
nakon povratka u Raku dobio i sva imanja koja su mu svojevremeno oteta. Stoga i
pretpostavka da ih je pozvao veliki upan Uro II elei ih pridobiti za veliki rat protiv
Vizantije za koji se upravo spremao.
Srbi su iznenada napali na susedne vizantijske teritorije 1149. godine. U to doba car
Manojlo se pripremao za pohod na Siciliju i ovaj srpski napad je izgleda bio ozbiljan jer se
car odmah odluio na odlaganje pohoda na Siciliju i sa svojom vojskom krenuo je odmah
na Raku. U samom poetku rata Srbi su imali dosta uspeha, a kako su izgleda oekivali i
Maarsku pomo to se i car ozbiljno zabrinuo, pa se time moe objasniti brzina kojom je
reagovao na srpski napad i to je lino poveo vojsku. Ovakva brza reakcija iznenadila je i
Maare, tako da je u odsudnom momentu veliki upan Uro II ostao sam. Maari nisu
uspeli tako brzo da opreme i poalju vojsku.
Sam Uro II nije imao dovoljno snage da se u direktnom sukobu nosi sa vizantijskom
vojskom i toga je bio savreno svestan. Kako je bio na vreme obaveten da se pribliava
velika carska vojska, on se odmah povukao u neprohodna brda i ume. Car Manojlo nije
imao ni jedne prilike da se direktno sudari sa srpskom vojskom i stoga razara glavni grad
Ras, kao i sve one oblasti kroz koje je proao. Jedini pravi sukob se desio kod grada Galia
(okolina Zveana) koji se odupirao nekoliko dana, ali je na kraju ipak zauzet.
U meuvremenu, veliki upan Uro II je napao na garnizon u Rasu koji je car ostavio pod
Konstantinom Anelom kao i druga manja odeljenja Vizantijaca koja su bila rasuta po
Rakoj. Konstantin Anelo se naao u veoma opasnoj situaciji i pretila je opasnost da ga
Srbi savladaju, pa se car jo jednom vraa u Ras. Ovaj put car umalo nije zarobio Uroa II,
ali je upan ipak uspeo da izmakne, mada mu je jedna od prestonica potpuno spaljena.
Ponovo su se Srbi povukli u planine, a naila je i zima, tako da je bilo nemogue voditi
daljnje operacije. Stoga car Manojlo obustavlja ratna dejstva i odlazi u Carigrad.
Ova ratna godina nije nita donela ni Srbima, ali ni Vizantiji, ahovski reeno pat pozicija.
Srbi nisu imali dovoljno snage da prime otvorenu borbu sa Vizantijom, ali ni ovi nisu imali
snage da Srbe trae po planinama. Ovakva situacija uopte nije odgovarala caru, budui da
je morao da dri velike snage u Rakoj, koje bi mogao upotrebiti za napad na Siciliju. Ba
zahvaljujui ovakvoj upornosti Raana car je u potpunosti obustavio sve pripreme za napad
na normansku Kraljevinu. Oigledno da su Srbi bili ipak tei protivnik, za kojeg nije
dovoljna samo jedna jesen. Stoga car Manojlo, nimalo zavaran deliminim uspesima u
ovom ratu, spremi za sledeu jesen mnogo ozbiljniji pohod. On je znao da se sa Srbima ne
moe nositi tokom letnjih meseci, kada se ovi mogu nesmetano skloniti u duboke ume,
ve to mora biti akcija u vreme kada ume ostanu bez lia. To je znailo spremiti vojsku
za zimski pohod i raskrstiti sa Rakom za due vreme. "A idue godine, ve pred kraj leta,
kada putevi za Srbiju postaju najpogodniji za vojsku koja napada, jer tada drvee ve
poinje da gubi lie, sakupi car vojsku kod Nia". (Jovan Kinam).
Za rat u sledeoj godini spremali su se i Srbi i Maari. upan Uro je marljivo sakupljao
saveznike, tako da se spominje da je na svojoj strani imao i odrede upana Grdee i Vuine.
Moda su tu bili i Zavidini sinovi koji su stigli na poziv Uroa. Oekujui da e Maarska
vojska krenuti kroz moravsku dolinu, car Manojlo je svoju vojsku koncentrisao u Ni. No,
zakasnio je i Maarska vojska se spojila sa srpskom.
U blizini Valjeva, kod reice Tare, dolo je do direktnog sudara vizantijske vojske i
udruenih Srba i Maara (1150.). Ovo je bila izuzetno estoka bitka, a Srbi i Maari su
doiveli poraz. Sam car Manojlo lino je uzeo uee u bici. "Naime, pribliivi se
neprijatelju to je bre mogao, Jovan stade da udara arhiupana Vakhina po pleima elei
da ga probode kopljem. Meutim, ne bi kadar da to uini jer se suprotstavljao oklop. I ovaj
Vakhin se okrenu, i spazi da su mu za petama dva oveka. Bili su car i onaj drugi Jovan
Duka, koga ve spomenuh. Poto Vakhin prikupi oko sebe sedmoricu svojih, stupi u okraj
sa Kantakuzinom i nastade borba prsa u prsa. I kad varvari poee sa raznih strana stalno
da pristiu, Kantakuzin se nae u krajnjoj opasnosti i da ga car, stigavi u neposrednu
blizinu, ne izbavi iz nevolje, mislim, da je malo nedostajalo da ovaj ovek postane rtva
varvarskog maa." Neto kasnije car Manojlo je direktno podelio megdan sa ugarskim
voom Vakhinom, a evo kako je to izgledalo: "Posle toga stupi car s njim u borbu izbliza.
A sam Vakhin i oni oko njega spazivi to, napustie Jovana tamo i ustremie se na cara.
Prizor bee pun strave. Ali car baci koplje i isukavi ma koji mu je visio sa strane estoko
je na njih nasrtao neprestano zadajui i primajui udarce, dok se itava bitka, poto se
ostali rasturie, ne svede na njega i Vakhina - oveka izuzetno hrabrog i telom preterano
golemog. Posle dueg okraja Vakhin zamahnu maem i udari po licu cara, ali nije mogao
da probije zaklon na kacigi privren iznad oiju. Toliko je bio jak udarac da su kolutovi
vrsto se utisnuvi u meso, dugo ostavljali traga. Meutim, car odsee maem varvarinu
ruku i predade ga neaku ivo elei da ponovo krene na neprijatelja." (Jovan Kinam)
Iako su potere jedno vreme gonile i upana Uroa, on je ipak uspeo da izmakne. Vizantijci
su zarobili mnogo Srba od kojih su svakako najznaajniji upani Grdea i Vuina. Jedan od
glavnih razloga za katastrofalan poraz Srba i Maara bila je strahovita nedisciplina u boju,
nasuprot Vizantijcima koje je vrstom rukom vodio car Manojlo koji je, to smo videli, i
lino bio u najveem kreevu bitke i tamo dobio udarac po glavi.
Veliki raki upan Uro II je na vreme izmakao zarobljavanju, ali poraz je bio tako potpun
da je i on sam uskoro uvideo da je bilo kakav otpor u toj situaciji potpuna besmislica. Stoga
je odluio da se pokori caru Manojlu i zatrai oprotaj. Tako je i bilo. Uro, u pokajnikom
odelu i sa konopcem oko vrata, jednoga dana doe u vojni logor cara Manojla i padne pred
njima na kolena traei oprotaj. "Uskoro dooe u logor poslanici upanovi traei da mu
se nedela zaborave. Po carevoj naredbi ubrzo stie i sam upan drei se smerno i ponizno.
Primivi molitelja, car mu oprosti krivicu. A ovaj se malo pridie sa zemlje gde je, niice se
bacivi pred carevim nogama leao i zakletvama zajemi ono to je bilo ugovoreno
uveravajui da e za sva vremena biti potinjen Romejima." (Jovan Kinam)
Na kraju car mu oprosti, ali Uro je morao da prui novu zakletvu vernosti pod uslovima
koji su zaudo bili tek neto tei nego do tada. Do tog momenta Uro je kao vazal cara,
morao ovome da daje ratnike za njegove pohode. Ta je obaveza ostala ista za ratove u
Evropi ukupno 2.000 ratnika, dok je obaveza davanja ratnika za rat u Aziji poveana sa
300 na 500 ratnika. "On je pristao da e, ako bi car ratovao na zapadu, uestvovati sa dve
hiljade vojnika, a ako se vodi vojna u Aziji, da e pored tri stotine, koje je ranije slao,
poslati jo dve stotine". (Jovan Kinam). Ostaje tajna zbog ega je car ovako blago postupio
prema svome nevernome vazalu. Ne samo to je car ostavio upana na vlasti, ve mu ni
vazalske obaveze nije znaajno pogorao. Pretpostavlja se da je razlog tome bio daljnji
nastavak rata koji je Vizantija sada okrenula prema Maarima i car je verovatno hteo da
mu pozadina ostane sigurna. Raunao je sa tim da je Uro dobio dovoljno dobru lekciju i
da e bar za vreme dok on ne obavi kanjavanje Maara biti miran. Teko da je Manojlo
verovao ovoj novoj Uroevoj zakletvi. Kako nije odrao ni prvu vazalsku zakletvu, tako
verovatno ne bi odrao ni drugu. No, sada je bilo preeg posla, a zabavljati se oko novoga
upana u Rakoj mogao je biti mukotrpan i dugotrajan posao. Nai nekog novog upana
kojeg bi Srbi primili bez pobuna, nije bio lak posao i stoga je bilo bolje zadrati ovoga koji
je ve dovoljno oslabljen da za izvesno vreme nee predstavljati nikakvu opasnost. Samo
ponaanje prema upanu u kasnijem periodu e ovo potvrditi.
Sada je i Manojlo nastavio rat prema Maarima i to tako to je godine 1151. zauzeo
Beograd i Zemun, a Srem opustoio. Nekih veih sukoba nije bilo i iste godine sklopljen je
mir po kojem je Ugarskoj ostao Srem, a Vizantija je povratila Zemun i Beograd. Godina
1152. je prola mirno, iako je bilo nekih znakova da bi Ugarska mogla da obnovi
neprijateljstva.
U svim ovim dogaanjima Srbi iz Zete nisu imali nikakvog uea, ne elei da pomognu
Srbima iz Rake. Po zavretku sukoba sa Rakom (1149.), zetski knez Radoslav je ak
dolazio kod Manojla i kao veran vazal bio lepo primljen. Tada ga je u zvanju kneza Zete
car Manojlo samo potvrdio i ostavio ga da vlada i dalje.
3. Krtenje Stefana Nemanje
U to vreme Stefan Nemanja je verovatno ve bio u Rakoj, kao i njegova cela porodica. Po
povratku u Raku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv.
Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na uu reke Deeve u Raku, na ulazu u dananji Novi
Pazar. Podignut je izmeu VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on je
najstariji sauvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjia. Na Nemanju je ovaj
hram ostavio moan utisak i upravo zahvaljujui njemu on e postati vaan duhovni centar.
Tu injenicu jo je vie uveavalo i to to je to bila jedina episkopska crkva u Rakoj.
Nemanjino prekrtavanje ne treba da iznenadi. On je doao iz Zete koja je bila katolika
zemlja i to to je tamo krten po katolikim obiajem jeste sasvim normalno, kao to je i
prekrtavanje takoe sasvim u skladu sa obiajima koji su tada vladali u Rakoj, koja je u
odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo.
Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj nita nije bilo
strano kada je u pitanju njihov lini interes. Nemanja i nije mogao drugaije napredovati na
politikoj sceni; u Rakoj se nije mogao zauzeti iole vaniji politiki poloaj bez podrke
pravoslavne crkve. Sama porodica Zavidina nikako ne moe biti primer skladnih
porodinih odnosa jer su tu sukobi izmeu brae oko vlasti bili sasvim uobiajeni (kasnije
e da bude i ubistava). U tom okviru menjanje vere, odnosno prekrtavanje, spada svakako
meu manje prevrtljive poteze. Uostalom, sa mnogo argumenata se moe rei da je ovo bio
veoma uspean politiki potez: Nemanja menjanjem vere nije nita izgubio, ali je zato
mnogo toga dobio.
Moe se zamisliti kakva je to bila predstava za neuke gledaoce najmlai sin biveg
velikog upana se vraa iz katolike Zete i ponovo prihvata pravoslavlje. Kakav je to poen
za crkvu, ali i za Nemanju, kome je crkva beskrajno zahvalna. Zar se ovim nije dokazalo
koliko je pravoslavna crkva u odnosu na katoliku monija, kada katoliki pokrtenici hoe
da se ponovo prevedu u pravoslavlje. Nemanja je sklon ovakvim predstavama, a zato i ne,
one mogu da budu ubedljivije i od same stvarnosti. On je verovatno imao vie problema
oko navikavanja na nov ivot u Rakoj koji je bio u mnogome razliit od onoga u Zeti.
Roen u Zeti, najraniju mladost je tamo proveo, obilazei bune i prometne dalmatinske
gradove susreui se sa mnogim strancima i oseajui uticaje romanske i delimino
evropske kulture. Sada se odjednom sve to izmenilo, sa dolaskom u brdovitu i sa svih
strana zatvorenu Raku.
To je bila planinska zemlja, prepuna uma, mranih i dubokih klanaca, brzih reka i pomalo
divljih ljudi. Ovde nije bilo prestonice u onom klasinom smislu rei, a nije ni moglo biti
jer je veliki upan neprestano putovao, odlazei iz jednog dvora u drugi, zadravajui se
toliko koliko su zalihe hrane to dozvoljavale. Ipak, prestonicom je na neki nain smatran
grad Ras, mesto koje se nalazilo u Pazaritu (neto zapadno od Novog Pazara). Ovaj grad
se nalazio u uzanoj kotlini izmeu stenovitih i strmih bregova. Ras nije bio veliki, to
uostalom ni kotlina u kojoj se nalazio nije dozvoljavala, ona sama je bila oko 300 m
dugaka i oko 150 m iroka. Zato se i ne moe shvatiti kao grad u klasinom smislu ve
kao utvrenje gde su esto boravili raki veliki upani, a jedno vreme i vizantijski
garnizoni.
Sam naziv Raka (Rassia, Rascia) sree se tek krajem XII veka. Vladalac Rake je nosio
titulu velikog upana, a zemlja je bila podeljena na manje oblasti koje su zvane upe ili
upanije. Sredite svake upe je bio grad, odnosno utvreno mesto. Veliki upan je bio ne
samo glavni vojskovoa, ve glavni sudija, zakonodavac, ali i najvei zemljoposednik. Svi
su mu dugovali poslunost, mada nisu nepoznati ni periodi kada su oblasni upani sticali
veliku nezavisnost u odnosu na velikog upana. Sve je to zavisilo od njegove snage, koliko
je bio jak toliko je imao i vlasti. Uostalom, onaj koji nije bio dovoljno jak brzo bi pao pod
naletom onoga koji je od njega bio moniji.
Pogranine upe su se zvale krajine i imale zadatak da paze na granice te su shodno tome
uivale posebnu organizaciju. Gradovi u Rakoj nisu bili ni malo nalik na one u Zeti,
pogotovu ne na one koji su se nalazili u primorju bile su to samo skupine drvenih kua sa
slamnim krovovima razbacane bez ikakvog reda. Tu nije bilo ulica, nije bilo nikakvih
okolnih zidova koji bi okruili te naseobine pomou kojih bi se stanovnici odbranili od
neprijatelja. Za te svrhe je sluila neka utvrda koja bi se sastojala od nabijene zemlje i
zabijenog kolja. Raka je oskudevala u tvrdim gradovima i utvrenja su bila uglavnom
graena od balvana i kolja, dok su ona zidana od opeke ili kamena bila vrlo retka. Ovo je
veoma udilo Gijoma Adama (1332): "Ova drava ima malo, ili skoro nikakvih tvrdih
gradova ili utvrenih mesta, nego su u njoj sami salai i sela, bez rovova i sasvim bez
zidova". Srbi u Rakoj nisu ni upotrebljavali naziv "grad" ve su takva mesta, tek neto
vea od obinog sela, zvali "trg". Kao najstariji trg spominje se Brskovo.
Rako stanovnitvo se bavilo uglavnom stoarstvom, a poljoprivredom mnogo slabije.
Rudarstvo je tek bilo u zaetku, a i ono to je postojalo bilo je jako primitivno. Same
naseobine nisu stalne, kao to ni vlasnitvo na zemlji nije nikada sigurno poto su bila esta
otimanja. Zbog toga je bilo dosta iseljavanja stanovnitva u dalmatinske gradove, a kao
razlog spominjala se nerodna godina, ali ozbiljniji razlog estim migracijama bile su
pljake i otimaine kao i veliki tereti koji su svaljivani na podlono stanovnitvo. Na
prostorima Rake je uvek vladala velika nesigurnost, jer su razne vojske esto nalazile svoj
put kroz nju, pa kada se tome dodaju i stalni domai sukobi oko prestola, onda se vidi da su
bile retke godine koje su mogle proi spokojno. Upravo je to bila ona najvea muka koja je
terala ljude na uzmak u Dalmaciju gde je bilo mnogo manje sukoba i unitavanja. Sam
nain na koji su se vodili ratovi je veoma doprinosio tome da ljudi bee u mirnije krajeve.
Svaka strana vojska koja bi ula na raku teritoriju nije gledala samo da savlada raku
vojsku ili da opljaka ono to joj je za preivljavanje potrebno, ve je unitavala sve to je
imala pred sobom. To je znailo paljevinu kua i useva, seenje vonjaka i drugih zasada te
ubijanje stoke i ljudi, ukoliko bi se na njih nailo. Zapravo, retko kada je prolo vie od par
godina, a da se ne desi neto ovakvo i stoga se ljudi nisu mogli nigde due ni zadravati,
niti se baviti neim to bi ih za due vreme vezalo za jednu teritoriju. Stoga ni
poljoprivreda nije mogla da uhvati korena, jer je zemljoradnik samom prirodom svoga
posla vezan dugorono za zemlju, a kako su bila esta pomeranja stanovnitva zbog stalnih
ratova, to se ovakvi preduslovi nisu mogli ostvariti. Jedino zanimanje koje je obezbeivalo
stalnu pokretljivost, a davalo i kakvu takvu sigurnost bilo je stoarstvo.
U vreme Nemanjinog dolaska u zemlju upravo je takva situacija i bila. Vizantijci su gotovo
redovno svake godine upadali u Raku i unitavali sve na ta su naili. Narod se povukao u
planine i nerado se sputao u doline gde je bio stalno na udaru. Ovakva situacija nije
omoguavala ni razvijanje zemljoradnje, a jo manje rudarstva. Zemlja je bila u stalnom
ratu i beanije u planinu i neprohodne ume su bile obina pojava. Naravno da ni o nekoj
kulturi nije moglo biti govora, pa su spomenici iz toga doba prava retkost. Sve je to
uniteno tokom besnih sukoba, nekada sa Vizantijom a nekada i u meusobnim otimanjima
za vlast.
Kako je bilo Nemanji kada je sve ovo video i doiveo moemo samo da pretpostavimo.
Njegova snana linost se izgleda ipak svemu ovome brzo prilagodila. Jedan od znakova da
se brzo snaao u novoj sredini jeste i njegovo brzo prekrtavanje. Veoma je brzo shvatio
gde se nalazi i kakva je njegova okolina, kao i ta on od nje moe oekivati i ta njoj za ono
to od nje oekuje, mora da prui. Nikada nije bio sanjar, a ni tvrdoglav ovek koji od
svojih principa ne odstupa. Znao je da ukoliko eli da uspe on se Rakoj mora i prilagoditi,
a ekati da se okolina njemu prilagodi je mukotrpan i uzaludan posao. Nemanja je eleo
najvie to se u Rakoj moe postii, a za to je bilo potrebno i mnogo toga rtvovati i oko
mnogo ega se pomuiti. Bio je spreman i za njega nije bila ba teka stvar da se ponekad i
savije da bi se kasnije jo ponosnije uspravio, poputanja su donosila vie nego to su mu
oduzimala. Raki upan Uro II nije dugo drao zakletvu vernosti koju je dao vizantijskom
caru, ve je opet poeo da tajno uruje sa Maarima i da priprema novu pobunu. I ovaj put
to je trebalo da bude usaglaena akcija Srba i Maara. Meutim, kada je tokom 1153.
godine trebalo da doe do novog napada na Vizantiju, Maari se iznenada predomisle i
sklope novi mir sa Vizantijom. Razlog za ovo naglo predomiljanje je bio u tome to je car
Manojlo nauo ta se sprema pa je ponovo pokrenuo armiju. Maari su, uplaivi se,
poslali caru u Serdiku poslanstvo da mole za mir. Manojlo je pristao, i mir je sklopljen.
Istovremeno, veliki upan Uro II je ponovo morao da ide kod Manojla i da moli za oprost,
to mu ovaj opet uini. I sami dogaaji kao da su mu ili na ruku.
Carev srodnik Andronik Komnen, koji je upravljao oblau koja se graniila sa Ugarskom
(Branievo, Ni i Beograd) pone da priprema svrgavanje Manojla sa vlasti. Nekim
nainom stupio je u vezu sa Ugarskim dvorom kao i sa nemakim carem Fridrihom I
Barbarosom. Na oba mesta dobio je obeanja kao i odrede vojske. Ne zna se da li je upan
Uro II u svemu tome uestvovao, ali teko da je tako krupna stvar mogla proi mimo
njegovoga znanja. Ugari uz podrku Andronika, iznenada udare na Branievo. U to vreme
car Manojlo je znao sve o izdaji i dao je da se uhapse zaverenici, a meu njima i Andronik.
Vizantijska vojska je u narednih godinu dana (1154-1155.) branila svoju severnu granicu i
na kraju je ovaj ugarsko vizantijski rat zavren sklapanjem mira. Vizantiji su ostale sve
teritorije, odnosno granica na Dunavu nije pomerena.
Odmah nakon toga u Rakoj su izbili nemiri u kojima je sa vlasti skinut veliki upan Uro
II, a na njegovo mesto je doao njegov brat Desa. To je pomalo iznenadno jer se zna da je
on od 1150. godine vladao Dukljom, Trebinjem i Zahumljem. Onda se iznenada odluio da
svoju vlast proiri i na Raku (i obori Uroa II), a verovatno na nagovor rake vlastele,
kojoj je dosadilo da u slubi maarske politike neprestano ratuju sa Vizantijom i isto tako
neprestano doivljavaju katastrofe. Ovaj uspeh mu je bio samo delimian jer su obojica, i
Uro i Desa, morali da idu kod cara Manojla koji je trebalo da odlui ko e da bude na
rakom prestolu. Zapravo, u ovoj borbi oko prestola niko nije pobedio i sada je trebalo
neko trei da odlui ko e biti raki upan. Moda ni Manojlo nije eleo da trpi da se
njegovi vazali meusobno tuku, pa je stoga reio da ih obojicu pozove kod sebe da vidi ta
je sporno izmeu njih. Nesumnjivo je da je Desa uivao podrku vizantijskog cara, ali, ne
zna se zato, car nije eleo da remeti ve postojee stanje u Rakoj i donosi odluku da Uro
ostane veliki upan. O sceni meusobnog objanjavanja Dese i Uroa pisali su grki pisci,
navodei da su se ova dvojica estoko svaala izmeu sebe pa su ak i oruje jedan na
drugoga potezali.
Iako je Urou ostavio Raku, car nije zaboravio ni Desu, dajui mu jedan deo vizantijske
teritorije na upravu. Taj deo se nazivao Dendra i bio je veoma bogat i umovit, no Desa
ovo nije dobio na stalno uivanje, ve samo privremeno. Car je sa njim imao i drugih
planova, pa se dolazi do zakljuka da je i carevo potvrivanje Uroa u nazivu velikog
upana bilo isto tako privremeno. Verovatno da Manojlo nije verovao Urou i da je samo
ekao pogodniji momenat da ga obori. Zapravo, Desino postavljanje za carevog poverenika
u Dendri je moglo da Urou poslui i za opomenu.
U Rakoj se sa ovim nije smirilo unutranje previranje i samo par godina kasnije Uro je
pao. Zato, ne zna se, a pretpostavka je da je uzrok u njegovom ranijem promaarskom
delovanju i da je to caru, ostavljajui Uroa na prestolu, bio samo kratak predah koji je
trebalo da poslui Manojlu za bolju procenu situacije. Bio je Manojlo dovoljno jak da
Uroa skine sa vlasti jo i pre. Careve simpatije su sigurno bile na strani Dese, meutim
ovaj verovatno nije imao dovoljno podrke u samom rakom plemstvu, tako da je njegov
dolazak na vlast moda mogao izazvati unutranje pobune. Careva procena je bila da nije
pogodno da Desa odmah preuzme vlast, trebalo je da proe izvesno vreme koje je popunio
novi upan po imenu Prvoslav. No, on je bio vrlo kratko vladar i kako ga je doveo, tako ga
je car odmah i smenio. Opet car postavlja novog upana, nekog Belua (Prvoslavov mlai
brat?), koji je doao u Raku beei iz Ugarske, ali je ubrzo zakljuio da mu je mnogo bolje
da se vrati u Ugarsku. Ostavlja Raku i upansku titulu, i vraa se u Ugarsku.
Sada se car setio Dese i od godine 1162. on postaje veliki upan Rake. Car Manojlo se
teko prevario procenjujui Desu i njegovu naklonost ka Vizantiji. Desa moda jeste protiv
pribliavanja maarskom dvoru i zbog toga se sukobio sa Uroem, ali isto tako njegovo
kasnije delovanje pokazuje da je on jo i vie protiv Vizantije. On je kroz celo svoje
vladanje pokuao da Raku stvori nezavisnom u odnosu na bilo koga, slino kao Nemanja
u kasnijem periodu. Desin rad je u poetku bio usmeren ka tome da se stvore jaki saveznici
pa je shodno tome lanove svoje porodice pokuao da enidbenim vezama spoji sa
evropskim dvorovima. No, tu mu je uspeh bio vie nego jadan. Raka je bila suvie mala i
neugledna da bi predstavljala dobru partiju za neku razmaenu princezu ili princa.
Ipak njegove su prve znatnije aktivnosti bile usmerene ka Zeti gde je neke oblasti oteo od
kneza Radoslava. Ovaj Radoslav je sin Gradinje kojeg je nakon 11 godina vladanja on
nasledio. Radoslava je na prestolu potvrdio i vizantijski car Manojlo. "Zatim knez Radoslav
ode kod cara Emanuela koji ga dobro primi i dade mu da gospodari i upravlja itavom
zemljom koju je ranije posjedovao njegov otac. Kad se zatim knez Radoslav vratio od cara,
poe da, skupa sa svojom braom, gospodari i vlada zemljom. Potom ustae neki zlotvori,
koji bijahu neprijatelji od davnine, i odmetnue se od njega i dovedu Desu, Uroevog sina i
njemu dadoe Zetu i Travuniju" (Pop Dukljanin). Dukljanin ovde grei samo u tome to
Desa nije bio Uroev sin ve njegov brat. Nakon ove pobune Radoslavu je ostala primorska
oblast i grad Kotor, sve do Skadra.
Tokom 1162. godine na vizantijskom dvoru su poeli sukobi po pitanju carskog naslea,
kada car Manojlo nije uspeo da kao naslednika naturi svoga kandidata. To je bio znak da i
Desa podigne glavu i to tako da ponovo zauzme oblast Dendru koju je dolaskom na raki
presto vratio caru. Ipak, Desa nije preduzimao nikakve otvorene vojnike akcije, a kada je
car Manojlo godine 1163. pokrenuo vojsku na Ugarsku, Desa je otezao da mu se kao vazal
pridrui. On je neto oekivao, ne zna se ta, ali kada se car pojavio sa svom svojom
armijom u Niu i Desa je morao da se odlui i da ipak doe. U Niu je on morao da se
pravda pred carem i izgleda da mu je to dobro ilo, tako da Manojlo nije nita preduzeo. To
je Desu ludo ohrabrilo i on je ni manje ni vie, nego poeo da kontaktira sa Maarima,
bukvalno caru pred oima. Sada je i caru dosadilo da se objanjava sa Desom, pa ga hapsi i
vodi sa sobom u Carigrad gde biva i zatoen.
4. Uspon Stefana Nemanje
U to doba Nemanja je ve znaajna linost u Rakoj. On je neto ranije, shodno obiajima,
dobio i deo srpskih zemalja na upravljanje. To je bila prilino velika teritorija i obuhvatala
je prostor Toplice, Ibra, Rasine sve do Morave krajnji istok srpskih oblasti. Sami izvori o
tome veoma su krti i u prilinoj meri i nerazumljivi. Teko je proceniti i koliko je imao
godina. Ukoliko bi se uzelo da mu je godina roenja 1113. tada je imao blizu etrdeset
godina. Prema tome on nije bio ni u kom sluaju mlad i mora da je imao ve dosta i ratnog
i politikog iskustva. Stefan Prvovenani navodi "A kad je odrastao do mladistva i primio
est otaastva svojeg po imenu Toplicu, Ibar i Rasinu i zvane Reke..".
Bio je i oenjen nekom plemkinjom koja se zvala Ana. Domentijan navodi: "Kada je
dospeo do mladikog reda, sjedinie ga ka zakonitom braku i bi mu dan deo njegova
otaastva, istona zemlja." Po ovome bi se moglo izraunati i to kada je Nemanja oenjen.
Re "mladistvo" je oznaavala jedan period ivota od 15 pa sve do 22 godine, a shodno
srednjovekovnom verovanju da ivot oveka ima sedam perioda. To znai i da se Nemanja
oenio najkasnije do 22 godine, odnosno do 1135. godine.
Shodno svemu ovome imao je sasvim dovoljno vremena da za njega uje i sam car
Manojlo koji ga je prilikom svog dolaska u Ni 1162. godine (neki kau i ranije, 1158.)
pozvao na razgovor. "A kad u bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada o izvrsnoj
istoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog, pribliiv se nievskoj strani, elei ga videti,
posla po nj da doe na vienje." (Stefan Prvovenani)
Na ovom bi se trebalo sada malo zaustaviti. Reeno je da je Nemanja upravljao istonim
delom rake upanije i da je ta oblast bila prilino velika obuhvatajui oblasti Toplice, Ibra
i Rasine i neke oblasti nazvane Reka. Ovu teritoriju Stefan Prvovenani naziva "ast
otaastva svojeg" to asocira da je Nemanja ovaj deo dobio kao lan Zavidine porodice,
odnosno kao deo koji njemu pripada. Od koga je on to zapravo dobio? Da li zaista od
Zavide? Zavida nije bio veliki upan, ali je bio iz upanske porodice, no to nije dovoljno. I
sam povratak Zavide u Raku je nedovoljno jasan, da li se, kao jedan od uslova za povratak
kui, on morao odrei svih pretenzija na mesto velikog upana?
Svi sinovi Zavide, meu njima i Nemanja, stiu veliki ugled, ak u toj meri da je za
Nemanju uo i sam car. To je ilo ak dotle da e i najstariji sin Zavide uskoro da postane
veliki upan Rake (Tihomir). Pitanje je opet, na osnovu ega su oni doiveli takvo carevo
poverenje. Da li su moda Zavidini sinovi bili ti koji su pruali Desi podrku onda kada je
trebalo ukloniti Uroa, a to ne bi trebalo da udi jer posle bitke na Tari Uro vie ne
predstavlja ono to je on moda nekada bio. Ako su i podravali Uroa u samome poetku,
dok je trebalo da se obezbedi povratak u Raku i povrate imanja, nije nemogue da su
Zavidini sinovi okrenuli stranu i prili Desi kada su videli da je Uro izgubljen i da je sada
potrebno sve uiniti da bi se steeno sauvalo. Ako su podravali Desu od samoga poetka,
onda bi se moglo doi do zakljuka da su, poto je Desa bio carev kandidat, Zavidini sinovi
zapravo vodili progrku politiku. Jednostavno su osetili koja strana prua vie prednosti i
sigurnosti i odluili se. U tom okviru bi se moda moglo potraiti poreklo njihovog velikog
ugleda u Rakoj. To to su oni iz velikoupanske porodice, moglo je da znai neto za
ugled u Rakoj, ali ni u kom sluaju toliko koliko je to bilo u njihovom sluaju. Oni su
morali imati jo kakvih delatnosti za koje mi ne znamo.
Ugarska u to doba nije imala neki vei uticaj u Rakoj, barem ne onoliko veliki da moe da
reava problem upana. To je bio delokrug vizantijskog cara i on je esto dolazio sa
vojskom u Srbiju, dok su Maari bili samo Raanima saveznici u borbi za osloboenje od
Vizantije. Ako je Manojlo i imao izvesnih simpatija za ovu porodicu, te su simpatije mogle
doi onoga momenta kada je Desa dolazio na vlast. Tada je on dobio poziv od rakih
plemia koji su bili nezadovoljni Uroevom promaarskom politikom i kojima su dosadili
stalni ratovi sa Vizantijom koje su uvek gubili. Verovatno su i sami ocenili da je Vizantija
dovoljno jaka da se oni, ak i uz pomo Maara ne mogu jo uvek osloboditi. Da li su i
Zavidini sinovi bili meu tim nezadovoljnicima? Kako bi inae drugaije Tihomir postao
veliki upan? Samo snagom oruja bez politike podrke cara, on to nije mogao da uradi.
Bilo kako bilo, Nemanja se odjednom naao sa svojom oblau u blizini Vizantije i on je to
odmah iskoristio. Njegov susret sa carem e kasnije biti od velikog znaaja zapravo
osnova celokupnog kasnijeg uspona. Poziv cara Nemanja je jedva doekao, pravilno
oseajui da mu je to ansa ivota, "I on, pohitav doe k njemu" (Stefan Prvovenani).
Carev doek je bio veoma srdaan: "A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i
poljubi ga". Izlazi da je car zvao Nemanju, ne da bi ga upoznao ili za neto kontrolisao, ne,
on je bio uveren u Nemanjinu vernost i vrednost, carev cilj je bilo neto drugo. Trebalo je
Nemanju jo vie uvrstiti u vernosti, jer zato bi se on bunio protiv nekoga ko ga tako lepo
doekuje, da ga ak i ljubi pri susretu. Ovaj navod Stefana Prvovenanog mnogo govori.
Vizantijski car, moda najmoniji vladar Evrope toga vremena, naslednik Rimskoga
Carstva, u susretu sa jednim relativno nepoznatim i, to da ne, potpunim autsajderom na
rakoj politikoj sceni, ovoga doekuje na neuveno srdaan nain tako to ga poljubi.
Setimo se ukoene etikecije vizantijskoga dvora. Mada sam car Manojlo nije patio od
formalizma, ovo je ipak sasvim neuobiajeno. Tako se doekuju samo najvei prijatelji ili
oni koji to tek treba da postanu, a tako se doekuje i neko ko je jednako moan. Nemanja
niti je bio tako moan, niti bio carev prijatelj, oni se i ne poznaju i verovatno se po prvi put
u ivotu vide. Pre e biti da je car hteo da stvori jednog vernog, ne prijatelja, ve slugu.
S druge strane, ovakav doek Nemanji stvara ogroman ugled u Rakoj, jer koga je jo car
doekao tako lepo da ga je ak i poljubio. No, ne zavarajmo se. Nije car Manojlo tako
naivan, zna on da sa Nemanjom ne moe biti prijatelj i on isto tako zna da i Nemanja slino
misli. Suvie je veliki jaz izmeu njih. Manojlo je car Vizantije, a Nemanja tek knez jedne
udeone kneevine, bedno male naspram onoga nad im car ima vlast. Nikada oni ne mogu
ni biti prijatelji, jer Manojlo vlada nad Nemanjom i ovaj poljubac je samo careva milost,
koja i treba da poslui samo Nemanji da mu podigne ugled meu Raanima.
Verovatno da ni Nemanja nema nekih posebnih iluzija oko prijateljstva sa carem, on je u
Niu po carevom nareenju. Prijatelji se tako ne pozivaju, ali to moe dobro doi u
budunosti. Nije za potceniti politiki kapital ovakvoga carevog doeka. Malo pozorita
moe samo dobro doi, ljudi su naivni, najee veruju u ono to vide, ne razmiljajui ta
se iza toga krije. No, to Nemanju ne moe mnogo zavarati, zna on sa kime ima posla. Ovo
je idealna prilika da se izdigne iznad svoje brae koja su ve poela da mu dosauju i da se
meaju u njegov nain upravljanja nad njegovom oblau, elei da od njih trai za sve
dozvolu. Za takve stvari nije teko izdrati ovo pretvaranje, u kome su Vizantijci nedostini
majstori. Pretvaraju se oni i sada, ali i Nemanja se pretvara.
Do toga momenta Nemanja moda i nije imao vladarskih ambicija, moda on i nije mislio
o tome da bi se mogao doepati upanskoga dostojanstva. Moda mu je car Manojlo to na
indiskretan nain doapnuo ili tek nagovestio, a Nemanja ako ima dovoljno pameti dosetie
se. Nemanja je i dotle pokazivao neke osobine samodrca ne elei da se sa bilo kime
konsultuje kada je u pitanju nain na koji on upravlja svojim posedom. Pri tome je pokazao
i neke kvalitete koji su se dopali caru Manojlu. Moda je Manojlo tada i traio nekog
kandidata za upansko mesto u Rakoj, nekoga koji e biti dovoljno siguran i koji nee
prvom prilikom napasti na Vizantiju i pokuati da se otcepi. Caru je sigurno ve dosadilo
da se lomata po rakim klisurama i mranim umama, za koje u Evropi malo ko zna.
Pobede u takvim ratovima su uvek jako teke, sa mnogo napora i rtava, a sa malo slave i
skoro nita plena. Sa takvim pobedama Manojlo se ne moe ponositi po Evropi, suvie je to
sitno za takvu dravu kao to je Vizantija. S druge strane porazi u takvim ratovima su vrlo
lako mogui, a porazi uvek donose ili podsmeh stranih dvorova ili neprilike kod kue kada
tajni pretendenti na presto odjednom postaju javni i koji takve poraze ele da iskoriste
prikazujui ih iskljuivom krivicom cara. Onda oni istiu da takvog nesposobnog cara treba
smeniti, a gomili nije potrebno mnogo puta ponavljati, ona priznaje samo uspeh.
Manojlo je moda Nemanju ocenio kao dovoljno astohlepna i ambiciozna da na njega
moe izvriti jedan tih uticaj i usmeriti ga na otimanje prestola i tu je pogodio. Meutim,
ljuto se prevario ako je mislio da bi Nemanja, onoga momenta kada sedne na presto, osetio
takvu zahvalnost prema caru, da e mu biti do kraja veran. Car je mislio da iskoristi
Nemanju, ali Nemanja je iskoristio njega.
Susret je za Nemanju zavren neoekivano lepo. Dobio je od cara titulu "carskog sana", to
je neka od dvorskih titula, ali i velik komad vizantijske zemlje. To je bio jedan kraj oko
Leskovca (Duboica). Iz ovoga se zakljuuje da je Nemanja ostavio na cara povoljan utisak
i da se uklapao u njegove planove. "I, zadiviv se mudrosti ovoga junoe, odlikova ga
carskim dostojanstvom i razliitim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu
zvanu Duboicu, govorei" Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u
zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni" (Stefan Prvovenani). Nemanja u
vreme ovoga susreta nije bio ni malo mlad, kako se to moda na prvi pogled moe uiniti.
Njega Stefan Prvovenani naziva "junoom", a to je period od 23 do 44 godine. Najblie
istini jeste da je Nemanja imao oko etrdeset godina ili ak neto i vie.
Nemanja je iz Nia morao otii zadovoljan, jer je osim to je od cara doekan lepo, to nije
uspelo do tada niti jednome od Raana, dobio jo i lep komad zemlje koji je car samo
njemu, Nemanji, poverio. Na tom, ne tako malom prostoru, Nemanja je vladao ne
odgovarajui nikom, osim samome caru. Ogranienje ipak postoji, budui da je car ovu
zemlju dao iskljuivo Nemanji to on njome upravlja samo za ivota i ta zemlja nakon
Nemanjine smrti se vraa caru. Znai da tu zemlju ne mogu da naslede Nemanjini potomci.
Ovo je tipino vazalski odnos. Car je verovatno mislio da je uspeo da postigne ono to je
hteo.
Ne moe se oteti utisku da je car Manojlo i pored svoje lukavosti u odnosu na Raane ipak
bio naivan. I do sada su raki upani dolazili kod njega, molili za oprost obeavajui sve,
on im je uvek ili skoro uvek opratao, a oni su se opet bunili. Zato bi i Nemanja bio
izuzetak? Car je morao znati da rakim velikodostojnicima data re ne vredi mnogo, pa to
bi Nemanja bio neki izuzetak? Sa ovom zakletvom car nije stekao vernog vazala, naprotiv,
stvoren je samo jo jedan jak pretendent na velikoupanski presto. Moda je car upravo
eleo da se to i desi. Nemanju je trebalo ubediti u to da mu ni upanski naslov nije
nedostian, a ovo je bio najbolji nain. Uz to, takav Nemanjin doek trebao je da natera i
tadanjeg velikog upana u Rakoj da se dobro zamisli i potrudi da ouva carevu milost, jer
ukoliko ne bude veran caru, Nemanja je tu da ga zameni.
Naravno, ostaje pitanje kako je carev izbor pao ba na Nemanju. Teko da je car poznavao
Nemanju pre nego to su se susreli u Niu. Suvie je Nemanja bio sitan za tako neto i
suvie beznaajan da bi se car Manojlo njime bavio i da bi ga prouavao. Ovde je sretan
sluaj za Nemanju odigrao veliku ulogu. Poloaj udeone kneevine koju je Nemanja dobio
odigrao je odluujuu ulogu. Ova njegova oblast se nalazila odmah uz Vizantiju i bila prvi
sused izuzetno znaajnog vojnog puta koji vodi ka Dunavu, ka Ugarskoj, sa kojom je u to
doba car Manojlo neprestano ratovao. Istovremeno, Nemanja je, ukoliko bi se pobunio
protiv cara, mogao veoma lako da ugrozi putno vorite koje se nalazilo u Niu. Ne bi on
mogao znaajno da ometa carsku vojsku, ali bi joj mogao stvoriti dosta neprilika i zadrati
je za due vreme dok ona ne bi sebi prokrila put ka Dunavu. Videli smo da je u
dosadanjim ratovima sa Ugarskom znaajna prednost cara bila upravo u tome to je on
insistirao na brzini pokreta, kao i da je neke pobede upravo tom prednou ostvario. Sama
bitka na Tari je za cara bila tako teka, da car umalo nije ivot izgubio, ba zbog toga to
carska vojska nije uspela da se dovoljno brzo probije do Dunava i sprei spajanje ugarskih i
rakih trupa. Ukoliko bi car imao nekoga ko je dovoljno veran da vrsto dri oblasti pored
ovih puteva, tada bi za njega bilo mnogo lake da kontrolie Balkan i da uvek ima otvorene
puteve.
U tom cilju car je eleo da od oblasnog gospodara dobije sigurne garancije i tog oveka da
pridobije za sebe. To to se tada ba Nemanja nalazio na toj poziciji jeste stvar sluaja, i to
sretnog za njega. Da je bilo ko bio na Nemanjinom mestu bio bi verovatno isto tako pozvan
kod cara u Ni. No, treba ipak znati da ma koliko car Manojlo esto bio lakomislen, ipak
nije bio naivan. Ba iz razloga da proceni kvalitet oveka koji se nalazi na ovom strateki
vanom mestu, car je pozvao Nemanju na razgovor u Ni. I tu je izgleda Nemanja uspeo da
kod cara stvori pogodnu sliku o sebi, pogodnu u toj meri da mu je car dao i dvorsku titulu i
jedan deo zemlje na upravljanje. Zapravo, dao mu je taman toliko koliko je Nemanji bilo
potrebno da u odnosu na ostalu gospodu u Rakoj dobije presti. Istovremeno, dao je
Nemanji i slobodu delovanja.
Nemanjina braa sigurno nisu rado gledala ovaj Nemanjin uspon. Po nekom pravilu, on je,
kao najmlai, trebalo da u svemu slua svoju stariju brau i nije mogao imati neku
samostalnu politiku, a da njih prethodno o tome ne pita. Jedan od brae, Stracimir,
upravljao je oblau oko Zapadne Morave, Miroslav je upravljao Zahumljem, odnosno,
jednim delom Polimlja, a bio je oenjen i sestrom bosanskog bana Kulina. Ne zna se da li
je u to vreme najstariji brat Tihomir ve bio veliki upan Rake (izgleda da nije), ali iz tog
se moe zakljuiti da je on tada imao i najvei uticaj meu braom. Sam poloaj
Nemanjinih zemalja nije bio ni najmanje pogodan, nalazio se odmah uz Vizantiju i, sledei
logiku dotadanjih dogaaja, to je bio najistureniji raki poloaj koji ima zadatak da prvi
primi udar Vizantije u sluaju nekog novog rata. Dakle, Nemanja je imao jako teak teren
za upravu i braa su mu dala oigledno najgoru moguu zemlju, dok su za sebe zadrali
bolju. No, ta se sada odjednom deava? Umesto da najmlai brat, koji ima najmanje
reprezentativnu zemlju bude i najmanje bitan u rakoj hijerarhiji, odjednom ba
zahvaljujui tom nepogodnom poloaju, on postaje carski tienik koji dobija dvorsku
titulu, proirenje zemlje i to je jo vanije dobija carsku milost. Osim toga, na zemlji koju
je dobio od cara Nemanja ima privilegiju da potpuno samostalno upravlja ne pitajui
nikoga za dozvolu ili savet. To to Nemanja ima i posebne vazalske obaveze nije nikakva
smetnja, konano i cela Raka je u tom odnosu prema caru. Za samu zemlju Raku odnos
vazalstva prema Vizantiji nije neka posebna pogodnost, ali za gospodu koja je eljna vlasti
biti vazal vizantijskog cara jeste odluujua prednost u borbi za vlast. To su Nemanjina
braa dobro znala.
Ovo je bila i vena opomena za njih, a pogotovu za velikog upana car ima svog oveka
u Rakoj. Mora da je vest o Nemanjinom uspehu kod cara kod njih izazvala ogromnu
pometnju. Najmlai brat o kome niko do sada nije vodio posebnog rauna stie odjednom
veliku carsku milost. ta e biti sledee? Stoga se mora povesti rauna o tome ta Nemanja
radi i ta sprema. Mora se izvriti pritisak na Nemanju i naterati ga na poslunost, ako treba
i orujem i dati mu do znanja da se nita nije promenilo u njihovom odnosu. On je najmlai
brat i bez obzira na carsku milost kojom je obasut, on mora da slua stariju brau i velikog
upana. Upravo je to car Manojlo i hteo. Stvoren je razdor meu rakom gospodom, sada
e se oni vie baviti meusobnim namirivanjem rauna, nego to e imati vremena da se
bave razmiljanjima o novom ratu sa Vizantijom. S druge strane, ako se i pobune, oni
nikada vie nee biti jedinstveni. Nemanja e biti na carevoj strani i obezbeivati mu put ka
Dunavu. Na taj nain Maari Rakoj vie ne mogu pomoi, pa e i manje carske snage
moi da odravaju situaciju.
Uskoro je carska politika prema Rakoj i milost prema Nemanji pokazala rezultate. Tokom
1163/1164. godine car dva puta upada u Ugarsku. Zemun je zauzet dok je Srem spaljen.
Istovremeno u Dalmaciji su zauzeti gradovi, sve od Splita pa do Bara (ukupno 57). Pod
vizantijskom vlau su sada Srem, Bosna i veliki deo Dalmacije. Snane utvrde u
Beogradu, Zemunu i Branievu uvaju granicu. Raani prema Vizantiji uredno izvravaju
svoje vazalske obaveze i alju vojne odrede koji uestvuju u ovim akcijama. Ovakvo verno
ispunjavanje vazalskih obaveza je izgleda bio rezultat carevog postupka prema Nemanji.
Veliki upan sada ima u svojoj dravi stalno spremnu zamenu ukoliko se bude po bilo kom
pitanju ogreio o cara. Mora da je i Nemanja pojaao svoju aktivnost po Rakoj u
pokuajima da stekne to vie pristalica. Rascep meu rakom vlastelom je postignut.
Dok je ovaj rat trajao, odjednom se na mestu velikog upana u Rakoj javlja ponovo Desa.
Kako je on doao na vlast i kada tano, ne zna se. Iako je pomagao Vizantiju, izgleda da
mu je stalno na pameti bilo kako da se nje i oslobodi.
Ugarska nije mogla tek tako da preali poraze iz prethodnog rata (1163/1164.) i 1166.
godine zapoinje vojne akcije, tako da kod Sirmijuma potue neke vizantijske odrede. Car
Manojlo odmah poalje tri vojske na Ugarsku. U jednoj od tih vojski (koja je bila pod
vostvom Andronika Kontostefana) opet su bili srpski odredi. Ova vojska je rat i zakljuila
sjajnom pobedom kod Sirmijuma. Ipak, ovaj rat nije imao konanog pobednika. Obe su
strane bile toliko iscrpljene da nisu imale snage a za daljnji nastavak akcija (1168.).
Nakon razgovora sa carem Nemanja je osetio svoju ansu i verovatno malo i preuveliao
svoj poloaj i samim tim precenio svoju snagu. On je nema sumnje do tada bio veran carski
vazal. To potvruje i Stefan Prvovenani: "Jer, iako ovoga Svetoga ljubljae car, i on
gledae carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivae.....". Dakle, jasno je da je Nemanja
svoje vazalske obaveze shvatio veoma ozbiljno i uredno ih izvravao. Sigurno je da je
obezbeivao put carskoj vojsci, onda kada je ona ila na Maare. Da li je on lino
uestvovao u ovom ratu, ne zna se, mada ne postoji niti jedan razlog da nije uestvovao.
Naime, Nemanja je bio carski vazal, zato je i dobio Duboicu, i u vazalsku obavezu nije
ilo samo to da on alje svoje vojnike, ve je veoma esto bilo potrebno da ih on i lino
vodi. Isto tako Nemanja je imao mnogo vojnikog dara i znanja koje je negde morao stei.
Verovatno je da je on uestvovao u dosta vojnih pohoda jer njegovo kasnije komandovanje
vojskom je bilo u maniru iskusnoga vojskovoe. Nema pogodnijeg mesta za sticanje
takvog znanja nego u okviru vizantijske vojske, koja je bila prava armija, sa razraenom
taktikom, iskusnim i disciplinovanim vojskovoama.
Ba zahvaljujui svom posebnom poloaju kod cara, ili je on to tako mislio, Nemanja je
poeo da na svom posedu vodi sasvim nezavisnu politiku od one koja je voena u Rakoj.
Istovremeno, on vie ne eli da sarauje sa svojom braom. Nemanjina politika je bila u
potpunosti vezana za Vizantiju, to verovatno da rakom upanu nije moglo biti pravo, jer
Raka je bila pod Vizantijomi stalno je pokuavala da se od nje otme. U tome do sada nije
uspevala, ali se stalno ekala povoljna prilika. Meutim, sada Nemanja odjednom slabi taj,
do sada uglavnom jedinstveni front prema Vizantiji. Stefan Prvovenani je pokuao da taj
razdor prikae kroz versku prizmu, navodei da je Nemanja poeo graditi hramove, a da to
nije bilo po volji njegovoj brai. Radi se o dvema crkvama koje su izgraene u Toplici.
Prvi je hram sv. Nikole (kod Kurumlije), a druga je crkva svete Bogorodice koja se nalazi
na uu reke Kosanice. Dok je trajalo podizanje hrama sv. Nikole dolo je do sukoba
Nemanje i njegove brae. Po Stefanu Prvovenanom: "Opet braa njegova, podsticanjem
avoljim i zlom revnou i ljutim gnevom obuzeta, dooe da oaloste Svetoga, govorei:
"ta radi to, ne dogovoriv se o tome s nama, to ti ne lii da radi".
Braa su se oigledno naljutila na Nemanju i izgleda da su dola kod njega. On verovatno
nije kod njih hteo da ide, moda iz straha, a moda jednostavno sa njima nije eleo da
razgovara. S jedne strane, videemo, ubistva meu roacima u Nemanjinoj porodici nisu
bila tako retka, postojala je dakle realna opasnost da ga braa moda i likvidiraju. Takav
rizik mu nije bio potreban, jer ionako nije nameravao da im se pokori. S druge strane, on sa
njima nema o emu da razgovara, njegove su ambicije mnogo vee nego to su razgovori o
tome ta on sme da radi, a ta ne sme. Moda su ga braa i opominjala zbog njegove
progrke politike, tada u Rakoj potpuno neuobiajene stvari, to u Rakoj nije moglo tako
lako proi. Raani sa Vizantijom mogu samo da ratuju, ali ne i da sarauju kao to to ini
Nemanja. Zar nije sramota Nemanjina saradnja sa Grcima, umesto da kao veina razmilja
o tome kako da se oslobode Vizantije. Sve su ovo braa Nemanjina moda njemu kazala.
Nemanjin je odgovor izuzetan: "Brao moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na
gnev ovo delo moje, koje poeh u Gospodu i dovrih ga. Ja ga svrih, pa, ako je dobro,
neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni." (Stefan Prvovenani).
Moemo ga shvatiti dvojako, kao isto verski odgovor na kojem Stefan Prvovenani
insistira ili kao isto svetovni koji je daleko blii istini. Ne moe se verovati u to da su
brau Nemanjinu povredili Nemanjini graevinski poduhvati. Ne smeta njima to to
Nemanja gradi crkve, njih ne interesuju Nemanjini verski motivi. Da je Nemanja bio toliko
verski revnostan ne bi oni njega ni primetili. Opasno je to to Nemanja iza verskih motiva
krije svoje prave namere, a to je uzimanje vlasti u Rakoj. Suvie je Nemanja slab da bi to
uradio samostalno, ali zato je tu Vizantija i Nemanja na nju rauna. To brau Nemanjinu
buni i toga se oni boje. Oni njega okrivljuju za saradnju sa Vizantijom, okrivljuju ga (pa to
se tako jasno vidi) da eli da se doepa upanskoga prestola. Neka on zida i dalje, ali neka
prestane da rauna na cara i da mu se dodvorava. Nisu oni naivni, znaju oni da Nemanja
zidanjem crkvi pokuava da zadobije pomo crkve, veoma uticajne tada, u pohodu ka
prestolu.
Nemanjin odgovor, onako kako ga je predstavio Stefan Prvovenani, verovatno da ne
odstupa mnogo od onoga kojeg je stvarno i dao. Nemanja se svoje brae ne boji, osea da
se oni njega plae, konano oni su doli kod njega, a ne on kod njih. Iza njega stoji mona
Vizantija, a uskoro e i crkva kojoj on daje tako obilne darove, te stoga moe da "pogledav
na njih s krotou i s osmehom oko usana" (Stefan Prvovenani) odgovori onako kako to
njemu odgovara. Nemanja je potpuno smiren i nema u njemu nimalo straha ili zbunjenosti,
on se smeka i izigrava naivka. Izaao je on na kraj i sa carem, a da nee sa svojom braom
koja se ne mogu meriti sa njime. Osea se jakim i blizu cilja. Ipak, osea da su pred njim
njegova braa, jedne su krvi "Brao moja draga, kako smo jednorodni,...", osea on da su
oni donekle i u pravu kada ga pitaju "ta radi to, ne dogovoriv se o tome s nama." Moda
oni hoe da sarauju, bilo bi dobro kada bi imao njihovu podrku, ali osim pitanja oni
upuuju prekor "to ti ne lii da radi". Ovaj prekor je sve rekao, nisu oni doli da bi mu
ponudili saradnju, oni su doli da ga odvrate od njegovog nauma. Zapravo oni ga nee za
upana, imaju oni i svojih planova. Ovo je bio raskid izmeu Nemanje i njegove brae, oni
vie ne mogu zajedno. Nemanja ne odustaje i prua im gore naveden odgovor, trai da se
braa na njega ne naljute, ali on nastavlja svojim putem ma kakav on bio. Kad ve nee da
mu se pridrue, neka znaju da nee ni uivati u plodovima njegovog uspeha, oni e pripasti
samo njemu "ako je dobro, neka je meni.". Isto tako on od njih ne oekuje ni pomo, onda
kada sve krene po zlu "a ako je zlo, neka opet bude meni".
Tako je ovaj razgovor zavrio i braa su se razila u veoj neslozi nego to je to ikada bilo.
Nemanja je nastavio svojim putem, a braa su sprovodila svoje planove koji e na kraju
zavriti dovoenjem najstarijeg brata Tihomira na vlast, na mesto velikog upana Rake.
Istorijski gledano, ovaj razgovor je voen ne dugo nakon Nemanjinih pregovora sa carem
Manojlom. Naime, odmah nakon ovih razgovora, Nemanja je poeo da gradi i manastir
svete Bogorodice, a manastir svetog Nikole je graen u isto vreme. Od Stefana
Prvovenanog saznajemo da su braa zatekla Nemanju pri zidanju hrama sv. Nikole, prema
tome nije prolo mnogo od razgovora Nemanje i cara. Od tog momenta Zavidini sinovi
vie ne sarauju, ve svako kree svojim putem. Nemanja je svoje hramove zavrio, ali
dogaaji vani za njega, naglo su uhvatili drugi tok. On je verno sluio caru Manojlu,
obezbeivao mu je put kojim je car slao vojsku na Ugarsku. Moda je poslao i svoje
vojnike u ovaj rat, a nije iskljueno da je u njemu i lino uestvovao.
Reeno je da je ba nekako u to vreme Desa bio ponovo veliki upan raki. Moda je to
bila politika Vizantije. Na presto je Desa doao ponovo. On je to mogao samo uz
vizantijsku podrku. Oni su ga ranije oborili sa vlasti i sada je zahvaljujui njima ponovo
veliki upan. Kako car nije bio siguran u njegovu vernost, sasvim se da zamisliti da je
uzdizanje Nemanje bilo zapravo u funkciji opominjanja Dese da pazi na svoje ponaanje,
jer car ima i drugog oveka koji moe Desu da zameni. No, to za Desu nije izgleda bila
posebno ozbiljna opomena, on je i dalje urovao sa Maarima. Sada je i caru dosadilo da se
sa svojim nevernim vazalom stalno natee, stoga Desa biva uhapen i opet odveden u
Carigrad. Da li je umro u toku zatoenitva, ne zna se, ali na osnovu nekih izvora posredno
se moe zakljuiti da je on ipak na kraju puten i da je umro u Trebinju. Ovo potkrepljuje i
jedan nepoznat grob u crkvi sv. Petra i Pavla (7 km jugoistono od Trebinja) za koji se
pretpostavlja da bi mogao biti Desin.
5. Veliki upan Stefan Nemanja
Nakon ovog rata sa Ugarskom car je verovatno oekivao da mu ovi uzvrate napad i stoga
se morao za to i pripremiti. Maarski napad je doao godine 1166., a Raka je opet na
strani vizantijskog cara i ak jedan odred srpske konjice uestvuje u pobedi Vizantije kod
Sirmijuma. Na rakom prestolu sada sedi kao veliki upan Tihomir, Nemanjin najstariji
brat. Ovo je mimo oekivanja, jer svi znaju da je Nemanja taj koji je carev ljubimac.
Veoma je teko rei ta je bilo to to je cara Manojla ubedilo da iz svojih kombinacija
izostavi Nemanju i da Tihomiru pomogne da postane upan. Moda su Nemanjina braa
ipak uspela nekako da istisnu Nemanju kod cara? Moda car nikada nije ni raunao
ozbiljno na Nemanju, koristei se njime samo za neke ograniene ciljeve? Ovakav carev
postupak mora da je strano razjario Nemanju, ak u tolikoj meri da on odluuje da od
najveeg prijatelja Vizantije postane njen neprijatelj. Postoji pretpostavka da je car
Manojlo doveo Tihomira na mesto velikog upana iz razloga to je meu braom najstariji
i da je to bilo u skladu sa tadanjim obiajem da najstariji sin dobija upanski presto, pa je
time car potovao princip legitimiteta koji je vladao u Rakoj. O tome periodu se zna jako
malo, vie se pretpostavlja. Sigurno je da je u ovom novom ugarsko vizantijskom sukobu,
koji je poeo 1166. godine veliki upan Tihomir bio na carevoj strani i u okviru toga slao
mu je kao pomo vojne odrede. Ba u periodu 1167/1168. u Rakoj naglo izbija
nezadovoljstvo, praeno pobunom, zbog toga to upan daje Vizantiji pomo. Jedan od
glavnih nezadovoljnika (moda i organizator) jeste ba Nemanja. Pobuna ne uspeva i
Nemanju upan Tihomir hvata i baca u tamnicu. Iz tamnice Nemanja uskoro bei i uspeva
da Tihomira skine sa vlasti i da on sam postane veliki upan (1166?). To su istorijske
injenice. A ta stoji iza toga?
Nemanja je izgleda ipak precenio svoj znaaj kod cara Manojla a onaj lep doek kod cara
je bio izgleda samo trenutna politi ka potreba, a ne i stvarno stanje. Moda je car o
Nemanji toga dana u Niu stekao i pravu sliku videi u njemu veliku opasnost za Vizantiju.
Moda je on u Nemanji video sve ono to drugi raki upani nisu imali. Sa svim
dotadanjim upanima Manojlo je izlazio na kraj, no ovaj se ipak razlikuje od drugih.
Nemanja bi mogao biti veoma opasan, a car nije smeo dozvoliti jednom takvom oveku da
uhvati vlast u stalno buntovnoj Rakoj. Car je njegov uticaj morao ograniiti na jedan
odreeni predeo i tako ga uiniti bezopasnim. Sa braom je dovoljno zavaen da se nee
vie pomiriti, barem ne toliko da mogu saraivati u kakvim pobunama. S druge strane,
moda je car sa svojim sjajnim postupkom prema Nemanji eleo da izazove surevnjivost
ostale brae i tako ih privue k sebi. Ako je to eleo, u tome je i uspeo. Nemogue je da je
Tihomir doao na vlast bilo kako drugo ve sa pristankom i uz pomo cara Manojla.
Tihomir je morao caru biti zahvalan na ukazanoj pomoi, tim vie to su svi oekivali da e
car Nemanju da proteira, a ispalo je sasvim drugaije. Car se priklonio Tihomiru, a
Nemanju je zaboravio.
Meutim, Nemanja nije to zaboravio, a nije zaboravio ni brau. Nisu oni tako naivni, a ni
tako veliki protivnici Vizantije kako su se pravili. Slini su oni njemu, radi vlasti su na sve
spremni. Nemanja je ispao u ovoj situaciji pomalo i naivan. Ipak je Manojlo bio daleko
lukaviji no to je to u poetku izgledalo. Konano on je Vizantijac, a ko se sa njima mogao
meriti u politikim spletkama? Stoga sada ostaje samo jedan put, pobuniti se i iskoristiti
kao sredstvo protiv Tihomira ba ono za ta se do sada i Nemanja zalagao. Do sada on je
bio najvei grkofil, od sada on e biti najvei protivnik Grka, a za grkofilstvo e da optui
Tihomira. Ba u to doba Tihomir je Vizantiji i dao neke pomone odrede u ratu sa
Ugarskom i to je bila idealna prilika. Zar nisu Maari do sada bili najvei prijatelji Rake,
pomaui joj da se oslobodi Vizantije? Kako moe Tihomir da pomae Vizantiju protiv
Maara? Takav ovek ne moe biti veliki upan Rake, on mora da se otera.
Ova pobuna je izgleda uspela u samom poetku i imala je toliku snagu da je bilo pitanje da
li takvu pobunu moe Tihomir sam da umiri. O tome je i car obaveten i moe se zamisliti
njegova reakcija kada je uo da je jedan od pokretaa ove pobune ni vie ni manje ve
njegov do tada verni vazal Nemanja. Grki izvori su navodili Nemanju kao nezahvalnog
oveka koji ne zna da ceni carsku milost. On je isto tako nezajaljiv, zar mu nije dosta to
to ima? Istovremeno, Nemanja je za njih i drzak, jer je usudio da se pobuni protiv carskog
izbora velikog upana. Ko je on pa da tako neto sme da uradi? Zar nije do sada bio samo
jedan od sitnih vazala koji samo carskoj milosti ima da zahvali svoj uspon? Mora da dobije
lekciju koju e da zapamti.
Pobuna do kraja nije uspela i Tihomir udruen sa ostalom braom hvata Nemanju i baca ga
u tamnicu. Izgleda da su Nemanju braa uhvatila zahvaljujui nekom lukavstvu. Naime,
oni su njega namamili "jer se dogovorie s najstarijim od brae njegove, koji je tada
vladao ovom srpskom zemljom, i, dozvavi ovoga celomudrenog i svetog mua, uhvatie ga,
i okovae mu ruke i noge, i vrgoe ga u peinu kamenitu.." (Stefan Prvovenani). Nemanja
im je poverovao, ali se prevario. Neto slino navodi i Domentijan: "Jer saveae zli savet,
govorei:"Sveimo pravednika, jer nam je neugodan, i unitimo sa zemlje njegovu
uspomenu, jer nije u jedinstvu sa nama." I saveavi se sa najstarijim bratom svojim, koji
je tada vladao srpskom zemljom, sazvae neki veliki savet, tako da se nije mogao od njih
ukloniti". Izgleda da je to bio skup najvee gospode Rake i po tome se vidi da je
Nemanjina buna ipak uhvatila jak koren i bila veoma opasna za upana. Toliko opasna da
on nije mogao sam da je savlada i da je morao da skupi svu raku gospodu i da autoritetom
toga skupa privoli Nemanju da doe i da se opravda. Nemanja je morao da prihvati ovaj
poziv i sa svojim pristalicama on je doao na skup. Sam tok skupa je nepoznat, ali krajnji je
rezultat bio da je Nemanja, zajedno sa svojim pristalicama bio uhvaen, okovan i zatvoren.
"Uhvatie ga i svezae ga, poloie mu na ruke i noge elezne okove, i sa njima njegove
izabrane sluge.." (Domentijan).
Oruanih sukoba izgleda da nije bilo, verovatno da je Nemanja bio iznenaen ovakvim
postupkom svoje brae. On izgleda nije oekivao da bi mu se braa mogla posluiti
ovakvim sredstvom. Ovde se on gorko prevario, ba su ga braa okovala i bacila u tamnicu.
Moda se on opet oseao i dovoljno jakim sa velikim brojem pristalica koje e ga odbraniti
od napada velikog upana Tihomira i brae mu. Ako je tako mislio i tu se prevario.
Prevrtljiva vlastela se uvek okretala onome ko je jai, a procena je bila da je jai Tihomir,
kojeg podrava Vizantija. Prema tome, Nemanja je samo smetnja koju treba nemilosrdno
ukloniti. Kasnije e ovakva praksa meu Nemanji ima biti uobiajena. Nije nemogue ni to
da je Nemanja doao na ovaj skup u nameri da vodi polemiku i da pokua da ubedi Raane
da je pravi protivnik Vizantija (to to je on do sada bio njen verni vazal nije bitno), a da su
Maari ti koji su pravi prijatelji. Rasprava nije pokazala rezultate i oni koji su bili slabiji
morali su u lance. Ovaj put Nemanja je bio slabiji, njegove pristalice su malobrojnije i
stoga moraju da idu u tamnicu. U to doba Nemanja ima izmeu etrdeset i pedeset godina.
Nemanja je verovatno pre toga imao nekih kontakata sa Maarima i mora da je odravao sa
njima jake veze. To stoga to se on veoma brzo i relativno lako oslobodio tamnienja.
Neko mu je morao pomoi sa strane. To su mogli biti samo Maari. Isto tako sigurno je i to
da je Nemanja imao mnogo pristalica meu rakom vlastelom; mnogo godina oni su
ratovali protiv Vizantije i mnogo su oni godina proveli pod njenom vlau da bi se to tek
tako zaboravilo. Raka nikada nije bila verni vizantijski vazal i veina rakih upana je i
padala sa vlasti stradajui u stalnim pobunama protiv Vizantije. Stoga nije udno da je
Raka vrvela nezadovoljnicima, koji nikako nisu odobravali saveznitvo sa Vizantijom. Svi
su oni sada u Nemanji videli onoga koji je mogao da napravi preokret u Rakoj, da se ona
konano oslobodi vizantijskog ropstva.
Ne zna se gde je Nemanja tamnovao. Stefan Prvovenani kae "vrgoe ga u peinu
kamenitu", dok Domentijan kae i neto vie "a ovaj prepodobni otac na bi odveden od
istone zemlje u ljutu tamnicu, u peinu na zapadu". Nemanja je bio zatvoren negde u
Rakoj u peini koja je bila u kamenu (da li tvrava u Rasu?). Iz nje se on oslobodio,
relativno brzo. Kako, ostaje tajna. Kasnije predanje je ovo povezalo sa nebeskim udesima.
U svakom sluaju, Nemanjine pristalice ga nisu zaboravile i nakon izlaska na slobodu
Nemanja je mogao da krene konano ka svom dugo oekivanom cilju. Trebalo je da svrgne
Tihomira i da uzme velikoupanski naslov. Lakoa sa kojom je Nemanja izaao iz svoje
tamnice veoma jasno govori da Tihomir nije imao jaku podrku u Rakoj, odnosno on kao
vizantijski tienik nije bio omiljen i stoga je morao pasti.
Kasniji letopisi su Nemanjino osloboenje tumaili legendarno. "I ovoga opet, zbog
krotosti i pravde, i divne smernosti, i zbog svih dobrih obiaja, Vladika premilostivi rukom
svojom krepkom i miicom visokom izvede iz kamenite peine, i uzvede ga na presto
otaastva njegova i podie ga za gospodara velikoga svemu svetu" (Stefan Prvovenani).
Naravno da nije Nemanja zahvaljujui nebeskim silama uspeo da se izvue iz tamnice,
odluujua je bila njegova politika genijalnost. Da sve ipak nije ilo tako lako i da ovo
osloboenje kao i samo Tihomirovo ruenje sa prestola nije proteklo bez borbe svedoi
Domentijan: "I gospod posla s visina svoju pomo i zajedno se pobori sa slugom svojim, i
rastoi neprijatelje oca naega po tuim stranama.."
Nemanja se oslobodio tamnice, ali ni Tihomir nije eleo tako lako da ustupi svoj naslov
upana. Sa svojim pristalicama pruio je otpor, no biva slabiji. Plaei se Nemanjine
osvete, Tihomir i braa mu pobegnu "po tuim stranama", a sklonite pronau u Vizantiji.
Verovatno da je odmah nakon pobede Nemanja potraio vre saveznitvo sa Maarima.
Bilo je jasno da sada treba od Tihomira oekivati protivudar, a znajui da Vizantija nije
sklona Nemanji, trebalo je oekivati da bi Vizantija mogla i vojno intervenisati. Imao je
protiv sebe vizantijskog cara i to iz najmanje dva razloga. Prvo, bio je carev vazal (dobio je
Duboicu) i njegova saradnja sa Maarima bila je otkazivanje poslunosti senioru. Za tako
neto ide kazna i to samo ona najtea. Drugo, sa vlasti je sruio upana kojeg je lino car
postavio i podravao. Ovakav nastup bio je uvreda za cara i predstavljao je teak oblik
neposlunosti, tim vie to je cara izloio podsmehu. Obaranjem upana Tihomira,
Nemanja je teko potcenio carev izbor i jedan car mone, boanske Vizantije nije smeo
dopustiti da se jedan sitan raki plemi ismejava sa njegovom politikom. Tako neto
zasluuje samo najteu kaznu.
Uskoro su Tihomir i braa mu stigli na dvor cara Manojla i ispriali mu dogaaje koji su se
desili u Rakoj, verovatno preuveliavajui celu situaciju iz jednostavnog razloga da
opravdaju sebe. To nije bilo lako, jer svi znaju da je Nemanja bio u tamnici okovan, a da je
dobar deo njegovih pristalica takoe bio utamnien. Car Manojlo se verovatno malo
zamislio nad celom ovom situacijom. Oigledno je da je on Nemanju potcenio, im je ovaj
bio u stanju da se izvue iz tamnice i da nakon toga rastera upana i njegove pristalice,
verovatno je u stanju da uradi i vee stvari. Moda se toga momenta Manojlo i pokajao to
je njegov izbor za velikog upana bio Tihomir, a ne Nemanja. Da je pravilnije razmislio
sada ne bi sluao ove kuknjave i molbe za pomo, jer Nemanja sigurno ne bi dozvolio ovim
nespretnjakoviima da mu uine ono to je on njima uinio. Pokuati sada sa njim ponovo
pregovarati uzaludan je posao. To sada Nemanja ne samo da ne bi hteo, ve ne bi ni smeo.
Ba zahvaljujui tome to je raspaljivao mrnju prema Vizantiji Nemanja se oslobodio
tamnice i sruio upana zauzevi njegovo mesto. Kada bi se okrenuo ponovo prema
Vizantiji, verovatno da bi doiveo Tihomirovu sudbinu.
Problem je u tome to se caru vie ne ide u tu zlokobnu Raku. Ponovo jahati po gudurama,
planinama i verati se liticama i ganjati sa tim poludivljim narodom, on vie ne eli. Niti je
vie mlad kao nekada, niti vie ima volje za to. U takvom ratu on nikada nije uspeo da
stekne slavu, samo muke. Isto tako, zato bi se on muio da osvaja presto Tihomiru kad mu
ga je jednom ve dao. Neka se malo pomui i sam; izgubio ga je, pa neka ga i osvaja. Ako
uspe dobro je, ali ako ne uspe sva sramota pae na Tihomira, a ne na cara. Ovo je za
Tihomira poslednji test, jer ne osvoji li raki upanski presto sam je kriv i znai nije ga ni
zasluio. Bie jedan nespretnjakovi manje. Uostalom, to je politika, gubitnike ne treba
aliti. Istorija pamti samo pobednike.
Car Manojlo je bio ovek kod kojeg je vitetvo bilo izuzetno razvijeno i on je znao da
proceni ta je dobar protivnik. Verovatno da se tada kod njega morala pojaviti i iskra
divljenja za toga Nemanju koji je uspeo da se iupa iz tamnice i da skoro ni iz ega osvoji
za sebe naslov upana Rake. Svoga protivnika treba mrzeti, ali mu se treba i diviti i
potovati ga. Nemanja je bio carev ljubimac i kao takav iveo je nekoliko godina u
iekivanju da mu car ponudi naslov upana Rake, ali kada to ovaj nije uinio i kada je na
to mesto postavio drugog, Nemanja nije oajavao. Naprotiv, odmah ja napravio pobunu u
kojoj nije uspeo i posle koje je dospeo u tamnicu. Ni tu nije oajavao, uspeva iz tamnice da
se iupa i da nakon toga otme Raku, pri tome ne razmiljajui da baci Vizantiji rukavicu
izazova u lice. To ne moe svako. Takvog oveka treba potovati, ali ga se treba i bojati.
No, to jo uvek nije dovoljno da bi car lino poveo vojsku na Nemanju. Car e Tihomiru da
prui vojnu pomo, ali u ovaj pohod nee ii.
Kolika je to bila armija, ne zna se, jedino to je poznato jeste da se radilo o najamnikoj
vojsci u kojoj su bili Grci, Franci i Turci. "A oni nadajui se na svoju silu, sabrae mnoinu
naroda: Grke, Fruge, Turke i mnogu silu drugih naroda, i tako urei se sa mnogom silom,
uoe u zemlju Svetoga do mesta zvanoga Pantina" (Domentijan). Vojska koju je vodio
Tihomir bila je izgleda veoma velika, i sudei po imenima naroda koji su je sainjavali
izgleda da se radilo o prvoklasnoj vojsci. Nemanja nije oklevao i odmah poto je uo da se
pribliava ova vojska, krenuo joj je u susret. Uostalom on je ovo i oekivao i njega vojna
akcija Vizantije nije nimalo iznenadila. Nije se zavaravao da se u ovome momentu moe
neto postii pregovorima. Sada je govorilo samo oruje. Znao je da upanski presto nee
uspeti da sauva ako se povue u planinu i ako prepusti gradove Tihomiru. Sada se igralo
na sve ili nita. Znao je isto tako da je ovo moda jedini carev pokuaj da spasi Tihomira.
Ako ova vojna ekspedicija ne uspe, car e od Tihomira dii ruke i prihvatiti faktiko stanje
stvari na terenu, a to znai pobednika. Prema tome potrebno je u ovoj bici odneti pobedu,
sa njom dobie i od cara priznanje. to ubedljivija pobeda, to e i carevo priznanje biti
bre. Car ne voli slabie; i on je vie ratnik, vitez, no to je diplomata. Takav ovek e znati
pravilno da oceni jednu pravu vojnu pobedu i stoga samo ona moe da ouva Nemanju.
Tihomira zato treba doekati i u otvorenoj bitki unititi. Nemanja pokrene svoju vojsku i
kod Pantina na Kosovu doeka Tihomira i njegovu vojsku.
U ovoj bici Nemanja je izgleda lino vodio vojsku jer po Domentijanu on neposredno pred
bitku kae svojim vojnicima: "Kao to mene vidite, takoe i vi inite". Ovo govori da je
situacija bila veoma ozbiljna, im je Nemanja stao u prve redove. Nadmo vizantijske
vojske je bila tolika da je upan morao da prui lini primer ne bi li rasterao strah svojoj
vojsci koji je ove obuzeo kada su videli toliku mnoinu protiv sebe. Bitka je bila estoka
"Sutradan odmah stekoe se na bitku snanu i silnu" (Stefan Prvovenani). U ovoj bici
pobede Srbi, a pogibija Vizantijaca je bila velika "i padoe od oruja svi, i nestade im
pomena sa zemlje" (Stefan Prvovenani). Bilo je i mnogo zarobljenih "Jedni padoe od
oruja, a druge silom povedoe" (Domentijan). Sam Tihomir se nije izvukao, poginuo je i
on i to tako to se u bekstvu udavio u reci Sitnici "Uiniv bitku tu, jedan od
zakonoprestupne brae njegove svri, utopiv se u vodi.." (Stefan Prvovenani). Osim
Tihomira, Sitnica je progutala i mnoge druge "i vei deo njih potopi reka, vie od onih koji
su pali od oruja" (Domentijan). Tumaei ovo mesto Domentijana dolazi se do zakljuka
da je Nemanja naterao u strano bekstvo Tihomirovu vojsku tako da je pri beanju mnogo
njih u panici zagazilo u Sitnicu i tu se podavilo. Time je bitka za upanski presto bila
gotova.
Pri povratku u vizantijskoj vojsci je nakon poraza dolo do neke svae. "A oni koji su od
njih ostali, nevidljivom silom Bojom i svetim njegovim anelima i molitvom prepodobnoga
oca naega bivi pobeeni, i sami meu sobom uinivi borbu, sa stidom i bezdelni budui
vraahu se svako svojoj kui" (Domentijan). Verovatno da je izbio sukob izmeu samih
Raana koji su se meusobno okrivljavali za straan poraz. To nije ni malo udno, jer je
njihova sudbina bila potpuno neizvesna. Caru nisu smeli vie izii na oi, upropastili su mu
jednu veliku vojsku dok s druge strane njih kao gubitnike sada car vie nije ni trebao. Bilo
je pitanje kako e se i Nemanja od sada ponaati prema njima, ima on mnogo razloga da im
se osveti. Osim to su ga bacili u tamnicu na kraju su protiv njega i vojsku poveli. Da su
oni bitku dobili ko zna kako bi kaznili Nemanju. U svakom sluaju veina njih, ne smejui
da ode ponovo u Vizantiju "vraahu se svako svojoj kui". Nemanjina pobeda je bila toliko
ubedljiva da su se verovatno prepustili sudbini i Nemanjinoj milosti. Tako su verovatno
mislila i uradila i oba Nemanjina brata, Stracimir i Miroslav nadajui se da kod Nemanje
jo uvek postoji neki bratski oseaj. I nisu se prevarili, Nemanja im se nije svetio.
Nakon ove pobede Nemanja je postao gospodar Rake, ne apsolutni, to e postati neto
kasnije, ali u svakom sluaju on je taj koji je veliki upan Rake i to mu niko ne osporava.
Sada je trebalo vladati, a uvek je lake vlast osvojiti nego li je ouvati.
6. Nemanja u Carigradu
Po svemu sudei Nemanja je u to doba imao jasnu ideju ta treba dalje initi. Dananjim
renikom bi se reklo imao je jasan politiki program: trebalo je ujediniti dve najjae
srpske zemlje: Raku i Zetu. Ipak, Nemanji se pogled jo vie otimao ka istoku, ka
teritorijama koje je kontrolisala Vizantija, ka onim teritorijama koje su nekada bile u okviru
bugarskog Carstva. Na taj nain je usmerio i kasnije srpske vladare. Svi su oni kasnije
ostvarivali Srbiji teritorijalna proirenja na raun vizantijskih teritorija.
Ujedinjavanje srpskih zemalja je bio Nemanjin prvenstveni cilj; najpre u Rakoj da se stavi
pod kontrolu sve ono to je nekada raki veliki upan imao pod svojom vlau. Nakon toga
ujediniti Raku sa srpskim zemljama koje se nalaze u primorju, dakle sa Zetom, pomou
kojih bi izaao na more i obezbedio sebi ulazak u Evropu. Takva drava, koja je naslonjena
na more sa kojeg moe stizati pomo, moe svoje armije da okrene i da udari na Vizantiju.
To je bila politika koja je zahtevala prodore na dva fronta i za koje Raka objektivno nije
imala snage ukoliko bi nastupala frontalno. No, to je i Nemanja znao; ako se ne moe
udariti direktno, onda se mogu koristiti povoljne prilike kada je neko od suseda dovoljno
slab da bi mu se mogao otkinuti deo teritorija. Taj deo mora biti dovoljno veliki da opravda
napor, ali ne i toliko velik da izazove susedovu reakciju.
Jedno od znaajnih sredstava za postizanje ovih ciljeva Nemanja je video u religiji.
Pomou pravoslavlja on je sebi uvrstio poloaj u Rakoj, do sada crkva nije imala tako
dareljivog upana, pomou vere on e ostvariti i laki prodor u vizantijske krajeve. Sa
Zetom e ve biti drugaija situacija, tu se pravoslavlje ne sme isticati suvie i sa
katolikom crkvom se nee dolaziti u sukobe. Iako nikada nije imao ideja da se prikloni
rimskoj crkvi, Nemanja isto tako nije eleo ni da sa njom dolazi u sukob. Suvie je duboko
ona bila ukorenjena u Zetu da bi se njen uticaj mogao tako lako prenebregnuti. Zeta je dugo
bila i dravni i verski centar Srba i nikako nije bilo mogue da se to zaboravi. To je i razlog
zato Nemanja u kasnijem periodu odrava srdane veze sa papom, ak u tolikoj meri da
mu je najstariji sin Vukan bio gorljivi katolik.
Naravno, bilo je i pitanje koja e srpska zemlja biti centar ujedinjenja: Zeta ili Raka? Zeta
je bila katolika zemlja, imala je ve dravnu tradiciju pa ak i kraljevsku krunu, otvorena
je ka moru i daleko jaa to se tie kulture. Sve prednosti su bile na strani Zete, a Nemanja
se ipak odluio da Raka bude ta koja e da bude centar okupljanja srpstva i centar koji e
stvoriti dravu. Samim tim to se odluio za Raku, Nemanja se opredelio i za pravoslavnu
veru, tu sada vie nije bilo dileme.
Centar svih vanijih dogaaja u Rakoj, politikih a naroito verskih, pomera se u manastir
svetih apostola Petra i Pavla gde je bilo i sedite rakog episkopa. Tu su odravani i dravni
sabori. Grad Ras je dugo bio sredite oko kojeg se koncentrisalo sve ono to iole neto
znai u srpskom pravoslavlju, tek nakon pojave Svetog Save, Ras e da postepeno izgubi
svoj prvobitni znaaj. Nemanja je veto uspeo da povee srpsku dravnu ideju sa verskom
idejom i da ih za dugo vreme uini nerazdvojnim. Svi raniji i kasniji Nemanjini radovi oko
podizanja pravoslavnih hramova, kao i stalno jaanje uticaja pravoslavne crkve, vezani su
upravo za to.
Pre bitke kod Pantina Nemanja je zapoeo sa izgradnjom manastira urevi stupovi: "pa
ovaj sveti gospodin moj poe hitno, nimalo ne zadocnev, zidati hram svetoga i preslavnog i
velikog muenika Hristova, ora, s revnou i ljubavlju" (Stefan Prvovenani). Ovaj
manastir je sagraen kod Novog Pazara, na uzvienju iznad dolina reke Rake i Deeve. On
ima veoma udan poloaj, na samom vrhu uzvienja i izgleda da takav njegov poloaj
simbolie Nemanjin trijumf u ratu sa braom. Ba gradnja ovog hrama na neki nain
predstavlja poetak svih kasnijih Nemanjinih aktivnosti oko ujedinjavanja srpstva. Gradio
je on pravoslavne hramove i ranije, zbog toga je dolazio u sukob sa braom, ali tada je to
imalo druge ciljeve. Raniji njegovi graevinski poduhvati trebali su da mu poslue pri
dobijanju crkvene podrke u prodoru ka vlasti, a sada treba da mu ostvare duhovno
jedinstvo u dravi koju ima nameru da stvori.
Na kraju se moe rei da je Nemanja bio taj koji je bukvalno stvorio srpsku dravnu ideju,
ali on nije bio u stanju da je i intelektualno, duhovno, uoblii. Nemanja je dobro osetio da
bi pravoslavlje na tom putu moglo da odigra odluujuu ulogu i iao je svesno ka tome. Bio
je i te kako svestan da e sve ono to on uini biti uinjeno snagom oruja i njegovim
linim zalaganjem, ali pitanje je ta e se desiti nakon njegove smrti. Najverovatnije da e
se sve raspasti i da e krvavi partikularni obrauni rasturiti celo njegovo delo. On nije smeo
dozvoliti da Srbiju dri ujedinjena snaga jednoga oveka, tu je trebalo neto i vie. Bila je
potrebna jedna ideja koja e Srbe da dri na okupu, ta ideja je bila pravoslavlje i neko je
morao da joj stvori onaj oblik koji e biti prihvatljiv za sve. Taj zadatak on nije mogao sam
obaviti. To je morao neko drugi. Nekako u to doba roen je i najmlai Nemanjin sin po
imenu Rastko (Sveti Sava).
Uskoro se Nemanji ukazala prilika da pone da vodi aktivnu politiku prema Vizantiji. Zbog
nekih meusobnih sporova car Manojlo je naredio da se svi mletaki trgovci koji su se
zatekli u Vizantiji uhapse, a da se njihova roba kao i svi brodovi zaplene (1171.). Venecija
je brzo reagovala aljui veliku flotu od oko 120 brodova da napadnu na vizantijske
posede. Ovu flotu je vodio lino sam venecijanski dud Vitale Mikijeli, ali flota nije
krenula ka Grkoj ve je usput napala na vizantijske gradove Dubrovnik i Trogir. U
Dubrovniku je tada za kneza postavljen Ivan Rajneri i po nekim izvorima on je bio taj koji
je uspeo da Nemanju ubedi da Srbi napadnu Grke. Po tome bi trebalo zakljuiti da
Nemanja nije od samog poetka uestvovao u ovom ratu, odnosno savezu, ve da se
naknadno pridruio. No, to je diskutabilno. Kasniji razvoj dogaaja govori da je Nemanja
jo od ranije bio u toku svih ovih dogaaja i da je njegovo delovanje bilo u skladu sa
akcijama Venecije.
Ovu priliku Nemanja je samo ekao i odmah se pridruio frontu koji su sainjavali
Venecija, Ugarska i Nemaka. Ve u to vreme Evropa je bila pomalo umorna od stalnih
ambicija vizantijskog cara Manojla i pokuavala je da mu konano stane na put. Vizantija
je naroito nakon smrti njenog starog neprijatelja Roera II (1154.) pokazivala velike
pretenzije. Tada je car Manojlo ispunio svoju staru elju i godine 1155. zauzeo u Italiji celu
oblast od Ankone pa sve do Tarenta. To je uplailo ostale evropske zemlje i odmah nakon
toga svi su se ujedinili protiv njega. Nemaka, Ugarska i Venecija ak uspevaju da
zajednikim silama istisnu Vizantiju iz Italije. Inspirator itavog saveza protiv Vizantije je
bio nemaki car Fridrih Barbarosa. Od tada njega Manojlo smatra za najveeg neprijatelja.
U kasnijem periodu car Manojlo je poeo da spletkari po Italiji privlaei na svoju stranu
enovu i Pizu, a neto pre je anektirao Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem (1167.). Time
je do kraja izazvao Veneciju. U savez protiv Vizantije odjednom ulazi i Nemanja. On je jo
od pre imao snane veze sa Maarima i mogue je da je posredstvom njih i stupio u
kontakt sa Nemcima koji su ga ubedili da im se pridrui i da uzme uea u vojnim
akcijama protiv svoga staroga neprijatelja Vizantije.
Po prvobitnom planu Nemanja je trebalo da uznemirava moravski put koji vodi od Nia ka
Beogradu i koji je kontrolisala Vizantija, a druga njegova vojska je trebalo da krene ka
Dalmaciji i tamo napadne vizantijske posede. Zapravo, Nemanjini vojni odredi je trebalo
samo da uznemiravaju i oteavaju prolazak moravskim putem, da bi se njime potpuno
ovladalo trebala je mnogo vea sila kojom Nemanja nije raspolagao. Ono to je Nemanju
verovatno najvie privuklo bila je ideja da on sa svojom vojskom sa kopna krene ka
Dalmaciji. To je bila idealna prilika da se ostvari Nemanjina elja o ujedinjavanju Srba iz
Zete sa Srbima u Rakoj. Stoga je on posebnu panju posvetio napadu na Kotor. U ovom
napadu Venecija bi ga sa svojim brodovima pomagala sa mora.
Da su Srbi bili veliki protivnici Vizantije vidi se iz jednog zapisa Arnolda iz Libeka. On je
opisivao putovanje Hajnriha od Lava (saski herceg) koji je iao u Svetu Zemlju i kojeg je
put vodio kroz neke srpske zemlje koje su bile pod vizantijskom vlau. Grci su mu
odobrili prolazak i kod Branieva ga ak doekali, davi mu pratnju radi sigurnijeg
prolaska. U to doba Nemanja je ve zapoeo svoje akcije u Dalmaciji, kao to je i poslao
neke odrede da uznemiravaju put kroz moravsku dolinu (Ni-Beograd). Kada je saski
herceg stigao kod grada Ravno, koji se nalazi na uu Ravanice u Moravu, trebalo je da u
gradu prenoe. Meutim, stanovnitvo ovoga grada ih nije pustilo, smatrajui saskog
hercega za vizantijskog prijatelja i Nemanjinog protivnika. Iako se taj deo nalazio pod
direktnom vlau Vizantije i sam grad je bio vizantijska teritorija, nita nije vredelo i
herceg je morao da noi u umi. Tu su ga oko ponoi napali Srbi tako da je dolo do prave
bitke. Hercegova pratnja je bila dosta brojna i najvie zahvaljujui tome (bilo je oko 1200
ratnika) napad je odbijen, tako da je herceg mogao nastaviti put. Celo vreme puta ipak nije
mogao biti spokojan jer su Srbi pratili ovu grupu i stalno vrebali, mada se nisu vie usudili i
da napadnu. Ovaj napad je imao i dosta pljakakih motiva u sebi, ali je isto tako
nedvosmisleno govorio koliko je vizantijska vlast neomiljena i da Nemanja ima mnogo
pristalica.
Sam rat za Srbe nije imao neki posebno povoljan tok. Srbi nisu bili vini duem ratovanju
kao to nisu umeli da zauzmu neki utvreni grad, tako da su njihove akcije po Dalmaciji
bile tek delimino uspene. Oekivala se maarska pomo, ali u meuvremenu u
Maarskoj umre kralj Stefan III (1172.) i Maari bre bolje potrae cara Manojla koji je
ve krenuo ka Ugarskoj. Da bi zadobili mir, Maari pristanu da im Manojlo postavi za
kralja svog kandidata Belu III, koji je boravio ve dugo vreme u Vizantiji i tamo ve stekao
titulu kesara. Bela III je stupio na presto (krunisan tek 1173. godine zbog nemira) i odmah
se obavezao da e voditi samo onu politiku koja odgovara Vizantiji.
Za to vreme i Mleci su doiveli pravi pomor meu vojskom koja je zimovala na ostrvu
Hiju. Od neke bolesti veliki broj vojnika poumire i dud biva primoran da se vrati kui, gde
ubrzo gine u nekoj od spletaka. Sada su Srbi odjednom ostali sami naspram vizantijske
velike vojske koja je bila pokrenuta ka Ugarskoj. Kako su Ugari ispali iz igre to su ostali
jedino Srbi i car Manojlo sada okree armiju na Nemanju.
Ovo je sada bila prvoklasna vizantijska armija koju vodi car Manojlo lino. Mora da je i
njemu sada ve dosadila Nemanjina nasrtljivost. Od jednog nezadovoljnika koji je
oekivao da e njemu car poveriti upansku stolicu u Rakoj, Nemanja se pretvorio u
opasnog napadaa koji sasvim jasno pokazuje nameru da prema Vizantiji vodi aktivnu
osvajaku politiku i koji eli teritorijalno proirenje Rake ba na raun Vizantije. Da
Nemanja nije naivan videlo se i iz masovne podrke koju mu je prualo ono stanovnitvo
srpskog porekla koje je ivelo pod direktnom vlau Vizantije. Epizoda sa saskim
hercegom jasno govori. Srbi su se u tom delu, koji nije bio ba tako blizak mestima gde su
se vodile vojne operacije, i te kako uzbunili i odmah preli na stranu Nemanje, napadajui
ne samo Grke ve i sve one koje smatraju njihovim saveznicima. Da li je Manojlo ve tada
video u Nemanji vladara koji bi mogao krenuti da nacionalno ujedinjuje Srbe, teko je rei.
Sama nacionalna ideja nije bila ba razvijena u to doba. Postojalo je oseanje pripadnosti
jednom plemenu, ali ne u tolikoj meri da se trai ujedinjenje svih koji su jedne nacije.
Izgleda da Nemanja nije bio u tolikoj meri optereen nacionalnom idejom. Iz njegovih
kasnijih osvajanja i napora vidi se da on nikada nije ni pomiljao da pokua da ujedini u
srpsku dravu krajeve u Mavi, Sremu, Posavini, donjem Podrinju i Bosni, krajeve koji su
naseljeni skoro iskljuivo srpskim stanovnitvom. Ti krajevi su bili tada pod Ugarskom i
Nemanja je celo vreme svoje vladavine sa ovima imao dobre odnose. Da li je to razlog to
se njegov pogled nije okretao na tu stranu? Moda se on plaio zavade sa dva svoja
najmonija suseda, i sa Vizantijom i sa Ugarskom. Bilo kako bilo, Manojlu nije moglo
nikako promai to da je Nemanja svoje armije usmerio ka Zeti, gde je srpsko stanovnitvo
sa simpatijama doekalo Nemanju smatrajui ga oslobodiocem. To to Zeta nije pala, to to
se Kotor odrao, bilo je samo zbog toga to Nemanja nije imao armiju spremnu za due
ratovanje i to njegova armija nije umela da zauzima utvrene gradove. To je tek trebalo da
naui. Imponovala je vie spremnost Nemanjina da ue u saveznitvo sa Mlecima i sa
Nemcima, kao i sigurnost sa kojom je Nemanja odredio ciljeve svojih akcija. Odmah je
bilo jasno da on ratuje za svoj raun, niti jednoga momenta ne pristajui da bude slepo
orue Mletaka tako da je verovatno da Kotor, da ga je osvojio, ne bi prepustio Mlecima.
Caru Manojlu se izgleda urilo da se obrauna to pre sa Raanima i stoga nije doekao da
se sakupi cela armija, ve tek sa nekoliko odreda (jedva nekoliko hiljada ljudi) provali u
Srbiju. Raunao je da e to biti sasvim dovoljno jer sada armiju vodi on lino, a ne neka
eprtlja. Tako je isto oseao i Nemanja i uvi da car nadire kroz rake klance, povue se u
planine, a da nije prihvatio niti jednu ozbiljniju borbu. Ma koliko ovo povlaenje u planine
izgledalo kao strah od prihvatanja borbe, kasnije se pokazalo kao jedan od boljih
Nemanjinih poteza.
Nemanja je znao da je car na njega posebno ljut zbog njegovog odmetanja, ruenja
Tihomira, zbog toga to mu je jednu carsku vojsku razjurio i konano zbog saradnje sa
Venecijom, Ugarskom i Nemakom. Bio je to dugaak spisak Nemanjinih greha i samo
jedan od njih bio bi dovoljan da car Nemanju srui. Da prihvati otvorenu bitku sa carskom
vojskom i to sada kada je car lino vodi, bilo bi glupo junatvo koje ne donosi nita osim
pogibije, a Nemanja nije bio taj tip. Bitka da, ali samo onda kada postoje realne anse za
uspeh, a da Nemanja nije plaljiv i da se ne plai kreeva do sada se ve dovoljno videlo.
Prema tome, mnogo je pametnije ne draiti cara, stoga se treba povui ispred njegove
vojske i od njega zatraiti milost.
Nemanja se odlui i jednog dana on gologlav, bos i golih ruku do lakata, sa konopcem oko
vrata i maem koji je predao caru, ue u vizantijski logor. Vizantijci ga odvedu kod cara
pred kojim Nemanja padne na zemlju nudei mu svoj ma da car uradi sa njim ta hoe.
Ovo mora da je bila ogromna satisfakcija za samoga cara, konano taj nepokorni Nemanja
se do kraja ponizio i moli za milost. Da li je cara ganuo taj prizor, ne znamo, ali se
pouzdano zna da Nemanja nije tek tako doao u carski logor i caru ponudio svoju glavu.
Nije on tako naivan, znao je Nemanja jako dobro da je car prema njemu milostivo
raspoloen i da e mu dati milost ako mu se dovoljno duboko pokloni. Kako je to Nemanja
saznao, ne zna se. Moda je imao pijuna u vizantijskom logoru koji je tako neto od cara
nauo i odmah dojavio Nemanji. S druge strane i sam car je moda namerno takvu svoju
nameru javno izrekao, oekujui da Nemanja to douje i uini ono to je ve uinio.
Verovatno da je ovo drugo blie istini i da je caru ve dosadilo lomatanje po rakim
gudurama gde nikada nije bilo kraja ratovanju. Stoga je smatrao da je pametnije da
Nemanju ponizi, ali i da ga sauva na rakom prestolu, te da onda moe mirno oekivati da
e mu Nemanja do kraja ostati veran.
Na kraju, Nemanju je car ne samo potedeo ve ga je i milostivo doekao to je sigurno i
samoga Nemanju vrlo iznenadilo. Meutim, u krajnjoj liniji mogao je biti sasvim
zadovoljan, sauvao je ne samo ivu glavu ve ostaje i dalje raki upan. Malo pozorita i
teatralnog padanja niice pred carem jeste ponienje, ali raki presto vredi toga. Ionako e
se to brzo zaboraviti. Bitno je sada samo vratiti se u Raku i spreiti svako meetarenje oko
prestola.
Ipak, car je smatrao da ovo nije dovoljno dobra lekcija za Nemanju, trebalo je pokazati i sa
kakvom snagom raspolae Vizantija, treba ga odvesti u Carigrad. Tu u Carigradu e ovaj
poglavica divljih Raana konano videti sjaj i bogatstvo vizantijske prestonice i konano se
uveriti da su svi njegovi pokuaji da ratuje sa Carstvom samo troenje snage. Treba
Nemanji omoguiti malo luksuznoga ivota u carskim palatama pa da se ovaj uveri da nije
sve u ratovanju. Isto tako treba Nemanju, za kojeg se znalo da je veoma religiozan, provesti
po pravoslavnim crkvama i pokazati velianstvenu Aja Sofiju. Tu e moi da vidi fresko
slikarstvo, velianstvene procesije i mnotvo svetenika.
S druge strane car je bio jo jednom zadivljen Nemanjinom pojavom. Sam car je bio vitez,
snaan ovek koji je cenio one koji su bili slini njemu, a to je upravo bio Nemanja.
Takvog protivnika treba provesti kroz Carigrad i pokazati narodu ovoga visokog, naoitog
upana, da se sa njim uvea trijumf carev. Treba svi da vide kakav protivnik je doao kod
cara da moli za milost.
Tu je car pogodio. U trijumfalnoj povorci u Carigradu Nemanja je hodao iza carskih koija
iz kojih je Manojlo milostivo odmahivao oduevljenome narodu. Nemanjina pojava je
odmah bila uoena, ali iako su mu se svi divili to ga ipak nije spasilo pogrda i podsmeha iz
carigradske svetine. Uskoro se i to zavrilo. Car Manojlo je opet od Nemanja uzeo zakletvu
vernosti, odnosno vazalsku obavezu i vratio ga u Raku. Boravak u Carigradu nije trajao
dugo, ali za Nemanju je bio i te kako znaajan. Uverio se on, ba kako je to Manojlo i
predviao, da se protiv Vizantije ne vredi boriti barem dok je Manojlo car. S druge strane
Nemanja je bio svestan brojnih slabosti koje je Raka pokazivala i to poev od same
unutranje organizacije drave pa sve do borbene sposobnosti rake vojske. Raka, takva
kakva je sada, ne moe ratovati ni protiv male sile, a ne protiv jedne Vizantije. Mogu se
dizati pobune, ali one su unapred sve osuene na neuspehe. Prema tome, potrebno je prvo
urediti unutranje prilike, pa tek onda razmiljati o veim poduhvatima. Sigurno je da se
Nemanja u Vizantiji nauio mnogim stvarima i videvi njenu vrstu organizaciju pokuao
je da neto od toga ostvari i u Rakoj. Za sve vreme dok je boravio u Vizantiji Nemanja je
iveo u manastiru sv. Bogorodice Evergetide (Dobrotvorka). Kasnije se on jako vezao za
Bogorodicu smatrajui da je njena zasluga za sav njegov uspeh. U svojoj zadubini u
Studenici, kao uspomenu na ovo, Nemanja je sagradio crkvu sv. Bogorodice. "Nazidau i
hram preiste i preneporone matere tvoje dobrotvorke, i tu u ti ispuniti zavete moje, koje
izrekoe usta moja" (Stefan Prvovenani).
U to vreme Nemanja nije vie mlad ovek i ima oko 60 godina. Sa enom Anom ima on
sada dva sina: Vukana i Stefana, kao i tri erke: Vuku i dve za koje ne znamo kako se zovu.
Ba nekako u to vreme, 1175. godine, rodio se najmlai sin Rastko, kasnije sveti Sava.
Domentijan opisuje kako su Nemanja i ena mu Ana, ve u godinama, svesrdno molili
boga da im pokloni jo jedno dete. Bog je im molbu usliio. "I potom zae bogoljubiva Ana
u svojoj utrobi, i rodi po bojoj volji sina, dobro iznikli izdanak od dobroga korena, u kome
roditelji njegovi primivi bogosvetlu radost, blagodarie dobrotvora svoga, koji ne previde
moljenja njihova" (Domentijan).
Prva stvar po povratku bila je da se srede prilike u samoj Rakoj. Osim to je suzbio
partikularizme svojih podlonih upana, Nemanja je i svoju brau Stracimira i Miroslava
naterao na poslunost. U to vreme Stracimir je drao oblast oko Zapadne Morave, dok je u
Zahumlju vladao drugi brat Miroslav. Izgleda da oni nisu Nemanji vie pruali otpora i da
nije bilo izmeu njih posebnih sukoba. Stracimir je ak stekao veoma visok poloaj i
spominje se u nekim poveljama odmah posle Nemanje. On se pominje i kao osniva
Bogorodiinog manastira u Gradcu (danas aak). Drugi brat Miroslav osnovao je
manastir Svetog Petra i snabdeo ga mnogobrojnim imanjima. Bio je oenjen sestrom
bosanskoga bana Kulina, koja je izgleda bila naklonjena bogumilima.
Nakon uvrenja vlasti u Rakoj Nemanja je nenadano naiao na problem bogumilstva.
Ve je reeno da je jedna od njegovih osobina bila velika pobonost i naklonjenost
pravoslavnoj crkvi, no tu mu nije smetalo da tolerie, pa ak i pomae, katoliku crkvu.
Jedna od njegovih osnovnih poluga pri ujedinjavanju srpskih zemalja trebala je da bude
religija i to je bio jedan od razloga zbog kojih je on toliko naklonjen pravoslavnoj crkvi. U
to doba nacionalna ideja nije bila razvijena i Nemanja nikako nije mogao da rauna da sa
tom idejom ostvari ujedinjenje. Postojalo je snano oseanje pripadnosti jednom plemenu,
ali to je jo uvek bilo daleko od onoga to bi se moglo nazvati nacionalnim oseajem koji je
toliko jak da moe posluiti za cilj ujedinjenja. Trebalo je traiti drugu ideju koja e biti
snanija i iza koje e biti jedna snana i cenjena organizacija. Ta ideja je mogla da bude
samo pravoslavlje, a crkva kao veoma mona i od strane Nemanje neprestano potpomagana
i jaana, trebalo je da poslui za njeno uvrenje. Katolika crkva nije bila neka posebna
smetnja u Rakoj, bila je suvie slaba za to i Nemanju ona nije zabrinjavala.
Mnogo opasniji protivnik je bila patarenska crkva, bogumili, a zbog svog uenja. Bogumili
nisu imali crkvu pa su se na molitve i obrede sakupljali po privatnim kuama ili na
skrovitim mestima. Osuivali su crkvenu rasko, sami su iveli veoma siromano,
izbegavali su krme i bilo kakve oblike veselja. Isto tako izbegavali su sve ono to bi
moglo da lii na javna zvanja i nisu se bavili trgovinom, ve iskljuivo zemljoradnjom i
zanatima. Odea im je bila jednobojna bez jakih boja, hrana iskljuivo biljna, zabranjeno
im je meso, mleko, sir, jaja. iveli su iskljuivo od hleba, voa i povra. Stoga su uvek bili
bledi i ozbiljni. Na elu njihove hijerarhije stajao je stareina koga su zvali "djed".
Bogumili su smatrali da je ceo materijalni svet delo avola kao predstavnika zla, dok je bog
tvorac duhovnog sveta koji je jedini dobar. Sve dogaaje iz Starog zaveta smatrali su
delom avola i stoga su Mojsija i sve proroke videli kao prokletnike. Po njima ljudske due
mogu doi u nebo tek kad se oiste molitvom i postom. Nisu verovali u strani sud kao to
nisu verovali ni u uskrsnue tela.
Samo poreklo ove sekte je nejasno, tako da iako samo ime bogumili ukazuje na verovatno
slovensko poreklo, nije jo uvek jasno odakle ona potie. Miljenje je da su bogumili doli
iz Bugarske i to oko X veka i njihovo uenje je od bogumila napravilo jednu sektu koja je u
sebi imala vie drutvenih nego li verskih elemenata. Njihova socijalna uenja su vie
privlaila sledbenike nego samo versko uenje. Bili su protiv bogatstva i propovedali su
jednakost meu ljudima i to su oni elementi koji su privukli masu sledbenika.
U Srbiju bogumili su doli iz Makedonije i tu nali veoma mnogo pristalica. Iz Srbije
bogumili su brzo prodrli u Zetu, kao i u oblasti Hum i Trebinje (tada spadali pod Zetu).
Ova sekta se jako rairila po Rakoj, i izgleda da je njihovo uenje u Rakoj imalo
posebnih karakteristika. Stefan Prvovenani spominje da su oni koristili rtvenike i kumire:
"I ne mogui trpeti smrada gluhih kumira i mrske jeresi". Oni, koliko se za sada zna, nisu
imali nikakvih rtvenika niti su se klanjali idolima, mada postoji mogunost da su upravo u
Rakoj odstupali od svog uenja i da su upranjavali razliite obrede.
Svojim delovanjem bogumili su ruili ono duhovno jedinstvo koje je Nemanja pokuao sa
pravoslavljem da postigne. Uenje bogumila ruilo je u potpunosti ugled crkve, a znajui
da je Nemanji crkva bila jedna od najjaih poluga u stvaranju srpske drave, to je time
posredno i drava dola u pitanje. Ono to je bilo posebno opasno kod bogumila je bilo
njihovo odbijanje da uestvuju u javnom ivotu, propovedali su anarhiju i u svakom
pogledu bili su radikalno buntovniki nastrojeni. Odbijali su da slue u vojsci i time slabili
Nemanjinu ionako ne ba impresivnu vojnu mo. To je bio pokret protiv drave i protiv
bogatih. Meutim, ono to je Nemanju posebno zabrinulo bilo je to da pristalice bogumila
nisu bili samo siromani, naprotiv, veliki broj njihovih pristalica bio je ba u redovima
bogatih, vlastele.
Stefan Prvovenani opisuje kako je Nemanja saznao da mu se u Rakoj iri bogumilstvo.
Po njemu jedan od njegovih vojnika je doao i saoptio mu: "usudih se javiti tvojoj moi da
se mrska ti i trikleta jeres ve ukorenjuje u dravi tvojoj". Nemanja se iuava to se jeres
zavukla u Raku. "I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj, a ve sad ujem da se
lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na svetoga Duha i deli nedeljivo boanstvo..".
Nije mogue da je Nemanja tako iznenada saznao za ovu jeres, i time ga Stefan
Prvovenani zapravo samo opravdava to je dopustio da se ona toliko duboko zavue u
Raku. Bogumili i bogumilstvo su se vremenom tako duboko ukorenili da su kasnije
preduzete radikalne mere jedva uspele da ih suzbiju. Nemanjino konstatovanje "a ve sad
ujem da se lukavi brzo ukorenio" jasno govori da je situacija u Rakoj bila zabrinjavajua,
ak u tolikoj meri da je Nemanja morao da sazove dravni sabor. Na tom saboru su bile
prisutne sve iole vanije velmoe u Rakoj, kao to su bili prisutni i crkveni poglavari "A
Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave jeresi, izoblii krivoverje
njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa asnim rncima, i sa velmoama
svojim, ..." (Stefan Prvovenani).
Bogumili su duboko prodrli u sve drutvene slojeve Nemanjine drave, pa tako Stefan
Prvovenani govori da je u pauzi ovoga sabora pred Nemanju dola jedna plemkinja koja
se alila da je njen mu bogumil i da je ona stoga od njega pobegla: "uistinu, gospodine
moj, u oca mojega, bih isproena po branom zakonu, u oca mojega, sluge tvoga, koji je
mislio da je jednoverstvo u tvojoj dravi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine,
da zaista slue otpadniku od slave boje, samome sotoni". Stoga je pobegla od mua i moli
Nemanju da iskoreni ovu jeres "istrgavi se iz ruke njihove i prebegavi, vapijem dravi
tvojoj:porazi krstom one koji se bore s nama, da naue neastivi neprijatelji kako je mona
vera tvoja, gospodine".
Ovaj odlomak govori mnogo toga. Na prvom mestu vidi se da je jeres uhvatila tolikog
maha da je Nemanja bio prinuen da sazove sabor na kome su prisutne i velmoe, ali i
crkveni velikodostojnici. Prisustvo velmoa znai da su bogumili prestali biti samo stvar
crkve, ona sa njihovim uenjem vie ne moe da se nosi, bogumili su toliko ojaali da su
postali sada opasnost i za samu dravu. To opet znai da bogumili nemaju uporite samo u
rakoj sirotinji, mnogo jae uporite imaju i meu samim velmoama. Upravo zbog njih i
jeste sazvan ovaj sabor. Lako bi se izalo na kraj sa sirotinjom, ono to Nemanju brine jeste
to da se veliki broj rake vlastele priklonio bogumilima. Sam njegov razgovor sa enom
koja je kod njega govori dovoljno. Iz toga dijaloga, gde ona objanjava Nemanji kako je
pobegla od mua zato to je on bogumil, vidi se koliki je jaz ova sekta napravila. ak i u
porodicama pucaju veze zbog bogumila, u tolikoj meri da sama ena poziva Nemanju da se
orujem obrauna sa njenim muem i njegovim istomiljenicima.
No, ni bogumili nisu bili tako slabi, oni su pruili i te kakav otpor. Po Stefanu
Prvovenanom, velmoe bogumili se nisu ni trudili da sakriju svoju pripadnost i veoma
slobodno iskazuju svoje verovanje. ak u tolikoj meri da se na saboru svaaju i prete "I
dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka..", pa izgleda da ne ele ni Nemanju
da sasluaju. Nisu svi oni koji se sa upanom svaaju bogumili. Neki jesu, ali dobar deo
njih trpi meu svojim podlonicima ovu jeres jer im to na neki nain odgovara.
Uskoro je Nemanjina armija prola Raku traei bogomile "i nimalo ne zadocnev, posla
na njih vojsku, naoruanu od slavnih svojih.." (Stefan Prvovenani). Ova vojna akcija se
pretvorila u pravi graanski rat koji je besneo jedno vreme po Rakoj. Bogumila je bilo
dosta i njihova jeres se do kraja pretvorila u bunt protiv vlasti. Stefan Prvovenani navodi
da je vojna akcija stigla na vreme "i nimalo ne zadocnev..", mada se ini da on time vie
pravda samoga Nemanju negoli to ga hvali za pravovremenu akciju. Mogue je da je i sam
on bio iznenaen tolikom snagom bogumila, verovatno nije mislio da je njihova brojnost i
upornost tako velika.
Vojna akcija je od Nemanje bila iznuena, ili on ili bogumili. Stoga je ovaj rat dobio obrise
graanskoga sa strahovitim, neovenim postupcima. Nemanjina ljutnja je bila strana, a
kazne uasne. Bogumili su paljeni, proterivani a imanja su plenjena: "jedne popali, druge
raznim kaznama kazni, tree progna iz drave svoje a domove njihove, i sve imanje sakupi,
razda prokaenim i ubogim" (Stefan Prvovenani). Uskoro je Nemanji dopao aka i sam
voa bogumila koji je morao da istrpi stranu kaznu: "Uitelju i naelniku njihovu jezik
ureza u grlu njegovu , to ne ispoveda Hrista, sina bojeg" (Stefan Prvovenani).
U ovim okrajima stradale su i bogumilske knjige, to je svakako velika teta, jer bi one
danas bile neprocenjive vrednosti, budui da bi predstavljale najstarije spomenike rake i
makedonske kole. Tako surov progon bogumila i unitavanje njihovih knjiga i jeste razlog
to se danas o njima toliko malo zna i to sva znanja dolaze upravo iz knjiga njihovih
neprijatelja.
Stefan Prvovenani, nadalje, hvali Nemanju da je uspeo da iskoreni ovu jeres, slino i
Domentijan "i istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po svome otaastvu". Iako je mnotvo
bogumila stradalo, mnotvo ih bilo proterano, ipak Raka je ostala i dalje njihovo stecite.
Njihovi ostaci su jo dugo iveli u Rakoj i to tako da su se uglavnom pritajili, tako da e i
naredni srpski vladari imati sa njima problema, dodue nikada vie u tako izrazitoj meri
kao Nemanja. Veliki deo bogumila je tada iz Rake prebegao u Bosnu i u narednim
godinama tamo e biti njihov centar, a bosanski ban Kulin e imati zbog njih mnotvo
problema sa papom i Ugarskom.
7. Smrt vizantijskog cara Manojla
To je bila uglavnom sva ratna aktivnost Nemanjina do 1180. godine i smrti cara Manojla.
Do tog vremena on je bio caru veran vazal i nije se vie bunio, a svoje obaveze je verno
izvravao. Izmeu ostalog, slao je caru vojne odrede, pa je tako 1176. godine jedan srpski
odred konjice uestvovao u carevom pohodu na Ikoniski sultanat u Maloj Aziji. Tu su
Vizantijci doiveli masakr u frigiskim klancima kod Miriokefalona (17. septembar 1176.),
a sa njima i srpski ratnici. Da je to bio straan poraz sa katastrofalnim posledicama svedoi
i poreenje samoga cara Manojla koji ovaj poraz sa njegovim posledicama izjednauje sa
onim od pre 105 godina kod Mancikerta. Ovo je strano sruilo carev ugled, ak toliko da
je nemaki car Fridrih Barbarosa poslao Manojlu pismo u kome trai da mu ovaj ukae
poslunost.
Iznenadna smrt cara Manojla 1180. godine izazvala je odmah ogromne promene na
Balkanu. I do tada je Vizantija drala veliki deo teritorija pod svojom vlau vie
zahvaljujui gvozdenoj Manojlovoj pesnici nego bilo emu drugom. Sad njega vie nema, a
nasleuje ga njegov dvanaestogodinji sin Aleksije II. Kako je on bio maloletan, regenstvo
je vrila carica majka Marija, inae antiohijska princeza, poreklom Francuskinja. Preko
nje vlast je drao Aleksije Komnin, cariin ljubimac, a inae sinovac pokojnog cara. U
Vizantiji je tada vladala strana mrnja prema Latinima i kako je i sama carica majka bila
latinka, to je sada mrnja bila i jaa. Krivci za to bili su Mletaki trgovci koji su iveli u
Carigradu i koji su se veoma obogatili, kao i najamnike trupe koje su uglavnom bile sa
Zapada.
Ovakvu napetu situaciju je iskoristio Andronik Komnin, tada ve ezdesetogodinjak, iji
je ivot bio pun romantinih pustolovina. Beei ispred cara Manojla, koji ga je opravdano
sumnjiio da eli da mu preotme carski presto, Andronik je dobar deo ivota proveo u
pustolovinama po jugozapadnoj Rusiji, gde je dosta vremena bio na dvoru galicijskog
kneza, zatim u prednjoj Aziji kod muhamedanskih vladara; bio je ak jedno vreme i
zatoen u Carigradu. U vreme careve smrti bio je namesnik jedne od pograninih
provincija. On se odmah pobunio i ve 1182. godine stigao u Carigrad gde je smesta dao da
se uhapsi Aleksije Komnin. Odmah nakon hapenja Aleksije je i oslepljen. Za prvo vreme
Andronik se pretvarao da eli samo da vri regenstvo i da hoe da zatiti interese
legitimnog cara. U ime toga izvrio je pravi pomor meu vizantijskim plemstvom,
likvidirajui sve one koji su mu se na neki nain zamerili.
Uskoro je Andronik, veto koristei tadanju netrpeljivost prema Latinima, dao da se
uhapsi i sama carica majka (Manojlova udovica), pod optubom da je izdajnik. Ono to je
bilo posebno monstruozno jeste to da je Andronik ak naterao carevia Aleksija II, da on
sam potpie smrtnu presudu za svoju majku koja je neposredno nakon toga udavljena. To je
bio znak da u Carigradu pone strahovit pokolj svih Latina, a Andronik se proglasi za
savladara.
Nakon smrti cara Manojla odahnuli su mnogi vladari koji su bili podloni njemu lino i
koji se nisu sada vie smatrali obaveznim prema Vizantiji. Izmeu ostalih to je bio i ugarski
kralj Bela III, kojeg je car Manojlo doveo na vlast i koji je sada sebe smatrao osloboenim
bilo kakvih obaveza. Carevu smrt je hitro iskoristio i odmah nakon njegove smrti (1181.)
otme od Vizantije jedan deo Hrvatske, Dalmaciju i Srem.
Vizantija, tada zauzeta unutranjim previranjima, nije nita preduzimala. Na vest da je
zatvorena, a kasnije i pogubljena Manojlova udovica Marija (Belina svastika), Ugari
otponu sa otvorenim i irokim napadom na granicu Vizantije. Godine 1182. Bela III
nareuje napad na Beograd i Branievo. Sam napad je bio dosta traljav, a obe tvrave
branile su iskusne vojskovoe iz doba cara Manojla, Aleksije Vranas i Andronik
Lampardas. U prvo vreme Ugari nikako nisu mogli da probiju ovu odbranu.
Za to vreme u Vizantiji dogaaji idu svojim tokom, carica majka je zadavljena, izvren je
pokolj Latina, a uskoro je i sam carevi Aleksije II po nareenju Andronika zadavljen i
baen u more. Sada u Vizantiji poinje da bukti nezadovoljstvo, svima je pomalo ve i
dosta samoga Andronika koji je, ogrezao u krvi i ludilu za vlau, likvidirao svakoga onoga
ko mu je iole i malo bio sumnjiv. O ovoj krvavoj orgiji u Vizantiji i Androniku govori i
Stefan Prvovenani: "Posle ovoga ustade u Konstantinovu gradu drugi car, ljut i
krvoprolitnik, i pokvari mir s Preasnim i Svetim. Razvaliv usta svoja, miljae da proguta
i drave drugih, to ne uini, bezumnik, niti postie takve namere, nego, hotei nauditi
Nezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju, i hulu na carstvo svoje, i opustoenje
na zemlju svoju." Veliki deo vizantijskog plemstva se tada razbeao po celoj Evropi.
Andronik je pokuao da sprovede neke reforme u Vizantiji okrenute ka ogranienju
feudalnog sistema, a to je verovatni razlog zato mu je plemstvo pruilo toliki otpor. U
slamanju njihovog otpora Andronik je bio nemilosrdan pokazujui znake ludila: "ustade u
Konstantinovu gradu neki ljut car i proliva krvi i razrui mir sa prepodobnim ocem naim,
uzdigavi visoku svoju misao da e uzeti svu zemlju i otaastvo Svetoga, to ne dobi
bezumni.." (Domentijan).
Onoga momenta kada se Andronik proglasio vizantijskim carem raspala se odbrana na
Dunavu. Kada su nauli da se Andronik krunisao za savladara, a malo kasnije i za cara,
vojskovoe Vranas i Lampardas posvaaju se meusobno i odlue da se povuku. Beograd i
Branievo padnu u ake Ugarima i Srbima, koji su ve tada uzimali uea u ovim
akcijama.
Nemanja nije od samog poetka, odnosno odmah nakon smrti cara Manojla poeo sa
ratnim operacijama. Tek kada su Maari napali Beograd i Branievo i Nemanja se
pridruio ovoj vojnoj akciji. "A prepodobni otac na, uzevi ugarskoga kralja, ode tamo u
unutranjost grkoga carstva, i zemlju poplenivi satre mnoge gradove i uini krajnju
pusto" (Domentijan). Sada se pokazala prava Nemanjina slika i tek sada su dole do
izraaja sve njegove ambicije. Ugarska i srpska vojska su veoma brzo prodrle kroz
moravsku dolinu i stigle ak do Sofije (Sredec)."Jer poe preasni sveti Simeon sa
ugarskim kraljem, i doe do grada, po imenu, Sredca, i razrui ga i opustoi do kraja."
(Stefan Prvovenani). U ovom pohodu stradali su Beograd, Branievo, Ravno i Ni
(1183.). Nikada srpska vojska nije tako duboko prodrla u vizantijsku teritoriju. U svom
pohodu Ugri i Srbi strano su sve ove gradove opustoili i razruili, tako da se jo dugo
vremena oni nisu oporavili: "poplenivi satre mnoge gradove i uini krajnju pusto"
(Domentijan).
Verovatno po prvi put srpska vojska je nastupala disciplinovano i sa nekim redom i vrsto
odreenim ciljem. Nemanja je uspeo da za proteklo vreme stvori armiju sa kojom moe da
se upusti u ozbiljnija osvajanja. Iako su Srbi ili u savezu sa Ugarskom, a protivnik je bila
sada ve oslabela Vizantija, uspeh se nikako nije mogao potceniti. Po prvi put Srbi su
ispred sebe terali u bekstvo vizantijsku armiju i zauzimali utvrene gradove. Nemanja je
dobro osetio priliku i svoju ansu, tako da nije imao nameru da napusti vojni pohod ak i
onda kada su Ugri, nakon osvajanja Sredeca (Sofija), prestali sa pohodom i zadovoljili se
osvojenim. Oni su u Sredecu uzeli moti bugarskog sveca Ivana Rilskog, vratili se kui, i
pokopali ih u Ostrogonu.
Nakon odlaska Maara Nemanja je imao jo dosta dejstava po junom delu i u njima je bilo
dosta uspeha. U ovim akcijama srpska vojska je sila na Kosovo i doprla sve do Vranja i
Lipljana. O tome je bilo i vrlo pohvalnih zapisa: "A kad se Ugarski kralj vrati u svoju
dravu, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razrui silom
svojom i opustoi i grad Stob, i grad Zemln, i grad Velbud, i grad itomitski, i grad
Skoplje, i grad Leki u Donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Ni, i
grad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli. Te gradove porui i do kraja temelja ih iskoreni,
jer ne osta kamen na kamenu koji se ne porui. I ne podigoe se do danas" (Stefan
Prvovenani). Sudei po ovom nabrajanju i opisu akcija, kao i njihovim posledicama,
uspeha je bilo dosta, ali i estokih razraunavanja sa Grcima. Srpska vojska je izgleda
unitavala sve pred sobom proterujui Grke sa tog terena, a ovi prostori su i prisajedinjeni
Rakoj: "Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu priloi bogatstvu i slavi
otaastva svoga, i slavi velmoa, i naroda svoga" (Stefan Prvovenani). Ovo su bili do sada
uvek vizantijski krajevi i Srbi nikada nisu na njih polagali pravo, ali Nemanja ipak "dodade
ka zemlji otaastva svoga mnoge zemlje od oblasti grkoga carstva, i silom Bojom i
pospeenjem svetoga duha pobedi neprijatelje svoje.." (Domentijan).
Nakon ovih uspeha, Nemanja odlui da nastavi svoja osvajanja. Sada je imao dovoljno
vremena, a i izvebanu vojsku da ostvari davno eljeni cilj: da ujedini srpske zemlje. Stoga
usmeri vojsku ka Zeti (Duklja) i uspeva da i nju za relativno kratko vreme osvoji.
Ne zna se tano vreme kada su osvajanja po Dalmaciji i Zeti bila sprovedena, ali se zna da
su otprilike oko 1186. godine bila zavrena. Od tada Nemanja u svojim rukama dri celu
Zetu, Skadar i itavo bokeljsko primorje. Stefan Prvovenani je pun pohvala za ova
Nemanjina osvajanja: "Povrati Dioklitiju i Dalmaciju, otaastvo i roenje svoje, pravu
dedovinu svoju, koju je nasiljem drao grki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku
njihovih, tako da se prozvala grka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad,
Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Sva, grad Ulcinj, grad slavni Bar." Interesantno je
kako sve oblasti Stefan Prvovenani navodi kao "otaastvo" i "pravu dedovinu"
Nemanjinu. Zapravo on navodi da je Nemanja smatrao osvojene oblasti svojom
"dedovinom" koja je nepravedno oduzeta od strane grka. Tim vie to je Nemanjina
porodica imala tesne rodbinske veze sa zetskom dinastijom i smatrano je za sasvim
normalno da Zeta ue pod Nemanjinu vlast. Neto slino navodi i Domentijan "a Dioklitiju
i Dalmaciju, otaastvo i roenje svoje, istinitu dedovinu svoju, koje su trpele nasilje od
grkoga roda, i gradove sazidane od njih razrui i izmeni slavu njihovu u sliku pustoi,...".
Ima se utisak da moda Stefan Prvovenani opravdava ovo osvajanje, zapravo manje se
pravda otimanje ovih oblasti od Grka, a vie to to je Nemanja ove oblasti odmah pripojio
Rakoj. On nigde ne spominje tadanjeg vladara Zete, velikog kneza Mihaila, pravog
predstavnika stare zetske dinastije. Nemanja ga je nemilosrdno uklonio i Mihailovo pravo
na Zetu, nesumnjivo jae od Nemanjinog, Stefan Prvovenani nigde ne napominje.
Zapravo Nemanja jeste oslobodilac Zete od vizantijske vlasti, ali odmah nakon toga on se
pokazao i kao njen osvaja isterujui legitimnog vladara, a Zetu anektirajui. Kasniji
postupak prema Mihailovoj udovici Desislavi ne moe Nemanji da bude na ast. Ova ena
je morala da se 1189. godine skloni u Dubrovnik, verovatno se uklanjajui od Nemanje. U
njenoj pratnji se tada nalazilo dosta zetske vlastele, a meu njima je svakako najznaajniji
barski arhiepiskop Grgur. On je bio poznat od ranije kao Nemanjin protivnik i veoma je
lako mogue da se Desislava uz njegovu pomo pokuala ponovo vratiti na zetski presto,
no u tom pokuaju su bili po svemu sudei otkriveni, te su morali da se sklanjaju ispred
Nemanjinog gneva. Postoje neke indicije da je barski arhiepiskop traio pomo u tom
svome naumu, pa se tako navodi da se obraao Splitu za pomo, no ovi to odbiju.
Oigledno da je Nemanja tada bio suvie jak da bi mu se usudili suprotstaviti.
Osvajanja u Dalmaciji i Zeti su praena sa mnogo nasilja i unitavanja. "Ostale gradove
poobara, i porui, i pretvori slavu njihovu u pusto.." (Stefan Prvovenani). Slino govori i
Domentijan: "gradove sazidane od njih razrui i izmeni slavu njihovu u sliku pustoi, i ime
njihovo ne nazva se vie tamo u oblasti toj", mada izgleda da o tome ima i mnogo
preterivanja. Od svih gradova Nemanja je izrazitu naklonost imao prema Kotoru, on jedini
nije imao nikakvih razaranja. "A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je to i
do danas" (Stefan Prvovenani). Zna se da je Nemanja ve 1186. godine boravio u Kotoru i
iz toga doba datira jedna odluka kotorske optine u kojoj stoji da je doneta u vreme velikog
upana Nemanje.
Grci su strano stradali u Zeti i Dalmaciji. Izvren je njihov nemilosrdan pokolj "istrebi
grko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti." (Stefan Prvovenani). Od
samog poetka Nemanja je imao savreno jasan cilj, ove oblasti pripojiti Rakoj i uiniti ih
sastavnim delom jedne jedinstvene srpske zemlje. Tom cilju grko stanovnitvo bi samo
smetalo. Mogue je da je Nemanja oekivao i reakciju Vizantije, kao i njene kasnije
pokuaje da Zetu ponovo osvoji. Tada bi grko stanovnitvo u Zeti predstavljalo veliki
problem jer bi sigurno listom bilo na strani Vizantije, a Nemanja nije vie imao namere da
vraa Zetu. Stoga je trebalo sve to je grko nemilosrdno oistiti i ovaj prostor pretvoriti u
isto srpski. Tako je i uinjeno.
U ovom naletu Nemanja nije bio optereen time to su Grci bili iste, pravoslavne vere kao i
Srbi. Versko je ovaj put bilo zapostavljeno, a nacionalno je istureno u prvi plan. Tim vie
to je skoro celo zetsko stanovnitvo bilo katoliko, dok su Grci bili jedini pravoslavni
element u njoj. Nije sluajno to Stefan Prvovenani navodi: "Narod svoj u njima
nepovreen ostavi da slui dravi njegovoj, sa strahom, i sa ureenim dankom od Svetoga".
Srbi u Zeti, iako u katolikoj veri, ali pod uslovom da su Nemanjine pristalice, nisu dirane.
Grcima to to su pravoslavne vere nije pomoglo, oni su bili nemilosrdno istrebljeni.
Dodue, ni Srbi katolici nisu bili sasvim sigurni. Stefan Prvovenani jasno navodi da su oni
ostali "sa strahom" i da su morali da plaaju Nemanji danak. Domentijan je tu jo jasniji
kada kae "a narod svoj, koji je u njima, sauva nepovreen, tako da je sa strahom sluio
njegovoj vladavini". Sudei po ovome izgleda da Srbi katolici nisu ba sa nekim
oduevljenjem doekali Nemanju, jer Domentijan jasno navodi da su ga kasnije sluili sa
strahom.
Nemanja jeste bio duboko odan pravoslavlju, ali nikada nije bio i fanatik, zahuktani
bojovnik pravoslavlja, on je bio na prvom mestu politiar koji je znao ta je za dravu
najvanije. Osvajanjem Zete Raka je dobila veliko teritorijalno proirenje, ali je dobila i
srbe katolike. Nemanja ih nije shvatao kao posebno veliku opasnost, mada je pokazao
izvesno neraspoloenje i nepoverljivost prema njima. No, jasno im je stavio do znanja da
zna da su oni Srbi i da nemaju razloga da se plae. Sa Grcima je ve bila druga situacija,
oni su bili uljezi u dravi koju je stvarao.
Vidi se da Nemanja stvara srpsku dravu u kojoj pravoslavlje predstavlja osnovnu, ali ne i
jedinu ideju. To nije verska drava, ve drava Srba u kojoj pravoslavlje predstavlja onaj
idejni amalgam koji treba da Srbe dri na okupu i da spreava nove separatistike
atavizme. Ovo je dozvoljavalo da u dravi Srbiji postoje i druge verske ideje, osim
pravoslavnih, ali samo do onog momenta dok ne ugroavaju dravu. Mogue je da
Nemanja ne bi proganjao ni bogumile, on je dugo oklevao dok se nije odluio da ih
orujem istrebi, da oni nisu postali opasnost za samu dravu. Sa katolianstvom je bila
druga situacija, dobar broj Srba je bio u toj veri, ali to je ipak bio manji broj, koji nije
predstavljao neku posebnu opasnost i Nemanjina procena je bila da e jednim stalnim
radom pravoslavne crkve i katolianstvo da se postepeno povue. S druge strane i rimska
kurija je bila dosta jaka da bi se sa njom ulo u vea zameranja.
Sva osvajanja Ugarske i ona osvajanja koja je ostvario Nemanja nisu ni Vizantiju ostavila
ravnodunom. Andronikovo divljanje poelo je da plai i njegove pristalice. Nije bilo
sredstva kojim se on nije posluio ne bi li odgodio propast. Jedan od njegovih suludih
poteza bila je i njegova enidba sa enom carevia Aleksija kojeg je dao zadaviti i baciti u
more. Ova devojica od 13 godina po imenu Agneza (Ana, erka francuskog kralja Luja
VII) trebalo je da svojom udajom za Andronika ovoga koliko-toliko prikae kao legitimnog
cara Vizantije. No, to je sada bilo sve uzalud.
Stari neprijatelji Vizantije, Normani, godine 1185. iz june Italije udaraju na Vizantiju.
Normanski napad je dobrim delom bio koordiniran i sa Nemanjinim akcijama. Brzo su
zauzeli Solun (tada drugi grad carstva) i Dra. Kao osvetu za pokolj Latina u Carigradu
Normani strano masakriraju stanovnitvo Soluna. Istovremeno oni se poinju pripremati i
za napad na Carigrad.
Sada je u Carigradu izbila panika, svi su optuivali cara Andronika za svu nesreu koja se
sruila na Vizantiju. U ulinim neredima, na dan 12. septembra 1185. godine, svetina se na
ulici doepa cara, ista ona svetina koja ga je pre samo nekoliko godina oboavala, i iva ga
rastrgne na komade. Ova uasna smrt prekinula je agoniju Vizantije. Sada se srea konano
i Grcima nasmeila. Normani koji su imali ideja da napadnu Carigrad zabavljali su se
pljakom oko Soluna, izgubili su potrebnu disciplinu, zadesila ih je i neka bolest koja ih je
desetkovala i u dve bitke (Mosinopolj i Dimitrica) budu od vizantijskog vojskovoe
Aleksija Vranasa potueni. Sada je i njima bilo dosta rata, pa sklope mir sa Vizantijom i
odmah potom napuste sve ono to su osvojili. Vizantija je mogla da odahne, neposredna
opasnost po Carigrad je bila izgleda prola. U Vizantiji u to vreme car je Isak II Anel koji
je doao na presto vie sluajem nego svojom zaslugom. Ipak, dobro se snalazio
otklanjajui opasnosti, jednu po jednu.
Kada je opasnost od Normana, a bila je najneposrednija, konano prestala, car je poeo
pregovore sa Ugarskom. Tu se car pokazao kao dobar pregovara i njegova diplomatska
akcija se zavrila dosta povoljnim ishodom za Vizantiju. Sa Ugarskom je sklopljen mir, a
car Isak II Anel se oenio sa erkom kralja Bele. Kao miraz caru su obeani svi oni
gradovi koje je Ugarska osvojila u prethodnom ratu, Beograd i Pomoravlje. Sada se tu
pojavio jedan veliki problem. Moravska dolina je bila pod kontrolom Nemanjine vojske i
ovaj nije imao nikakvu nameru da te teritorije prepusti ponovo Grcima.
Ba tu, na tom mestu, nastaje raskid do tada skladnih odnosa Nemanje i Ugarske. Maari
su pokuali da slobodno raspolau sa onim osvajanjima koja su uinili zajedno sa Srbima,
nudei te teritorije Vizantiji iako ih nisu faktiki drali. Tu su sada bili Srbi. Zapravo,
Maari su na neki nain smatrali da su sada na Balkanu oni ti koji su preuzeli ulogu
Vizantije i gurali su svoje interese ne obraajui panju na Raku. Tim putem su ili i onda
kada su ne pitajui Nemanju odluili da Vizantiju ponovo puste u moravsku dolinu.
Sada se Raka nala u jednoj dosta neobinoj situaciji. Ona vie nije bila toliko slaba da bi
tako olako napustila dotadanja osvajanja po Pomoravlju, ali ni toliko jaka da bi se sama
suprotstavila Vizantiji. Trebalo je dakle nai saveznike. Ugarska to vie nije mogla biti jer
su sada interesi Rake i Ugarske bili dijametralno razliiti. Niti je Ugarska elela da ispusti
svoju novu ulogu na Balkanu, niti je Raka elela da se prepusti Ugarskoj, to bi znailo
samo da je vizantijsko gospodstvo nad Rakom zamenjeno ugarskim. Nemanja se naao u
situaciji da sada sve ono to je osvojio, mora i da sauva. To je veoma esto mnogo tee od
samoga osvajanja.
Dok su se svi gore navedeni dogaaji odvijali, Nemanja je svoje aktivnosti irio po
Dalmaciji pokuavajui da se doepa i Dubrovnika (1184.). Nije lino uestvovao u ovim
akcijama ve je njihovo voenje poverio svojoj brai, Miroslavu i Stracimiru. Najpre je
Stracimir napao sa flotom na Korulu, ali je tu ljuto stradao, brodovi su mu izgoreli, a on
sam jedva izbegao zarobljavanje. Iste godine Miroslav sa flotom od 13 brodova napadne
Dubrovnik sa morske strane, ali proe isto kao brat. Flota mu je spaljena, a on se jedva
spasao bekstvom.
Sledee godine jo jednom je pokuan napad na Dubrovnik, a napad je vodio Nemanjin
brat Miroslav. Dubrovnik je opkoljen sa kopnene strane, a Miroslav je raspolagao izgleda
sa mnotvom ljudstva i sa dosta opsadnih maina. To je sada oigledno bila jedna sasvim
druga vojska u odnosu na onu od pre nekoliko godina. Ipak, Dubrovnik je bio suvie tvrd
orah za Raane, opkoljen jakim zidinama on je bio nereiva enigma. Iako su opsadne
maine sedam dana bacale na Dubrovnik kamenje i drvlje, nisu mu mnogo naudile.
Meutim, okolina Dubrovnika je strano stradala, sve je spaljeno i opljakano. Ba u to
vreme Dubrovani su sa Normanima vrili pregovore u elji da priznaju njihovu vrhovnu
zatitu, to se na kraju i desilo, ali ta zatita je trajala samo kratko vreme (1185-1192).
Mora da je Miroslav neto saznao o tome i plaei se da bi Normani mogli da poalju svoju
flotu, on ve sedmog dana opsade spali sve opsadne maine kojima je napadao Dubrovnik i
urno se povue.
Sada je i Nemanji bilo jasno da on Dubrovnik ne moe osvojiti, te stoga tokom 1186.
godine sklapa mir sa njegovim predstavnicima. Sklapanju mira bili su prisutni Nemanja sa
oba brata, predstavnici Dubrovnika i zastupnici normanskoga kralja. Ovaj ugovor je
regulisao mnotvo meusobnih odnosa poput onih koji su vezani za trgovinu, garantovanje
teritorija itd.
Nekako istovremeno sa sklapanjem mira izmeu Ugarske i Vizantije pojavilo se novo
arite sukoba i to u Bugarskoj. Braa Teodor i Asan Belgun, voe ustanka, obezbede
pomo Kumana i za dve godine uspevaju da se oslobode Vizantije. Ovaj ustanak je imao i
poetni neuspeh (1186.), ali je na kraju ipak krunisan uspehom tako da je na kraju 1187.
godine Vizantija digla ruke od Bugarske i ona je formirana kao nezavisna drava. U to
vreme ovaj ustanak je neizmerno pomogla i injenica da se vojskovoa Vranas proglasio
carem pa je car Isak Anel veliki deo svojih snaga morao da usmeri na njega. Vranas je
stigao pod zidine Carigrada, ali je tu i umro ne ostvarivi cilj (1187.).
8. Bitka na Moravi
Uskoro je Nemanja dobio priliku da se umea i u krupnije politike dogaaje koji su tada
potresali Evropu. Godine 1187. Jerusalim je pao pod naletom Saladina i Hristov grob je bio
ponovo pod kontrolom muhamedanaca. Na glas o tome Evropa se uznemirila i poeo je da
se priprema novi krstaki rat. Voa ovog krstakog rata trebalo je da bude nemaki car
Fridrih Barbarosa, tada verovatno najmoniji vladar u Evropi. Nemakom caru trebalo je
da se pridrue i engleski kralj, Riard (Lavlje Srce) i francuski kralj Filip II Avgust.
Engleska i francuska vojska je trebalo da se morskim putem prebace do Svete zemlje dok
je nemaka vojska odabrala kopneni put koji e preko Ugarske i Vizantije da ih odvede do
eljenog cilja. Ba ova marruta preko Vizantije, silno je uznemirila vizantijskog cara, koji
je sa nemakim carem bio u veoma loim odnosima zbog sukoba u Italiji koji su jo nekada
imali pokojni car Manojlo i nemaki car Fridrih. Postojala je realna opasnost da bi Nemci
onoga momenta kada se nau na vizantijskoj teritoriji pokuali i neto vie od obinog
prolaza ka Svetoj zemlji.
Nemanja je ve bio douo da se priprema novi krstaki pohod, kao to je isto tako znao i
ostale detalje oko sastava vojske i njenog puta. Ist ovremeno je dobro znao da Vizantijci
nisu ba raspoloeni prema Nemcima i nerado gledaju ne samo na to da e ova armija proi
kroz Vizantiju ve su bili i protivnici samoga krstakoga rata. Teritorije koje su krstai i do
tada osvajali oni su smatrali za svoje i na njih polagali pravo, tako da su na neki nain
krstaki rat videli kao posredni napad na samu Vizantiju. Bilo je realno za oekivati da bi
izmeu Grka i Nemaca moglo doi do sukoba, a Nemanji je izgleda palo na pamet da te
mogue sukobe iskoristi. Stoga odlui da stupi u kontakt sa nemakim carem i da ga
upozna sa stanjem u Rakoj, kao i da caru ponudi svoje usluge.
Ostaje tajna kojim se nainom Nemanja uspeo pribliiti caru Fridrihu, da li je to bilo preko
istarskog krajikog grofa i titularnog vojvode Hrvatske i Slavonije po imenu Bertold
Andeks ili nekim drugim putem ne zna se. Bilo kako bilo, Nemanjini pregovarai su za
Boi 1188. bili u Nirnbergu na dvoru cara Fridriha. Caru su predali Nemanjino pismo u
kojem on izraava zadovoljstvo time to e imati priliku da pozdravi nemaku armiju i
samoga cara na njihovom pohodu u Svetu zemlju. Istovremeno, Nemanja trai da se lino
sastane sa carem i za taj sastanak predlae Ni, koji je njegov najpoznatiji grad i koji
namerava da uini prestonicom.
Veliko je pitanje da li bi samo ovako kurtoazna poruka izazvala Fridrihovu radoznalost i da
li bi se on zaista i sastao sa Nemanjom, da tu nije bilo neeg drugog. Suvie je car Fridrih
bio zauzet sa drugim stvarima da bi obraao veu panju na ovakve poruke kojih je on
verovatno dobijao po nekoliko na dan. Za armije onoga doba, pa i za dananje, najvei
problem na njihovim pohodima bilo je snabdevanje hranom. Ovo se reavalo na razliite
naine, a najei je bilo pljakanje okolnog stanovnitva. Razlog za pljaku je bio u tome
to je okolno stanovnitvo retko kada pokazivalo volju da trguje sa razularenim ratnicima,
dok s druge strane retko je kada bilo dovoljno hrane i za sopstvene potrebe, a kamoli i za
tako veliki broj ljudi. Nemajui dovoljno ni za sebe, seljaci su sklanjali ispred krstaa, a oni
su, nemajui drugoga izlaza, otimali. U takvim otimainama uvek je bilo sukoba koji su
bili veoma krvavi i koji su zadravali armiju u pohodu. Da se ne bi takvi sukobi pretvorili u
direktan rat sa dravom kroz koju prolaze, uvek se pokuavalo da se sa lokalnim voama
postigne neki sporazum koji e garantovati uredno snabdevanje vojske i otkloniti opasnost
otimanja.
Sve je to znao i Nemanja, pa je stoga njegovo poslanstvo obealo caru Fridrihu uredno
snabdevanje krstaa hranom, a izgleda da su i uslovi (cene) koje su oni ponudili bili veoma
povoljni za Nemce. Ovde se Nemanja pokazao i kao diplomata, ali i kao dobar trgovac. Bio
je on svestan i toga da e Nemci morati najpre da prou jedan deo teritorije (od Beograda)
koji dre pod svojom kontrolom Grci, gde e biti ispoljena strana mrnja prema Nemcima.
S druge strane, Vizantijci verovatno nee uspeti da Nemcima obezbede uredno snabdevanje
i time e izazvati kod cara Fridriha ogorenje. To treba iskoristiti tako to e se u Rakoj
prema Nemcima ispuniti sve ono to je obeano i tako Fridrihovu ljutnju prema Vizantiji
jo vie uveati i onda konano, ve tako pripremljenog cara Fridriha, lake pridobiti za
sopstvene ciljeve.
Sam Nemanjin nastup i slanje poslanika na nemaki dvor govori da Nemanja sebe ve
smatra dovoljno jakim da moe da stupi u pregovore i sa tako poznatim vladarima kao to
je Fridrih. Isto tako, on se osea u Rakoj toliko sigurnim da moe caru da garantuje ne
samo bezbedan prolazak kroz Raku ve i uredno snabdevanje hranom i ostalim
potreptinama. Istovremeno i car Fridrih lepo doekuje rake poslanike, dajui im jasno do
znanja da on zna za rakog upana i da eli i ceni njegovu ponuenu pomo. Oigledno da
car respektuje Raku i da ne eli nikakve sukobe sa njom, te stoga alje bogate darove
Nemanji i poruku da pristaje na sastanak sa njime.
Ovo je za Nemanju bio veliki uspeh i pomalo podsea na njegov sastanak sa vizantijskim
carem Manojlom. Ipak ima i mnogo razlike. U ono vreme Nemanja je bio Manojlov
podlonik koji na Manojlov poziv mora do doe u Ni i da se pokloni caru. Sada je
situacija znaajno razliita, Nemanja ima dravu i on sam ne odlazi u Nirnberg kod cara
Fridriha, naprotiv, on alje svoje izaslanike koji nude caru sastanak sa Nemanjom i koji ve
unapred imaju odabrano mesto za taj susret. To je opet Ni. Mora da se i sam Nemanja
prisetio svoga prvoga dolaska u Ni, upravo tome on i duguje ceo svoj uspon. Uporeujui
ondanje uslove pod kojima je pregovarao sa vizantijskim carem i sadanje pod kojima
treba da razgovara sa nemakim carem, vidi se velika razlika. Meutim, cilj je jo uvek
slian, to je uspon Nemanje i same Rake. Vidi se da je Nemanja u dobroj meri svestan
svojih kvaliteta, kao i svoje pozicije. Nesumnjivo da mu je ugled za proteklih dvadeset
godina strahovito porastao, kao to mu je porasla i mo.
U maju sledee godine (1189.) nemaki krstai su se pokrenuli, ova ogromna vojska od oko
100.000 ljudi valjala se niz Dunav ka Branievu. U Ostrogonu cara Fridriha doekao je i
ugarski kralj Bela III i ovaj susret je samo na prvi pogled bio prijateljski. U potaji Bela III
je naredio ugarskim krstaima da se na prvi sukob sa Grcima odmah vrate kui. Ugarski
kralj nikako nije eleo da se njegovi krstai na bilo koji nain nau u sukobu koji bi mogao
nastati izmeu Nemaca i Grka. Zapravo, Bela III je tako neto i oekivao, a kako mu je
erka bila udata za vizantijskog cara to su mu interesi svakako bili na strani Vizantije.
Kada su stigli do Beograda, Nemce doeka vizantijski predstavnik (branievski
zapovednik)i pozdravi ih kao najvee prijatelje, obeavi im sve mogue olakice na
njihovom putu kroz teritorije koje on kontrolie. Da je to bilo puko pretvaranje pokazalo se
ubrzo. Kada su krstai zali u guste ume kroz koje su ih vodili ugarski vodii, iz zasede
budu iznenada napadnuti sa otrovnim strelama. Ovaj napad je bio posebno usmeren na
krstaku komoru, zapravo bilo je jasno da se radi o tipino pljakakim motivima, jer su
napadai otimali prtljag. Napad je bio odbijen, a kasnije se od zarobljenika ulo da je napad
izveden po nareenju samog branievskoga zapovednika, dok su sami napadai bili
regrutovani od Srba, Grka, Bugara i Vlaha. Na osnovu toga car Fridrih je doao u ubeenje
da branievski zapovednik ne bi bio u stanju da takav napad naredi bez odobrenja iz
Carigrada. Da bude jo gore, celo vreme puta krstaka kolona je bila neprestano
uznemiravana, a uredno snabdevanje od strane Grka je ostalo samo njihovo obeanje. U
takvom mranom raspoloenju i ogorenosti krstai stignu i na teritoriju koju je kontrolisao
Nemanja.
Ovde je doek bio sasvim drugaiji. Krstai su bili uredno snabdevani tokom celog puta i
nekih veih sukoba nije bilo. U Niu caru Fridrihu Nemanja priredi sveani doek, gde su
krstai bili doekani sa vinom, jemom, mesom i svim ostalim ponudama. ak se tvrdi da
je Nemanja poklonio caru i pripitomljenih jelena i morskih pasa. "Car Fridrih prvi ovog
imena, idui s vojskom protiv azijskih Turaka i prolazei kroz Srbiju, stigao je u Ni. Tu mu
je iziao u susret Nemanja s velikom svojom svitom nosei caru mnogo kraljevskih darova.
Car ga je ljubazno primio, pa poto su vodili pregovore o raznim stvarima, i on je njega
kraljevski darovao i potvrdio u dravi Srbiji" (Orbin). Naravno sve je to imalo svoje svrhe.
U razgovoru Nemanje i cara (prisustvovao i Nemanjin brat Stracimir) bila su pretresana
pitanja oko odlaska krstaa u Svetu zemlju, o urednosti njihovog snabdevanja, ali tu je
priliku Nemanja prvenstveno iskoristio da cara upozna sa svojim delatnostima i planovima
(27. juli 1189.).
Car je najpre saznao kako je Nemanja osvojio od Vizantije Ni i svu oblast oko njega sve
do Serdike. Postoji elja da se osvajanja nastave, ali im je potrebna i podrka jedne takve
velike sile kao to je Nemaka. Koliko sutra, Nemanja je spreman da nastavi osvajanja
ukoliko Nemaka zarati sa Vizantijom, a kao znak zahvalnosti Nemanja je spreman da
postane i nemaki vazal, i u okviru toga nudi caru za rat sa Vizantijom na raspolaganje
20.000 vojnika. Od cara oekuje da za uzvrat prizna sva ranija osvajanja vizantijske
teritorije, kao i ona koja e tek uslediti. Ovde je Nemanja ipak precenio svoje snage, ne zna
se ta je car odgovorio Nemanji, verovatno neko neodreeno obeanje i time je razgovor
bio zavren. Bilo je jo nekih ceremonijalnih poteza, poput enidbe Toljena (sina
Nemanjinog brata Mladena) sa erkom Bertholda od Andeksa i detalja u vezi sa time. No,
to je bilo manje vano.
Na kraju ovog razgovora izgledalo je da Nemanjina diplomatska aktivnost nije uspela. Car
Fridrih je dao neka neodreena obeanja bez ieg konkretnog to bi ga kasnije na bilo ta
obavezivalo. Izgledalo je da se Nemanja nalazio u istoj situaciji u kojoj je bio i pre ovog
sastanka. Car Fridrih u to doba nije imao nameru da ratuje sa Vizantijom, njegove misli su
bile u Svetoj zemlji. Tamo su ve bili i engleski i francuski kralj i trebalo je pouriti ne bi li
se uzelo udela u osvajanju Hristovog groba. Nemaki car je i inae bio u veoma loim
odnosima sa katolikom crkvom i ovaj pohod je bio na neki nain njegovo iskupljivanje za
sve one svae koje je on imao sa papom. Istovremeno, moda to Nemanja nije znao,
Nemaka i Vizantija su imale sklopljen ugovor iz jeseni 1188. godine po kojem se
Vizantija obavezala da dozvoli krstaima nesmetan prolaz kao i to se obavezala da e ih
uredno snabdevati. Prema tome, cilj cara Fridriha nije bio u tome da se ratuje sa
Vizantijom, ve da se ide u Svetu zemlju i stoga se i njegova obeanja Nemanji bila tako
neodreena. S jedne strane nije eleo da zarad Nemanjinih ciljeva zarati sa Grcima, dok s
druge strane nije eleo da se zamera sa njim jer mu je ovaj obezbedio nesmetan prolazak
kroz Raku. To je tako izgledalo spolja. Meutim, analizirajui ovu situaciju, dolazi se do
zakljuka da je Nemanja ipak uspeo u svojoj nakani.
Vizantija je u to doba bila u jako loim odnosima sa Nemcima i to zbog nekih njihovih
ranijih razmirica u Italiji. To je bio razlog zbog kojeg Grci nisu rado gledali na nemaku
vojsku koja je prolazila. S jedne strane oni su predstavljali realnu opasnost, mogli su se
svakog momenta okrenuti i pokuati da osvoje Carigrad u kojem ih eka vie plena negoli
u celoj Svetoj zemlji. S druge strane krstai su uvek pravili strane nerede dok su prolazili
kroz Vizantiju, a tako je bilo i sada. Same zemlje u Maloj Aziji koje su krstai ili da
osvoje bile su veliki kamen spoticanja. Te zemlje su nekada pripadale Vizantiji i ona je na
njih polagala pravo traei od krstaa da kada osvoje te zemlje, iste predaju Vizantiji.
Naravno, ovi su to uvek odbijali i Vizantija ih je smatrala osvajaima, stoga je i bio takav
odnos prema krstaima. To je bio osnovni razlog to se u Evropi stalno podgrevalo
razmiljanje da je Vizantija protivnik krstakih ratova i da uvek pokuava da ih sabotira.
Svega toga bio je svestan i Nemanja.
Odlazak njegovih pregovaraa u Nirnberg kod cara Fridriha nije mogao ostati nezapaen u
Vizantiji, mada je malo verovatno da je to Nemanja uopte pokuao i da sakrije. Naprotiv,
njemu je odgovaralo da ti pregovori budu to javniji i da za njih svi znaju. Osim to dobija
na prestiu, Nemanja na taj nain upuuje jasan znak upozorenja Vizantiji koja jo uvek
smatra Raku delom svoje teritorije i ne eli da je prizna za samostalnu dravu. Ovi
pregovori su trebali da budu u dvostrukoj funkciji. S jedne strane Nemanja pokuava da
sebi obezbedi pomo jedne tako jake sile kao to je Nemaka, dok se s druge strane
Vizantiji skree panja da Raka vie nema nameru da ponovo doe pod njenu vlast.
Dolazak cara Fridriha u Raku (Ni) Nemanja koristi kao priliku da se lino sastane sa
carem Fridrihom i da mu ni manje ni vie ponudi Raku kao vazala. Za uzvrat trai od
njega da Nemaka zarati sa Vizantijom. U tom ratu Raka e pomagati cara Fridriha sa
svojim trupama. Zapravo Nemanja ima svoje sopstvene planove. Dok car Fridrih bude
osvajao Carigrad, on e ratovati za svoj raun i proiriti Raku.
Ovakvi pregovori i ovakva Nemanjina ponuda Nemcima, izazvali su pravu buru
negodovanja u Vizantiji. Oni su ve od ranije bili ogoreni na Nemce zbog natezanja oko
Italije, sada se situacija jo vie pogorava. Nemci, kao krstai, odlaze u Malu Aziju gde e
pod zastavom krstakog rata da osvajaju posede koji po svim pravilima pripadaju Vizantiji.
Ni to nije sve. Car Fridrih direktno pregovara sa rakim upanom, za Vizantiju jednim
pobunjenikom, o tome kako da je napadnu. Takvu nemaku armiju Vizantija treba da pusti
u svoje granice i da je jo snabdeva hranom i ostalim potrebama. Ogromno nepoverenje se
sada uvuklo u Vizantiju. Sasvim je sigurno da je Nemanja ovakvu reakciju i oekivao i
moda je on namerno i irio neke vesti koje bi mogle da dodatno uplae vizantijskog cara.
Mada nije uspeo da ubedi nemakog cara na intervenciju, jo ima vremena. Nemake trupe
treba da prou kroz Vizantiju i od Grka treba da dobiju brodove za prebacivanje u Malu
Aziju. Ako se kod Vizantije izazove dovoljno velika doza nepoverenja koja e da pree u
otvoreno neprijateljstvo, eto caru Fridrihu problema i dovoljno razloga da ipak zarati sa
Vizantijom. Mogue da je Nemanja namerno radio na tome da izazove to veu zategnutost
izmeu dva cara; uz ve postojee njihove nesporazume, to i nije bilo posebno teko. I pre
no to je car Fridrih krenuo iz Nia, Vizantija je ve sve doula i preduzela ve neke svoje
poteze.
Nemanjina ovakva pozicija i ovakvo spletkarenje ne bi trebalo ni malo da iznenade, to je
politika, a on je bio vizantijski uenik i ovakvi potezi su sasvim u skladu sa vizantijskim
gledanjem na voenje dravnih poslova.
Ba u vreme dok je Nemanja pregovarao sa carem Fridrihom u Niu i nudio im Raku kao
vazala, a cara ubeivao da zarati protiv Vizantije, pojavljuju se i predstavnici Bugara. I oni
su traili prijem kod cara Fridriha i ponudili isto ono to i Nemanja, da Nemci zarate sa
Vizantijom, a oni e postati nemaki vazali. Da li je Nemanja koordinirao sve ovo?
Verovatno da jeste. Raka je i ranije pomagala Bugare u njihovom ustanku protiv
Vizantije, oni e i kasnije saraivati, i veoma lako je mogue da su ovi sinhronizovani
diplomatski napadi na cara Fridriha i od strane Rake i od strane Bugarske, bili Nemanjina
ideja. Uostalom, on je i bio smislio da se sa nemakim carem sastane u Niu, verovatno ne
samo zato da se upoznaju (to u politici ne postoji) ve oekujui neku korist iz toga.
Bilo kako bilo, car Fridrih nije bio jo uvek pokoleban u svojoj ideji da osvoji Svetu zemlju
i nije pristao da napadne Vizantiju. No, Vizantijci dobro zaplaeni svim ovim dogaajima o
kojima su bili dobro obaveteni, povlae svoje poteze. Njima nita drugo nije ostalo ve da
stupe u kontakt sa najveim neprijateljima cara Fridriha. To je u tom momentu bio voa
Saracena, Saladin. Sa njim je sklopljen ugovor po kojem Vizantija uzima obavezu da ne
dopusti krstaima prelazak preko njenih teritorija kao i to da ni pod kakvim uslovima ne
obezbedi ovima brodove za prelazak u Malu Aziju.
Krstai su nakon Nia krenuli preko vizantijske teritorije ka Serdiki (Sofija). Od samog
poetka ovaj put je praen samim neprilikama i problemima. Nemci su celo vreme
napadani, nailazili su na zakrene puteve, opustele gradove. Sukobi su bivali sve ei a
krstai su za odmazdu veali sve ono to bi mogli uhvatiti. Dolazak u Serdiku je bio jo
jedno razoarenje, grad je bio potpuno pust. Ovaj mukotrpni put je trajao oko est nedelja.
Nakon toga krstai stignu u plovdivsku ravnicu oekujui da e konano strahovanju i
gladovanju doi kraj. Meutim u Trakiji doe i do otvorene borbe izmeu vizantijske i
nemake armije. Car Fridrih odlui da napadne Plovdiv, kojeg i osvoji, a odmah zatim
opsedne Jedrene (novembra 1189.). Tada se odlui da pozove Raane i Bugare i da prihvati
njihovu raniju ponudu za saradnju. To je znailo da e uskoro da doe i do napada na
Carigrad.
Do ponovnog susreta Nemanje i cara Fridriha ipak nije dolo, jer je Nemanja u to vreme
ve bio u ratnim akcijama tako da su pregovori ili preko posrednika. Nemanja je obeao
caru 20.000 vojnika dok su Bugari obeali oko 40.000. Izgledalo je da vie nita ne moe
spasiti Vizantiju od napada udruenih Nemaca, Raana i Bugara. Nemaka vojska je ve
ila na Carigrad, a car Fridrih je naredio i svome sinu Henriku da pokrene flotu i da blokira
Carigrad i sa morske strane. Sada su i Grci osetili da situacija postaje neizdriva, tim vie
to je neumorni Nemanja ve osvojio Pernik, Zemen, Velbud, itomisk i Stob. On je tada
ve imao vie od sedamdeset godina i moe se misliti kakav je to napor bio za njega. No,
isto tako znao je da je to moda poslednja prilika da Rakoj obezbedi znaajna teritorijalna
proirenja. Ko zna dokle bi ova njegova osvajanja ila da nije iz Adrijanopolja stigla vest
da se car Fridrih nagodio sa Vizantijom koja mu je obeala brodove za prebacivanje u
Malu Aziju. U prolee 1190. godine Vizantijci prebacuju Nemce brodovima u Malu Aziju.
Sada je odjednom Raka ostala bez monog saveznika i mogao se oekivati protivudar
Vizantije.
Odmah nakon to se otresao Nemaca, car Isak Anel pokrene vojsku na Bugarsku (1190.).
Meutim Bugari su se dobro pripremili tako da opsada njihovih gradova nije donela
nikakvih uspeha vizantijskom caru. Nakon nekoliko neuspeha Grci se ponu povlaiti, a
Bugari ih na povratku doekaju i estoko potuku. Sav svoj gnev sada car Isak Anel okrene
prema Srbima. Novi pohod bude dobro pripremljen i krajem 1190. ili poetkom 1191.
godine krene car na Nemanju. Ovo je bila veoma bitna ratna akcija za vizantijskog cara
Isaka Anela; do sada su svi njegovi ratni pohodi bili uglavnom neuspeni, ovo je mogla
biti prekretnica.
Nemanja se u prvo vreme povlaio pred carskom vojskom koju je car lino vodio, a kod
Morave prihvati direktnu bitku. Sudei po svemu ovo je bila estoka bitka. Srbi su se borili
koliko su mogli, ali na kraju su ipak poklekli. Da li je Nemanja bio lino prisutan u tom
kreevu, ne zna se. Sam vizantijski car je pod punom bojnom opremom lino rukovodio
ovom bitkom. Nakon ovog poraza Nemanja se povukao, a car je nastavio napredovanje ka
Niu i kasnije prema Beogradu. Celim svojem putem Grci su unitavali i palili po Rakoj,
pa je izmeu ostalih spaljena i jedna Nemanjina prestonica. U Beogradu se car sastao sa
ugarskim kraljem pokuavajui i ovoga da uvue u rat sa Rakom.
Vojniki gledano bitka na Moravi je bez ikakve sumnje pripala Vizantiji. Meutim u
kasnijem se periodu pokazalo da ona od ove pobede nije izvukla mnogo koristi. Ostvarena
je jedna pobeda, ali rat nije dobijen. Za tako neto je trebalo jo mnogo vremena i snage.
Sve to Vizantija nije imala. Bilo je oigledno da je Nemanja toliko jak, a sa njim i sama
Raka, da jedan poraz za nju nije katastrofa. Do sada su vizantijske pobede nad Raanima
najee znaile i samu upanovu propast ili njegovo padanje u prainu pred carem i
moljenje za milost. Sada to nije bio sluaj. Nemanji na pamet nije padalo da se pojavi pred
carem. Za tako neto on nije imao potrebe. Vojska mu je uglavnom bila sauvana, a on jo
uvek nije morao da se povlai u planine. Konano i sam vizantijski car je ubrzo ograni io
ciljeve svoje vojne akcije samo na obezbeenje sigurnosti puta Ni Beograd.
Sva Nemanjina osvajanja su bila praena isterivanjem Grka sa tog terena i naseljavanjem
Srba, to se sada i te kako primetilo. Iako su Ni i Ravno ponovo bilo u vizantijskim
rukama, stanovnitvo u tim krajevima bilo je skoro iskljuivo srpsko. To stanovnitvo nije
nikako trpelo Vizantijce i bilo je spremno da se svakog momenta ponovo digne na ustanak.
Znajui da su ovi osvojeni krajevi jako nepouzdani, a da se ne moe vie zadravati u
Rakoj car Isak Anel se odlui da pozove Nemanju na pregovore o miru. Ovo je sada bio
bitno nov momenat u odnosima Rake i Vizantije, car poziva upana da se pregovara.
Zavreno je sa kleanjem pred carem, sada se pregovara na ravnopravnoj nozi. Nemanja
nita vie od toga nije ni mogao poeleti, sve ono to se on trudio za protekle godine
sadrano je u ovom pozivu. Car vie ne shvata Raku kao deo svoje teritorije i upana kao
svoga vazala sa kojim moe da radi ta hoe, ve Raku vidi kao nezavisnu dravu i
Nemanju kao njenog vladara.
Nemanja je odmah prihvatio ove pregovore verovatno zadovoljan sa ovim pozivom. Ovaj
poziv ga je morao obradovati iz vie razloga. Osim to ga je car na taj nain priznao kao
nezavisnog vladara, Nemanja je dobio priliku i da ovaj rat sa Vizantijom na vreme prekine.
Iako Raka nije poraena, izgubila je samo jednu bitku, postojala je realna opasnost da
Vizantija ipak smogne snage ili da se pojavi neki darovit vladar (to u Vizantiji nije bila
retkost) koji bi uspeo da ovog gorostasa ipak trgne iz letargije. Tada bi sve ono to je on
stvarao vie od dvadeset godina dolo u opasnost. Pretila je istovremeno i opasnost od
Ugarske, a car Fridrih Barbarosa se u meuvremenu u Svetoj zemlji u nekom nabujalom
potoku udavio. Raka nije imala niti jednoga saveznika tako da uputanje u bilo kakve
ratove za sada nije imalo nikakvog smisla. Stoga je mnogo pametnije primiriti se i
prihvatiti one uslove koje diktira Vizantija, koji ionako ne mogu biti suvie teki jer ni
Vizantija ne sme suvie rizikovati sa diktiranjem tekih uslova. Moda bi suvie teki
uslovi odbili Raku od mira i prisilili je da nastavi rat, a Vizantija nema ni snage, a ni volje
da dalje ratuje. Kroz ove kalkulacije, kojima se mora prikljuiti i to da je Nemanja bio
veoma star, preko sedamdeset godina, te da je i on verovatno teio smirenju i uvrenju
svojih tekovina, prolazio je verovatno raki upan.
Mora da je i vizantijskom caru bilo muno pregovarati sa rakim upanom, sa istim onim
koji je pre dvadesetak godina dolazio kod cara Manojla bosonog i sa konopcem oko vrata
molei za milost. Sada isti taj upan dolazi na pregovore, ali ovaj put kao ravnopravan
partner. Sami pregovori nisu dugo trajali, niti je Vizantija traila neto to Raka nije mogla
ispuniti, a isto tako ni ovi nisu mnogo zatezali ve su pristali na sve ono to je vizantijski
car traio. Nemanja je morao da vrati Vizantiji samo ono to je osvojio u poslednjih
nekoliko godina, ali mnogo toga je i ostalo. Vizantija je kao pogranina mesta imala sada
Beograd, Ravno, Ni, Skoplje, Prizren, Kroju i Lje.
9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu
Nemanjina drava je obuhvatala na severu oblast izmeu Zapadne i Velike Morave, na
istoku je to Zagrlata, Duboica, oblast oko Vranja. Na jugu Srbija se iri na Kosovo i Lab,
Hvosno i Gornji i Donji Pilot na putu od Prizrena u Skadar. Na zapadu, to je moda i
najvanije. Pod Nemanjinu vlast spadaju Zeta, Trebinje i Hum. Sada je Srbija izlazila na
more, ali i na tri velike doline: moravsku, kosovsku i metohijsku. Bila je to sada velika
drava sa sigurnim i jakim temeljima. Sam poloaj dozvoljavao je Srbiji da ona sada
postaje odluujui faktor stabilnosti na Balkanu. Nita se od sada na Balkanu ne moe
desiti, a da to proe mimo Srbije.
Srbija je Vizantiji ulivala veliko nepoverenje i vizantijski car je takav popustljiv stav prema
Nemanji zauzeo iskljuivo zbog same njegove snage i vlastite slabosti. Da su se Grci
pribojavali Srbije vidi se iz jednog njihovog ugovora kojeg su sklopili sa Dubrovnikom.
Jedno vreme Dubrovani su priznavali vrhovnu vlast normanskoga kraljevstva, ali kada su
Normani zaratili sa Nemcima, njima se normanska zatita uinila nesigurnom. Stoga
odlue da opet pristanu uz Grke. Godine 1192. Dubrovani su svoje odnose sa Vizantijom
regulisali ugovorom. Iz ugovora se jasno videlo koga se sve Vizantija pribojava, odnosno
koga smatra glavnim protivnicima. Tako se Dubrovanima, dok su pod zatitom Vizantije
zabranjuje da sklapaju saveze sa Nemcima, Ugarima, Normanima, Venecijom, ali sa i
velikim upanima Rake. Ovo je bilo veliko priznanje za Raku. Od vazalne drave za
kratko vreme, po sopstvenom priznanju Vizantije, ona se pretvorila u jednog od glavnih
njenih protivnika.
Car Isak Anel je bio svestan da ni ovaj ugovor koji je sklopljen sa Nemanjom, nee ovoga
dugo drati na miru. Onoga momenta kada se oseti dovoljno jakim Nemanja e opet udariti
ne bi li povratio ono to je morao Vizantiji vratiti. Odnosi snaga su se bitno izmenili. Raka
neprestano jaa dok Vizantija strano slabi. Sam ugovor ne predstavlja nikakvu sigurnost
za Vizantiju. Potrebno je Srbe vezati, ali kako se to ne moe uiniti sa pretnjom i vojnom
silom, ostaju samo enidbene veze. I inae ovo sredstvo je bilo omiljeno Grcima onda kada
nisu bili u stanju nekoga da zadre pod kontrolom. Stvarajui rodbinske veze izmeu
vladajuih porodica, odnosno enei i udajui meusobno princeze i prineve, ostvaruje se
mnogo vra veza no to bi se ostvarila bilo kakvim ugovorom. Vizantija ponudi Nemanji
da se njegov sin, Stefan (kasnije Prvovenani) oeni sa sinovicom cara Isaka II Anela po
imenu Jevdokija (erka carevog brata Aleksija i Eufozine Dukene).
Osim to je dobio za enu jednu od vizantijskih princeza Stefan je dobio i titulu
sevastokratora koja se davala samo carskim roacima. Sa tom titulom Stefan je dobio pravo
da u sveanim prilikama nosi sjajnu dvorsku uniformu, to je trebalo da ima psiholoki
efekat na okolinu. U tim pregovorima, ini se, pao je i dogovor da Nemanjino mesto
velikog upana nasledi upravo Stefan, iako je on bio mlai sin. Najstariji sin Vukan je, po
tome, bio obavezan da prizna stareinstvo mlaeg. To je bilo neto sasvim novo u Srbiji.
Velikoupanski presto je do sada uvek nasleivao najstariji sin, a u nekim prilikama
vladala bi sva braa dok bi najstariji opet bio prvi po stareinstvu. No, sada se od toga
odstupilo. Zato?
Interesantno bi bilo znati zbog ega su se Vizantijci pri pregovorima oko udaje njihove
princeze odluili za mlaeg Nemanjinog sina Stefana, a ne najstarijeg Vukana. Bilo je
jasno da Grci pokuavaju da sa enidbenim vezama ostvare ono to nisu uspeli na vojnom
planu. Srbe oni vii nisu mogli vojno savladati i ostala im je jedina mogunost u stvaranju
rodbinskih veza sa vladajuom dinastijom u Rakoj. Oenivi naslednika rakog prestola sa
svojom princezom i davi mu neku od svojih visokih dvorskih titula, Grci su mislili da
ostvare odluujui uticaj na poslove u Rakoj. Sledei tu logiku bilo bi za oekivati da za
svoga zeta odaberu Vukana, poto je on najstariji sin Nemanjin koji e po svim
dotadanjim pravilima da postane vladar Rake. Meutim, mimo svih oekivanja u carsku
porodicu Vizantije ne ulazi Vukan ve to mesto zauzima mlai brat njegov, Stefan. To to
je u to doba Vukan bio katolik ne menja mnogo na stvari. U Nemanjinoj porodici ne bi bilo
prvi put da se zarad dravnih interesa promeni vera. Jedini logiki odgovor na ovo pitanje
jeste da je u doba pregovora Vukan verovatno ve bio oenjen, dok Stefan to nije bio. Po
tome Vizantijcima i nije ostalo mnogo da biraju. Najstariji Nemanjin sin Vukan je oenjen.
Najmlai sin Rastko je suvie mlad i ve okrenut ka svetenikom pozivu. Ostao je jo
samo jedan sin, srednji Stefan.
Da bi uao u porodicu vizantijskog cara Nemanja je morao da ostvari i izvesne uslove.
Najvaniji je bio taj da onaj sin koji postane vizantijski zet mora da nasledi i
velikoupanski presto. Tu se sada otvaralo nekoliko problema. Najstariji sin Vukan bi
trebalo po svim pravilima da nasledi Nemanju, ali on kao oenjen ne moe da se sada
ponovo eni vizantijskom princezom. Jedini koji to moe jeste Stefan, ali on opet kao
mlai ne moe da nasledi Raku. U toj, dosta komplikovanoj situaciji, Nemanja je
jednostavno odluio. Za carskoga zeta ide Stefan koji e biti i naslednik velikoupanskoga
naslova u Rakoj. Prema tome, Nemanjin naslednik e biti Stefan, iako je mlai, a ne
Vukan koji je stariji i kome bi trebalo da pripadne Raka. Nemanja je tada presekao tu
situaciju i odredio da Stefan bude taj koji e naslediti Raku i koji e biti veliki upan
Rake. Ovde nije u pitanju nikakva vea naklonost Nemanjina prema Stefanu, kako to
moda moe da izgleda, ve dravna potreba. Nemanji je bilo i te kako stalo da neki od
njegovih sinova ue u carsku porodicu Vizantije, a kako je to mogao biti samo Stefan to je
i njegova odluka bila u tom smislu. S druge strane i sam Vukan je u to doba bio katolik
kome je izgleda ak i ena bila katolikinja, to bi moda izazvalo kasnije i vee potrese.
Verovatno je da bi Vukan pokuao da potisne pravoslavlje i da katolianstvu prui sve
uslove za razvoj u Rakoj. Kako je jezgro drave, Raka, bila duboko pravoslavna zemlja,
to je veliko pitanje kako bi se sve to zavrilo. Verovatno nekim sukobima i kasnije
raspadom drave. Sve ovo uzimajui u obzir, Stefan je bio bolji kandidat za upana.
Imajui u vidu prvenstveno dravni interes Nemanja je rtvovao mnoge do tada ukorenjene
obiaje, shvatajui srpske zemlje kao jednu celinu ije se jedinstvo ne sme niim ugroziti.
Sam Nemanja, iako je ratovao celoga svoga ivota protiv Vizantije, video je u njoj i
jedinog mogueg pravog uzora za daljnji nastavak srpskog dravnog ivota. On je bio pod
velikim uticajem vizantijske kulture i mnoge stvari koje je sprovodio bile su direktno
inspirisane ba primerom iz Vizantije. Postavljanje Stefana za naslednika i njegovo
vezivanje rodbinskim vezama za Vizantiju govori ba u prilog tome. Vizantija, ma koliko
mu do sada bila neprijatelj, jeste onaj uzor kojem je on stremio, tim vie to je to bila
pravoslavna zemlja iz koje je i Srbima dola ova vera.
Starijem sinu Vukanu, kao neko obeteenje za izgubljeno mesto velikog upana, Nemanja
je dodelio Zetu i Trebinje. Zeta je do ujedinjenja sa Rakom bila samostalna. Ona je pre
Rake bila nezavisna drava, i kao takva bila je puna separatistikih tenji. Sa dobijanjem
posebnog vladara, koji je ipak morao da priznaje upana za starijeg, u Zeti su donekle bile
zadovoljene elje za samostalnou. S druge strane, bilo je sigurno da u Zeti, koja je bila
katolika, ima mnogo onih koji ele tenje veze sa Zapadom i koji nisu odobravali
Nemanjino vezivanje uz Vizantiju. Vukan se nekako od 1195. godine naziva kraljem tih
oblasti, a u to doba Nemanja je jo bio iv. Ova titula kralja nije nikako pripadala Vukanu
jer mu je Nemanja dodelio titulu velikog kneza. Pretpostavlja se da je Vukan doao do
naziva kralja tako to se oenio nekom od devojaka koje su pripadale staroj zetskoj
kraljevskoj lozi, pa je uz enu dobio i tu titulu. Da Nemanja nije bio ni malo naivan i da je
oekivao da e se Vukan ipak pobuniti protiv Stefana, vidi se iz toga to je Zahumlje, koje
je uz Zetu i Trebinje, kojima je vladao Vukan, drao Vukanov stric i Nemanjin brat
Miroslav. Ovaj je trebalo da iz najblieg susedstva motri na Vukana i na njegove ambicije
To je sve bilo dosta dobro zamiljeno, ali situacija nije ila ba onako kako je to Nemanja
hteo.
Nedugo nakon toga dolo je i do promena odnosa izmeu Vizantije i Ugarske. Iako je
zahvaljujui Vizantiji doao do ugarskoga prestola, Bela III je pred kraj svoje vladavine
odjednom izmenio svoju politiku prema ovima. Do tog momenta on je uglavnom saraivao
sa Grcima. Meutim uskoro je osetio da je Vizantija toliko oslabila da bi Ugarska mogla da
ostvari ekspanziju ka jugu.
Zeljko Fajfri: Sveta loza Stefana Nemanje
11. Vukanova pobeda i poraz
12. Sveti Sava miri brau
13. Uspesi u spoljnoj politici
14. Srbija kao kraljevina
15. Crkvena nezavisnost
16. Smrt kralja Stefana Prvovenanog
17. Kralj Radoslav
18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save
19. Novi kralj Uro I "Veliki" (Hrapavi)
20. Restauracija Vizantije
11. Vukanova pobeda i poraz
Vukanove albe papi na jeres u Bosni nisu nikako prestajale tako da konano 1200. godine
Rim obavetava ugarskoga kralja Emerika o jereticima u Bosni i trai od njega da ih satre.
Ipak, papa savetuje Emerika da prvo pokua lepim putem, odnosno nareuje mu da se prvo
Kulin banu obrati lepim, pa ako ovaj jeretike ne otera iz zemlje i ne popleni im imanja,
onda da sam Emerik to uini. Emerik je pozvao Kulina na odgovornost (1201.) a on je
uspeo da se odbrani time to je tvrdio da je on mislio da se radi o pravoj veri. Da bi jo vie
u to ubedio papu, Kulin mu alje u Rim neke od jeretika (patareni) da bi ovome objasnili
svoja uenja. Na to papa kasnije poalje u Bosnu svoje ljude, koji su trebali da na licu
mesta ispitaju o kakvoj se jeresi radi. Tokom 1202. i 1203. godine papini izaslanici su
boravili u Bosni, a Kulin ih je lepo doekao i izlazio im u svemu u susret. U samo prolee
1203. godine uz reku Bosnu na Bilinu polju sakupio se sabor svih bosanskih zvaninika
koji su tada priznali rimsku crkvu i obeali da vie nee skretati u jeres. Sa toga skupa
ostala je sauvana jedna povelja u kojoj se nalazi pismeno odricanje od bogumilstva, a radi
upeatljivosti prenosimo najinteresantnije delove ove povelje: "Najprije se odriemo jeresi
kojom smo ozloglaeni i priznajemo crkvu rimsku za svoju majku, glavu svega
hrianskoga jedinstva", "Neemo se vie kao do sada, zvati hrianima nego braa jer bi
se time inila nepravda drugim hrianima", "Kada umre stareina od sada e za sva
vremena ubudue, naelnici sa savetom bogoljubne brae birati poglavara da ga jedini
papa potvrdi". Ovde se oigledno radilo o pismenoj zakletvi vodeih ljudi bosanskih
manastira, budui da se itava ova pismena zakletva odnosi najveim delom na formu
manastirskog ivota i vrenja verskih obreda. Svega je u njoj bilo, poev od toga da e se
monasi meusobno nazivati braom, a ne hrianima pa sve do postova, priesti, pojanja,
odee, obue, itd.
Sa ovim veoma vetim postupcima, na ovaj nain, Kulin je uspeo da otkloni sve one
neugodnosti koje mu je Vukan priredio. Od samoga poetka ovih dogaaja mora da je on
bio svestan toga da iza svega ovoga stoji samo Vukan. S druge strane, ovakvi Vukanovi
postupci se mogu objasniti jedino time da je on imao neke pretenzije na Bosnu, te da je
raunao da e na ovaj nain najlake skriti Kulina. Sva njegova nada bila je u papi, a
preko njega, raunao je on, Ugari e intervenisati u Bosni, to bi opet njemu otvorilo
priliku da uradi i neto vie od onoga to bi po svojoj snazi inae mogao.
Odnosi izmeu Vukana i pape Inoentija III bili su veoma dobri, to se jasno vidi i iz
papinog pisma (1199.) "predragome u Hristu sinu Vukanu svetlome kralju Dalmacije i
Duklje", kako ga papa naziva, te da je iz njegovih pisama razumeo "ar njegove
pobonosti, naime da e rimsku crkvu, majku njegovu, posle Boga nadasve ljubiti i astiti".
O tome koliko je papa bio i iskren moe se diskutovati, ali upravo zahvaljujui ovakvim
papinim pismima on se i ohrabrio za kasniji napad na Stefana.
Nedugo nakon toga ugarske trupe su provalile u Srbiju (prolee 1202. godine), a u ovoj
akciji aktivno uee uzeo je i sam Vukan. Stefan je veoma brzo bio slomljen i uskoro je
pobegao. Nakon pobede Emerik dozvoli Vukanu da ovaj uzme naziv velikog upana
Rake, meutim ugarski kralj je sebi uzeo naziv kralja Srbije i on je vekovima nadalje
krasio ugarsku kraljevsku titulu. Vukan je dobio Raku i niku oblast, ali morao je Emeriku
da prepusti oblast istono od Morave. Nadalje, Emerik je bio veoma aktivan kod pape da
ovaj Vukanu poalje kraljevsku krunu i da Srbiju podvede pod uticaj rimske kurije. Izgleda
da je papa bio veoma oprezan i da njemu ova Emerikova osvajanja nisu bila ba ubedljiva.
Stoga je uz dosta otezanja poslao nalog arhiepiskopu Kaloe u Ugarskoj da obie Srbiju i
da poseti Vukana, ali i srpsku vlastelu i episkope te da mu o svemu ta je video javi.
Zapravo, papa nije urio jer nije bio siguran kako e Vukan biti prihvaen na prestolu, dok
je s druge strane bilo veliko pitanje kako e vlastela i crkveni velikodostojnici da prihvate
ovako naglu promenu vere. Ostaje nejasno da li se papsko poslanstvo ikada pojavilo i
obavilo sve ove zadatke koje mu je dao papa. Najverovatnije da nije, jer su dogaaji
krenuli tolikom brzinom da verovatno nije ni bilo vremena da se sve to uradi.
Ovaj sukob brae oko prestola naneo je ogromne tete Srbiji i izazvao je veliku sablazan.
"Hou ovde da ispriam mrnju brae, a usteem se od stida" (Teodosije). No, samome
ugarskom kralju Emeriku uskoro se pojave novi problemi, jer se bugarski kralj Kalojan,
koristei Emerikovu zauzetost ratom u ekoj, osmeli i napadne i zauzme od Ugara
Branievo. Istovremeno, on je napao i Srbiju zauzimajui Ni te odvodei masu ljudi u
ropstvo (1203.)
Sada je istok Srbije bio u bugarskim rukama. Tu priliku je tada iskoristio Stefan i zapoeo
svoju borbu za povratak upanskoga prestola. Gde je on bio do tada, da li u bugarskoj ili
moda u Bosni kod bana Kulina, ne zna se. Isto tako ne zna se ni uz iju je on pomo
zapoeo borbu protiv Vukana. Nalet Bugara nije oborio Vukana, ali je njegov poloaj sada
bio i te kako ozbiljno uzdrman.
O ovome se periodu zna jako malo i u postojeim izvorima ne postoji mnogo podataka o
voenim borbama, ve se iskljuivo spominje strano stradanje. Osim ratnih strahota, dola
je i glad. "U takvom neprijateljstvu i preganjanju izmeu brae bila je srpska zemlja u
velikoj nevolji, kao u nekoj teskobi, opustevi od mnogo plenjenja i prolivanja krvi,
propadajui do kraja od gladi zbog neoranja, tako da su se mnogi razili po tuoj zemlji."
(Teodosije). Razaranja su bila strana i izgleda da su oba brata koristila mnogo stranih
plaenika, mada Stefan Prvovenani za tako neto optuuje iskljuivo Vukana kao to ga
optuuje i za to to nije posluao Nemanjinu zapovest u vezi naslea prestola "Jer on ostavi
zapovedi gospodina i oca svojega, i bi prestupnik. Jer izvede inoplemenike na otaastvo
svoje, i oduze mi zemlje i opustoi ih, ne posluav, svirepi, zapovedi Gospoda, koji ree:
Posluaj oca i mater, i ostalo.." (Stefan Prvovenani). Dalje Stefan navodi kako je Vukan
imao dosta vojske "iako su s njime inoplemeni pukovi bili mnogobrojni,..", i on je imao
dosta vojske, to na posredan nain priznaje "Jer, pobediv ih silom svojom, povrati me opet
u otaastvo svoje". Ovde se Stefan hvali da je presto zadobio lomei Vukanovu silu svojom
silom, to zapravo znai da je on imao pomo sa strane, bugarsku verovatno.
Stefan je zapoeo svoju borbu negde tokom 1203. godine, to se slae i sa bugarskim
upadom, tako da odatle i idu pretpostavke da su ga ovi pomagali. Meutim, on svoju vlast
nije povratio odjednom, to je ilo postepeno, tako da je tek 1205. godine uspostavljeno
staro stanje. Taj period je bio pun krvavih sukoba to biografi jasno navode uz stalne
optube na raun Vukana. "Ali, iako je mnoge narode skupio i mada se svim sredstvima
trudio viereeni veliki knez Vukan na grad neoborivi to na molitvi i na blagoslovu
oevu osnovan bee, na samodrca Stefana, u stvari, navaljujui razbijae se, i nita od
svojih zamisli ostvariti ne mogade" (Teodosije). Borbe su bile stalne, a Stefan je u njima
imao dosta uspeha "Jer mnogo puta bivi posramljen od njega, i odbijen dajui plea
zajedno sa inoplemenicima koji bejahu s njim, sa stidom se kui vraahu, i strahom obuzeti
u tesnacima puteve za sobom od Stefana zaziivahu" (Teodosije).
Tek od 1205. godine uspostavilo se preanje stanje: Stefan je opet veliki upan dok je
Vukan veliki knez u Zeti. U meuvremenu od 1202. godine, kada je Vukan uspeo da osvoji
vlast pa sve do 1205. (ili 1204.) godine, kad ju je Stefan povratio, desilo se mnogo
politikih promena koje su ile uglavnom Stefanu u korist. Nekako su svi dogaaji na
politikoj sceni slabili Vukana i omoguili Stefanu mnogo iri manevarski prostor za
njegova dejstva. Tokom 1202. godine otpoele su pripreme za etvrti krstaki rat. Iako se
kao duhovni pokreta ovoga rata spominje uvek papa Inoentije III, u pozadini celog
poduhvata je bio mletaki dud Enriko Dandolo. Ovaj dud je verovatno najinteresantnija
figura cele mletake istorije. U to doba on je imao skoro devedeset godina, bio je slep i
veoma teko pokretan, ali i pored svega u diplomatskim i zakulisnim radnjama bio je
nenadmaan. Za interese Venecije bio je spreman sve da rtvuje i sada mu se ukazala
prilika za to.
Venecija je oduvek elela da osigura svoj nadmoan poloaj na Istoku i u tome je imala
dosta i uspeha. Ve due vreme mletaki trgovci imali su najvee mogue privilegije pri
trgovini sa Vizantijom, meutim ove privilegije nikada nisu bile sigurne poto su u
Vizantiji esto izbijale pobune u kojima bi mletaki trgovci bili u veoma opasnoj situaciji.
Nisu bili retki ni njihovi pokolji od razularene svetine u Carigradu, stoga su i vojni sukobi
sa Vizantijom bili uobiajena stvar. S druge strane i drugi italijanski gradovi, najvie Piza i
enova, neprestano su se trudili (ne bez uspeha) da istisnu Veneciju sa njenog
privilegovanog poloaja. Dodue, tu je i Vizantija esto meetarila, dodeljujui Pizi i
enovi sline privilegije poput onih koje je imala i Venecija i time stvarala konkurentsku
netrpeljivost izmeu njih. Dud Dandolo je mislio da je dolo vreme da se ova stalna
nesigurnost Venecije jednom konano rei i to tako da se srui Vizantija. Sama Venecija
nikada nije imala dovoljno vojnih efektiva da bi bila u stanju da tako neto sprovede, a isto
tako nju nisu interesovala ni teritorijalna proirenja ve samo trgovake privilegije.
Vizantija je bila ranjiva sa svih strana, a njena najslabija taka je bila svakako slabost njene
flote. S druge strane, Venecija je u odnosu na Vizantiju bila neuporedivo jaa na moru i
Dandolo je reio da tu prednost iskoristi do kraja.
Krstai su se poeli okupljati u Mlecima (1202.), a u ovoj vojsci bili su uglavnom Francuzi,
pod vostvom Bonifacija Monferatskog. Njihov plan je bio da se napadne prvo na Egipat,
ali put za Egipat je vodio samo preko mora. Oni sami nisu imali brodova, kao to nisu imali
ni novac da bi platili prevoz. U prvo vreme su krstai izgleda mislili da e uspeti da sakupe
ogromnu sumu od 85.000 maraka srebra koju je Dandolo traio za njihov prevoz, pa su na
tu cenu koju je ovaj traio i pristali. No, kada je trebalo da se pone sa ukrcavanjem
ispostavilo se da oni to ne mogu da plate. Ba tada je doao do izraaja i diplomatsko
trgovaki genije venecijanskog duda Dandola. On sam nije bio rad da preveze krstae u
Egipat, budui da su tada Venecijanci sa ovima imali razvijenu trgovinu, te stoga dolazi na
genijalnu zamisao. On predloi krstaima da ih venecijanski brodovi prevezu na eljeno
mesto, ali kako ovi nemaju novca da plate vozarinu, za uzvrat e obaviti neke vojne usluge
za Veneciju. Kao prvi cilj Dandolo im odredi osvajanje grada Zadra koji su u to doba drali
Ugari. Dandola uopte nije smetalo to to je i ugarski kralj bio pristalica krstakog pohoda i
ak obeao da e mu se pridruiti. Papa Inoentije III je pokuao da ove pregovore sprei
no u tome ne uspeva. Krajem novembra 1202. godine krstai su ispunili deo svoje pogodbe
sa Venecijom i napali Zadar koji je veoma lako pao. Stanovnici Zadra su pokuali da se
odbrane tako to su po zidinama grada istakli krstove, no nita nije pomoglo, krstai
zauzmu grad i predaju ga Venecijancima.
Ovo je bila tek predigra za ono to je tek trebalo da doe. U to doba kod duda Dandola
vizantijski princ Aleksije Anel, sin cara Isaka II (sruen 1195 godine), zatrai pomo ne bi
li se vratio na presto. Ovaj princ je prethodno imao dosta lutanja po Zapadnoj Evropi
traei pomo, ali niko ga nije ozbiljno shvatao pa ga je u okviru toga i papa Inoentije III
odbio. Jedini koji je stvarno eleo da mu pomogne bio je njegov zet Filip vapski, no kako
on sam nije bio u stanju da Aleksiju obezbedi vojsku to ga uputi na mletakog duda. Za
vreme dok su krstai boravili u osvojenom Zadru, poeli su pregovori izmeu Aleksija i
venecijanskoga duda. U ovim pregovorima Aleksije krstaima obeava sve ne bi li ih
izmolio za pomo. Izmeu ostalog on im obeava veliku sumu novca (to njih najvie i
interesuje) kao i pomo pri daljnjem krstakom pohodu. Kako je bio potreban i pristanak
pape, to Aleksije Inoentiju III obeava crkvenu uniju. U ovim pregovorima svi su videli
neki svoj interes. Krstai e dobiti veliki novac, papa crkvenu uniju, a Aleksije postati
vizantijski car. Ipak, u pozadini stoji Enriko Dandolo sa svojim vlastitim planovima koji se
sastoje jedino u tome da to vie oslabi vizantijsko carstvo, a po mogustvu i da ga uniti.
Voa krstaa Bonifacije Monferatski nije imao teak zadatak da ubedi ostale krstae da
napadnu na Carigrad, obeana nagrada je bila dovoljno jak razlog.
Izgledalo je da ovo saveznitvo ima sve anse za uspeh. Sporazum je sklopljen na Krfu
(maj 1202.), a 24. juna flota sa krstaima je stigla pod Carigrad. Na putu za Carigrad
osvojen je i Dubrovnik i Dra koji su odmah priznali novoga cara. Galata je brzo pala,
Zlatni rog takoe i ceo Carigrad je konano 17. jula 1203 godine bio zauzet. Car Aleksije
III je pobegao, odnosei sa sobom ogromnu koliinu dravnog novca, a krstai su se
ulogorili pred carigradskim zidinama, oekujui da im se isplati nagrada.
Na vizantijski presto je ponovo vraen oslepljeni Isak II dok je Aleksije IV (inicijator
celoga poduhvata) proglaen njegovim savladarom. Da dovoenje krstaa nije bio pametan
potez, uverio se Aleksije veoma brzo. Obeanu nagradu krstaima on nikako nije mogao da
sakupi jer je stanovnitvo odbijalo da plati ovaj nenadani danak mrskim Latinima. Ovo
nezadovoljstvo se pretvorilo u pobunu u kojoj je krajem januara 1204. godine sam Aleksije
poginuo, dok je car Isak II ponovo baen u tamnicu, gde je uskoro i umro. Svetina tada na
presto dovede novoga cara koji se zvao Aleksije V Duka Murzuful (zet Aleksija III, koji je
oenio bivu enu Stefana Prvovenanog, Jevdokiju).
Krstai, ulogoreni pod gradom, nisu mirno posmatrali sve ove dogaaje. Budui da su znali
da novi car nee hteti da im isplati ono to im je poginuli Aleksije IV obeao, oni napadnu i
zauzmu Carigrad (13. april 1204. godine). Osveta je bila strana, tri dana i tri noi trajala su
krstaka nasilja po zauzetom gradu. Ovaj napad krstaa je bio detaljno isplaniran, kao to je
bilo isplanirano i to kako e se carstvo podeliti izmeu krstaa i Mleana. Samim time i
sudbina IV krstakog rata je bila zapeaena, niko vie nije o njemu ni razmiljao.
U to doba i sama Ugarska je prolazila kroz velika previranja. Ve je reeno da je kralj
Emerik imao sukoba sa svojim bratom Andrijom oko ugarskoga prestola. U prvim
sukobima Andrija nije mogao da se pohvali nekim uspesima, ali ako nita drugo, bio je
uporan. Tokom 1199. godine Andrija se opet buni protiv Emerika, ali i ova njegova pobuna
se loe zavrila, tako da je morao ponovo kod kralja da trai milost. Emerik mu opet
oprosti, ali 1202. godine ponovo izbija Andrijina pobuna. Andrija je bio veoma blizu
krajnjeg uspeha i izgledalo je da Emerika vie nita ne moe spasiti. Odluujui susret
dveju armija odigrao se kod Drave, nedaleko od Varadina. Obe vojske, od kojih je
Andrijina bila neuporedivo jaa, stajale su na suprotnim stranama ove reke. U to vreme niti
jedna od njih nije bila spremna da prva zapone bitku. Videi da nee imati snage da
savlada Andriju, Emerik se odlui na oajniki potez. Jednostavno pree reku na konju i
ue u logor Andrijine vojske i tako sam projai kroz njega pitajui ko je od vojnika
spreman da podigne ruku na njega kao svoga zakonitoga kralja. Ovaj njegov postupak je
izazvao zaprepatenje, a zatim euforiju oduevljenja meu Andrijinim vojnicima koji svi
listom preu na Emerikovu stranu. Andrija dugo nije znao ta se dogaa u njegovom
logoru, a kada je konano saznao bilo je kasno. Uhapen je i zatvoren je u Varadin u kulu
Kneginec, gde je ostao sve do 1204. godine, kada je Emerik i umro. Svi ovi dogaaji koji
su se odvijali spreavali su stoga Ugare da se aktivno meaju u poslove svojih suseda i to je
osnovni razlog zbog ega je i Vukan ostavljen bez pomoi. Ba u to doba Stefan je lomio
Vukanovu pobunu uz verovatnu bugarsku pomo, a Ugari zauzeti svojim problemima nisu
imali vremena za Vukana.
Na tlu vizantijskog Carstva formirano je vie drava od kojih je svakako najznaajnije
latinsko Carstvo za ijeg je cara proglaen grof Balduin Flandrijski. Ovaj izbor je bio mimo
svih oekivanja jer su mnogi na prestolu ve videli vou krstaa Bonifacija Monferatskog.
No, kako je Dandolo smatrao da Bonifacije predstavlja suvie jaku linost na koju on nee
moi da utie, to je spletkarenjem doveo svojim uticajima podlonijeg Balduina. Samo
latinsko Carstvo je obuhvatalo jednu etvrtinu teritorije Vizantije, dok su Mleani od
preostalog dobili jednu polovinu. Oni su dobili pod svoju kontrolu ono to je njih najvie i
interesovalo, a to su bile luke i ostrva na putu od Venecije do Carigrada (jonska ostrva, deo
Kiklada i Sporada, jugozapadni deo Peloponeza, Galipolje, deo Albanije i Krit). Ostatak
vizantijskog carstva je bio podeljen kao carsko leno vitezovima iz krstake vojske. Po
sklopljenome dogovoru Venecijanci su drali i tri osmine Carigrada dok je ostatak drao
car Balduin.
Dok su trajale ove borbe oko Carigrada, optu zbrku iskoriste Bugari i njihov vladar
Kalojan zauzme skoro ceo vizantijski zapad, izmeu ostalih i gradove Prizren, Skoplje,
Ohrid i Ber. Iz tog doba datira i njegov upad u Srbiju i stvaranje uslova za povratak
Stefanov na upanski presto u Srbiji. Kalojan je kontaktirao sa papom Inoentijem III
pokuavajui da od njega dobije kraljevsku krunu, to mu je na kraju i uspelo. Godine
1204. (8. novembra) kardinal Lav krunie Kalojana za kralja Bugarske. To je znailo i
proirenje papskog uticaja i na Bugarsku. Papa je nekako u to vreme sa ugarskim kraljem
Emerikom i raspravljao pitanje oko Vukanovog krunisanja. Vukan je tada jo uvek bio na
vlasti, ali njegova pozicija je izgleda bila toliko uzdrmana da papa nije eleo nita da
rizikuje kruniui nekoga ko moe svakoga momenta da padne sa vlasti.
Osnaeni Kalojan je odmah nakon svoga krunisanja poeo da napada na novoosnovano
latinsko Carstvo. Vizantijsko plemstvo mu je pruilo pri tome ogromnu pomo nudei mu
ak carsku krunu, samo da bi ih on oslobodio omrznutih Latina. Kalojan je i bez toga bio
voljan da napadne Latine i njegov upad u Trakiju bio je uskoro krunisan ogromnim
uspehom. Kod Jedrena 14. aprila 1205. godine on razbije Latine, a samoga cara Balduina
zarobi. Sami Latini su ovde doiveli pravi masakr od kojega se vie nisu ni oporavili.
Katastrofu je uskoro upotpunila i smrt Bonifacija Monferatskoga koji je takoe poginuo,
opet u borbi sa Bugarima (1207.). Kalojan je dozvoljavao svojoj vojsci uasna divljatva i
osim Latina strano je stradalo i samo grko stanovnitvo tako da je Kalojan dobio nadimak
"romejoubica". Tada je na carigradskom prestolu sedeo brat Balduinov, Henrih
Flandrijski.
Bugarska ekspanzija i aktivnost je naglo prekinuta onda kada je pri opsadi Soluna na dan 8.
oktobra 1207. godine kralj Kalojan poginuo od ruke jednoga svoga vojvode. Ovo nije
predstavljalo neko posebno olakanje za latinsko Carstvo, jer je ono sada bilo ugroavano
od strane dve grke drave koje su osnovane u Maloj Aziji nikejsko i trapezuntsko
carstvo.
Sama Bugarska je planula u graanskom ratu kada je naslednik Kalojanov maloletni Jovan
Asen (sin Asena I) bio sruen od strane sestria Kalojanovog po imenu Borilo. Ni Borilovo
vladanje nije poelo sretno, jer mu Maari otmu Beograd i Branievo i oduzmu i zemlje
sve do dananje uprije u Srbiji. Istovremeno podigne se protiv Borila i neki Kalojanov
srodnik po imenu Strez.
ta se deavalo u Srbiji za svo to doba? U vreme ovih poslednjih dogaaja na prestolu u
Srbiji ve je bio Stefan koji je na neki nain uspeo da potisne Vukana. Pretpostavlja se da
je najkasnije do 1205. godine Stefan bio ponovo veliki upan, a nije nemogue da se
Stefanov povratak desio i 1204. godine. Ostaje tajna uz iju pomo je on potisnuo Vukana.
Ne zna se isto tako i gde se Stefan sklonio od Vukanovih napada, da li je to bila Bosna ili
verovatnije Bugarska. U ovim pretpostavkama prednost dobija miljenje da je Stefanu
utoite dala Bugarska i njihov vladar Kalojan, budui da se upad Bugara u Srbiju (1203.
godine) ba poklapa sa vremenom borbe brae oko prestola. Naime, negde tokom 1202.
godine Stefan je pao, a Vukan je zauzeo presto, da bi 1203. godine dolo do bugarskog
upada u Srbiju, a ve 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo veliki upan. Da su Bugari
bili ti koji su verovatno pomogli Stefanu potvruje i kasnije ponaanje Stefanovo prema
Strezu, roaku bugarskoga kralja Kalojana, koji je bio verovatni Stefanov saveznik.
Oseajui zahvalnost prema pokojnom Kalojanu, bez ije pomoi ne bi mogao povratiti
presto, Stefan je nesebino pomagao Kalojanovog roaka Streza u njegovim kasnijim
pokuajima da se doepa bugarskog prestola. Ipak, Stefanovu zahvalnost ne treba nikako
preuveliavati, pomo Strezu sigurno nije bila data bez neke koristi koju je Stefan u tome
video.
Oko 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo vladar u Srbiji i ini se u ba najkriznijem
trenutku po Srbiju. Vizantijsko carstvo je palo, pri tome ruei mit o svojoj neunitivosti i
istovremeno ostavljajui mnotvo dilema iza sebe. Sve one drave koje su stvorene na
teritoriji Vizantije nisu bile u stanju da ovo carstvo zamene, a razloga za to je bilo mnogo.
Jedan od najveih je bio svakako u veoma agresivnom nastupu rimske crkve koja je
pokuala da na prisilan naini pokatolii za kratko vreme ono to je vekovima bilo
pravoslavno. Tako je prvi korak Latina nakon osvajanja Carigrada bilo prisilno smenjivanje
tadanjeg patrijarha i postavljanje Venecijanca Tome Morozina, kao i postavljanje jo
trinaest mletakih kanonika. Ovo je moglo samo izazvati otpor. Grci su se ipak bili odrali
u Nikeji ("grko carstvo") gde je vladao Teodor Laskaris, kao i u Trapezuntu gde su se
drali Komnini. Istovremeno u Epiru je formirana despotija Arte kojom je vladala porodica
Anela. Svi oni su bili ljuti protivnici latinskoga Carstva. Sam pad Vizantije doveo je i do
naglog jaanja Bugara, koji su doiveli ogroman napon snage pod kraljem Kalojanom.
Ovaj vladar je vodio veoma vetu politiku saraujui sa svima onima od kojih je mogao da
ima bilo kakve koristi. Njegovo krunisanje (1204.) od strane pape Inoentija III govori ba
u prilog tome. Iako krunisan katolikom krunom njega to nije uopte smetalo da svu svoju
energiju upravi ba na izrazito katolike zemlje: latinsko Carstvo i Ugarsku. Isto tako, on
je, po svemu sudei, nesebino pomagao Stefanov povratak u Srbiju protiv Vukana koji je
bio ugarski i papin tienik. S druge strane, na severu je stajao stalni srpski protivnik
Ugarska, koja je Srbiju smatrala delom svoje teritorije.
U takvim okolnostima Stefan je morao veoma paljivo da meri svaki svoj potez. Graanski
rat koji je besneo po Srbiji u vremenu od 1202. do 1204. (1205?) strano je opustoio
Srbiju; Stefanova vlast nije bila ni malo sigurna. Istina je da se Vukan morao povui u
Zetu, ali opasnost od njega jo uvek nije bila prestala. Uz sve spoljne protivnike pretila je
Stefanu i ova stalna unutranja opasnost. Do tada Stefan je, uglavnom zahvaljujui tome
to je bio oenjen sa vizantijskom princezom Jevdokijom, moda mogao raunati na
vizantijsku pomo. No, kako je vizantijsko Carstvo palo (Stefan je neto ranije oterao
Jevdokiju) bilo je potrebno pronai novoga saveznika. Stefan je jedno vreme eleo da od
pape dobije krunu i time sebi osigura papsku podrku, to bi opet znailo i obuzdavanje
Ugarske koja je bila pod jakim papskim uticajem. No, kako se to izjalovilo, izgledalo je da
pomoi nee biti niotkuda. Sama spoljna uznemiravanja u to vreme i nisu bila toliko velika
opasnost, ona su imala doi tek posle, ali unutranja previranja su bila ono to je moglo da
uniti Srbiju. Stefan je moda i mogao da spoljnu opasnost izbegne, ali ono to je najvie
njega ugroavalo bio je njegov brat Vukan, koji u to doba jeste bio potisnut u Zetu, ali jo
uvek nije bio i savladan. U takvim sudbonosnim trenucima Stefan se setio svoga brata Save
koji je za to vreme boravio u manastiru Hilandaru.
12. Sveti Sava miri brau
U vreme Nemanjine smrti (1200.) u Hilandaru je boravilo svega 14 monaha, ali ubrzo je
njihov broj porastao na devedeset. Sveti Sava navodi da ga je zbog tako malog broja
monaha uhvatio strah da se Hilandar ne bi u sluaju napada razbojnika mogao odbraniti.
"Obuze me velika tuga i bojazan, jedno od pustoi, a drugo zbog straha od bezbonih
razbojnika". No veoma brzo pristigli su novi monasi, tako da je manastir bio u relativnoj
sigurnosti. Sam Sava navodi da je pad Vizantije i Carigrada izazvao veliki mete i u Svetoj
gori, jer su katoliki svetenici pokuali da i tu prodru. "I kada sam tu probavio osam
godina, nastadoe mnogi metei u tome kraju, jer proavi Latini i zauzee Carigrad, bivu
Grku zemlju, ak i do nas i ulegoe i tu u sveto mesto, poto je nastao veliki mete". Za
sav ovaj period Sava je radio na uvrenju svetakog kulta Nemanjinog to mu izgleda
nije bilo ni suvie teko, jer je Nemanja jo za ivota uivao veliki ugled. Domentijan dosta
detaljno opisuje stalne Savine molitve upuene Bogu "I utei srce moje molitvama tvoga
ugodnika Simeona, i ispuni duu moju duhovnom radou, i ovde poalji presvetoga Duha
svoga, i obnovi kosti usahle tebe radi, da svi razumeju tvoju neizmernu silu i tvoju
beskonanu milost". U ovim molitvama Sava moli Boga da iz Nemanjinih kostiju potee
miro, tenost koja istie iz motiju svetaca. Miro e samo da posvedoi Nemanjinu svetost
budui da se njome saoptava sila Svetoga Duha. Bog je usliio Savine molbe: "A ljubitelj
njegov Hristos neizmernom milou zapovedi i suhome kamenu da istoi dobromirisno
miro od noge svete slike napisane na steni, da i veom slavom proslavi svoga ugodnika,...".
Zapravo iz groba je poelo da istie miro, to je bio znak da je Nemanja postao svetac i da
od sada njegovi moti imaju udotvornu mo. "A koji se naoe bolni i da imaju neiste
duhove, doticanjem groba Svetoga i pomazanjem mira Svetoga postadoe zdravi, od kakve
bolesti ko bolovae,..." (Domentijan).
Od tog momenta Nemanja je postao priznati crkveni svetac. "Svi prepodobni i pravedni
oci, sveti sabor presvete Bogorodice Svetogorske, videvi slavu Boju i udesa Svetoga,
koja Bog satvori sa njime, napisae ga u red svetih velikih prepodobnih otaca, jo i
udotvoraca, i poklonie mu se kao i svima svetima i Bogom proslavljenome na nebu i na
zemlji" (Domentijan). Ovo mesto kod Domentijana izaziva i malu zabunu, budui da
kanoniziranje Nemanjino stavlja na dan 13. februar 1200. godine, no to je malo verovatno.
Bie pre da je Nemanja kanoniziran tek nakon prenosa njegovih motiju u Srbiju. Ukoliko
bi se prihvatio kao datum smrti 13. februar 1199. godina, onda bi Domentijanovo prianje
imalo smisla, jer bi 13. februar 1200. godine bila godinjica Nemanjine smrti i po
obiajima pravoslavne crkve tada se i vrila kanonizacija. Sam dogaaj i Teodosije dosta
detaljno pria: "I kada je dola mnoina zvanih i nezvanih, tako da je manastir postao
tesan, sveti ukrasi crkvu svetu svakim blagolepijem i grob prepodobnoga svetlo udesi. I
kada je dolo naveerje, otpojae kod groba svetoga oca za spomen uzakonjeno od
psalama". Sam dogaaj kada je miro poelo da tee Teodosije ovako opisuje: "I gle, kao da
vetar umi vrenjem od groba svetoga, i oni koji su blizu stojali i ili da vide ta se dogodilo
odmah videe kako se mramorni grob svetog, blagodau Svetoga Duha, mirom kao vodom
navodnio, i kako odasvud ispunjavan kao potok otie i crkvu obagruje i oblagouhava, i
udom uasnuti odskoie da jave protu"
Ipak iz Domentijanovog prianja se vidi da je Sava odmah nakon smrti Nemanjine poeo
sve pripreme za njegovo kanoniziranje. "I blagoslovie bogonosnoga oca naega kir Savu
da mu napie kanone i stihire i udotvorenja njegova, on napisav koliko je mogue,..".
Dakle, Sava je ve oko 1200. godine poeo da priprema sva ona dela koja su potrebna da bi
se slavio Nemanjin kult (Slubu i jedan hagiografsko-retorian spis), no nije uspeo da
mnogo od svega toga uradi. Tek oko 1208. godine zavrio je Nemanjin ivot u
Studenikom tipiku, a Slubu jo kasnije. Neto slino potvruje i Teodosije: "opet svetoga
dozva prot sa svima igumanima i starcima i sa svima pridolima, i blagoslovie ga da
ostavi za spomen pismeno itije prepodobnoga, i da se praznuje sa svetima".
Iz ovih navoda vidi se da je Sava odmah nakon Nemanjine smrti poeo da ga slavi kao
sveca i da je poela izgradnja njegovoga kulta. Da to ni Stefanu nije bilo nepoznato
potvruje Teodosije "Staklenicu pak mira od svetih motiju prepodobnoga svoga oca, koju
noae, posla ljubaznome svome bratu samodrcu Stefanu, i napisavi na hartiji sve to
Bog uini sa prepodobnim, posla sa svetim mirom". Dakle Stefan je za ovaj dogaaj saznao
odmah po njegovom deavanju, a kako ga Teodosije naziva "samodrcem" to zapravo
znai da je on tada jo uvek bio na vlasti.
To to je Sava obavestio Stefana o ovome dogaaju moe da znai samo jedno. Sava je
obavio sve one poslove koji su potrebni ne bi li se Nemanja po crkvenim pravilima
proglasio svecem, ali za irenje kulta po Srbiji, meu narodom, bio je potreban Stefan. Bez
pomoi njegove kao velikog upana, irenje Nemanjinog kulta u Srbiji sigurno nije bilo
moguno. Sam Stefan je veoma brzo shvatio koliko Nemanjin kult moe da bude znaajan.
"A ovaj hristoljubac ustavi s velikom radou, i klanjajui se ovo uze i celivae, i
proitavi pismo sve to se dogodilo Bojim milosrem sa prepodobnim Simeonom ocem
njegovim razumede" (Teodosije). Sam dogaaj je mogao njemu doneti velike koristi. Time
to je Nemanja proglaen udotvorcem i svecem, on je mogao svoje pravo na presto da
ubedljivije brani. Njega na presto nije vie postavio bivi veliki upan Nemanja, nego sveti
Simeon. Stoga nije ni udo to se on toliko obradovao Savinom pismu u kome ga ovaj o
tome obavetava, poto je tada ve verovatno bilo dosta sukoba sa Vukanom. Stefan nije
gubio vreme ve je odmah objavio Savino pismo "Plaem radosnim zadugo bee obuzet, i
blagodarivi Boga i hvalei se velikim udivljenjem njegova milosra, prizva svetitelja
svojega i sve blagorodne koji su tada bili tamo, i zapovedi da se pismo proita da ga svi
uju" (Teodosije). Stefan nije sazivao skup njegovih plemia, verovatno da je situacija bila
toliko ozbiljna da za to nije imao ni vremena, ve je sazvao one koji su se tog momenta bili
zatekli oko njega i njima se ovo pismo proitalo odmah. Sama Stefanova reakcija gde on
plae nad Savinim pismom, govori da je on tada bio u velikom uzbuenju koje sigurno nije
izazvala vest da je Nemanja postao svetitelj, verovatnije da je on bio u veoma tekoj
situaciji izazvanoj Vukanovim pobunama, i da je ovo moda bila njegova poslednja nada.
Mogue da je meu srpskim plemstvom ve tada postojao rascep i da je njegova ovako
brza reakcija (javno itanje pisma) bila upravo plod svega toga. No, sve to nije bilo
dovoljno da se Vukan zaustavi. Stefan verovatno nije imao dovoljno ni vremena da proiri
Nemanjin kult u onoj meri u kojoj bi to za njegov spas bilo dovoljno. S druge strane, bilo je
savreno jasno da u ovom sukobu meu braom Sava moe biti samo na Stefanovoj strani.
Konano, Stefan je postao veliki upan upravo po Nemanjinoj elji, a Sava je svoga oca
neizmerno potovao.
Nakon svog povratka na velikoupanski presto Stefan se opet susreo sa mnogim nevoljama
od kojih je Vukan bio svakako najvea. Sa strane pomo nije mogao da oekuje i stoga se
on ponovo dosetio svoga brata Save koji je za to vreme boravio u Hilandaru. Sigurno je da
se Nemanjin kult ve rairio po Srbiji, stoga se Stefan dosetio da bi Savino prisustvo u
zemlji kao i svete moti Nemanjine mogle da uvrste njegov poloaj. Zato on alje pismo
Savi u Svetu Goru gde od njega trai da se vrati u Srbiju i da donese Nemanjine moti. Da
je poloaj Stefanov bio krajnje ozbiljan svedoi i pismo koje je napisano i poslato Savi sa
mnogo urbe. "Posle toga, brao, oseajui nemo u telu svojem od mnogih trudova i rana,
sa eljom, s mnogo urbe i uzbuene molbe javih se reima:.." (Stefan Prvovenani). Stefan
ne krije svoj teak poloaj jer pismo, pie "sa eljom, s mnogo urbe i uzbuene molbe..".
U Teodosijevom tekstu jo je uoljiviji taj Stefanov uzbueni ton: "O, mnogoljubazni srcu
i dui mojoj, gospodine i oe sveti, uslii glas plaa mojega i posluaj uzdah moj, i ne
prezri molbu ovu". Samo pismo govori o nevolji onoga koji ga je pisao i ono je puno
podseanja na Nemanjinu elju da Stefan vlada, ali da se to zbog Vukanove neposlunosti
nije moglo sprovesti i da je to razlog graanskoga rata koji besni po Srbiji. Stefan govori da
je rat uglavnom dobio, ali da Vukan jo uvek nije savladan te da njegova vlast nikako nije
sigurna. "Zato te neprestano molim, o preasni oe na Savo, posluaj glas koji ti aljem iz
dubine srca, i ne prezri moljenja mojega, i, skupivi moti Svetoga i Preasnoga, uini nam
milost, potrudi se i sam donesi prijatna mirisa moti Svetoga, da se prosveti otaastvo
njegovo donosom motiju njegovih i dolaskom tvojih, jer se oskvrni zemlja naa
bezakonjima naim i bi ubijena krvima, i padosmo u plen inoplemenika." (Stefan
Prvovenani).
Iz pisma se dovoljno vidi koliki znaaj Stefan pridaje prisustvu svetih Nemanjinih motiju,
te samog Save u Srbiji. Jasno je da Sava uiva ve veliki ugled, a i da je Nemanjin ugled,
kao osnivaa drave, jo uvek ogroman. "Ne bi li kako vaim svetim molitvama i vaim
dolaskom svemilostivi Bog postao milosrdan prema nama, i rasejanje nae sabrao ujedno,
i protivnike nae unitio" (Teodosije). Zapravo, Stefan oekuje da Savin dolazak jasno
pokae da je on na njegovoj strani, te da samo Savino prisustvo sa Nemanjinim motima
odvrati Vukana od nasrtanja na upanski presto.
Sava se odluio veoma brzo na to da poslua Stefana i da doe u Srbiju. itajui biografe
dolazi se do utiska da je i inae ve bila Savina namera da se vrati u Srbiju, te da se on za
tako neto ve pripremao due vreme. " I ne prezre moljenja njegova, i pourivi se
sveljubazno, i skupivi moti svetoga, i uzevi sobom Hristoljubive mueve i prepodobne,
izvanredne svete rnce Svete Gore, na pohvalu i na blagodarenje svetoga, i poavi na put,
poee putovati sa svetim u svoje otaastvo" (Domentijan). Sava je u to doba bio veoma
mlad, tek je preao trideset godina, nosio je in arhimandrita, a vidi se da je sa sobom
poveo i nekoliko uenika koji su mu bili potrebni za rad na terenu. Ovakav njegov dolazak
govori da je Sava doao u Srbiju iz vie razloga. S jedne strane sigurno je da je on eleo da
primiri graanski rat koji je besneo u dravi, a u okviru toga on nije mogao a da ne bude na
Stefanovoj strani, jer je ovaj bio nosilac legitimiteta u Srbiji, a bio je i veoma dareljiv
prema Hilandaru. Shodno tome Sava je morao znati da e njegov pokuaj izmirenja
zavaene brae u sutini biti dravniki posao. Isto tako bio je svestan i toga da e samo
izmirenje brae biti sigurno samo onda ako on izvesno vreme bude boravio u Srbiji i ako
bude blizak saradnik upana Stefana. S druge strane, njegova elja je bila da se stvori
autentina srpska pravoslavna crkva i stoga je njegov dolazak trebalo da ima misionarsku
svrhu, zato je i poveo svoje uenike sa sobom. Isto tako, donoenje svetih motiju
Nemanjinih bilo je ispunjavanje Nemanjine elje da poiva u Srbiji i Sava je sada imao
priliku da ispuni elju svoga pokojnoga oca.
Sreivanje prilika u Srbiji i njeno prosveivanje bila su dva osnovna Savina cilja, tako da je
pogreno razmiljanje da je on napustio Svetu Goru i doao u Srbiju zbog toga to su Latini
zavladali i Svetom Gorom. Njemu samome sigurno nije bilo lako da gleda njihovo
vladanje, ali to sigurno nije bio razlog njegovog dolaska u Srbiju. Zapravo, njegov povratak
je samo logian sled svih dogaaja, poev od odlaska u Svetu Goru, njegovog
zamonaenja, dolaska Nemanjinog, podizanja Hilandara i konano uzdizanja Nemanje u
sveca i stvaranje njegovoga kulta. Verovatno da je to bio sve deo briljivo spremljenoga
plana, jer kada je sve gornje postignuto, sledei logini korak je bio prosveivanje same
Srbije. Savina veliina se upravo i ogledala ba u tim aktivnostima, bio bi on veliki i da nije
dolazio u Srbiju ve da je ceo ivot proveo u Svetoj Gori. Meutim, tada njegova rtva ne
bi imala onoga smisla koji je kasnije dobila. Veliina Savina je bila upravo u tome to je on
shvatao trenutak u kome je on, a i cela Srbija, kao to je dobro znao da Srbiji nije potreban
jo jedan asketa kojih je bilo dovoljno i koji su bili posveeni samo sebi. On je bio od
samog poetka posveen Srbiji i itav njegov ivot je bio samo priprema za ono to ga je
sada povratkom u Srbiju doekalo.
Sava dosta detaljno opisuje svoj povratak u Srbiju i po njegovim spisima izlazi da on nije
dobio poziv samo od Stefana ve da je poziv za povratak u dravu stigao i od Vukana:
"doe mi poslanica od hristoljubivoga i blagoastivoga, Bogom izabranoga i
blagoslovenoga blaenim ocem Simeonom, Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom
dravom, i brata njegova, velikoga kneza Vukana". Savin je stav veoma jasan, on Stefana
naziva "bogom izabranog" dok Vukana zove "velikim knezom". Kod njega nije bilo
nikakvih dilema kome pruiti podrku i koga priznati za legitimnoga vladara. To je mogao
biti samo Stefan. Ipak navoenje da je poziv stigao i od Stefana i Vukana moe da izazove
zabunu jer drugi biografi, a i sam Stefan, navode da je poziv uputio samo Stefan. Sudei po
Savi veliki okraji izmeu brae su bili zavreni, ali sama situacija je bila jo uvek veoma
zamrena i nije nikome obeavala odluujuu nadmo. Stoga je trebalo na neki nain reiti
celu ovu situaciju jer ovakvo stanje nije nikome odgovaralo. Mogue je da Stefan i Vukan
nikako nisu uspevali da razree nesuglasice i da im je stoga bio potreban neki posrednik.
Tu posredniku ulogu niko nije mogao bolje da obavi od Save. Sam Stefan nije mogao da
rauna na neku pomo spolja, Vukan takoe, jer je papa imao mnogo problema sa
latinskim Carstvom, dok su Ugari bili zauzeti sopstvenim graanskim ratom. Jedini put za
razreenje celog spora mogli su biti samo pregovori, a tu im je zbog meusobne
netrpeljivosti mogao pomoi samo posrednik. To je trebalo da bude Sava.
Sava, u svojoj plemenitoj tradiciji, nikoga ne optuuje da je izaziva ovog sukoba i
izbegava da bilo ta vie spomene o ovome sukobu. Njegova misija se sastojala u tome da
brau izmiri, to je verovatno tada bilo i jedino mogue, jer bi presuivanje samo u korist
jednoga ili drugoga moglo izazvati nove sukobe.
Za put do Srbije trebalo je i dosta hrabrosti, jer su putevi bili nesigurni i po njima su
krstarile razne vojske. Ipak, ovaj put je sretno proao. "I mada je bio veliki mete u tim
zemljama, uz pomo Boju i presvete Vladiice Bogorodice, i molitvama blaenoga i
prepodobnoga i asnoga gospodina nam i oca Simeona, prooh, to ree, kroz oganj i
vodu, ceo i sauvan, i niim povreen. I dooh sa asnim motima u Hvosno" (Sveti Sava).
U Hvosnu je bio sveani doek Savin i svetih motiju Nemanjinih, a na doeku su prema
Savi bili i Stefan i Vukan. "Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu
knez Vukan, skupie svetitelja i jereje i igumane, sa mnogim monasima i sa boljarima svim,
sa radou radujui se i veseljem veselei se" (Sveti Sava). Po drugim biografima
(Domentijan i Teodosije) ovome doeku je bio prisutan samo Stefan, a Vukan nije. Ako bi
Savini podaci bili tani to bi znailo da su se Stefan i Vukan bili ve izmirili i to izgleda u
meuvremenu od Stefanovog poziva Savi pa do njegovog dolaska u Srbiju. Mogue da je
Sava eleo da ublai u svojim seanjima ovaj bratski sukob time to je naveo da su ga
braa zajedno pozvala i da su ga zajedno doekala. Ako su podaci drugih biografa tani, a
to je ipak blie istini, odnosno ukoliko je samo Stefan doekao Savu to je znailo da je
sukob jo uvek bio u toku. Zapravo, gledajui u retrospektivi ovaj Savin dolazak nikako
nije mogao da obraduje Vukana, jer je to znailo potiskivanje katolike crkve. Upravo
zahvaljujui Rimu i katolikoj Ugarskoj, Vukan je uspeo i da potisne Stefana. Zauzvrat
Vukan je priznao ugarsku vlast i uticaj rimske kurije u Srbiji. Savin dolazak je sada sve to
samo kvario, a on vie nije mogao da rauna na uspeh u borbi za presto. Ukoliko je Vukan
zaista bio prisutan pri Savinom doeku to moe znaiti samo to da ga je neka teka nevolja
na to prisilila i on je time priznao svoj apsolutni poraz. Tim vie to nije moglo biti nikakve
sumnje u to kakav e stav Sava zauzeti, on je mogao samo da Stefana prizna za legitimnog
vladara. U crkvenim pitanjima bilo je jo manje dileme. Sava je ceo svoj ivot posvetio
pravoslavlju i njemu nikako nije moglo biti pravo da vidi kakav uticaj na Vukana ima
Rim.
Za potvrdu ovome moe se navesti deo od Domentijana gde on navodi da je Sava nakon to
je primio od Stefana poziv da se vrati u Srbiju otposlao ovome pismo u kome navodi:
"Zbog tvoje dobre vere i zbog tople ljubavi koju ima ka njemu, evo ide k tebi sa pobedama
nebesnih sila, hotei pobediti silom Hristovom i krsnim orujem sve tvoje neprijatelje i
ratne protivnike od Boga danom mu blagodau. Zato se, o ljubime, spremaj na njegovo
sretanje" (Domentijan). Po ovima navodima se vidi da je Sava dolazio sa tano odreenim
ciljem i odreenom idejom, nije se on niti jednoga momenta dvoumio izmeu Vukana i
Stefana. To je jasno i navedeno u njegovom pismu Stefanu, a za oekivati je da je Sava
pismo sline sadrine uputio i Vukanu tako da ovaj nije mogao biti u nedoumici oko
Savinoga stava. Prema tome, Vukan se sigurno nije mnogo radovao tome to e videti brata
Savu, njegovim dolaskom padala je i celokupna Vukanova politika oslonjenosti na Rim i
Ugarsku.
Kada se desio sam dolazak Savin u Srbiju ne zna se tano, ali sigurno je da je to bilo 1206.
ili 1207. godine. Samo mesto prvog sastanka Savinog sa Stefanom (i Vukanom?) jeste
Hvosno, oblast u severnom delu Metohije, na severoistok od Pei. U to doba Hvosno je
predstavljalo pograninu oblast, a od 1220. godine ovde se nalazilo i sedite nove
svetosavske (hvostanske) episkopije.
Ubrzo nakon ovog dolaska Nemanjine moti su odnete u Studenicu, gde ga je ekao
pripremljen grob: "i ovi bogoljubivi i blagoobrazni sinovi njegovi sa svom dravom primie
ga, radou radujui se i veseljem veselei se, samo nosei preasno telo oca svoga, i sa
velikom poau poloie ga u ovoj svetoj crkvi u odreeni mu grob, koji blaeni ranije
sam sebi bee nainio." (Sveti Sava).Datum ovoga polaganja Nemanjinih motiju u
Studenicu nije siguran: 19. februar 1206. ili 19. februar 1207. godine. Kasnije se udo sa
isticanjem mira dogodilo opet "Minu malo vremena do dana predstavljanja njegova, i
sabrasmo se svi, inei praznik smrti njegove. I Bog premilostivi, koji ga je uvao od
mladosti njegove, i sad ga nije ostavio, pokaza ovekoljublja svoja sam gospodinom svetim
na nama, slugama njegovim. I istoi raka njegova miro udna i prijatna mirisa, isceljujui
bolne i stradanja razlina, i, prosto rei, progonei besne duhove." (Stefan Prvovenani).
Sava je sahranio Nemanju u Studenicu i izgleda da su se Stefan i Vukan, ba tu nad
motima mrtvoga oca, konano izmirili. Detalje ovoga pomirenja ne znamo, ali je sigurno
da je Vukan dobio od Stefana neke ustupke. Da je ustupaka bilo vidi se i iz toga da je
Vukan, nakon pomirenja ostao da samostalno vlada u Zeti kao to su bili samostalni i
njegovi naslednici. Isto tako, Stefan i Sava su se izuzetno mnogo zaloili da se barska
arhiepiskopija odri u ivotu tako da su je dosta pomagali, to isto tako moe biti jedan od
uslova pod kojima je Vukan pristao da se izmiri sa Stefanom. Od tada Vukan nije vie
pravio Stefanu smetnje, a izgleda da je ubrzo nakon toga i umro, mada nije nemogue da je
na neki nain i uklonjen. Njegovo poslednje spominjanje bilo je 12. aprila 1207. godine u
jednom ugovoru izmeu Dubrovnika i Kotora. Vukana je nasledio njegov sin po imenu
ore (imao ih tri) koji od 1208. godine nosi i kraljevsku titulu. Da je ore vodio sasvim
nezavisnu politiku u odnosu na Stefana vidi se iz toga to je on 3. jula 1208. godine dao
zakletvu vernosti Veneciji i postao njihov vazal. U svakom sluaju Stefan od tada vie
nema nikakvih pretnji iz Zete.
Nakon ovog uspelog izmirenja situacija se u Srbiji sredila, spoljni protivnici su ostali, ali
unutranjih vie nije bilo. Nekako od toga doba naglo jaa Nemanjin kult, a Stefan za sve
svoje kasnije uspehe zahvaljuje upravo svetim moima Nemanjinim"Posle ovoga ja,
nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetoga gospodina mojeg olakavah se od svih
tereta mojih, starajui se o zapovedima njegovim, i, ivei u miru i tiini odasvud, otresoh
sa sebe, s pomou Preasnoga, sve neprijateljske varvare koji su napadali na otaastvo
njegovo" (Stefan Prvovenani). Izgleda da je irenje Nemanjinog kulta ipak bilo vie
namera Savina i Stefanova nego to je to bilo stvarno spontano. Kao mudri dravnici znali
su da ovakav kult moe da uvrsti dinastiju Nemanjia i da zahvaljujui tome doprinese
unutranjoj stabilnosti u dravi. Koliko je taj kult narastao kasnije i koliko se verovalo u
svetaku mo Nemanjinu vidi se i kod Domentijana koji za sve uspehe Stefanove
zahvaljuje iskljuivo svetakim Nemanjinim moima: "svi neprijatelji otaastva njihova,
vidljivi i nevidljivi, padahu pod njegove noge molitvama i blagosiljanjem njihova
prepodobnoga oca".
U vreme ovoga izmirenja Stefan je bolovao od neke bolesti koja ga je dosta ograniavala.
Od te bolesti je bolovao jo u vreme njegovih ratovanja sa Vukanom i on je prvi put
spominje u momentu dok je pisao pismo Savi u kojem ovoga poziva da se vrati u Srbiju.
"Posle toga, brao, oseajui nemo u telu svojem od mnogih trudova i rana, sa eljom, s
mnogo urbe..." (Stefan Prvovenani).
13. Uspesi u spoljnoj politici
Odmah nakon smirenja prilika u Srbiji, Stefan dobija mogunost da se aktivnije okrene i
spoljnjim poslovima. Situacija u srpskom okruenju je bila zaista haotina, ali upravo takva
kakva je bila omoguila je Stefanu da za vreme sreivanja unutranjih prilika ne bude
uznemiravan sa strane. Nekako u to vreme i bugarski kralj Kalojan je poginuo pod
Solunom (1207.) to je odmah izazvalo nerede po celoj Bugarskoj. Graanski rat u
Bugarskoj veoma veto iskoriste Ugari i zauzmu Beograd i Branievo irei granicu sve do
uprije. Novi kralj Borilo (1207-1218.) nije imao mirnog vladanja, jer se protiv njega
odmah dignu novi pretendenti od kojih se despot Slav otcepi u Rodopima, a drugi po imenu
Strez nije te snage, pa je stoga morao da bei iz Bugarske. Zatitu je naao upravo na dvoru
srpskog upana Stefana, koji mu je pruio utoite. "Jedan odmetnik od istoga plemena,
Gota, zvanog i bugarskog, po imenu Strez, odvoji se na zapad k dravi mojoj, napadnut od
ovog zlog zakonoprestupnika, brata njegova. Njega primih kao dragog sina, othranih ga i
sauvah nepovreena od najezde pogibli i od ubistva njegova" (Stefan Prvovenani).
Stefan je odmah uspostavio veoma prisne odnose sa Strezom tako da su se ak i
pobratimili, a Stefan je ovome sa svojom vojskom pomogao da se doepa utvrenog grada
Proseka na Vardaru odakle je Strez kontrolisao centralnu Makedoniju. "I najpre ga Stefan
uvede u jedan tvrdi grad, koji se zove Prosek, davi mu vojsku svoju u pomo, i sam mu
pomoe i utvrdi i ugospodi ga, udostojivi ga da ga imao kao druga i brata" (Teodosije).
Bugarski kralj Borilo je bio svestan opasnosti ovoga saveza pa je stoga nudio Stefanu dobre
uslove za izruenje Streza, no ovaj na to nikako nije pristajao."Jer svakoga dana traae ga
da ognjem saee telo njegovo ili da ga rasee na etiri esti i da ih povea na putovima
gradskim" (Stefan Prvovenani). Stefan je bio veoma uporan pri voenju ovakve politike,
budui da je i na svom dvoru imao jaku opoziciju protiv Streza. ta je nagonilo Stefana na
takve postupke ne zna se. Uspeh ovoga saveza neizmerno je pomogla i injenica da je tada
Borilo bio zauzet na drugoj strani i to ratovanjem protiv Latina. Ovaj rat za njega nije bio
srean i zavrio se stranim porazom kod Filipopolja (1208.), no tada je i on imao sree,
poto su Latini bili zauzeti stalnim borbama protiv Grka, tako da nisu uspeli da iskoriste
ovu veliku pobedu. Doivevi ovakav neuspeh, Borilo odlui da se udrui sa svojim
protivnicima Latinima i Ugarima.
Stefanov savez sa Strezom je u poetku imao uspeha i verovatno da je u samom poetku
Strez u odnosu na Stefana imao vazalski odnos. No, to nije dugo trajalo, budui da je Strez
imao drugih planova. On se okrenuo ka jugoistoku Balkana, stupivi u vezu sa epirskim
vladarom Mihailom Anelom I (1205-1214.) sa kojim je ak pokuao da napadne na
latinski Solun. Ipak, ono to je najvie uplailo Stefana bile su iznenadne veze Streza sa
bugarskim vladarem Borilom. Strez je i do tada pokazivao znak bezumnosti ubijajui bez
razloga, sve u svemu imao je zaista nepredvidljive postupke. Zapravo radilo se o izuzetno
surovom oveku kome je ljudska smrt bila zabava. Njegov grad Prosek se nalazio na
visokoj steni, ispod koje je tekao Vardar i tu na velikoj visini on je sainio pozornicu sa
koje je bacao ljude u dubinu na stene. "Za malu, dakle krivicu prestupnika na smrt
osuivae, i niz onu stenu stranu visinom, sa one pozornice zapovedae da se baci. A kada
koga bacahu, on u veselju k njemu klicae: Pazi da ne okvasi kouh" (Teodosije). Odnosi
izmeu Stefana i Streza su se veoma brzo pokvarili iskljuivo zbog toga to Strez nije hteo
da prizna svoju zavisnost. Njemu ni malo nije smetalo da pone da sklapa saveze sa
Stefanovim neprijateljima Latinima i kasnije Bugarima (od kojih ga je Stefan i spasio).
Stefan se pribojavao mogueg saveza Streza sa Bugarima budui da bi tada jedina meta
njihovog zajednikog napada mogla biti Srbija. Stoga je on pokuavao da Streza najpre
nagovori da se njihovi raniji odnosi obnove. No to nije vredelo i ini se da se Stefan ve
spremao i da vojno napadne na Streza. Tada se umeao Sava predlaui Stefanu da se
pokua jo jednom sa pregovorima i ponudi se da ba on, Sava, bude taj koji e ii kod
Streza pa ukoliko ni njegova misija ne uspe da tada napadne sa vojskom. "Idem pravo ja ka
protivniku, govoriu mu, pa ako ni mene koji uim o bogu, ne poslua kao mnoge, tada vi
preduzmite to je ljudsko"(Teodosije).
Savu je Strez lepo primio, meutim tokom pregovora on nije odustajao od svojih namera i
izgledalo je da je Savina misija propala. Tu no Strez je iznenada poeo da zapomae, a
kada mu je dola pomo on je prostenjao "Neki strani mladi po zapovesti Savinoj reena
spavanju je na mene napao, i izvadivi ma moj njime probode srce moje" (Teodosije).
Straa je Savu ve traila, no on je do tada ve bio otiao. Smru Strezovom nestala je
jedna velika opasnost po Srbiju. Njegove oblasti tada su podelili Latini koji su uzeli Prosek
i Grci koji su uzeli ostalo.
Sama Strezova smrt je bila veoma udnovata. Umro je "smru udnom, da su se svi udili
tome" (Stefan Prvovenani). Kasnije se ova smrt pripisivala udesima: "jer Gospod koji je
blizu pravedne molbe, da uslia molitvu onih koji ga se boje, posla anela ljuta da ga
ubode posred ljutoga srca njegova" (Teodosije). No, tu nema mnogo udnoga. Radi se o
atentatu na Streza, a koji je direktno povezan sa njegovim odbijanjem da prizna Stefanovu
vlast. Ovo je veoma veto izvedeno uz verovatnu Savinu ulogu. Njegov odlazak Strezu je
verovatno i bio usmeren ka tome, budui da je sigurno meu samim Strezovim ljudima bilo
dosta onih koji su na Stefanovoj strani. Sava je Strezu predoio da e Stefan vojno
intervenisati ukoliko se on ne urazumi, a kada je ovaj odbio Savine predloge nezadovoljnici
su ga ubili. Da je Sava na neki nain povezan sa tim vidi se iz toga to su ga odmah nakon
atentata traili po tvravi, no on vie nije bio tamo. ak i Savino ponaanje nakon povratka
u Srbiju moe ovo da potvrdi. Sava je znao ta se desilo Strezu, ali zbog utuenosti nije bio
u stanju da to lino saopti Stefanu, pa je jedno vreme odbijao da o tome bilo ta govori
"Sveti, pak, nije hteo nita pohvaliti se ili govoriti o onome to se desilo, nego je
smernou, tavie, bio veoma potiten i utuen. A, Stefan, saznavi od onih koji su bili sa
svetim za uzrok njegove potitenosti, nije ga smeo o tome pitati, nego sve ispitavi od
vojnika koji su doli i saznavi za stranu smrt protivnika, uasom obuzet uae se i
proslavljae svesilnog Boga za ono to se dogodilo" (Teodosije). Oigledno da su mu i ova
misija i njen rezultat teko pali, ali od Srbije je otklonjena velika opasnost. Sama godina
ovih dogaaja je dosta diskutabilna: 1214. ili 1212? No, to ne menja bitno situaciju, Strez
je tada direktno ugroavao Srbiju i trebalo ga je na neki nain neutralisati. Kako se sa njime
nije mogla u pregovorima obezbediti saradnja, to se njegovom fizikom likvidacijom dolo
do eljenoga cilja.
Da je Stefan tada bio vojno slab vidi se i iz toga to nakon Strezove smrti njegove oblasti
nije pripojila Srbija, ve Latini i Grci. Svi planovi za proirenje Srbije bili su vezani upravo
za jug i u tom kontekstu treba i gledati saveznitvo Stefanovo i Strezovo i ba proputanje
Stefanovo da zauzme Strezove zemlje izaziva uenje. Stefana nije mogla iznenaditi
Strezova smrt, konano on je za nju saznao sigurno pre no Latini ili Grci. To to je on
propustio da ih prvi zauzme moe govoriti da u to vreme nije imao za tako neto dovoljno
snage.
U Bugarskoj je za to vreme Borilo postepeno sreivao situaciju i tokom 1211. godine on
uspeva da svoju domau opoziciju slomi. Vrhunac ovog obrauna se desio na dravnom
saboru u Trnovu (11. februar 1211. godine) kada je pod izgovorom da se obraunava sa
bogumilima Borilo zapravo skrio svoje protivnike. Saradnja sa ugarskim kraljem je bila
sve bolja, pa mu je ovaj ak i slao vojne trupe da bi mu pomogle u guenju nekih pobuna.
Posredovanjem pape latinski car Henrik se ak oenio sa Borilovom roakom. Imajui
ovakve saveznike Borilo se odjednom okree ka Srbiji i Stefanu, elei da ih kazni zbog
toga to su njegovom protivniku Strezu pruili utoite. Zajednika vojska Bugara i Latina
prodrla je do Nia, meutim neki dogaaj je u noi izazvao paniku tako da se ova vojska
razbeala. "I najednom, u pono, bi vika. I rasu nevidljivo Preasni neprijatelje nae, koji
se behu digli. I strahom velikim obuzeti, pojavom mojega gospodina svetog i znamenjem
jednim, pobeeni od njega pobegoe, sekui sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi meu
sobom, i do kraja se sruie. I otidoe posramljeni u propasti i sramoti velikoj." (Stefan
Prvovenani). Sam Stefan ovde rasturanje neprijateljske vojske pripisuje iskljuivo udima
Nemanjinim, no sigurno je da to nije bio jedini razlog. Veoma je lako mogue da su Srbi
izvrili neki noni napad kojim su napravili paniku meu Bugarima i Grcima. Izgleda da su
u toj zabuni Grci mislili da su ih Bugari izdali i napali, kao i obrnuto, pa je stoga dolo i do
njihove meusobne borbe. Nije nikako iskljueno ni to da je dolo do nekakve meusobne
rasprave izmeu Bugara i Grka, i da je ta svaa kulminirala meusobnom tuom i kasnije
borbom. Moda zato i Stefan navodi da je u pono iznenada izbila vika u neprijateljskom
logoru. Srbi su moda bili u blizini i stoga su mogli uti ta se deava kod ovih.
Poznavajui Stefanovu vetinu politike i snalaenja u tome, moda je ba on i napravio ovu
svau meu saveznicima.
Bilo kako bilo, pohod Bugara i Latina se zavrio sramno, vojska se razbeala, a da nije
imala nekih posebnih ratnih dejstava. S druge strane, za Stefana je ovo znailo da jedno
vreme sa te strane nee biti napadan. Opasnost je sada nailazila sa druge strane i to iz Epira
gde je vladao despot Mihailo I. On je od ranije vladao celom Albanijom. Oko 1212 1214.
godine od Venecije otima Dra i Krf, a jedno vreme je imao i dodira sa samim Strezom.
Padom Streza Epiru je pripojena severna Makedonija, a Mihailo je uskoro zauzeo i Skadar.
Time je on jasno iskazao svoju elju da proiri svoj uticaj na zetsko primorje. Koji je bio
razlog za njegovu ekspanziju u tom pravcu ne zna se, ali ova njegova osvajanja su
uznemirila Stefana jer je on te oblasti smatrao svojim. "I on podie rat na mene, slugu
njegova, koga ostavi na prestolu svom. I, uluiv vreme, kada sam se bio daleko udaljio od
te strane, uze jedan od mojih gradova, po imenu Skadar, koji uistinu, Dalmaciji pripada"
(Stefan Prvovenani). Mihailo je oigledno iskoristio Stefanovu zauzetost na drugoj strani i
pripojio Skadar svojoj dravi.
Sam Stefan nije eleo da zapoinje neprijateljstva ve je pokuao da pregovorima postigne
povratak svojih zemalja. Svi njegovi pokuaji su bili uzaludni i stoga su se primenila druga
sredstva. Veoma slino Strezu i Mihailo je ubijen (verovatno 1215. godine) i to od strane
jednog od svojih robova dok je bio u branoj postelji. "I odmah jedan od robova njegovih,
ustav, probode ga maem na odru njegovu, i zlom smru predade duu svoju, na sramotu
gledaocima, a na radost svima koji se uzdaju u Gospoda i u svete ugodnike njegove"
(Stefan Prvovenani). Da li je Stefan imao kakvog udela u ovoj nasilnoj smrti Mihailovoj
teko je rei, ali injenica je da je sa njegovim naslednikom despotom Teodorom veoma
brzo uspostavio dobre odnose. Koliko su ti odnosi postali dobri vidi se i iz branih ugovora
koji su tada sklopljeni ili su trebali biti sklopljeni. Tako je Manojlo (brat Mihailov) oenio
jednu od sestara Stefanovih (istoriji nepoznato njeno ime, zna se da je umrla 1216). ak je i
Stefan imao nameru da oeni erku pokojnog Mihaila, no kako je izmeu njih postojala
srodnika veza crkva nije dozvolila da se ovo i ostvari. Na ovaj nain je otklonjena jo
jedna opasnost po srpsku dravu, a Stefan itav dogaaj oko Mihailove smrti prikazuje
legendarno, stavljajui ga opet u zaslugu udotvornim moima Nemanjinim.
Prava opasnost po Srbiju dolazila je od katolikih zemalja, od Ugarske i latinskoga
Carstva. U to vreme Ugarskom je vladao Andrija II (1205-1235), slab i tat vladar koji je
obeavao svata, ali je malo toga bio spreman i da ispuni. Osnovna njegova slabost je bila
to to je on bio pod ogromnim uticajem svoje ene Gertrude, koja ga je ustvari i bunila
protiv njegovoga brata kralja Emerika. itav Andrijin ivot je i protekao u stalnim
pokuajima da sa ugarskog prestola srui Emerika, tako da je na kraju ovaj morao Andriju i
da zatoi u Varadinu, dok mu je enu Gertrudu proterao. Oseajui da e uskoro umreti,
Emerik se smilovao i pustio Andriju iz zatvora pod uslovom da ovaj bude staratelj
njegovom maloletnom sinu Ladislavu. Da bi se ova zakletva Andrijina uvrstila ona je bila
uinjena pred papom Inoentijem III. Sam Emerik je jo za svoga ivota krunisao sina
Ladislava i ubrzo nakon toga je i umro (1204.). Odmah nakon njegove smrti Andrija
preuzima starateljstvo, ali u zemlju se vraa i njegova ena Gertruda koja odmah poinje da
se sveti za sve ono to je morala da pretrpi u izgnanstvu. Na udaru se odmah nala udovica
Emerikova, kraljica Konstancija, a sukob je uzeo tolikog maha da se Konstancija uplaila
za svoj ivot kao i za ivot svoga sina, kraljevia Ladislava tako da oboje pobegnu u
Austriju, kod vojvode Leopolda. Andrija je odmah zatraio od vojvode da mu ovaj izrui i
Konstanciju i Ladislava, no ovaj to odbije i sa vojskom krene na Ugarsku. Austrijanci su
ve bili na granici Ugarske kada Ladislav iznenada umre (1205.). Sada vie niko nije
Andriji stajao na putu tako da se on nesmetano krunie za ugarskoga kralja (1205.). Od
samog poetka svoje vladavine Andrija je imao stalnih neprilika sa pobunama
nezadovoljnika, a tokom 1213. dolo je i do najozbiljnijeg izliva nezadovoljstva. Dok je on
boravio u Haliu, zemljom je upravljala njegova ena Gertruda. Njoj je u upravi pomagao
njen brat Bertold, koji je bio svetenik, ali kome to nije ni najmanje smetalo da uz svesrdnu
pomo svoje sestre namami i siluje enu palatina Banka. Ovo je izazvalo pobunu u kojoj je
Gertruda od strane nezadovoljnika bila iseena na komade dok je njen brat Bertold sa
dravnom kasom uspeo da pobegne. Sama pria o silovanju ene palatina Banka ide u red
legendi i teko da je istinita, ali dovoljno govori koliku je mrnju Gertruda na sebe navukla.
Andrija je pobunu uspeo da smiri, ali situacija je i dalje bila veoma neizvesna. U takvoj je
situaciji bio Andrija kada je dobio poziv od latinskog cara da doe u Ni na pregovore, a
cilj je bio, u to nije bilo nikakve sumnje, samo Srbija. Odnosi sa Bugarskom su bili veoma
dobri tako da je bilo sigurno da napad nije usmeren na njih.
Savez izmeu ugarskoga kralja i latinskoga cara trebalo je da se sklopi u Niu tokom 1215.
(ili 1216?) godine i na ovaj sastanak su trebala doi oba vladara sa svojim armijama. U Ni
je bio pozvan i Stefan, no njemu je ovaj poziv bio veoma sumnjiv. On je pretpostavljao da
bi to mogla biti klopka za njega te da ga ele uhvatiti kako bi lake slomili otpor u Srbiji.
"I, kad se sastanu, da se obrnu na zemlju svetoga Simeona i na otaastvo moje, zovui me
neprestano, na prevaru kao s ljubavlju, da doem na vienje s njima." (Stefan
Prvovenani). Stefanu je bilo odmah jasno da Ugari i Latini zapravo nameravaju da udare
na Srbiju i da su ovi pregovori na koje ga pozivaju samo nain da ga se lake doepaju. Cilj
je rasparavanje Srbije. "Sveae rav savet da me prognaju i da zemlju otaastva mojega
razdele i zadre sebi" (Stefan Prvovenani).
Prihvatiti borbu sa udruenim armijama vodilo bi u propast, stoga Stefan potee svoje
najjae oruje: diplomatiju u kojoj je bio izuzetno vet. Jedina mogua prilika za njega je
bila da nekako ne dozvoli da se saveznici sastanu u Niu, jer tada bi bilo sve kasno. U ovoj
izuzetnoj diplomatskoj akciji Stefanu je glavnu pomo pruio brat mu Sava od kojeg je
izgleda i potekao savet da se prvo pokua pregovarati sa ugarskim kraljem Andrijom.
Osnovni razlog za to je bio u tome to Stefan sa njim ve due vreme nije imao nekih
sukoba, kao i to to izmeu njih nije bilo nikakvih protivnih interesa. U prolee te godine
(1216.), u gradu Ravnom dolo je do susreta dva vladara. Ugarski kralj Andrija je prihvatio
sastanak sa Stefanom raunajui da ni on sada nema nekih posebnih interesa na toj strani,
budui da je bio i suvie zauzet unutranjim razmiricama kod kue.
Sastanak je trajao 12 dana, uz sve sveanosti koje idu uz to kao i uz izmenjivanje bogatih
poklona. "I probavismo u veselju asnom 12 dana. A velmoe njegove i boljari silni
poklanjahu mi se svakoga dana i donoahu mi vrlo mnogo darova raznovrsnih" (Stefan
Prvovenani). Stefan je u ovim pregovorima postigao pun diplomatski uspeh i uspeo je da
odvrati Andriju od bilo kakvih vojnih akcija prema Srbiji. Izgleda da se ugarski kralj
prijatno iznenadio Stefanovim odnosom prema njemu pa je i sam uzvratio sve ljubaznosti
kojima je bio obasut. "Vidite, brao moja, preudnu i predivnu ljubav mua ovoga slavnog,
kako za ljubav moju divlje i besne zverove, ture i turice izveze, kao to mi, izvezav, i pitomu
stoku dade, i sracinsku stoku,.." (Stefan Prvovenani). U takvom dobrom raspoloenju oba
vladara doekaju latinskog cara Henrika. Stefan je moda mislio da e ovaj kada vidi
potpuno preobraene Ugare i sam popustiti, no to se nije desilo. Car je bio razjaren videi
kako se Andrija i Stefan paze, to je u sutini bio njegov teki politiki poraz. Ovo je bila
velika sramota za cara i da ne bi izgledalo da je nadmudren on je od Stefana traio barem
komad srpske zemlje. "Posle ovoga priblii nam se Grki car, gnevan i jarou obuzet,
nauen od onih koji mi zlo misle. I sastasmo se u slavnom gradu Niu, i koji mnogo hoae,
pa ma i neki mali deo da uzme od mene, i ne dobi, bezumni, nego zlim srcem ne mogade ni
rata podii ni ljubavi uiniti, molitvama Svetoga" (Stefan Prvovenani).
Na ovom izuzetnom diplomatskom uspehu Stefanovom moramo se malo zadrati budui
da on tako slikovito prikazuje sve njegove kvalitete dobroga politiara. Savez izmeu
ugarskog kralja i latinskoga cara za Stefana je mogao biti katastrofalan, jer on se nikako
nije mogao odbraniti od dve takve armije. Meutim, poziv ove dvojice Stefanu da doe u
Ni, na tobonje pregovore, u sebi krije neto drugo. Verovatno da je Stefan ipak bio
dovoljno jak, prvenstveno vojniki, da su ova dva vladara bili pomalo zabrinuti za uspeh
svoje akcije. Moda su se seali ranijih borbi kada su se Srbi povlaili u planine iz kojih su
mogli dugo vremena da pruaju otpor. To bi od njih trailo dugotrajno ratovanje za koje
treba i ljudi i novca, a isto tako zahteva i stabilnu situaciju u njihovim zemljama. Od svega
toga oni nisu imali nita, naprotiv samim njima je pretila stalna opasnost od unutranjih
udara. Stoga su oekivali da bi moda bilo bolje da se Stefan dovede u Ni i tu stavi pred
svren in. Igrali su na iznenaenje, a moda i na pokuaj raskola meu srpskim
plemstvom, koji bi se moda pojavio kada bi se saznalo da je Stefan uhvaen. S druge
strane okupljanje njihovih armija u Niu dovodilo ih je u situaciju da mogu odmah da
dejstvuju, ne dozvoljavajui Srbima da se pripreme. S druge strane i same pregovore u
Niu oni su verovatno Stefanu prikazali krajnje bezazleno, elei da ga zavaraju da ne bi i
on poeo spremati svoju vojsku. inili su sve da bi Stefana zavarali o svojim namerama.
Sve su ovo kombinacije koje su mogle biti za Srbiju pogubne, i sigurno je da je Ni za
Stefana trebao biti varka, gde bi on izgubio vreme koje kasnije ne bi uspeo da nadoknadi.
No, Stefan se pokazao kao superiorniji u politikim igrama. Prvo on nije ovoj dvojici
poverovao, od samoga poetka je znao o emu se radi. Za nekakve akcije poput onih protiv
Streza ili Mihaila, nije bilo vremena, a verovatno ni mogunosti. Stoga se zaigrala
diplomatska igra. U pregovorima u Ravnom Stefan je sa Andrijom pregovarao, ali i ovoga
zabavljao prireujui mu razne vesele igre dajui mu velike poklone. Andrija nije bio
posebno sposoban vladar, ali beskrajno astohlepan (njegovi ratovi sa bratom Emerikom
oko prestola dovoljno govore) i Stefan mu je verovatno povlaivao da bi na kraju od njega
dobio ba ono to je hteo: obeanje da nee napasti Srbiju.
Dolazak latinskog cara u Ni nije mogao vie nita da izmeni u Stefanovom uspehu. Moe
se zamisliti kakvo je ogorenje bilo kod cara kada je video da se Andrija i Stefan dobro
slau i da od planiranog zajednikog pohoda Latina i Ugara nema nita. Ovu ogromnu
sramotu car je pokuao da na bilo koji nain izbrie, bio je on zadovoljan i sa malim
komadom srpske zemlje. Tek toliko da ovaj svoj dolazak u Ni moe nazvati svojim
uspehom. No, Stefan sada vie nije eleo ni da uje da bilo ta preputa caru, verovatno se
sada oseao nadmonijim i mogue je da je ovoga pomalo i ismejavao. Car nije imao
nikakve anse da od Stefana dobije bilo kakav teritorijalni ustupak, dok s druge strane nije
imao ni vojne anse. Konano, sedeo je u Niu gde su boravili srpski vladar sa svojom
armijom, ali i njegov dosadanji, a sada Stefanov saveznik ugarski kralj Andrija sa svojom
armijom. Moglo se lako desiti da su se Stefan i Andrija dogovorili da udare na cara.
Navod Stefanov da je car otiao posramljen dovoljno govori. Nije on bio posramljen samo
zato to mu je akcija doivela neuspeh, bilo je tu sigurno i neto vie. To neto vie, bilo je
sigurno Stefanovo ponaanje, a moda i Andrijino. Oseajui svoju nadmo nad carem, oni
su se prema njemu verovatno tako i odnosili, to ovome svakako nije bilo lako trpeti. Ipak,
car je imao dovoljno ponosa da je tvrdoglavo ostao pri svojim zahtevima prema Stefanu,
to je ovaj iskoristio kao opravdanje da zaposedne sve izlaze iz Srbije i time odsee caru
povratak. "Ali ne mogae izii iz otaastva mojeg, jer zatvorih sve staze njegove pomou
svetoga gospodina mojega" (Stefan Prvovenani). Svi klanci su bili zatvoreni i sada su se
Latini odjednom nali odseeni i pretila je teka katastrofa i mogue je da bi Stefan satro
ovu armiju da ugarski kralj Andrija nije posredovao kod Stefana, molei ga da pusti cara
"A kralj Andrija umoli me da izie u svoje carstvo. I ja, posluav molbe njegove, ostavih
ga. I otide s mirom, veliko beae i hulu ponesav carstvu svojemu" (Stefan Prvovenani).
Ovaj svoj poraz car Henrih nije dugo nadiveo i ve 11. juna 1216. godine on umire.
Odmah nakon njegove smrti u latinskom Carstvu poela su nadmudrivanja oko toga ko e
preuzeti carski presto.
14. Srbija kao kraljevina
Sama akcija ugarskog kralja i latinskog cara nije Stefanu nanela nikakve tete, naprotiv
uspela je da ga priblii ugarskom kralju. Ipak, ova opasnost navela je Stefana da napravi
krupan zaokret u svojoj politici. Bilo je jasno da dotadanji nain voenja politike postaje
sve tei i da je zapravo neodriv. Oslanjanje na isto pravoslavne zemlje nije vie bilo
mogue jer Vizantija vie ne postoji. Bugarska je imala pretenzija na srpske teritorije, dok
su pravoslavne zemlje koje su nastale na tlu Vizantije ili suvie slabe da bi mogle pomoi
Srbiji, ili su daleko, ili su ak one same neprijatelji Srbije. Prema tome, tu vie nije bilo
mogueg naslona za Srbiju. Stefan je jasno video da Srbiji najvea opasnost dolazi upravo
od katolikih zemalja, meutim bilo je isto tako oigledno da se sa nekima od njih moe i
veoma dobro saraivati. Sam napad latinskoga cara odbijen je najvie zahvaljujui tome to
je ugarski kralj Andrija napustio savez sa njim i priao Stefanu. Trebalo je saveznike traiti
upravo na toj strani. Stefan je bio veoma fleksibilan kada je politika bila u pitanju i stoga
njegov krupan politiki zaokret tokom 1217. godine i ne treba da mnogo iznenadi, budui
da je bio samo logian sled dotadanjih dogaaja.
Veoma je lako mogue da je upravo ugarski kralj Andrija bio taj koji je ukazao Stefanu na
mogunost pribliavanja katolikim zemljama i da mu je u tome kasnije i pomogao. Prvi
korak Stefanov ka pribliavanju Zapadu bila je njegova enidba sa unukom venecijanskoga
duda Enrika Dandola, koja se zvala Ana (erka Rinijera Dandola). Pri sklapanju ovoga
braka ulogu posrednika je po svemu sudei odigrao dubrovaki knez ovani Dandolo. Ovo
je bio izgleda trei Stefanov brak, poto se pretpostavlja da je Stefan imao tokom 1204-
1207. enu za koju se ne zna ko je bila niti kako je zavrila. Brak sa Anom Dandolom je
sklopljen verovatno izmeu 1207. i 1208. godine, a motivi su mu bili isto politike
prirode. Stefanu je verovatno imponovalo da za enu dobije roaku monog mletakog
duda koji je uspeo da skrene krstaki pohod i da obori Vizantiju. U vreme 1207. godine
uticaj Venecije je bio i najvei pa je stoga i verovatno u to doba i dolo do ovog braka. Ako
je brak sklopljen u to vreme onda je oigledno da je Stefan o orijentaciji ka Zapadu
razmiljao jo i ranije i da njegov kasniji preokret u politici nije tako iznenadan. Zapravo,
Stefan nikada nije imao bilo kakvih dubljih veza sa drugim pravoslavnim zemljama, izuzev
sa Vizantijom u samom poetku svoje vladavine. Videvi da sa te strane nee imati
pomoi, a oseajui stalnu pretnju latinskog Carstva, Ugarske pa i Venecije, Stefan je
morao da pokua da sa njima sarauje. Tim vie to je kroz pad Vizantije mogao na delu da
vidi kolika je mo papske kurije i njenih katolikih tienika. Njegovi kratkotrajni pokuaji
saradnje sa bugarskim otpadnikom Strezom veoma su loe zavrili, a uspesi bugarskog
vladara Kalojana koji je od pape dobio kraljevski venac i njegovu podrku dovoljno su
govorili sami za sebe. Izmeu verskih interesa i dravnih Stefan se opredelio za dravne.
U sutini, Stefan je bio samo realan politiar koji jasno sagledava zbivanja oko Srbije.
Najjae zemlje u srpskom okruenju bile su katolike i od njih je pretila i najvea opasnost,
ali istovremeno od njih je mogao imati i najvee koristi. Brak sa mletakom princezom bio
je ba u funkciji njegovog pribliavanja Zapadu. Ovaj brak Stefan je uspeo da iskoristi i za
ostvarenje svojih davnih elja: za dobijanje kraljevske krune. Preko Venecije on je stupio u
vezu sa tadanjim papom Honorijem III i od njega zatraio krunu. Papa je lepo primio
Stefanove izaslanike i uvaio mu molbu te preko svoga legata poslao Stefanu krunu.
Tokom 1217. godine krunisanje je i obavljeno. Po svemu sudei krunisan je samo Stefan
jer mu je ena Ana Dandolo umrla pre ovoga ina. Dodue u navodima Andrije Dandola
koji je pisao istoriju svoje porodice stoji da je Ana ipak doivela ovaj dogaaj te da je
krunisana.
Ovaj potez Stefanov izazvao je mnogo polemika i osuda u samoj Srbiji, a uglavnom zbog
katolikog porekla ove krune. Kakva je on obeanja dao papi zauzvrat, ne zna se, ali je
oigledno i iz kasnijih dogaaja da obeanja, ukoliko su i data nisu ispunjena. Stefan je
Srbiju sauvao kao iskljuivo pravoslavnu zemlju, a pribliavanje papi se moe objasniti
iskljuivo politikim razlozima. Dobijanjem krune Stefan je uspeo da preko pape svojoj
vlasti da legitimitet i time istovremeno uvrsti svoj poloaj prema spoljnim dravama.
Kruna je znaila da papa priznaje Srbiju kao nezavisnu dravu to je automatski dovodilo
do toga da sve pretenzije drugih vladara (prvenstveno ugarskog kralja) na srpske zemlje
gube smisao. U to doba, a i kasnije, ugarski kralj se u svojoj tituli hvalio da je vladar i nad
srpskim zemljama, no Stefan sada to porie nazivajui se "samodrac", time jasno
naglasivi svoj apsolutno nezavisan poloaj prema drugima. To je bio tada jedini vladar
kome je Stefanova titula mogla da smeta, no Ugarska je bila zauzeta sasvim drugim
stvarima, tako da za Srbiju nije bilo vremena.
Ugarski kralj Andrija II se tokom 1215. godine oenio po drugi put i to sestrom latinskih
careva Balduina i Henrika, koja se zvala Jolanta. U vreme kada se Andrija sastao sa
Stefanom u Ravnom njegov brak je tek bio zapoeo, a njegov odnos prema latinskom caru
Henriku, koji je bio roeni brat njegove ene, dovoljno govori o njemu samome, ali i
ljudima toga vremena koji su bili na vlasti (mada se od onda i nisu mnogo izmenili). Iako
oenjen sestrom latinskoga cara Henrika to mu nije mnogo smetalo da sa njime prekri
dogovor i pree na Stefanovu stranu. Nikakve roake veze nisu mogle njega da
pokolebaju onda kada je bio u pitanju lini interes. Ipak, Andrija se kod Stefana zauzeo da
ovaj pusti iz klopke cara Henrika, to je ovaj do kraja i uinio. No, ubrzo nakon ove
sramote car Henrik je u Carigradu umro (1216.). Kako je Henrik umro bez naslednika, to se
Andrija odjednom naao u najuem izboru za latinskoga cara. Njegovoj tatini je ovo
izuzetno prijalo, a Latini mu poalju poslanike koji mu ponude krunu. Kako se ovo bez
papinog pristanja nije moglo obaviti, to Andrija od njega zatrai odobrenje za prihvat
latinske carske krune. U to doba papa je bio Honorije III, koji nije bio ba rad da vidi
Andriju na latinskom prestolu, verovatno se plaei njegove prevelike snage koju bi dobio
kada bi ujedinio ugarsku i latinsko carstvo. Papski odgovor je bio verovatno vrhunac
licemerstva, ali i politike vetine da se sprei ono to papi ne odgovara, ali da se direktno
ne zabrani Andriji da prihvati latinski presto. Papa je Andriji odgovorio kako se raduje to
uje da mu je ponuena carska kruna Latina, ali da on jo uvek nema o tome neko
odreeno miljenje te ga stoga jo ne moe i kazati. Meutim, papa se sea na davno
Andrijino obeanje da e krenuti u krstaki rat i opominje ga da izvri svoje obeanje u
najkraem moguem vremenu, jer bi u suprotnom uvredio Boga i papu. To je zapravo
znailo da papa ne eli Andriju da vidi kao latinskog cara, tako da je za veoma kratko
vreme Andrijin tast Petar od strane pape bio okrunjen za latinskog cara. Ni Petru ova kruna
nije donela sree, jer ga je na putu za Carigrad u Epiru zarobio Teodor Komnen i bacio u
tamnicu gde je ovaj ubrzo i umro. Tada je latinskim carem postao Petrov sin Robert
(1219.).
Videvi da mu je carska kruna izmakla, a da bi sa papom mogao imati neprilika, Andrija
napokon odlui da krene u krstaki rat i pone se spremati. Krajem 1217. godine stigao je
on u Svetu zemlju gde je ostao samo tri meseca i poetkom 1218. godine se vrati u
Ugarsku. Ovaj njegov pohod je bio jedna strahovita katastrofa gde on i nije imao vojnih
sudara sa nevernicima, ali je zato izgleda bio od svojih plemia otrovan i to tako da se, iako
se spasio od smrti, nikada vie nije oporavio. Ba dok je on bio na krstakom pohodu,
Stefan Prvovenani je bio od strane pape Honorija III krunisan za kralja. Ugarsku su ubrzo
nakon Andrijinog odlaska zahvatili nemiri, a kada je sve to uo, Andriju nita vie nije
moglo zadrati u Svetoj zemlji. Bilo je mnogo uticaja na njega da ostane u Svetoj zemlji, a
naroito uporan je bio papin legat koji ga je ubeivao, dok ga je jerusalimski patrijarh i
prokleo. Sam povratak Andrijin u Ugarsku takoe lii na roman prepun svakakvih
dogaaja, od ugovaranja sklapanja brakova sa vladarima zemalja kroz koje je prolazio na
putu kui, pa sve do njegovog zarobljavanja od strane bugarskog cara Ivana Asena II. Ipak,
nekako se doepao Ugarske koja je bila u pravom rasulu, a njegov autoritet je pao na
najnie grane. Sam pohod u Svetu zemlju, koji je poeo spektakularno, zavrio se jadno, a
Andrija se vratio bez vojske, dok Jerusalim nije ni video. Vrhunac haosa u Ugarskoj se
desio 1220. godine, kada se protiv Andrije pobunio njegov roeni sin Bela, inae herceg
Hrvatske i Dalmacije, a sukobi su uzeli tolikog maha da ni pretnje pape Honorija III da e
na njih sve baciti prokletstvo ako ne prestanu sa svaama nisu pomogle. Epilog svega je
bila, na dravnom saboru 1222. godine doneta, Zlatna bula, dokument na koji je Andrija
pod pritiskom morao pristati. Ovom bulom kraljevska vlast je znaajno ograniena i on
vie nije mogao doneti bilo kakvu znaajniju odluku bez njihovog odobrenja. Time je za
sva vremena u Ugarskoj skrena kraljevska samovolja. Andrija se izmirio sa sinom Belom
no to je trajalo samo za kratko i uskoro izbije novi sukob tako da je Bela morao tokom
1223. godine da bei iz Ugarske. Godine 1224. oni su se opet izmirili. Za sve ovo vreme
trajali su i Andrijini sukobi sa plemstvom, a prvenstveno zbog toga to ni Andrija, a ni
plemstvo nisu potovali odredbe Zlatne bule.
Ovaj podui pregled ugarske istorije zapravo jasno pokazuje da Andrija, iako nije mogao
biti zadovoljan time to je Stefan dobio kraljevsku krunu, nita nije mogao uiniti da to
sprei. Iako je bilo nekih znakova da on ima nameru da i vojno intervenie, do toga do
kraja nije dolo. Bilo je oigledno da za due vreme Srbiji od strane Ugarske ne preti bilo
kakva opasnost. Ako iz Ugarske nije mogla doi reakcija na Stefanovo krunisanje, a druge
zemlje nisu bile posebno za to zainteresovane, u Srbiji ve nije bilo tako. Pomalo
paradoksalno zvui to da je Stefan najveu opoziciju krunisanju imao ba u Srbiji, ali tako
je bilo. U samom plemstvu opozicija nije bila posebno jaka, ali svetenstvo nije bilo rado
da rimski papa krunie Stefana. Radilo se oigledno o strahu da bi rimska kurija mogla
dobiti znaajnije privilegije. Ostao je nejasan i Savin stav prema ovome pitanju. O tome
postoji vie miljenja i to od onih koji tvrde da se Sava opirao Stefanovom prozapadnom
politikom kursu, pa do onih koji smatraju da je on Stefanovu politiku odobravao. On je
tada imao dosta uticaja na voenje srpske politike, a u mnogim dravnim poslovima ak je
i lino uestvovao. Verovatno da Sava nije pruao otpor Stefanu onda kada se ovaj obratio
Rimu za krunu, budui da je on osim to je bio duhovnik, bio i dravnik. Da je bio realan
politiar i sposoban dravnik videlo se i po tome to ga je Stefan slao u veoma teke misije,
poput one kod bugarskog otpadnika Streza koju je Sava tako uspeno okonao. Pregovori
sa ugarskim kraljem Andrijom bili su takoe Savina inicijativa. Stoga je i primanje
katolike krune on sigurno shvatao kao dravnu potrebu i teko je poverovati da je Sava u
takvoj situaciji mogao staviti interese crkve ispred interesa drave. Dodue, gledajui sa
izvesne distance ovaj itav dogaaj oko krunisanja pokazalo se da je bojazan od prevelikog
uticaja katolike crkve bila nepotrebna, te da je srpska crkva od Stefanovog krunisanja
imala kasnije koristi. Da bi se objasnio Savin stav oko krunisanja potrebno je sagledati
njegovu delatnost u Srbiju od onog momenta kada je doao pa sve do njegovog odlaska u
Svetu Goru 1217. godine.
Savin boravak u Srbiji se i te kako osetio, mada on izgleda nije imao namere da se u njoj i
zadri nakon to je uspeo da pomiri Vukana i Stefana. Njegov je prevashodni cilj bio da
brau izmiri, te da se nakon toga vrati u Hilandar. Meutim na Stefanovu molbu on ipak
ostaje u Srbiji. "A sveti i oni koji su s njime doli spomenue samodrcu svoj povratak u
Svetu Goru. A ovaj uvi ovu re, koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni
se, pripade, i sam s blagorodnima poe moliti Svetoga govorei: Ne ostavi nas u ovaj as,
o oe sveti i ne oduzimaj pre vremena alou duu moju od mene!" (Teodosije). Situacija
u Srbiji nije bila povoljna i Stefanu je i dalje bila potrebna Savina pomo te je stoga to
osnovno zato se Sava zadrao. Za centar svoga delovanja on je uzeo manastir Studenicu,
koja je postala sredite srpskog duhovnog i crkvenog ivota. Tada je Studenicu proglasio
arhimandrijom, a uskoro je zahvaljujui njegovom uticaju tokom 1208. do 1220. godine
sazidana i ia (zadubina Stefana Prvovenanog) posveena Spasovdanu (Vaznesenje)
"Jer vaistinu Bogom bi nareena arhimandrija, od koje i ovaj bogoljubac osnova veliku
arhiepiskopiju, dom Spasov, zvanu itu, koju poevi i savri sa blagovernim bratom
svojim, velikim upanom kir Stefanom" (Domentijan).Ovaj manastir je podignut na severu
kraj Zapadne Morave pokrivajui teritorije prema Savi i Dunavu, a imao je zadatak da
suzbije ugarski uticaj koji se u tim krajevima zbog bliskosti granice oseao.
Njegov rad se naroito osetio u narodu gde je on odlazio u svojim misionarskim pohodima.
U to doba on je i stekao naziv narodnog uitelja, poto je bio neumoran u dranju
propovedi, ali ne samo u tome, uio je on narod i kako da obavlja pojedine radove pa je
odatle i potekla pria kako je on nauio seljaka da ore, enu da prede itd. Njegov se uticaj
osetio i meu pravoslavnim svetenstvom koje je bilo dosta zaputeno i neuko. Sava je sa
sobom doveo iz Hilandara i nekoliko uenika koji su ga pomagali u njegovom radu.
Istovremeno on je dosta uinio i kod podizanja pravoslavnih crkava, naroito u onim
krajevima gde je bio jak uticaj katolike vere. "I druge svete crkve u svima izabranim
mestima poevi i svri, i stare utvrdi, a nove sazda i sve postavi na svakom dobrom
zakonu, i prenese svaki uzor Svete Gore u svoje otaastvo..." (Domentijan). Sam njegov
ivot je izazivao strahopotovanje budui da je bio pun odricanja, a on se esto povlaio i u
isposnicu u Studenici povrgavajui se iscrpljujuim postovima.
Sve ovo to je Sava radio svedoi o njegovoj planskoj delatnosti koja je ila ka tome da
srpskoj pravoslavnoj crkvi pribavi samostalnost. Njegova misionarska aktivnost, kao i
veliki trud oko pripremanja podmlatka svetenikog izvrili su onu pripremu koja je bila
neophodna da bi srpska crkva mogla samostalno da deluje. Ba u vreme kada je Stefan bio
krunisan, Sava odlui da se vrati u Svetu Goru. Ova njegova odluka izazvala je polemike
oko razloga njegovog odlaska iz Srbije ba tada. Stoga i zakljuci da se Sava naljutio na
Stefana to ga je krunisao rimski papa i da to Sava kao pravoslavac nije mogao otrpeti.
Savin odlazak detaljno opisuje Teodosije. "Doavi ka samodrcu bratu, hotei mu dati
pozdrav radi odlaska, ovaj smatrae njegov odlazak kao izlazak due, i mnogo plakavi i sa
svima blagorodnima molivi htede ga zadrati. Poto nikako ne mogade, veoma se
raalosti". Sava videi koliko Stefan ali njegov odlazak tei ga govorei "Ako dobri Bog
izvoli, opet u se vratiti k vama" (Teodosije). Da se ne radi o svai, vidi se i po tome to
Stefan daje Savi mnogo zlata, a uz to ga i lino prati do granica Srbije. "A samodrac
Stefan dade veliko mnotvo zlata, njemu na potrebu i radi razdavanja manastirima u Svetoj
Gori, i onima koji samotno ive i svima potrebnicima, i sam ga isprati sa blagorodnima do
granica Grke zemlje" (Teodosije).
Iz ovoga je veoma jasno vidljivo da meu braom nije bilo nekih posebnih nesuglasica, a
kasnija Savina delatnost koja je bila usmerena ka sticanju nezavisnosti srpske pravoslavne
crkve, govori da je ovo jo od ranije bilo meu njima dogovoreno. Sva aktivnost Stefanova,
od dana kada je on doao na presto pa sve do kraja, bila je samo sprovoenje osnovne
Nemanjine ideje da Srbija stekne nezavisnost. Savin dolazak u Srbiju i njegovo izmirenje
Stefana i Vukana, opet su bili deo te aktivnosti. Dobijanjem kraljevske krune srpska
nezavisnost je bila konano utvrena, a dinastija Nemanjia je dobila legitimnost. Savina
uloga pri svemu ovome je bila ogromna, a on sam je mnogo uinio na tome da se Srbija
ouva od spoljnjeg neprijatelja. Stoga nije jasno zato bi on bio posebni protivnik
Stefanovog krunisanja od strane pape kada je time Srbija ogromno dobijala na spoljnom
planu, kao to je i sama dinastija Nemanjia krunisanjem bila priznata kao legitimna. Zar
nije sva dosadanja delatnost (pa i kasnija) bila usmerena ba ka tome i ta bi on mogao
imati protiv jednog ovakvog Stefanovog poteza koji samo uvruje njihove dotadanje
uspehe. S druge strane, Sava je imao veliki uticaj na Stefana koji je ovome dugovao skoro
sve; teko da bi se i Stefan usudio da doe u sukob sa Savom pa ma to bilo i pitanje
krunisanja.
Samo krunisanje izdiglo je Srbiju u rang kraljevine, dajui joj mnogo na prestiu, ali ono
to joj je jo nedostajalo pa da bi stvarno bila van domaaja stranih uticaja jeste nezavisna
crkva. Pitanje crkve nije bilo ni malo naivno pitanje, a to su znali, a i osetili i Stefan i Sava.
Jo je Nemanja shvatio koliku snagu ima crkva i stoga je veliki deo njegove delatnosti bio
usmeren ba ka njenom jaanju. Pred kraj ivota Nemanja se i zamonaio, to nije bio samo
plod njegove velike religioznosti. To je bio zavrni in njegovog dravnikog delovanja,
budui da je upravo time i osnivanjem Hilandara udaren temelj nezavisnosti srpske
pravoslavne crkve. Sava je imao da nastavi tu Nemanjinu aktivnost, a kolika je snaga crkve
on je video veoma jasno u Svetoj Gori.
15. Crkvena nezavisnost
Srbija je krunisanjem Stefanovim dobila priznanje, ali za njenu politiku nezavisnost bilo
je veoma opasno da nema i samostalnu crkvu. U to doba srpska crkva je bila potinjena
ohridskoj arhiepiskopiji, koja je bila grka i preko koje su veliki uticaj dobili grki
elementi. Preko crkvene zavisnosti mogla je lako doi i politika. Srpska crkva nije imala
svoje vrhovne vlasti ve je ona bila u Ohridu, to je dovodilo i do duhovnog rascepa u
samoj crkvi. Posredno, crkveno nejedinstvo je stvaralo i nejedinstvo u dravi, a ba je
crkva bila ta koja je trebalo da prui dravno jedinstvo. Stoga je trebalo srpskoj crkvi
pribaviti nezavisnost, a trenutak za to je bio veoma dobar.
Raspadom Vizantije izgubljeno je ne samo dravniko ve i crkveno jedinstvo ove drave.
Latinsko Carstvo koje je formirano na tlu Vizantije poputalo je pod udarima Grka iz
Nikeje i Epira. Meutim, izmeu ove dve grke drave postojalo je rivalstvo oko toga pod
ijim e se vostvom Vizantija ponovo ujediniti. Slina je situacija bila i sa crkvom.
Pravoslavna crkva je sada imala dva sedita i to u Nikeji, gde je boravio carigradski
patrijarh Manojlo Saranten, ali i u Epiru. Srpska crkva je bila pod ohridskom
arhiepiskopijom koja je pripadala Epiru. Sama drava epirska je bila tada u naponu snage, a
njen vladar Teodor (1214-1230.) veoma ambiciozan i krajnje beskrupulozan. Koliko je
ovaj ovek bio opasan svedoi i zarobljavanje latinskoga cara Petra koga je Teodor
doekao u zasedi i zarobio. Petrovo hvatanje, kao i odlazak ugarskog kralja Andrije u
krstaki rat stvorili su od Teodora najmonijeg vladara na tom delu Balkana. To je i bilo
ba ono to je Stefana i Savu moglo najvie da zabrinjava. Srpska crkva je bila pod
ohridskom arhiepiskopijom, a njeno sedite je bilo u Epiru ime se Teodor mogao lako
okoristiti i preko crkve napraviti rascep u Srbiji. Trebalo je dobiti nezavisnost srpske crkve
u odnosu na epirsku, a nezavisnost se mogla dobiti samo iz Epira ili Nikeje.
Bilo je sigurno da Epir nee dozvoliti da srpska crkva stekne nezavisnost, prema tome
ostala je samo Nikeja. Za srpsku crkvu je sretna okolnost to je izmeu Epira i Nikeje bila
velika surevnjivost i to se trebalo iskoristiti. Mogue je da su i Sava i Stefan imali ovo u
vidu onda kada je Sava naputao Srbiju i odlazio u Svetu Goru. Tokom 1219. godine Sava
otputuje u Nikeju sa eljom da poseti nikejskog cara Teodora Laskarisa i patrijarha
Manojla Sarantena koji su tamo boravili. "Posle ovoga hteo je sveti zbog manastirskih
potreba, ili jo bolje - hteo je Bog zbog njega, a zbog poznatog uzroka, da ide u carstvujui
Konstantinov grad, u kome je tada carevao Teodor Laskar" (Teodosije). Iako se kod
Teodosija navodi da je Sava u Nikeju iao prvenstveno zbog manastirskih poslova, to nije
bio krajnji cilj ovog putovanja, a to e i on sam neto kasnije da potvrdi.
Car je Savu primio lepo, "jer ki cara Teodora Laskara bee udata nevesta Radoslava, sina
Stefanova, sinovca svetog Save. Zbog toga car ga mnogoljubazno primi sa sugubom au,
jer je i sam eleo da ga vidi" (Teodosije). Nakon to je obavio sve manastirske poslove
Sava zatrai od cara da ovaj zapovedi svome patrijarhu da ovaj posveti nekog Srbina za
arhiepiskopa srpske pravoslavne crkve "Skrbno i pealno mi je, caru, jer moja zemlja nema
svoga arhiepiskopa; a jo i mnoge zemlje su okolo otaastva mi u oblasti drave nae, no
nisu napredne boanstvenim ispravljenjem. Da, hteo bih da tvoje veliko carstvo zapovedi
patrijarhu da mi osveti kao arhiepiskopa jednoga od brae moje koja je sa mnom, da ga
zemlja otaastva mi ima na osveenje svoje, i da se drava velikoga ti carstva njime velia"
(Domentijan). U samome poetku Sava nikako nije pristajao na to da on bude taj koji e
biti posveen za arhiepiskopa, no kasnije pod carevim ubeivanjem on na to pristane.
Nakon toga Sava zatrai i punu autokefalnost srpske crkve, to ve caru izgleda nije bilo
pravo. "Car uvi ovo izmeni lice svoje zbog krupne molbe, jer se ni patrijarhu nikako ni
svima blagorodnima ne uini ugodna. Jer su hteli posveenjem i vlau crkvenom da ove
imaju pokorne sebi, poslune i daronosne. Ali zbog velike ljubavi koju car imaae prema
svetome, sramljae ga se da ga neispunjenjem molbe otpusti alosna, pa utiavi silom one
koji su negodovali, ispuni svetome molbu" (Teodosije). Dakle, sa dobijanjem autokefalnosti
je ilo mnogo tee i car nikejski i patrijarh su oigledno imali opoziciju tome. Ipak, Sava je
sretno obavio posao i srpska crkva se odvojila od ohridske u zasebnu arhiepiskopiju, dok je
Sava postao njen prvi arhiepiskop.
Mada se to kroz spise Teodosija i Domentijana ne vidi itava Savina akcija u Nikeji nije
bila ba tako iznenadna za cara i patrijarha. Jo pre Savinog odlaska u Nikeju kralj Stefan
Prvovenani je poslao caru Teodoru pismo u kojem mu najavljuje Savin dolazak, a
istovremeno ga obavetava o cilju ove misije i moli ga da Savine zahteve ispuni. Prema
tome, iako su pitanja koja je Sava u Nikeji reavao prevashodno bila crkvena pitanja, ipak
ona su dobila neizbeni politiki karakter. Ba ti politiki momenti su i uticali na to da
Savina misija uspe u potpunosti. Stefan je ba i zaigrao na netrpeljivost epirske despotovine
i nikejskog Carstva oko pitanja ko e od ove dve drave da bude naslednik Vizantije.
Nikejski car je raunao sa Srbijom kao vanim saveznikom u borbi sa Epirom i to je bio
osnovni razlog zbog kojeg je on bio tako popustljiv.
U vezi Savinog puta u Nikeju potrebna je jo jedna napomena. Srbija je u to vreme ve bila
kraljevina i kao takva imala je pravo na samostalnu crkvu, to je Sava verovatno u Nikeji
veto iskoristio. Vei je problem bio oko njegovog posveenja za arhiepiskopa i to je bio
ba onaj momenat na koji se kasnije pozivao Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop.
Njegovi protesti nisu ili u smeru da opovrgavaju pravo Kraljevine Srbije na samostalnu
crkvu, na to je ona kao kraljevina ve imala pravo. On je smatrao da ne postoji pravni
osnov za osveivanje Savino. "A gde je danas carstvo, kome pripadaju i ostala pa i ovo
dostojanstvo, poto sada mnogi vre vlast po oblastima, a niko nije sauvao neokrnjeno
carsko dostojanstvo? A poto ve nema pravog carstva, to tvome rukopoloenju sasvim
nedostaje pravni osnov ". Homatijan nije smatrao Teodora Laskarisa legitimnim carem, i tu
je bio u pravu, meutim prisustvo legitimnog carigradskog patrijarha davalo je Teodorovoj
tituli cara politiku teinu. Sam patrijarh je Nikeju smatrao samo privremenim mestom gde
boravi dok se Carigrad ne oslobodi od Latina i on je iz Nikeje i obavljao sve svoje poslove.
Verovatno da je i Sava razmiljao o tome kada se obratio u Nikeju, a ne u Epir. S jedne
strane niti je Epir imao patrijarha (on je bio u Nikeji) niti je on bio carevina (samo
despotovina). Autoritet ohridske arhiepiskopije nije bio dovoljno jak, niti je konano
ohridski arhiepiskop imao nadlenost da srpskoj crkvi daje autokefalnost. Sava kao dobar
poznavalac kanonskog prava nije eleo nita da rizikuje i stoga se obraao prvenstveno
carigradskom patrijarhu koji je smatran za naslednika vizantijskog jerarha.
Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan uvi za Savin uspeh u Nikeji reaguje piui mu
pismo u kojem protestuje zbog njegovog posveenja za arhiepiskopa, ali ne buni se i zato
to je srpska crkva dobila autokefalnost. Istovremeno on na pomalo uvredljiv nain zamera
Savi zato to je napustio Svetu Goru i vratio se u Srbiju gde se bavio ne samo crkvenim ve
i dravnikim poslovima. Tako ga optuuje da je pobonost, asketski ivot i inoko utanje
zamenio za svetski mete, ueem na gozbama, jahanju na odabranim konjima prekrasnog
izgleda, okruen velikom svitom. Istovremeno, on Savu optuuje da je stekao in arhijereja
preskaui nie inove. "Ako si to postao rukopoloenjem carigradskog patrijarha, pitamo:
ega radi? Od starine su, istina carevi imali povlasticu da daju gradovima stepene, pa od
manjeg stepena, recimo episkopskog, diu na vii, na arhiepiskopski ili mitropolitski. Ali je
zato trebalo da ti pre toga bude episkop, te da bi se tako mogao uzvisiti od nieg u vii i
poasniji in. A ti niti si bio episkop, niti ima bilo kakav carski dokument kojim bi se
proglaavalo tvoje postavljenje. A i gde je danas carstvo kome pripadaju ta prava i
izdavanje privilegija kad vlast vri negde ovaj, negde onaj, a nijedan nije sauvao
neokrnjeno carsko dostojanstvo. A poto nema pravog carstva, to ni ti nisi mogao imati
zavrni blagoslov i odobrenje". Istovremeno on Savu savetuje da se odrekne arhijerejske
asti i kae "ako se vrati na put kojim su sveti oci odiskona ili, moda e dobiti oprotaj
radi pokajanja". Na kraju Homatijan opominje: "Ako, pak ostane nepokoran i drzak i ako
ostane pri svome prezrevi ovo nae pismo, uinie da ti se na glavu srui kazna koja ti s
razlogom preti silom autoriteta prava; onda emo te mi odvojiti od svete i ivonaelne
Trojice i isterati iz zajednice vernih kao naruitelja svetenih zapovesti i boanskih kanona
i kao onoga koji je stvorio sumnje i izmene u crkvenoj organizaciji koju su sveti oci odavno
utvrdili. Isto tako bie kanjeni i svi oni koji ostanu uza te, bili oni duhovnog ina ili
svetovnog zvanja i bia".
Nakon uspeno obavljenog posla Sava se vratio u Svetu Goru i tu boravio jedno vreme.
Razlog zbog ega nije iao odmah u Srbiju bio je u tome to je on morao da obavi neke
poslove u samom Hilandaru koji su se ticali njegove uprave, ali i da odabere pogodna lica
koja e postaviti za episkope u Srbiji. On se zapravo odmah poeo pripremati za rad na
reorganizaciji Srpske pravoslavne crkve: "doe opet u svoj manastir Hilandar, poi
nasamo igumana da onima koji su pod njime sam sobom pokazuje primer svake
dobrodetelji, a opet bratiju da igumana sa strahom Bojim u svemu sluaju, svima mir i
blagoslov i u Gospodu celiv davi, izie iz manastira, uzevi sa sobom one za koje je znao
da su podobni da ih postavi za episkope" (Teodosije). Po ovom biografu Sava je dosta
razmiljao i o svom dotadanjem ivotu i bio je izgleda zabrinut za uspeh pri organizovanju
Srpske pravoslavne crkve "pomiljae kako nee nita moi uspeti u zemlji svoga naroda,
jer ranije oni nisu imali arhiepiskopa". Oigledno da je Sava dosta vremena proveo u
razmiljanjima, zapravo skupljao je snagu za ono to ga tek eka.
On nije krenuo odmah za Srbiju ve ja najpre svratio u Solun gde je odseo u manastiru
Filokal u kojem je on bio jedan od ktitora. Tu se posavetovao sa solunskim mitropolitom
Konstantinom Mesopotamitom (Kostadije) i snabdeo sa potrebnim knjigama. "Posle ovoga
sveti sabra sve dostojno to je potrebno velikoj crkvi, i uze sa sobom knjige zakonske i
svetlo ispraen od mitropolita, iparha i prvaka gradskih, ode u zemlju naroda svoga."
(Teodosije). Sava je zapravo uzeo Nomokanon ili Krmiju, koja predstavlja zbirku
crkvenih zakona, a koji su bili potrebni za novu arhiepiskopiju. Budui da se radi o nizu
vizantijskih crkvenih zakona i koji su kao takvi najbolji predstavnici vizantijskog
zakonodavnog rada, to znai da se na pripremi radilo due vreme. Zapravo za ovaj kratak
period koji je Sava proveo u Solunu ovakav obimni rad sigurno nije mogao biti dovren.
Stoga je najverovatnije da je rad na ovome trajao ve due vreme i da je moda tek sada u
Solunu bio zavren. To potvruje tezu da se Sava za dobijanje autokefalnosti Srpske
pravoslavne crkve spremao ve due vreme, a on to sigurno nije mogao raditi bez pomoi
svoga brata Stefana. To opet dalje znai da odnosi izmeu Stefana i Save nikako nisu mogli
biti zategnuti, u protivnom ovakav jedan posao koji je Sava obavio ne bi mogao biti
uspeno zavren. Nakon svega ovoga on je krenuo za Srbiju prethodno kralju Stefanu
najavivi svoj dolazak. "A svoj dolazak unapred pismeno javi bratu samodrcu Stefanu"
(Teodosije).
Sam Stefan nije bio u mogunosti da doeka Savu budui da je bio bolestan i vezan za
krevet, meutim umesto njega doek su obavili njegovi dostojanstvenici "I kada se tako on
pribliio ka zemlji otaastva svoga, i posla brat njegov mnoge u sretanje njegove svetinje, a
sam bee obuzet velikom telesnom slabou." (Domentijan). Kod Teodosija se opet navodi
da su Savu izmeu ostalih doekali i Stefanovi sinovi "mesto sebe posla mu sinove svoje u
sretanje, koji mladou kao orlovi zlatokrili i sa mnogim blagorodnima do grke granice
asno stigoe. I doekivahu svoga po telu strica a u Boga vladiku i svetoga oca, i sa
svakom ga poau ka samodrcu ocu privoahu". Stefan je bio veoma bolestan, tako da je
Savu doekao u krevetu, a bio je tako slab da ak nije imao snage da se bez pomoi drugih
pridigne u krevetu. "A kada sveti doe nad bolesniki odar samodrca brata, ovaj mu
podignut od drugih jedva mogae dati celovanje, uz veliki pla obojice i sviju blagorodnih,
jer bee jaka bolest samodrca i nikako se ne nadae ivotu" (Teodosije). Po biografima
Sava je na udesan nain izleio Stefana tako da se ovaj odmah pridigao i poeo obavljati
dravniki posao.
Nakon Savinog povratka u Srbiju trebalo je izvriti i reorganizaciju crkvene uprave u
Srbiji, a sve u skladu sa upravo dobijenom autokefalnou. U ovom poslu morao je velikog
uea uzeti i Stefan jer ovaj posao bez njega Sava sigurno ne bi mogao sam obaviti,
budui da to vie nije bilo ista crkvena stvar ve je dobrim delom bila i politika, odnosno
dravna. U okviru toga Sava je osnovao ukupno osam episkopija ( humska. zetska,
hvostanska, budimljanska, dabarska, moravika, toplika, lipljanska) uz ve postojee u
Rakoj i Prizrenu i postavio osam episkopa. "Davi im knjige zakonske, da po predanju
svetih apostola i svetih otaca ue narod kako da se podiu u veri u Gospoda naega Isusa
Hrista, i zapovedivi im da ga pokajanjem obraaju kao Bogu,.." (Teodosije). Episkopije
su postavljene tako da je ak pet episkopija bilo na granici prema katolicima i bogumilima.
Ove episkopije su s jedne strane trebale da obavljaju misionarsku ulogu prema tim
krajevima, dok su s druge strane trebale da spreavaju da se ove vere ire po Srbiji. Sedite
novih eparhija bilo je po manastirima, a ia je bila sedite arhiepiskopije. Ovakvim
rasporedom Sava je sve uinio ne bi li u Srbiji odrao jednu veru i to pravoslavnu, ime bi
uspeo da ujedini dravu i istovremeno da ujedini narod u jednoj veri. To bi iskljuilo bilo
kakve verske sukobe, a seanje na graanski rat, koji se dobrim delom do kraja pretvorio u
verski, sa Vukanom, bilo je veoma svee. Ovakvim svojim radom Sava je crkvu iz
religiozne i etike ustanove dobrim delom pretvorio u ustanovu koja je imala mnogo toga
politikog. Ipak, ova politika snage crkve nikada nije bila usmerena ka tome da se ona u
odnosu na dravu potpuno osamostali i odvoji pa da ak dobrim delom bude i dravni tutor.
Naprotiv, Sava je Srpsku pravoslavnu crkvu podredio dravnoj ideji Srbije i crkva se
potpuno predala sluenju dravnim interesima.
Sava je veoma agresivno krenuo pri reorganizovanju Srpske pravoslavne crkve, istiui pri
tome nacionalni momenat. Shodno tome raki i prizrenski episkopi, koji su bili Grci bili su
smesta uklonjeni i zamenjeni Srbima. Grci su shvaeni kao tu element, a to nije bilo ni
udo, poto su Grci vrili veliki pritisak helenizujui jugoistonu Srbiju. Sa katolikom
crkvom Sava je veoma paljiv tako da niti jedna njena dijeceza nije ukinuta niti je na onim
terenima gde se nalazio katoliki biskup bila ustanovljena neka pravoslavna eparhija.
Njegovi postupci sa grkim episkopima izazvali su reagovanje ohridske arhiepiskopije i
njenog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana koji je estoko protestovao. Koliki je mali
znaaj ovim protestima Sava davao vidi se iz toga to njegova pisma i protesti nisu ni malo
uticali na promenu srpske crkvene politike.
16. Smrt kralja Stefana Prvovenanog
U to doba na Balkanu je i dalje trajala politika bura. Epirski despot Teodor uspeva da
tokom 1224. godine uzme Solun i da se nakon toga krunie za cara. Sada je Srbija na
svojim granicama imala izuzetno monog suseda, ali ovakav nagli uspon Epira nije bio
nenadan za Stefana. Jo tokom 1219-1220. godine Stefan se poeo naglo pribliavati caru
Teodoru (tada despotu) i to tako da je svoga sina Radoslava oenio njegovom erkom
Anom. Kako je bilo znano da e Radoslav kao najstariji sin naslediti Stefana to je ovakav
potez bio primljen veoma dobro u Srbiji. Podrka jednog takvog monog vladara kao to je
to bio car Teodor mogla je samo dobro doi. Do tog momenta moe se rei da je Stefan
vodio prozapadnu politiku, to mu je i donelo kraljevsku krunu. Meutim ba od tih
godina, odnosno 1219-1220 njegov se politiki kurs menja i on se ponovo okree prema
pravoslavnim zemljama. Ta njegova nova politika orijentacija se i vezuje upravo za ovaj
brak njegovog sina sa epirskom princezom, ali i za dobijanje autokefalnosti Srpske
pravoslavne crkve od strane carstva u Nikeji. Tu je izuzetno vidljiva vijugava politika
linija Stefanova koji se nikada nije tvrdoglavo drao jednog politikog kursa. Shodno
svojim i dravnim interesima on je menjao saveznike, ali nikada na svoju tetu.
Nekako u to doba i ugarski kralj Andrija je pripretio Srbiji. Razlog je bio to to on nikako
nije mogao preboleti Stefanovo krunisanje budui da su ugarski kraljevi Srbiju smatrali
svojom zemljom. Ugarsku su jo od njegovog povratka iz Svete zemlje (1118) potresali
stalni nemiri koji su imali krajnji rezultat u Zlatnoj buli, jednom dokumentu na koji je on
morao pristati i po kojem se njemu znatno smanjuje vlast. Opasnost iz Ugarske Stefan je
ozbiljno shvatio i oekivao je da bi Andrija mogao napasti Srbiju. Sigurno je da u to doba
Andrija nije mogao prema Srbiji preduzeti skoro nita, jer jednostavno za to nije imao
snage. Izgleda da Stefan nije bio dovoljno upoznat sa pravim stanjem svari u Ugarskoj i
stoga je poslao Savu kod Andrije na pregovore, ne bi li Sava ovog odgovorio od napada. "I
odma prizvavi svetog arhiepiskopa, ispria mu o svim Ugrinovim pretnjama ratom, i
velereivo hvalisanje bez straha Bojega, i zamoli ga da ode do Ugrina sa velikaima koji
su od njega doli" (Teodosije). Ugarski kralj je po svemu sudei poslao svoje poslanstvo
Stefanu i nakon to je bio upoznat sa njihovim zahtevima ovaj je odmah poslao Savu u
Ugarsku. Na ugarskom dvoru Sava je bio lepo primljen i nakon pregovora uspeo da
odgovori Andriju od njegovih namera. Biografi detaljno opisuju Savin boravak u Ugarskoj
i spominju njegova uda koja je izveo pred kraljem. To je navodno uplailo Andriju i on
odustane od pohoda na Srbiju. Istina je bila neto drugo. Andrija je, to je verovatno,
poslao Stefanu svoje poslanstvo u kojem izraava svoje nezadovoljstvo Stefanovim
krunisanjem i sigurno mu je napomenuo i neku mogunost da bi Ugarska mogla i vojno
intervenisati. Stefan se zabrinuo, mada nije imao nekog posebnog razloga za to jer Andrija
sve i da je hteo da ratuje, nije mogao. Koliko se Stefan zabrinuo vidi se po tome to je u
Ugarsku odmah poslao Savu, ve provereno uspenog diplomatu, da pokua da smiri
situaciju. Andrija je prividno popustio, zapravo nije imao drugog izbora, sa Savom on
moda ne bi ni razgovarao da je imao te snage da napadne. Kasniji opisi ovog dogaaja
strano preuveliavaju Savinu ulogu, a koliko je to daleko otilo vidi se i po tome to
Teodosije ak navodi da je Sava ugarskoga kralja iz katolike preveo u pravoslavnu veru,
to je naravno besmislica.
Srbija je u to doba imala dosta povoljan poloaj na Balkanu i nekih posebnih opasnosti po
nju nije bilo. S jedne strane rodbinski odnosi sa epirskim carem garantovali su joj sigurnost
i podrku ove sada mone drave. Stefan je istovremeno uspeo da slomi i separatistike
tenje u Zeti, ne dozvoljavajui ak ni svome sinu Radoslavu da njome upravlja plaei se
da bi i on mogao postati zaraen ovim idejama. Celokupna Stefanova politika i jeste vodila
ka tome da se izbrie svaki trag samostalnosti te oblasti u odnosu na centralnu vlast. U
okviru toga Stefan je uspeo i da oblast Hum, gde je vladao Nemanjin brat Miroslav pripoji
u potpunosti pod Srbiju. Nakon Miroslavljeve smrti u Humu je dolo do otimanja oko
vlasti i u tu borbu se umeao Stefan koji je imao i najvie uspeha. Oko 1216. godine je
juni deo Huma pripao pod Stefanovu vlast dok su neznatni delovi pripali ostalim
pretendentima.
Stefan je imao jedine bojazni od napada iz Bugarske gde je car Jovan Asen (1218-1241.)
pokuavao da ostvari slovensko grko carstvo koje bi zamenilo vizantijsko. U te njegove
planove bili su ukljueni i delovi Srbije, ali sretna je okolnost to se tim njegovim
planovima ispreilo mono epirsko Carstvo, tako da su Bugari u Grcima videli glavne
protivnike. To vreme je karakteristino po velikim politikim i vojnim obraunima koji su
reavali sudbinu grkog sveta i u taj vrtlog bile su umeane mnoge drave. Dok su neke
pokuavale da naslede Vizantiju, druge su opet pokuavale da za sebe zgrabe to vie.
Srbija je imala tokom Stefanove vladavine dosta iskuenja u kojima je mogla da postrada
jer ona nije predstavljala neku posebnu silu koja bi izazivala respekt. Nju je bilo teko
pokoriti, ali ona sama je bila veoma slaba da bi bilo kome mogla tada predstavljati neku
posebnu pretnju. Opasnost je bila tim i vea to su se u Srbiji prelamali razliiti verski
interesi. Na njenom terenu bili su prisutni i pravoslavci i katolici, a jo uvek su bili dosta
brojni i bogumili. Srpska pravoslavna crkva je bila deo ohridske arhiepiskopije u kojoj je
upravljao Grk, a on je opet postavljao episkope u Srbiji (Prizren i Ras). Srpski vladari stoga
nisu imali neki posebni uticaj na izbor svetenika, jer je ohridski arhiepiskop, budui
epirski podanik na prvom mestu vodio rauna o interesima epirskog vladara. Stoga su Srbi
bili izloeni grciziranju koje je dolazilo preko tako postavljenih svetenika, najee Grka.
Sama sluba se vrila prvenstveno na grkom jeziku to je dovodilo do toga da veina ljudi
koja je dolazila u crkvu nije zapravo ni razumela ta svetenik govori. Takva crkva je
mogla veoma opasno da ugrozi dravu i bilo je jasno da u sukobu grkih i srpskih interesa,
ona nee titi srpski, ve grki interes.
Sama Srbija nije bila imuna na verske sukobe. sudar Stefana i Vukana umalo nije
upropastio dravu. Stoga je Stefan imao mnogo problema dok nije postigao teritorijalno i
duhovno jedinstvo srpske drave. itavo Stefanovo delo moe se nazvati izuzetno
uspenim, budui da je Srbiju uspeo da odbrani od spoljnih napada, kao to je uspeo da
slomi i unutranje otpore. Autokefalnou crkve srpska drava je dobila svoju dravnu
crkvu koja e biti u funkciji njene odbrane i koja e da ostvari duhovno jedinstvo srpskog
naroda.
Za Srbiju je srena okolnost to je u tim vremenima imala jednog takvog vladara kao to je
Stefan Prvovenani, ali jo je vea srea to je na elu crkve bila jedna takva linost kao to
je sveti Sava. Oba brata su se izuzetno dobro razumela kada su bile u pitanju dravne
potrebe, a nesuglasice meu njima nikada nisu prerasle u otvoreni sukob koji bi mogao da
ugrozi dravu. Sve njihove akcije su bile uglavnom zajednike, mada bi se po sloenosti
njegovog zadatka uloga svetog Save ipak morala staviti na prvo mesto. Njegovu ulogu oko
stvaranja i organizovanja Srpske pravoslavne crkve ne treba posebno naglaavati, budui
da ju je on i stvorio. Uloga prosvetitelja je takoe dovoljno poznata, meutim njegova
uloga kao dravnika i politiara ostala je u senci prve dve. Najvei diplomatski uspesi
Stefanovi ostvareni su upravo onda kada je Sava odlazio u diplomatske misije. Da je bio
veoma vet vidi se iz rezultata njegovih pregovora sa Strezom, zatim epirskim despotom
Mihailom i konano ugarskim kraljem Andrijom. Odlazak u Nikeju, gde je dobijena
autokefalnost srpske crkve takoe se moe nazvati Savinim diplomatskim uspehom. Koliko
je on bio savetnik Stefanov teko je i pretpostaviti, ali sigurno je da Stefan nije donosio niti
jednu vaniju odluka bez dogovora sa Savom. Samo Stefanovo krunisanje od strane pape,
esto se navodi kao razlog zategnutih odnosa Save i Stefana. Ova razmiljanja su preterana,
jer iz itavog rada Savinog vidljivo je da je on u svom itavom ivotu interes srpske drave
esto stavljao ispred verskog, znajui da e ba zahvaljujui jakoj srpskoj dravi i
pravoslavna crkva dobiti na snazi. Nemogue je da on nije shvatao sve prednosti koje je
Stefan dobio krunisanjem i da je uski religiozni interes stavio ispred dravnog. Konano,
on je crkvu i stvorio takvom da slui dravi i narodu i nikada pravoslavna crkva nije
pokuala da se nametne dravi. Rimska kruna je tada bila dravna potreba, kao to je to bila
i samostalna crkva i verovatno je da Stefan ni krunisanje nije traio a da se prethodno o
tome nije savetovao sa Savom.
Nakon postavljanja episkopa, Sava je najvei deo vremena provodio organizujui crkvu, a
to je radio ili svojim pismima ili putujui po zemlji. U okviru toga odran je tokom 1221.
godine veliki sabor u ii, prvi opte crkveno-dravni sabor nakon dobijanja autokefalnosti
i na njemu se raspravljalo o pravoslavlju. Sava je propovedao protiv jeresi, verovatno
protiv bogumila, kojih je bilo dosta po Srbiji. "Zbog toga se i ja bojim da meu vama ne
bude to od neistoga i kukoljnoga uenja takvih. Hou da meu vama izvrim obnovljenje
svete, istinite, boanstvene vere u Oca i Sina i Svetoga duha..." (Teodosije). Sa bogumilima
je postupljeno veoma otro, tako da oni koji nisu eleli da se odreknu ove jeresi, budu
proterani. "A one koji su propovedali jeres zadra sa sobom kod crkve i nasamo ih tano
ispita. Nekrtenima sa prethodnim proklinjanjem jeresi koju imaahu zapovedi da dre
dane oglaene u uvanju istote, i tako zapovedae im da se krste." Spominjanje nekrtenih
govori da je bilo dosta Srba koji nisu bili krteni ni od strane pravoslavne crkve, a ni od
katolike i koji su pripadali nekoj jeretikoj veri. Svi su oni sada ponovo krteni. Kasnije je
on ovaj rad nastavio u narodu. "A i sam sveti prolaae i obilaae celu zemlju svojega
naroda, verom pravoslavlja utvrujui i uei, i predajui im vrline i dobre obiaje, vodei
sve ispovedanjem ka pokajanju" (Teodosije). Naroita se panja obraala na jeres meu
svetenstvom i plemstvom koja je bila dosta rairena i gde je pokuano najpre da se
ubeivanjem povrati u pravu veru, a ako to ne bi uspelo, tada se pristupalo mnogo otrijim
merama "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalaae mnogo je molio i uio da se
vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obeavajui im poasti i darove velike, i koji bi ga
posluao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao bio od samodrca kralja,
brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujui se, utvrivae u bogomrskim jeresima,
ovoga proklevi a velikim beaem iz cele svoje zemlje izgonjahu, rasudivi da nije
dostojno da budu kupine zajedno sa vinovom lozom" (Teodosije).
Kralj Stefan je u to doba sve ee poboljevao, ne zna se od koje bolesti, i postavilo se
sigurno pitanje ko e ga naslediti. Zna se da je Stefan imao tri ene. Prva je bila vizantijska
princeza, Jevdokija, koju je oterao tokom 1201. ili 1202. godine. Ova ena je imala dosta
buran ivot, a i ona sama pokazivala je neke nezgodne osobine u karakteru. Poznate su
njene svae sa Stefanom koga je optuivala za preljubu, no i on je nju za to isto nabeivao.
Tokom 1204 1207. godine Stefan je po svemu sudei bio oenjen i po drugi put, ali o
ovoj drugoj eni istorija nema nikakvih podataka. Njegova trea ena je bila unuka
venecijanskog duda Enrika Dandola i ovaj brak je sklopljen verovatno izmeu 1207. i
1208. godine. Iz ova tri braka Stefan je ima petoro dece, a od toga etiri sina i jednu erku.
Najstariji sin se zvao Radoslav dok su mlai sinovi bili Vladislav, Predislav i Uro, erka
se zvala Komnina. Negde oko 1216. godine Stefan je pokuao da erku uda za albanskog
plemia Dimitrija koji je nosio vizantijsku titulu panipersevasta, gospodario je oko Kroje i
bio najmoniji plemi u Albaniji. To je bilo vreme kada je Stefan svoju politiku usmerio na
te oblasti pokuavajui da iz Zete prodre dublje u Albaniju. Nije on bio jedini koji je bacio
oko na te krajeve, bili su to jo tada veoma jaka Venecija i epirska despotija. Stefanovi
planovi do kraja nisu uspeli budui da je nesueni mladoenja iznenada umro (1216.), tako
da do planiranog braka nije dolo (mada postoje neke indicije da je brak ipak ostvaren).
Kasnije se Komnina udala za Dimitrijevog roaka sevasta Grigorija Kamonu. Iz ovog
braka roena je jedna erka za ije ime se ne zna.
Stefanov najstariji sin je bio Radoslav koji je roen iz braka sa vizantijskom princezom
Jevdokijom. Njega je Stefan 1119 1220. godine oenio za Anu Komninu koja je bila
erka Teodora I Anela, u doba venanja despota epirskog, a od 1223. i epirskog cara. Ovo
je bio tipino politiki brak iz rauna, kojim je trebalo da se ostvari bliska veza Srbije i tada
najmonije balkanske drave, despotije epirske (kasnije carstvo).
Drugi sin Stefanov je bio Vladislav i u doba Stefanove smrti on jo nije oenjen, verovatno
zbog mladosti. Trei sin Stefanov je bio Predislav koji je bio usmeren uglavnom ka
verskim poslovima tako da je njegovo prisustvo u politici bilo neznatno. I konano, etvrti
sin po imenu Uro, bio je u to doba takoe veoma mlad tako da se ne spominje u
dogaajima koji su tekli. Izuzev Predislava svi Stefanovi sinovi su se kasnije izreali na
kraljevskom prestolu.
Ve je reeno da je Stefan Prvovenani poeo poboljevati, odnosno njegova bolest (ne
znamo koja) pratila ga je ve due vreme, a oko 1228. godine poela se naglo pogoravati.
Izgleda da je Stefan predosetio kraj i stoga je zamolio Savu da ga ovaj zamonai da bi u
smrt otiao kao monah. Sava je to odbijao. "Kada doe vreme za takvu tvoju molbu - ree -
ja u ti sam posluiti u ovim stvarima" (Teodosije). Po biografima Stefanu je iznenada tako
pozlilo da su svi mislili da je umro i o tome su obavestili Savu koji je izgleda bio na putu,
ali je na tu vest odmah odluio da se vrati. Vest o bratovoj smrti je veoma pogodila Savu.
"Kada on u ovaj gorki glas, u tom asu, siavi sa konja, pade na zemlju, ispunivi oi
svoje suzama i ridanjem, i uzdigavi ruke svoje gore ka vinjemu koji sedi na heruvivima,
koji umrtvljava i oivljava, poe se moliti,...." (Domentijan). Tada je Sava uspeo da Stefana
ponovo oivi, to opet spada u jedno od njegovih uda. "Onaj koji je umro i bez due se
ukoio i sasuio, i koji je za pogreb spremljen, da se preda materi zemlji, molitvama
svetoga opet dobija duu i ubrzo oivljuje" (Teodosije). Stefan je poiveo taman onoliko
koliko je bilo potrebno da bi ga Sava zamonaio davi mu ime Simon. "Posle toga sveti
arhiepiskop ga ukrasi svetim i anelskim obrazom inoastva, nazvavi ga Simon monah,
umesto Stefan" (Teodosije). Ovo zamonaenje je verovatno obavljeno radi toga da bi se
nastavila Nemanjina tradicija te da bi se i Stefan mogao proglasiti svecem. Time bi se
autoritet same dinastije jo vie uvrstio.
Na sledeim stranicama kod biografa se nalaze protivrenosti koje su u vezi Stefanovog
naslea. Ve je reeno da je Radoslav bio najstariji sin Stefanov i oekivalo se da jedino on
moe biti naslednik kraljev, tim vie to je izgleda on jedno vreme samostalno upravljao
Zetom i Trebinjem (to nije dokazano). Stoga iznenauju pomalo navodi Teodosija koji
kae da Stefan nije odredio svoga naslednika ostavljajui to Savi. "A ni kraljevstvo ne
ostavi nikome od sinova svojih, rekavi: Kraljevstvo nije moje nego Boje, i onoga koji se
trudio za njega, svetoga vladike i brata mojega. I kao to ga prvo dade meni molitvama i
blagoslovom, i sada e ga takoe dati kome ga Bog naui". U Teodosijevom daljnjem
tekstu se pitanje naslea spominje jo jednom i to u onom momentu kada je Stefan ve
primio monaki in, a Sava mu privodi najstarijeg sina Radoslava i nareuje Stefanu da
njemu preda presto. "Tada privede i najstarijega sina njegova Radoslava u njegove ruke, i
sveti zapovedi da ovome da kraljevstvo. A on ree: Ja vlau skiptra, a ti molitvama
blagoslov". I pored neizmerno velikog Savinog uticaja na srpskom dvoru, izgleda da je
Teodosije ipak malo preterao preuveliavi ovde njegovu ulogu. Teko je poverovati da je
kralj Stefan bio toliko zavisan od Savinog miljenja onda kada se radilo o pitanju naslea.
Zapravo, u tome to je Radoslav nasledio Stefana nema niega neuobiajenoga za Srbiju,
najstariji sin nasleuje presto i teko da bi bilo ko mogao imati neto protiv. Pogotovo Sava
i Stefan kojima je posebno stalo da se sauva red u kui te da se zna kada ko koga
nasleuje. Bez toga reda nastao bi veoma brzo rat u Srbiji i svaka smena na prestolu vodila
bi u haos i bezakonje. Prema tome, ovde su i Sava i Stefan imali zajedniki interes, tako da
je svako preuveliavanje uloge ili jednoga ili drugoga samo elja pisca da se jedan od njih
dvojice jae istakne. Da su se Stefan i Sava razili po pitanju naslea, ili da su dali presto
nekome drugome, a ne Radoslavu kao najstarijem sinu, tada bi oni sve ono to su do tada
radili upropastili. Sav trud njihov da se uspostavi red u Srbiji, kako svetovni tako i duhovni,
time bi bio doveden u pitanje, a iz njihovog dotadanjeg rada vidi se da oni retko kada
imaju prenagljenih poteza. U ovakvo bitnoj stvari, kao to je naslee, pogotovo nije smelo
da se bilo ta eksperimentie.
Domentijan taj dogaaj prikazuje u drugome svetlu, a njegov prikaz je blii istini. Po
njemu Stefan je bio taj koji je odredio naslednika, a Sava ga je samo podrao u tome.
"Blagoverni kralj kir Stefan, hotei se preseliti ka nebesnim, i Bojim izvoljenjem i voljom
Preosveenoga, blagoslovi starijega sina Radoslava da on bude namesnik posle njega".
Ovakav opis dogaaja je mnogo blii onome to se verovatno desilo. Sava je bio taj koji je
moda savetima pomagao Stefana, ali on nikako nije bio i taj koji je odluivao. To je
sasvim u skladu sa ulogom Srpske pravoslavne crkve, ulogom koju je njoj ba Sava
namenio. Crkva je bila ta koja je pratila dravu, nikako ne obrnuto, svaka svetovna odluka
bila je preputena kralju a crkva je bila ta koja bi pomogla realizaciju te odluke.
Nakon sahrane Stefanove u Studenici, Sava je u ii krunisao Radoslava za kralja (1228).
"Posle predstavljenja blagoastivoga Stefana i prvoga kalja, sveti arhiepiskop vena
kraljevstvom najstarijeg sina njegova Radoslava u velikoj crkvi, u pomenutoj ii, utvrdivi
ga molitvama i blagoslovom, predade mu da samodravno upravlja otaaskim i srpskim
skiptrom" (Teodosije).
17. Kralj Radoslav
Kralj Radoslav (1228-1233.) bio je oenjen epirskom princezom, erkom epirskog despota
Teodora Anela koji se od 1224, nakon krunisanja u Solunu, naziva epirskim
(vizantijskim) carem. Istovremeno, Radoslavljeva majka je bila vizantijska princeza
Jevdokija, to je dosta uticalo na samo njegovo vaspitanje. Stoga jak uticaj koji su Grci na
njega imali ne treba uopte da udi. Njegove veze sa carem Teodorom u prvom momentu
su izgledale kao njegova prednost, meutim vreme je donosilo velike promene dok se sam
Radoslav nije umeo prilagoavati trenutnim politikim obrtima.
Od samog poetka svoje vladavine Radoslav se oslanjao iskljuivo na svoga tasta, cara
Teodora, to se opet pripisuje velikom uticaju njegove ene Ane. Ovakva Radoslavljeva
politika inila je Srbiju podlonom grkom uticaju, meutim s druge strane donosila joj je
mir, budui da zbog cara Teodora na Srbiju niko nije smeo da napadne. Koliki je bio grki
uticaj na Radoslava veliki, vidi se i po tome to je on nerado isticao da je loze Nemanjia
preuzimajui carsko prezime svoje majke: Duka. Isto tako on se grki potpisuje na
poveljama, dok novac koji kuje nosi grke natpise. Oigledno se vie ponosio svojim
grkim poreklom preko majke, nego srpskim preko oca. Istorija i biografi za ovakav odnos
Radoslava u najveoj meri optuuju njegovu enu Grkinju Anu, za koju kau da je na njega
imala presudan uticaj.
Navodi se i njegov zategnut odnos sa Savom, a kao rezultat toga to je Radoslav odravao
odnose sa ohridskim arhiepiskopom Homantijanom koji je bio najvei protivnik
osamostaljenju srpske crkve. Radoslav jeste odravao odnose sa njim, ali nije poznato
kakve je prirode bila njihova veza. Postoje tzv. Odgovori, odnosno pismo Homantijanovo
koje je upueno Radoslavu i u kojem ovaj Radoslavu objanjava izvesna liturgijska i
kanonina pitanja. Ovo pismo jeste odgovor na pitanja koja je Radoslav postavio
Homantijanu. Ukoliko je ovo zaista uradio, odnosno ako je Radoslav stvarno Homantijanu
postavljao ova pitanja, tada je on nainio krupnu greku. Za sva pitanja koja zadiru u veru
on se morao obratiti carigradskom patrijarhu u Nikeji ili srpskom arhiepiskopu Savi,
nikako ohridskom arhiepiskopu. To zato to je za sva kanonika pitanja bio nadlean srpski
arhiepiskop, odnosno Sava. Isto tako, Radoslav se mogao obratiti nikejskom
(carigradskom) patrijarhu, budui da je on bio taj koji je bio nadlean za Srbiju. To je kod
Save moglo da izazove samo nezadovoljstvo, jer je znailo da Radoslav ne prihvata Savin
autoritet, odnosno autoritet nikejskog (carigradskog) patrijarha, te da namerava da srpsku
crkvu ponovo potini ohridskoj arhiepiskopiji. Ipak, ova veza Homantijana i Radoslavljeva
je veliko pitanje i malo je dokaza da je stvarno i postojala. Kasnija istoriografija je dosta
kritiki gledala na stvarnu mogunost te veze. Vrene su analize onoga to je Radoslav
navodno pitao Homantijana i izraena je sumnja u verodostojnost itavog spisa, budui da
nije jasno zbog ega bi ta pitanja bila predmet interesovanja srpskog kralja. Stoga se
pretpostavlja da je ovo moda i plod falsifikata ohridske arhiepiskopije, koji je trebalo da
poslui kao potvrda da je srpska crkva ponovo pod njenom jurisdikcijom. S druge strane, o
ovome biografi (Teodosije i Domentijan) ne govore ni rei, to oni sigurno ne bi propustili
da se ovaj dogaaj zaista i desio, jer o ovakvom krupnom dogaaju oni su morali znati.
Sama pretpostavka da su odnosi Save i Radoslava bili zategnuti nema nigde potvrde, ve su
to uglavnom konstrukcije koje za sada nemaju vre podloge. Stoga kada se govori o
odnosima njih dvojice mora se biti vrlo oprezan i ne bi trebalo prenagljivati.
Verovatno je da Radoslav nije bio omiljen vladar meu plemstvom u Srbiji, zbog izuzetnog
uticaja Grka, a posebno kraljice Ane. Mogue da je u okviru toga dolo do nekih pregovora
izmeu cara Teodora i Radoslava o tome da srpska crkva prizna jurisdikciju ohridske
arhiepiskopije, meutim u tome se verovatno nije otilo dalje. Teko je i poverovati da bi
tako neto uopte i moglo proi pored Save te da bi on tako neto dopustio. Savin
iznenadan put u Svetu zemlju 1229. godine upravo se povezuje sa ovim neslaganjem sa
Radoslavom. Poznavajui Savin rad do toga momenta nemogue je poverovati da bi on tek
tako dopustio ponovnu zavisnost srpske crkve, a da jedini njegov otpor bude taj da u znak
protesta otputuje. Da je Radoslav zaista i hteo da podvede srpsku crkvu pod ohridsku
arhiepiskopiju on bi to tada verovatno i uinio, tim vie to je Sava bio daleko, u Svetoj
zemlji. No, on to nije uradio. Kasniji odnos Savin prema Radoslavu, kada je ovaj sruen sa
prestola i kada ga je Sava svesrdno pomagao govori da on na njega nije bio ljut i njegovu
pomo teko da bi Radoslav dobio da je zaista radio na tome da podvede srpsku crkvu pod
ohridsku arhiepiskopiju.
Kada govore o Savinim motivima za put u Svetu zemlju, istoriari istiu da je Sava bio
nezadovoljan Radoslavljevom politikom, te da je to razlog zato je tamo otiao.
Optepoznato je da je Sava bio iskreni vernik i stoga zaista nije jasno zbog ega bi se
njegov put u Svetu zemlju ne bio mogao objasniti upravo tim, religioznim motivima.
Onoga momenta kada se to zaboravi dolazi se u situaciju da se porie njegova religioznost,
a Sava se pretvara u politiara makijavelistikog tipa, a takav stav nikako ne moe biti
korektan prema njemu. Zapravo, itava konstrukcija njegovih, navodno zategnutih odnosa
sa Radoslavom, jeste samo plod pekulacija nekih istoriara bez ijednog pravog dokaza za
to. Sava je u to doba bio arhiepiskop jedne samostalne crkve i nita nije normalnije od toga
da on kao takav poseti Svetu zemlju i da konano vidi mesta gde se Isus kretao.
Tokom 1229. godine Sava se odlui da otputuje u Svetu zemlju ne bi li obiao sveta mesta i
upoznao se sa monakim ivotom u Palestini. Ba monaki ivot je bio predmet njegovog
interesovanja, a poznato je da ga je i posebno privlaio te da je jedno vreme nameravao i da
mu se posveti. Trenutak je bio povoljan, jer je ba tada car Fridrih II uspeo da oslobodi
Jerusalim (VI krstaki rat). U sutini, on ga nije oslobodio, ve ga je putem pregovora
dobio od egipatskog sultana, a uz Jerusalim i niz drugih mesta po Palestini (Vitlejem,
Nazaret). U trenutku odlaska iz Srbije Sava je bio u dobrim odnosima sa Radoslavom: "i
sam kralj Radoslav molili su ga sa mnogim suzama da ne odlazi od njih, ali ga nisu mogli
zadrati. Ipak, poto je nadom uteio srca njihova da e se opet vratiti k njima, bio je od
njih otputen" (Teodosije). Radoslav ga je dobro snabdeo novcem za ovaj put. "Kralj
Radoslav dade mu da sa sobom ponese veliki tovar zlata i srebra, a dao bi i sav dom svoj
da je sveti hteo uzeti" (Teodosije). Savin put u Svetu zemlju moe se gledati kao njegova
elja koja je bila i religiozna, ali je u pitanju bila i radoznalost, da vidi i upozna sva ona
mesta o kojima je znao samo iz biblijskih knjiga. No, to je bila idealna prilika da se upozna
i sa crkvenim ivotom, ureenjem manastira i monakog ivota. Stoga on nije samo obiao
Jerusalim, Sion, Galileju, Vitaniju i druga sveta mesta, ve je obiao i jerusalimskog
patrijarha Atanasija. Tu je bio veoma lepo doekan. Ovaj dolazak u Svetu zemlju Sava
iskoristi da od patrijarha isposluje dozvolu za podizanje manastira, tako da je u Akonu (gde
se iskrcao kada je stigao) podigao manastir sv. Georgija, koji je trebalo da bude
prihvatilite za vernike iz Srbije. Na Sinaju je podignut manastir sv. Jovana Bogoslova. "I
izmoli mesto na sazdanje manastira, i bi mu dano mesto od igumana i od sve bratije, i od
asnoga patrijarha Atanasija, i blagoslov primivi posveti crkvu svetoga i velikoga
apostola i jevanelista Jovana Bogoslova na Sionu,.." (Domentijan). Ovaj manastir je
nekoliko stotina godina bio pravo srpsko uporite u kojem su odsedale hadije iz svih
slovenskih krajeva. Nekada veoma bogat i cenjen, danas je samo ruevina.
Oba ova manastira su bila pod kontrolom manastira sv. Save Osveenog, koji se nalazio u
Jerusalimu i kome je Sava dao bogate poklone. Tokom XVI veka kontrolu nad manastirom
sv. Save Osveenog preuzeli su srpski monasi. Ovaj manastir se nalazi na tri asa hoda od
Jerusalima i smeten je u kamenitoj judejskoj pustinji. Manastir je osnovao sv. Sava
Osveeni (439-531.), osniva palestinskog monatva, a po njemu je Rastko (Sv. Sava) i
uzeo ime. Rauna se da je manastir osnovan 484. godine. U ovom manastiru je i grob sv.
Save Osveenog, koji je smeten u jednu peinu, a nad grobom se nalazi oslikana njegova
ikona. Domentijan opisuje kako je Sava obiao ovaj grob: "i slatko celovavi sliku svetoga
napisanu na asnom grobu njegovu". Sve manastire koje je posetio Sava je bogato darivao,
ali je od njih nakupovao i dosta raznoraznih relikvija.
Daljnji put je Savu iz mesta Akr doveo do nikejskog cara Jovana Vataca (1222-1254.), a
"Car se obradova njegovu dolasku i posla svoje blagousrdne sluge sa svojim konjima, da
sa svakom poau dovedu svetoga od mora. Sa velikom ljubavlju car ga primi ..."
(Teodosije). Od cara je uspeo da dobije deo od krsta na kojem je Isus razapet "i obdari
svetoga asnim drvetom krsta i motima svetih,..." (Teodosije), a osim toga nabavio je i niz
drugih relikvija. Deo krsta koji je Sava doneo danas predstavlja jednu od najveih relikvija
u Hilandaru. Nakon izvesnog vremena provedenog kod cara, odlui Sava da se vrati u
Svetu Goru, a car mu za taj put obezbedi brod i oruanu pratnju. U Svetoj Gori se Sava
due vreme odmarao, a onda krenuo ka Srbiji. Na tom putu svratio je u Solun kod cara
Teodora Anela, gde je takoe lepo primljen "I on mu ukaza potovanje velikom ljubavlju i
ugoenjem i darovanjem" (Teodosije). Jasno je vidljivo da su odnosi Save i cara Teodora
veoma dobri, ali izgleda da nije bilo tako i sa odnosima cara i Radoslava i stoga on ovome
poruuje: "Car i mitropolit mnogo izgovorie svetome da blagoastivi kralj Radoslav u
ljubavi i u miru sa njima prebiva, i tako ga otpustie da poe svojoj kui,...." (Teodosije).
Ovakva careva poruka izaziva sumnju u to kakav je zapravo bio odnos njegov sa
Radoslavom, jer da je njegov uticaj bio toliko jak, kao to se tvrdi, on sigurno ne bi
Radoslavu upuivao ovu dosta neprijatnu poruku.
Na granici Srbije Radoslav nije doekao Savu, ve je to uinilo njegovo poslanstvo. "I
kada se pribliio ka zemlji otaastva svoga, blagoverni kralj, sinovac njegov Radoslav,
uvi za dolazak Preosveenoga, posla u sretenje njegovo. I radost i veselje obuze eda
njegova kad sretoe bogonosnoga uitelja svoga." (Domentijan). Nema nikakvih dokaza da
su odnosi izmeu njega i Radoslava bili po bilo emu poremeeni. Istina, Radoslav ga nije
doekao na granici, ali mu je ipak odao dunu panju "a i sam, kada se pribliio, daleko mu
u susret izie. Kao to prilii, uini mu poklon licem na zemlju i radovae se neizmernim
veseljem svome u Gospodu ocu. A sveti arhiepiskop, videvi samodrca i njegove
blagorodne, i sva eda svojega otaastva, pohvali Boga i dade svima mir i blagoslov i celiv
u Gospodu, i tako posle velikog ugoenja, svi odoe na poinak" (Teodosije). Osim to ga
nije doekao na samoj granici (uinio je to neto dalje), Radoslav je Savi ukazao svu onu
panju koju je ovaj i ranije dobijao od Stefana Prvovenanog i stoga nema nikakvog
osnova da se tvrdi da je kod njih bilo kakvih neslaganja.
Nekoliko narednih godina Sava je proveo u crkvenom i pastirskom radu. U okviru toga
izvrena je i kanonizacija Stefana Prvovenanog (Simona), a njegove moti su prenete iz
Studenice u iu. "Dozvavi episkope i igumana i sve crkvene i asne svetene linosti,
svri sa njima svetu i boastvenu slubu o spomenu brata svojega prvovenanoga kralja
Stefana". Dalje se opisuje prenos Stefanovih motiju "i sa svakom dostojnom au iz
Studenice ove podigavi u Bojoj velikoj crkvi od Stefana sazdanoj, u Arhiepiskopiji to se
zove ia, sa psalmima i pesmama i svakom au ove poloi" (Teodosije).
Srbija je u to vreme imala dosta dobre pozicije, a mir je ve due vreme vladao u njenim
granicama. Poslednjih desetak godina Stefanove vladavine bilo je mirno i Srbiju niko nije
uznemiravao, kao to ni sam Stefan nije preduzimao bilo kakve akcije. Slina je situacija
bila i za vreme Radoslava i mogue je da bi ova situacija mogla potrajati i due vreme, da
nije dolo do sloma epirskog carstva. U to doba latinsko carstvo je bilo u potpunom
raspadu dok su dve grke drave, nikejsko i epirsko carstvo, naglo jaale, postepeno
odlamajui od Latina komad po komad njihove teritorije. Istovremeno, ojaalo je i
bugarsko carstvo i to naroito otkada je presto preuzeo Jovan II Asen (1218-1241.). Ovaj
car je takoe odjednom poeo da pokazuje neke ambicije ka tome da srui latinsko carstvo
te da stvori neko bugarsko grko carstvo koje bi zamenilo Vizantiju. Sada je na teritoriji
nekadanjeg vizantijskog carstva postojalo etiri carstva: bugarsko, latinsko, epirsko i
nikejsko.
U samome poetku inicijativu je imalo nikejsko carstvo, a naroito otkada je na presto seo
Jovan III Duka Vatac (1222-1254.). Upravo njega je posetio Sava na svome putu u Svetu
zemlju. Tokom 1225. godine nikejsko carstvo je poslalo vojsku u Trakiju, a na poziv
stanovnika Jedrena. inilo se da ih nita ne moe zaustaviti. Jedrene je palo, a vojska se
pokrenula ka Carigradu. Latinsko carstvo je bilo na izdisaju, meutim, iznenada se pojavila
vojska epirskog cara Teodora (Radoslavljevog tasta). Nikejci su se morali povui, a Teodor
je nastavio da ide ka Carigradu. Mogue je da bi u tome i uspeo da se nije pojavio novi
protivnik: bugarsko carstvo. Bugarski car Jovan II Asen je takoe eleo da stvori
vizantijsko-bugarsko carstvo, a za to mu se uskoro ukazala prilika. Kada je latinski car
Robert Kurtene, umro 1228. godine, nasledio ga je sin Balduin II. Kako je on bio
maloletan, Latini dou na pomisao da regenstvo do njegovog punoletstva ponude ba
bugarskom caru Jovanu Asenu. Ovo je naravno odmah suprotstavilo Bugare i Epirce, a
epilog svega je bila strana bitka izmeu njih na Klokotnici, pritoci Marice (1230.). Bugari
su strano razbili vojsku cara Teodora, a njega samog zarobili i uskoro oslepili. Presto u
Epiru sada je preuzeo Teodorov brat Manojlo. Sada vie epirsko carstvo nije postojalo kao
iole ozbiljna sila.
Upravo su bitka na Klokotnici i propast cara Teodora odigrali veliku ulogu u sledeim
dogaajima u Srbiji. Kralj Radoslav se u potpunosti oslanjao na svoga tasta, epirskog cara
Teodora i zahvaljujui njemu odravao se na vlasti. Propau Teodora i on se naao u
opasnosti, budui da je nestalo njegovog tako monog zatitnika. U ovoj situaciji Radoslav
se oigledno nije mogao snai; itava njegova politika je leala samo na jednoj osnovi,
podrci epirskog carstva. On se nije mogao ili nije umeo pribliiti Bugarima koji su opet
smatrali sebe naslednicima Epirskoga carstva, te su shodno tome gledali na Srbiju kao na
svoju vazalnu dravu. Oni su zapravo hteli da u Srbiji ostvare onaj uticaj koji je do tada
imao Epir, no dok je Radoslav bio kralj to je bilo teko izvodljivo. U poznatom natpisu u
crkvi etrdeset muenika u Trnovu, navodi se da je bugarski car Asen II osvojio sve zemlje
od Jedrena do Draa, a uz ove zemlje nabrajaju se jo kao zemlje pod vlau Bugara i
srpska zemlja te Albanija.
I u samoj Srbiji je ve postojalo nezadovoljstvo Radoslavljevom vladavinom, a naroitu
mrnju je izazivala njegova ena. "Jer blagoastivi Radoslav kralj u svemu najpre
blagopohvalan i izvanredan, postade pokoran eni, od koje i bi povreen umom"
(Teodosije). Teko e biti da je njegova ena bila ta koja je izazvala nezadovoljstvo
vlastele; jednostavno radilo se o vladaru koji nije bio dovoljno fleksibilan i koji je vodio
jednostranu politiku. Takvo vrsto vezivanje za Epir, Radoslavljev otac, Stefan
Prvovenani, sigurno ne bi sebi dopustio. On je uvek bio spreman da se prikloni tamo gde
su mu interesi, to Radoslav nije znao. Stoga nije udo da se vlastela uskoro pobunila i kao
svoga kandidata nasuprot Radoslavu isturila je njegovog brata Vladislava, opravdavajui
sve to njegovom neuraunljivou. "Vlastela su negodovala zbog neuraunljivosti uma
njegova i odstupila od njega i pristupila mlaem bratu njegovu Vladislavu, te meu
braom nastade mrnja i gonjenje zbog gorke slave kraljevstva" (Teodosije). Mogue je da
su i sami Bugari imali velikog udela u ovoj pobuni te da su podravali Vladislava. U
sutini, ovde se radilo o sablanjivoj borbi dva brata Nemanjia oko vlasti, toliko
uobiajenoj meu pripadnicima ove dinastije.
Kralj Radoslav nije bio toliko nemoan koliko to esto eli da se prikae, budui da je
pruao otpor sve do jeseni 1233. godine, kada je konano slomljen njegov otpor. Radoslav
je nakon toga morao sa enom Anom da bei u Dubrovnik, koji ga je ljubazno primio. Sava
nije odobravao ove sukobe, a nije ni mogao, jer se verovatno dobro seao slinog sukoba
izmeu Stefana i Vukana koje je nekako uspeo da umiri. Na slian nain je pokuao da
umiri Radoslava i Vladislava, ali u tome nije uspeo. "Sveti ih je mnogo molio i pretio im da
budu u miru, i kada nije mogao da ih umiri ree: Ako je od Boga ono to vi inite, volja
Gospodnja da bude" (Teodosije).
Sava je pokuao da primiri sukob i njegove simpatije su sigurno bile na strani Radoslava,
kao legitimnog vladara Srbije, meutim u ovom sukobu Vladislav je bio mnogo jai i
videvi da e Radoslav uskoro biti slomljen, Sava je pristao da ga krunie za kralja. U tom
momentu iz Save je progovorio praktini politiar. On nikako nije mogao biti zadovoljan
ovim prevratom, meutim sigurno se plaio da bi sukob mogao uzeti dublje razmere i
moda dovesti samu dravu u opasnost. Stoga je za Srbiju bilo mnogo praktinije i
korisnije da se prizna faktiko stanje stvari, odnosno da se ozakoni Vladislavljeva premo i
da se on krunie za kralja. Videvi da e Radoslav svakako izgubiti, te da bi time to bi ga
podrao samo produio i rasplamsao ovaj sukob, Sava se odlui da krunie Vladislava i
ovome na taj nain da legitimnost: "i uze presto oca svoga kir Stefana kralja, i bi
blagosloven i venan od Preosveenoga" (Domentijan). Da Sava nije imao nimalo
simpatija prema Vladislavu vidi se i kod Teodosija: "A sveti arhiepiskop kraljevstvom i
molitvama vena svoga sinovca reenoga Vladislava, mada je nezakonito i razbojniki
ugrabio vlast, ali je sudio da je to po bojoj volji". Teodosije se nimalo ne libi da navede da
smatra Vladislavljevu pobunu "razbojnikom" kao i to da je njegova vlast bez ikakve
sumnje nezakonita. Drugaije nije mogao ni Sava da razmilja, no u pitanju je sada bio
opstanak drave. S druge strane, vlast je ipak ostajala u dinastiji Nemanjia i to je moda
mogla biti uteha.
18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save
Na Balkanu je tada bio najmoniji bugarski car Asen, kome do kraja ipak nije uspelo da
postane regent u latinskom carstvu. ini se da je ba bitka na Klokotnici njega udaljila od
ovog cilja i stoga je ona za njega, iako vojna pobeda, bila u sutini politiki poraz. Latini su
Asena traili za regenta u doba dok je epirski car Teodor pretio, no njegovim padom
nestalo je te opasnosti. Stoga se Latini odlue da regenstvo ponude jerusalimskom kralju
Jovanu od Brijena. Ovo je naljutilo Asena kome sada latinsko carstvo postaje glavni
protivnik. Uskoro sklapa savez sa nikejskim carem Jovanom i epirskim vladarem
Manojlom. Manojlovo uee je bilo drugorazredno, budui da se on jedva odravao u
Solunu, Tesaliji i Epiru gde je upravljao. Ovakav nagli preokret politike bugarskog cara, u
kome on postaje protivnik latina imao je svoj logini nastavak i u crkvenoj politici. Jo od
1204. godine, od dana kada je bugarski vladar Kalojan krunisan krunom iz Rima, bugarska
crkva je bila pod uticajem rimskoga pape. Sada, kada je poeo da ratuje protiv Latina i to
uz pomo pravoslavnih saveznika (nikejsko carstvo i epirsko carstvo) ova situacija je
postala neizdriva. Stoga Asen raskine veze sa rimskom kurijom i pokua da od nikejskog
patrijarha dobije samostalnost. Meutim, patrijarh postavi uslove koje su stavljale bugarsku
crkvu u potinjen poloaj, te car od svega toga odustane za prvo vreme, no kasnije nakon
duih pregovora Nikeja je ipak dozvolila da se osnuje bugarska patrijarija u Trnovu.
Za to vreme novi srpski kralj Vladislav se pribliio bugarskom caru tako to se oenio
bugarskom princezom Beloslavom (erka cara Asena). Najvee zasluge za ostvarenje ovog
braka ima ba Sava, koji je oigledno pokuavao da Srbiju vee za najjau silu na Balkanu.
"I dovede mu nevestu, ker cara zagorskoga zvanoga Asena, i oboje blagoslovom utvrdi"
(Teodosije). Nije poznato koliko je veliki uticaj bugarski car imao na Vladislava, ali da ga
je imao nije bilo sumnje. Bilo je miljenja da je Vladislav ak priznao i vrhovnu vlast
bugarskog cara te na neki nain doveo Srbiju u vazalni poloaj u odnosu na Bugarsku, no
to su uglavnom proizvoljne ocene. Iako se bugarski car u natpisu u crkvi etrdeset
muenika hvali da pod vlau dri i srpsku zemlju, teko da je bilo tako. Nema sumnje da
je Asen uspeo da neke srpske zemlje stavi pod kontrolu, ali u istorijskim izvorima nema
niti jednoga podatka koji bi govorio da je Vladislav priznavao carevu vrhovnu vlast.
Bugarski car je verovatno imao najvei uticaj na politiku kralja Vladislava, meutim koliki
je on bio moe se samo pretpostavljati. Savez pravoslavnih zemalja koji je car Asen stvarao
izgleda da je bio bez Vladislava. Mogue je da se Vladislav plaio suvie velikog vezivanja
za Bugarsku, pouen primerom svoga brata Radoslava koji je vezivanjem za epirsko
carstvo izazvao nezadovoljstvo u plemstvu, tako da je padom carstva propao i on. Iz ovoga
bi se mogao izvui zakljuak da Vladislav ipak nije bio toliko zavisan od Bugara, im nije
morao da ue u ovaj savez, a to bi sigurno bio prisiljen da uradi da je priznavao vrhovnu
vlast bugarskog cara.
Sava je iznenada krajem 1233. godine abdicirao sa arhiepiskopskog poloaja i to u korist
svoga uenika Arsenija. Ovaj njegov in je obavljen u manastiru ii na saboru crkvenih i
svetovnih velikaa. "Dozvavi u veliku Arhiepiskopiju u pomenutu iu, blagoastivoga
Vladislava kralja i blagorodne njegove velikae, zapovedi i da uvaju mnoge stvari koje se
odnose na svete crkve. Izabravi jednoga od uenika svojih, Arsenija jeromonaha, koga
tano poznavae da je vie od drugih ukraen bezlobnou i pravdom..." i dalje: "Posadivi
ga mesto sebe kao arhiepiskopa na svojem blagodarovanom prestolu, utvrdi ga sveti,
dovoljno ugostivi u Arhiepiskopiji samodrca i velikae njegove..." (Teodosije). Ne postoji
iole vidljiv razlog koji bi mogao opravdati Savino abdiciranje nekim njegovim eventualnim
nezadovoljstvom Vladislavljevom vladavinom. Iako nije odobravao nasilno smenjivanje
Radoslava, on se sa uzurpatorom Vladislavom dobro slagao. "Blagoastivi Vladislav bio je
blagoposluan svetome arhiepiskopu u svemu to se tie svetih crkava, i vie od drugih, i
ostade s njim u miru i ljubavi koliko se izvoli Gospodu." (Teodosije). Prema tome, kralj
Vladislav nije mogao biti taj zbog koga je Sava odluio da se povue. Verovatniji razlog
jeste da je Sava hteo da jo za ivota sebi odredi naslednika te da ga svojim autoritetom
pomae. U sluaju da se to radi nakon njegove smrti, bile su mogue nesuglasice koje bi
verovatno iskoristila ohridska arhiepiskopija da ponovo stavi pod kontrolu srpsku crkvu.
Do tog momenta sudbina srpske crkve je u mnogome zavisila samo od snane linosti
njenog arhiepiskopa, a bilo je verovatno da e tako biti i dalje. Stoga je trebalo od novog
arhiepiskopa stvoriti takvu linost, a to je Sava eleo da uini jo za svog ivota i tu bi
trebalo traiti razlog za ovo iznenadno njegovo povlaenje. Da je to tako, potvruje i
injenica da je Sava izvesno vreme nakon abdiciranja proveo u Srbiji, pomaui novom
arhiepiskopu Arseniju u obavljanju poslova i u utvrivanju njegove vlasti. Arhiepiskop
Arsenije I je u godinama 1234 1263. bio na elu srpske crkve, a nakon smrti (1266.)
proglaen je svecem.
Nekako u vreme ovih dogaaja razreila se i sudbina nesretnoga kralja Radoslava. On je od
Vladislava pobegao u Dubrovnik (1233.), a pratila ga je i ena Ana. Postoje indicije da je
on iz Dubrovnika rukovodio nekim akcijama protiv Vladislava i da je oekivao da e uspeti
da se vrati na presto. Koliko je on bio siguran u svoj povrat u Srbiju, vidi se i iz toga to je
poetkom 1234. godine izdao trgovaku povelju Dubrovniku u kojoj obeava
Dubrovakim trgovcima da e im po povratku u Srbiju dati neke trgovake privilegije.
Zbog svega toga Vladislav je poeo da ugroava Dubrovnik koji se morao stoga obratiti za
pomo bosanskom banu Ninoslavu. Kako akcija protiv Vladislava nije uspela, to je
Radoslav nakon toga otputovao u Dra u elji da se obrati tadanjem epirskom vladaru
Manojlu, ne bi li ga ovaj pomogao.
Upravo u Drau doiveo je Radoslav jednu izuzetno teku epizodu u svom ivotu, a kao
krivac navodi se njegova ena Ana. Prema navodima Teodosija, ona se u Drau spetljala sa
komandantom grada, nekim Frankom, i pobegla sa njim. Kada ju je Radoslav pokuao
povratiti, Frank ga umalo nije ubio i stoga je nesretni Radoslav morao da bei iz Draa. "I
odmah kralj Radoslav izgnan bi, i pobee u grad Dra. Ali mu zbog lepote ene njegove
stadoe zavideti, i posle kratkog vremena bi lien te zlonaravne ene, jer bee druga Dalida
kao prva Samsonu, i ova se nae kriva svome krasnome gospodinu, jer po njenoj volji ote
je od njega veliki Frug koji je vladao gradom i ustremi se da ga konano ubije."
(Teodosije). Nakon ovoga Radoslav je pobegao u Srbiju, gde ga je primio Sava i uskoro
zamonaio pod imenom Jovan. "Pomenuti Radoslav pobegavi od smrtonosnog maa,
izagnan iz kraljevstva i lien ene i odasvud u nedoumici o sebi, odmah pribee svetome
arhiepiskopu kao svojemu ocu, a sveti ga primi radosne due i dovoljno ga utei slatkim
reima od skrbi, koja mu se dogodi od brata i lukave ene." (Teodosije). Sam in
zamonaenja je po Teodosiju uraen zbog toga to je Sava eleo da na neki nain zatiti
Radoslava od osvete njegovog brata Vladislava. "A hotei zaustaviti bratovljevo
neprijateljstvo protiv njega, ukrasi ga anelskim i inokim obrazom, nazvavi ga Jovan
monah umesto Radoslav" (Teodosije). Radoslav je poiveo jo nekoliko godina i umro
(godina se ne zna, ali je bila nakon 1235.), a sahranjen je u Studenici.
Sama epizoda sa neverstvom Radoslavljeve ene Ane je veoma sumnjiva, budui da je
spominje samo Teodosije. Po nekim izvorima izgleda da do svega ovoga nije dolo i da je
Radoslav sa enom doao u Srbiju. Tako se u nekim spomenicima uz monaha Jovana
(Radoslav) spominje i monahinja Ana, to moe da znai da su oboje zajedno doli i Srbiju,
a nakon toga oboje se i zamonaili.
O kasnijim odnosima izmeu Vladislava i Radoslava (nakon Radoslavljevog povratka i
zamonaenja) ne zna se mnogo, ali je verovatno da Vladislav nije uznemiravao brata.
Postoji ak i pretpostavka da je Radoslav dobio i jedan deo srpske zemlje na upravu. U
svakom sluaju, ostatak ivota Radoslav je proveo u miru, a njegova nesretna sudbina
izgleda nije mnogo dotakla kasnija pokolenja. Iako nije bio vladar onoga kova kojeg je bio
njegov otac Stefan Prvovenani, Radoslav nikako nije zasluio da se tako odnose prema
njemu, ni kasnija istorija tako njegovi savremenici. On moda nije bio sjajan vladar i
osvaja, no injenica je da Srbija tokom njegove vladavine nema posebnih potresa, a
njegova naslonjenost na Epir, to mu je kasnije uzeto kao najvei greh, jeste tada bila
jedina mogua politika. Ko je tada mogao pretpostaviti da bi se jedna takva jaka drava
mogla samo tokom jedne bitke sruiti. S druge strane da epirski car Teodor nije bio
zarobljen od strane Bugara, mogue ja da bi epirska snaga bila obnovljena i tada bi se
Radoslavljeva politika do kraja pokazala kao ispravna. Slinu politiku je vodio i Vladislav,
s tom razlikom to se on isto tako bezrezervno povezao sa Bugarima. Ono to se Radoslavu
najvie moe zameriti jeste nedostatak prevrtljivosti koja obavezno ide uz politiku i to nije
umeo odmah nakon poraza Epira da se priblii Bugarima kao pobednicima. Ta
prevrtljivost, zvana "fleksibilnost" bila je svojstvena Stefanu Prvovenanom, ali i svim
kasnijim velikim vladarima, i ne samo Srbiji.
Veze Radoslava sa ohridskim arhiepiskopom su kasnije strano naduvane i Radoslavu su
pripisivane namere da ponovo potini srpsku crkvu, a da za tako neto ne postoje jai
dokazi izuzev Homantijanovih "Odgovora" o ijoj autentinosti se moe raspravljati. O
Radoslavu, kao vladaru, stvarala se slika tipina za istoriju koju piu pobednici, u kojoj se o
gubitnicima govori sve najgore. U sutini, Radoslav nije bio dorastao spletkama i oigledno
se nije nadao da e udar doi ba od strane njegovoga brata, no to jo uvek ne znai da je
on bio i lo vladar. Sam Teodosije ga navodi kao dobrog kralja: "Jer blagoastivi Radoslav
kralj u svemu najpre blagopohvalan i izvanredan, ostade pokoran eni, od koje bi povreen
umom". Krivica za njegovu zlu sudbinu se baca na njegovu enu, Grkinju Anu, a verovatno
zbog dosta jakog uticaja Grka to se smatralo da je njeno delo. Teko da je Ana toliko
mogla uticati na Radoslava, uticaj Grka je bio plod tadanje politike situacije. Uostalom,
za vreme kraljevanja Vladislava isti takav uticaj, ako ne i vei, imali su Bugari. Iako je
Vladislav bio oenjen bugarskom princezom nigde se ne navodi da je uticaj Bugara toliki
zahvaljujui njoj. Zapravo, Teodosije je traio opravdanje za Radoslavljev pad i naao ga u
njegovoj eni, a to to je Radoslav bio naslonjen na Epir bio je samo plod tadanje politike
situacije. Tada je Epir bio najjai i bilo je sasvim za oekivati da i ima najvie uticaja u
Srbiji. Konano, tvorac te politike i nije bio Radoslav, naslanjanje na Epir zapoeo je
Stefan Prvovenani onda kada je oenio Radoslava sa epirskom princezom. Greka
Radoslavljeva je samo u tome to nije uspeo da se obrauna sa razularenom vlastelom u
Srbiji, koja je svoje nezadovoljstvo izraavala menjajui kralja. Kasniji period (ali i raniji)
je ba pokazivao to da srpska vlastela nije imala mnogo sluha za dravne interese;
podreujui ih uvek svojim linim. Konano ta je dobijeno ruenjem Radoslava i
dovoenjem Vladislava? Ako je razlog za pobunu bio suvie veliki uticaj jedne sile, sa
novim kraljem je uticaj ostao, ali on vie nije bio iz Epira ve iz Bugarske. Tanije reeno,
promenjen je samo gospodar.
Oko uticaja iz Epira i Bugarske isto tako ima malo preterivanja. Niti je uticaj Epira bio tako
veliki za vreme Radoslava, niti su Bugari mogli da utiu mnogo na srpske poslove, za
vreme Vladislava. Da epirski car Teodor nije imao ba tako skladne odnose sa Radoslavom
govori Teodosije kada opisuje Savinu posetu epirskom caru. "Car i mitropolit mnogo
izgovorie svetome da blagoastivi kralj Radoslav u ljubavi i miru sa njima prebiva".
Odnosi izmeu Epira i Srbije oigledno nisu bili ba tako skladni, a da je Radoslav bio
takva igraka u rukama cara Teodora i svoje ene Ane, sigurno je da mu car ne bi slao
ovakvu poruku. To bi trebalo da znai da Radoslav nije pao zbog epirskog cara i zbog
svoje ene Ane, ve je to bila tipina borba za vlast izmeu pripadnika loze Nemanjia oko
kraljevske krune. Oni su to radili i ranije, a kasnije e toga da bude jo i vie. To je bila
njihova porodina osobina, a da ni Vladislavu uzurpatorstvo nee doneti sreu videe se
onda kada ga sa prestola srui njegov brat Uro.
Nakon to je pomogao novom arhiepiskopu Arseniju, odlui Sava da ponovo krene za
Svetu zemlju i da poseti Egipat i Malu Aziju. U prolee (ili jesen) 1234. godine on je
krenuo na put. O tome je obavestio kralja Vladislava. "Nasamo ree kralju Vladislavu
svoju pomisao" (Teodosije), a iako se ovaj odupirao tome Sava otputuje. O ovome
Savinom putovanju bilo je brojnih kombinacija, postavljalo se pitanje zato je on u tako
poznim godinama (preko 60), a bio je i bolestan, krenuo na ovaj put. Najsmelija je svakako
ona kombinacija koja nalazi u ovom putu politike motive. Po ovoj verziji bugarski car
Asen (tast kralja Vladislava) je zamolio Savu da kod jerusalimskog, antiohijskog i
aleksandrijskog patrijarha izradi da bugarska crkva dobije autokefalnost, da postane
patrijarija. Teza veoma interesantna i mogua, ali u nedostatku istorijskih dokaza potpuno
svojevoljna. Mnogo su blia istini razmiljanja da je Sava na ovaj put krenuo iskljuivo iz
religioznih motiva, tim vie to u to doba on vie nije bio arhiepiskop, ve ovek koji vie
nema zemaljskih briga, ve je potpuno posveen bogu. Jo su neosnovanija razmiljanja da
je Savino putovanje izvedeno zbog toga to se on nije slagao sa srpskim kraljem
Vladislavom. Iako nije odobravao njegovu pobunu, Sava je ipak krunisao Vladislava i
pomagao mu. Nikada on nita nije uinio to bi moglo da narui sigurnost srpske drave i
Srpske pravoslavne crkve, a sva njegova aktivnost je uvek bila usmerena na to da se i
drava i crkva to vie uvrste. Njegova ljutnja na Vladislava i ovakav protestni odlazak
mogli bi pokrenuti lavinu nezadovoljstva i izazvati haos u Srbiji, a sav Savin dotadanji rad
je upravo bio usmeren ka smirivanju situaciju i jaanju jedinstva u dravi. Takav Savin
postupak bi bio zapravo ponitenje itavog njegovog ivotnog dela, stoga je jasno da
ovakva razmiljanja nemaju nikakvih osnova.
Sava je na putovanju obiao Jerusalim, zatim patrijariju u Aleksandriji, u Egiptu je obiao
pustinjake i Sinaj. Nakon toga vratio se u Jerusalim, odakle je otiao u antiohijsku
patrijariju i konano nakon Carigrada stigao je u Bugarsku, u Trnovo, kod Bugarskog cara
Jovana Asena. Pri dolasku u Svetu zemlju u gradu Akr, Sava je boravio u manastiru svetog
Georgija, isti onaj koji je on otkupio na svom prvom putovanju i koji je sluio kao
prihvatilite srpskim hodoasnicima.
Bugarski car je Savu primio veoma lepo. "I primi ga car sa velikom au i ljubazno slavlje
satvori zbog njega blagoverni car Jovan" (Domentijan). Ve tada je Sava bio i umoran i
bolestan, tako da je nedugo potom i umro. Datum smrti ostaje nejasan:12, 13, 14. ili 15.
januar (u crkvi je preovladao datum 14. januar kada se i praznuje). Godina je takoe
diskutabilna: 1235. ili 1236.? Samu njegovu smrt opisuje Teodosije: "A u pono kada je
svitao vaskrsni dan nedelje, sveti priestivi se svetim i ivotvornim Hristovim tajnama, kao
to i uvek govorae:Slava Bogu za sve! I odmah, kao da su ga posetili neki iz davnine mili
drugovi, bio je veseo duhom, a ovim veseljem potvrivae se dolazak anela Bojih k njemu
i pokaza se neiskazano svetao u licu, ime dokazivae istotu due svoje. I tako, do kraja
svojega blagodarei Boga, u ruke njegove predade duu svoju".
Neto pre smrti svoje Sava je uputio pismo i kralju Vladislavu i srpskom arhiepiskopu
Arseniju gde se on verovatno od njih oprata i koja treba da predstavljaju na neki nain
njegovu oporuku. Da je sa Vladislavom bio u dobrim odnosima vidi se i iz toga to on u
pismu daje ovome blagoslov. "U pismu darova mir i blagoslov Vladislavu kralju i svojega
prestola namesniku, blaenom Arseniju arhiepiskopu, i svoj zemlji naroda svoga, i tako
otpusti svoje uenike u srpsku zemlju, a sam ostade sa malo njih" (Domentijan). Nakon
smrti Sava je sahranjen u crkvi etrdeset muenika u Trnovu.
U meuvremenu, godine 1235. na maloazijskoj granici u mestu Galipolju je potpisan grko
bugarski savez, a nedugo potom je u Lampsaku obavljena i svadba izmeu vizantijskog
prestolonaslednika Teodora II Laskarisa i erke bugarskog cara, Jelene. Istovremeno je
objavljeno i da je bugarska pravoslavna crkva dobila rang patrijarije, a odobrenje su dala
sva etiri patrijarha. Odmah nakon toga dve ujedinjene armije udare na Carigrad. Opsada
se otegla do prolea 1236. godine, a Carigrad se dobro drao, najvie zahvaljujui tome to
ga je pomagala mletaka flota sa mora. Sve to nije spreilo latinskoga cara Balduina II da u
panici pobegne iz Carigrada. Verovatno da bi se i grad ubrzo predao da meu Bugarima i
Grcima nije dolo do sukoba. Bugarski car Asen II se dosetio da bi pad Carigrada doneo
stvarne koristi samo Grcima, a da on od toga ne bi imao nita. U sutini, stvorio bi sebi
samo jakog protivnika, a mnogo je bolje odrati na ivotu slabo latinsko carstvo nego
dobiti jako grko. Stoga on raskine savez sa carem Jovanom Vatacem i sklopi novi sa
Latinima, pa onda zajedno udare na Grke. No ba tada u Trnovu pone da besni neka
zaraza u kojoj caru Asenu umru ena i sin, a i trnovski patrijarh. Stoga na brzinu sklopi mir
sa nikejskim carem (1237. godine) i pouri u Trnovo. Latini su nastavili operacije protiv
Grka, ali oni sada viu nisu predstavljali nikakvu opasnost. Po povratku u Bugarsku car
Asen je zbog stalnih spletaka koje je pravio dao da se oslepi bivi epirski car Teodor, no
kasnije ga je pustio iz zarobljenitva, pa je ovaj ak uz pomo Bugara uspeo da svoga sina
Jovana (1240-1244.) krunie za cara u Solunu, prethodno odatle proteravi brata Manojla.
Meutim, car Jovan se nije uspeo dugo odrati i kada ga je nikejski car Jovan Vatac napao,
on se godine 1242. odrekne carske krune, a zauzvrat mu car Jovan Vatac ostavi da vlada
Solunom, sa titulom despota. Sada vie nije bilo nikakve prepreke da car Jovan Vatac
obnovi vizantijsko carstvo, tim vie to je tokom godine 1241. umro i bugarski car Asen.
Nakon Savine smrti i njegove sahrane u Trnovu, srpski kralj Vladislav je pokuavao da od
bugarskog cara izmoli Savine moti ne bi li ih doneo u Srbiju. Bugarski car nije bio voljan
da ispuni Vladislavljevu elju, tako da je do kraja ovaj morao lino da ode u Bugarsku. "A
car bee u nedoumici ta da ini, jer miljae da e se liiti carstva ako se lii svetoga, a uz
to jer bee poloen u njegovu manastiru. Pozvavi patrijarha i svoje savetnike, pitae da li
da ga preda. A oni mu rekoe da to nikako ne ini, jer, ree, velmoe i ceo grad veoma
negoduju zbog ovoga" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila ni malo povoljna po
Vladislava, pa je bio ak optuivan da je on kriv to je Sava umro i sahranjen u Bugarskoj.
elei nekako da suzbije ove glasine on je morao po svaku cenu doneti Savine moti i
sahraniti ga u nekom od kraljevskih manastira. "A kralj Vladislav, videi da je car
neumoljiv, bee u nedoumici ta da ini. Jer smatrae na sebi ukor i prezir od naroda i
gnev od Boga, dogod bude sveti leao u tuini i van svoga naroda. Naumi, zato, da sam
ode do cara i dobije svoju prozbu" (Teodosije). U Trnovu su pregovori izmeu Vladislava i
cara ili veoma teko "I bila je velika raspra i mnogo uzbuna zbog ovoga,..." (Domentijan).
No, na kraju car ipak popusti i Vladislav uzme Savine moti i donese ih u Srbiju. Po
biografima car nije imao namere da Vladislavu izae u susret, meutim nou mu se
prikazivao aneo boji koji mu je nareivao da Vladislavu ipak dopusti da odnese Savine
moti. Uplaen, ali ipak nerad, car na kraju popusti. Pri otvaranju groba nali su Savino telo
neoteeno pa se inilo kao da spava, "i telom svega cela i nerazruena, i vlasi glave i
brade sve svetle i cele da ima, i kao da lei i spava" (Teodosije).
Nakon dolaska u Srbiju Savine moti Vladislav sahrani u manastir Mileevo. "I sva eda
njegova sa strahom i verom celovavi Preosveenoga i pojui bogohvalne pesme za njegov
pokoj, asno ga prevedoe u veliku Lavru vaznesenja Spasova, u mesto zvano Mileevu, u
rukotvoreni manastir toga samoga bogoljupca i svetoljupca, velikoga kralja Vladislava"
(Domentijan). Ovaj manastir predstavlja zadubinu Vladislavljevu, a podignut je 1234.
godine na desnoj pritoci Lima, reci Mileevskoj. U Mileevu su Savine moti bile sve do
27. aprila (10. maja) 1595. godine, kada su ih Turci na Vraaru u Beogradu spalili.
Nakon to je preneo moti svetog Save, Vladislav se imao pozabaviti sa unutranjim
problemima. Raniji sukobi su Dubrovnikom zbog toga to je ovaj grad pomagao njegovog
brata Radoslava vremenom je izbledeo, pa je u vremenu 1234/1235. izmeu njih sklopljen
ugovor kojim su Dubrovani dobili trgovake povlastice, ali su zauzvrat morali da se
obaveu da nee vie dozvoliti dase na njihovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije.
No, netrpeljivosti ipak nije nestalo i ona je stalno bila prisutna.
Mnogo je vei problem predstavljala Bosna, gde je od godine 1232. banovao Matej
Ninoslav. Za njega se smatralo da je zatitnik jeretika (bogumila, verovatno), a papa Grgur
IX odlui da jednom za svagda raskrsti sa Bosnom koja je u to doba bila strano
ozloglaena zbog jeresi. Tadanji bosanski biskup je bio trn u oku papi i stoga ga u pismu
naziva pukim neznalicom, besramnim braniteljem jeretika, zatim ga optuuje da u crkvi ne
vri nikakve slube boije, ne zna ak ni forme krtenja, a sa jereticima boravi u nekom
selu, dok je njegov roeni brat ak poglavica tih jeretika. Stoga su kaloki nadbiskup,
zagrebaki biskup i prepozit sv. Lovre kaloke nadbiskupije trebali da ispitaju njegov rad.
Da je izvetaj ove trojice bio porazan vidi se iz toga to je papa poslao svoga legata Jakova
u Bosnu da na licu mesta vidi o emu se zapravo radi. Legat je imao ovlatenja da
bosanskoga biskupa i zameni, meutim on svu krivicu za jeres u Bosni baci na nadbiskupa
dubrovakog. Stoga je bosansku biskupiju oduzeo iz jurisdikcije dubrovakog nadbiskupa i
dao je kalokom nadbiskupu. Tokom samog postupka bosanski biskup nije niti jednog
momenta poricao to da je bogumil ve mu je jedino opravdanje bilo "da je iz
prostodunosti pogreio" mislei da su bogumili pravoverni. Koliko je on pri toj svojoj
izjavi bio iskren danas je teko rei, ali ako jeste onda bi se moglo postaviti pitanje
njegovog obrazovanja, jer ako on nije bio u stanju, kao biskup, da razlikuje pravoverje od
krivoverja, ta se onda moglo oekivati od obinih vernika. Ako je bosanski biskup mislio
da e mu ovakva odbrana pomoi da se opravda kod pape, onda se ljuto prevario, jer ga
ovaj odmah smeni uz opravdanje da "u tom grehu nema velike razlike izmeu onih koji
varaju i onih koji su prevareni; tim vie kad se oni, koji bi kao kedri Libana imali stajati,
upletu u mreu razliitih zabluda, i koji postanu povodom propasti, a trebali bi biti
uzrokom spasenja".
U svakom sluaju papski legat nije naiao na bilo kakav otpor. Bilo kako bilo, odluka pape
je bila veliki udarac za Bosnu jer su Ugari preko kalokog nadbiskupa imali punu
mogunost za delovanje. Ban Ninoslav se jedno vreme tome opirao, ali poto je postojala
opasnost da kaloki nadbiskup uz pomo Kolomana, hercega Hrvatske, inae roenog brata
ugarskog kralja Bele IV (1235-1270.), pokrene krstaki rat, na kraju popusti i prividno
prihvati katoliku veru. To su uinili i drugi bosanski velikai meu kojima je svakako
najistaknutiji bio Ninoslavov roak, po imenu Prijezda koji je izjavio svoju "istu i iskrenu
odanost prema svetoj crkvi ne samo u reima nego i inom verno progonei jeretike".
Izgledalo je da je papa konano ostvario ono to je eleo, te stoga on banu Ninoslavu pie:
"Grlei te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zatitu sv. Petra
i nau sa svima posedima..." No, papa posebno podvlai to da njegova zatita vredi samo
dok Ninoslav bude u katolikoj veri.
Ninoslav nije bio ni u kom sluaju iskren, eleo je jednostavno da dobije u vremenu.
Istovremeno, on papinu trenutnu milost iskoristi da se ali na hercega Kolomana kako mu
ovaj otima pojedine delove Bosne. Nije Ninoslavu toliko smetao Koloman, koliko usorski
knez Sibislav koji je bio katolik i kojeg je Koloman znatno pomagao. Knez Sibislav nije
priznavao Ninoslava, te je stoga pokuavao da se doepa banske stolice. Upravo albom na
Kolomana, ban Ninoslav je postigao to da papa zaustavi Kolomana, a ovaj kneza
Sibislava.
Iako se ban Ninoslav prividno priklonio papi, a bosanski biskup je zamenjen sa
dominikancem Ivanom, inae Nemcem, papa se uskoro uverio da u sutini nita nije uradio.
Da li se biskup Ivan uopte i pojavio u Bosni, veliko je pitanje, ako jeste brzo je odatle
pobegao plaei se za ivot. U Bosni je planula buna, kako protiv pape, tako i protiv
ugarskog uticaja. Stoga tokom 1234. godine papa pokree krstaki rat protiv jeretika u
Bosni, a voe su trebali da budu herceg hrvatski Koloman i biskup bosanski Ivan. Uskoro
su pozvani svi belosvetski probisveti da uzmu uea u ovom ratu, a zauzvrat su dobijali od
pape oprost svih grehova i isti onaj status koji su krstai imali kada su ili u Svetu zemlju, a
sve u skladu sa papinim pismom biskupu Ivanu: "koji bi na njegov poziv krst uzeli za
unitenje jeretika, onaj oprost i one povlastice podeli koje se daju onim krstaima koji idu u
Svetu zemlju". U okviru toga Bosna je ak od strane ugarskog kralja Andrije (jo je tada bio
na vlasti) data u potpuno vlasnitvo Kolomanu, a papa je to potvrdio (1235.). To je trebalo
da znai da je ban Ninoslav zbaen sa vlasti, ali postignut je sasvim suprotan efekat. Bosna
se tek od sada branila kao jedan ovek. Koliko je ovaj rat bio naporan, vidi se iz toga to je
nesueni biskup bosanski Ivan zatraio od pape da ga ovaj razrei od daljnjeg uea u
ovom ratu, no papa to odbije. Rat je za krstae i inae iao veoma loe. Neto zahvaljujui
neprohodnom terenu, ali vie zato to su izuzev kneza Sibislava i majke mu Anke, svi
bosanski velikai preli na stranu bana Ninoslava. U to je umro i ugarski kralj Andrija, a
nasledio ga je njegov sin Bela IV (1235-1270.) koji je nastavio da pomae Kolomana u
ovom ratu. Tokom 1237. Bosanci ponu da poputaju. tako da je izgleda do kraja te godine
Koloman uspeo da doe ak do Rame, pregazivi celu Bosnu.
Upravo te godine (1237.) Koloman odjednom svoju akciju proiruje i na Hum, to je
zabrinulo srpskoga kralja Vladislava, budui da je on drao pod svojom vlau delove ove
oblasti. Severni deo Zahumlja koji je drao knez Toljen (potomak Nemanjinog brata
Miroslava) pao je veoma brzo, a Vladislav je morao da pokrene vojsku ne bi li zatitio
svoje oblasti. Krstarei sa svojim odredima du granice, Vladislav je doao ak do reke
Cetine, ali nekih ozbiljnijih okraja sa Kolomanom nije imao.
Krstaki rat u Bosni nije doneo posebno velikih rezultata, budui da Koloman nikada nije
uspeo da ovlada i centralnom Bosnom, a ban Ninoslav nije bio mnogo zabrinut za svoju
vlast, tako da tokom 1240. godine njega i njegove velikae prima Dubrovnik. U povelji
koju je izdao Dubrovniku on gradu ak obeava da e mu pruiti zatitu ukoliko kralj
Vladislav napadne. Tada su srpske ete krstarile u okolini Dubrovnika, a i sam kralj
Vladislav je bio sa njima. Dubrovani su se moda seali ranijih razmirica sa Vladislavom
pa su ga se pribojavali, ili je moda on zaista uznemiravao Dubrovnik, uglavnom on je
predstavljao opasnost. Razvoj dogaaja na tom terenu bi bio zaista neizvesan da godina
1241. nije donela nekoliko neoekivanih dogaaja koji su u potpunosti poremetili
dotadanji tok dogaaja.
19. Novi kralj Uro I "Veliki" (Hrapavi)
Prvi dogaaj je bio znaajan samo za Balkan, pogotovo za Srbiju. Bila je to smrt bugarskog
cara Jovana II Asena (jun 1241.) koja je naroitog traga ostavila u Srbiji. Ba zahvaljujui
monoj podrci koju je dobijao iz Bugarske, Vladislav je i uspeo da sa vlasti srui svoga
brata Radoslava. U dobroj meri zahvaljujui daljnjoj bugarskoj podrci on se i dalje
odravao na vlasti. Iako veze izmeu njih nisu bile ba tako skladne, bugarska pomo je i te
kako bila znaajna, tako da je nakon careve smrti Vladislav imao unutranje nemire.
Mogue je da bi Vladislav te nemire i smirio, budui da je on bio vladar sa ipak znaajnim
sposobnostima, da se nije pojavila jo jedna opasnost koja je bila za celu Evropu nalik na
najstraniju nonu moru.
Negde iz dubina Azije pojave se Mongoli; koje je ujedinio Temudin zvani Dingis-kan,
koji u periodu od 1206. do 1227. godine uspeva da osvoji teritoriju koju do tada niko pre
njega nije uspeo. Pala je Mandurija, severna Kina, Turkestan i cela Azija sve do Krima,
kraljevina Tangutska i Velika Buharija. Mongoli su izazvali straan strah po Evropi, niko
nije znao odakle oni dolaze. "Te godine (1223) izbili su pogani a da niko nije tano znao ni
ko su, ni odakle su doli, kojim jezikom govore, kom plemenu pripadaju i koje su vere.
Zvali su ih Tatarima... Neki su govorili da si izali iz pustinje Jatreb: bog zna ko su.."
(Nestor). Ovde se ve vidi zabuna oko imena napadaa: Mongoli ili Tatari. Ova nejasnost
oko imena je u Evropi dugo vladala. Nestor spominje Tatare koji su zapravo predstavljali
samo jedno od pet plemena koja su prevlaivala u Mongoliji. Do zabune je dolo zbog
ogromnog straha koji su Mongoli izazvali, pa se smatralo da dolaze iz podzemnog sveta
Tartara i koji se nalazi ispod samoga pakla. Nakon bitke na Kalki (maj 1223.) gde su
Mongoli strano potukli Ruskog kneza Mstislava, oni su se odmah povukli i sledeih
trinaest godina se zanimali osvajajui Kinu.
Nakon osvajanja Kine oni ponovo kreu na Evropu pod vostvom novoga kana Ogataja.
Ovaj alje Dingis kanova unuka Batua sa vojskom za koju procene (preterane
verovatno) tvrde da je brojala oko pola miliona ljudi. Do kraja 1240. godine sva Rusija je
bila zauzeta, da bi dalje kao plen Mongola pale Poljska, Ugarska, delovi Hrvatske pa ak i
delovi Bosne i Srbije. Ugarska vojska koju je tekom mukom uspeo da sakupi kralj Bela IV
na reci aj bude satrta (poginuo je i herceg Koloman), a Bela IV pobegne u Austriju, a
zatim pree u Zagreb, odakle je pokuao da organizuje otpor. Savremenik ovih dogaaja,
arhiakon Toma ovako opisuje Mongole: "Ti su ljudi maleni, ali prsa su im iroka.
Spodoba njihova je grozna; golobrado lice i plosnato, nos tup, a male oi razdaleko jedno
od drugoga. Odijelo im je neprodirno, a sastavljeno je sloene koe te nalikuje ljuskama.
Kacige su im od koe ili od eljeza. Oruje im je zavinuta sablja, tulac, luk i strelica s
otricom od eljeza ili kosti koja je za etiri prsta dua od nae. Na svoje crno-bijele
zastave meu na vrh vunenu kitu. Njihovi konji, koje jau bez sedla, maleni su ali jaki, vikli
naporu i gladu; premda nisu potkovani, penju se i veru po peinama kao divokoze, a
poslije trodnevnoga trka zadovoljavaju se s malo odmora i hrane. A ni ljudi ne brinu se
mnogo za svoju hranu, kao da ive od same okrutnosti; ne jedu kruha, hrana im je meso, a
pie konjsko mlijeko i krv. Sa sobom vuku velik broj zarobljenika, osobito oruanih
Kumana. Silom ih gone u bitku i ubijaju im vide da slijepo ne sru u boj. Mongoli sami ne
idu rado u boj. Ako pak koji od njih pogine, odmah ga pokopaju na onom mjestu, tako da
mu se grob ne pozna izvana. Gotovo nema rijeke preko koje ne bi sa svim konjima
preplivali. Preko velikih rijeka ipak se prevoze na svojim mjehovima ili amcima. atori su
im od kostrijeti ili od koe. Premda ih ima golema mnoina, ipak nema u njihovu taboru
tropota, niti halabuke, ve mukom muei hodaju i mukom mue kada se bore".
U zimu te godine (1241.) Mongoli preko leda preu Dunav i upadnu u zapadnu Ugarsku, a
da Bela IV nije uspeo da organizuje bilo kakav otpor. Cela je Hrvatska sada gorela, a kan
Batu je uputio posebnu poteru koja je traila Belu koji je sada bio u Splitu ali uskoro ode u
Trogir budui da mu se Split nije uinio dovoljno sigurnim. Pred Splitom nisu Mongoli
mnogo toga pokuavali ve ga ostave i udare na Klis gde su mislili da je Bela. Opsada im
nije uspela i morali su da se povuku, a u meuvremenu i Batu douje da je umro kan
Ogataj (decembra 1241.). Ipak odlui da pokua napad na Trogir jer je nauo da je Bela u
njemu. Napad nije uspeo, a i Bela je ve bio pobegao iz Trogira na ostrvo Rab. Mongoli su
ak imali pokuaj da osvoje ovo ostrvo, ali nevini borbi na moru nastradaju. Daljnjih
pokuaja vie nisu imali budui da su urili da se vrate kui poto je nakon smrti Ogataja
trebalo izabrati novoga kana.
U svom povlaenju Mongoli preu preko Srbije, Bosne i Bugarske na putu ka donjem
Dunavu, usput ih pustoei. Iako je stradala, Srbija ipak nije tako jako osetila ovaj
mongolski udar budui da se stanovnitvo sklanjalo u neprohodne ume a Mongoli nisu
pokazivali volju da ih tamo trae. Od srpskih gradova stradali su Kotor, Drivast i Sva.
itav ovaj pohod bio je u sutini pljakaki i mogao bi se uporediti sa plimom koja sve rui
pred sobom, ali se i isto tako brzo i povlai. Ovaj upad Mongola je u Srbiji izazvao uzbunu,
izvesne potrese, ali ne i neke dublje promene. Pravi potres je izazvala ve pomenuta smrt
bugarskog cara Asena (1241.) ostavljajui kralja Vladislava bez znaajne podrke.
Pobunjena vlastela je kao svoga kandidata istakla treeg sina Stefana Prvovenanoga koji
se zvao Uro (1243-1276.), a od 1242 godine pa do prolea 1243. godine trajala je borba
oko vlasti. Napokon u prolee 1243. godine Vladislav je bio prisiljen da odstupi i da se
odrekne krune u Uroevu korist. Izgleda da je Uro veoma brzo uspeo da uhvati Vladislava
i da ga negde dri zatvorenog, tako da se kao glavni nosilac otpora Urou spominje ba
Vladisavljeva ena Beloslava. Ona je jedno vreme kao izgnanica boravila u Dubrovniku, a
da je zaista ona bila ta koja je iz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroa vidi se iz
jedne Dubrovake povelje iz leta 1243. godine. U toj povelji Dubrovani se obavezuju
prema kralju Urou da kraljica Vladislavljeva nee ni na koji nain preduzimati bilo koju
radnju koja bi bila protiv njega. To to se samo ona spominje navodi na pomisao da je
otpor postojao i da je kraljica Beloslava upravljala njime, a kako se nigde ne pominje i
Vladislav to bi moglo znaiti da je on bio negde zatvoren.
Ipak na svu sreu ovo stanje nije dugo trajalo, braa su se veoma brzo izmirila. Uro se
pokazao kao veoma predusretljiv prema Vladislavu, dajui mu na upravu Zetu i
ostavljajui mu kraljevsku titulu. U sutini o ovoj borbi izmeu brae se veoma malo zna,
kao to se ne zna ni pravi razlog nezadovoljstva vladavinom Vladislava. Kao i uvek, kada
se ne zna pravi razlog neke pojave, potee se za pretpostavkama, a kako je ba neposredno
pred Vladislavljev pad umro i bugarski car i desila se mongolska provala, to se ti dogaaji
automatski povezuju sa ovom pobunom. Koliko je to tano ostaje stvar procene. Ako se
donekle i moe povezati smrt bugarskog cara i Vladislavljeva slabost zbog izgubljene
bugarske podrke, zaista nije jasno zato bi mongolska provala bila onaj momenat koji je
nakodio Vladislavu, a pomogao Urou?
Kasniji izvori veoma malo pominju kralja Vladislava, a i kada to ine napominju se njegovi
prijateljski odnosi sa Uroem, to znai da je on u potpunosti izgubio vladarske ambicije, te
da vie nita nije pokuavao ne bi li povratio presto. Vladislav je imao dva sina (Stefan i
Desa) i jednu erku za koju se ne zna kako se zvala, a bila je udata za omikog kneza uru
Kaia (1239-1274). Vladislavljeva deca kao i njihovi potomci u kasnijem politikom
ivotu Srbije od tada vie nemaju nikakve uloge i ne pominju se vie.
Od 1243. na srpskom prestolu sedi kralj Stefan Uro I (1243-1276), etvrti i najmlai sin
kralja Stefana Prvovenanog. U periodu od 1228. kada je umro Stefan Prvovenani pa do
1243. godine, na srpskom prestolu izreala su se trojica njegovih sinova. Ono to je
karakteristino jeste da je smena na prestolu (Vladislav mesto Radoslava i Uro mesto
Vladislava) izvrena nasilnim putem. Time su sinovi Stefanovi nastavili neslavnu tradiciju
u kui Nemanjia. Ono to jedino moda moe da utei jeste da se jo jedino nisu ubijali
izmeu sebe. Sama srpska vlastela je i dalje pokazivala znake velike nepokornosti koja je
ila dotle da je svrgavanje kralja postala obina stvar. Takvu vlastelu mogao je u zaptu da
dri samo izuzetan ovek kome nisu bile strane ni politike smicalice, ali ni najobinija
likvidiranja neposlunih. Radoslav i Vladislav oigledno nisu imali one kvalitete koje je
imao Nemanja i Stefan Prvovenani i stoga su morali pasti. Njihov sunovrat ne treba
tumaiti time da su oni bili loi vladari, vie je to bio splet okolnosti u kojima se Srbija
nala u datom momentu, a u kojima se oni nisu uspeli dovoljno brzo snai.
Radoslav sigurno nije bio takav slabi kakvim se kroz radove biografa prikazuje, a to se
pogotovo odnosi na Vladislava koji je imao i vojnih sudara sa Ugarima. Samo vreme u
kojem su oni vladali trailo je vladara drugoga tipa, trailo je nekoga ko je mogao da bude
do krajnosti prevrtljiv, ali i ratoboran. Greka Radoslava i Vladislava je bila u tome to su
se oni oslanjali iskljuivo na jednu stranu (na Epir ili Bugarsku) to ih je inilo veoma
ranjivim u sluaju slabosti njihovog zatitnika. Ni jedan od njih nije imao onaj prefinjen
dar politiara koji osea sa koje mu strane ide opasnost i koji zna tu opasnost da preduhitri.
Ta osobina je bila svojstvena njihovom ocu Stefanu, dovoljno je setiti se njegovih poteza sa
Strezom, ugarskim kraljem Andrijom itd. Stefanu Prvovenanom je bila svojstvena
vijugava politika linija, on se jedno vreme oslanjao na Vizantiju, zatim na papu, opet
posle na Vizantiju (Epir) itd., uvek nalazei svoj interes. On je pored svog politikog dara
bio i u potpunosti spreman ratnik, ali to je ipak bilo drugostepene vanosti. Najvei njegovi
uspesi su postignuti ba na politikom planu.
Istorija je uglavnom nepravedna kada govori o rezultatima vladavine Radoslava i
Vladislava, nazivajui ih slabim vladarima. Oni moda nisu imali spektakularnih vojnih
pobeda ili odgovarajuih politikih rezultata, ali oni su ipak uspeli da sauvaju Srbiju od
svih onih ratova koji su tada potresali Balkan. Drava je bila sauvana od upada spolja to
je kasnije i te kako dolo do izraaja i to je toliko pomoglo kralju Urou. To to ni jedan
od njih nije imao ratnih poduhvata sasvim je razumljivo ako se pogleda okruenje u kojem
je tada bila Srbija. Na koju je stranu ona mogla da se iri? Sa severa je bila Ugarska, sa
druge strane bili su moni Epir i veoma jaka Bugarska i u poetku jako, a kasnije sve
slabije latinsko carstvo. Sa takvim protivnicima Srbija se nije mogla nositi, konano, ni
sam Stefan Prvovenani nije na njih udarao. Bilo je bitno samo sauvati svoju nezavisnost i
spreavati unutranje sukobe. Ba na unutranjem planu Radoslav i Vladislav su izgubili
kontrolu i to ih je stajalo vlasti.
Sam Radoslav nije bio tvorac politike oslanjanja na Epir, to je bio Stefan Prvovenani koji
ga je oenio epirskom princezom. Potez sasvim razuman, ali iznenadan pad epirskog cara
Teodora bio je za Radoslava tragian. Tu priliku je iskoristio Vladislav i verovatno uz
bugarsku pomo, preoteo vlast. Politiku naslanjanja na Bugare podravao je i sam sveti
Sava koji je, ako je verovati biografima, bio taj koji je oenio Vladislava erkom bugarskog
cara Asena II. Time je udaren temelj naslanjanju na Bugarsku, to je opet bilo za
Vladislava tragino nakon to je bugarski car umro. Sudei po ovome Radoslav i Vladislav
nisu bili ti koji su odredili pravac spoljne politike Srbije, oni su bili ti kojima je upravljano.
Moda je tu njihova greka, a moda se i nije moglo drugaije.
Bilo kako bilo, jedan period za Srbiju je bio zavren. Veliki upan Stefan Nemanja je uspeo
da Srbiji pribavi nezavisnost i koliko toliko jedinstvo, kao to je uspeo i da crkvi stvori
sve preduslove da ojaa. Njegov sin kralj Stefan Prvovenani je Srbiju digao na rang
kraljevine i uz pomo svetog Save omoguio srpskoj crkvi samostalnost. Istovremeno,
slomio je unutranje separatistike tenje koje su dolazile iz Zete, a ono to je ovde
posebno bitno jeste da je uvrena dinastija Nemanjia. Naslednici Stefanovi, Radoslav i
Vladislav, nisu imali tako spektakularne rezultate kao njihovi prethodnici, ali nisu ni rasuli
ono to je pre njih stvoreno. Presto je izgubio i jedan i drugi, ali drava i njeno jedinstvo su
sauvani. Da to nije malo videe se onda kada Stefan Uro I (1243-1276) zapone sa
svojim poduhvatima. Ovaj kralj je svojevremeno nazivan "velikim" zbog rezultata koje je
postigao, a kojih sigurno ne bi bilo da nije imao dravu koja je bila u stanju da prati i
ostvari njegove zamisli. Ba takva netaknuta drava sposobna za velika dela jeste zasluga
Radoslava i Vladislava. Oni nju nisu osnaili, ali je nisu ni oslabili.
Nain na koji je Uro uspeo da se doepa vlasti ostao je nepoznat, pa stoga i pretpostavka
da je on uspeo da iskoristi komeanje u Srbiji koje je nastalo nakon smrti Bugarskog cara.
Sam Uro I, zvani "veliki", nije omiljena figura u srpskoj istoriografiji. Ovaj vladar se nije
suvie isticao u ratnim dejstvima, i to je bilo toliko upadljivo da su ga u okolnim zemljama
smatrali miroljubivim. No, tu ocenu ne bi trebalo shvatiti kao i konanu. Uro je imao
ratnih dejstava, meutim to nisu nikako bile onako spektakularne bitke koje je imao
Nemanja. Njegova politika je bila dosta smotrena i oprezna sa verovatno najvie
prevrtljivosti koje su Nemanjii kroz svoju istoriju pokazali. Stefan Prvovenani je
pokazivao veliku gipkost pri odabiru politikog pravca, meutim Uro nije bio samo
"gibak", on je zaista bio prevrtljiv. Ipak, savremenici su ga cenili dajui mu nadimak
"veliki", mada nije jasno zato. Osim ovog nadimka Uro je nosio i jedan drugi mnogo
neprijatniji. Da li zbog boje glasa ili zbog hrapavog lica, tek zvan je i "hrapavi".
Gledajui sumarno dolazak Uroa na vlast, njegovo vladanje kao i kasniji odlazak sa
kraljevskog trona, moe se slobodno rei da je sve to bilo u okviru i dotadanjeg ponaanja
Nemanjia. To zapravo znai da je Uro silom doao na vlast, da se sa dosta muke
odravao na vlasti imajui najvie problema ba sa sinovima, te da je do kraja mimo svoje
volje morao da ustupi kraljevsku krunu svome sinu.
Nemanjika strast za vlau i pobune da bi se do nje dolo bile su izraene meu sinovima
kralja Stefana Prvovenanog. Od etiri sina koje je on imao, samo jedan od njih, Predislav
nije pokazivao nekih ambicija prema kruni i on je jedini od njih koji nije sedeo na
kraljevskom prestolu. Mogue je da bi se i on umeao u borbu za naslee da se nije bavio
duhovnim pozivom, tako da je jedno vreme bio episkop zahumski, a kasnije i srpski
arhiepiskop Sava II (1263-1270.). Ipak, ono to je za utehu, jeste to da Stefanovi sinovi
ipak nisu potezali sva sredstva koja su moda mogli. Niti jedan od trojice Stefanovih
sinova (Radoslav, Vladislav, Uro) u ovim borbama oko vlasti nisu dovodili strane sile, niti
su njih upletali u ove borbe. Neku pomo iz inostranstva oni su sigurno dobijali, no to
nikada nije bila pomo toga obima koji bi mogao kasnije Srbiju da dovede u vazalni
poloaj. Dovoljno je setiti se Vukanovih poteza koji je kao cenu za ugarsku pomo u borbi
protiv Stefana Prvovenanog, priznao ak vrhovnu vlast ugarskog kralja.
Radoslav je beei od Vladislava nalazio utoite u Dubrovniku, meutim moglo bi se
zapitati ta bi se desilo da je on kojim sluajem otiao u Ugarsku. Ovi bi ga verovatno
pomogli i tada bi Srbija ula u strane borbe oko prevlasti, koje bi se ko zna kako zavrile.
Slino je postupila i Vladislavljeva ena Boleslava (Vladislava je tada verovatno Uro
negde drao zatvorenog) koja je iz Dubrovnika upravljala otporom. Izgleda da niti jednome
od njih nije padalo na pamet da bi se pomo mogla traiti u nekoj od katolikih zemalja
(Ugarska na prvom mestu), to bi moda moglo zemlju da dovede u opasnost. Ovi
dinastiki okraji nisu mnogo otetili zemlju i deavali su se u odreenom krugu ljudi, tako
da sama drava nije mnogo trpela. Borba izmeu brae bila je u svakom sluaju do
krajnosti sablanjiva no to je ipak bilo u duhu toga vremena i nije bilo nita neuobiajeno.
Na kraju braa bi se uglavnom izmirila, a ako se posle toga i nisu mnogo trpela, ipak nisu
potezala vie oruje jedan na drugog. Isto tako jo uvek se nisu i ubijali izmeu sebe.
Samo okruenje u kojem je bila davalo je Srbiji dosta mogunosti da se mirno razvija.
Talas Mongola koji je proao kroz Istonu Evropu naroito je naneo tete Bugarskoj. Ona
je ve samim time to je car Asen II iznenada umro (1241.) bila dovoljno uzdrmana.
Najezda Mongola je to stanje samo jo vie produbila. Cara Asena je nasledio njegov
maloletni sin Kaliman I (1241-1246.) ali on nije dugo vladao. Ve 1246. ponovo dolazi do
smene na Bugarskom prestolu, a car je sada jo jedan Asenov sin, Mihailo Asen (1246-
1256.). Sada je Bugarska bila u vrlo loem stanju, a bila je i mongolski vazal. Te
neprestane zaevice u Bugarskoj iskoristio je najbolje nikejski car Jovan Vatac, koji nakon
prolaska mongolskog talasa na Balkanu nema nijednog ravnopravnog protivnika. On je
najpre oteo Bugarima sve provincije juno od Adrijanopolja koje idu do Vardara. Kasnije
je neutralisao najveeg takmaca u borbi za obnovu vizantijskog carstva: epirsko carstvo.
Sam Epir nakon poraza kod Klokotnice (1230) ne predstavlja vie neku posebnu silu tako
da prodoru Nikejaca u Epir nije ni bio pruen neki poseban otpor. Tada bi se ta carevina
(Epir) verovatno i raspala da Nikejci nisu morali da prekinu svoj prodor zbog navale
Mongola u njihove malo azijske krajeve. No, to je bilo sasvim dovoljno da tadanji epirski
vladar, Jovan (1240-1244.) uvidi sav besmisao otpora, te se stoga odrie carske titule i
priznaje vrhovnu vlast nikejskog cara Jovana Vataca. Za uzvrat ovaj mu ostavlja da
upravlja Epirom, ali ne vie sa titulom cara, ve sa nazivom despota. Upad Mongola u
maloazijske posede nikejskog carstva odvratio je panju cara Jovana Vataca, tako da sve do
1246. godine on nema vremena za dogaaje na Balkanu. Nakon prolaska mongolske
opasnosti on se vratio u Evropu i godine 1246. je konano uao u Solun.
Latinsko carstvo je bilo ogranieno samo na teritoriju oko Carigrada i od njega je ak i
papa bio digao ruke. Bilo je sasvim oigledno da na Balkanu postoji samo jedna prava sila:
nikejsko carstvo. Jedina drava koja im je mogla konkurisati bila je Ugarska. U prvo vreme
nakon mongolske najezde ugarski kralj Bela IV je morao da se posveti obnavljanju strano
opustoene drave. Ba nekako u to vreme poeli su sukobi Splita i Trogira oko nekih
povlastica (1242.). Jedno vreme se ovaj sukob primirio, da bi tokom 1244. godine ponovo
planuo, i kasnije se pretvorio u opti rat u Hrvatskoj i Bosni. Tokom 1242. godine Bela je
ratovao sa austrijskim hercegom Fridrihom Babenbergom, a odmah potom i sa Venecijom
zbog Zadra. Rat sa Venecijom do kraja ne ispadne sretan i Bela bude primoran da se
odrekne Zadra. Nakon ovoga Bela ponovo ratuje sa Fridrihom Babenbergom, a u tom ratu
Fridrih gine. Iza sebe nije ostavio naslednika, tako da se oko njegovog naslea ponu
otimati Bela, nemaki car Fridrih II i eki kralj Veeslav I. Ba dok se pripremao za ovaj
rat doe Beli vest da Mongoli ponovo spremaju napad na Ugarsku, stoga on 1247. i 1248.
godinu provodi u osiguranju dravne granice. Beskrajni rat oko Babenbergova naslea se
konano zavrio 1254. godine mirom u Pounu. Bela je takoe uspeo da iskoristi
nestabilnost Bugara nakon smrti njihovog cara Kalimana, te da tokom 1246. godine uzme
sebi titulu "kralja Bugarske". U Bosni je takoe bio aktivan, pa je najpre uspeo da ubedi
papu da ovaj bosansku crkvu podloi pod vlast kaloke nadbiskupije, to je konano tokom
1247. godine i uraeno. Time je papa iz nadlenosti dubrovake arhiepiskopije oduzeo
bosansku crkvu, a Dubrovnik da bi to nekako nadoknadio pokuao je da pod svoju
nadlenost stavi barsku arhiepiskopiju to e opet kasnije izazvati dosta sukoba sa Srbijom
na ijoj je teritoriji bio Bar. Tokom 1250. godine u Bosni je umro i ban Ninoslav, a Ugari
iskoriste unutranje smutnje i tokom 1254. stave Bosnu pod svoju kontrolu. Bosna nakon
toga bude izdeljena na manje delove koje je kao svoj posed delio kralj Bela. Ipak, u uoj
Bosni odrao se ban Prijezda, po predanju rodonaelnik kasnije dinastije Kotromania.
itava ova situacija je ila u korist srpskom kralju Urou, budui da ga se okolna dogaanja
nisu neposredno ticala, dok s druge strane na Srbiju tada niko nije obraao posebnu panju.
Sam Uro je bio u dosta dobrim odnosima samo sa nikejskim carstvom, no i ti odnosi nisu
od njega traili posebne obaveze. Ono to je Urou naroito pogodovalo bilo je izraeno
slabljenje epirske i bugarske drave. Ove dve sile su u poslednjih nekoliko godina imale
preovlaujui uticaj u Srbiji i njihovo slabljenje je bilo uzrokom pada dvojice srpskih
kraljeva. Moda je ba to i opredelilo Uroa da se ni na jednu dravu ne naslanja suvie,
tako da njegovo vladanje nema spoljnih podrki. On se na vlasti odravao iskljuivo
svojom snagom. Sama njegova politika prvih godina je veoma smotrena i on se dri
podalje od svih gore opisanih dogaaja. Balkanska karta se tada veoma brzo menjala, a on
sam u to doba ili nije imao nekih aspiracija na susedne teritorije ili se, to je verovatnije,
tek pripremao za budue akcije. Tada je bilo veoma bitno odrediti pravac kojim e kretati
dravna politika i sa kojim dravama e se saraivati. Odabir saveznika je bio veoma
osetljivo pitanje, jer pogrena procena vodila je u sigurnu propast. Primer Radoslava i
Vladislava je bio dovoljno pouan.
Prvo ozbiljnije pitanje na koje je Uro naiao bili su odnosi sa Dubrovnikom. Iako je
odmah nakon njegovog dolaska na vlast sa Dubrovnikom sklopljen ugovor u kome su se
obe strane meusobno zaklinjale na prijateljstvo i kojim su utvrena obostrana prava i
obaveze, odnosi su se veoma brzo pokvarili. Ono to je sukobilo Uroa sa Dubrovnikom
bilo je crkveno pitanje, odnosno postavilo se pitanje odnosa crkvene hijerarhije u katolikoj
crkvi izmeu dubrovake i barske arhiepiskopije. Jo od davnih vremena Bar je bio sedite
arhiepiskopije (godine 1089. papa je to potvrdio), meutim Dubrovnik se sa time nikada
nije pomirio, smatrajui da Bar treba da bude samo episkopija i saglasno tome da spada
pod nadlenost dubrovake arhiepiskopije. Kako je Bar bio u okviru srpske drave to je
Uro od samog poetka zastupao njegove interese. Uopte, srpski kraljevi su od samog
poetka uloili mnogo truda ne bi li Baru sauvali njegov arhiepiskopski status. To je bilo i
te kako vano budui da je veina stanovnitva u Zeti bila katolike vere i stoga srpski
kraljevi nisu eleli da sedite arhiepiskopije bude van srpske drave. Katoliki element u
Srbiji (Zeta) bio je faktor koji je mogao veoma lako da izazove nestabilnost, a seanja na
sukob Stefana Prvovenanog i njegovog brata Vukana je bio dovoljno pouan primer. Sami
Nemanjii tokom celog svoga vladanja su bili veoma tolerantni po verskom pitanju, ne
pokuavajui nikada da katolike nasilno pokrste, a ouvanje nezavisnosti barske
arhiepiskopije je bio jedan od preduslova njihove takve politike. S druge strane, sa
bogumilima je ve bila druga situacija, prema njima nije bilo nikakvih obzira i oni su bili
nemilosrdno gonjeni.
Sukob je naglo poeo onda kada je tokom 1242. godine, a bez nekog vidljivog razloga,
ulcinjski episkop priznao vrhovnu vlast dubrovakog arhiepiskopa. Time je Ulcinj izaao iz
nadlenosti barskog arhiepiskopa, pod kojom je do tog momenta bio. Pomaui se time,
Dubrovnik je kod pape poeo sa jo veom upornou traiti Bar pod svoju nadlenost.
Situacija je naglo dobila novi obrt kada je tokom 1247. godine Bar ostao bez arhiepiskopa i
kada je trebalo izabrati novoga. Tada se pojavila jedna masa raznoraznih povelja koja je
trebalo da potvrdi prvenstvo Dubrovake arhiepiskopije i koje su bile uglavnom plod
dubrovakih falsifikata. Istini za volju, ni Barani se nisu libili da sa svoje strane falsifikuju
neke povelje i darovnice koje opet potvruju njihovo pravo. Nije udo to se i sam papa
zbunio tako da mu ovaj spor nikako nije bilo lako reiti. No, izgledalo je da su Dubrovani
bili u samome poetku mnogo ubedljiviji no to su to bili Barani. Sudei po tom prvom
utisku papa odlui u korist Dubrovnika i donese reenje kojim barska arhiepiskopija dolazi
pod nadlenost Dubrovake. Problem se pojavio onda kada je papsko reenje trebalo
sprovesti u delo.
Tako dubrovaki kanonik Matej umalo nije poginuo u Baru kada je doao tamo da izvri
papsko reenje po kome je Bar potpao pod Dubrovnik. Njega su graani Bara napali na
ulici i samo je intervencija sina barskog kneza spasila dubrovako izaslanstvo koje se
vratilo neobavljena posla. Reakcija Barana je bila pomalo udna budui da su
Dubrovakim izaslanicima govorili da oni ne priznaju papu, te da je za njih papa kralj
Uro. To je za to vreme (a i kasnije) bilo neoubiajeno, jer su Barani, iako katolici, veoma
ustro branili svoga pravoslavnog kralja. Ovakav postupak katolikog ivlja je bila samo
potvrda verske tolerancije Nemanjia. uvi to, papa je odluio da konano ispita celu
stvar jednom za svagda. Tada je imenovan za barskog arhiepiskopa poznati franjevac
Karpini koji je trebalo da vidi o emu se tu zapravo radi. On je trebao da sakupi sve
mogue povelje koje govore o tom problemu, kao i da sakupi sav ostali materijal na osnovu
koga papa u Rimu treba da odlui ko je u pravu: Bar ili Dubrovnik? Sam Karpini je bio
lini papin prijatelj i po tome se moe videti kakav je znaaj papa dao ovome sporu. Stie
se utisak da je Rim zaista hteo da na najpravedniji mogui nain presudi ovaj sluaj.
Nakon dugog otezanja konano godine 1252. poela je i parnica u Rimu oko toga pitanja.
Odnosi izmeu kralja Uroa i Dubrovnika su se u to vreme strano pokvarili. Uro nikako
nije eleo da izgubi barsku arhiepiskopiju, dok je s druge strane on sa Dubrovnikom imao
neraienih rauna jo od kada je ovaj grad pruio utoite Vladislavljevoj eni
Beloslavi, koja je ba iz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroa. Da su se Dubrovani
dobro uplaili videlo se onda kada su tokom 1249. godine poeli traiti saveznika koji bi im
pomogao protiv eventualnog srpskog napada. Kao saveznika nau bosanskog bana
Ninoslava, koji im obea pomo u sluaju srpskog napada reima "ako se razratite s
kraljem rakim, da vas ne dam ni va dobitak...". No ve sledee 1250. godine Ninoslav
umire i Dubrovnik ostane bez zatitnika. Istovremeno, kada su dobili od bana Ninoslava
obeanje vojne pomoi oni su uspeli da i od velikog kneza Andrije, koji je upravljao
susednim Humom dobiju obeanje da on u eventualnom ratu nee imati uee, odnosno da
e biti neutralan. Isto tako veliki knez im je obeao da e lepo primiti i sve one Dubrovane
koji budu pobegli u Hum u sluaju eventualnog rata sa Srbijom. U to vreme veliki knez
Andrija je priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja (u sutini bio mu vazal) i udno je bilo da
on uzima takve obaveze koje su u suprotnosti sa interesima Srbije. ini se da je on jo u to
doba pripremao odmetanje od Srbije, a to e uiniti konano njegov sin Radoslav koji se
godine 1254. naziva ugarskim vazalom.
Nakon smrti bana Ninoslava, Dubrovnik je ostao bez zatite i to se kralju Urou uinilo
zgodnom prilikom da ga napadne. Tokom 1252. godine on se zaista i pojavio sa dobro
opremljenom vojskom pod Dubrovakim zidinama. Kao i toliko puta do sada, pokazalo se
da srpska vojska ne ume da zauzima dobro utvrene gradove, stoga se aktivnost Uroeva
svela na pustoenje i pljakanje okoline Dubrovnika. Okolni vinogradi i vonjaci su
poseeni dok su kue opljakane i popaljene. Kada je i to bilo gotovo, Uro se verovatno
zapitao ta dalje da radi. Jake zidine branile su u tolikoj meri Dubrovnik da mu nije mogao
nita i bilo je jasno da se grad ne moe osvojiti. Ukoliko bi se povukao ispalo bi da je
pohod bio uzaludan, to njegovoj sujeti sigurno ne bi prijalo, a ko zna kako bi to prihvatila
i njegova uvek buntovna okolina. Jedini spas su bili pregovori koji odgovaraju i Urou, ali i
Dubrovniku. Srpskom kralju da bi izaao pod prividom pobednika, a Dubrovniku da skine
opsadu koja je jako smetala trgovini. Grad je ostao neoteen, a u nastalim pregovorima
Uro se zadovoljio sa ne ba tako velikom odtetom. Sami pregovori koji su tekli bili su
jako napeti. Urou je jako smetalo otezanje parnice izmeu Dubrovnika i Bara, a
dubrovakim poslanicima je posebno naglasio da u Srbiji nije vlast ni papa, a ni rimska
crkva. Brat mu, kralj Vladislav (svrgnuti) bio je jo direktniji, psujui papu i kardinale i
usput ih nazivajui psima. Osim toga, Uro je uporno odbijao da prui zatitu dubrovakim
izaslanicima koji su trebali doi u Bar, a sve u okviru parnice. Dubrovakom arhiepiskopu
Uro je ak obeao da e ga ivog odrati, ako mu padne aka. U takvim uslovima bilo je
zaista teko voditi pregovore, a Uro je bio oigledno izuzetno neprijatan sagovornik. Ipak,
mirovni ugovor je nekako sastavljen i potpisan.
Ovaj mir je bio samo prividan i nijedna od strana nije bila iskrena. Dubrovani su eleli da
skinu opsadu, dok je Uro video da Dubrovniku ne moe nita pa je stoga hteo da dobije
bilo kakvu odtetu na osnovu koje bi imao opravdanje da povue vojsku. Zapravo, pokazao
se cinizam i jednih i drugih, ali i obostrana nemo. Niti jedna strana nije imala snage da
prevlada, ali niko nije eleo ni da popusti.
Ne elei da odustanu od jurisdikcije nad barskom arhiepiskopijom, Dubrovani su se
uskoro upustili u zamanije poduhvate. U toku juna 1253. godine oni sa Bugarima sklapaju
savez koji je bio usmeren direktno protiv kralja Uroa, a elja saveznika je bila da i njega i
sav njegov porod isteraju iz Srbije jednom za svagda. Da im se za sve ovo vreme toliko
zamerio pomalo iznenauje, kao to moe da zaudi i ovolika upornost Dubrovana. U to
doba oni nisu imali finansijska sredstva za rat protiv Srbije, a i ovakve aktivne ratne igre
odudaraju od njihovog dotadanjeg veoma smotrenog voenja politikih poslova. Sada su
Dubrovani poeli odjednom da vode aktivnu politiku ne elei vie da pasivno iekuju
srpski napad. Sa Bugarskim carem Asenom je sklopljen savez po kojem Dubrovani
ovome osiguravaju pomo na kopnu i moru, a isto tako obeavaju da sve one gradove koje
budu eventualno zauzeli imaju predati Bugarima. Zauzvrat Dubrovani dobijaju pravo
slobodne trgovine po Bugarskoj, zadravaju stare povlastice u Srbiji, dobijaju neznatno
proirenje zemljita, ali i vrhovno pravo svoje crkve nad katolicima u Srbiji. Izgleda da
Dubrovani ipak nisu bili inicijatori ovog inae veoma detaljnog ugovora i po svemu
sudei poetni impuls je ipak doao iz Bugarske. Ovome savezu se naredne godine (1254.)
pridruio i humski upan Radoslav, inae potomak Nemanjinog brata Miroslava. U to
vreme upan Radoslav za sebe govori "ja upan Radoslav jesam verni vazal gospodinu
kralju Ugarskom".
Nedugo nakon sklapanja saveza Bugari sa vojskom koja je bila sastavljena uglavnom od
Kumana, udare na Srbiju i prodru veoma duboko. Pretpostavlja se da su uspeli da dou sve
do Lima i da opljakaju manastir svetog Petra. Da li su otili jo dalje na sever, do ie,
ostaje da se nagaa, a u prilog tome da jesu govori injenica da je srpski arhiepiskop
uskoro nakon ovog bugarskog prodora premestio sedite arhiepiskopije iz ie u Pe.
Verovatno da ovaj prodor nije Bugarima doneo oekivane rezultate, a ni Dubrovani nisu
pokazivali mnogo volje, tako da su neprijateljstva uskoro obustavljena. Stoji i pretpostavka
da je bilo i posrednika izmeu bugarskog cara i srpskog kralja, mada se ne zna ko bi to
mogao biti: car Vatac ili ugarski kralj? Bilo kako bilo, srpsko bugarski sukobi su prestali,
tako da je i Dubrovnik konano morao da popusti. Godine 1254. obnovljen je ugovor
izmeu Srbije i Dubrovnika, ali ovaj put Dubrovani se nisu tako jeftino izvukli. Osim
velike ratne odtete koju su morali da isplate Srbiji, Dubrovani su morali da odustanu od
parnice sa barskom crkvom i da priznaju nadlenost Bara nad katolikim ivljem u Srbiji.
Tako je ova jogunasta i nepromiljena politika Dubrovnika doivela potpuni krah. Nakon
ovoga rata odnosi izmeu Uroa i Dubrovnika nikada se viu nisu popravili.
Posle ovih uspeha kralj Uro odlui da raisti i sa svojim nepouzdanim vazalom humskim
upanom Radoslavom. Kako se kralj sa upanom obraunao ne zna se, ali od tada se
upanu gubi svaki trag, to zapravo znai da ga je kralj Uro na neki nain uspeo da skloni.
Da li je to bilo spletkom ili snagom oruja ne zna se.
U ovim dogaajima primetljiva je Uroeva urba i stie se utisak da je on naredne dogaaje
na neki nain oekivao. ini se da je ba u tim godinama (1254-1256.) dolo do naglog
zbliavanja Srbije sa Ugarskom, to nije bilo odmah vidljivo, ali kasnije dolazi naroito do
izraaja. Kakvi su bili Uroevi planovi u to vreme teko je zakljuiti budui da on, izuzev
ratobornosti, nije pokazivao neke znakove po kojima bi se mogao odrediti pravac njegove
budue politike. Srbija ni sa jednom dravom, izuzev donekle sa nikejskim carstvom, nije
imala nekih dubljih kontakata koji bi upuivali na mogue saveznitvo. S druge strane ni
saradnja sa Nikejcima nije bila iskrena, tako da ni oni nisu bili sigurni kako da gledaju na
Uroa: kao na prijatelja ili na neprijatelja. U svim tim dogaajima (do sada opisanim) Uro
nije imao prilike da do kraja iskae svoje politike mogunosti i njegova politika bila je
krajnje oprezna, to se moda njegovim savremenicima nije dopadalo, ali Uro je bio do
krajnosti pragmatian.
U to vreme na Balkanu je svakako bila najjaa nikejska carevina, kojom je vrstom rukom
vladao car Jovan Vatac i koji je uspeo da teritoriju carevine za vreme svoje vladavine skoro
udvostrui. Car je uspeo da sa svih strana okrui latinsko carstvo (u sutini da ga ogranii
na Carigrad sa okolinom), a Bugarska, isto kao ni epirska despotovina nisu bile iole
ozbiljniji protivnik. Ba takva situacija je najvie i zabrinjavala Uroa. Nikejsko carstvo je
toliko duboko prodrlo u Balkan da se ve graniilo sa Srbijom i bilo je sasvim za oekivati
da e Nikejci uskoro zauzeti i Carigrad i da e doi do restauracije vizantijskog carstva.
Samim time postavie se pitanje onih teritorija koje su sada pod Srbijom, a pripadale su
nekada Vizantiji. To automatski znai sukob u kojem Srbija ima jako malih ansi. Za Srbiju
je bila srea to je car Vatac vei deo svoje vladavine bio zauzet na drugim mestima, tako
da za ova pitanja nije imao vremena. Za carevog ivota kralj Uro je odravao neke veze sa
Nikejcima i stvarao prividnu sliku dobrih odnosa, to je opet vie rezultat Uroevog
pribojavanja no to su ti odnosi bili i iskreni. Ipak, naslanjanje na nikejsko carstvo imalo je
i za rezultat da su Bugarski apetiti na srpske krajeve bili ipak suzbijeni, a da su Bugari tog
momenta bili mnogo opasniji za Srbiju videlo se jasno.
20. Restauracija Vizantije
Nikejski car Jovan Vatac je za celo vreme svoje vladavine imao jasno postavljeni cilj koji
se sastojao od restauracije nekadanje Vizantije. Upravo kada je preostalo veoma malo
prepreka da svoj dotadanji rad i zavri, on pone naglo poboljevati od neke bolesti koja je
imala kasniji rezultat u tome da je on mentalno oboleo. Poslednjih nekoliko godina njegove
vladavine car zbog te bolesti nije imao nekih posebnih poteza i oekivala se njegova smrt.
Sasvim je sigurno da Urou to nije moglo ostati nepoznato i time se moe objasniti zato se
on nije tenje vezivao za nikejsko carstvo. S jedne strane Uro je oekivao skoru smrt cara i
nemire u carstvu koji e se ko zna kako zavriti i posle kojih je veliko pitanje da li e
carstvo imati onu snagu koju ima za cara Vataca. Stoga nije bilo preporuljivo suvie se
vezivati za nikejsko carstvo. S druge strane, sam car nije pokazivao neke aktivnosti koje bi
ile ka Srbiji i Uro jednostavno nije imao posebnih razloga da se pribojava opasnosti sa te
strane, pa prema tome nije morao prema caru da pokazuje vie udvornosti od one koju je
inae ispoljavao. Ovakva rezervisana politika se uskoro pokazala kao dobra i jedino
mogua u to vreme. Uro je uspeo tako da stekne status "nesigurnog" prijatelja nikejskog
carstva, to mu je osiguravalo i prilian manevarski prostor pri kasnijem odabiru saveznika.
U sutini on je sebi drao otvorenim sve opcije za kasnije svoje nastupe.
Sa maarske strane situacija takoe nije bila jasna. Jo uvek pod utiskom nedavne provale
Mongola ugarski kralj Bela IV osiguravao je sa svih strana svoju dravu. U tu svrhu
organizovan je sistem banovina, tako da je jo od godine 1233. na istonoj ugarskoj granici
stajala severinska banovina koja je predstavljala odbranu od Bugara i Tatara. Od godine
1247. kralj ovu banovinu predaje vitezovima Ivanovcima. Izmeu ove, severinske
banovine i Bosne godine 1247. osnovana je i mavanska banovina koja je obuhvatala
izmeu ostalog i poreje Kolubare, a ponekad su joj pripadali i oblasti Branievo, Kuevo i
Srem. Tom banovinom vladao je kraljev zet Rastislav, jedno vreme ban hrvatski. Sve
banovine su imale svoju posebnu vojsku kojom su njeni komandanti dosta slobodno
raspolagali, tako da formiranje mavanske banovine na granicama Srbije sigurno nije
moglo odgovarati Urou. Stoga je i njegova politika morala biti oprezna, no kralj Bela tog
momenta nije imao veih pretenzija prema srpskoj zemlji pa tako ni nekih aktivnosti na toj
strani nije imao.
Nakon smrti cara Jovana Vataca (3. novembra 1254.) Bugari poinju sa napadima na
Nikejsko carstvo verovatno raunajui da e uspeti da iskoriste trenutnu zabunu. Pod
vostvom mladog cara Mihaila Asena Bugari uspevaju da u jednom naletu zauzmu oblasti
u Trakiji i Makedoniji. Na ove oblasti Bugari su polagali pravo budui da ih je od njih oteo
preminuli car Vatac. Novi nikejski car Teodor II Laskaris (1254-1258.) se pokazao kao
veoma odluan, tako da je sa dva pohoda uspeo da povrati sve ono to je izgubljeno te da
primora Bugare na za njih veoma nepovoljan mir (1256.). Interesantno je da je pri
sklapanju ovog mira posredovao herceg Rastislav (zet ugarskog kralja Bele, inae
upravljao mavanskom banovinom). Imajui na raspolaganju vojsku, Rastislav je vodio
politiku pomalo i na svoju ruku, tako da se odmah aktivno umeao u graanski rat koji je
buknuo u Bugarskoj nakon neuspeha u ratu sa Nikejcima. Vojne poraze protiv Nikejaca,
bugarski car Mihailo II Asen je platio glavom u meteima, a na njegovo mesto je stupio
njegov roak Kaliman II. Poloaj Kalimanov je od poetka bio veoma nesiguran, tako da je
Rastislav morao da mu alje vojnu pomo koja je kasno stigla, pa Kalimana ubijaju. Sada
Rastislav pokuava da postane Bugarski car, ali ni on ne uspeva. Konano, posle silnih
peripetija na presto dolazi Konstantin Tih (1257-1277.), "jedan veoma istaknut i plemenit
ovek po imenu Konstantin Tih, ovek veoma pametan, a snagom tela je daleko pred
ostalima" (Mavro Orbin), za koga se pretpostavlja da je po enskoj liniji srpskog porekla,
unuk Nemanjin. Koliko je ova pekulacija oko Konstantinovog porekla tana, ostaje stvar
procene, no nesumnjivo je da on meu svoje pretke nabraja i Stefana Nemanju. Sam svoj
uspeh car Konstantin svakako duguje velikoj pomoi koju je dobio iz Srbije i od nikejskog
cara. Sigurno je da Kaliman bez Uroeve pomoi ne bi uspeo da pridobije carsku krunu. Sa
ovim svojim potezom Uro je uspeo da obezbedi srpske granice sa bugarske strane, pa mu
opasnost sa te strane nije vie pretila.
Konano godine 1257. dolazi do velikog preokreta na balkanskoj politikoj sceni i do
prvog potpuno otvorenog politikog, ali i vojnog istupa srpskog kralja Uroa. Te godine
epirski despot Mihailo poinje otvorena neprijateljstva sa nikejskom carevinom. Kao
saveznik uz Epirce nastupa i kralj Uro. Krivac za ovaj sukob je nesumnjivo nikejski car
Teodor, II koji je odmah nakon enidbe svoje erke Marije za sina epirskog despota
Mihaila, Niifora, jednostavno zauzeo epirski grad Dra i tvravu Serviju. Nekih posebnih
potreba za ovim gradovima on nije imao i ovaj njegov istup moe se tumaiti njegovom
osionou, a moda i boleu (epilepsija) koju je nasledio od svoga oca, cara Vataca, koja
je kod njega poprimila mnogo tei oblik. Pod teretom bolesti car Teodor se sa velikom
brutalnou obraunavao sa svojom okolinom koju je optuivao za sve neuspehe, a kazne
koje su odmeravane bile su izuzetno svirepe. Ovo nasilno oduzimanje gradova od epirskog
despota izazvalo je njegovu vojnu akciju protiv Nikejaca. Budui da je sam Epir bio suvie
slab da se nosi sa nikejskom carevinom bilo je potrebno nai saveznike. Jedan od saveznika
je bio i srpski kralj Uro.
Danas je veoma teko rei ta je bio razlog Uroevog prilaska ovom savezu protiv
nikejskog carstva. Nekog direktnog povoda on nije imao. Izgledalo je u to vreme da je on
nikejski prijatelj, a i njegova saradnja sa carem oko dovoenja Konstantina Tiha na
bugarski presto je samo potvrivala tu injenicu. Njegova nagla promena je iznenadila ak
i poslovino prevrtljive Grke tako da se oni sa gorkim reima osvru na taj njegov potez.
Mogue je da se on plaio velikog nikejskog carstva raunajui da e njegovim slabljenjem
i Srbija imati sigurniji poloaj. Moda ga je na takav potez navelo i to to su mu od
saveznika obeana teritorijalna proirenja, no i ona su bila potpuno beznaajna u odnosu na
rizik koji je Uro preuzimao suprotstavljajui se Nikejcima. Sam tok Uroeve politike je
dosta teko pratiti i razumeti, no krajnji rezultat se najee pokazivao izuzetno povoljnim
za njega. Stoga je veoma esto teko dati logian odgovor na neke Uroeve poteze, tako da
je on meu Nemanjiima moda i najtajnovitiji vladar. Njegovi savremenici su ga izuzetno
cenili tako da je nakon smrti dugo nosio ime "veliki", no kasnija pokolenja nisu odrala
ovaj sud. Iako je danas neke njegove poteze teko objasniti, ostaje injenica da je u svojoj
politici ipak retko kada promaivao.
Savez epirskog despota i srpskog kralja bio je ojaan sa jo nekoliko znaajnih saveznika:
franakim knezom Vilhelmom Vildaurenom koji je upravljao Ahajom i sa kraljem Sicilije,
Manfredom. Saveznici su uskoro napali na Albaniju i Makedoniju, a u ovim akcijama
uestvovala je i srpska vojska. Dodue, i ovde se Uro pokazivao u prilinoj meri
rezervisan, budui da mu vojska i nije bila tako brojna, tek oko hiljadu vojnika. Meutim,
iako prilino malobrojan, ovaj odred je imao sve same uspehe. Nakon opsade Skoplja, ovaj
odred se preko Kieva provukao sve do Prilepa. Pod ovim gradom uspevaju strano da
potuku nikejsku vojsku, no tvravu nisu uspeli da osvoje. Po ko zna koji put se pokazalo da
srpska vojska ne ume da osvaja utvrene gradove, a sam Prilep je bio jaka tvrava, koja se
uzdizala na jednom strmom bregu iznad grada. Nakon neuspele opsade srpska vojska se
vratila do Skoplja i zauzela ga. to se tie Prilepa, on je ipak na kraju pao, poto su Epirci
koristei izdaju uspeli da u njega uu. U ovom osvajanju Prilepa izgleda da srpska vojska
vie nije uestvovala. Nikejski car je veoma brzo odgovorio na sve ove napade tako da je
njegova vojska pod vostvom Manojla Paleologa uskoro zapoela sa dosta uspenim
akcijama.
Tokom avgusta 1258. godine iznenada umre nikejski car Teodor, a nasledi ga
sedmogodinji sin Jovan IV. Kako on nije mogao da vlada, regenstvo je preuzeo Georgije
Muzalon, ali ve deveti dan nakon careve smrti regenta Muzalona i njegovog brata u crkvi
napadnu i ubiju. Sada regent postaje Mihailo Paleolog, veoma moni plemi i sposoban
vojnik. On je odlunije nastavio akciju protiv Epiraca i njihovih saveznika, a njegov
poloaj u nikejskom carstvu je posebno ojaan kada je krajem 1258. (ili poetkom 1259.)
on proglaen za savladara maloletnog cara Jovana IV Laskarisa. Ve u to vreme sva srpska
osvajanja su po svemu sudei bila propala, a nikejska vojska pod vostvom Jovana
Paleologa (roeni brat Manojla) ubrzano je osvajala ono to je dotada bilo izgubljeno. Sada
su i vojne akcije bile mnogo opasnije za saveznike, to je kulminiralo bitkom kod Bitolja
(Pelagonija) tokom avgusta 1259. Vojska nikejske carevine pod vostvom carevog brata
Jovana Paleologa strano je razbila Epirce i njihove saveznike. Koliko je poraz bio straan
vidi se iz toga to je franaki knez Vilhelm bio zarobljen dok je preko etiri stotine
konjanika koje je poslao sicilijanski kralj Manfred izginulo.
Sigurno je da u ovoj bitki Srbi nisu pomagali Epirce, a stoji pretpostavka, i to dosta realna,
da je Uro ak dao jedan pomoni odred od oko 600 Srba nikejskom caru. Naime, ve
poetkom 1259 godine sve ono to su Srbi osvojili u Makedoniji pripalo je ponovo
nikejskom carstvu, tako da u vreme pelagonijske bitke Srbi vie nemaju nita od prolih
osvajanja. To bi trebalo da znai da je Uro napustio svoje saveznike Epirce i ponovo se
vratio Nikejcima. Ova pretpostavka nije bez osnova, a potkrepljuju je podaci iz Morejske
hronike gde se navodi da je jedan odred od oko 600 Srba pomagao u pelagonijskoj bitki
Mihailu Paleologu. Mogue je da je Uro, nakon preuzimanja vlasti od strane Mihaila
Paleologa, uvideo da je stvar Epiraca izgubljena. Shodno tome on je svoju vojsku povukao
iz Makedonije, pa je bez nekih posebnih sukoba vratio Nikejcima ono to je im pre par
meseci zauzeo. Verovatno zato i nema nekih podataka koji bi govorili da su Nikejci sa
Srbima imali sukoba oko Skoplja i drugih zauzetih teritorija. Kasnije i Nikejci nisu upali u
Srbiju onako kako su to uinili u Epiru svetei se, a razlog za takav njihov postupak je
verovatno u ponovnoj saradnji sa Uroem. Ako je ova pretpostavka tana, onda ona sasvim
jasno govori o Uroevoj politici i njegovim postupcima. Njemu nije bio problem da menja
saveznike i u tome nema nekih posebnih principa, izuzev trenutne koristi. O njegovoj
moralnosti bi se moda moglo raspravljati, ali mora mu se odati priznanje da je umeo u
svakoj situaciji da se veto izvue. Njegovi pomalo napamet potezi mogli su dovesti Srbiju
do propasti, no to se ipak nije desilo. Kako je pogreio, tako je Uro umeo odmah svoju
greku i da minimizira, tako da drava ne trpi posledice. S druge strane, Uro nije bio
tvrdoglav ovek koji uporno brani svoju stvar bez obzira na posledice, a to se jasno vidi i iz
toga to je on osvajanja po Makedoniji napustio bez ikakvih razmiljanja onda kada je
uvideo da ih verovatno nee moi odrati. Isto tako, za divljenje je njegova politika
dalekovidost, a to se najjasnije vidi onda kada je on napustio Epirce, iako su ovi bili na
vrhuncu snage. Uro je jasno predvideo njihov poraz i otresao se ovog nezgodnog
saveznika. Poraz Epiraca na Pelagoniji je potvrdio ispravnost njegovih postupaka.
Nakon pobede na Pelagoniji (1259.) nikejska vojska upada u Epir i uskoro je ula i u Artu,
tako da je jedno vreme izgledalo da je epirski despot Mihailo izgubljen. Ipak, pomou
odreda koje mu je poslao sicilijanski kralj Manfred, uspeo je da se odri. U ovim
osvetnikim akcijama nikejska vojska, kako je ve reeno, nije ulazila u Srbiju to na
posredan nain govori da je kralj Uro uspeo da se izmiri sa njihovim carem Mihailom
Paleologom. Tako je Srbija jo jednom uspela da izbegne upad strane vojske, a to se
zamalo nije dogodilo zbog prilino neopreznog meanja u ratove Epira i Nikejaca.
Glavni dogaaj za celokupno to doba desio se 25. jula 1261 godine. Nikejski vojskovoa
Aleksije Stratigopul je sa malim odredom bio upuen na bugarsku granicu i u Trakiji je
sasvim sluajno saznao da je Carigrad napustila mletaka flota i da krstari negde po Crnom
moru. Sa Mleanima je otila i veina onih vitezova koji su inili posadu Carigrada. To je
znailo da je ovaj grad ostao bez zatite i Aleksije bez predomiljanja okree svoj mali
odred vojske i napadne Carigrad. Sam napad je potpomognut od seljaka koji su svaki dan
ulazili u Carigrad i koji su nekoliko Aleksijevih vojnika uveli kroz tajni prolaz. Nakon to
su pobili latinsku strau, Aleksijevi vojnici otvore i glavne kapije kroz koje nagrne ostala
vojska. Napad je bio u samu zoru 25. jula 1261. Latinski car Balduin II je bio primoran da
na poniavajui nain u malenom amcu sa svojom porodicom, bez carskih oznaka koje je
u panici ostavio, pobegne. Kasnije su latini pokuali da povrate grad, ali se njihov juri
pokazao neuspenim. Time je latinsko carstvo, uspostavljeno 1204. godine, konano i palo,
a Mihailu VIII Paleologu je zapala ast da on bude taj koji e obnoviti vizantijsko carstvo.
Na dan 15. avgusta 1261. godine Mihailo sveano ulazi u Carigrad. On je peice proao
kroz Carigrad gde ga je oduevljeno graanstvo pozdravilo. U Aja Sofiji Mihailo je
zajedno sa svojom enom Teodorom krunisan starom carskom krunom, dok mu je
trogodinji sin proglaen za vasilevsa. Nesreni maloletni car Jovan IV Laskaris bio je
potpuno zaboravljen, a da ne bi kada odraste zatraio svoje legitimno pravo na krunu, car
Mihailo naredi da ovome detetu iskopaju oi. Time je i poslednji Laskaris uklonjen, a
Paleolozi su zasnovali svoju vladavinu koja nee biti prekidana sve do propasti Carigrada.
Srpski kralj Uro je sve ove dogaaje pratio mirno i njegov stav je, kao i do tada, uglavnom
neutralan. Car Mihailo ga nije smatrao nekim velikim prijateljem, ali u njemu nije video ni
neprijatelja, tako da njegove vojne aktivnosti na Balkanu mimoilaze Srbiju i ograniavaju
se na Epir i Bugarsku. Srpski kralj Uro je u to vreme imao sasvim drugih aktivnosti.
Njegovi vojni odredi tada su pomagali ugarskog kralja Belu IV u ratu sa ekim kraljem
Otakarom. Sukobi ova dva kralja su bili vezani za oblast tajerske oko koje su se otimali.
Sukob je datirao jo od ranije, ali je jedno vreme bio primiren da bi opet 1258. godine
buknuo otvoreni rat. Godine 1260. sukob je dostigao vrhunac kada su se obe vojske nale
na austrijsko ugarskoj granici. Rauna se da svaka od ovih armija imala oko 100.000
ljudi. U ugarskoj vojsci su se nalazili tada i srpski odredi, a ovo njihovo vojevanje se
zavrilo neslavno. itava ugarska vojska je naterana u strano bekstvo, a kralj Bela je
prednjaio, ostavivi itav svoj logor sa brojnim blagom. Bela je beao sve do Pouna, gde
ga je konano pronaao palatin Roland i ponudio mu mir pod dosta nepovoljnim uslovima.
Nemajui drugog izbora Bela pristane na ovu ponudu. U ovom ratu srpski kralj Uro je
uestvovao sa svojom vojskom, ali ne zna se da li je i lino on uzimao uee u borbama,
kao ispunjenje svoje vazalne obaveze prema ugarskom kralju. Kada je 1261. godine dolo
do sveanog potpisivanja mira u Beu izmeu ugarskog i ekog kralja u pratnji ugarskog
kralja Bele IV nalazio se i kralj Uro sa svojim sinovima Dragutinom i Milutinom.
Oko uea srpskih odreda u ovom ratu na strani Ugarske postoje razliita miljenja.
Nesumnjivo je da je kralj Uro poslao svoje odrede ugarskom kralju kao deo svoje vazalne
obaveze, to zapravo znai da je Srbija u to doba u odnosu na Ugarsku bila u vazalnom
odnosu. Postavlja se pitanje kada je do uspostavljanja ovih odnosa dolo i konano zbog
ega je Uro pristao da Ugarima bude vazal?
Postoji pretpostavka da je do ovih vazalnih odnosa dolo nakon srpsko bugarskog rata
1253-1254. godine. Da se podsetimo, tada su Bugari u savezu sa Dubrovnikom i humskim
upanom Radoslavom napali Srbiju i uspeli da prodru sve do manastira sv. Petra na Limu.
Iako su im akcije bile uspene, Bugari se iznenada povlae iz Srbije ostavljajui svoje
saveznike da se sami spaavaju od Uroevog gneva. Ba to povlaenje Bugara ostaje
pomalo misteriozno, budui da je jasno da oni nisu potisnuti srpskom vojnom silom, ve da
je do toga dolo zahvaljujui nekom drugom. Upravo taj neko "drugi" su izgleda bili ba
Maari. Za uzvrat, Uro je morao da prihvati vazalne obaveze prema Maarima. Ako bi to
bilo tano, onda to znai da se Srbija tada nala u zaista oajnom poloaju i da je Uro
ovakav potez morao povui. U sutini, Uro je verovatno spaavao samog sebe i vlast
dinastije Nemanjia, budui da je savez Dubrovnika i Bugara bio usmeren ba na njega i
krajnji cilj njihovog udruivanja je bio, ne unitavanje Srbije, ve isterivanje Uroa i
njegovih potomaka iz Srbije. U to doba Uro je iza sebe ve imao jednu opsadu
Dubrovnika, a istovremeno je i podravao barsku arhiepiskopiju u poznatom sporu sa
Dubrovnikom oko jurisdikcije nad srpskim katolicima. Prema svemu tome, on se oigledno
ljuto zamerio Dubrovanima i nije bilo udno to to su oni i te kako prieljkivali njegov
pad. Ostaje tajna zato su Bugari pristali na savez sa Dubrovnikom i zato je Srbija postala
njihov cilj, poto su njihovi pravi ciljevi bili pod vlau nikejske carevine. Oni su dodue u
to vreme vodili energinu politiku, a njihov vladar Mihailo Asen je bio u rukama njegove
ambiciozne majke Irine i voe ratoborne stranke, sevastokratora Petra. Bie da im se Srbija
uinila lakim plenom te su stoga pokuali da bez vee muke dobiju teritorijalna proirenja.
S druge strane, ugarski kralj Bela IV je ba tih godina (1254.) bio na vrhuncu moi. Drao
je Dalmaciju i Hrvatsku, Bosnu od 1254 godine, humski upan Radoslav mu je vazal, a
prema Srbiji je organizovana i mavanska banovina u ravnici oko donjeg toka Save kao
zatita ugarske granice. Ba ova banovina koja je obuhvatala veoma veliki prostor zapadno
od Beograda izmeu Save, Drine i planine Cer, zatim pokrajine Usoru i Soli u Bosni,
Branievo, Beograd i Srem, bila je velika pretnja Srbiji. Njom je u prvo vreme upravljao
Belin zet Rastislav, a kako je imao samostalnu vojsku to je on vodio isto tako i dobrim
delom nezavisnu politiku. Ve smo videli da se aktivno meao u bugarske zaevice, pa je
ak pokuao i sebe proglasiti bugarskim vladarem, mada do kraja ipak neuspeno.
Dakle, vidljivo je da se Srbija velikim delom graniila sa Ugarskom ili sa zemljama koje su
joj bile vazali. Ugarska je mogla Srbiji biti najopasniji protivnik, ali i najvei saveznik. Na
Nikejce se Uro nije mogao osloniti, jer su oni tada bili zaposleni oko svojih imanja u
Maloj Aziji, a bili su srazmerno dalje. U nastaloj opasnosti od napada udruenih Bugara i
Dubrovana jedini pravi saveznik mogla je biti Ugarska iz vie razloga. Prvo, bila je
najblie i nije joj moglo biti svejedno da posmatra jaanje Bugarske. Drugo, u savezu
protiv Srbije bio je i njihov vazal upan humski Radoslav, na koga je ona mogla da utie.
Tree, tih godina ugarski kralj Bela IV je operisao po Bosni, a istovremeno je formirao i
mavansku banovinu koja je bila na samoj srpskoj granici, to znai da je na tom terenu bio
i te kako vojno prisutan i nije mu trebalo mnogo vremena da sakupi potrebnu vojsku.
Nikejcima bi za tako neto bilo potrebno vie vremena, a onda bi ve moda bilo i kasno.
To zapravo znai da su Ugari bili mnogo blie no bilo ko drugi, mogli su napasti Srbiju iz
vie pravaca, ali isto tako mogli su joj i znaajno pomoi. Isto tako ne sme se zaboraviti da
Uro do tog momenta nije imao posebnih problema sa Ugarima i izgledalo je da ne bi
trebalo da ih ima ni u budunosti.
Ova pretpostavka ne mora biti tana, ali jedina je koja prua iole logino objanjenje
Uroevih vazalnih obaveza prema Ugarima kao to, isto tako, daje jedini mogui odgovor
zato su se Bugari nakon velikih poetnih uspeha tako naglo povukli. Njihovo odustajanje
od rata sa Srbijom je bilo tako iznenadno da su najvee posledice od toga pretrpeli ba
njihovi saveznici u Dubrovniku koji su o bugarskom povlaenju saznali poslednji.
Sama Uroeva dotadanja a i kasnija politika je puna opreza i nedoslednosti i uopte nije
laka za objasniti. On se ni za koga ne vezuje za due vreme i njegovo prijateljstvo je
krajnje nesigurno i neiskreno. Sada se odjednom vezuje za Ugarsku i to ni manje ni vie
ve sa vazalnim obavezama. Uro ni prema kome nije bio posebno zahvalan niti od rei,
meutim, svoje vazalne obaveze prema Ugarima vri uredno dui niz godina. Zapravo tek
od 1267. godine, kada u Ugarskoj poinju borbe oko prestola izmeu kralja Bele IV i
njegovog sina Stevana primeuje se Uroevo kolebanje. Na ovakvu vernost mora da je
Uroa naterala neka posebna opasnost, a osim opasnosti od Bugara on nije imao nekih
drugih koje bi joj bile sline. Mogue je da je ugarska intervencija tada spasila itavu
dinastiju Nemanjia u Srbiji i to bi moda bio razlog tolike Uroeve vernosti. Srpsko
ugarske veze su posle bile sve vre tako da je kasnije dolo i do enidbe najstarijeg
Uroevog sina, Dragutina, sa unukom ugarskog kralja Bele koja se zvala Katarina (erka
Belinog sina, Stevana). U pogledu datuma ovog venanja vlada prava zbrka i ne zna se ak
ni priblino kada je dolo do njega, izuzev da je do njega dolo za vreme trajanja vazalnih
obaveza kralja Uroa prema Ugarskoj. No, o tome kasnije.
Zeljko Fajfri: Sveta loza Stefana Nemanje
21. Dragutin kao "Mlai kralj"
22. Kralj Stefan Dragutin
23. Sabor u Deevu
24. Kralj Stefan Uro II Milutin
25. Zajednike akcije
26. Pomirenje sa Vizantijom
27. Katalanci napadaju Hilandar
28. Nezadovoljstva u Srbiji
29. Pobuna Stefana (Deanskog)
30. Stefanov povratak
21. Dragutin kao "Mlai kralj"
Nakon zavretka ugarsko ekog rata, za Ugare neuspenog, 1261. godine u Beu je
dolo do sveanog potpisivanja mirovnog ugovora izmeu ugarskog kralja Bele IV i
ekog kralja Otakara, kada je dolo i do njihovog rodbinskog zbliavanja. Meutim,
izgleda da je ba u Beu dolo i do prvih sukoba u okviru Beline porodice. Ve u prolee
1262. godine protiv kralja Bele digne se njegov sin Stevan. No, nemiri su trajali kratko,
tako da uskoro Bela bude primoran da Stevana prizna za "mlaeg kralja" i da mu dodeli na
upravu istoni deo drave sa Erdeljem i zemlju Kumana, a Stevan je dobio i polovinu svih
prihoda od soli. Ipak, i pored svega, Stevan nije bio zadovoljan, tako da je neprestano
pravio nerede pa je godine 1264. ponovo izmeu oca i sina morao biti sklopljen novi mir.
Razlog za ovaj sukob je bio izgleda u tome to je kralj Bela IV imao nameru da presto
ostavi, ne Stevanu kao najstarijem sinu, ve mlaem sinu Beli. Godine 1264. dolo je i do
venanja izmeu brandenburke kneginje Kunigunde i mlaeg Belinog sina koji se zvao
isto Bela. U okolini Bea obavljena je ova sveanost, a o bogatstvu ovog venanja bilo je
mnogo pisano. Izmeu ostalih gostiju, bio je prisutan i kralj Uro, svakako kao veran vazal
ugarskog kralja. Sukobi izmeu Bele IV i Stevana su se nastavili i u narednim godinama pa
je izmeu njih ponovo 1266. godine sklapan novi mir. Nakon toga opet je dolo do novoga
rata koji je kulminirao velikom bitkom u blizini Pete i koju je dobio Stevan (1267.). Ko
zna kada bi se ovi besmisleni ratovi zavrili da iznenada mlai Belin sin, Bela, nije 1269.
godine umro. Do nekog sklada izmeu Bele IV i Stevana opet nije dolo, ali sukoba
onakvog intenziteta vie nije bilo.
Sam kralj Uro izgleda da se nije meao u ove sudare oca i sina, ve je po svom obiaju sa
strane posmatrao ta se deava i razmiljao ta bi on trebalo da uradi. Njemu je izgleda ve
dosadilo da ide kralju Beli na poklonjenje i izgleda se osetio dovoljno jakim da iskoristi
unutranje smutnje u Ugarskoj. Tokom 1268. godine on udari na mavansku banovinu koja
mu je tolike godine bila kost u grlu. U to doba banovinom je upravljao Rastislavljev sin,
herceg Bela. Napad je bio iznenadan i imao je u samom svom poetku dosta uspeha. Ova
banovina je tada teko stradala od pljake srpske vojske, to navodi na pomisao da Uro
nije nameravao da Srbiju teritorijalno proiri, ve da je ova akcija trebalo da bude samo
vojna demonstracija, te da privoli Belu da oslobodi Uroa vazalskih obaveza. Kada je kralj
Bela IV poslao pomo, situacija se iz osnova izmenila. Srpska vojska doivi straan poraz i
sramotu poto su Ugari zarobili i samoga kralja Uroa, a zajedno sa njim i njegovu zastavu
i zlatni krst bogato ukraen dragim kamenjem. Nakon ove bitke kralja Uroa, kao ratni
plen, odvedu do kralja Bele IV. Osim Uroa, meu zarobljenicima se spominje i
mnogobrojna srpska ugledna vlastela, ali i Uroev zet (istoriji nepoznat). Neto ranije
slian pokuaj poput Uroa imao je i bugarski vladar Svetoslav, sa istim katastrofalnim
rezultatom. Bela IV se nije svetio bugarskom vladaru, dozvolio mu je da ostane na
prestolu, ali uz odreene uslove poput otkupnine itd. Slino je proao i kralj Uro. Osim to
je morao da plati otkupninu i da ponovo prizna vazalne obaveze, Uroa je ekala i jedna
gorka pilula.
Uro je morao da svog sina Dragutina prizna za "mlaeg kralja", zapravo morao je da mu
da udeo u vrenju vlasti. Osim toga, izgleda da je ba tada dolo do sklapanja braka izmeu
Dragutina i Beline unuke Katarine (Katalina) koja je bila erka Belinog sina Stefana.
"Kada je prolo izvesno vreme, i kada je dorastao ovaj blaeni do mladikog uzrasta, hteli
su njegovi roditelji da se po zakonu oeni, i uzevi ker od carskoga plemena ugarskoga
naroda, zaruie mu blagoastivu enu, zvanu Katelinu. A otac njegov, kralj Uro obea
mu dati kraljevstvo, i sa velikim obeanjem izree da nee prekriti svoga obeanja, no da
e ga uiniti kraljem u otaastvu svome, u srpskoj zemlji, i da e mu za ivota svoga
darovati svoj presto. Takoe i svatu svome kralju ugarskome obea se govorei mu: Hou
da da ker tvoju za moga sina, jer e u velikoj asti i hvali ii ka carskom prestolu i
bescenom biseru. Jer evo u uiniti da sin moj bude samodravni kralj svoj srpskoj i
pomorskoj zemlji" (Danilo Drugi). Biograf ovde veoma veto pokuava da prikae
proglaenje Dragutina za "mlaeg kralja" kao Uroevu volju. Istina je ipak bitno drugaija.
Na ovakav korak on je bio prisiljen, pa je ak osim proglaenja Dragutina za "mlaeg
kralja", sudei po Danilu, obeao da e se jo za ivota povui sa prestola i to u korist
Dragutina. Koliko je ovo za Uroa bilo bolno i poniavajui teko je i zamisliti. No, da ni
pri ovom potezu, kao ni mnogo puta do tada, nije bio iskren videe se uskoro.
Sam Uro je za celo vreme svoje vladavine bio u sutini centralista koji nije dozvoljavao da
se Srbija razbija na nezavisne oblasti. Do tog vremena oblast Hum je bila dobrim delom
nezavisna, a njen vladar je bio u nekoj vrsti vazalnog odnosa prema srpskom kralju.
Ovakav poloaj Hum je imao iskljuivo zato to su njime vladali potomci Nemanjinog
brata Miroslava, a koristei to to su sporedna loza dinastije Nemanjia, imali su skoro
nezavistan poloaj. Nakon srpsko bugarskog rata 1253/1254 godine, kada su Bugari
zajedno sa Dubrovnikom napali Srbiju, Uro je iskoristio zgodnu priliku da iz Huma ukloni
upana Radoslava i vre pripoji ovu oblast Srbiji. Kao verovatni razlog za ovo Uro je
iskoristio to to je upan Radoslav pristupio bugarsko dubrovakom savezu protiv Srbije.
S druge strane Radoslav je i sebe doveo u vazalni odnos prema Ugarskoj, to e rei kao
svoga seniora vie nije priznavao Uroa. To je praktino znailo postepeno razbijanje
Srbije, no Uro je odluno suzbio sve takve namere. Iz Zete je takoe potisnuo i poslednje
Vukanove potomke tako da se ova loza gubi sa istorijske scene.
Njegova strogo centralistika politika je dovoenjem sina Dragutina za savladara znaila u
sutini postepeno komadanje Srbije na porodine oblasti, to je opet znailo slabljenje
kraljeve vlasti. Maari su upravo to i eleli mislei da e time oslabiti Uroa, a ojaati
separatistike tenje koje su u Srbiji bile oduvek prisutne. Uro, prevrtljiv kao i do tada,
pristao je na maarske uslove nemajui kud. U vreme kada je pristao da Dragutina uzme za
savladara, Uro je bio u maarskom zarobljenitvu, armija mu je bila unitena i on zaista
nije imao drugoga izbora. Stoga njegov pristanak ne treba da iznenadi, to je tada bilo jedino
i mogue. Njemu je bilo jedino bitno da se iupa iz zarobljenitva i da se vrati u Srbiju, a
da bi to postigao verovatno je da bi on pristao i na vie no to je od njega traeno.
Bilo bi veoma interesantno znati kako se Dragutin prema svemu ovome odnosio. Njega kao
najstarijeg sina ekao je srpski kraljevski tron, meutim izgleda da je on pokazivao znake
nestrpljivosti i mogue je da su Maari o tome neto znali. Oni su samo podrali
Dragutinove tenje i na taj nain Urou stvorili opoziciju u sopstvenoj kui. Sam Dragutin
nije bio za njih nepoznanica, oni su njega upoznali kada je sa Uroem, kao ugarskim
vazalom, dolazio na dvor, a verovatno je da je Dragutin uestvovao i u ugarskim ratnim
pohodima u okviru vazalnih obaveza. Mogue je isto tako da je sa Uroem bio zarobljen i
sam Dragutin, te da su tada Maari mogli jo bolje da ga upoznaju i da o njemu donesu
svoj sud. Ba tada su u njemu mogli da raspale pritajenu vladarsku ambiciju i da ve
nestrpljivom Dragutinu odjednom predloe proglaavanje za "mlaeg kralja". Kod
Nemanjia je i inae bila jako izraena tenja za vlau, tako da Dragutina nije trebalo ba
mnogo ubeivati. S druge strane, po svemu sudei tada je dolo i do braka izmeu
Dragutina i unuke ugarskog kralja po imenu Katarina (Katalina). Time je Dragutin bio
uvren u uverenju da su mu Maari prijatelji. Sama Katarina je bila erka Belinog sina
Stevana koji je u to doba ve naveliko ratovao sa ocem oko ugarskog prestola. Prema tome,
Dragutin je uao u jednu porodicu u kojoj je rascep ve postojao i gde je borba za
kraljevsku vlast bila prisutna ve nekoliko godina. Ba Maari su njemu omoguili slian
poloaj onome koji je kod njih imao kraljev sin Stevan i zbog ega je graanski rat besneo
ve nekoliko godina. Taj virus pobune oni su samo rairili i na Srbiju.
Dragutin je bio tada verovatno ve u godinama koje su pokazivale njegovu zrelost i
sposobnost, jer teko je poverovati da bi Maari dali podrku i svoju princezu nekome ko
nije u stanju da to i u potpunosti iskoristi. Njega su ocenili kao sposobnog da Urou
zagora ivot i u krajnjoj liniji srui ga sa vlasti. Tada bi u Srbiji kao kralj sedeo neko ko
njima u potpunosti odgovara i ko je pod njihovim uticajem. Oni su znali da se na Uroa
vie nikako ne mogu osloniti i da je on za njih izgubljen, no nisu smeli ni da prenagle, ve
su nastojali da postepeno na srpski presto dovedu oveka koji im odgovara. Dragutin se tu
pokazao kao idealan izbor poto je bio ambiciozan, a u isto vreme i beskrupulozan i
spreman da zarad vlasti udari i na roenog oca.
Sve ovo to je navedeno, ako je tano, nije moglo ostati nepoznato Urou. On je i do sada
pokazivao dosta dobar oseaj za razne spletke i umeo je da se od njih odbrani. Ovakvu
krupnu politiku spletku koju su mu Maari spremili zajedno sa njegovim sinom
Dragutinom, on moda nije oekivao, ali je bio spreman da se brani. Nakon povratka iz
Maarske on je trebao da izvri odredbe iz mirovnog ugovora i da Dragutinu prepusti deo
kraljevske vlasti. Meutim, to njemu nije ni na pamet padalo tako da je stalno otezao da
izvri ono to je obeao.
Uro je bio oenjen za Jelenu ije poreklo nije sigurno "uze sebi enu od carskoga
plemena, od frukoga roda, zvanu blagoastivu kraljicu Jelenu" (Danilo Drugi), tako da o
tome postoje razliite pretpostavke. Bilo je miljenja da je ona anujskoga roda, budui da
su anujski kraljevi u Napulju spominjali u svojim pismima neku Jelenu kao svoju roaku.
Postoji i pretpostavka da je ona od loze Kurtene, koja opet ima roake veze sa Anujcima.
Postoje i pretpostavke da Jelena potie iz nekog francuskog plemstva iz Grke, pa ak ima i
takvih koji njeno poreklo trae u francuskom i maarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu.
Ipak, na kraju ostaje najverovatnija teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anujskog,
kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potie iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodno
tome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice.
Taan datum sklapanja braka izmeu Uroa i Jelene se ne zna i pretpostavlja se da je do
njega dolo oko 1250. godine. Jelena je ostala u jako lepom seanju: "Ovaka je bila narav
ove blaene: Otra reju, a blaga po prirodi, neporona ivotom, u zapovedanju krotka, da
obrati dobrorazumnim reima, da tei licemerno i bezlobno, a kolika je svesrdana njezina
smelost k Bogu, prosto kazati bila je ukraena svakom vrlinom." (Danilo Drugi). Ona sama
je bila katolikinja, a veru nije promenila ni kada je dola u Srbiju. Bila je veoma aktivna pri
izgradnji hrianskih hramova, kako pravoslavnih, tako i katolikih. Za godinu 1288. se
vezuje osveenje njena etiri franjevaka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru,
Ulcinju i Kotoru. Ona je mnogo toga uinila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i izmeu
ostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru. " I tako poe zidati crkvu u ime
presvete Bogorodice praznik Blagoveenja, na mestu zvanom Gradac. Sama
podvizavajui se, ne imajui pokoja ni danju ni nou, kako bi samo sa uspehom mogla
svriti takvo delo...." (Danilo Drugi). Ovaj hram ona je naselila monasima i obezbedila im
potrebne prihode "Utvrdivi crkveni ustav, sakupivi izabrane monahe, zapovedi im da tu
prebivaju, ustanovivi im zakonsko izdravanje, koje dri nepromenjeno i do sada, takoe i
celom crkvenom kliru, kao to u taj dan ustanovi blaena,..." (Danilo Drugi).
Njena pobonost je postala poslovina. "Sve ovo sabirae blaena podvizavajui se dobrim
podvigom i neprestano brinui se dan i no, kako e ugoditi Gospodu, a trudila se o tome,
kako e davati milostinje u boastvene hramove, i sve to je na potrebu, stavljajui
boastvene knjige u svome domu, a isto tako i vetene sasude, zlatne i srebrne, ukraene
biserom i skupocenim kamenjem, izabrane odede jerejima i svake crkvene pravde, to je
na potrebu". (Danilo Drugi). Iako katolikinja Jelena je oko 1280. godine u crkvi svetog
Nikole kod Skadra, koji je inae ona podigla kao pravoslavni manastir, primila i monaki
zavet.
Kraljica Jelena je ak organizovala i neku vrstu enske kole, verovatno prvu ove vrste u
Srbiji "Zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati keri sirotih roditelja, i njih hranei u
svome domu, obuavae svakom dobrom redu i runom radu, koji prilii za enski pol. A
kada su odrasle, udavae ih za mueve da idu u svoje kue, obdarujui ih svakim
bogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve. I tako uvek usrdno inei
ila je za Onim jedinim, koji radi nas pretrpe voljno raspee..." (Danilo Drugi).
Ovo je moda prva ena u istoriji Srbije koja je uspela da dostigne toliko divljenje svojih
savremenika. Interesantno je kako Danilo Drugi sumira njen ivotni put ne mogavi
oigledno da nae dovoljno snane rei da izrazi svoje divljenje za nju. "Ako koga treba
imenovati, iji ivot prevazie oveje umove, to je dostojno tebe. Trudove tvoje i bodra
podvizanja rasplodila si na stotinu i bila si od Gospoda darovani svetilnik otaastvu svome
sijajui mnogosvetlim udima. No, koje hvale moemo Ti prineti od slaboga smisla
naega? Ti si, blaena, anelskim hvalama proslavljena. Od kojih li cvetova lepo ukraenih
i mirisnih, sastavivi venac, da venamo sveasnu glavu Tvoju, koju je uvezala desnica
Vladienja neuvelim vencem? Koje li darove da ti prinesemo mi? Jer ti primivi dar
Svetoga Duha, sruila si napadaj lukavoga i sauvala si tvoje telo nepovreeno. Ti blaena
obukavi se u haljinu izatkanu sa visina, koju u nazvati tihost i nezlobivost srca tvoga, i
ima svagda blagodat od Gospoda, i naslaivati se njome na vekove."
Za istoriju ostaje tajna koliki je ona uticaj imala na Uroa i na njegovo voenje politike.
esto se navodi da je Jelena veoma mnogo pomagala barsku katoliku arhiepiskopiju u
njenoj parnici sa dubrovakom arhiepiskopijom i to tako to je vrila uticaj na svoga mua,
kralja Uroa. Ovo je dosta sumnjiva pekulacija budui da je Uro, kao i uostalom svi
Nemanjii, bio veoma tolerantan prema katolicima, i njegov trud oko toga da Bar ouva
samostalnost bio je veim delom plod njegove dravnike mudrosti nego eninog uticaja.
Ipak, njen uticaj je sigurno bio prisutan. Mogue je da u tom prvom periodu nije bio toliko
primetan, ali u periodu koji je doao nakon nesretnog rata sa Ugarskom i Uroevog
zarobljavanja, postaje nesumnjivo mnogo vei. Da je Jelena uzimala aktivnog uea vidi
se i iz same njene biografije koju je napisao Danilo Drugi. On navodi kako ona savetuje
svoje sinove da ive u skladu sa hrianskim zakonima, "A sinovi blaene gospoe Jelene u
slast i sa strahom primahu rei i pouke svoje blaene matere Jelene, povinujui joj se sa
svakom radou". Oigledno je da ona na njih ima veliki uticaj i da je oba sina i te kako
uvaavaju i potuju.
Posebno je upeatljiv odnos izmeu Jelene kao majke i Dragutina kao njenog sina, onda
kada su se sastali nakon to je Dragutin sruio Uroa sa vlasti. Dragutin njoj izjavljuje
pokornost i poslunost u svemu, meutim to nije ona ljubav koju iskazuje sin prema majci,
tu je neto i vie. "A ja u se po dostojanju tebi pokoravati i sluiti tebi sa strahom i
ljubavlju istinite vere, i tebi initi veu ast i slavu, ne bi li kako radi tebe blagoslov
nasledio. I koliko ti sagreih, oprosti mi. Tvoje molitve neka me utvrde u volji razuma
Boija." Stie se utisak da Dragutin od nje trai politiku podrku i kao nagradu za nju nudi
joj neke zemlje na upravu "A ti kao edoljubiva mati, u velikoj ljubavi uzmi sva moja
bogatstva, i koliko hoe dae mi iz tvoje ruke". Jelena je bila zadovoljna nainom na koji
ju je sin primio, kao to je bila zadovoljna i time to je on njoj ponudio deo zemlje na
upravu pa za Dragutinov napad na oca ne nalazi krivice u njemu (Dragutinu), ve smatra to
bojom voljom: "evo sve to se dogodi sa nama, to ne bi od ruke snage tvoje, no od Boga,
u ijim je rukama sve i u koga nema obaziranja na lice. On jedini sve ovo uini" (Danilo
Drugi). Time je Jelena nastupila, ne kao mati ili kao supruga svrgnutog kralja Uroa, ve
kao iskusni politiar koji je pruio politiku podrku i eli nagradu za to. Dragutin je ba
tako i postupio davi joj jedan deo zemlje na koritenje "A blagoastivi i samodravni sin
njezin kralj Stefan, primivi s ljubavlju i u slast njezinu poruku, i pavi na njezine noge,
molio se je sa suzama, da primi pratenje svojih grehova i da dobije blagoslov. I ova
hristoljubiva, darova mu savreni blagoslov i mir, i tako poe u odeljeni joj svoj kraj,
primivi mnogo imanje i asne darove, koliko je htela, od ljubljenoga sina svoga". (Danilo
Drugi).
Sudei po svemu ovome radilo se veoma odlunoj eni, pobonoj dodue, ali spretnom
politiaru koji nije dolazio kod Dragutina da moli za mua Uroa, ve da za svoju podrku
dobije odgovarajuu nagradu. Da je njena podrka bila znaajna vidi se iz spremnosti
Dragutina da joj ispuni sve zahteve. Verovatno je da se ona ponaala slino i za Uroeve
vladavine i da je na svoga mua mogla imati dosta uticaja. Ipak svoje mogunosti i svoj
uticaj umela je da iskoristi na najbolji mogui nain, tako to je pomagala i pravoslavnu i
katoliku crkvu pa nije ni udo to je ostala u tako lepoj uspomeni.
Ako se Jelena i drala po strani politike do 1267 1268. godine kada su Uroa zarobili
Maari, od tog momenta ona poinje da u njoj uzima aktivno uee. Bilo bi veoma
interesantno znati kako se ona odnosila prema Uroevoj obavezi da se Dragutin proglasi za
"mlaega kralja". Teko da je njena uloga u kreiranju srpske politike mogla na Uroa da
utie odluujue, ali da je imala uticaj bilo je evidentno naroito od 1267. godine. Sami
dogaaji koji su nailazili otvarali su joj mogunosti za to.
Karlo I Anuvijski, grof od Provanse i brat Francuskog kralja, a verovatni i roak srpske
kraljice Jelene, zavrio je 1266. godine svoju borbu za junu Italiju. U bitki kod Beneventa
on je konano savladao dotadanjeg kralja june Italije, Manfreda koji je tu i poginuo.
Karlo je na Siciliju doao na papin poziv i uz njegovu podrku uspeo je da izvri ovaj
prevrat. Ve sledee godine (1267.) on sa bivim latinskim carem Balduinom II pravi
dogovore o napadu na Vizantiju i ponovnom stvaranju latinskog carstva. Uskoro su se i
jedan i drugi bacili u potragu za saveznicima na samom Balkanu. Kako je bugarski car
Konstantin Tih bio zet biveg vizantijskog cara Jovana IV Laskarisa, a koga je sadanji car
Mihailo VIII u svom pohodu ka vlasti sruio sa prestola i kasnije i oslepio, to nije bilo
sumnje da e Bugari biti uz ovaj novi zapadni savez. Uskoro je ovome savezu pristupio i
Viljem II Vilarduen, Ahajski knez koji je i do tada ratovao sa Vizantijom no u tome nije
imao ba posebnih uspeha, tanije bio je pred katastrofom. Stoga se stavio pod suverenitet
Karla Anuvijskog, te na taj nain ovome omoguio pristup na Balkan.
U samom poetku Uro nije imao simpatije za ovaj novi savez i smatrao se prijateljem
vizantijskog cara. Ono to je Uroa u prvo vreme dralo na strani Vizantije bio je pomenuti
ugovor koji je sklopljen izmeu Karla Anuvijskog i biveg latinskog cara Balduina
(1267.). Ovim ugovorom njih dvojica su ve podelila vizantijsko carstvo i to tako da je
Karlo trebalo da dobije jednu treinu osvojenog zemlji ta, s tim da on taj deo moe da bira
u epirskoj despotiji, Srbiji ili Albaniji.
Zapravo, oni su smatrali Srbiju saveznikom Vizantije i kao takvu za neprijatelja. Sam Uro
je dao dosta povoda za to, stupajui u tenje veze sa vizantijskim dvorom, verovatno
pokuavajui da se nekako otrese vazalskih obaveza prema ugarskom kralju. S druge
strane, i vizantijski car je osetio opasnost iz Italije i pokuavao je da se barem na Balkanu
osigura sa saveznicima. Sa Srbijom je pokuao da ostvari dinastike veze i to tako da se
erka vizantijskog cara Mihaila VIII koja se zvala Ana uda za Milutina, mlaeg sina kralja
Uroa. Za ove dinastike veze bio je i te kako zainteresovan i kralj Uro, pa su pregovori
uskoro krenuli. U ovim branim pregovorima Uro je po svemu sudei pokuao da
nadmudri Vizantijce. Oni su izgleda poverovali da je Dragutin, stariji Uroev sin i
prestolonaslednik, smrtno bolestan te da stoga nije sposoban da nasledi kraljevski presto u
Srbiji. Prema tome kao jedini naslednik ostaje mlai sin Milutin koga im, eto, Uro nudi za
zeta. Vizantijci su nerado pristajali na to da se njihove princeze udaju za one prineve koji
nisu prestolonaslednici. Do tog momenta oni su u Srbiju dali samo jednu svoju princezu,
Jevdokiju, koja se bila udala za Stefana Prvovenanog, a i na to su pristali tek onda kada je
Nemanja, kao veliki upan, obeao da e ga naslediti Stefan, a ne Vukan iako je ovaj bio
stariji sin i po svim pravilima trebao biti naslednik. Verovatno je da oni ni sada ne bi
pristali da se njihova princeza uda za Milutina da nisu mislili da e on biti naslednik kralja
Uroa.
Bilo bi veoma interesantno znati na koji su oni nain dovedeni u zabludu. Iako nema nekih
direktnih podataka o tome, po svemu sudei oni su namerno dovedeni u tu zabludu i to ba
od strane srpskog dvora, odnosno od strane samog kralja Uroa. U to vreme Uro je
pokuavao da se na bilo koji nain otrgne od Ugara. koji su ga smatrali za svoga vazala.
Njegov oruani pokuaj da ih se oslobodi zavren je najveom moguom sramotom po
Uroa, budui da su ga u bitki Ugari zarobili i kao ratni plen vodali po svojoj dravi. To
ponienje bi samo po sebi bilo dovoljno da ih Uro zamrzi, meutim Ugari su osim toga od
njega uzeli i obeanje da e on deo svoje vlasti prepustiti sinu Dragutinu. Bilo je sasvim
jasno da e Dragutin, koji se oenio unukom ugarskog kralja, pokuati ne samo da uzme
deo vlasti koji mu je obean, ve e pokuati i da srui Uroa. U takvoj situaciji nita
normalnije za Uroa ve da potrai novog saveznika koji e biti dovoljno jak da se
suprotstavi ovim ugarskim tenjama. Drugog saveznika osim Vizantijaca on nije imao, oni
su bili tada jedini izbor. No, sada je bilo pitanje kako ih privui na svoju stranu i to sa
dovoljno vrstim vezama, koje bi morale biti takve da sigurno garantuju njihovu pomo u
sluaju problema sa Dragutinom. Nije iskljueno da je Uro tada razmiljao o tome da
razbatini Dragutina u korist Milutina, kao to je to uinio Nemanja sa Vukanom u korist
Stefana Prvovenanog. No, situacija je u odnosu na onu od pre 90 godina bila radikalno
drugaija. Niti je Uro bio ono to je Nemanja, kao to ni sam razlog nije bio isti. U onom
sluaju Nemanja je pokuao da ouva dravu, dok bi ovo bio sebian Uroev potez
usmeren samo ka tome da se ouva njegova vlast. Istini za volju, njemu je na ruku ilo i to
to je tada vizantijski car Mihailo Paleolog oajniki traio saveznike za predstojei rat sa
Karlom Anuvijskim. Ba zahvaljujui tome i Vizantijci su priliku da se orode sa srpskim
dvorom i tako steknu saveznika izgleda jedva doekali, pa bi to moda moglo da opravda
njihovu neopreznost.
U okviru takvih razmiljanja nije nemogue da je Uro sam raspirio vesti i ubedio
Vizantijce da Dragutin zbog bolesti ne moe da nasledi presto i da e srpski kralj zbog toga
biti mlai sin Milutin. Sada vie nita ne spreava Vizantijce da daju svoju princezu
"roenu u purpuru" na srpski dvor. Ako je to tano, onda ovakav potez Uroa dovoljno
govori sam po sebi o kakvom se oveku radilo. Kao i svaki njegov potez do tada, on je
imao u samome poetku uspeha. Vizantijci su bili ubeeni da daju princezu za naslednika
srpskog prestola i nakon uspeno obavljenih pregovora oni poalju princezu za Srbiju.
Sa velikom pratnjom, kako dolii princezi, Vizantijci dovedu svoju princezu do grada Bera
(Makedonija). Iz ovog grada poalju jedno poslanstvo koje je trebalo da stigne na srpski
dvor i da se upozna sa obiajima koji tamo vladaju da bi mogli pripremiti princezu za ivot
u Srbiji. Sa ovim poslanstvom je ila i posluga princezina, koja je imala zadatak da
pripremi prostorije u dvoru gde je ova trebala da boravi. Ovo poslanstvo je vodio Jovan
Vek, kasniji patrijarh (1275.) i navodno, njih je izgled srpskog dvora, kao i sam nain
ivota koji se vodio tamo u potpunosti razoarao. Prvo su bili iznenaeni nedostatkom bilo
kakvog komfora na dvoru, a naroito ih je okiralo kada su videli Katarinu enu
Dragutinovu, ugarsku princezu, kako sedi u staroj haljini i ni manje ni vie, ve prede
vunu. Njima nikako nije moglo biti jasno kako to da princeza bilo ta fiziki radi.
S druge strane i ovo vizantijsko poslanstvo je iznerviralo kralja Uroa kome je strano
smetalo njihovo insistiranje na raskoi, a naroito ga je pogodilo kada je video evnuhe koji
su trebali da ostanu kao princezina posluga. On nikako nije mogao podneti da se na
srpskom dvoru motaju ove nakaze. "Doavi, oni tamo ne samo da ne videe nita dostojno
svite i odgovarajue vlasti, nego se Uro, gledajui njihovu pratnju i poslugu , a naroito
evnuhe, pitao ta bi oni trebalo da budu. A kad je uo od njih da je takav carski red i da
princezi sledi takva pratnja, on negodujui ree: "e, e, ta je to? nama nije uobiajeno
takvo ponaanje". I to rekavi, odmah pokaza jednu mladu enu, siromano odevenu i
predenju posveenu. "Tako se mi, ree pokazujui rukom, odnosimo prema mladama". I
sve je kod njih bilo priprosto i siromano, kao da ivotare o zverinju i kradui" (Georgije
Pahimer). Na kraju je sledila prepirka pri emu je Uro njima prebacivao suvinu
raskonost, dok su ovi njemu posebno naglasili superiornost vizantijske kulture, zapravo na
posredan nain mu kazali da Srbe smatraju neim tek malo veim od varvara. Ovaj prvi
susret buduih "roaka" zavrio se neim to je veoma liilo na svau.
Sa ovako loim utiskom vizantijsko poslanstvo se vrati princezi i podnese izvetaj, no to
izgleda buduu nevestu nije mnogo pokolebalo. Put je nastavila, ali kada je stigla do
Ohrida, Jovan Vek je ponovo otiao da izvidi situaciju. Neto su oigledno sumnjali i stoga
je ovo trebala biti poslednja provera. Jovan Vek je na svom izvianju imao sve same
neprilike. Prvo ga je neki srpski inovnik dobro uplaio kada mu je rekao da se razbojnici
kreu okolinom, te da su i njega samoga napali. Jedne noi Veku su pokrali konje i on se
dobro poplaio, a strah su poveavale i gomile koje su se neprestano okupljale oko
Vizantijaca i koje su vie podseale na razbojnike nego na potene seljake. To je navodno
prepunilo au i Vek se vrati u Ohrid, te ubedi princezu da od braka nema nita i vrati je
nazad u Carigrad, uz opravdanje da ona na srpskom dvoru ne bi bila princeza ve robinja.
"I drei da je ova odluka pre dobra i korisna nego tetna, zaplovie krmom, kako se to
kae, i zaputivi se nazad, stigoe do Ohrida. Odande dooe zajedno sa princezom u Solun
i, odbacivi taj brak, ugovore i dogovore, vratie se caru" (Georgije Pahimer).
Ovaj put je poznat po opisu koji je dao Georgije Pahimer i koji ne garantuje i tanost svega
to je navedeno. Nemogue je da Vekov strah od razbojnika bude onaj odluujui momenat
koji je naterao Vizantijce da odustanu od ovog braka. Pratnja koja je pratila princezu liila
je na pravu malu armiju i kojekakvi odrpani razbojnici nisu mogli njima nita. Zapravo, na
neki nain Pahimer pravda vizantijsku diplomatiju, ne videi u njenoj naivnosti u odnosu
prema prepredenom Urou jedinog krivca za ovaj nesporazum.
Pravi razlog se nalazi u tome da je Vek video na srpskom dvoru prestolonaslednika
Dragutina. Tada je uvideo da su oni grdno nasamareni i da je Dragutin savreno zdrav te da
e on biti taj koji e nakon Uroa biti srpski kralj. Sve dotadanje kombinacije o tome da e
vizantinski zet, Milutin, biti naslednik Uroev sada su pale u vodu. Kako vie nije postojao
onaj odluujui razlog za sklapanje braka, to on sada kao takav vie nije bio ni potreban.
Meutim nije se smela priznati i sramota koja je naneta i samoj carskoj porodici ovim
neuspelim pokuajem sklapanja braka. Stoga se pristupilo preterivanjima prikazujui srpski
dvor prljavim, a itavu kraljevsku porodicu varvarima, zaboravljajui da je na srpskom
dvoru ve boravila jedna princeza "roena u purpuru" koja se nije na takve stvari alila. Na
prvi pogled izgledalo je da su Vizantijci grdno nasamareni, mada u sutini neku politiku
tetu nisu imali. Ovim svojim postupkom ni Uro nije mnogo dobio. Naprotiv, pravi
gubitnik e biti upravo on, budui da je sada dobio jednog zaista ogorenog protivnika u
vizantijskom caru. Koliko je to bila kratkovida politika videe se uskoro, a ono to je
dodatno oteavalo Urou situaciju jeste da mu vie ni Ugarska nije bila prijatelj. Stoga
Uro ponovo menja stranu i postaje saveznik Karla Anujskog koji je od 1272. godine
veoma aktivan na Balkanu. Verovatno je da bi Karlo i ranije neto preduzeo na Balkanu da
ga u tome nije spreilo to to je morao da 1270. godine prati u krstaki rat francuskog kralja
Luja IX Svetog. Nakon povratka iz krstakog rata Karlo je zauzeo Dra i Berat, Valonu,
Kroju i jo neke tvrave stvarajui albansko kraljevstvo. Nekako tada su i poele veze
srpskog kralja Uroa sa Anuvijcima.
Sasvim je sigurno da je pri ostvarenju ovih veza aktivno uestvovala srpska kraljica Jelena.
Da je to tako, vidi se i iz nekih pisama u kojima Karlo Anujski nju naziva svojom
roakom. Tokom 1273. godine Uroevi poslanici su bili na Karlovom dvoru na Siciliji, gde
su ugovoreni detalji oko budueg saveza. Kakvi su bili uslovi i ko je bio u srpskom
poslanstvu, ne zna se, ali zna se da je ono bilo lepo doekano. Time je Uro i zvanino
postao Karlov saveznik i po ko zna koji put promenio svoju politiku. Ovaj put je sigurno da
je Uro bio pod velikim uticajem svoje ene, mada ni to ne bi trebalo uzimati kao
apsolutno. Njemu je tada oajniki trebao saveznik, jer mu vlast nikada nije bila ugroena
kao do tada. S druge strane, Karlo Anujski mu je tada mogao biti i najljui protivnik, to
se vidi iz toga da su u prvobitnim odredbama ugovora iz 1267. Karlo i bivi latinski car
Balduin otvoreno ugovorili podelu Srbije. Kako je Karlo postao vojno prisutan na Balkanu,
to bi se moda moglo oekivati da napadne i Srbiju. To to je Uro preao na njihovu
stranu, moglo bi se donekle gledati i kao dravna potreba, jer se otklanjala neposredna
opasnost od napada na Srbiju, a time posredno se i Uroeva vlast titila.
Uro je za to vreme nastavio sa svojom pomalo muiavom politikom i doao ponovo u
sukob sa Dubrovnikom. Ugovor izmeu Dubrovnika i Srbije je postojao, a danak su
Dubrovani redovno isplaivali. Uro nije imao nekih posebnih razloga da napadne grad,
ali Dubrovani nisu njemu mnogo verovali, tako da su utvrivali svoje zidine sa kopnene
strane, odakle su mogle srpske snage da udare (1265-6.). Kraljica Jelena je bila protiv takve
politike svoga mua, pa je ak Dubrovniku obeala da e ga obavestiti na vreme ukoliko
Uro bude spremao napad na njega. Isto tako, uzela je obavezu da e uzeti u zatitu
dubrovake trgovce, pa makar to bilo i protiv kraljeve volje. Tokom 1268. godine sukob je
izbegnut tako to je dubrovaki danak prema Srbiji povean. Sam postupak kraljice Jelene
nuno postavlja neka pitanja. Nisu jasni njeni motivi obeavanja pomoi Dubrovniku, pa
ak i obeanje, ravno izdaji, da e grad obavestiti ukoliko Uro pone opremati vojsku na
Dubrovnik. Ipak je ona bila kraljica Srbije, pa je nelogino da pomae neprijatelja svoje
zemlje. Postavlja se pitanje da li je njen motiv ovakvog postupka religiozni, da li je ona kao
revni katolik odluila da zatiti katoliki grad. Mogue je da su sukobi u okviru porodice na
relaciji Uro Dragutin doveli do njene potpune podele. To bi onda znailo da je kraljica
stala na stranu svoga sina Dragutina nasuprot svome muu Urou. Bilo kako bilo, ovo je
bio znak da je dolo do velikog raslojavanja u okviru kraljevske porodice i da kralj nije u
stanju ni njome da upravlja. Ne zna se da li je za sve ovo i Uro znao, ako jeste, postavlja
se pitanje kako je to sve trpeo. Moda je morao, jer im nita nije mogao. Zna se da ovakvi
sukobi u okviru kraljevske porodice nuno dovode i do podele plemstva i stvaranja
stranaka. Mogue je da je stvorena jaka stranka na ijem je elu stajao Dragutin sa
majkom, nasuprot kraljevoj stranci.
Ve je reeno da je Uroeva vladavina bila duboko centralistika, pri emu je on sve
partikularistike tenje uklanjao. Osimto je takvu politiku vodio u dravnim poslovima,
Uro je isto to pokuao u crkvenim poslovima. U vremenu od 1263. godine do 1271.
godine na elu Srpske pravoslavne crkve je roeni Uroev brat Predislav (Sava II). To je
bio trei srpski arhiepiskop, njegovi prethodnici su bili sveti Sava, zatim Arsenije (1234-
1263.) i konano Sava II (1263-1271.). On je bio etvrti sin Stefana Prvovenanog, jedini
koji nije sedeo na kraljevskom prestolu.
Za arhiepiskopa Sava II je izabran nakon povlaenja arhiepiskopa Arsenija 1263. (umro je
1266.), uz veliku pomo svoga brata kralja Uroa. Time je na elo srpske crkve doao opet
jedan od Nemanjia, a ovo je kralju Urou omoguilo i nesumnjiv uticaj i na crkvene
poslove. Sava II se podvizavao u Hilandaru, obiao je Svetu zemlju i Jerusalim, a jedno je
vreme izgleda bio i humski episkop. Na elo crkve je doao u ve poznim godinama
(rauna se da roen 1200. godine). Ba u vreme kada je Sava II postao arhiepiskop, Uro je
podigao i manastir Sopoani, kao svoju zadubinu. Nakon smrti Save II za arhiepiskopa je
proglaen Danilo I: "preuze svetiteljski presto Danilo arhiepiskop, koji je radi nekog dela,
kao to i napred ukazasmo, bio smenjen takva prestola" (Danilo Drugi). Danilo je bio
veoma kratko vreme na elu crkve, tek godinu dana i to od 1271. do 1272. godine. Ne zna
se kakav je on to prestup uinio i zato je smenjen. Moda bi se mogao posredno izvui
zakljuak da je Uro i u ovo umeao svoje prste, a razlog bi se mogao nai u tome to
Danilo nije pristajao uz Uroa. Tim vie to je Danilov naslednik bio Joanikije, fanatini
Uroev pristalica. "I poto su mnogo traili, ne naoe nikoga drugoga dostojna takve
vlasti, osim ovoga blaenoga Joanikija, koji je u to vreme bio iguman doma presvete
Bogomatere, mesta zvanoga Studenica" (Danilo Drugi). Da je Joanikije bio Urou veran,
vidi se i iz toga to je nakon svrgavanja ovoga i Joanikije dobrovoljno napustio svoj
poloaj i otiao sa njim u manastir. Da na to nije bio prisiljen svedoi i sam Danilo Drugi:
"Ovaj preosveeni Joanikije, seajui se njegove nelicemerne ljubavi i poto mu bee
obeao, da se i do svoje smrti nee razluiti od njega, ostavivi svoj svetiteljski presto, i
ustavi ode za njime, i tamo poive u strani zemlje Pilotske".
Vizantijski car Mihailo VIII je za to vreme sve uinio ne bi li otklonio opasnost od nove
podele Vizantije. U okviru toga on se poeo obraati papi Klimentu IV sa predlogom da se
ostvari crkvena unija sa Rimom. Sam papa nije pristajao uz planove Karla Anujskog po
kojima je vizantijsko carstvo trebalo ponovo razbiti. Njemu je bilo jasno da se samo
okupacijom nee postii da se pravoslavna crkva potini katolikoj. Vizantiju, po njemu,
nije trebalo vojniki osvajati, ve verski potiniti Rimu.
Kliment IV je umro 1268. godine, a posle izvesnog vremena nasledio ga je Grigorije X.
Novi papa je bio mnogo direktniji kada je caru Mihailu obeao da e uspeti da obuzda
Karla Anuvijskog, ali samo pod uslovom crkvenog potinjenja Rimu (1273.). Ba u to
vreme srpsko poslanstvo je boravilo kod Karla na dvoru, a on sam poeo je sa jaim
vojnim akcijama po Moreji. Vizantijski car nije vie imao izbora, pa je u okviru ostvarenja
crkvene unije sa Rimom u Lionu 6. juna 1274. priznat primat rimske crkve i rimske dogme,
a ugovor je potpisan. Srpska crkva nije dala pristanak na ovu uniju, a car Mihailo VIII je
potegao ak i neke falsifikate koji su navodno potvrivali da su Srbi i Bugari pristali na
Uniju. Radi se o navodnim pismima srpskog arhiepiskopa i bugarskog patrijarha koja su
upuena carigradskom patrijarhu, gde ova dvojica daju pristanak na uniju. To je bio
nastavak careve politike od 1272. godine, kada je u avgustu te godine on potvrdio jednu
staru povelju vizantijskog cara Vasilija II, po kojoj se sve episkopije koje se nalaze u Srbiji
i Bugarskoj potinjavaju ohridskoj arhiepiskopiji. Time je i srpskoj i bugarskoj crkvi
pokuao da oduzme samostalnost. Taj sukob je uzrokovan time to ni srpska ni bugarska
crkva nikako nisu pristajale na uniju sa Rimom. Mihailo je iao ak dotle da je na
Lionskom saboru (1274.) bilo tvrdnji da mitropolija Srbija i patrijarhat Zagore (Bugarske)
u sutini nisu kanonini, poto su stvoreni bez papske dozvole. Istoriari smatraju da
Mihailo nikada iskreno nije ni razmiljao o stvarnom ostvarenju unije, ve da mu je bila
iskljuiva elja da ovom, u svojoj sutini, politikom igrom odvoji Karla Anuvijskog od
pape. Do kraja je u tome i uspeo. Njegovi pokuaji da bugarsku i srpsku crkvenu
samostalnost oduzme u korist carigradske, bili su ne samo iskreni ve i veoma uporni.
Dugo se postavljalo pitanje kakav je bio odnos kralja Uroa prema mogunosti ove unije.
Za pretpostaviti je da je kraljica Jelena, kao revna katolkinja, bila za to da srpska crkva
pristupi uniji. Ako je i eleo uniju, kralj Uro je morao raunati sa snanim otporom
srpskih arhiepiskopa, a ba u vreme kada je pitanje unije bilo veoma znaajno i koje se
protee kroz godine 1264-1276, na elu srpske crkve bila su tri arhiepiskopa: Sava II,
Danilo I i Joanikije I, od kojih su Sava i Joanikije bili Hilandarci. Oni su kao takvi bili isti
pravoslavci i sigurno nisu bili pristalice unije. U sutini vladaocima Srbije unija bi moda i
odgovarala, poto bi tada i pravoslavna i katolika crkva u Srbiji bila podreena njihovoj
vlasti. Ako je kod Jelene preovlaivao religiozni momenat kod Uroa je to moglo biti
povezano sa pitanjem uvrivanja njegove vlasti. Nedoumice oko toga zato je
arhiepiskop Danilo I smenjen moda bi se mogle staviti u ovaj kontekst, odnosno on moda
nije bio pristalica stvaranja unije pa je stoga bio sklonjen. Dui niz godina nakon Lionskog
sabora (1274.) pitanje unije u Srbiji je bilo aktuelno. Na njega su se vraali Dragutin i
Milutin. Samo zahvaljujui tome to su na elu srpske crkve stajali arhiepiskopi koji nisu
hteli da uju za ovu uniju, do nje nije dolo. Mogue je da su ba srpski arhiepiskopi sa
odbijanjem unije spasili Srbiju graanskog rata. Vizantija je imala dosta potresa zbog
prihvatanja unije jer ona kod naroda i nieg svetenstva nikada nije prihvaena. Car
Mihailo VIII se krvavo obraunavao sa neposlunim svetenstvom na Atonu (Vatoped,
Iveron, Zograf itd.), pa su mnogi svetenici jednostavno ubijeni. To je tako trajalo sve do
Mihailove smrti 1282. godine. Teko je poverovati da se neto slino ne bi desilo i u Srbiji,
no na sreu na elu srpske crkve su stajali kao arhiepiskopi veoma snani ljudi, na koje nije
mogao tek tako uticati autoritet vladara.
22. Kralj Stefan Dragutin
Ono to je Uroa najvie moglo zabrinjavati bio je njegov sin Dragutin, kome je on trebao
dati deo u vlasti, sve po ugovoru iz 1268. godine. Dragutin je pokazivao velike znake
nestrpljenja podseajui oca na dato obeanje. "Kada roditelj nije hteo da ispuni ono to
mu je rekao, i videi se ovaj bogoljubivi u velikoj tuzi i alosti, da nema nijednoga
odeljenoga dela od svoga otaastva, gde bi zasebno prebivao, a uz to sluajui prekorne
rei sa mnogim dosaivanjem od svoga tasta kralja Ugarskoga, koji vide da mu roditelj
njegov ne dade to mu obea, pavi na kolena, poe se moliti roditelju svome,..." (Danilo
Drugi). Uro se nije mnogo obazirao na Dragutinove molbe neprestano odbijajui da deli
dravu. "A roditelj se njegov, po nagovoru lukavoga neprijatelja, nije obazirao na njegove
rei, i ne izmeni se srce njegovo da u ljubavi dade sinu svome to mu je obeao dati, presto
svoj ili bilo neki deo drave svoje" (Danilo Drugi). U sutini, Uro je postupio pravilno, ne
elei da rasparava Srbiju, budui da to nikako nije bio dravni interes. Dragutin je bio
neprestano podbadan od Ugara "sluajui prekorne rei sa mnogim dosaivanjem od svoga
tasta kralja Ugarskoga...", da uzme ono to mu je obeano. Od 1270. godine na prestolu u
Ugarskoj sedi Stevan V, otac Dragutinove ene. On je kroz vei deo svoga ivota ratovao
sa pokojnim ocem Belom IV. Radilo se o jednom dosta nezgodnom oveku, koga se i
roeni otac plaio. Da je to tako vidi se i iz toga to je Bela IV kada je umirao, pun
nepouzdanja prema sinu Stevanu, svojoj erci (Stevanovoj sestri) Ani predao Ugarsku
krunu, ma i razne druge dravne dragocenosti, a ekog kralja Otakara je zamolio da mu
priuva enu, ker i sve druge velikae koji su mu bili verni te da im prui utoite ako bi
ih Stevan progonio. Nedugo nakon Beline smrti (1270.) umrla je i kraljica Marija. Belina
ker Ana, Stevanova sestra, nije smela da ostane u Ugarskoj nakon Stevanovog krunisanja,
ve sa grupom plemia i kraljevskom krunom i drugim dragocenostima koje je dobila od
pokojnog oca, pobegne u eku. To Stevan iskoristi kao povod da zarati sa ekom.
Stevan ipak nije dugo vladao, tako da je 1272. godine ve umro. Nasledio ga je sin
Ladislav IV Kumanac (1272-1290.) koji je imao tek deset godina kada ga je zapao ugarski
presto. Sukobi izmeu Dragutina i Uroa su poeli za ivota ugarskoga kralja Stevana, tako
da je on pred kraj svog ivota imao nameru da ih izmiruje, no smrt ga je preduhitrila.
Prema tome, navodi biografa o sukobima Dragutina i Uroa gde on esto spominje
Dragutinovog tasta, nisu tani poto je on tada bio ve mrtav.
Bilo bi za oekivati da e Uro obratiti panju na sve ove probleme koji su mu mogli stii
od strane Dragutina i da nee stvarati sebi neprijatelje u svojoj okolini, meutim on je radio
upravo suprotno. Bez pravog razloga (ili ga mi ne znamo?) Uro je tvrdoglavo nastavljao
sa svojim neprijateljstvima protiv Dubrovnika. Godine 1275. on lino je poveo svoju
vojsku na Dubrovnik. Time su svi dotadanji sukobi doiveli kulminaciju. Prvi napadi su se
zavrili, kao i do tada, pljakom, paljenjem i seom vinograda oko grada. Ovaj put
Dubrovani su se branili veoma odluno, tako da su imali i ispade iz grada, a njihova flota
je napadala i priobalne delove srpske teritorije. Pri jednom takvom napadu Dubrovani
upadnu u klopku i bude zarobljeno oko 40 dubrovakih plemia. Uro im se grozno osveti
tako to im dvojicu voa (Benedikta Gundulia i jednog Venecijanca) da oslepiti. Kako su
sukobi poeli uzimati sve veeg maha Dubrovani su se izgleda i uplaili pa su molili
Veneciju da posreduje. Ovi pristanu i ubede Uroa da sklopi novi mir sa Dubrovnikom, to
ovaj na kraju i uradi. Na ovaj mir Uro je morao pristati budui da je i sam uvideo da grad
nee zauzeti, dok su s druge strane Dubrovani veoma agresivnom odbranom nanosili
osetne gubitke srpskoj vojsci. U sutini, to je opet bio njegov tek polovian uspeh.
Ba u to vreme Dragutin je ponovo od oca zatraio obeani deo vlasti. "I opet je molio
svoga oca, govorei: Gospodaru moj, koliko slugu tvojih ive u svakom izobilju, a ja,
ljubljeni sin tvoj, bez tvoga sam milostivoga milosra. Imajui me kao bogatstvo due u
mojoj mladosti, i uvek veselei se zbog mene, liava me zemaljskoga bogatstva, alostei
me. Moe uiniti milost tvome edu koliko hoe. Uini da nisam lien Bogom darovane ti
drave, neka bude istinita re usta tvojih, koliko si obeao meni ljubljenome sinu tvome"
(Danilo Drugi). Ponovo je bio odbijen, no ovaj put Dragutin je odluio da vie ne moli, ve
da silom uzme ono to mu je obeano: "ustavi sa nekima svojim mu ljudima, ode tastu
svome kralju ugarskome, i javi mu svoju alost, to mu se dogodi od roditelja svoga. I
raalosti se veoma njegov tast zbog nevolje koja mu se dogodila, i svesrdno se zauze,.."
(Danilo Drugi). Oigledno da je u Srbiji dolo do raskola na Uroeve i Dragutinove
pristalice i da je u unutranjem sukobu Dragutinova stranka bila slabija. Stoga su svi morali
da se sklone u Ugarsku i da tamo zatrae pomo. Biograf pogreno navodi da se Dragutin
obraao svome tastu Stevanu, on to nije mogao jer je Stevan jo 1272. godine umro, a na
prestolu je bio maloletni Ladislav Kumanac. Dragutin se za pomo obratio nekome iz
kraljeve blizine, verovatno Joakimu Pektaru, koji je tada bio najjaa linost na ugarskome
dvoru i koji je sa kraljicom majkom Elizabetom Kumankom upravljao dravom.
Na ugarskom dvoru Dragutina su lepo primili i kako biograf kae (dodue pogreno kada
navodi Dragutinovog tasta): "ree mu: Koliko hoe dau ti vojnika svojih u pomo".
(Danilo Drugi). Na ugarski dvor Dragutin je otiao sa sasvim jasnom namerom da dobije
vojnu pomo i da oruanim putem konano potisne oca. To navodi na pomisao da je on
tako neto ve i pokuao u Srbiji, da je sve ovo plod dugo planirane akcije, a da su Maari
bili u to aktivno umeani te da su Dragutina neprestano podstrekavali. Na elu jake vojske
Dragutin se uputi u Srbiju da zatrai krunu. "I tako uzevi veliku silu naroda ugarskoga i
kumanskog, i poe brzo, vodei sa sobom veliku pobedu" (Danilo Drugi). Sada biograf
navodi kako je Dragutin doavi u Srbiju ponovo pokuao da od Uroa na miran nain
dobije deo drave na upravu: "Gospodaru moj i oe, daj mi, edu svome, dostojni deo
imanja tvoga." (Danilo Drugi). Izgleda kao da Dragutin ne trai celu dravu ve samo
jedan njen deo to sada ve teko moe da odgovara istini. Verovatnije je da je Dragutin od
Uroa traio da ovaj abdicira u njegovu (Dragutinovu) korist. Zato bi sada traio samo deo
drave kada ima monu armiju i moe da uzme sve, a ionako je on prestolonaslednik.
Teko da je Dragutina pri tome toliko pekla savest, kako to biograf uporno pokuava da
prikae, i pomalo licemerno deluju silne zakletve ljubavi sina prema ocu.
Uro je ponovo odbio da se odrekne vlasti, a ako je verovati biografu izgleda da je
Dragutin jedva izbegao da ne bude ubijen "Kada roditelj njegov nije primio takve njegove
rei molbe, nego se jo velikom jarou razgnevio na njega, ovaj mladi videi da je pred
njim smrt ili ivot, i ne znajui ta da ini, podie ruku na svoga roditelja" (Danilo Drugi).
Verovatno da je bilo nekih pregovora koji nisu urodili plodom. Nakon toga Dragutin se
vie nije imao emu nadati. Dovevi ugarsku vojsku sa sobom u nameri da obori
legitimnog kralja, on je nainio klasian oblik izdaje za koji postoji samo smrtna kazna.
Mogue je da mu je to i Uro rekao i stoga konstatacija biografa "ovaj mladi videi da je
pred njim smrt ili ivot", mada nije nemogue da ga je Uro pokuao i likvidirati. U
svakom sluaju povratka vie nije bilo, ili Dragutin ili Uro.
Izmeu oca i sina dolo je tada i do oruanog sukoba. Odlune borbe su se desili na
Gatakom polju u Hercegovini i tu Uro bude poraen (1276.), "I poto je bila meu njima
velika borba u zemlji zvanoj Gacko, sin odole svome roditelju, i uze presto njegov silom. I
kada je seo kraljevati na prestolu oca svoga u srpskoj zemlji, nazva se blagoastivi i
hristoljubivi i samodravni sve srpske i pomorske i podunavske i sremske zemlje kralj
Stefan" (Danilo Drugi).
Iznenauje lakoa i brzina sa kojom je kralj Uro podlegao. Njegov poraz je bio tako
potpun da on vie nije predstavljao opasnost, pa je odmah nakon poraza pobegao u
Zahumlje, gde se zakaluerio pod imenom monah Simon. "Jer ovaj blagoastivi kralj
Uro, videi se lien carskoga prestola, ustavi ode u kraj humske zemlje, i tamo i dovri
ivot" (Danilo Drugi). Uskoro je i umro, a kao verovatni datum njegove smrti spominje se
1. maj 1277. godine, mada ima miljenja da je umro 1280. godine. No, to vie nije bilo
vano, Uro od poraza kod Gacka ne predstavlja realnu politiku snagu. Sahranjen je u
svojoj zadubini manastiru Sopoanima. "Roditelj ovoga blagoastivoga kralja ode u neku
zemlju, tamo svri svoj ivot, i bi asno preneseno telo njegovo, i poloie ga u njegovim
rukama nainjenom manastiru, u domu Svete Trojice, u mestu zvanom Sopoani, i tu lei i
do ovoga dana" (Danilo Drugi).
Biograf Danilo Drugi u opisu ovih dogaaja u biografijama Uroa i Dragutina svu krivicu
za sukob oca i sina prebacuje na Uroa i u dosadanjim navodima iz ovih biografija to je
dovoljno vidljivo. Meutim, u biografiji arhiepiskopa Joanikija njegov pristup je sasvim
drugaiji. "Posle nekog vremena, avo, koji od iskoni mrzi rod hrianski, podie ljutu
zavist protiv ovoga blagoastivoga kralja od sina mu kralja Stefana. Jer podigavi se sa
velikom silom, uze presto svojih roditelja, tako, kao to ukazasmo u napred pisanom itiju o
svemu to se dogodilo " (Danilo Drugi). Sada je krivica sva na Dragutinu kojega je "ljuta
zavist" podigla na oca. Zapravo, ovaj sud bi bio sigurno najtaniji i savreno odgovara
onome to se dogodilo. alosna praksa meu Nemanjiima se samo nastavila, od svih
srpskih kraljeva jedino je Stefanu Prvovenanome uspelo da umre kao kralj. Ostali su
morali ili da odstupe (upan Nemanja) ili su bil i svrgnuti (Radoslav, Vladislav i Uro).
Dragutinu lanovi njegove porodice izgleda nisu bili neka posebna smetnja. Videli smo da
je kraljica Jelena dola kod Dragutina i dala mu blagoslov, a zauzvrat on je njoj odelio
Trebinje gde je ona prebivala. Stie se utisak da je ona zapravo naplatila svoju politiku
podrku. Slina je situacija bila i sa Milutinom, mlaim bratom Dragutina. Verovatno je i
on dobio zasebnu oblast da njome upravlja, pa je na taj nain i on bio za izvesno vreme
smiren. Jedini pravi otpor Dragutinu pruio je srpski arhiepiskop Joanikije (za arhiepiskopa
izabran 1272.) koji je odstupio sa svog poloaja u znak protesta zbog ovakvog postupka
prema Urou. "Ovaj preosveeni Joanikije, seajui se njegove nelicemerne ljubavi i poto
mu bee obeao, da se i do svoje smrti nee razluiti od njega, ostavivi svoj svetiteljski
presto, i ustavi ode za njime, i tamo poive u strani zemlje pilotske" (Danilo Drugi). Ovaj
arhiepiskop dao je primer vernosti i potovanja, a uz Uroa je proveo svo vreme dok bivi
kralj nije umro. On ga nije dugo nadiveo (ako uzmemo da je Uro umro 1277.) i umro je
1279. godine. Skoro tri godine nakon njegove smrti (1282.) njegove moti su kralj Dragutin
i kraljica majka Jelena, kao znak potovanja i zahvalnosti za ovakvu vernost, preneli iz
Pilota u Sopoane gde su leale Uroeve moti. Za ovaj zaista uzvien in najvie zasluga
ima kraljica Jelena. "I tu sama blagoastiva Jelena sa sveosveenim saborom uinie nad
telom preosveenoga psalme i boastvena pjenija i sa dobromirisnim mirisima asno
slavei poloie njegovo telo u grob, gde lei i do ovoga dana, asno spominjan u
Gospodu" (Danilo Drugi).
Da li je Milutin imao kakvu aktivnu ulogu pri ruenju Uroa, ne zna se, ali on se u svim
ovim dogaajima ne spominje. Nemogue je da su svi ovi dogaaji proli mimo njega i da
on u njima nije imao uea. Iz kasnijeg Milutinovog ponaanja ne moe se zakljuiti ta je
on tada radio, meutim on se u novonastaloj situaciji jako brzo snaao. Prihvatio je
Dragutinovo kraljevanje pa je ak od njega primio i zasebnu oblast na upravljanje. Da je
imao i svoje vlastite planove, pokazae se veoma brzo.
Za kraljem Uroem izuzev arhiepiskopa Joanikija izgleda niko nije iskreno zaalio. On sam
nije bio posebno uspean vladar i njegovi postupci su bili esto kontradiktorni, mada se ne
moe rei da nije bio bez talenta. Sama Srbija je uglavnom ostala izvan ratnog vihora, koji
je za vreme njegove vladavine tako estoko potresao Balkan. Uro je vie bio politiar, no
to je bio ratnik tako da on i nema nekih ratnih dostignua, ali zato ima mnogo politikih
zaokreta. U spoljnoj politici nije imao vrste linije tako da su svi njegovi poduhvati puni
neoekivanih zaokreta. Moda mu se to moe zameriti, ali bi se moglo postaviti pitanje da
li je on tada uopte i mogao drugaije. Tvrdoglavo dranje jedne linije moda je moglo biti
mogue, ali po koju cenu? Iako mnogi njegovi potezi nisu bili uspeni, oni su veoma malo
nakodili poloaju koji je imala Srbija. Skoro svi ratni vihori su proli mimo nje i njoj je
omoguen miran razvitak. S druge strane, Urou se mora odati priznanje da je neprestano
pokuavao da se otrgne od preovlaujueg uticaja neke od velikih sila, tako da je u voenju
spoljne politike uglavnom nezavistan. Jedan period Ugarska je smatrala Srbiju svojim
vazalom, pa je ak Uro izvravao i vazalske obaveze, ali to je ipak bilo nevoljno. Njegov
pokuaj da se od toga otrgne zavren je neuspeno, ali i pored svega ugarski uticaj nikada
nije bio posebno osetan, mada je ugarsko podravanje Dragutina na kraju dovelo do
Uroevog pada.
Ono po emu se Uro naroito istie jeste sreivanje unutranjih prilika u Srbiji. Najpre je
suzbio partikularizam u Srbiji, potiskujui Vukanove i Miroslavljeve potomke iz
porodinih oblasti (Zeta i Hum) i vre ih vezujui za centar. U okviru toga treba shvatiti i
njegovo uporno odbijanje da Dragutinu odeli zasebnu oblast drave u kojoj bi ovaj vladao.
Slian postupak je Uro primenio i na Srpsku pravoslavnu crkvu gde je na njeno elo
doveo svoga brata Predislava na mesto arhiepiskopa pod imenom Sava II. Time je uspeo da
srpsku crkvu vre vee za dravnu vlast, mada crkva nikada nije bila domen u kojem bi
Uro mogao apsolutno da odluuje. Tu posebno upeatljivo pokazuje sluaj kada se srpska
crkva oduprla uniji sa katolikom crkvom, prema kojoj je Uro izgleda pokazivao nekih
sklonosti. Isto tako, njegov odnos prema katolikoj crkvi u Srbiji se pokazao kao izuzetno
dobar i rezultirao je ogromnom popularnou meu katolikim ivljem u Zeti u vreme
afere izmeu barske i dubrovake arhiepiskopije oko njihove nadlenosti.
Ono po emu je Uro ostao posebno poznat jeste oivljavanje rudarstva u Srbiji i to
posebno vaenje srebra u Brskovu. Rudari su bili Nemci, a doseljeni su iz Ugarske. Njih su
Srbi nazivali Sasi. "U tu svrhu posla u Nemaku ljude da mu dovedu Nemca vete u
kopanju zlata, srebra i drugih kovina. I tako blagodarei mnogim rudnicima koje mu ovi
otvorie , poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat" (Mavro Orbin).Uro im je
davao posebne privilegije o kojima podaci nisu sauvani tako da ne znamo u emu se
zapravo sastoje, mada se moe pretpostaviti da su se sastojale iz posebnog sudstva, prava
krenja uma, posebnog poloaja njihove crkve, itd. Uz rudnike ile su i kovnice novca, a
prve vee koliine novca iskovane su ba u vreme kralja Uroa. Kako su rudari imali
obavezu da jedan dobar deo metala koji su kopali (bakar, srebro i zlato) predaju kralju to je
Uro dolazio do veih koliina novca. Taj novac je imao dobru prou pa ga se nalazi ak i
u Veneciji, mada su ovi sve inili ne bi li ga potisnuli zbog toga to je oblikom bio veoma
slian njihovom, pa je esto dolazilo do zabune. Stranci su taj novac nazivali gro sa
dodatkom imena gde je kovan (Brskovo, Rudnik), mada ni naziv dinar nije tako redak.
Period mira i privredne ekspanzije koji je obezbedio ba kralj Uro nije odmah mogao da
pokae pravi rezultat, on je doao tek kasnije.
Sam Uro je od svojih savremenika i kasnije, dugo nakon smrti, nazivan "velikim", no
kasnija istorija mu nije sauvala ovaj epitet. Vie cenei ratna dostignua i teritorijalna
irenja, bez obzira kakvim to rtvama bilo praeno, istoriari su esto zaboravljali da je
Uro bio taj koji je Srbiju ekonomski osnaio i pripremio za kasniju teritorijalnu
ekspanziju. "I tako, blagodarei mnogim rudnicima koje mu ovi otvorie, poraste veoma
njegovo blago i postade vrlo bogat. Ovo nisu umeli njegovi prethodnici, pa su iveli
priprosto, ne brinui se za sakupljanje blaga i sticanje novca" (Mavro Orbin). Za njegovo
vreme Srbija nije poveana teritorijalno, ali nije ni umanjena. Isto tako, sauvana je
nezavisnost, pa je Srbija bila u svojoj spoljnoj politici daleko nezavisnija no to je to moda
bila i za Stefana Prvovenanog. Unutranje partikularnosti su bile suzbijene i ekonomski
ojaana Srbija je mogla da krene i u zamanije poduhvate. Da je Uro vodio aktivnu
spoljnu politiku i da se meao u balkanske razmirice pitanje je u kakvom bi stanju on
zemlju ostavio. Ljudski element je ovako ouvan, a ekonomski Srbija je mogla da izdri
vee poduhvate.
Uro je iza sebe ostavio ukupno petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutina
imamo sigurnije podatke. Postoje pretpostavke da je imao jo dvojicu sinova i to Brnu
(Brnjaa, Prna) i Stefana iji je grob u Studenici, kao i erku za koju istorija nema
podataka ni kako se zvala niti se bilo ta preciznije o njoj zna.
U godini u kojoj je Uro pao oslabile su i ratne aktivnosti Karla Anujskog i njegovih
saveznika, tako da je jedno vreme izgledalo da se politika vizantijskog cara Mihaila oko
unije sa katolikom crkvom isplatila. Naime, pod pritiskom pape dolazi do sklapanja
primirja 1. maja 1276. godine. Ve u to vreme i Vizantijci su konsolidovali svoje redove,
tako da su na veini ratita oni bili ti koji su u ofanzivi, a saveznici su pretrpeli i smrt
Viljema II Vilarduena. Iako je njegova drava, morejska kneevina, dola pod direktnu
vlast Karla Anujskog, to je ovome donelo samo novih glavobolja. Kneevina je ve bila
upropatena ratom, a prisutni grki elemenat se neprestano bunio. Glavni problem cara
Mihaila nisu vie bili Karlo Anujski i njegovi sateliti, to je sada postala njegova vlastita
pravoslavna crkva. Grci predvoeni svojom pravoslavnom crkvom pruili su straan otpor
uniji sa Rimom, ne elei da priznaju primat omrznutih Latina. Car se nije mnogo obazirao
na ove proteste, ali zbog toga se morao susresti sa jakom opozicijom koju je on estoko
lomio. Istorija Vizantije tog doba puna je mukih ubistava, dok su po zatvorima trunuli
istaknuti svetenici. Drava s podelila na dva tabora i to u tolikoj meri da se u samoj
carskoj porodici pojavila opozicija uniji sa Rimom.
U Bugarskoj situacija nije bila nita bolja. Tu je poeo graanski rat 1277. godine i trajao
sve do 1280. godine. Bugarski car Konstantin je bio tada teko pokretan budui da je
slomio nogu pa je u bitke iao tako da su ga nosili na kolima. S druge strane, i njegova
carica se strano zamerila narodu svojim nerazumnim postupcima. To je izazvalo pobunu
koju je vodio neki probisvet koga su zvali "car Ivajlo". On je imao ve dosta ratnih
iskustava budui da se borio protiv tatarskih hordi i imao dosta uspeha. To ga je ohrabrilo
da navali i na samog cara koga u jednoj bitki i pobedi. Rauna se da je to bilo krajem 1277.
godine. Vojska cara Konstantina se razbeala, ostavljajui njega nemonog sa slomljenom
nogom da lei u kolima. Ivajlovi pobunjenici ubiju cara i od tog momenta u Bugarskoj se
poinju deavati strane stvari. Pri otimanju za carski presto pojavi se odjednom vie
kandidata, a pokolji postanu obina stvar. "Car Ivajlo" nije se uspeo dugo odrati jer na
njega krene Jovan Asen III, koga su Vizantijci podrali, budui da je bio oenjen jednom
vizantijskom princezom. Tokom 1219. godine on se krunie pod imenom car Jovan Asen
III, ali nije uspeo dugo da se odri, jer ga ve sledee, 1280. godine, rui jedan plemi po
imenu ore Terterije, inae kumanskog porekla. "A Terter je, kako nije bilo nikoga koji bi
mu se suprotstavio, zauzeo Bugarsko kraljevstvo. Ali ne zadugo" (Mavro Orbin).
Od samog svog dolaska na vlast (1276. godine) Dragutin je vodio dosta smotrenu politiku,
uz jako oslanjanje na Ugarsku. Odmah na poetku svoje vladavine obnovio je ugovor sa
Dubrovnikom, a i sa Venecijom je odravao dobre odnose. Njegova kratka vladavina je
bila uglavnom okrenuta saradnji sa Zapadom, a ovi su oigledno znali da ga cene stoga nije
udno to: "Svi okolni carevi, koliko sluahu za toliku silu i krepost i celomudrenu mudrost
njegovu, veoma veliku ljubav oseahu prema njemu. A oni koji su se hvalili protiv
otaastva njegova, sluajui za veliku silu njegovu i krepost, kojom ga je Bog krepio, svi
koji su zlo mislili vraahu se puni stida, i svi moni zemlje njegove, radujui se ukraavahu
se, ueni i utvrivani reima njegovim" (Danilo Drugi).
23. Sabor u Deevu
Sam Dragutin nije mnogo menjao politiku svoga oca Uroa I, ostao je i dalje u savezu
Karla Anujskog, usmerenog protiv Vizantije. ak i njegova politika ostaje isto onako
smotrena sa puno opreza. No, dok je to kod Uroa bila osobina samog njegovog duha,
opreznost i oklevanje Dragutinovo je bilo vie vezano za objektivnu situaciju, nego to je
on stvarno eleo da takvu politiku vodi. Njegov dolazak na vlast ipak nije proao bez
potresa. Sa ocem Uroem imao je bitku na Gatakom polju, majci Jeleni je morao da odeli
jedan deo dravne zemlje, a isto tako je postupio i prema bratu Milutinu. Ima se utisak da
je njihovu naklonost morao da kupuje, to govori dosta jasno da njegov dolazak na presto
nije bio nimalo lak. S druge strane, i sama Srpska pravoslavna crkva nije imala mnogo
pohvale za Dragutinovo svrgavanje oca, pa je ak patrijarh Joanikije u znak protesta
abdicirao. Niko od ovih gore pomenutih nije Dragutinu pruao oruanog otpora, ali on je
na njih morao da rauna kao na stalnu opoziciju i pretnju. Zapravo, oprezna Dragutinova
politika je bila vie plod unutranje nesigurnosti, no to je bila tako smiljena.
Iako u savezu sa Anujcima, Dragutin, dakle, nije imao nekih posebnih dejstava protiv
Vizantije. Aktivnosti srpske vojske su se svodile uglavnom na arkanje du granice, a
najvie sukoba je bilo sa albanskim bandama koje su bile na strani Grka i napadale na
srpske trgovake karavane. Ko zna dokle bi trajala ta situacija da u Rimu ne umre papa
Nikola III (1277-1280.), zagovornik crkvene unije sa Vizantijom i osnovni koniar
Karlove ratne opcije protiv Vizantije. Uz Karlovu pomo papa postaje Martin IV, inae
Francuz, koji baci anatemu na vizantijskoga cara i prui punu podrku Karlu Anujskom.
Godine 1281. poinju i ratne akcije saveznika protiv Vizantije, no glavnina trupa doe do
Berata i opsedne ga. Ratne akcije se nisu stigle razviti dalje od Albanije, jer Vizantijci
strano potuku Karlovu vojsku i ostvare neka osvajanja po Albaniji.
U ovim akcijama na strani saveznika uestvovale su i srpske jedinice, ali one nisu ratovale
u njihovom okviru, ve su imale sopstvene ciljeve. Poetno vojevanje Dragutinove vojske
ograniilo se na podruje ar planine. Iz nekog razloga Dragutin je bio veoma oprezan, a
tek kada mu se pridruio vizantijski prebeg po imenu vojvoda Kotanica sa svojom
vojskom, usudi se on da prodre dublje u vizantijsku teritoriju. Vojevanje je ilo dobro, tako
da su udruene vojske, prodrle duboko u Makedoniju i ugrozile grad Ser. U to vreme doe i
do velike pobede vizantijske vojske nad vojskom Karla Anujskog. Nakon toga se okrene
sva vizantijska sila na Srbe. To je nagnalo Dragutina da se ubrzano izvlai sa onog to je
osvojio, a uskoro i da brani srpsku teritoriju. Nisu poznate razmere vizantijskog napada, ali
po svemu sudei prodor je bio veoma veliki. "U te dane videla se srpska zemlja obuzeta u
velikoj tesnoti i umanjena, jer drava grkoga carstva sizae do mesta zvanog Lipljan, i
ovom je carstvu rasla snaga, tako da je htela uzeti celu oblast otaastva ovoga
hristoljubivoga, pa ak i njega samoga da ima kao poslunoga slugu" (Danilo Drugi). Po
biografu izgleda da su Vizantijci doli ve do Lipljana, ali se nisu tu imali nameru
zaustaviti, ve su eleli da Srbiju slome potpuno. Po svemu sudei oni su hteli ponovo
Srbiju da stave u vazalni poloaj, a srpskoga kralja za vazala.
Oigledno da Dragutin nije mogao da se suprotstavi ovom napadu, a u tome ga je
delimino spreavalo i to to je poetkom 1282. godine pod Jeleom slomio nogu. "Kada je
jezdio nekim poslom s vlastelom svojom pod gradom Jeleem, pavi sa konja slomi nogu
svoju." (Danilo Drugi). Ve u to vreme Srbija se nalazila u tekoj situaciji zbog napada
Vizantije, a biograf navodi: "Poto je bila velika uzbuna i velika alost u njegovu
otaastvu.." Upravo u to vreme dolazi i do smene na srpskom prestolu kada Dragutin
ustupa mesto svome mlaem bratu Milutinu. Sama smena ostaje nejasna, kao to su i
nejasni razlozi za to. Po svemu sudei smena nije izvrena nasilno, ve je Dragutin
dobrovoljno odstupio, mada "dobrovoljnost" ne iskljuuje postojanje nekog pritiska.
Biograf Danilo Drugi navodi da je Dragutinov lom noge iskljuivi razlog zato je on
abdicirao budui da je Dragutin, kao religiozan ovek, smatrao da je sve to deo boje kazne
zbog toga to je on svoga oca (Uroa) nasilno sruio sa prestola. "Sagreih, Vladiko, oisti
me, i inio sam bezakonje, oprosti mi. Jer prvo ne posluah zapovesti boanstvenoga Ti
pisma, kako ree u svetom Tvome evanelju: Ko zlostavi oca ili mater, smru neka umre..",
zatim dalje: "Ove zapovesti prestupivi ja jadni, pogubih samoga sebe, podigavi ruku na
svoga roditelja, (tako) da su evo moje rane po zasluzi,....". Biograf ovde oigledno
preteruje prikazujui Dragutina suvie religioznim i kao oveka koji dri do bojih
zapovesti, zaboravljajui ta je sve Dragutin do toga momenta prekrio od bojih zapovesti
ruei svoga oca. Nije on bio toliko moralan, a ni religiozan i ne bi presto ustupio da nije
morao. Razlog za njegovu abdikaciju je sasvim druge prirode.
Za vlade kralja Uroa I, Srbija je naglo ekonomski ojaala i imala je dosta finansijskih
sredstava kojima je mogla da unajmljuje i izdrava veliku najamniku vojsku. Samim time
i vlastela je postala naglo ratoborna, eljna ratne slave i osvajanja. Na njihovom elu je po
svemu sudei bio ba Dragutinov brat Milutin. Neuspesi u ratu sa Vizantijom i njen prodor
duboko u Srbiju strano je uznemirio vlastelu i izazvao bunt meu njom, a o tome neto i
biograf govori. On navodi kako je vlastela, nakon to je Dragutin slomio nogu, dola kod
njega i izrazila svoju bojazan reima: "O moni i slavni gospodine na, uvaru i zastupnie,
ta emo raditi mi sluge tvoje, stado darovano ti Bogom? Jer ako ko od okolnih careva
uje za takav tvoj pad, mi emo nasilno potpasti pod ruku tuinaca, liavajui se tebe, na
mili gospodine i uvaru, slavo naa i radosti" (Danilo Drugi). U sutini, oni su izrazili
svoje nezadovoljstvo njegovom vladavinom i indirektno mu nagovestili da njegov daljnji
opstanak na vlasti nije vie mogu.
Dragutin je bio veoma inteligentan vladar, to e se kasnije jo jasnije videti, i bilo mu je
savreno jasno o emu se ovde radi. S jedne strane prodor Vizantijaca, a s druge strane
nezadovoljna vlastela. Sigurno je da je on bio svestan da iza svega po svemu sudei stoji
njegov brat Milutin. Ba u to vreme, najnesrenije po njega, doao je i lom noge koji se
naglo zakomplikovao i koji ga je onemoguio da aktivnije deluje i raisti sa
nezadovoljnicima. Mora da mu je pred oima lebdeo primer bugarskog cara Konstantina
koji je imao istovrstan udes (slomio nogu) i kojeg je njegova vlastela ostavila nemonog u
kolima na milost i nemilost neprijatelju. Nije nemogue da i on doe u takvu situaciju.
Teko da je i on sam bio iznenaen ovakvim obrtom situacije, budui da je i njegov
dolazak na presto bio nasilan, a i on je protiv svoga oca iskoristio nezadovoljnu vlastelu.
Inteligentno shvatajui da nema naina da se iz ove neprilike izvue Dragutin odlui da
abdicira, ali se ipak potrudi da to za njega bude to povoljnije.
Tokom 1282. godine Dragutin sazove sabor u Deevu gde se obavi njegova abdikacija u
korist Milutina. Danilo Drugi navodi kako je Dragutin odmah nakon to ga je vlastela
posetila odluio da poalje po Milutina: "govorei mu: Brzo doi ka meni, jer imam veliko
tajno savetovanje s tobom". Gde je bio Milutin u to doba ne zna se, ali je oigledno da nije
bio sa Dragutinom i moda ba ovo svedoi da je ve tada dolo do razlaza meu braom.
Da je Milutin jedva doekao ovaj poziv vidi se iz toga to je na Dragutinov poziv urno
doao "A on uvi za takvu njegovu bolest, brzo poe ka njemu, i doavi mu u mesto zvano
Deevo, u oblasti Rake upe, i tu uini veliko ridanje i pla nad svojim bratom." Biograf
melodramatino prikazuje susret brae, a da meu njima nije bilo neke posebne ljubavi
videe se kasnije.
Da Dragutin nije mnogo verovao Milutinu i da se ipak pribojavao za svoju sudbinu,
oigledno je iz sledeih navoda biografa. "I mene ljubimoga ti brata ne zaboravljaj u
ljubavi srca tvoga. A ja idem u sudbinu koju mi je Bog odredio, da ne preem u druge
vekove sa silom ljuto stradajui u ovom ivotu" (Danilo Drugi). Dragutin je imao i te kako
razloga da se pribojava Milutina, jer sporazum u Deevu je imao vie odredbi koje se nisu
ba slagale sa Milutinovom prirodom.
Sa prestola Dragutin je odstupio pod pritiskom, ali je jo uvek imao dosta povoljne
pozicije, pa je to bio verovatno razlog da on pokua da za sebe ostvari to bolje uslove
abdikacije. Najpre je zadrao za sebe teritoriju Rudnika, Arilja i Uskoplja, a moda i deo
Trebinja (poto je samo Trebinje drala njegova mati Jelena). Ove se oblasti nalaze odmah
uz ugarsku granicu, a Dragutin je bio oenjen sa sestrom tadanjeg ugarskog kralja
Ladislava Kumanca. Iz ovoga je jasno da se on oseao nesigurnim i da je hteo da bude to
blie Ugarskoj, odakle bi mu dola pomo u sluaju da ga Milutin napadne.
Ono to je najvie sporova u istoriji izazvalo jeste problem oko toga da li se Dragutin
odrekao kraljevanja i Milutinu prepustio bez ikakvih uslova kraljevsku krunu, ili je Milutin
bio regent koji vlada samo dok najstariji sin Dragutinov ne bude dovoljno odrastao da
preuzme krunu. Biograf Danilo je veoma jasan po tom pitanju navodei da se Dragutin
odrekao prestola. "I posle ovoga darova mu svoj presto, i kako treba proslavie..", zatim
dalje opisuje i simbolinu predaju kraljevske vlasti. "Dade mu dragocene darove i zlato i
haljine skupocene carske, konja svoga i oruje svoje, koje sam na sebi, na svome telu
noae". Na kraju Danilo sve to zakljuuje sa Dragutinovim odlaskom. "Utvrdi ga
bogorazumnim reima, i tako se rastade sa bratom svojim, gde mu darova kraljevstvo u
Rasu, u mestu zvanom Deevo". Dakle, po ovim navodima nigde se ne pokazuje ni traak
sumnje u to da je Milutin dobio od Dragutina kraljevstvo bez ikakvih ograda. No, u
kasnijoj istoriji pojavie se sukob Milutinovih naslednika sa Dragutinovim naslednicima,
ba oko prava na krunu. Tada e Dragutinovi naslednici da istiu to da je Milutin u sutini
bio samo regent, a da su Dragutinovi sinovi trebali dobiti krunu. Da je veoma lako mogue
da je Milutin u Deevu dao i jednu takvu obavezu vidi se i iz toga da je Dragutin i dalje
nosio naziv kralj Stefan, dok je Milutin nosio naziv kralj Uro. Ovi nazivi se spominju u
natpisu u manastiru Arilju (Dragutinova zadubina), a datiraju iz 1296. ili 1297. godine. Tu
se jasno navodi da je vladalac "mladi kralj Uro samodrac" (Milutin), a da je manastirski
ktitor "gospodin kralj Stefan, brat kralja Uroa" (Dragutin).
Ne postoji ni jedan zvanini izvor koji bi potvrdio da je Milutin zaista trebao da vrati presto
Dragutinovim sinovima to navodi na pomisao da je to moda bio neki tajni dogovor brae.
Za tako neto biograf Danilo daje dovoljno povoda kada navodi kako Dragutin zove
Milutina u Deevo "jer imam veliko tajno savetovanje s tobom". Ako je to zaista tajni
dogovor, mada nije jasno zato bi to bio, onda se Milutin nigde nije javno obavezao da
vrati presto i stoga mu je bilo daleko lake da svoju obavezu vraanja prestola negira.
Mogue je da se Milutin i javno obavezao, no vremenom je stekao takvu snagu da
jednostavno obavezu nije hteo da izvri, a kasniji naslednici su ionako orujem reavali ko
e biti kralj. U sutini to i nije bilo toliko vano jer meu Nemanjiima se nikada nije
previe panje obraalo na legitimitet vladara (mada situacija ni u drugim dravama nikako
nije bila bolja), a kraljevski tron je grabio najjai i najbezobzirniji. Ba stoga bi bilo jako
interesantno znati, ako je istina to da je Milutin bio samo regent, na osnovu ega je
Dragutin mislio da e Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora i prepustiti presto
njegovim sinovima. Na takvo razmiljanje je Dragutin imao najmanje pravo, budui da je i
on sam bio uzurpator, kao to je to bio i njegov otac Uro.
24. Kralj Stefan Uro II Milutin
Na kraljevski tron u Srbiji sada je doao Stefan Uro, zvani Milutin, pravi predstavnik
ratoborne i osnaene vlastele. Sam izgled Milutinov je obeavao mnogo. "Uzrastom je bio
mlad, a blagodaom Bojom visok i celo otaastvo njegovo krasilo se zbog njega, unapred
videi da e u dane njegove poiveti u dobroj veri i istoti, i da e se javiti strani
neprijatelji svojima, svima udni" (Danilo Drugi). Novi kralj je bio mlad, ambiciozan, a
uskoro e se videti krajnje i nemilosrdan kada su u pitanju njegovi ciljevi. No, izgleda da je
ba takav vladar bio potreban srpskoj vlasteli, poto je samo ovek sa takvim osobinama
mogao da ih dri na okupu. U vreme dolaska Milutina na vlast Srbija je ve bila pristupila
savezu koji je 3. jula 1281. godine uz papinu svesrdnu podrku, kako moralnu tako i
materijalnu, sklopio Karlo Anujski i titularni latinski car Filip (sin pokojnog Balduina II)
sa mletakom republikom. Ovo proirenje saveza sa Venecijom bilo je direktna reakcija na
straan poraz koji su Vizantijci poetkom 1281. godine naneli Karlovoj vojsci. Trebalo je
da saveznici u prolee 1282. godine napadnu direktno na Carigrad i da ponovo uspostave
latinsko carstvo. U okviru saveza trebali su Srbi, kao i sevastokrator tesalijski Jovan da
udare na Makedoniju. Istovremeno sa ovima na Vizantiju su trebali da udare i Bugari.
Izgledalo je da vie nita ne moe da spasi Vizantiju osim nekog nenadanog uda. I ono se
desilo.
Politika Karla Anujskog dovela je Siciliju skoro do propasti, budui da je skoro istrebio
domau aristokratiju, svojim najbliim saradnicima podelio njihovu zemlju, enormno
poveao poreze, a njegovi najamnici su se drsko ponaali pljakajui ve osiromaeno
stanovnitvo. To je veoma veto iskoristio vizantijski car Mihailo VIII, koji je sa
ogromnom koliinom novca pomogao aragonskog kralja Petra III da izgradi flotu i da
napadne Siciliju. Istovremeno, velike koliine novca iz Vizantije poele su da po Siciliji
skriveno nezadovoljstvo stanovnika pretvaraju u otvoreni bunt. Na dan 31. mart 1282.
godine Palermo se pobunio i uskoro se pobuna proirila na celu Siciliju. To je tzv.
Sicilijansko veernje u kojem je oko 4.000 Karlovih vojnika, to je bila celokupna njegova
okupaciona vojska, bilo nemilosrdno pobijeno. Uskoro je stigla i flota Petra Aragonskog i
dva puta razbila Karlovu flotu koja je pokuala da povrati ostrvo. Sada je on kontrolisao
samo juni deo poluostrva, a njegovi bivi posedi na Siciliji dobijaju ime napuljske
kraljevine. Sada je izmeu Anujaca i napuljske kraljevine poeo beskonani rat koji je
Karla u potpunosti odvratio od planova sa Vizantijom. Rezultat ove katastrofe je bio i
raspad ovog saveza, poto je Karlo sada bio suvie slab, Venecija se odjednom poela
pribliavati napuljskoj kraljevini, ali i Vizantiji, dok je latinski car postao samo komina
figura. Sada vie nikakve opasnosti nije bilo po Vizantiju.
Za sve ove dogaaje u Srbiji se nije znalo i Milutin je odmah po preuzimanju kraljevske
krune krenuo u izvrenje prvobitnoga plana. Sakupivi vojsku udari na Makedoniju, a
Vizantijci ili su bili iznenaeni ili su bili slabi, uglavnom posebnog otpora nije bilo i
napredovanje je teklo veoma brzo. Zauzeti su Skoplje, Gornji i Donji Polog (u
severozapadnoj Makedoniji sa Tetovom u sreditu), Zletovo (odnosi se na celokupnu
sredinu zonu doline Bregalnice), Ove polje, Pijanec (oblast u gornjem delu Bregalnice sa
Delevom u sreditu). Milutinovu akciju znaajno su pomogli i Tesalci koji su istovremeno
udarili sa juga. O tome biograf navodi: "I posle ovoga zapovedi da se saberu svi njegovi
vojnici, i kada je ovo bilo, i uzevi molitvu od svoga arhijereja svetitelja i celoga sabora
svetenikog lika, i podigavi se sa svojom silom, poe u dravu oblasti grkoga carstva, u
okolne predele, a to su ovi, koje u kazati: prvo uze oba Pologa sa njihovim gradovima i sa
oblau, i grad glavni Skoplje, potom Ove Polje i Zletovo i Pijanec" (Danilo Drugi).
Ova osvajanja su ostavila dubok utisak na srpsku vlastelu i stvorila veliko oduevljenje, jer
je izgledalo da je smena Dragutina bila sasvim opravdana, budui da im novi kralj donosi
velika osvajanja. Istovremeno, Milutin je sada vrsto zaseo na kraljevski presto, niko mu
vie nije mogao bilo ta prigovoriti, a njegova vlast je postala veoma velika. "Takve sve
zemlje uze u poetku svoga dolaska i priloi ih ka dravi otaastva svoga, i slavu i
bogatstvo takve drave izmeni u bogatstvo i slavu svoju, velmoa i naroda svoga. Svi
graani i boljari sa au sretahu ovoga blagoastivoga, i sa strahom i trepetom
pripadahu, ka njegovim nogama, i klanjahu se njemu, gledajui u njemu istinitoga cara,
koji je doao sa velikom silom na njihovu pobedu" (Danilo Drugi). Sada je Milutin postao
apsolutni gospodar Srbije, a ova njegova osvajanja su mu na to davala pravo.
Ova Milutinova osvajanja su zapravo nastavak politike koju je zapoeo jo Stefan Nemanja
i koja je znaila teritorijalno proirenje Srbije na raun Vizantije, a pravac je vodio kroz
vardarsku dolinu. Milutin je, slino Nemanji, sa ovog prostora proterivao grku vlastelu, u
nameri da sve osvojene teritorije trajno prikljui Srbiji. O tome biograf takoe navodi: "A
ona zlomislena i lukava vlastela drave grke, prognani od ovoga moga gospodina iz te
oblasti, koju uze, otiavi sa ponienjem u sveti i slavni grad Konstantinopolj, zvani
Carigrad tadanjem caru Paleologu, i javie mu o svemu to se dogodilo njegovoj
dravi,..." (Danilo Drugi). Da je napad bio zaista silovit i da je srpska vojska delovala
mono, vidi se iz toga to su ova grka vlastela opominjala cara Mihaila VIII da e, ako se
ne zaustave na vreme, Srbi uskoro napasti i Carigrad. "Moni caru, mi sluge tvoje ovako ti
govorimo: ako mu ubrzo ne uini odmazdu i jainom sile tvoje ne odagna od predela
drave tvoje, vaistinu usudie se (da doe) i do same glave slavnoga ti carstva, jer se
veoma uzveliao" (Danilo Drugi).
Iz ovog navoda jasno je da su ovi uspesi uticali i na samoga Milutina koji je odjednom
postao svestan svoje snage. Da li je on zaista pokazivao neke namere da se ide na Carigrad
teko je rei, mada je mogue da su neke takve ideje mogle proistei iz toga to on jo uvek
nije znao za "Sicilijansko veernje". Ipak on nije bio neoprezan, nakon to je obavio sve
poslove u osvojenim krajevima, vratio se u Srbiju. "Umirivi sva ta mesta u jedan skup i
progna sve one koji su inili metee i bure, i opet se vrati u svoju dravu ka prestolu Bogu
darovanom mu, veselei se i radujui se Gospodu" (Danilo Drugi). U vreme povratka u
Srbiju verovatno je ve uo ta se desilo sa Anujcima na Siciliji, pa je stoga obustavio sve
akcije i odluio da saeka daljnje dogaaje i da se pripremi za njih. Da e reakcija iz
Vizantije doi bilo je sigurno, trebalo je samo spremno je doekati.
Te godine (1282.) Milutin je oterao svoju enu Jelenu. O njoj se malo zna i jedino to je
pouzdano jeste to da je bila srpskoga roda. Po svemu sudei dece nisu imali. Kada je dolo
do braka ne zna se, a verovatni razlog njenog teranja jeste izmenjena politika situacija.
Milutin se njome oenio onda kada se nije ni moglo pretpostaviti da e postati srpski kralj.
No, sada kada je postao vladar trebalo je pronai princezu sa nekog od stranih dvorova, a
pomou koje bi se ostvarile i dobre politike veze. Te (1282.) godine Milutin je imao dosta
uspeha u borbi sa Vizantijom, a veoma mnogo mu je pomogao gospodar Tesalije
sevastokrator Jovan I Aneo (1268-1289) koji je sa svojim Tesalcima napadao sa juga.
Kako je Milutinova osvajaka politika i dalje trebala da bude okrenuta ka Vizantiji, to je
prirodno on u Tesalcima video saveznika sa kojim je trebalo uvrstiti veze. Stoga je i dolo
do ideje da se ove veze jo vie prodube sa enidbenim vezama izmeu lanova vladajuih
kua. Uskoro je dolo do sklapanja braka izmeu Milutina i erke sevastokratora Jovana
(1282). Kako se zvala Grkinja ne zna se. Ni ona se nije dugo zadrala ve je takoe oterana
tokom 1283 godine, no o tome kasnije.
Vizantijski car Mihailo VIII, veoma sposoban i talentovan politiar, veoma brzo je shvatio
odakle ide prava opasnost za Vizantiju sada kada je eliminisana Karlo Anujski. Stoga je
trebalo im pre slomiti novoga srpskoga vladara. Sa Milutinom se nije moglo igrati
diplomatijom, sa njime se moglo samo orujem razgovarati. Stoga pone marljivo
pripremati veliku vojsku koja je bila sastavljena mahom od najamnika Turaka i Tatara. "A
ovaj car uvi takve rei koje se ne daju trpeti, i poto mu se dogodi iznenada takva skrb,
veoma oalostivi se, i u velikoj nedoumici ispuni se velikom jarou, i tako sakupivi
veliku pobedu svoje vojske naroda grkoga, i mnoge druge inoplemene narode, Tatare i
Turke i druge, i sa ovima poe, hvalei se u svome bezumlju, da e ne samo ozlobiti
otaastvo ovoga blagoastivoga, nego da se nee vie spominjati njegovo ime u njegovoj
dravi, a nije sam znao ta e mu se dogoditi, da e, protivno njegovu lukavu verovanju: da
e se proslaviti u tuem nasledstvu, ubrzo iznenadnom smru svriti" (Danilo Drugi).
Oigledno je da je car imao velikih planova i da nije nameravao samo da kazni Srbiju, u
pitanju je bilo mnogo vie od toga. Ova armija je bila sastavljena uglavnom od divljih
Tatara i Turaka koji su trebali da proharaju po Srbiji, a sam car je bio naklonjen
sakupljanju iskljuivo najamnikih vojski. U ovoj je bilo i Normana, Rusa, Bugara,
Engleza, Francuza i drugih, ali u znatno manjem broju. Caru je sakupljanje ove armije bilo
tim lake to mu ni sa jedne strane vie nije pretila opasnost, pa je sve svoje efektive mogao
da uperi na Srbiju.
Konano su i pripreme bile gotove i car povede ovu monu vojsku. Meutim, pokret je
trajao tek tri dana kada car iznenada u selu Alage kod Rodosta na dan 11. decembra 1282.
godine umre. "Posle ovoga podigavi se sa takvom silom mnogih naroda, poe brzo na
ovoga hristoljubivoga kralja ljut kao lav, i hotei da kao ljuta zver ugrabi nezlobivo jagnje.
I otiavi od slavnog grada Konstantinova dalje od tri dana, i kada je doao sa svojom
vojskom do mesta zvanog Islaigita, u kome je mestu crkva sv. muenika Hristova Georgija,
i tu iznenada, ne bolovavi ni malo, izdahnu posred naroda svojih vojnika, oprovrgnut
udnom smru, da su se svi udili" (Danilo Drugi). Armija, ostavi bez cara, za trenutak se
zaustavila, ali bilo je jasno da se ovolika vojska nee tek tako rasuti.
Cara Mihaila VIII nasledio je njegov sin Andronik (1282-1328.) koji je sada imao da
razmisli ta e uraditi sa ogromnom vojskom koja je stajala i oekivala nove komande.
Novi car nije odustajao od napada na Srbiju, ali to sada vie nije trebala da bude onako
sveobuhvatna akcija kako je to planirao pokojni Mihailo. S druge strane najamnici su traili
pljake i stoga poetkom 1283. godine car Andronik ih uputi u napad na Srbiju. "I sami ne
mogoe vratiti tolike vojnike snage mnogih naroda, koje je sabrao car taj, a velikoimeniti
srodnici toga cara, kao i telorodna braa, sabrae se i pooe na dravu ovoga
blagoastivoga kralja, urei se na zaklanje svetoga, da razore njegov dobar spomen i
iskorene do konca, koje misli nije odobrio Bog" (Danilo Drugi) Ova se vojska sastojala
uglavnom od Tatara i po svemu sudei od njih Andronik nije oekivao neke vee uspehe,
pa je ovaj pohod izgubio sve karakteristike neke smiljene vojne akcije. Zapravo car se
plaio da bi se Tatari mogli okrenuti na vizantijske posede, pa ih je stoga morao negde
uposliti. Pohod kako je poeo, tako je i zavrio. Neki tatarski odredi stigli su do Prizrena i
Lipljana, ali zbog iznenadnog poraza jednog veeg njihovog odreda, kada je nabujali Drim
progutao mnotvo Tatara koji su pokuali da ga preplivaju, ostatak armije se poeo ubrzano
povlaiti. Da je poraz Tatara bio potpun svedoi i biograf. "I tada se jedan deo njihov
naroda tatarskoga odlui da doe na reku zvanu Drim, koji bee veoma nadoao, tako da
se niko nije mogao usuditi da ga pree. I ti neastivi videvi s one strane reke gde se na
jednom mestu zbeglo mnotvo naroda, kao nesite zveri ustremie se na stado Hristovo, i
uzdajui se u snagu konja svojih, uoe u njega (Drim). A voda naglo podigavi se, potopi
mnoge od njih. A koji su od njih hteli da pristanu na obalu, takovi zasipani i ubijani
orujem, opet se vraahu i skonae u takvoj reci, i pogiboe zbog svoga bezakonja. I tu
uhvativi samoga stareinu njihova zvanoga rnoglava, i odrezavi mu glavu ukraenu
dragocenim biserom, i natakavi je na koplje, donesoe blagoastivome kralju kao naroiti
dar" (Danilo Drugi).
Nakon povlaenja Tatara iz Srbije odlui Milutin da je pravi as da se ostvari jo
teritorijalnog proirenja Srbije na raun Vizantije. Dolazak na vizantijski presto novoga
cara Andronika II i komeanja koja takvi dogaaji uvek izazivaju uinili su mu se kao pravi
momenat. Milutin je imao opsenih planova za koje njegove vojne snage nisu nikako bile
dovoljne, pa je to bio razlog da pozove i brata Dragutina da mu se ovaj sa svojom armijom
pridrui: "ovaj hristoljubivi gospodin moj ne kasnivi ni malo, zapovedi da se skupe svi
vojnici drave otaastva njegova, i uzevi sebi u pomo vazljubljenoga svoga brata kralja
Stefana sa celom njegovom vojskom, i tako spremivi se za boj, sa ovim poe na dravu
grkoga carstva, u nameri da odmazdi to su vojevali na njegovu dravu,...." (Danilo
Drugi). Biograf navodi da su oba brata sakupila svoju celokupnu vojsku, to samo po sebi
dovoljno govori o zamanosti vojnih operacija koje su trebali da vode. Nikada do sada
srpska vojska nije preuzimala ofanzivne akcije takvih razmera. Milutin je bio i te kako
svestan kako svojih snaga tako i nemoi vizantijskog cara.
U jesen 1283. godine srpska vojska provalila je u vizantijske oblasti, opljakane su
strumska i serska oblast, a kod Hristopolja dolo se ak i do obala Egejskog mora dok su
granice Svete Gore dodirnute. Tako biograf opisuje kako su Milutin i Dragutin proslavili
duboko u Makedoniji Boi i nakon toga nastavili sa vojnim operacijama: "prispe vreme
prazniku Roenja Hristova, i tu slavno proslavi praznik sa vazljubljenim bratom svojim i
sa vojnicima svojima u mestu zvanom Nasudu, i otuda podigavi se, poe sa svojim silama
po unutranjosti grke zemlje, do Svete Gore atonske, i zavojevavi sve takve strane toga
carstva, zemlju Strumsku i Sersku. Krstopolj i druge okolne strane tih zemalja," (Danilo
Drugi).
Vizantijci nisu pruali jak otpor, a samo ponaanje cara Andronika je bilo pomalo udno.
"A ovi uvi za dolazak gospodina kralja u njihovu dravu, ne mogoe se staviti protiv
njegove velike sile, i ovaj blagoastivi mnogo vreme provede sa silama svojima u dravi
grkoga carstva ograujui se krsnim znakom. Jer imaoe uspean carski izgovor, uvek
istiui boastveni zakon, ne uzveliavajui se carskom vlau, no vie razgarajui se
boanskom ljubavlju" (Danilo Drugi). Nepruanje jaeg otpora od strane cara Andronika
moe se objasniti time to on zbog finansijske krize skoro da nije ni imao vojske, ak u
tolikoj meri da Vizantija vie nije ni imala flote, ve se vezala za enovu koja joj je trebala
po potrebi da obezbedi brodove. S druge strane, ni on sam nije bio linost takvog formata,
bilo u politikom bilo u vojnom pogledu, koja bi se mogla porediti sa pokojnim carem
Mihailom VIII. Andronik je bio vie filozof koji se posebno interesovao za nauku i kulturu,
tako da je dobar deo svoje energije posvetio upravo tome. Takva osoba se nije mogla meriti
sa silovitim Milutinom koji je bio spreman na sve.
U navodu biografa spominje se da se Milutin "ograujui se krsnim znakom", "Uvek
istiui boastveni zakon" sluio rascepom u vizantijskoj crkvi koji je bio direktan rezultat
stvaranja unije sa rimskom crkvom. Ovaj problem je Mihailo VIII ostavio svome
nasledniku Androniku da ga reava. Iako od unije, naroito nakon "Sicilijanskog veernja",
nije bilo nita, rascep u vizantijskoj crkvi nikako nije bio zaleen. Car Andronik se odmah
nakon svog dolaska na vlast sveano odrekao unije i itavu svoju politiku usmerio ka
pravoslavlju, meutim suvie su bili duboki oiljci i suvie svea seanja na obraune koje
je imao car Mihailo sa onim svetenicima koji su odbijali uniju. Trebalo je da proe jo
dosta vremena da bi se sve rane zaleile. Mogue je da se u svojoj ofanzivi Milutin i time
koristio, prikazujui sebe kao pravog pravoslavnog vladara ija crkva nikada nije ulazila u
uniju sa rimskom crkvom.
Nakon uspenih osvajanja Milutin odlui da odmori vojsku i stoga dozvoli Dragutinu da se
ovaj vrati u svoju oblast dok je on planirao da nakon kraeg odmora nastavi sa akcijama. "I
otpusti vazljubljenoga svoga brata u njegovu sremsku dravu, i sam otpoinu malo sa
svojim vojnicima" (Danilo Drugi). Verovatni razlog otputanja Dragutinovog je bio u tome
to je Milutin doao do ocene da vizantijska sila nije toliko jaka da je ne bi mogao i sam
savladati. Sva dosadanja saradnja dva brata je bila zaista besprekorna, tako da se sve
eventualne bojazni Dragutina nisu pokazale kao opravdane. Ubrzo su srpski odredi
nastavili osvajanja, tako da tokom 1284. godine uzimaju Pore, Kievo i Debar. "Kada je
posle ovoga prolo malo vremena, opet htede ii na dravu grkoga carstva. I skupivi se
sa svima silama svojima, i od drugih okolnih carevima mnogi iahu kao ovom
blagoastivom, sluajui za veliku njegovu vrlinu i slavno ime. I tako sa takvim silama
podigavi se poe, i uze zemlju debarsku sa svima gradovima i dravama njihovim; takoe
i dravu zemlje kievske sa gradovima i oblau njihovom;poreku zemlju takoe, sa
gradovima i oblau njihovom" (Danilo Drugi). Kakvom je to silinom i sigurnou
osvajano vidi se iz toga to nije bilo skoro nikakvog ozbiljnijeg otpora. "Te zemlje njihove
drave dodade ka dravi otaastva svoga, jer mu se niko nije protivio, niti protiv govorio"
(Danilo Drugi).
Po svemu sudei, Milutin se u ratnom pohodu nije obraunao samo sa ratnim
neprijateljima, ve je i svaku opoziciju neposlune vlastele nemilosrdno lomio: "pobedi sve
svoje neprijatelje i ratne neprijatelje i one koji su mu se protivili" (Danilo Drugi). On se
odmah pokazao kao odluan vladar, koji nije trpeo mnogo prigovora i koji je svoju linu
volju sprovodio bez obzira na rtve. Nije jasno samo kakav je oblik protivljenja on mogao
doiveti, budui da se oko vlasti sa njim nije imao ko sporiti. Jedini koji je to mogao bio je
Dragutin, no on nije postavljao nikakva pitanja pa je teko poverovati da je to mogao neko
u ime njega. Verovatnije je da se radilo o nekim sukobima oko naina voenja ratnih
operacija koje su bile toliko iscrpljujue da ih je Dragutin ak morao napustiti, a Milutin je
svojim trupama dao kratkotrajan odmor. Mogue je da pojedina vlastela nije mogla izdrati
taj tempo, pogotovo to su se operacije vodile u zimsko doba, po tekom terenu i time jo
vie iscrpljujue, pa je to dovodilo do nezadovoljstva. No, Milutin je odmah pokazao da sa
njime nema ale, tako da su svi otpori bili brzo slomljeni.
Sada je srpsko vizantijska granica ila linijom preko Strumica Prosek Prilep Ohrid
Kroja. Na tim granicama su stajale vizantijske tvrave, a Milutin je ostavio vizantijskog
prebega Kotanicu da neprestano uznemirava granicu i da je tako kontrolie. Zapravo, ova
granica nikada nije bila mirna, ali nekih veih ispada ni sa jedne strane nije bilo za due
vreme. Jedini vei incident se desio kada je srpska vojska provalila u Tesaliju, no motivi su
bili izgleda samo pljakaki, tako da se granica nije menjala: "ode na dravu zemlje
vlahiotske; i njih zavojevavi svojom velikom silom, i ovih naroda sve neiskazano bogatstvo
oduzevi, ostavi ih u pustoi" (Danilo Drugi). Istoriji nije poznato kada je ovaj napad
izveden, ali on nema dubljeg znaaja za odnose u regionu, izuzev to je pokazao da Milutin
sa svojim bivim saveznikom nema dobre odnose.
Dosadanje akcije su pokazale da Srbija postaje prva sila u regionu i da ima mladog i
veoma ambicioznog kralja. Tek za Milutinovog vladanja pokazala se sva ispravnost naina
vladanja Milutinovih prethodnika. Iako se i Radoslavu i Vladislavu moe zameriti da se
vodili pasivnu politiku, a Urou da je njegova politika bila moda suvie oprezna, upravo
takvi naini voenja dravnih poslova ouvali su Srbiji sav njen bioloki i ekonomski
potencijal. Drava je bila za sve ove godine van svih ratnih dogaaja u regionu i u nju nisu
ulazile strane vojske unitavajui je i palei. Sada je ta sva nakupljena energija odjednom
eksplodirala, a Milutin je uspeo da je usmeri u pravom pravcu, direktno ka ve umornom i
istroenom vizantijskom dravnom organizmu, koji nije uspeo da se odupre sveoj navali
iz Srbije. Vizantija je bila jo samo po imenu jaka drava, koja je uglavnom ivela na
velikoj prolosti, ali je bila suvie slaba za sadanjost. Sa Srbijom je bila upravo drugaija
situacija, nepoznata drava koja se ni po emu nije isticala, postaje odjednom velika sila.
Srbija nije imala veliku prolost, ali je zato imala veliku snagu koja joj je u sadanjosti
davala velike mogunosti. Sva je srea za dravni organizam mlade srpske drave to je
imala na svome elu snane kraljeve koji su bili svesni onoga ta mogu, a ta ne.
Ve u to vreme Milutin je imao novu enu i to erku pokojnog kralja Ugarske, Stevana V,
zapravo roenu sestru Dragutinove ene Katarine. Ona se zvala Jelisaveta i njen ivotni put
pomalo lii na tragini ljubavni roman. Jo kao dete ona je odvedena u manastir na
Margaritinom ostrvu, koje se nalazi kod Budima. Jedno je vreme ivela i na dvoru kod
svog brata kralja Ladislava Kumanca. Jednom prilikom ona je otila u posetu svojoj sestri
Katarini na Dragutinov dvor. Tu se, ne zna se kako, odjednom naao i Milutin koji ju je
zaveo i uskoro oenio. U to vreme Jelisaveta nikako nije bila mlada, imala je oko trideset
godina, pa stoga ova pria o zavoenju pomalo lii na njeno opravdanje. Bilo kako bilo,
Milutin svoju bivu enu (erku Tesalskog sevastokratora) jednostavno vrati ocu u
Tesaliju. Sa njom je imao sina i erku. Srpska pravoslavna crkva jedva da je pristala na
ovaj brak, budui da je Jelisaveta dola iz manastira, a i zbog bliskog srodstva, koje je po
miljenju crkve predstavljalo smetnju. Sa ovom enom Milutin je imao erku koja se zvala
Carica (Zorica?).
25. Zajednike akcije
Ba dok su trajala poslednja Milutinova osvajanja Dragutin, koji je odustao od daljnjeg
pohoda, dobije od ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca jedan veliki deo ugarske
teritorije koji je obuhvatao Mavu sa Sremom, Beograd i delove Bosne, koji su se sastojali
od Usore i Soli. Ova teritorija je sainjavala mavansko bosansku banovinu i njome je
upravljala Jelisaveta, inae mati Ladislava Kumanca. Nisu jasni motivi ugarskog kralja
kada je Dragutinu davao u posed ovaj i te kako znaajan deo ugarske kraljevine. Sama
vladavina kralja Ladislava bila je za Ugarsku prava nesrea. On je imao tek deset godina
kada je postao kralj Ugarske (1272.), tako da je mesto njega vladala mati mu Elizabeta,
inae Kumanka. U Hrvatskoj i Dalmaciji su besneli stalni sukobi koji se nikako nisu mogli
umiriti, a neto kasnije protiv kralja su se pobunili i ugarski i slavonski plemii. U ovim
zamrenim sukobima veliku ulogu je igrala upravo kraljica majka Elizabeta. Samo
ponaanje kralja Ladislava bilo je veoma udno za ono doba. iveo je uglavnom sa
Kumanima i mnogo vremena provodio sa njihovim enama, to naravno nije u Ugarskoj
niko odobravao. To je otilo toliko daleko da je papa bacio interdikt na Ugarsku, a samog
kralja prokleo. Tada je Ladislav kao osvetu zarobio papskog legata i predao ga Kumanima
(1280.), a ugarski plemii onda uhvate kralja. Tek kada je on obeao da e sve uraditi ne bi
li prekrstio Kumance, a mati mu Elizabeta sa svoje strane dala obeanje da e se u
oblastima Mave i Bosne (upravo one koje e kasnije dobiti Dragutin) progoniti krivoverci,
kralj dobije slobodu. No, kasnije ponaanje kralja Ladislava i majke mu Elizabete praktino
se svodilo na izigravanje obeanja koja su data rimskoj crkvi i stie se utisak kao da je
namerno izazivao papu. Istovremeno, on je i politiku prema Kumanima promenio, budui
da su oni odbili da se prekrste i da prestanu da ive nomadskim ivotom. Njihovu pobunu
kralj ugui u krvi, a najstraniji njihov pokolj napravi kod Segedina (1282.). Ostatak
Kumana pobegne kod nogajskih Tatara i moglo se oekivati da e oni uzvratiti udar uz
pomo Tatara. Taj udar je i doao tokom 1285. godine.
Mogue je da je ba to imao u vidu Ladislav kada je Mavansku banovinu preputao
Dragutinu. Sasvim je sigurno da je on tada znao za velika zajednika osvajanja Milutinova
i Dragutinova, te da je bio svestan snage kojom sada raspolae Srbija. Imajui kao
saveznika Dragutina, mogao je oekivati da e i Milutin biti privuen na njegovu stranu.
Nejasna je i godina kada je mavanska banovina pripala Dragutina: 1283. ili 1284. ? Ako je
to bila 1284. onda je to mogao biti razlog zbog koga je Dragutin napustio zajedniko
ratovanje sa Milutinom, budui da je morao da preuzme banovinu. Kod nekih istoriara se
pojavilo miljenje da Elizabeta, mati Ladislavljeva koja je do tog momenta upravljala
ovom banovinom, nije bila za ovaj potez te da se tome protivila. Teko da to odgovara
istini, jer je Ladislav i do tog momenta tesno saraivao sa majkom, tako da on ovo sigurno
nije uradio bez njenog nagovora ili barem bez sporazuma sa njom. Sukob majke i sina doi
e tek kasnije i to nakon 1285. kada bude odbijen napad Tatara.
U oblastima koje je dobio, Dragutin je odmah poeo da vlada sasvim nezavisno, a kao
prestonice uzima Beograd i Debrec u Sremu. Dodue, u Beograd je on dolazio samo
povremeno, ali ovo je prvi srpski vladar koji je drao pod vlau ovaj grad. Sada se
Dragutin ponaao kao apsolutno suvereni vladar, a u tome ga nisu ometali ni kralj Ladislav,
a ni brat mu Milutin. Od tada i datira njegov naziv "sremski kralj" budui da su dobijene
zemlje (izuzev bosanskih) zvale Sremskim. U ovoj oblasti Dragutin se naroito istakao
pokrtavanjem patarena kojih je bilo mnogo i zbog kojih je i kraljica mati Elizabeta imala
sa papom dosta problema. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hriansku veru i
krsti ih" (Danilo Drugi). U tom poslu je bio veoma oprezan i ne elei (ili ne smejui ?),
prekrtavati silom, on je u Rim poslao barskog nadbiskupa i javljao papi kako po Bosni ima
mnogo patarena i traio od njega da mu poalje misionare koji znaju domai jezik. Na ovu
molbu papa se odazvao i naredio stareini franjevaca slavonske pokrajine da mu poalje
dvojicu takvih. Na poslove prave Bosne u kojoj je banovao Stevan I, Dragutin je imao jako
velikog uticaja, tako da je na neki nain ovaj bio od njega zavisan. Ve 1284. godine
Dragutin je svoju erku Jelisavetu oenio sa Stevanom I, a ovom vezom su Dubrovani bili
toliko zadovoljni da su Dragutinu poslali novani dar.
Dragutin je vodio veoma spretnu politiku, stupajui ne samo u politike veze sa okolnim
dvorovima ve stvarajui i porodine veze. U okviru toga oenio je i svoju erku Uroicu
(Ursu, Ursulu?) za monog hrvatskog bana Pavla I ubia. Izvori esto navode kako je
njegov zet, bosanski ban Stevan I, upravo zahvaljujui enidbi sa njegovom erkom
(Jelisavetom) stekao veliki ugled. Dragutin je imao dodir i sa napuljskim dvorom, poto mu
je ena Katarina bila roena sestra Marije, ene napuljskog kralja Karla II. Ove pomalo
zamrene porodine veze omoguile su mu pristup i kontrolu nad veinom politikih
poslova koji su se deavali po regionu. Dragutin je odravao i tesne veze sa papom, pa
odatle i pretpostavka da se on poetkom 1291. godine i prekrstio, odnosno preao u
katoliku veru. Sa Venecijom su odravane veze preko bosanskog episkopa Vasilija, koji je
tamo putovao kao Dragutinov izaslanik.
Ve poetkom 1285. godine Ugarska je pretrpela napad Tatara, kojima su se pridruili oni
preiveli Kumani sa kojima se kralj Ladislav onako svirepo obraunao. Ovaj upad je bio
veoma irokih razmera tako da je Ugarska veoma postradala, meutim napad je ipak bio
brzo suzbijen. Po svemu sudei, stradale su i srpske zemlje, mada se ne zna u kolikoj meri.
Najvie je udar Tatara osetila Bugarska, koja od 1285. godine postaje tatarski vazal.
"Videi, naime, Nogaj kako mu poslovi veoma sreno idu za rukom, okrenuo se i protiv
Bugarske" (Mavro Orbin). Bugarski car Georgije Terter (1280-1292.), ba zahvaljujui
stalnim tatarskim upadima u Bugarsku, postaje tek neznatni politiki inilac u svojoj
zemlji. Sa srpskim dvorom car je odravao tesne veze zahvaljujui tome to mu je erka
Ana tokom 1284. godine bila udata za kralja Milutina. Ovo je sada bio ve etvrti brak
srpskog kralja, a ta je bio razlog njemu nije poznato. Sama Milutinova plaha priroda i
njegovi politiki rauni se ovde moda i nisu pomeali. Najverovatnije je da je bila u
pitanju strast, poto bugarski car nije predstavljao neki posebni politiki faktor da bi ga
Milutin morao pridobijati enidbom. Nita drugo ne moe objasniti ovaj iznenadni
Milutinov brak. To bi bilo sasvim u skladu sa Milutinovom naravi, a ovaj brak samu jo
jedan u nizu poteza kojima je on sablanjivao svoju okolinu. No, ko mu je to smeo
zameriti, a svi su se plaili njegove brutalnosti, kojoj kao da nije bilo kraja. Moe se samo
zamisliti ta je o ovome svemu mislila njegova mati Jelena, ena duboko pobona. Biva
ena, nesretna Jelisaveta, bude oterana i ponovo se vrati u manastir na Margaritinom
ostrvu. Na kraju erku Caricu Milutin nije dao majci, ve ju je zadrao kod sebe. Jelisaveta
nije dugo ostala u manastiru, ponovo se udala za monog ekog plemia Zaviu (1287.),
ali ni tu nije dugo uivala branu sreu, jer je ovaj ve 1290. godine ubijen. Na to se
Jelisaveta ponovo povue u manastir i tu ostane do kraja ivota. Iz braka sa Zaviom ostao
joj je jedan sin.
Napad Tatara je razbio Bugarsku tako da je ona bila razdeljena na dosta potpuno
nezavisnih oblasti u kojima su pojedini boljari bili sasvim samostalni. Podravani od
Tatara, ovi boljari nikako nisu priznavali cara Tertera. Ova njihova neposlunost, ali i
nepoverljivost Tatara prema caru Georgiju, dovela je do toga da se tatarskom kanu Nogaju
ovaj uinio toliko sumnjivim da je odluio da ga kazni. Kan Nogaj sa vojskom doe u
bugarsku prestonicu Trnovo, ali ga Terter ne doeka, ve pobegne (1292.). Doavi u
Trnovo i ne naavi cara Tertera, odlui kan Nogaj da na bugarski presto postavi vojvodu
Smilca.
Poseban poloaj su imala dvojica boljara, braa Drman i Kudelin. Oni su naroito
uznemiravali Dragutinovu oblast i zaleui se potpomognuti kumanskim i tatarskim
etama, te pljakajui po Ugarskoj i oblasti kojom je upravljao Dragutin, postali su tolika
napast da se neto moralo uiniti. U svojoj oblasti Branievo bili su relativno bezbedni,
poto su imali dobro utvren grad u drelu na Mlavi (dananja Gornjaka klisura), tako da
su neki raniji pohodi ugarske vojske bili bez veih problema odbijeni. Sam prilaz ovome
gradu bio je veoma teak i zahtevao je mnogo rtava, pa je to bio osnovni razlog zato su
se ova dvojica smatrala toliko sigurnim. Naroito su stradali Ugari godine 1285. kada su
pokuali da se kroz klisuru probiju do razbojnikog utvrenja.
Ne mogavi vie trpeti stalne pljakake upade ove dvojice, koji su oko sebe okupili sve
mogue probisvete i pljakae, Dragutin odlui da udari na njih i to biograf ovako opisuje:
"naoe se neka dva velmoe koji su se ukorenili u dravi zemlje branievske u mestu
zvanom drelu, i od mnogih vremena tu utvrdie se kao samovlasni , ne bojei se nikojega
nasilja, braa jedne matere, naime Drman i Kudelin. Ovi veoma hvalei se svojom silom i
ne dajui nikome da ima vlasti oko njihovih predela, od avolskog dejstva nagovoreni,
poee se nositi milju protiv ovoga blagoastivoga, hotei ozlobiti i njega i njegovu
dravu." (Danilo Drugi). Dragutin poalje jednu vojsku da pokua da suzbije ovu dvojicu,
meutim ova akcija doivi do kraja neuspeh. "I ovaj hristoljubivi kralj uvi ovu zlu
njihovu zaveru, i sakupivi svu silu svoje drave, poe u oblast njihovu, hotei ih prognati,
da kako god, mislei zlo iz dana u dan, ne okonaju volju svoju" (Danilo Drugi). Izgleda da
je Dragutin pokuao da preduhitri neki njihov pljakaki pohod koji je bio usmeren na
njegove zemlje. Vojska koju je on sakupio bila je znatna, a namera je po svemu sudei bila
da se Drman i Kudelin proteraju iz branievske oblasti. Sudei po biografu, Dragutin je
imao nameru da ovu oblast nakon toga prikljui svojoj.
Ovde je Dragutin precenio svoje snage tako da je zahvaljujui neto tekom terenu, ali
verovatnije vie vetoj odbrani, doiveo poraz. "I kada je on doao u njihovu dravu,
zemlju branievsku, poto je ova zemlja bila veoma utvrena, nije im mogao nikakve
pakosti uiniti, niti ih odagnati iz tih predela, i opet se vrati u svoju dravu" (Danilo
Drugi). Nakon povlaenja Dragutinove vojske Drman i Kudelin sakupe svoje pljakae i
preu u napad. "I ovi videvi nasilje ovoga blagoastivoga kralja protiv njih, otiavi
sakupie oko sebe mnogu vojsku naroda tatarskoga i Kumane, davi im mnogo zlata. I sa
ovima se jednoduno ustremie na dravu ovoga blagoastivoga kralja Stefana. I tada
zavojevavi mnoge strane njegove drave, i veoma napadajui injahu mu velike pakosti,
ne razilazei se (Danilo Drugi). Ovaj napad sada vie nije imao u sebi samo pljakake
motive ve i neto vie, a ba zato biograf i spominje da se Drmanova i Kudelinova vojska
nije razilazila. Naime, pljakaki pohodi su samo u prvom udaru delovali neto
organizovanije, odmah nakon provale i razbijanja prvog otpora, pljakai bi se razilazili u
poteri za plenom. No, sada to nije bio sluaj i vojska se drala na okupu. Dragutin je to
video i ne mogavi se odupreti ovoj navali pozove u pomo svoga brata Milutina. "A
gospodin kralj Stefan vide se u tolikoj bedi, i ne imajui drugo ta initi, ustavi poe ka
vazljubljenom svom bratu kralju Stefanu Urou, i sa njime se sastade u dravi upe
rasinske na reci Moravi, u mestu zvanom Makovci" (Danilo Drugi).
Ovaj deo je veoma interesantan i govori dosta slikovito o odnosu brae u to vreme.
Dragutin je tada, to je sasvim sigurno, u svojoj oblasti upravljao potpuno nezavisno, ne
obraajui mnogo panje na Milutina, tim vie to je imao snaan oslonac na Maare. To je
vidljivo i iz ovog njegovog napada na Drmana i Kudelina, kada se smatrao dovoljno jakim
i sposobnim da branievsku oblast uzme sam, bez iije pomoi. Meutim, ne uspevi u
tome biva prisiljen da Milutina zamoli za pomo. "I tako mu javi mnoge svoje skrbi koje su
mu se dogodile od njegovih ratnih neprijatelja " (Danilo Drugi). U daljnjem tekstu biograf
se uopte ne ustruava da kae da Dragutin od Milutina nije zahtevao pomo, ve ju je
upravo molio: "I poe mu se sa velikom alou moliti...". Spominje se i da je Dragutin
pomo molio "sa velikom alou", to se moe dvojako tumaiti. Sa jedne strane opasnost
je bila velika, dok s druge strane Dragutin se i dalje smatrao legitimnim kraljem Srbije dok
je Milutin, po njihovom dogovoru, bio samo regent. Mora da se Milutin u to doba ve
polako poeo odricati ranijeg dogovora, ne pomiljajui da vrati krunu Dragutinovim
naslednicima. I sada je Dragutin prisiljen da moli uzurpatora svoje krune za pomo i to bi
mogao biti razlog zato se on sa tolikom alou obraa bratu.
U svom obraanju Dragutin sasvim ponizno moli podseajui Milutina kako mu je i on
jednom pomogao, pa je red da se usluga vrati: "kao to sam i ja u prolo vreme pomogao
tebi" (Danilo Drugi). Milutin je prihvatio bratov poziv i doao na Moravu da se nae sa
njim te da saine sporazum o zajednikom napadu. U Makovcu (okolina Kruevca) je
sainjen i njihov meusobni sporazum o ovoj akciji, tako da su ujedinjene armije uskoro
napale na Branievo. "uvi ove molbene rei, ovaj gospodin moj previsoki kralj Uro od
vazljubljenoga svoga brata, i u taj as, ne kasnivi ni malo, zapovedi da se sakupe svi
vojnici njegove drave u pomo vazljubljenome svome bratu" (Danilo Drugi). Po svemu
sudei meu njima su ve tada besnele nesuglasice jer biograf spominje "imajui u telu
jednu volju i ljubav bratsku", to nekako navodi na pomisao da do tog momenta nije
postojala takva saglasnost izmeu njih. Bilo kako bilo, ujedinjena vojska uskoro navali na
Drmana i Kudelina: "pooe na dravu onih koji su podigli unutranje ratove i bune".
Pobeda je bila potpuna. "I tako bojom pomou postigavi svu svoju volju, prognae one
zlomislenike sa njihova nasledstva, i odoe posramljeni u pogibli velikom veziru" (Danilo
Drugi).
Tako je te 1291. godine branievska oblast bila prisajedinjena onoj oblasti kojom je
Dragutin upravljao. "Ovaj gospodin moj kralj Uro uzevi svu dravu njihovu i imanje,
dade ga vazljubljenome svome bratu kralju Stefanu" (Danilo Drugi). Biograf pokuava
ovde da posebno naglasi Milutinovu ulogu nagovetavajui da je u sutini vojna pobeda
bila njegova, a ne Dragutinova, te da je Milutin na kraju branievsku oblast dao na upravu
svome bratu. Poraeni Drman i Kudelin pobegnu kod kana Nogaja, kome su bili vazali, no
za jedno vreme nisu nita preduzimali. Sam Dragutin i Milutin se nakon velike pobede
raziu "i poto su se ljubazno poveselili, i tako oprostivi se, odoe svaki svojoj kui"
(Danilo Drugi).
Ova akcija na Branievo je kasnije izazvala nekoliko posledica sa kojima su se i Dragutin i
Milutin due vreme nosili. U to doba vidinskom oblau (Bugarska) upravljao je moni
knez iman, koji je poput Kudelina i Drmana bio vazal tatarskog kana Nogaja. On je
drao zemlje oko Bdina (Vidina). "U ta vremena ustade u zemlji Bugarskoj neki knez zvani
iman, ivei u gradu zvanom Bdini, drei okolne krajeve i mnoge zemlje Bugarske.
avolskim nagovorom iman je zavideo na otaastvo ovoga blagoastivoga. Uznese se
svojom milju visoko, da podigne silu svoju na ovoga hristoljubivoga." (Danilo Drugi).
Odmah nakon uspenog zavretka osvajanja Branieva od strane Milutina i Dragutina,
iman iz nekog neznanog razloga napadne na Srbiju i doe ak do Pei. Mogue je da je
iman imao i nekih veza sa Drmanom i Kudelinom, pa ih je kroz svoju akciju moda
mislio da osveti. Pravi razlog ovog napada se ne zna, ali se pretpostavlja da je tatarski kan
stajao iza ovoga. Budui da je on bio senior imanu, to je jasno da ovaj nita nije mogao
da preuzima bez njegovog znanja, pa je verovatno on i mogui inicijator ovog napada.
Ovaj napad je bio potpuno iznenaenje. "Previsokome kralju nisu ni na um padale njegove
lukave misli" (Danilo Drugi). Mogue je da su imanovi Kumanci tada zapalili i sam
manastir iu, a imali su nameru da opljakaju i peku arhiepiskopiju, ali u tome ne uspeju.
"Ovaj sakupivi trikletu jeres tatarskog naroda i svoje vojnike, i iznenada ue sa vojskom u
dravu ovoga blagoastivoga kralja do mesta zvanoga Hvosna, i kada su hteli ui u mesto
zvano drelo, da uzmu tamonje veliko nasledstvo crkve doma Spasova, t. j. arhiepiskopije,
nisu mogli" (Danilo Drugi). Sam napad imana je u poetku bio veoma uspean, ali
odjednom negde sa juga naie srpska vojska i strano razjuri imanovu vojsku. ta se
tano desilo i kakva je to srpska vojska bila, ne zna se, dok sam biograf to objanjava
nekim bojim udom. "Te noi, kada su stojali blizu toga mesta zvanoga drelo,
molitvama svojih ugodnika sv. Simeona i Save i arhijereja Hristova sv. Arsenija, koji tu lei
u domu sv. apostola, javi im Bog veliko znamenje straha, takovo znamenje, da su videli
veliki ognjeni stup gde silazi sa neba, od koga su izlazile plamene lue i sa jarou paljahu
njihova lica, i ognjeni ljudi sa orujem u rukama i sa velikom estinom gonjahu ih, sekui
njihove pukove. I tako videvi ovaj njihov zlomisleni vo ovako znamenje za njegovu
pogibao i za sve koji su sa njime, poe beati, gonjen Gnevom Gospodnjim, sa malo vojske
u svoju dravu, ne mogavi postii svoje volje, samo navukavi sebi pogibao " (Danilo
Drugi).
Poraz je bio straan, tako da se iman morao povlaiti nazad u Vidin. Tada se pojavio i
sam kralj Milutin, koji do toga momenta nije imao uee u ovoj srpskoj ratnoj akciji. "I
videvi ovaj gospodin moj kralj ta se dogodilo, i tako sakupivi svu svoju vojsku, i sa ovom
poe na ovoga neastivoga,..." (Danilo Drugi). Milutin je osetio da je sada pravi trenutak
da se razbijeni neprijatelj uniti do kraja, te stoga sakupivi svoju vojsku krene za
imanom. Na granici se nije zaustavio, ve je nastavio dalje prodor sve do Vidina, gde se
iman zatvorio. No, ubrzo ovaj pobegne iz Vidina amcem preko Dunava, a sam grad se
preda. "I kada je doao u dravu njegovu do grada zvanoga Bdinja, i tu zauze i svu njegovu
oblast, a ovaj sujemudri dade se u begstvo, uavi u umu, i pree reku zvanu Dunav,
smiren i posramljen. Ovome gospodinu previsokome kralju sve se dade u ruke,..." (Danilo
Drugi).
Po svemu sudei Milutin je imao nameru da grad uniti "a htede sve njegove stanove
razoriti, i grad taj, u kome bee njegov dvor, do kraja sruiti, i opustoiti celu njegovu
dravu" (Danilo Drugi), no iman ponudi pregovore. On je verovatno video da je sve
izgubljeno i elei da spase ono to se moe, odlui da pristane na sve ono to Milutin bude
traio, a sam se ak ponudio za Milutinovog vazala. "Primi me kao jednoga od
vazljubljenih tvojih, sa kletvom izrekavi, da do izdisanja moga neu vie pogreiti tvojoj
volji" (Danilo Drugi). Milutin nije eleo da dalje zatee situaciju svestan da se radi o vazalu
monog kana Nogaja, stoga se odlui na pregovore. Ubrzo je sklopljen mir po kojem je
iman priznao Milutina za svog gospodara (postao njegov vazal), a ovaj mir je trebalo da
uvrsti i enidba imanova sa erkom jednog od srpskih plemia po imenu Drago.
"Gospodin kralj ovako ree: Ako hoe da bude po mojoj volji, kako mi obeava, uini to
ti ja zapovedam. Hou da uzme erku jednoga od mojih velmoa, i po tome u razumeti da
su tvoje rei istinite" (Danilo Drugi). Nakon sklopljenog mira Milutin vrati sve osvojene
oblasti imanu. "I vrati mu dravu njegovu, koju bee uzeo i grad zvani Bdinj" (Danilo
Drugi), a posle doe i do enidbe imanove sa Dragoevom erkom. "I posle ovoga dade
mu ker velikoga svoga upana Dragoa, da mu bude ena, ..." (Danilo Drugi).
Vremenom odnosi izmeu imana i Milutina su se dodatno uvrstili enidbom
imanovog sina Mihaila sa Milutinovom erkom Anom. "Videi njegovu veliku
privrenost i svaku istinitu poslunost i sluenje, ovaj blagoastivi kralj, zbog njegove
svesrdane ljubavi, dade ker svoju za njegovog sina zvanoga Mihaila, koji posle postade
car celoj bugarskoj zemlji" (Danilo Drugi). Ovo je bio pravi dinastiki brak iz politikih
razloga, a inicijator svega je bio ba Milutin. On je iskoristio svoj nadmoni poloaj nad
imanom i naveo ga na ovaj brak. Ovom branom vezom Srbija je dobila sigurne granice
sa bugarske strane, a Milutin je za zeta dobio budueg bugarskog cara. Sami Bugari nisu
imali razloga da budu nezadovoljni, jer se Milutin na kraju ipak pokazao kao razuman, pa
ak i velikoduan. Iako je imao u rukama celu njihovu oblast, on je ipak nije zadrao, ve
ju je vratio imanu i njegovim naslednicima, pa se ak branim vezama i orodio sa njima.
Ovo je jedan od reih Milutinovih diplomatskih poteza koji se moe nazvati uspenim. On
se nije ba u diplomatiju pouzdao i njegovi uspesi su uglavnom vojne prirode. Pa i ovi
dinastiki brakovi sa Bugarima nisu uspeh njegovog diplomatskog genija (nije ga ni imao),
ve su vie plod njegovih vojnih uspeha. Zapravo, iman nije imao kud, ili pristanak na
ove brakove ili propast. Uglavnom, ovo je u svakom sluaju bio dalekovid potez koji e
Srbiji doneti izvesnu sigurnost sa bugarske strane.
Uskoro su se pojavili i negativni rezultati dosadanjih Milutinovih i Dragutinovih uspeha u
borbama sa Drmanom, Kudelinom i imanom. Tatarski kan Nogaj je smatrao ovu trojicu
svojim vazalima, a Bugarsku svojim domenom. Stoga mu nikako nije moglo biti pravo to
to je Dragutin pripojio branievsku oblast, i to je iman priznao Milutina za svoga
gospodara. S druge strane, branim vezama dolo je do velikog zbliavanja Srba i Bugara.
Izgledalo je kao da Bugarska izlazi iz zone uticaja kana Nogaja. Krivac za sve ovo je bila
Srbija i njen kralj Milutin koji je uspeo da potpuno uniti dva kanova vazala. Stoga je
trebalo vojniki kazniti Srbiju. "I poe se spremati da se podigne sa silama poganika, i
poe na ovoga blagoastivoga, hotei ugrabiti njegovo nasledstvo" (Danilo Drugi). Kan je
spremio veliku vojsku i izgleda da ju je ve i pokrenuo. "I ovaj neastivi podigavi se sa
tatarskim silama, poe na ovoga pravednoga" (Danilo Drugi).
Kanova vojska je bila veoma jaka i sastavljena uglavnom od Kumanaca i Tatara i neto
Rusa, skoro sve sami konjanici. Sada je Milutin bio savreno svestan da se kanu vojniki
ne moe odupreti, pa je stoga potegao diplomatiju. "I kada u previsoki kralj Uro za
njegov pohod, toga asa posla svoje poslanike pred njega, da ga dobrorazumnim molbenim
reima posavetuje da se vrati od takva pohoda, i to protiv takve velike sile, povinujui se i
oseajui bol za otaastvo svoje, da ga ne ozlobi neastivi" (Danilo Drugi). Ovi poslanici
su imali zadatak da uvere kana da Milutin nema daljnjih pretenzija na bugarske teritorije te
da i dosadanji njegovi ratovi sa kanovim vazalima nisu bili izazvani Milutinovom voljom.
Kan je upravo pokretao vojsku kada je Milutinovo poslanstvo stiglo njemu. "A ovi
poslanici poslani od gospodina moga protiv toga cara poganskoga, naoe ga gde se
sabrao sa velikom silom u dravi carstva svoga, i gde ure na ovoga hristoljubivoga. I
javie mu rei gospodina svoga." (Danilo Drugi). Izgleda da je ovo poslanstvo stiglo u
poslednji tren, a uspeh je bio iznad svakog oekivanja. "I pomou Bojem dobro
usavetovavi ga, i uinie da se on opet vrati natrag sa silama svojima,..." (Danilo Drugi).
Mi danas ne znamo ta je ovo srpsko poslanstvo uinilo ne bi li kana odvratilo od napada
na Srbiju i pomalo iznenauje lakoa uspeha ove misije. Sam kan Nogaj je bio i te kako
iskusan i ratnik i politiar, koji je bio prisutan na balkanskim prostorima ve due vreme.
Jo 1272. godine Nogaj je imao sklopljen ugovor o prijateljstvu sa vizantijskim carem
Mihailom VIII. Njihove veze su se kasnije jo vie uvrstile enidbom Nogajevom sa
vanbranom erkom Mihailovom po imenu Eufrosina. Ovaj kan je moda bio i
najznaajnija linost u Zlatnoj hordi, a prebivao je uglavnom na Crnom moru. Teko je
verovati da je Milutinovo poslanstvo moglo u pregovorima nadmudriti Nogaja, bio je on
suvie iskusan i moan za njih. Njemu verovatno nije mnogo znailo to to je Milutin
uspeo da razbije njegova dva vazala, bio je verovatno u pitanju presti. No, kada je
Milutinovo poslanstvo dolo i uverilo ga da Srbi nee dalje napadati, on je bio zadovoljan.
U to vreme i u Zlatnoj hordi su poela komeanja oko vrhovne vlasti, tako da je Nogaj bio
zabavljen time i ovaj problem sa Srbima za njega je bio drugostepene vanosti. Stoga je on
pristao na pregovore. "I opet taj car posla svoje poklisare ka ovome blagoastivome i imali
su sastanak meu sobom i a silnima njegovima" (Danilo Drugi).
Kan Nogaj se zadovoljio samo Milutinovim obeanjima, ali je zatraio od njega da sa
taocima garantuje ono na ta se obavezao. "I toliku veliku ljubav utvrdie meu sobom, da
je i ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na slubu njemu, sa
velikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Tako su se na tatarskom dvoru,
kao taoci, nali Milutinov sin Stefan (Deanski) i deca istaknute Milutinove vlastele. Po
ovome se jasno vidi da je Milutin morao po svaku cenu da pristane na kanove uslove. S
druge strane, sami uslovi za dravu Srbiju nisu bili teki, mada za Milutina sigurno nisu bili
ni laki budui da mu je sin morao ii kod Nogaja kao talac. Ovaj odlazak Stefana
Deanskog na Nogajev dvor desio se 1292. ili 1293. godine, a on je tamo ostao sve do
1299. godine, kada je dolo do unutranjeg sukoba u Zlatnoj hordi i kada je Nogaj poginuo
u sukobu sa kanom Zlatne horde, kanom Toktajem. "Jer podie u njima mrnju, ubistva, i
ustade neki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i doe na ovoga
neastivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv drave ovoga blagoastivoga, i poto je tu
bio meu njima veliki rat i krvoprolie, i ubivi ga svojim orujem, uze njegov presto."
(Danilo Drugi). Nakon Nogajeve pogibije Stefan (Deanski) se nakon sedam godina
zatoenitva vratio u Srbiju. "I poto je ovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvoru
bezakonoga cara tatarskoga Nogaja, poto niko nije rekao da se opet vrati u otaastvo
svoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, i ovoga nepovreena vrati ka svojemu
roditelju" (Danilo Drugi). Po biografu Milutin se veoma obradovao Nogajevoj pogibiji, a
molitva kojom se on obraa Bogu i kojom on iskazuje svu svoju zahvalnost je veoma
upeatljiva. Sudei po tome opasnost od Tatara je bila stalna i Milutin je o njima i te kako
razmiljao.
26. Pomirenje sa Vizantijom
U periodu od pregovora sa Nogajem (1292.) pa sve do njegove smrti (1299.) Milutin nije
imao nekih posebnih aktivnosti i izuzev zauzimanja Draa tokom 1296. godine, on se nije
vojno angaovao. Osim manjih upada na teritoriju Vizantije i to uglavnom pljake radi,
drugih vojnih dejstava nije bilo. Upravo srpsko zauzimanje Draa ponovo je pogoralo
meusobne odnose. Milutin je ovaj grad oteo od Vizantijaca, koji su ga samo koji mesec
ranije zauzeli. To je njih nateralo da poalju vojsku na Srbiju, na elu sa svojim poznatim
vojskovoom Mihailom Glavasom. Ova akcija je poela 1297. godine, ali se zavrila
pravom katastrofom, to je nateralo cara Andronika II da sa Srbima pokua da pregovara.
Upravo ovi dogaaji e okarakterisati kasnije Milutinovo vladanje Srbijom. Bilo je jasno
da Vizantiji treba neki mir sa Srbijom koji e biti trajnijeg karaktera, dok je Milutin eleo
da dobije priznanje svojih osvajanja iz 1284. godine. Ovi pregovori e uskoro postati
zamreno klupko u kojima se strano spletkarilo. Svako je traio neki svoj interes.
U Srbiji ovaj novi miroljubivi pravac Milutinove politike uglavnom nije naiao na
razumevanje jer se vlastela, obogaena ratovanjem, nije slagala da se prekine sa lakim
osvajanjem vizantijskih teritorija. Pregovori ipak ponu tokom 1297. godine i voeni su
uglavnom veoma muno. Osim opozicije koja je gledala da minira ove pregovore, veliku
uzbunu je diglo i pitanje enidbe Milutinove sa nekom od vizantijskih princeza. Car
Andronik najpre ponudi Milutinu za enu svoju sestru Evdokiju, udovicu trapezuntskog
cara Jovana. Milutin je bio sasvim zadovoljan sa ovim izborom svoje budue ene.
Meutim, Evdokija odjednom napravi probleme. Jednostavno nije elela da ide u Srbiju,
smatrajui je za varvarsku zemlju, pa stoga ode u Trapezunt kod svoga sina gde je i umrla
1301. godine. "Kraljevo traenje dovelo je cara u viestruke neprilike. Prvo, to je do
kraljevog prijateljstva mnogo drao; drugo, to se careva sestra grozila veza sa kraljem i
nije htela da uje da se pred njom spominje; tree, to bi to bio kralju ve etvrti brak"
(Niifor Grigora).
Milutinu, takvom kakav je bio, verovatno je godilo sujeti da postane vizantijski zet, poto
je Vizantija i pored svoje slabe moi uivala veliki ugled kao naslednik Rimskog carstva.
Odbijanje Evdokije da mu postane ena strano ga je razjarilo, tako da je on po svemu
sudei iz line sujete bio spreman da opet zarati sa Vizantijom. "I to ga je Evdokija vie
odbijala, to je on bivao uporniji, pribegavajui esto i pretnjama". (Mavro Orbin) Naravno
da je ovo najvie obradovalo srpsku pograninu vlastelu, kojoj se opet otvarala mogunost
novih osvajanja i pljaki po Vizantiji. Meutim, to je sada uplailo cara Andronika II koji,
ne bi li umirio Milutina, nudi ovome za enu svoju erku, petogodinje dete Simonidu.
"Stoga je car bio prisiljen da mu skrene panju na svoju ker Simonidu, koja je imala tek
pet godina. Car je obeao da e mu je dati, ali da ostane u oinskoj kui do punoletstva, a
onda da je vodi kao enu" (Mavro Orbin).
Milutin je u to doba bio oenjen sa etvrtom enom Bugarskom princezom Anom, koju je
oenio tokom 1284. godine. Mogue je da mu je ova ena ve i dosadila, mada su njegovi
razlozi za brak sa vizantijskom princezom iskljuivo politike prirode. Moe se samo
zamisliti kakvo je zaprepaenje izazvala mogunost ove enidba ve dobro ostarelog
Milutina sa petogodinjim detetom. I na vizantijskom dvoru, kao i na srpskom, najvea
opozicija je dolazila iz reda crkve. Vizantijski car je imao opravdanje da je morao rtvovati
Simonidu ne bi li Vizantiji obezbedio mirne granice prema Srbiji. "Ali ga zbog toga ukori
patrijarh Jovan, ranije zvan Kuzma. Car mu odgovori da se kraljevska srodstva
podeavaju i sklapaju kako zahtevaju prilike." (Mavro Orbin). S druge strane, Milutin je
bio suvie moan u Srbiji da bi obraao panju na bilo koga, pa ak i na svoju majku Jelenu
koja, kao iskreno pobona ena, nikako nije mogla da odobri postupke svoga sina.
Upravo ovi pregovori su pokazali kakva je zapravo snaga Srbije na Balkanu, a Milutinu
kao veoma sujetnom oveku to je moglo samo da imponuje. Bilo je mnogo onih koje je
uzbunila mogunost da se Milutin oeni vizantijskom princezom. Svi su se sada odjednom
otimali da se orode sa njim, a vrhunac je doao kada je iz Bugarske stigla ponuda udovice
bugarskog cara Smilca, koja se sama ponudila Milutinu za enu te da tako uz nju dobije i
Bugarsku carevinu. Epirski Grci su takoe inili sve da bi onemoguili Milutinovu enidbu
sa Simonidom, ne bi li ga imali za saveznika u ratu sa Vizantijom. Iako je bilo dosta
nastojanja sa strane da ove pregovore omete, Milutina niko vie nije mogao da odgovori od
ideje da postane carski zet i da sklopi mir sa Vizantijom. Naravno najvie je bila
zainteresovana upravo Vizantija, budui da se veoma bojala narasle Milutinove moi. "Jer
(kako kae Nikifora Gregora u VI knj.) bio je moan ovek i neprestano je uznemiravao
Rimsko Carstvo, ije je zemlje delom zauzimao, a delom pustoio. Sve to zadavalo je caru
mnogo nevolje i straha." (Mavro Orbin).
I pored svega pregovori su muno ili, tako da je od 1297. do 1299. godine, kada su
konano i zavreni, vizantijski pregovara Teodor Metohit ak pet puta dolazio u Srbiju.
Glavni problem uspenog zavretka pregovora bio je ba Milutin, koji nije mogao da ispuni
sve zahteve Vizantije. Oni izgleda nisu mnogo verovali Milutinu, pa su stoga od njega
traili da kao taoca preda svoju enu kraljicu Anu i neke velikae, a kao jednu od
najvanijih i za Milutina najmuniju stavku ugovora, zahtevali su od kraljice-majke Jelene
(Milutinova mati) posebnu zakletvu na ugovor izmeu Vizantije i Srbije, kao i da
prisustvuje svadbi Milutina i Simonide. Milutinu nije bilo teko da svoj brak sa kraljicom
Anom proglasi nevaeim, mada je to izazvalo pravu buru nezadovoljstva u Srbiji. Pravi
problem je bio kada je trebalo da od majke dobije odobrenje na sve ono to je dogovorio sa
Vizantijom. Mi danas ne znamo ni da li je on tako neto kod majke uopte pokuao, budui
da je jako dobro znao da od pobone starice moe da dobije samo prekore. Bilo je sasvim
sigurno da ona nee nikako pristati na ono to Vizantijci od nje trae, stoga se Milutin
izvlaio da se radi o staroj eni te da je ne eli time uznemiravati. Do kraja je ova odredba
iz ugovora otpala i nije se trailo odobrenje kraljice Jelene.
Tokom 1299. godine ovi pregovori su konano doiveli i svoj uspean kraj i trebalo je prei
na njegovo izvrenje. Dva vladara su se imali sastati na "niijoj" zemlji, na Vardaru, gde je
Milutin trebao da dobije princezu Simonidu i vizantijske taoce, dok bi on Vizantijcima
predao svoju etvrtu enu Anu i svoje taoce, a meu njima je bio i Kotanica, vizantijski
prebeg, koji je toliko godina ratovao na Milutinovoj strani protiv Vizantije. Sama Simonida
je stigla sa najveom raskoi i oruanom pratnjom. Razmena je obavljena na Vardaru, a
Milutin je lino doekao Simonidu i kada ju je ugledao sjahao je sa svoga konja i klekao
pred nju. "Otposlati su, dakle, sa obe strane taoci i na sredini reke Vardara razmenjeni, a
poto je Srbin predao Kotanicu i Terterovu ker, a za uzvrat primio carevo dete, otposlato
sa najveom raskoi i pratnjom. I poto je ohridski arhiepiskop Makarije odsluio
uobiajene slube, primila je ker uobiajene asti, a sam kralj je primio carevu ker vie
nego kao suprugu. Jer, doekao ju je blagonaklono, ne na konju kao to je obiaj
doekivati, nego sjahavi kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne pred
suprugom" (Georgije Pahimer). Nakon venanja Milutina i Simonide, koju je obavio
ohridski arhiepiskop, Milutin je posetio cara Andronika u Solunu gde su obavljene i
sveanosti. Time je bilo zavreno dugo pregovaranje izmeu Vizantije i Srbije, ali rezultati
ovoga ugovora imali su dugotrajne posledice.
Ovi pregovori su bili praeni dubokim meusobnim nepoverenjem, gde niko nikome nije
verovao. Vizantijci nisu verovali da e Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora, odnosno
nisu mu verovali da e ponititi svoj prethodni brak pa su stoga traili da njegova ena Ana
bude talac u Vizantiji, a jo uz to su traili i da se kraljica majka Jelena na sve posebno
obavee zakletvom itd. S druge strane Milutin se plaio da bi ga Vizantijci mogli ubiti i
stoga je traio sastanak na "niijoj zemlji" i tek nakon to je sa Simonidom sklopio brak
pristao je da cara Andronika poseti u Solunu. Nije to bila samo uobiajena doza
nepoverenja koja prati ovakve pregovore, kod Milutina je to bilo i neto vie jer on nikada
nikome nije verovao, budui da je sam bio takav. Bio je izuzetno lian i sebian, okrenut
najvie sebi, a to se izrazito videlo sa rezultatima ovoga ugovora.
Najpre, ta je Srbija dobila ovim mirovnim ugovorom ? Vizantija je, kao miraz, dala uz
Simonidu sve one gradove koje je Milutin osvojio 1284. godine. U sutini, Srbiji su
priznata sva ranija osvajanja i ona kroz ovaj mir nije dobila nita to nije i do toga
momenta drala. Sama drava Srbija nije dobila mnogo od Vizantije, a sam ugovor njoj
nije pruao nita vie od onoga to je i do tada imala. Dravi ni do tada nije pretila opasnost
od rasklimane Vizantije i sa te strane ratoborna srpska vlastela je bila u pravu kada je bila
protiv ovoga ugovora, budui da je on upravo Srbiji vezao ruke spreavajui njenu daljnju
ekspanziju na vizantijska podruja. To vie nije bila ona situacija u kojoj se nekada nalazio
Nemanja, koji je pristajao na teke uslove ne bi li od Vizantije dobio priznanje Srbije kao
drave. Tada je on radio u interesu stvaranje nacionalne drave, njegovi lini interesi nisu
bili prisutni, ak je u svojoj porodici napravio razdor dajui presto mlaem Stefanu
(Prvovenanom), a ne onom koji bi ga trebao po pravu prvenstva i naslediti (Vukan). Sada
su bili u pitanju samo lini i nadasve sebini Milutinovi interesi, a da e drava zbog toga
imati velikih potresa, videe se kasnije.
Jedini pravi dobitnik bila je Vizantija koja je rtvujui petogodinje dete osigurala svoju
granicu. to se tie teritorija koje je dala kao miraz uz Simonidu, one ionako skoro
dvadeset godina nisu bile pod njenom vlau i ona nije imala nikakve snage da ih ponovo
osvoji. Tim tobonjim mirazom ona je svoju granicu severno od linije Ohrid-Prilep-tip
imala sigurnom.
Dobitnik sa ovim ugovorom samo donekle je bio i Milutin. "Jer njemu (Milutinu) su ile u
raun careve elje pa je eleo tu vezu (sa carem) mislei da e pomou nje postii velike
koristi, a to zato to mu se presto ljuljao poto je njegov brat Stevan bio stariji a imao
pree pravo, ma da je on budui hrom, a imajui telesni nedostatak, a pored toga elei i
da ivi bez briga, sebi bio odvojio prilian deo zemlje, ostavljajui Milutinu brigu oko
dravnih poslova, pod uslovom da se njegovoj deci posle njegovi smrti sauva presto"
(Pahimer). Ve u to vreme on je morao da oseti opasnost koja mu preti od Dragutina i koji
ga je verovatno ve podseao na onu odredbu njihovog meusobnog ugovora u Deevu, po
kojem je Milutin trebao predati kraljevsku krunu Dragutinovim naslednicima. Naglo
ojaavi, Milutin o tome vie nije ni razmiljao, ali onoga momenta kada je Dragutin poeo
razmiljati da oruanim putem otme od Milutina kraljevstvo i ovaj se morao za to
pripremiti. Dragutin je imao snanu podrku iz Ugarske, a verovatno bi obezbedio i iru
podrku. To je bio razlog da Milutin sebi pronae saveznika, a Vizantija je bila idealan
partner za to. Odmah nakon sklapanja ugovora izmeu Milutina i cara Andronika, nekoliko
vizantijskih vojnih odreda bilo je na raspolaganju kod Milutina i to je izgleda bilo ono to
je zaustavilo Dragutina u njegovom napadu koji je ba tada spremao.
Ovaj brak je takoe prijao i Milutinovoj sujeti, budui da je postao vizantijski zet i lan
carske porodice. Da je on zaista bio takav i da je brak sa Simonidom smatrao svojim
uspehom vidi se iz toga to je u Hilandarskoj povelji naveo da je maem dobio junu
Srbiju, a kako je kao zet vizantijskog cara dobio "onuzi zemlju u priju" (miraz). Njemu je
oigledno i te kako prijao taj status pa nije izdrao da se time i ne pohvali.
Danas iz istorijske perspektive moe se jasno videti da je Srbija ovim ugovorom moda jo
vie i izgubila. Najpre je napravljen veliki rascep meu srpskim velikaima, koji nisu
odobravali sklapanje bilo kakvog mirovnog sporazuma sa Vizantijom, ne shvatajui razlog
zbog kojeg se Srbija odrie daljnje ekspanzije ka tim prostorima. Ova, ionako jaka
opozicija, postala je jo jaa onda kada se poelo razgovarati o Milutinovoj enidbi sa
petogodinjom Simonidom. Uz ve nezadovoljnu vlastelu pojavila se i crkva koja nije
mogla da odobri ovaj brak kada je jo bio na snazi onaj prethodni sa Bugarkom Anom.
Iako je Milutin ovaj brak uspeo da proglasi nezakonitim, nezadovoljstvo je ostalo. Posebnu
teinu ima to to je u opoziciji bila i kraljica-majka, Jelena, koja je uivala ogroman ugled
kao izuzetno pobona ena i koja kao takva nije mogla da odobri ni politiki pravac svoga
sina, a kamoli ovakvu enidbu. Kako je ona upravljala i posebnom oblau to je ova njena
opozicije time mogla biti i neprijatnija.
Naravno, ni postupak Milutinov prema svojoj bivoj eni, kraljici Ani, nikako mu nije
mogao sluiti za ast. Njoj je najpre 1292/3. oteto dete, Stefan (Deanski), i predat
Tatarima kao talac, da bi i ona bez ikakve svoje krivice odjednom iz najobinijeg hira
Milutinovog bila proglaena njegovom nezakonitom enom. Upravo na Vardaru, Ana je
mogla da vidi Simonidu, dete od pet godina, koja dolazi da bi uskoro zauzela njeno mesto
kao srpska kraljica, a Milutin kako pred ovim detetom silazi sa konja i pada na kolena, dok
ona, raskraljiena, bez deteta, ali i bez bilo kakve krivice, odlazi u Vizantiju kao talac
sebine i tvrde Milutinove politike. Na kraju, ona se ipak snala. Po dolasku u Vizantiju
udala se za Mihaila Kutrula, tada ba udovca. "Nju je posle kratkog vremena, im je
odveden u Carigrad, uzeo za enu Mihajlo Kotrule, koji je ranije imao za enu carevu
sestru" (Mavro Orbin). Paradoks je bio u tome da je njegova pokojna ena bila sestra cara
Andronika koja se zvala Ana i koja je nekada bila namenjena Milutinu, ali zbog toga to
Milutin tada nije bio naslednik srpskog prestola ova veza je propala. Sa novim muem
biva srpska kraljica je imala dece, ali je njen mu kasnije zbog izdaje ubijen dok su mu
sva imanja zaplenjena.
Dragutin je iz svoje oblasti posmatrao sve ove dogaaje sa velikom dozom zabrinutosti,
videvi da Milutin nema nameru da ispuni svoju obavezu iz Deeva i da mu vrati
kraljevsku vlast. Postoje indicije da se spremao da napadne Milutina i da orujem uzme
ono to nije mogao milom, ali situacija mu nije ila na ruku. S jedne strane Milutin je od
Vizantije, kao carski zet, dobio vojnu pomo, dok on sam nije mogao da rauna na pomou
iz Ugarske, "ve je i on sam (Dragutin) podozrevao da mu neposredno preti opasnost od
brata koji je po svoj prilici smatrao da je vei nego ranije, pa zbog toga pohita da obezbedi
ono to imae kao svoje pravo car je, aljui i savezniku vojsku koliko je bilo moguno,
spreavao Stefanove nasrtaje" (Georgije Pahimer).
Godine 1290. ubijen je ugarski kralj Ladislav IV Kumanac i to na dosta poniavajui nain.
Sam Ladislav je sablanjavao svoje savremenike svojim nainom ivota i uopte
celokupnim ponaanjem. Uglavnom je provodio vreme ivei sa Kumancima u njihovim
atorima i provodei se sa njihovimenama. U jednom od njegovih "ljubavnih podviga" sa
nekom od Kumanki, nou ga u njegovom atoru napadnu tri Kumana i ubiju. U vreme
smrti Ladislav je imao tek 28 godina i iza sebe nije ostavio dece tako da se odmah poteglo
pitanje naslea prestola. Poto je i njegov mlai brat Andrija umro jo 1278. godine to je
jedini mogui naslednik sada bio unuk kralja Andrije II koji je nosio nadimak "Mleanin".
On je bio sin Stjepana i Tomazine Morozini, inae Mleanke, pa otuda i taj nadimak. Samo
osamnaest dana nakon smrti Ladislava krunisan je Andrija III Mleanin za ugarskoga kralja
(1290-1301.). Meutim, jave se novi pretendenti na presto i to iz Napulja, gde je sestra
pokojnog Ladislava Kumanca, Marija bila udata za napuljskog kralja Karla II. Iz ovog
braka je roen Karlo Martel pa su na osnovu toga to je on bio sin roene sestre pokojnog
Ladislava, smatrali da bi on mogao tako da nasledi ugarski presto.
Ovakvo pravo na ugarski presto je imao i Dragutinov sin Vladislav poto je i on sin roene
sestre Ladislava Kumanca, meutim takva prava Dragutin i njegov sin nisu isticali. Ve
krajem 1291. godine ugarsko plemstvo se podelilo po tom pitanju. Tokom 1290. godine
rimski papa Nikola IV dao je da se Karlo krunie za ugarskog kralja, a krunisanje je i
obavljeno 1292. godine. U sutini, ovo se pretvorilo u borbu dve kue: Arpadovia koju je
zastupao Andrija III Mleanin i Anujaca koju je opet zastupao Karlo Martel. Od samog
poetka na stranu Karla Martela preao je i Dragutin sa svojim sinom Vladislavom. Kao
nagradu za vernu slubu Karlo Martel 1292. godine daruje Vladislavu banovinu slavonsku,
izuzev onog to su ve drali knezovi iz kue Frankopana i Babonia. Sama politika
Anujaca se izgleda svodila samo na to da se darovnicama pridobiju pristalice, ali neke
vojne akcije veeg stila nisu preduzimali ne zato to to nisu hteli, ve zato to nisu mogli.
Nakon "Sicilijanskog veernja" oni su imali pune ruke posla oko umirenja Sicilije, pa je
tako planirana vojna akcija za 1293. godinu iznenada odloena. S druge strane, umro je i
papa Nikola IV (1292.) koji je podravao Anujce, a papska stolica je ostala za naredne
dve godine nepopunjena. Isto tako, odjednom su se poeli kolebati i neki hrvatski kneevi,
prelazei postepeno na stranu Andrije III Mleanina. Kada je 1295. godine iznenada umro
Karlo Martel od kuge, koja je poela da hara po Italiji, ova akcija je naglo zastala. Tek
1297. godine Anujci isturaju kao novog kandidata Karlovog sina, Karla Roberta.
Ve u to vreme Dragutin vie ne podrava Anujce, poto je njegov sin Vladislav od 1293.
godine oenjen sa Konstancom Morozini, koja je bila neaka kralja Andrije III Mleanina.
Da li je on pokuavao da uini i neto vie za svoga sina, ne znamo, ali ako i jeste, njegovi
pokuaji su ostali skoro neprimetni. Mogue je da se tada u njemu pojavila klica ambicije
da vidi svoga sina Vladislava kao ugarskog kralja. Tokom 1301. godine iznenada umre
Andrija III Mleanin, a Karlo Robert bude krunisan kao Karlo I (1301-1342.). Ba u vreme
dok su se odvijali ovi dogaaji, Milutin se oenio sa Simonidom, a Dragutinova vojna
akcija koju je po svemu sudei pripremao, bila je osujeena, jer mu Ugarska nije iz
navedenih razloga mogla pomoi.
Ugarska se ni nakon dolaska Karla Roberta i njegovog krunisanja nikako nije smirivala, a
kako bi se i smirila kada je Robert imao tek trinaest godina. Nasuprot njemu, nezadovoljni
plemii isture novoga kandidata i to Veeslava, sina ekog kralja. Njega i kruniu pod
imenom Ladislav V. Ovome kralju je bilo tek 12 godina. itava 1302. godina prola je u
meusobnim sukobima, no 1305. godine Ladislavu dosadi ovo natezanje oko Ugarske, a i
nakon smrti svoga oca Veeslava II on je trebao da nasledi njegov presto, ali je imao
neprilike u vlastitoj kraljevini. Stoga se on odrekne Ugarske, ali svoja prava prenese na
Otona Bavarskog, bavarskog vojvodu. Godine 1305. Oton se krunie za ugarskog kralja, ali
se i njemu zgadi sve, kada ga na venanju sa erkom vojvode Ladislava Apora ovaj umesto
da mu da erku, baci kao poslednjeg drumskog razbojnika u tamnicu. Kada ga je 1308.
godine vojvoda pustio na slobodu, on je jedva doekao da se odrekne ugarske krune.
Do tog momenta Dragutin se nije posebno isticao i ne zna se kakvi su njegovi postupci,
mada je mogue da se u njemu tada raala ambicija da vidi svog sina kao ugarskog kralja.
Konano, njegov sin je imao kudikamo veih prava na ovaj presto no to je to imala veina
pustolova koji su se do sada otimali za krunu. Ova ideja Dragutinu se javila sigurno onog
momenta kada je presto preuzeo Andrija III Mleanin, ije je jedino pravo bilo to to je bio
sin roene sestre pokojnog kralja Ladislava Kumanca. Isto to pravo imao je i Vladislav,
Dragutinov sin. Zato ve tada Dragutin nije istakao ovo pravo nije poznato. Da je bio
obziran prema Andriji Mleaninu, teko je poverovati, prije e biti da je u to doba jo uvek
raunao da e Milutin ipak potovati njihov dogovor u Deevu, te da e Vladislavu
prepustiti srpski presto. Tek negde oko 1297. godine, ili neto kasnije, ali uglavnom u ono
vreme kada je Milutin poeo da pregovara sa Vizantijom, morao je Dragutin da uvidi da od
dogovora u Deevu nema nita i da Milutin nema nameru da Vladislavu prepusti krunu.
Tada je Dragutin moda izgubio i strpljenje, pokuavi da vojnim putem doe do onoga to
je trebao dobiti mirnim putem, odnosno da povrati krunu. Milutin ga je preduhitrio tako to
je obezbedio vojnu pomo od Vizantije, a Dragutin iz skoro razbijene Ugarske nije mogao
oekivati nita. Stoga je za prvo vreme odustao od nasilnog povratka srpske krune. Tada se
Dragutin okrenuo ka Ugarskoj, mislei da e tu moda imati vie sree i obezbediti sinu
ugarsku krunu. Uz sebe je imao svoga zeta, bosanskog bana Stjepana Kotromania a i
predstavljao je ozbiljnu snagu. Srbiju ipak nije zaboravio, i sudei po nekim indicijama,
najkasnije 1301. godine poela su neprijateljstva sa Milutinom.
Dragutin nije voljno primio Karla Roberta i nije bio meu onima koji su ga radosno
doekali. Najvea uzdanica Karla Roberta je bila hrvatska plemika porodica ubi, koja
mu je i omoguila da doe u Split i koja ga je stalno pomagala. Dragutin je takoe trebao
da obavi izvesne poslove oko dolaska Karla Roberta u Dalmaciju, pa onda u Ugarsku, no
on to nije uinio. Tragom pisma napuljske kraljice Marije, sestre Katarinine (Dragutinova
ena) koja je ona pisala "gospoi Katarini, svetloj srpskoj kraljici, dragoj naoj sestri",
vidi se da ona oekuje od Dragutina i Katarine da oni pomognu da ugarski plemii priznaju
njenog unuka Karla Roberta za ugarskog kralja. Kako se ona samo ljuto prevarila, ne
mislei da moda i njena sestra ima iste planove sa svojim sinom. No, to nije moglo ostati
nepoznato okolini Karla Roberta pa je stoga sva vlast u Hrvatskoj i Bosni namerno
preputena Pavlu ubiu, koji je samim time doao u sukob sa Dragutinom i zetom mu
bosanskim banom Stjepanom Kotromaniem. Sam odnos ubia i Stjepana Kotromania je
u prilinoj meri zamren, jer su njihovi sukobi oko nekih oblasti poeli jo ranijem, tako da
se ve 1299. godine Pavle ubi pojavljuje kao "gospodar Bosne", no ubii jo nisu imali
podrku ugarskog kralja, pa su sve njihove akcije imale karakter uzurpacije. Kada je Karlo
Robert konano postao kralj (1301.) on im iz zahvalnosti prua svu zatitu. Tek tada je
mogao ubi da krene i u ozbiljnije akcije protiv Stjepana Kotromania.
Sukobi izmeu Kotromania i ubia su poeli time to je ubi optuio Kotromania da
ugroava posede njegovog roaka Hrvatina i on ga je uzeo u zatitu. Tada je ban Pavle
ubi, kao gospodar Bosne, za bosanskoga bana postavio svoga mlaeg brata Mladena I, a
Stjepana zbace (1302.). Nakon toga po Bosni i donjoj Posavini pone da besni sukob
izmeu Mladena ubia i Stjepana Kotromania u kojem je dosta aktivno uestvovao i
Dragutin. Stjepan Kotromani se tokom borbi povlaio u Dragutinove oblasti, dok ga je
ubi gonio i takoe upadao i plenio po Dragutinovim zemljama. Ve u to doba Dragutin
je naveliko ratovao sa Milutinom i ove borbe po Bosni su moda u vezi ba sa sukobom
Dragutina i Milutina. Izvori o ovom ratu su samo fragmentarni i nalaze se uglavnom u
pismima dubrovakih trgovaca. Oni javljaju kako je u prolee 1302. godine zatvoren jedini
put koji vodi iz Dragutinove oblasti kroz Bosnu za Dubrovnik, poto na Drini jedna
nasuprot drugoj stoje vojska Mladena ubia i Stjepana Kotromania. Drugi trgovci opet
javljaju da ne mogu proi ni kroz Milutinove zemlje, zbog rata koji tamo besni (1303.).
U ovaj meusobni rat brae bili su jedno vreme uvueni i Dubrovani, a uzrok je naen u
tome to su u Srbiji neki dubrovaki trgovci bili zatvoreni, na to opet Dubrovaka
republika opremi nekoliko laa i zauzmu Mljet i blokiraju ue reke Bojane. Neto kasnije
napadnu i Kotor, ali se on odbrani. Dubrovane je aktivno pomagao Hrvatski ban Pavle
ubi kao i Venecija. Milutin je brzo blokirao sve veze Dubrovnika sa kopnom, dok sam
grad nije dirao jer je znao da mu ne moe nita. Poetkom 1302. godine poeli su
pregovori, a u avgustu iste godine sklopljen je i mir. Izgledalo je kao da ceo region gori, a
da je Milutin dobrim delom uzrok za sve ovo kao i njegova enidba sa Simonidom.
U Bosni se situacija naglo zakomplikovala kada je ban Stjepan Kotromani iznenada umro,
a njegova ena Elizabeta sa svoja tri sina pobegne u Dubrovnik. Ipak, Kotromanii nisu
izgubili pristalice, naprotiv, njihov broj kao da se poveavao. Izgleda da su svi bogumili
stali na stranu Kotromania, pa ak i knez Hrvatin, koji je bio bogumil, i zbog koga je
dobrim delom rat u Bosni i poeo. Ban Mladen ga je poeo napadati, a on se poeo obraati
Pavlu ubiu (bio mu je kum) da ga zatiti. Pavle je odrao re i zapretio bratu Mladenu
prokletstvom ako ne ostavi na miru Hrvatina. Pravi razlog za neprijateljstvo kneza Hrvatina
i bana Mladena nije bio u tome to je Hrvatin bio bogumil, ve u tome to je on iznenada
preao na stranu Dragutinovu i stranku Kotromania. Jedno vreme je ovaj rat poeo da
dobija i verski karakter, kada je papa Bonifacije (1303.) pozvao kalokog nadbiskupa i
dravnu ugarsku vlast da se obrauna sa bogumilima. U to vreme i Dragutin se potpuno
okrenuo protiv ugarskog kralja Karla Roberta, koji je podravao ubie, tako da je ak
imao i nekih akcija protiv kralja.
Nekako u to vreme Pavlu ubiu sune kroz glavu da pokua da iskoristi rat izmeu
Dragutina i Milutina te da ovom drugom otme neke oblasti. ubi je to donekle i uinio i
ostvario jedan dublji prodor sve do Onogota, ali se uskoro predomislio, pa stao sa
Milutinom da pregovara. Njih dvojica su se i lino trebali sastati, ali iz nekih razloga do
toga nije dolo. No, tokom 1304. godine Milutin je poslao svoje poslanstvo preko
Dubrovnika koje je pronalo Pavla ubia u Skradinu. Ne zna se o emu se pregovaralo
mada je verovatno da je glavna tema bio ba Dragutin. I za Milutina i za Pavla ubia on je
bio velika smetnja. Pavla je Dragutin uznemiravao u Bosni, dok je od Milutina traio da
mu vrati kraljevsku krunu. Ba te godine (1304.) kada su i bili ovi pregovori, bude ubijen
Mladen ubi, a na njegovo mesto Pavle ubi postavi najstarijeg svoga sina Mladena II.
Istovremeno, upadne u Bosnu sa svojom armijom, grozno se svetei za bratovu smrt, a
izgleda da je imao i dosta uspeha, budui da se poeo zvati "gospodarom itave Bosne", to
inicira da je ona sada cela bila pod njegovom kontrolom. Mogue je da je tada od
Dragutina oduzeo neke zemlje.
Pavle ubi je bacao potajne poglede i na Hum, gde je vlast drao Milutin, a kakve je
uspehe imao u toj oblasti teko je rei, a navodi Mavra Orbina o tome su veoma sumnjivi.
"Kako je Pavao bio veoma pametan i hrabar ovek, pokorio je celu Hrvatsku, a onda je
naumio da zauzme Humsko Knetvo, kao i Rako kraljevstvo. Doavi, dakle, s velikom
vojskom u Hum, zauzeo je celu ovu oblast, jer je Hum tada bio bez vlastitog gospodara.
Zatim je otiao u Onogot da bi se prebacio u Zetu, a odatle u Raku, u kojoj je vladao
veliki mete....." (Mavro Orbin). Istina, godine 1304. njegov sin se zove "gospodarem cele
Humske zemlje", ali po svemu sudei on nikada nije bio i stvarni vladar na tom oblau.
Mogue je da je ba u borbama oko Huma, ban Mladen II bio iznenada zarobljen od strane
Milutina i da je ba to iniciralo lini sastanak Pavla ubia i Milutina. Ovaj susret se
odrao godine 1305. (ili 1306?). Ako je i imao Hum pod svojom vlau, Pavle ubi je
nakon osloboenja svoga sina Mladena, morao ovu oblast vratiti Milutinu. U svakom
sluaju, nakon ovog sastanka sa ubiem, sa te strane Milutin vie nema neprilika.
27. Katalanci napadaju Hilandar
Ba u to vreme poinju dogaaji koji e da za sledeih nekoliko vekova da usmere
dogaaje u jednom pravcu. Tokom XIII veka poinje naglo da osnauju Turci i da polako
prodiru na teritorije koje su drali Vizantijci u Maloj Aziji. Njihov prodor na Balkan nije
bio ni nagao, a ni spektakularan. Bio je vie posredan i Turci su se uglavnom pojavljivali
kao lanovi plaenikih vojnikih grupa. Polovinom XIII veka nikejsko carstvo je dralo
skoro polovinu Male Azije i stajalo nasuprot seldukom sultanatu koje se zvalo Rum. Du
itave granice nikejsko carstvo je izgradilo vrst odbrambeni sistem, no on se poeo naglo
raspadati kada je 1261. godine dolo do restauracije vizantijskog carstva i kada se sedite
drave preselilo u Carigrad. Carevi su svoje interesovanje jednostavno usmerili ka Zapadu
u potpunosti zapostavljajui svoje maloazijske posede. To je znatno oslabilo ovu granicu i
stvorilo mogunosti raznim turskim pljakakim grupama da je lako prelaze. No, to su jo
uvek bili tek pojedinani sluajevi koji u sebi nisu imali nita od organizovanog.
Sredinom XIII veka dolo je i do invazije Mongola, kada su mnogobrojna turska plemena
ispred Mongola beala prema Maloj Aziji i poela da prodiru u nju. Vizantijska granina
linija je veoma lako pukla, a odrala su se samo vea utvrenja poput Bruse, Nikomedije,
Nikeje, Sarda, Magnezije, Filadelfije itd. Ba zahvaljujui slabosti Vizantije, uspevaju
Turci da stvore vie svojih kneevina u Maloj Aziji, a jedna od njih je bila u Staroj Bitiniji
koju je drao Osman. On je upravljao tada Turcima iz grupe Oguz koji su bili veoma srodni
plemenu Kaji. U to vreme on sam ne predstavlja nita vie od samo jednog od mnogih
turskih kneeva. Koliko je turska plima bila neodoljiva vidi se i iz toga da u 1300. godini
Vizantija nema skoro vie nita u Maloj Aziji. Da situacije bude jo gora, carstvo nije
imalo ni bilo kakvih finansijskih sredstava pomou kojih bi bilo u stanju da formira armiju
koja bi mogla da potisne Turke.
Tada je iznenada vizantijskom caru Androniku II dola ponuda od strane Roe de Flora,
zapovednika katalanske vojske, da mu on dovede svoje ratnike te da sa njima ratuje za
raun Vizantije. Ova vojska je bila sastavljena od panskih plemia iz severne panije i do
tog momenta ona je uestvovala u sukobima izmeu aragonske kraljevske kue iz panije
sa napuljskim Anujcima. Rat je voen uglavnom oko Sicilije i katalanska vojska je
pomagala sicilijanskom kralju Fridrihu protiv Anujaca. Iako nije bila posebno brojna, tek
oko 6.500 vojnika, ova vojska je bila veoma ubojita, najstranija peadija toga vremena,
sastavljena sve od samih veterana, kojima je rat bio smisao ivota. Kako su Aragonci i
Anujci potpisali mir, to za njih odjednom vie nije bilo posla i stoga ova njihova
iznenadna ponuda vizantijskom caru. Ovaj je to jedva doekao, tako da tokom septembra
1303. godine Katalanci stignu u Carigrad na 36 laa. Car ih isplati odmah za etiri meseca
unapred, a katalanskog vou Roera odmah veri za svoju roaku Mariju Asen, davi mu i
neke zvune vizantijske titule. Ve poetkom 1304. godine Katalanci se nalaze u Maloj
Aziji, gde strano pobeuju Turke, koji trpe ogromne gubitke. U izvorima koji opisuju
ratovanje ove vojske, nigde se ne spominju i Osmanlije to zapravo svedoi o tome da je
Osman u to doba jo uvek mali i neugledni vladar. Njegovo vreme tek treba da doe.
Meutim, ovi plaenici se nisu zaustavili samo na ratovanju sa Turcima, ve ponu da
pljakaju i vizantijske teritorije, tako da uskoro napadnu Magneziju. Zbog toga, kao i zbog
drugih surovih ponaanja, Katalanci ubrzo dou u sukob sa Vizantijcima. Za ovaj sukob
veliki deo odgovornosti snose i sami Vizantijci, ali do njega bi svakako dolo, budui da je
Roer izgleda imao plan da osvoji Vizantiju. Njemu nikako nije moglo da promakne to
koliko je Vizantija vojniki nespremna, te sa koliko bi malo truda mogla biti osvojena.
Mogue je da su i Vizantijci osetili kakve se ideje motaju Roeru po glavi, mada nije
nemogue ni da su saznali za tajni sporazum izmeu Roera i kralja Sicilije gde se ugovara
osvajanje Romanije (Vizantije). Stoga i oni krenu u akciju. Tokom zime 1304/5. godine,
tada su Katalanci bili u zimovnicima u Galipolju, prestolonaslednik Mihailo IX pozove
Roera da doe kod njega. Ovaj sa oko 300 konjanika doe mislei da e biti govora oko
neredovne isplate i drugih problema. Meutim, tu Roera iznenada napadnu i ubiju ga, a
osim tri oveka strada i cela njegova pratnja. Tu je Mihailo grdno pogreio, nemajui snage
da ide dalje. Umesto da pokrene vojsku i razjuri Katalance, koji su u svojim zimovnicima
ekali povratak Roerov, on nakon ovog zloina ostane pasivan, verovatno mislei da e se
Katalanci razii sami. No, tu se prevario, poto ovo muko ubistvo u ovima raspali elju za
osvetom.
Uskoro su poeli otvoreni vojni sudari izmeu Vizantijaca i Katalanaca koji svoj vrhunac
doivi u bitki kod Apre u Trakiji. Tu Katalanci razbiju Vizantijce, a sam prestolonaslednik
Mihailo jedva izvue ivu glavu i ranjen nekako se doepa Dimotike. Nakon ovoga cela
Trakija bude preputena Katalancima na milost i nemilost. Oni su tada pojaani i sa novim
trupama koje dovede princ Ferdinand od Majorke (1307.), a pridrui im se i oko 5.000
Turaka Selduka. Ova arena gomila pljakaa i razbojnika je uspela da pune dve godine
sasvim neometano sa bilo koje strane pljaka po Trakiji. Sam princ Ferdinand se nije dugo
zadrao meu Katalancima ve ih naputa, ali u julu 1307. godine pada u ruke
Venecijancima koji ga bacaju u tamnicu. Ferdinandov odlazak je bio rezultat ranijih sukoba
meu Katalancima, koji su poetku bili samo verbalni, da bi u leto 1307. godine nakon
odlaska iz Hristopolja, u okolini Galipolja dolo do oruanog razraunavanja meu njima.
Tu je izginulo dosta njih, a meu njima i neke istaknute li nosti. To je bilo dovoljno da se
princu Ferdinandu sve zgadi i da ih on napusti.
Katalanci nemajui po Trakiji vie ta opljakati krenu preko Rodopa i krajem 1307.
godine dou na Kasandriju gde su nastavili da pljakaju. U ovim svojim pohodima zalaze u
Svetu Goru, tako da napadnu i na Hilandar, no u napadu ne uspeju. "Velika mnoina njih
poee jedni sei vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi
razbijahu zidove grada, hotei ui unutra. Jer strele padahu kao kaplje dada, putane
rukama bezbonika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujui se
napred" (Danilov uenik). Nakon izvesnog vremena napadai videvi da ne mogu slomiti
otpor branitelja, povuku se. "A kada ovi zlolukavi videe da ne mogu ui unutra u grad,
usedoe na svoje konje i otidoe raspaljivani velikim gnevom i jarou, pretei ovom
blaenom, da e, opet vrativi se, unititi ga" (Danilov uenik). U to vreme u manastiru se
kao stareina (iguman) nalazio Danilo. On je doao u Hilandar neto pre ovog napada,
odnosno 1305. ili 1306. (moda 1307?), a izabran je za igumana na pomalo udan nain.
Obiaj je bio da se iguman manastira bira od strane svetene brae Hilandara i to je bio
uvek jedan od monaha iz Hilandara. Meutim, kod Danila to nije bio sluaj, poto je on bio
imenovan od strane Milutina i sabora u Skoplju. Zato je to tako bilo ostaje tajna. On je bio
u sutini Milutinov ovek od poverenja, tako da je nakon smrti arhiepiskopa Save III (26.
jul 1316.) ovaj pokuao da Danila naturi za arhiepiskopa. No, to tada nije uspelo zbog toga
to se veina vlastele tome suprotstavila, a za arhiepiskopa je izabran Nikodim. Ipak,
Milutin je uspeo da Danila postavi za episkopa Huma, da bi konano 1324. godine Danilo
bio izabran za arhiepiskopa. Na tom mestu je ostao do smrti (1337.). Ono po emu je on
ipak ostao najpoznatiji jesu itija koja je napisao (Uroa, Dragutina, Jelene, Milutina,
Arsenija, Jevstatija I). Iako za svoj uspon Danilo duguje mnogo Milutinu, ipak Stefan
Deanski je bio taj koji ga je najvie uzdigao i za ije vladavine Danilo postie svoje
najvee uspehe. Danas je on poznatiji pod imenom Danilo Peki, dok je kao arhiepiskop
nosio ime Danilo II.
Ovo su bili prvi napadi na Hilandar i bilo je jasno da e ih biti jo. Toga je bio svestan i
Danilo i stoga on odlui da iz manastira izvue sve dragocenosti i da ih skloni na sigurno
mesto. "A sam uzevi sve nasledstvo toga mesta, tj. potrebe crkvene, i skupivi sve ostalo, i
ustavi sa nekima od svoje dece, i evo nosei proe nepovreen pukove neastivih
inoplemenika" (Danilov uenik). Danilo je otiao u Skoplje, gde je boravio Milutin i o
svemu ga obavestio. Kada je to obavio, Danilo se vrati u Hilandar. Opis njegovog povratka
u manastir je veoma upeatljiv i svedoi o tome koliko je Sveta Gora bila preplavljena
Katalancima. Danilo se jedva probio i, sudei po biografu, nekoliko puta umalo nije
zarobljen od napadaa. U manastiru je Danilo zatekao teku situaciju jer su branioci, ne
mogavi vie trpeti opsadu, hteli da se predaju. "A hteli su ga predati u ruke poganika da
nije prepodobni tako brzo doao, Jer i oni su bili u nevolji, jer behu dugo zatvoreni na
jednom mestu, ginui od gladi i ei" (Danilov uenik).
Danilo je od Milutina dobio dosta zlata, tako da je sa njim uspeo da nabavi hranu za
manastir, ali i da unajmi najamnike koji su trebali da odbrane manastir. "Opet davi drugo
mnogo zlato i iz mesta van Svete Gore skupi veliku mnoinu izabranih ljudi, i njih uvede k
sebi u manastir sa njihovim orujem, da se bore sa onom triput prokletom jeresi" (Danilov
uenik). Kada su uli da se u Hilandaru nalaze najamnici, Katalanci odustanu od daljnje
opsade i povuku se. Jednu njihovu grupu u povlaenju napadnu Danilovi najamnici i iseku
ih sve, a od voe zarobe lep ma koji kasnije Danilo pokloni Milutinu. Kasnije je bilo jo
napada na Hilandar (1308. i 1309.), meutim do kraja su se svi pokazali kao neuspeni.
Manastir svetog Pantelejmona nije bio iste sree kao Hilandar, tako da je u jednom od
naleta Katalanaca bio spaljen.
Katalanska vojska je napadala i na Solun, meutim ni tu im ne poe za rukom da osvoje
utvreni grad (1308.). Sada vie ni oni nisu bili toliko jaki kao do tada. Tu je dolo i do
raspada ove arene vojske, no o tome kasnije.
Dok su tek poinjali sukobi sa Katalancima, Vizantijci su odjednom dobili jo jednog
protivnika u Bugarskoj. Nakon pada kana Nogaja (1299.) pojavljuje se u Bugarskoj kao
novi vladar sin Terterija I, koji se zvao Teodor Svetislav (1300-1322.). Njegova aktivna i
nasrtljiva politika doivi uspeh kada mu 1307. godine Vizantijci priznaju osvajanja svojih
teritorija (gradovi i luke na Crnom moru, izmeu ostalih Anhijal, Mesemvrija). Mogue je
da je i sam Milutin pomagao ova osvajanja, poto je sa ovim vladarom (brat njegove bive
ene Ane) bio u dobrim odnosima.
Da nevolja bude za Vizantiju jo vea, pobrinuo se i Karlo Valoa (brat Francuskog kralja
Filipa IV Lepog), koji je 1301. godine za enu dobio Katarinu Kurtene, koja je bila latinska
carica. Iako je ona to bila samo titularno, to je bilo sasvim dovoljno za njenog mua da
pone da oivljava planove za osvajanje carigradske krune i ponovno formiranje latinskog
carstva. Tokom 1306. godine on za saveznika pridobija Veneciju, a sam papa Kliment V
baci anatemu na vizantijskog cara (1307.). Sada je odjednom u te politike igre uleteo i
kralj Milutin. On je jo od 1306. godine imao savez sa Filipom Tarentskim "despot
Romanije i gospodar kraljevine Arbanije", koji je bio nosilac svih anujskih zahteva na
Istoku i koji je imao dosta aktivnosti u pokuaju da doe do obnavljanja latinskog carstva.
U dogovaranju oko uslova sklapanja ovog saveza Milutin i Filip su se i lino sastali. Kada
se kasnije pojavio i Karlo Valoa, bilo je sasvim za oekivati da Milutin i sa ovim sklopi
savez. Tokom 1308. godine do sklapanja ovog saveza je i dolo u mestu Melenima.
Obaveze koje je Milutin preuzeo ovim savezom izazivaju dosta pitanja i nedoumica.
Najpre se Milutin obavezao da e sa vojskom pomoi Karlu Valoa u njegovim napadima na
Vizantiju, te da nee davati utoite njegovim neprijateljima. Isto tako, Milutin se morao
obavezati da nee napadati Filipa Tarentskog. Zauzvrat, Karlo "priznaje" sva dosadanja
Milutinova osvajanja vizantijskih teritorija, kao to mu obeava i vojnu pomo ukoliko bi
ga neko sa strane napao. Meutim, postoji i nekoliko Milutinovih obaveza iz ugovora koje
pomalo zbunjuju. Najpre, Milutin se obavezuje da e prei u katoliku veru, a kada on
pree u katolianstvo tada e doi i do udaje njegove erke Carice (Zorica) za sina Karla od
Valoa, koji se takoe zvao Karlo. Kasnije je dolo do nekih zatezanja oko udaje Milutinove
erke (moda zato to je ona bila izgleda ve dva puta udavana) pa je ova odredba
izmenjena tako to se Carica mogla udati za bilo koga izuzev za vizantijskog cara ili nekog
njegovog roaka. Ovim ugovorom Milutin je bio u odnosu na Karla od Valoa u dosta
podreenom poloaju i sam ugovor od njega trai dosta poteza za koje se ne zna kakvu bi
reakciju izazvali u Srbiji.
Na prvom mestu je svakako bila Milutinova obaveza da pree u katolianstvo. Papa
Kliment V je izgleda poverovao u ovakvu mogunost, tako da je tokom 1308. godine izdao
i nekoliko povelja koje se odnose na Srbiju, a poslao je i legate koji su trebali da izvre
Milutinovo prekrtavanje i da mu predaju papsku zastavu. Milutin lepo doeka papske
legate, ali ipak do kraja ne promeni veru izgovarajui se da bi on to rado uinio meutim
strah ga je od matere i od brata Dragutina. Iako nije promenio veru i time ispunio jednu
obavezu iz ugovora sa Karlom od Valoa, Milutin odlui da izvue bar neke koristi. U to
vreme Katalanska vojska se nalazila pod Solunom, pokuavajui da ga zauzme, no to joj
nikako nije polazilo za rukom. Izgleda da je tada Milutin uzeo u najam neke od ratnika koji
su stajali pod Solunom. Radilo se o 1000 konjanika i 500 peaka kojima je komandovao
pohrianjeni Turin po imenu Melekil, a sastojali su se iskljuivo od Turaka. Sa njima (ili
bez njih?) on je napao solunsku oblast, no tu on nije imao uspeha, tako da je ubrzo odustao
od takvih pokuaja.
Zapravo, ve od 1309. godine Milutin postepeno poinje da se hladi od saveznitva sa
Karlom od Valoa, a razlog je bio u tome to je i poloaj ovoga naglo oslabio. Najpre je
papa napustio Rim i otiao u Avinjon (1309.), a iste te godine bacio je prokletstvo na
Veneciju. Time je liio Karla od Valoa jakog saveznika. S druge strane i sam Karlo se
odjednom poeo baviti sa drugim kombinacijama. Tako je spletkario oko toga da se doepa
nemake carske krune koja je nakon smrti kralja Albrehta (1308.) ostala nepopunjena. Isto
tako, on je poeo da spletkari i po Francuskoj, pa su planovi sa osvajanjem Vizantije pali u
drugi plan. Do kraja se pokazalo da su ovi njegovi planovi bili suvie ambiciozni i suvie
skupi da bi ih on mogao sprovesti. S druge strane, kada je umrla carica Katarina (1308.),
njegova ena, izgubio je Karlo i pravnu osnovu za svoje planove. Titula latinske carice
prela je na njenu erku Katarinu Valoa koja je bila udata za Filipa Tarentskog (1313.). Da
su svi planovi oko uspostavljanja latinske carevine propali, videlo se jasno onda kada je
1310. godine Venecija sklopila sa Vizantijom primirje na 12 godina.
Time je zavrena i ova epizoda iz Milutinove vladavine. Njegov ugovor sa Karlom od
Valoa se pokazao beskorisnim i niti jedan od njih nije imao prilike da izvri bilo koju
njegovu odredbu. Danas se postavlja pitanje koliko je Milutin zaista bio iskren kada je
ulazio u ovaj savez i kada je davao obeanja da e prei u katoliku veru. Kako bi on to
sproveo u Srbiji veliko je pitanje. Teko da bi tu promenu vere prihvatila vlastela, crkva jo
manje, a o narodu i da se ne govori. Stoga o tom pitanju i ne treba ulaziti u veliku diskusiju.
Mnogo je interesantnije pitanje ta je bio zapravo razlog ulaska Milutinovog u savez sa
Karlom od Valoa. Gledajui ugovor izmeu njih dvojice vidi se da je Milutin uzeo mnoge
obaveze, a ne vidi se ta zapravo dobija. Karlo od Valoa je priznavao Milutinu teritorije
koje je ovaj ve drao (izuzev Proseka, Prilepa i Strumice koje je drala Vizantija) i koje je
ranijih godina ranije osvojio od Vizantije. U sutini, to priznanje nije Milutinu toga
momenta nita znailo, ono bi imalo efekta tek kad se Karlo doepa vizantijskog prestola.
Prema tome, Karla nije nita kotalo da daje takva obeanja, ali zauzvrat je traio od
Milutina i te kako opipljive usluge. Najpre pokatoliavanje Srbije, a onda i vojnu pomo.
Verovatni razlog ovog Milutinovog ulaska u savez sa Karlom bio je njegov brat Dragutin.
Jo od 1301. godine (ili ak ranije) trajao je sukob dva brata oko famozne odredbe njihovog
ugovora u Deevu, po kojem je Milutin trebao da vrati kraljevski presto Dragutinovom
sinu.
Ve je do sada opisano kako je tekla borba za ugarsku kraljevsku krunu, te Dragutinovo
uee u svemu tome. Karlo Robert je bio krunisan 1300. godine u Zagrebu, ali veina
ugarskog plemstva to nije priznavala, tako da je Robert morao da izdri borbu sa nekoliko
kandidata. Najpre je to bio Vladislav, sin ekog kralja koji je na kraju odustao (1304.), pa
onda Oton Bavarski koji takoe odustaje 1308. godine. Dragutin je imao do tog momenta
uglavnom rezervisane stavove, ali nakon odlaska Otona Bavarskog odjednom i on istura
zahteve za ugarskom krunu, a u ime svoga sina Vladislava. Dodue, on nije bio taj koji je
sve to organizovao, ve je to bila stranka ugarskih plemia koju je predvodio Ladislav
Apor. Ta stranka ugovori sa Dragutinom da se njegov sin Vladislav oeni sa erkom
Erdeljskog vojvode Ladislava Apora (isti onaj koji je hteo svoju erku da oeni za Otona
Bavarskog, ali se predomislio i ovoga bacio u tamnicu), te da uz pomo ovoga vojvode
srue Roberta. U to vreme kod Ladislava Apora nalazila se i kraljevska kruna, plat i ma,
koje je jo ranije oteo od Otona Bavarskog. Ovaj plemi je reio da po svaku cenu svojoj
erci obezbedi da postane ugarska kraljica. Ba tada pone Dragutin da nemilosrdno
progoni sve Anujske privrenike, a cela ova borba je praena bezbrojnim izdajstvima,
prevrtljivostima i prolila je mnogo krvi.
Ba u to vreme i Milutin je sklapao svoj savez sa Karlom od Valoa (1308.) i ovaj njegov
potez bi se mogao povezati sa Dragutinovim pokuajima da za sina zadobije ugarsku
krunu. Verovatno da se Milutin tada i uplaio, budui da je njegov rat sa Dragutinom bio u
punom jeku (poeo 1301 godine), a kada bi se Dragutinov sin doepao ugarske krune tada
bi i Milutinov poloaj u Srbiji postao neizdrljiv. Stoga je nuno trebalo nai jakog
saveznika, a ko bi mogao biti povoljniji od Karla od Valoa koji je bio iz iste kue
(Anuvijci) iz koje je bio i ugarski kralj Karlo Robert na kojeg je Dragutin nasrnuo.
Milutinu je ovo saveznitvo trebalo po svaku cenu i moda bi se time mogli objasniti oni
silni ustupci koje je on obeao dati, a do kraja niti jedan jedini nije ostvario. Situacija se u
Ugarskoj veoma brzo razbistrila, Karlo Robert je bio u toku leta 1309. godine u Budimu
ponovo krunisan, ali jo uvek ne krunom svetog Stefana, koju je Erdeljski vojvoda
Ladislav Apor odbijao da vrati. On je uporno odbijao da prihvati novog kralja, no na to
ipak pristaje 1310. godine, kada je i vratio krunu svetog Stefana. Tada je Karlo Robert po
trei put krunisan, ovoga puta konano. Time je i borba za ugarski presto konano
zavrena. To je ve i vreme kada se Milutin polako udaljava od Karla od Valoa i ponovo
pribliava Vizantiji. U sutini, on nikada nije ni prekidao svoje dobre odnose sa
Vizantijom, a savez sa Karlom je izgleda bio tek prividan i trebao je da poslui samo za
osiguranje od Dragutinovog uspeha u Ugarskoj. U tom svetlu treba gledati i to to je
Milutin unajmio Turke najamnike (njih 1500), oni njemu nisu bili potrebni u borbi sa
Vizantijom ve za sukob sa Dragutinom koji je u to doba ve uveliko trajao (1301-1312.).
Uostalom, plaenika vojska se i inae najvie koristi za raiavanje unutranjih
razmirica, a za to je svakako najbolji primer ba Vizantija. Ovakva vojska je uvek dobro
izvebana i posluna onome ko je unajmi, ali isto tako moe da predstavlja i veliki problem
ukoliko ne bude dobro plaena. Sama Katalanska vojska je za to bila najbolji primer. Dok
su Vizantinci plaali, oni su revno unitavali Turke po Maloj Aziji, ali kada su plate
presuile oni su udarili na Vizantiju.
Zaista, kako drugaije objasniti Milutinova obeanja da e Srbiju prevesti u katoliki
tabor? Teko je poverovati da bi to uinio on koji je bio meu srpskim kraljevima
verovatno najizdaniji kada je trebalo pomagati crkvu "Stare (crkve) obnovi i ukrepi, davi
nebrojeno zlato i srebro..." (Danilo Drugi). Njemu se pripisuje da je podigao etrdeset
crkava i mada je to verovatno preterivanje, ipak spisak njegovih graditeljskih poduhvata je
impresivan: manastiri u Solunu (crkva svetog Nikole), Carigradu (manastir Jovana
Pretee), Jerusalimu (crkva Arhangela Mihajla) i nova crkva u Hilandaru (kao i vei deo
trpezarije, konaci za goste i monahe, utvrenje i pirg u Hrusiji) su svakako najvei.
Obnovio je iu, podignuta je crkva Bogorodice Ljevike, Graanica, Bogorodica
Trojeruica, sve sama episkopska sedita.
Interesantna su i opravdanja koja je Milutin izneo papskim legatima onda kada su oni doli
da ga prekrste. Tada je on otezao sa izvrenjem ovog ina, a kao opravdanje navodio je to
da bi mu se majka, kraljica Jelena, i brat Dragutin takvom njegovom inu protivili. Nita
pogrenije od toga. Dragutin je u to doba bio katolik, Jelena takoe i zaista nije jasno ta bi
oni mogli imati protiv Milutinovog prelaska u katolianstvo. S druge strane, treba imati u
vidu da je ba kraljica Jelena, kao Anuvijka i bliska roaka Karla od Valoa, imala ba tu
odluujuu posredniku ulogu izmeu Karla i Milutina. Bilo kako bilo, Milutinova
opravdanja su bila vie nego providna i to je razlog zbog kojeg papa nije vie insistirao na
prekrtavanju.
Onoga momenta kada je Karlo Robert izabran konano za ugarskog kralja, a Karlo od
Valoa odustao od namere da obnavlja latinsko carstvo, odnos snaga Milutina i Dragutina
nije bio vie isti. Sada je Milutin bio mnogo jai od svoga brata koji se ljuto zamerio
ugarskom kralju Robertu, od kojeg je mogao oekivati samo probleme. Sam Milutin je
imao podrku Vizantije, a imao je i turske najamnike. Katalanska vojska iz koje su i doli i
ovi najamnici jednostavno se raspala nakon neuspele opsade Soluna (1308.). Ova se vojska
raspala na dva dela i to jedan koji je bio sastavljen od Katalanaca i drugi koji se sastojao od
Turaka. Grupa koja se sastojala od Turaka razdelila se na jo dve grupe, jedna grupa, pod
Melekilom, kao to je reeno, dola je kod Milutina (1309.). "Ovaj blaeni kralj Stefan
Uro, kao car vaistinu primajui careve sviju, dozva jedan deo od tih bezbonih
Persijanaca u Bogom darovanu svoju dravu, na pohvalu i ast i na zavist svome
vladiastvu od okolnih careva" (Danilo Drugi). Nije njih Milutin uzeo radi toga da kod
drugih vladara izazove zavist ve iskljuivo zato da bi ih mogao suprotstaviti svome bratu
Dragutinu. Ovi inoverci su bili idealni vojni materijal za graanski rat koji je u Srbiji trajao
ve due vreme. Iako su mu jedno vreme dobro sluili, ovi Turci-najamnici umalo mu
kasnije nisu doli glave.
Za to vreme druga grupa je, pod Halilom, ne mogavi da prodre do Male Azije ostala u
Trakiji, zauzevi nekoliko obalskih gradova. Oni su kasnije Vizantiji postali tolika napast
da je Milutin morao vizantijskom caru da alje vojnu pomo.
Najvea grupacija, koja se sastojala iz Katalanaca, najpre je otila u Tesaliju gde je
pljakala sve do prolea 1310. godine. Tada su stupili u slubu atinskog vojvode Valtera od
Brijena. Zahvaljujui njima, vojvoda Valter je znaajno proirio teritoriju Atinskog
vojvodstva. Ova saradnja se loe zavrila po Francuze, budui da su ih Katalanci u martu
1311. godine strano porazili kod Kefisa i zauzeli Atinsko vojvodstvo. U ovoj bitki
Francuzi su suprotstavili Katalancima skoro 15.000 svojih vojnika, dok je Katalanaca bilo
znatno manje. Ipak, pobeda je na kraju Francuzima izmakla. "A Fruzi livadijski zaratie s
njima, ali im ne mogoe odoleti" (Danilov uenik). Katalanci su pustili da teko opremljeni
Francuzi zau u barutine i kada su se tu zaglavili, pobili su ih skoro sve strelama. Njihova
vladavina nad Atinskim vojvodstvom se kasnije otegla na dugih 75 godina.
Sa ovim je zapravo bila okonana cela drama i sav mete koji se dogaao na terenu
Vizantije zahvaljujui pomalo neopreznom dovoenju Katalanaca. Ova vojska je pokazala
mnogo vojnikih kvaliteta, ali isto tako i veliku nepouzdanost. Bilo je pravo udo ta moe
da uradi jedna veoma mala skupina od jedva 6.000 vojnika, pred njima je drhtalo nekoliko
drava, a nekoliko vladara im se udvaralo pokuavajui da zadobije njihovu pomo. Samim
time i planovi Karla od Valoa, koji su bili toliko tesno vezani za Katalance, odjednom su se
raspali. Meutim, drama sa ostacima katalanskih eta jo nije bila zavrena. Ve je reeno
da su ostale dve grupe turskih najamnika od kojih je jedna stupila u Milutinovu slubu dok
je druga grupa ostala u Trakiji.
Ona grupa Turaka koja je sluila Milutina bila je pod vostvom nekog Melekila koji je u to
vreme bio ve preao u hriansku veru. Oni su koriteni uglavnom za sukobe koje je
Milutin imao sa Dragutinom, meutim, nisu uivali nikakvo poverenje u Srbiji. Njihov broj
nije bio suvie veliki i smatra se da ih je bilo sve ukupno oko 1500 (konjanika 1000, a
peaka oko 500), no zbog svoje vojne sposobnosti bili su veoma opasni. Stoga ih je
Milutin, nakon zavrenih vojnih akcija, razoruao, oduzeo konje i naselio po naputenoj
zemlji gde su oni iveli kao obini ljudi. "Odreeno je bilo da on i njegovi ljudi ubudue
vode privatan ivot osim kada rat nametne potrebu da jedan broj koji kralj odredi ponovo
uzme oruje i vojuje s vojskom Tribala" (Niifor Grigora). Zbog takvog njihovog
naseljavanja imao je Milutin jedno vreme i nekih natezanja sa Vizantijom jer ih je pokuao
naseliti na teritoriji koju su Vizantijci smatrali svojom (1310.). "A kada je arhont Tribala
prekrio ugovore sa Romejima, i zbog toga je nastojao da nastani podreene mu Turke
unaokolo, a nai nikako to nisu dozvoljavali jer je nastojao da ih nastani na naoj zemlji,
moralo je doi do oruanog sukoba i, sudarivi se meusobno, borili su se u njihovim
granicama. A poto je rat postajao estok, kako su varvari koristili protiv nas prejake
operacione baze, a uz to su bili naviknuti na tom krevitom mestu i nikako nepopustljivi u
bojnom moralu, a kako smo mi ve stali na mestu i u nedoumici smo bili o svemu, Handrin
je tako opkolio njihove baze, i to sa jedne strane stratekim lukavstvima, a s druge
sranou u borbenoj vetini i smelou i time to je sam trao gore dole i podsticao, i
to je sam delima i reima kao da je sve nadahnuo, i do tog stepena dostigao vrline i
uspehe, te im je oduzeo ne samo nadu u pobedu nego gotovo i nadu u njihov ivot, ne
izgubivi nikog od svojih, a unitivi veinu neprijatelja, a ostale pretvorivi u ranjenike i
begunce" (Teodul Magistar).
Ovi najamnici su imali odluujuu ulogu u zavrnim sukobima koje je Milutin imao sa
Dragutinom (verovatno 1312. godine). No, nakon zavretka ovih borbi oni nisu imali
nameru da se posvete mirnom ivotu. Stoga dignu pobunu. "I kada su oni doli u srpsku
zemlju, i videvi slavu i veliastvo i bogatstvo dano ovom blaenom od Boga, ispunivi se
zaviu i prevarom, poee misliti na sveasnu njegovu glavu." (Danilo Drugi). Veoma je
lako mogue da su na ove Milutinove Turke veoma uticale pobede koje je imala druga
grupa Turaka (vodio ih je Halil). Ova grupa je skoro nesmetano pljakala po Trakiji i
njihov je primer zarazno delovao. "A oni bezboni kao zaboravivi se i izgubivi svoj um,
prouavajui se tetnim protiv njegove sveasne glave, i napadahu kao psi na onoga koji ih
hrani" (Danilo Drugi). Iako nisi bili brojni, ovi najamnici su mogli da naprave haos po
Srbiji, no zahvaljujui veoma brzoj i nadasve energinoj Milutinovoj akciji, pobuna je
uguena. "A oni se napunie do konca svojom pogibli, sa otrim svojim orujem, na koje se
i uzdahu, navalivi sa konjima na blaenoga ovoga, izrie jamu svojoj pogibli..". (Danilo
Drugi). Milutinova uloga u ovoj akciji guenja pobune je bila izuzetno velika i biograf ne
proputa da to posebno naglasi: "nije njihove napadaje raunao ni u to, no svagda bolei
za svoje otaastvo, nije pazio ni na svoje telo od njihova napadaja tvrdim gradom ili
mestom, no kao neboparni orao posred njih prolazei, javljae se jasno" (Danilo Drugi).
Mora da se Milutin estoko uplaio od moguih posledica ove pobune, a to se moe jasno
videti i iz onih opisa gde biograf opisuje sa kakvom se estinom on obraunao sa
pobunjenicima "Jedne predade smrti, a druge osudi na zatoenje, a ostale, i to ne malo
predade u ropstvo srpskoj zemlji" (Danilo Drugi).
28. Nezadovoljstva u Srbiji
Za to vreme Vizantijci su muili muku sa drugom grupom turskih najamnika koji su
predstavljali pravu napast. U sutini, sami su Vizantijci bili ti koji su napravili celu zbrku.
Voa ove grupe najamnika, Halil, svojevremeno je napravio dogovor sa samim carem da
im se omogui prolazak do Trakije, da bi se nakon toga oni prebacili za Malu Aziju. Oko
3.000 Turaka, sve samih konjanika, doe u Helespont u nameri da se prebace za Malu
Aziju. No, Vizantijci ih propuste do Trakije, ali im spree odlazak za Malu Aziju. Razlog
za tako neto je bio i vie nego banalan. Naime, ovu grupu Turaka pratio je jak vojni odred
Vizantijaca, a kako su Turci vukli gomile plena koje su opljakali za proteklih nekoliko
godina, to ovoj pratnji padne na pamet da taj plen otmu. No, iznenadni napad im ne uspe i
Turci se prebace u jednu od okolnih tvrava. Iz osvete dovedu jo pojaanja iz Male Azije
te ostanu u Trakiji i nastave sa pljakom "I tu odmetnuvi se, poee vojevati protiv cara
plenei drave njegove " (Danilov uenik). Kasniji pokuaji vizantijskog cara da slomi
Turke bili su uglavnom neuspeni. Da su Turci bili veoma jaki i da su Vizantijci imali
ozbiljne pripreme svedoi i navod Teodula Magistara: "doekali su nas s obe strane Sist i
Abid; ovi ranije behu gradovi, a sada ovaj poslednji lii na senku izmuenog, dok su Sist
ponovo naselili Romeji. Ovde je logor postavio premoni car sa mnogobrojnom vojskom i
trijerima, da bi s njima kaznio varvare koji su odavno iz Azije doplovili u nau stranu i
opljakali bogate gradove Miza, a sada se nalaze u Egos Potami, i njima spreio prelaz
drugih, koji imaju svoj logor na suprotnoj obali. Njemu (caru) koji sve nadmai u
ovekoljublju, a nije manje iskusan i snanu oruju, predstoji pobeda". Meutim ova sjajna
vojska je na kraju doivela poraz od Halilovih turaka i stoga se vizantijski car morao
obratiti srpskom kralju za pomo.
Sada se desila pomalo kontradiktorna situacija. Niti su Turci imali dovoljno snage da sebi
silom prokre put za Malu Aziju, niti su opet Vizantijci mogli da ih savladaju. Ba u to
vreme i Milutin je uguio pobunu onih Turaka koji su bili pod njegovom slubom, a o ovoj
njegovoj pobedi douje i vizantijski car. "A uvi samodravni car Velike Romanije
Andronik Paleolog ovo veliko i slavno udo i pomo Boju ovom blaenom, kojom mu
pomoe Vladika Hristos protiv ovih poganih, zaudivi se i proslavi Boga, (Danilo Drugi).
Milutinov uspeh je ostavio utisak na cara, a kako su oni bili ponovo u dobrim odnosima, on
odlui da ovoga zamoli za vojnu pomo ne bi li nekako suzbili Turke. "I ne male molbe i
moljenja posla ka ovom velikom i krepkom kralju Stefanu Urou govorei:Ljubazni sine
dravnoga mi carstva, uo sam veliku pomo od Vladike Hrista tvome previsokom
kraljevstvu protiv poganika i svih jezinika. No i opet osnai visoastvo ti i Bogom
darovanu ti dravu protiv preostalog dela ovih poganika i osveti Hrianstvo od nasilja
ovih poganika" (Danilo Drugi).
Milutin se odazvao ovoj carevoj molbi i poslao svoju vojsku (tokom 1312.), oko 2.000
ljudi, koji su uestvovali u unitavanju Halilovih Turaka. "A blagoastivi i hristoljubivi
kralj Uro pomoe mu, poslavi svoje velikae sa mnogom silom izabranih vojnika, i uniti
ih, kao to je znano" (Danilov uenik). Iako je Milutin na neki nain posluio kao sredstvo
u rukama vizantijskog cara, ipak je to bila velika potvrda njegovog tadanjeg, kako vojnog,
tako i politikog znaaja. U Srbiji se smatralo da je ovim svojim pohodom srpska vojska
skoro spasila Vizantiju od propasti. "I tamo sprovedoe svoju volju protiv onih poganika,
tako da se ni dua nije izbavila na slobodu, i gradove njihove do osnova iskorenie, a
nepravedno njihovo mnogo bogatstvo sebi razgrabie, tako da su se divili i prekomorski
carevi i kraljevi zbog pomoi i slave Boje ovom blaenome,..." (Danilo Drugi). Sami
Vizantijci su opet srpsku pomo smatrali samo skromnim doprinosom velikoj pobedi
njihove (vizantijske) vojske. Tako sam car Andronik hvali srpsku vojsku da je hrabra i
mona kao i vizantijska, te da se bori snano i sa oduevljenjem.
ta je bio razlog Milutinove pomoi teko je odgovoriti, kao to je isto tako teko rei ta je
bila njegova korist iz ove vojne akcije. Ovakve akcije, gde srpska vojska u sutini slui kao
neija pomona vojska, nikada nisu bile u Srbiji naroito popularne. To se veoma jasno
vidi iz navoda Danila Drugog: "svoje srodstvo i telesnu strau nauivi slatkim svojim
reima, i tamo ih posla,..". Po svemu sudei, Milutin je u ovu akciju poslao najamnike koje
je drao u svojoj slubi, a ne dravnu vojsku u kojoj je sluila domaa vlastela. To se vidi
ba iz navoda biografa "svoje srodstvo i telesnu strau". Verovatno da je i on osetio da
postoji snano neraspoloenje kod vlastele zbog ove njegove tesne saradnje sa Vizantijom.
U to vreme Milutin je imao i te kako snanu opoziciju protiv njegovog ponovnog okretanja
Vizantiji, to nikako nije odgovaralo srpskoj vlasteli, koja je do tog momenta sa Vizantijom
samo ratovala. Sada odjednom ta ista vlastela koja je plenila po Vizantiji mora svojom
krvlju da titi njene granice. To bi bilo zaista suvie i Milutin se verovatno nije usudio da
sakupi dravnu vojsku sastavljenu od vlastele i da je prui caru Androniku na
raspolaganje.
Mogue da je ba u vreme dok je Milutinova plaenika vojska boravila u Vizantiji,
Dragutin uinio poslednji pokuaj da se doepa Srbije. To je samo spekulacija, koja se
oslanja na jedan ne ba jasan navod kod Danilovog uenika. Naime u biografiji
arhiepiskopa Danila Drugog on navodi: "Posle nekoga vremena dogodi se velika skrb
blagoastivomu kralju Urou, jer se bee podigao njegov brat blagoastiv Stefan, kralj od
sremske zemlje, sa mnogom silom, hotei da uzme njegov presto i da ga dade sinu svojemu
Uroicu. I bee mu velika nevolja. Jer sva njegova vlastela odmetnue se, i ne imaae
nijednoga na koga bi se pouzdao,.." (Danilov uenik).
Ovaj navod je veoma tajanstven i ne navodi se vie ni u jednom izvoru. Ne vidi se pravi
razlog zbog ega je odjednom sva vlastela ostavila Milutina, pa je mogua pretpostavka da
se to desilo ba u vreme dok je srpska vojska boravila u Vizantiji pomaui caru da slomi
Turke. Dragutin je moda iskoristio priliku dok Milutin nije imao plaenike vojske, koju
je poslao vizantijskom caru, a da je vlastela, koja je odbila da uestvuje u vojnom pohodu
za raun vizantijskog cara, jednostavno svoje nezadovoljstvo iskazala time to je prela na
Dragutinovu stranu. Samo se time moe objasniti takva iznenadna Dragutinova nadmo i
Milutinova nemo.
Izgledalo je da je Milutin izgubljen, no tada se on obrati za pomo Srpskoj pravoslavnoj
crkvi, odnosno njenom arhiepiskopu Danilu. "Mnoge rei slatkim pismima iljae mu ne
jedanput ili dvaput, no mnogo puta, kako bi ga mogao dovesti k sebi" (Danilov uenik).
Oigledno da ni to Milutinu nije lako polo za rukom, budui da se pismima nekoliko puta
obraao Danilu (kasniji arhiepiskop) dok se ovaj konano nije odazvao pozivu. Tada mu je
Milutin poverio zadatak da ovaj donese blago iz manastira Banjska koje je izgleda Milutin
tu uvao ba za takve prilike. Uz pomo tog blaga on najmi plaenike (Turke i Tatare
uglavnom) i ugui pobunu. "A sam ustavi poe protiv brata svoga na rat i protiv svoje
volje, jer se svi njegovi velikai behu odmetnuli. Ali Bog, koji ini jedini milost u tisuama,
darova i tomu blagoastivomu nenadanu pomo. Jer te godine njegove skrbi mnoge vojske
naroda tatarskoga i turskoga i jakoga doavi predadoe mu se. I sa njima poavi odbi
nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svrivi Bojom pomou" (Danilov
uenik). Ti dogaaji su se odvijali verovatno krajem 1311. godine ili na samom poetku
1312. godine.
U sutini, ako su ovi navodi tani (i pod uslovom da je data pretpostavka tana), radilo se o
jasno izraenom nezadovoljstvu vlastele Milutinovom provizantijskom politikom. Ovo
nezadovoljstvo je poelo onoga momenta kada se on oenio vizantijskom princezom
Simonidom i imalo svoj vrhunac u ovoj pobuni. Tom Milutinovom venanju je snaan
otpor pruila i crkva i moda je ba to razlog zbog ega je Milutin nekoliko puta upuivao
poziv Danilu "ne jedanput ili dvaput, no mnogo puta...". Kako biograf navodi, Danilo je
oklevao jer s jedne strane nikako nije mogao da se sloi sa dotadanjim Milutinovim
postupcima, no s druge strane Dragutin kao alternativa bio je za Srpsku pravoslavnu crkvu
mnogo opasniji, budui da je u to vreme on bio ve uveliko prekrten u katolika. Isto tako,
crkva nikako nije mogla a da ne uzme u obzir sve one silne poklone koje joj je Milutin za
protekle godine uinio. U izboru izmeu njih dvojice, crkva je svakako imala mnogo vie
razloga da bude naklonjena Milutinu.
Ako je ova pretpostavka tana, to je u svakom sluaju bio verovatno i poslednji Dragutinov
pokuaj. Nakon ovoga i on je uvideo da nema nikakvih ansi da za svoje naslednike osvoji
Srbiju. Tada je po svemu sudei dolo i do konanog pomirenja Milutina i Dragutina.
Kako, ne zna se tano. U ovom pomirenju ulogu posrednika odigrala je Srpska pravoslavna
crkva. O tome dogaaju postoji dosta nejasna beleka hilandarskog patrijarha Nikodima (na
Jerusalimskom tipiku). "Bi, naime, neka raspra velika po kuanju staroga zlotvora i razdor
bi meu gospodinom previsokim kraljem Uroem i meu bratom mu kraljem Stefanom, a ja
sam tada bio iguman asnog manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u Svetoj
Gori,...". Hilandarski patrijarh Nikodim je u povodu toga otputovao u Carigrad kod cara
Andronika II i patrijarha Nikona, gde ih je molio da posreduju za mir meu braom ili ih je
samo obavestio o postignutom miru. "Pa videvi i poklonivi se neizreenim dobrima koja
su tamo i ustav trudoljubazni tih mueva koji dre tipik po obiaju svetog grada
Jerusalima, prema Ustavu svetoga Save Pustinjeitelja, primih pak duhovnu utehu i
smirenje i jedinstvo, prema kojem treba da se objedine po reima bogooca (Davida) oba
brata i sva srpska zemlja" (Nikodimova beleka). Oigledno je bilo da su obojica (i Milutin
i Dragutin) shvatili sav besmisao daljnjeg ratovanja, te da su odluili da se izmire. Da je
ovo bila obostrana inicijativa vidi se iz toga to je Nikodim putovao po nalogu oba brata i
dravnog sabora. "Pa izvoljenjem oba brata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim,
u carski grad, tada carstvu pravovernoga cara kir Andronika Duke Anela Komnena
Paleologa i sina njegovog cara kir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok je
vaseljenskim prestolom upravljao u Carigradu kir Nifon, a tu je bio tada i patrijarh
svetoga grada Jerusalima kir Atanasije i antiohijski patrijarh" (Nikodimova beleka). ta
je u ovom miru bilo ugovoreno ne zna se tano. Jedino to je pouzdano sigurno jeste to da
je Dragutin dobio teritorijalno proirenje sa Rudnikom (da li jo neke teritorije, nije
poznato), te da su oba brata izdala povelju kojom se manastir Banjska podie na stepen
privilegovane igumanije. Tada nije odreeno ko e biti Milutinov naslednik i uopteno se
govorilo o sinovima, unucima i praunucima (Milutinovim i Dragutinovim) kao
naslednicima. Postoje neki izvori (spis Pseudobrokara) po kojim je Milutin pretrpeo poraz,
ali da se Dragutin nije eleo svetiti, pa je pristao da sa bratom stoga podeli kraljevinu. No,
to je sve dosta diskutabilno. Bilo kako bilo, situacija na terenu se nije bitno izmenila.
Milutin je i dalje nesmetano vladao Srbijom i razmiljao o tome kome e ostaviti presto, a
u ovim kombinacijama nikada kao ozbiljni pretendenti nisu figurirali Dragutinovi potomci.
Meu braom nije bilo vie sukoba, a uskoro e biti i nekoliko primera vrlo tesne saradnje,
ali i pored svega Milutin nije ba mnogo verovao Dragutinu. Sada su i lukavi Vizantijci
osetili Milutinovu popustljivost prema njima (verovatno pod Simonidinim uticajem), i
odluili da to do kraja iskoriste. U Maloj Aziji posedi koje je Vizantija drala bili su
neprestano pod turskim udarima, a nikako nije bilo dovoljno snage da se ti napadi odbiju.
Stoga se car odlui da zatrai od Milutina jedan vei vojni kontigent pomou kojeg bi se
Turci suzbili. "I posle kratkog vremena pade dobra i bogougodna misao na srce ovom
svetom i vaseljenskom caru kir Androniku...", stoga on napie pismo Milutinu u kojem kae
"usudih se da ovo spomenem tvom hristoljubivom kraljevstvu; oni zlomisleni Persijanci
pobeeni od tebe u Bogom darovanoj ti dravi i u drugim krajevima, to skonae od tvoje
kreposti, jo neka njihova grana ostavi, ini veoma velike tuge dravi moga carstva, i
mnogo protivivi se ne mogosmo odoleti njima....", i zato od njega trai "pouri se, da ih
uskoro gnevom jarosti tvoje smete i veliku i sujemudrenu dosadu ukloni od nas, da se ne
urauna ni u to" (Danilo Drugi).
Milutin opet odlui da izae u susret svome tastu. "I zbog tolike bezmerne ljubavi, koju su
imali meu sobom, ni malo ne zakasni, i u taj as zapovedi da se skupe svi vojnici njegove
drave. Kada je to bilo, i izabravi velikoimenitu vlastelu svoju koja mu je srcu mila, i
ukrepivi njihova srca razumnim i slatkim reima, i odlikova ih mnogom au, davi sve
to im je na potrebu, i pusti ih da sa velikom silom idu urno na ove pogane Persijance"
(Danilo Drugi). Ova vojna ekspedicija je bila neto sasvim drugo od one koja je bila
uperena protiv Halila i njegovih Turaka. Najpre, nije se vie ratovalo na Balkanu (kao
protiv Halila u Kalipolju), ve se moralo prei brodovima na drugi kontinent i to u Malu
Aziju (Anadoliju). S druge strane, to vie nije bio mali kontigent od jedva 2.000 ratnika
koje je Milutin sakupio meu najamnicima. To je sada trebala da bude znatno vea vojska,
tako da je morao da "zapovedi da se skupe svi vojnici njegove drave". Meu tom vojskom
istaknuto mesto je zauzimala "velikoimenita vlastela". Ovo je sada vie liilo na pravi rat,
nego na malu vojnu pomo u nekoj ekspediciji sa ogranienim ciljem. Mi danas ne znamo
kakve su bile reakcije na ovakve Milutinove poteze, ali uzimajui u obzir da je srpska
vojska nerado sluila u takvim osvajakim pohodima sa nejasnim ciljevima, moe se
pretpostaviti da je bilo dosta nezadovoljstva.
Sam Milutin nije uzimao uee u pohodu. "I dade im mesto sebe velikoga vojvodu Novaka
zvanoga Grebostreka" (Danilo Drugi). Ovde bi bilo veoma interesantno pitanje zbog ega
Milutin nije eleo da uzme uee u ovom pohodu. S jedne strane, on nije bio ovek koji je
izbegavao ratne sukobe, a u guenju pobune Melekilovih Turaka lino je uestvovao. S
druge strane, vojska koju je slao vizantijskom caru bila je velika i sudei po biografu koji
kae "da se skupe svi vojnici njegove drave" izlazi da je to bio gro srpske vojne snage. U
to vreme retki su bili vladari koji bi takvu vojsku prepustili tuoj komandi, budui da bi se
moglo lako desiti da komandantu takve vojske padne na pamet misao da pokua, poto ve
ima kraljevsku vojsku, da uzme i kraljevsku krunu. Pravo je udo da Milutin, onako
nepoverljiv (tim vie to je ve i dobro ostareo), puta takvu vojsku pod tuu komandu.
Za takvo njegovo ponaanje postoje samo dva mogua objanjenja. Jedno se nalazi u
njegovoj zaluenosti za mlaanom Simonidom, koja u to doba nije imala vie od 20
godina, i za kojom je ve dobro ostareli Milutin izgubio glavu. Ve i do tada dvor se
nagledao njegovih ljubomornih scena i mogue je da on nije eleo da vodi vojsku koja ide
na tako daleki put i na takve vojne akcije za koje se ne zna kada e se zavriti, plaei se
due razdvojenosti od Simonide. No, o tome kasnije.
Postojao je i jo jedan drugi, mnogo ozbiljniji razlog. To je bio njegov brat Dragutin, koji
je jo uvek imao nade da e Milutin, shodno ugovoru u Deevu, ipak predati kraljevski
presto u Srbiji njegovim naslednicima. Zbog njegovih ambicija Milutin nije smeo da
napusti zemlju, znajui da bi tada sam otvorio put Dragutinovom povratku u Srbiju.
Vizantijski car Andronik se veoma obradovao kada je uo da stie Milutinova vojska.
Stoga je on sam lino ugostio voe ove vojske. "Uini veliko veselje zbog njihova dolaska,
i ljubazno ugostivi ih, otpusti ih s mirom." (Danilo Drugi). Kada su ove posete obavljene,
vojska sa laama pree u Malu Aziju. Srpska vojska je vojevala najverovatnije samo tu
godinu (1314.) i imala je lepih uspeha. "I poto je bio veliki rat meu njima, ne jednom ili
dvaput, i zastupstvom dobroga Boga, dobro dobivi snage, pobedie ih, sekui njihova
neastiva tela kao travu poljsku. I sasvim unitivi njihov spomen, sve njihovo bogatstvo i
slavu ugrabie u svoje ruke, koje su oni kroz mnogo vremena sabrali, i gradove njihove i
stanove do osnova poruivi, i ispunivi svu volju i elju gospodina svoga previsokoga
kralja, vratie se u svoju dravu sa velikom slavom" (Danilo Drugi). Nakon svega ovoga
srpska vojska se vratila kui, a sam vizantijski car ih je ponovo doekao. "I ljubazno
proveselivi se sa ovima i mnogim darovima poastivi ih, otpusti ih" (Danilo Drugi). Ovo
su inae bili prvi pravi vojni kontakti Srba sa Turcima, do tog momenta Srbi su susretali
samo pljakake horde Turaka koje su pljakale po Balkanu. Te turske bande nisu bile
nikako neke ozbiljnije vojnike grupe, no sada je u Maloj Aziji sluaj bio sasvim drugaiji.
Veoma je lako mogue da su Srbi tada imali ba sudare sa Osmanovim Turcima, precima
istih onih koje e sultan Murat da dovede na Kosovo i pomou kojih e da srui srpsku
dravu. No, tada se pokazalo da srpska vojska ne samo da moe da se nosi sa Turcima ve
je u odnosu na njih i daleko superiornija.
Milutin je takoe bio veoma zadovoljan rezultatima ove akcije, ali mogue je da se jo vie
obradovao videvi da mu se vojska vratila. "I tu ovaj moj gospodin umnoi mnoge hvale ka
Gospodu Bogu svome, a njima dunu ast odavi, otpusti ih svojim kuama " (Danilo
Drugi). U ast ovih pobeda po Maloj Aziji, u Jerusalimu je Milutin podigao crkvu
Arhangela Mihajla. To to je srpska vojska u Maloj Aziji provela samo jednu godinu i to
to se Milutin toliko obradovao kada ih je video, moe se objasniti njegovom velikom
nesigurnou (moda izazvanom Dragutinovim upadom i pobunom vlastele?). Mogue je
da je vojska u Maloj Aziji bila samo jednu godinu zato to ju je Milutin pozvao da se to
pre vrati. To ne bi bilo udno, jer je Srbija bila prepuna nezadovoljstva Milutinovom
vladavinom i on se oseao veoma nesigurnim.
Njegova enidba sa grkom princezom Simonidom je bila uzrokom njegovih tadanjih
neprilika. Ve je reeno da je Simonida u vreme sklapanja imala tek pet godina i o njenom
roenju postoji veoma interesantna pria kod Mavra Orbina, te je stoga prenosimo u celini.
"Poto je njenom ocu Androniku umrlo vie dece, on je po savetu neke ene naredio da se
izradi dvanaest votanih svea veliine oveka sa slikom dvanaest apostola. Ove svee
(kako kae Pahimer), kad se pribliilo vreme poroaja njegove ene, naredio je da se
redom pale. I dok je gorela svea na kojoj je bila slika Simeuna, rodila se ova ki, koja je
stoga dobila ime Simonida. Poto je blagodarei njenom posredovanju bio sklopljen mir
izmeu Grka i kralja Uroa, bila ja nazvana Simonida Irena." Ovde Orbin nije u
potpunosti u pravu budui da dvostruko Simonidino ime: Simonida Irena je nastalo zbog
toga to se njena mati zvala Irina (Irena) i meanjem ova dva imena ona je nazvana
Simonida Irena.
Od samoga poetka srpska vlastela, a i crkva, nije pokazivala nimalo oduevljenja ovim
brakom, tim vie to je Simonida u vreme sklapanja ovoga braka imala tek pet godina. Da
situacija bude jo gora, Milutin je potpao pod uticaj Simonidine majke koja se zvala Irina
(Jolanta) od Montferata, inae druga ena vizantijskog cara Andronika. Sa carem Irina je
imala tri sina, a shodno vizantijskim obiajima carski presto je trebao da nasledi najstariji
sin. To meutim carici nije odgovaralo, poto je ona zastupala ideju da se carstvo razdeli na
svu trojicu njenih sinova. To je bilo sasvim u skladu sa zapadnjakim obiajima odakle je
carica i poticala. "Ova carica bila je latinskog porekla i od Latina je preuzela ovu novinu
koju je elela da uvede meu Rimljane" (Niifor Grigor). Car Andronik II nije imao nameru
da razbija carstvo i da ve dobro oslabljenu Vizantiju rasparava na manje delove, a to je
tada bilo i u suprotnosti sa centralistikim nainom vladavine u Vizantiji. Zbog ovoga
pitanja dolo je do sukoba izmeu cara i carice koji je kulminirao time da je carica Irina
napustila mua i otila u Solun. Ne mogavi u Vizantiji da ostvari svoje ideje, carici padne
na pamet da svojim sinovima obezbedi kraljevski presto u Srbiji. Carica je inae bila
neomiljena u Vizantiji, a njeni pokuaji da Vizantiju razdeli su tamo izazvali zgraavanje.
"To je neto neuveno, ona je elela da carski sinovi vladaju ne kao monarsi prema
prastarom rimskom obiaju, ve da podele rimske gradove i zemlje po latinskom uzoru, da
svaki od njenih sinova upravlja svojim zasebnim delom, koji bi mu pripao kao njegova
svojina, i da pojedini delovi, po zakonu o svojini privatnih lica, od roditelja preu na njih a
zatim na isti nain od njih na njihovu decu i dalje potomstvo" (Niifor Grigor).
U prvo vreme (u vreme venanja Milutina i Simonide 1299.) ona se zadovoljila milju da
e Milutinov i Simonidin porod biti taj koji e vladati Srbijom. Time bi u potpunosti bio
istisnut Milutinov sin Stefan (Deanski) koji je do tada bio smatran naslednikom srpskog
kraljevstva. Do tog vremena Stefan se smatrao Milutinovim ljubimcem a Milutin je prema
njemu postupao sa dunom panjom. Sam Stefan je roen oko 1275. godine i tokom 1292.
(ili 1293.) godine dat je kao tala na dvor tatarskog kana Nogaja. Tu je bio sve do 1299.
godine kada je Nogaj poginuo. Nakon toga Stefan se vratio u Srbiju, najverovatnije 1299.
godine, dakle ba u vreme kada se Milutin oenio sa Simonidom. U samome poetku uticaj
Vizantijaca na Milutina nije bio tako jak, pa se smatralo da e Stefan biti taj koji e biti
novi srpski kralj. Tada je Milutin i oenio Stefana sa erkom Bugarskog cara Smileca
(1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htede oeniti vazljubljenoga sina
svoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uze ker cara bugarskoga,
zvanog Smiljca, i ovu zarui da mu bude ena" (Danilo Drugi). Da je Stefan smatran
prestolonaslednikom vidi se i iz toga to mu je Milutin odelio Zetu na vladanje, odnosno on
shodno tadanjim obiajima u Srbiji bude proglaen vladarem ove oblasti. "I odeli mu
dostojan deo svoje drave, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblau njihovom"
(Danilo Drugi). Zeta je imala poseban status u srpskim zemljama i poev jo od Nemanje
ona je poveravana na vladanje onom od kraljevih sinova koji je trebao da nasledi
kraljevsku krunu. Biograf Danilo posebno istie tadanje srdane odnose Milutina prema
Stefanu. "Odlikova ga svakom au carskoga dostojanstva, davi sve to je na potrebu od
maloga do velikoga, i otpusti ga u takvu dravu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi).
Mogue je da bi ovi skladni odnosi potrajali i due vreme da se iznenada nije umeala
vizantijska carica Irina. Dok je oekivala da e iz braka Milutina i Simonide potei
potomstvo koje e preuzeti srpski presto ona je mirovala. Meutim, tokom 1306. godine
Simonida je imala neki nesreni sluaj (tako tvrdi Niifor Grigor) pa je ona zbog neke
telesne povrede izgubila mogunost da rodi potomstvo. "Kralj Uro, naime, kad mu je bilo
etrdeset godina i jo vie, poeo je sa Simonidom da ivi kao sa enom kad je jedva imala
osam godina i tako ozledio njenu matericu da nikada nije mogla imati dece. Zbog toga je
njena majka mnogo patila, i kad je videla da se nije ostvarilo ono emu se nadala, pokua
jednu drugu stvar" (Mavro Orbin). To je sada znailo da u ovom braku nee biti dece i da
je Stefan (Deanski) neosporni naslednik. Sada je carica Irina poela da radi na tome da
srpski presto nasledi, ako ve ne moe Simonidino dete, ono neko od njene dece (carice
Irine), odnosno Simonidine brae. O tome je ona razgovarala sa Milutinom onda kada ju je
on posetio u Solunu i ma koliko to izgledalo neverovatno, po svemu sudei Milutin je ni
manje ni vie nego pristao na tu njenu suludu ideju. "Molila je svoga zeta Uroa, kome je u
tu svrhu slala bezbrojne darove, da bar pristane, kad ve nije mogao imati dece sa
Simonidom, da proglasi za batinika i naslednika kraljevstva Rake jednog od njenih
sinova i Simonidine brae, Dimitrija ili Teodora" (Mavro Orbin). Dakle, srpski presto nije
vie trebao da nasledi sin kralja Milutina ve sin carice Irine. inilo se da je ova bezobzirna
ena konano uspela. Sami motivi kojima se carica Irina pokretala ne iznenauju, budui
da je pokuavala da nekome od svoje dece obezbedi kraljevsku krunu. Onaj iji postupci
izazivaju ne samo iznenaenje ve i zgraanje jeste Milutin, a iskljuivo zbog motiva
kojima se on pokretao.
ta je bio razlog njegovog takvog ponaanja nije teko odgonetnuti. Dravni interes da
kraljevski presto nasledi neko od vizantijskih prineva tada nije postojao, mogao je to biti
samo njegov privatni hir. U to doba (1308-1314.) Milutin je bio ve dobro ostareo (imao
preko 60 godina roen oko 1253. godine) dok je Simonida bila veoma mlada (tek neto
vie od 20) i pretvorila se u lepu enu od koje je on sve vie zavisio. Ona sama nije
koristila Milutinovu zakasnelu mladost, i sama je trpela od njegove strahovite ljubomore,
ali njena mati, carica Irina, osetila je gde je ovaj najslabiji. Stoga ga je okruila neuvenom
panjom i obasipala bezbrojnim poklonima postepeno ga navodei da ostvari njenu
zamisao. "Ona je darovala vie puta toliku svotu novca svom zetu Urou da bi se tom
svotom mogla trajno izdravati stotina oruanih galija. Tako je bila zaslepljena ljubavlju
prema svojoj keri da ju je htela okruiti svim sjajem jedne prave carice. U nemogunosti
da uini vie, postavi na glavu svog zeta eir izvezen mnogim biserima i dragim
kamenjem, kako su obino nosili rimski carevi. Tako je nastavila posle svake godine, ne
proputajui ni jedne." (Mavro Orbin). Na kraju je u tome i uspela. Kako je cariin
najstariji sin Jovan umro tokom 1308. godine, za naslednika srpskog prestola ona je isturila
svoga najmlaeg sina Dimitrija. Ona uspe da ubedi Milutina da Dimitrije bude naslednik
njegov, a da bi se Dimitrije upoznao sa svojom buduom kraljevinom dou na ideju da on
doe u Srbiju u tobonju posetu svojoj sestri Simonidi, te da tako vidi gde e vladati.
Dimitrije stvarno i doe u Srbiju, ali mu se ova drava ne dopadne (on je tada bio jo
deak) zbog loe klime i grubih obiaja koji su vladali na srpskom dvoru. No, postojao je i
njen drugi sin (Teodor) koji je u to vreme bio u Italiji u pokuaju da nasledi monferatsku
grofoviju (u tome je i uspeo) i bilo je sigurno da e carica pokuati i sa njim ono to nije
uspela sa mlaim sinom (Dimitrijem). "Jednog za drugim poslala ih je u Srbiju s velikim
bogatstvom. Ali ni to nije uspela ostvariti, jer su se reena braa posle kraeg boravka u
Srbiji kod svoga zeta, ne podnosei surovost toga kraja, vratila kui ne ba zadovoljni
Uroem" (Mavro Orbin). Na taj nain, bar za izvesno vreme, otklonjena je mogunost da
Grk zauzme srpski presto.
29. Pobuna Stefana (Deanskog)
Ve je reeno da je Milutin imao dva sina i to Konstantina i Stefana (Deanskog). Sam
Stefan je jedno vreme izbivao iz Srbije i to onda kada ga je Milutin dao Tatarima kao taoca.
Zbog Milutinovih napada na bugarskog kneza imana te Drmana i Kudelina, koji su svi
bili vazali tatarskog kana Nogaja, ovaj je odluio da se osveti Srbiji. Milutin je uspeo da ga
nekako umiri, ali kao jedan od uslova za potpisivanje i garantovanje mira traio je tatarski
kan od njega da kao taoca poalje svoga sina Stefana. "I toliku veliku ljubav utvrdie meu
sobom, da je ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na slubu
njemu, sa velikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Ovaj dogaaj ide u
godinu 1292. ili 1293. Kako se rauna da je Stefan roen oko 1275. godine to zapravo
znai da je tada imao oko 17-18 godina. To to je Nogaj traio ba Stefana za taoca, a ne
drugog Milutinovog sina, Konstantina, verovatno znai da je Stefan tada bio predvien za
prestolonaslednika.
Kako je prolo vreme Stefanovog zatoenitva kod Tatara nije poznato, a on se oslobodio
1299. godine, dok su trajali okraji izmeu kana Nogaja i uzurpatora Toktaja. "I poto je
ovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvoru bezakonoga cara tatarskoga Nogeja, poto
niko nije rekao da se opet vrati u otaastvo svoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, i
ovoga mladia nepovreena vrati ka svojemu roditelju" (Danilo Drugi). U tim okrajima
poginuo je kan Nogaj, a Stefan koristei haos koji je nastao pobegne u Srbiju. "I ustade
neki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i doe na ovoga
neastivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv drave ovoga blagoastivoga, i poto je tu
bio meu njima veliki rat i krvoprolie, i ubivi ga svojim orujem, uze njegov presto,..."
(Danilo Drugi).
Stefan se vratio u Srbiju ba u vreme kada su zapoinjali pregovori izmeu Milutina i
Vizantije, tako da je bio svedokom svih ovih dogaaja. Milutin je lepo primio Stefana i
prema njemu se odnosio kao prestolonasledniku, tako da ga je ubrzo oenio sa erkom
bugarskog cara Smileca (1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htede
oeniti vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uze
ker cara bugarskoga, zvanog Smiljca, i ovu zarui da mu bude ena" (Danilo Drugi).
Dakle, Stefan je bio prisutan kada je Milutin svoj brak sa kraljicom Anom proglasio
nezakonitim. Time to je brak sa njom proglaen nezakonitim, i sam Stefan, kao dete iz
ovoga braka, postao je nezakonito dete i kao takav nema pravo da nasledi presto. Isto tako,
Stefan je mogao da vidi kako carica Irina pokuava da naturi nekog od svojih sinova za
srpskog kralja, a mogue je da je on i lino video njenog mlaeg sina Dimitrija kada je ovaj
dolazio u Srbiju. Svi ovi potezi bili su upereni direktno na njegovo pravo nasledstva
srpskog prestola, no on jo uvek nije pokazivao nikakve reakcije.
Tokom 1309. godine (ili ak i ranije) Milutin ga je imenovao za namesnika Zete, to je i
praktino znailo da ga ovaj jo uvek smatra za naslednika. "I odeli mu dostojan deo svoje
drave, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblau njihovom. Odlikova ga
svakom au carskoga dostojanstva, davi sve to mu je na potrebu od maloga do
velikoga, i otpusti ga u takvu dravu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi). Zeta je imala
poseban poloaj u Srbiji i njome je upravljao budui prestolonaslednik. Stefan je mogao da
bude sasvim zadovoljan sa svojim poloajem i izgledalo je da e on biti budui srpski kralj.
Jo u to vreme (1309.) Milutin ga je smatrao za naslednika. Imajui u vidu to da je
vizantijski carevi dolazio u Srbiju godinu dana ranije (1308.), na prvi pogled Stefan zaista
nije imao nikakvog konkurenta. Za sav ostali period do Stefanove pobune (1314.) nema
znakova da je dolazilo do zatezanja odnosa oca i sina. Odnosi izmeu Stefana i Milutina
bili su dobri jo i 1313. godine, to se vidi i iz toga to je te godine Stefan za Srbiju od
Venecije nabavljao oruje. U to vreme trajao je rat Srbije i Hrvatske oko Huma. Ve
sledee godine dolazi do Stefanove pobune protiv Milutina (1314.).
U Zeti, gde je Stefan vladao, odjednom se poela okupljati nezadovoljna vlastela. "I poto
je prebivao dugo vremena u dravi te zemlje sa svojom vlastelom, koji zlomisleni pobeeni
avolskom vetinom, sastavie svoje lukave namere, i uluivi vreme, pristupie ka ovome
blagoastivome i vazljubljenome sinu blagoastivoga kralja Uroa, i prevratie ga
laskavim reima od ljubavi svoga roditelja,..." (Danilo Drugi). Mogue je da ideja o pobuni
nije bila Stefanova ve da mu je nju izloila i kasnije ga pridobila nezadovoljna srpska
vlastela, koja ve due vreme nije odobravala Milutinov politiki kurs. Jo od pribliavanja
Vizantiji (1299.) Milutin je imao jaku opoziciju u srpskoj vlasteli, ali i u svojoj majci
kraljici Jeleni koja je uivala ogroman ugled u celoj Srbiji. Na opoziciju Milutin dugo nije
obraao panju, vodei politiku po svojim eljama. Zbog takvog odnosa, tokom 1311.
(1312?) godine umalo nije izgubio presto. Te godine Dragutin je izvrio napad, a Milutina
je napustila skoro sva vlastela. Ostaje tajna ta je bio razlog tome pa se pretpostavlja da je u
pitanju bilo nezadovoljstvo Milutinovim politikim kursom, odnosno saradnjom sa
Vizantijom. Samo je intervencija crkve tada spasila Milutina, odnosno tada je Danilo
(kasniji arhiepiskop) doneo ovome zlato sa kojim su unajmljene ete koje su odbile napad.
"Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imuno bogatstvo u ruke sveosveenome, a za
to nije niko znao samo ovi jedini. A sam ustavi poe protiv brata svoga na rat i protiv
svoje volje, jer se svi njegovi velikai behu odmetnuli. Ali Bog, koji ini jedini milost u
tisuama, darova i tomu blagoastivomi nenadanu pomo. Jer te godine njegove skrbi
mnoge vojske naroda tatarskoga i turskoga i jakoga doavi predadoe mu se. I sa njima
poavi odbi nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svrivi Bojom pomou"
(Danilov uenik).
Iako je odbio Dragutinov napad, Milutin nije otklonio nezadovoljstvo svoje vlastele, jer je i
dalje vodio istu politiku. S druge strane bio je svestan svega ta se deavalo u Srbiji, tako
da je morao primetiti i ta se deava kod Stefana u Zeti. Zapravo, radilo se o tipinoj borbi
za vlast u kojoj niko nikome nije verovao. Biografi (Danilo Drugi i Danilov uenik) u
svojim radovima pokuavaju da za sukob izmeu oca i sina okrive nekoga sa strane ne
nalazei nimalo odgovornosti kod njih dvojice.
Po Danilu Drugom Stefan je na pobunu protiv oca bio skoro prinuen od strane vlastele. Po
njemu nezadovoljna vlastela je maltene ucenila Stefana govorei mu: "Dostojno ti je da
uzme presto oca svoga, a evo svi mi pomaemo ti, da u svemu bude volja tvoja. Ako li nas
ne poslua, to se mi neemo vie zvati tvoji". No, nije nedostajalo ni ubeivanje. "I
govorei mu dugo takve varljive rei, okonae svoju volju. I ovaj njegov vazljubljeni sin
od tada odvrati srce svoje na lukave rei, i ne htede posluati rei svojega roditelja, koji ga
je vaspitao u dobroj veri i istoti, u ljubavi i celomudrenu smislu".
Neto slino kae i Danilov uenik kada navodi pismo koje je Stefan (tada u Carigradu u
izgnanstvu) pisao u Hilandar i u kojem moli monahe u Hilandaru da se zauzmu za njega.
Izmeu ostalog, Stefan navodi kako pobuna protiv oca nije bila njegova elja, ve je na to
bio nagovoren od strane vlastele. "Jer braa moja i drugovi i blinji moji, koji se
naslaivahu mojim darovima, govorahu mi varljive rei, zapee mreu nogama mojima , i
ovako mi uinie, i bih kao i onaj porugani na njihovo preziranje, ne pazei na zapovest
onoga koji me je rodio."
Da je nekog nezadovoljstva meu vlastelom bilo, to je sigurno, ali da je Stefan od njih bio
nagovoren ili ak prisiljen nema ni govora. Najverovatnije da je Stefan posmatrao ta se
sve deava oko srpskog prestola i da se uplaio da ga nee on naslediti ve neko drugi. Da
je kandidata bilo dosta to se videlo (Dragutinov potomci, sinovi carice Irine, Stefanov
polubrat Konstantin) i mogue je da je on mislio da preduhitri dogaaje. Situacija mu se
tada ukazala kao veoma povoljna pa je stoga odluio da krene u napad. Najpre je pokuao
da sa lepim privue to vei broj Milutinove vlastele. "I poe se uznositi svojom milju, da
mu uzme presto njegov, i poto je bilo veliko uzmuenje meu njima, poe velmoe ovoga
previsokog kralja nagovarati varljivim reima, da ostavivi svoga gospodina, idu k njemu.
Tako je i bilo" (Danilo Drugi). Po biografu meu vlastelom je ve kljualo nezadovoljstvo
"poto je bilo uzmuenje meu njima", a Stefan, verovatno imajui na umu da je ta ista
vlastela samo par godina ranije ve napustila Milutina i prela na Dragutinovu stranu,
pomisli da e uspeti i on ono to je Dragutinu ve jednom polo za rukom i zadobiti
vlastelu. U tome je imao dosta uspeha i po svemu sudei vlastela mu je obeavala podrku i
vernost. "Mnogi, sablasnivi se, odstupie od ovoga blagoastivoga kralja ka njegovu sinu"
(Danilo Drugi).
To je Stefana silno ohrabrilo, tako da vie nije prihvatao razgovore sa Milutinom koji je
pokuao da ga odgovori od pobune. "I videvi blagoastivi kralj Uro takvo delo svoga
sina, poe ga savetovati krotkim i slatkim reima, da doe k njemu. A on ne poslua ove
rei, no se poe podizati na vee zlo protiv svoga roditelja" (Danilo Drugi). Mogue je da
Milutin i nije imao ozbiljne namere da sa Stefanom razgovara i da se radilo o nekom
njegovom lukavstvu, to je opet ovaj podozrevao. Sve su to mogunosti koje i ne moraju
biti tane, no jedno je bilo sigurno. Radilo se beskrupuloznoj borbi za vlast, kako
Stefanovoj tako i Milutinovoj. Tu niko nikome nije verovao.
Videvi da sa Stefanom nema razgovora i da je on odluio da ide do kraja, Milutin pone
sakupljati vojsku da itav spor rei orujem. "I videvi ovaj gospodin moj nepromenljivu
volju njegovu, i sakupivi svoje vojnike, i sa njima poe ka sinu svome u njegovu dravu,
zetsku zemlju" (Danilo Drugi). Otac je oigledno ovde preduhitrio sina tako da Stefan nije
uspeo da sakupi svoju vojsku. S druge strane Stefan je veoma mlako i neodluno vodio
celu stvar, a ta je bilo uzrok toga teko je rei. On sam nije bio bez talenta i odlunosti, ali
neto ga je ovde spreavalo. Mogue da ni sam nije verovao u sve to, a autoritet Milutinov
je bio zaista veliki, tako da ga je sve to plailo i koilo. Stefan se jo nije ni snaao, a
Milutin je ve prodirao u Zetu. S druge strane i vlastela koja je obeavala podrku uplaivi
se od Milutina masovno napusti Stefana. Odjednom je on sada ostao skoro sam nasuprot
Milutinovoj sili, pa mu nije ostalo nita drugo ve da pobegne na drugu stranu reke Bojane.
"A on videvi dolazak roditelja, pobee na onu stranu reke zvane Bojane" (Danilo Drugi).
Bilo je jasno da je itava pobuna propala, a da u sutini nije pokazala nikakve rezultate,
uglavnom zahvaljujui energinoj i pravovremenoj Milutinovoj intervenciji. Strana pojava
Milutinova bila je dovoljna da vlastela napusti Stefana i izjavi vernost starom kralju.
Milutin nije dalje progonio sina, ve mu je uputio poruku. "I poto je ovaj previsoki kralj,
bogorazumne rei poslao njemu, kojima bi ga mogao privesti na svoju volju, ovako
govorei mu :edo moje milo i srdano, zovem te, i ne odaziva mi se. u alosti mojoj
izgleda mi da si blizu mene, no pruam ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze ine mi slepou, i
ljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razluenja i deli me plamenovima od mnogog
uzdisanja. Zar to bee edo moje, emu se ne nadah od tebe? No doi, dragi sine moj, da
se utei starost moja" (Danilo Drugi). Izgledalo je kao da e otac oprostiti sinu sve njegove
grehe, a tako je izgledalo i Stefanu. U tom momentu bilo je jasno da je on pretrpeo poraz i
osim bekstva i potucanja po stranim dvorovima nije mu vie nita preostalo. Stoga on
odlui da se preda, oekujui od Milutina milost.
Sam dolazak Stefanov kod Milutina pun je dramatike, ali i melodramatike. "I mnogim
takvim reima usavetova ga da doe, i poto je mnogo govorio sa roditeljem svojim od
vode, i posle ovoga pripade ka nogama njegovim govorei :Sagreih, oe, pred tobom"
(Danilo Drugi). Stefan se bojao Milutina i nije mu mnogo verovao meutim nije imao
drugog izbora, nego da mu se preda na milost i nemilost. Stoga je morao da puzi pred
Milutinom, mislei da ga na taj nain gane. U tome je skoro i uspeo. "I ovaj blagoastivi
uzevi ga ljubazno celova ga" (Danilo Drugi). Stefan je sigurno bio dobar glumac i uspeo
je da savladavi sve strahove i mrnje ubedljivo odigra ulogu smernog sina. "U carskim
dvorima hoae pobono i u dobrom redu, pokazujui radostan svima prirodno vladanje.
Stoj pred ocem imao je nekako smeran i uistinu svojstven nain" (Grigorije Camblak).
Izgledalo je da Milutin sinu oprata, ali pokazae se da je to samo tako izgledalo.
Trenutak milosti je trajao kod Milutina vrlo kratko, znao je on da je veliko pitanje kako bi
se Stefan ponaao da su kojim sluajem uloge promenjene i da je Milutin taj koji puzi u
praini "Evo vidim kako sam doao u duboku starost i vidim unapred da me i posle oekuju
mnoge skrbi i alosti od ovoga moga sina, ako ga ostavim slobodna" (Danilo Drugi). U
sutini buna nije bila uguena u onoj meri koja bi garantovala da je ubudue nee biti.
Vlastela je sada trenutno napustila Stefana, ali bi se moglo lako desiti da nakon izvesnog
vremena doe do obnavljanja ove bune.
Stoga je trebalo Stefana tako kazniti da ubudue ne moe biti voa pobune, a to se moglo
samo oslepljenjem. U tom sluaju Stefan, po srednjovekovnom obiaju, kao slep, ne bi bio
u mogunosti da bude vladar i samim time, ne bi mogao da privlai vlastelu na svoju
stranu. To je bio veoma krupan potez, toliki da Milutin nije smeo sam da donese takvu
odluku ve se savetovao sa najveim srpskim velikaima. "I sa mnogim svojim velmoama
savetovae se o ovom njemu vazljubljenom, i ovi mu rekoe: Blagoastivi kralju, dobro
smisleno si naumio" (Danilo Drugi). Da ni Stefan nije bio bez pristalica, iako je bio
pobeen, vidi se iz toga to mu je od strane neke vlastele bilo savetovano da bei ne bi li
izbegao ovakvu kaznu. "A on ne da nije znao za ono to je smiljano o njemu, no su ga
mnogi knezovi i velmoa tajno uili da se sa mnoinom vojnika ukloni u neku od tamonjih
zemalja, i da izbegne od prevare, koja je smiljana protiv njega, i da se odene savreno u
svedranje carstva, ali nije hteo ove posluati,..." (Danilo Drugi). Iz ovoga je vidljivo da je
Milutin dobro osetio da Stefan, iako je izgubio, nije bezopasan i da jo uvek ima mnogo
pristalica meu prevrtljivom srpskom vlastelom. Sasvim je bilo sigurno da bi ova pobuna
imala i svoj nastavak za izvesno vreme i stoga je trebalo onesposobiti Stefana.
Milutin naredi da Stefana bace u lance i da ga kao poslednjeg drumskog razbojnika odvuku
u Skoplje. "I tako u taj as zapovedi da uhvativi sveu njegova sina i da ueta elezna
poloe na njegovo telo, i odvedoe ga u slavni grad Skoplje" (Danilo Drugi). On nije
odmah oslepljen nego tek posle izvesnog vremena zatoenja u Skoplju. Verovatno da je u
tom vremenu koje je proteklo od njegovog bacanja u lance pa do oslepljenja Milutin
ubeivao svoju vlastelu na takav potez. Do sada u istoriji Nemanjike dinastije nije bilo
tako drastinih obrauna meu lanovima porodice i sigurno je da Milutin nije mogao tek
tako da oslepi prestolonaslednika. Samim oslepljenjem Stefan prestaje biti potencijalni
srpski kralj i to je Milutin morao imati na umu. Zato je morala postojati ira podrka. Kako
od crkve takvu podrku ne bi mogao dobiti, Milutin je nije ni traio, ali vlastelu je uspeo da
ubedi (mada ne svu). Time je on imao pokrie da ovakva kazna prestolonaslednika nije
samo njegova ve da je rezultat savetovanja sa vlastelom. Mogue je da se Milutin plaio
da ovakvo drastino kanjavanje ne dovede do kakve pobune te se i sa te strane hteo
osigurati.
Nakon svega Stefana oslepe. "I poto je sedeo u tom gradu, posla ovaj blagoastivi kralj
neke vazljubljene od svojih, i uhvativi oslepi e ga" (Danilo Drugi). Ko je Stefana oslepio
ne zna se, a po Danilu izlazi da je Milutin poslao neke od svojih bliih velmoa da obave
ovaj posao: "posla ovaj blagoastivi kralj neke vazljubljene od svojih". Oigledno da
Milutin nije imao poverenja te da je, da bi bio siguran da e zadatak biti obavljen i Stefan
oslepljen, morao poslati one ljude koji su mu bili najblii i u koje je imao poverenje.
Meutim ni oni nisu obavili zadatak do kraja i Stefan nije bio oslepljen ve mu je vid bio
tek neznatno oteen. ta se moglo desiti? Bilo je navoeno da je delat bio potplaen i da
je to razlog ovog deliminog Stefanovog oslepljenja. Ve je reeno da u kui Nemanjia
jo nije bilo ovako drastinih obrauna meu lanovima porodice i ovakva kazna je morala
izazvati sablazan. Sam Stefan je bio lepa pojava i kao budui kralj je mnogo obeavao, dok
je Milutin ve mnogima sa svojim hirovima i samovoljom dosadio. S druge strane, nije se
znalo ko e naslediti kraljevsku krunu, a to nije moglo biti vlasteli svejedno. Njima sigurno
nije prijala pomisao da bi Srbijom mogao da zavlada Dragutinov sin Vladislav, katolik koji
bi pokuao Srbiju da podvede pod Rim. Jo manje je izgledao prihvatljiv kao kralj neki od
sinova vizantijske carice Irine. Stefan kao prestolonaslednik je bio sasvim prihvatljiv, a
Milutin ga sada upropatava i to ne iz dravnog ve iz isto linog interesa. U tom
kontekstu razmiljanja sasvim je blizu pameti da je neko od vlastele, ali i sama Srpska
pravoslavna crkva, doao na ideju da se izvede podvala sa Stefanovim oslepljenjem.
On je oslepljen samo provizorno, tek toliko da se Milutin zavara. S jedne strane Srbija e
sauvati sposobnog prestolonaslednika, a s druge strane spreie se jedan uasan zloin.
Kada se to obavi potrebno je samo ekati da Milutin umre (bio je ve star) i onda svima
objaviti da Stefan nije slep i da je sposoban da vlada. No, bio je problem u tome to bi
Milutin, ukoliko Stefan ostane u Srbiji, mogao otkriti ovu podvalu i onda kaznu do kraja
izvriti. Stoga je trebalo Stefana skloniti to dalje od Milutina i to na neki od stranih
dvorova koji e biti dovoljno prijateljski, da srpski prestolonaslednik ne ivi u strahu da e
ga neko odati Milutinu, i rei da nije slep.
Za ovakvu kombinaciju bila je svakako zainteresovana Srpska pravoslavna crkva i to iz
vie razloga. Neki su se ticali nje same, dok su drugi bili tipino dravni razlozi. Crkva je
imala razloga da se plai ako bi srpski presto zauzeo neko od Dragutinovih potomaka,
budui da su oni bili revni katolici, i da bi moglo doi do pokatoliavanja Srbije. U sudaru
izmeu Milutina i Dragutina, crkva je nesebino pomagala Milutina (treba se setiti
Danilove uloge kada je Milutina spasio od propasti) i bilo je sasvim sigurno da Dragutin to
nije zaboravio. Od njega se crkva nije mogla nadati niem dobrom. S druge strane, isto
dravni razlozi za ouvanje Stefana su bili u tome to je Milutin sa caricom Irinom pravio
kombinacije da neki od njenih sinova zasedne na srpski presto. Time bi se "svetorodna"
dinastija Nemanjia ugasila i srpski presto ne bi nasledio neko od njih, ve ni manje ni vie
nego Grk. To bi opet znailo da itav trud prvih Nemanji a (Stefana Nemanje, Stefana
Prvovenanog i svetog Save) pada u vodu. Trebalo je vie od sto godina da se saini ovako
jaka drava i da se Nemanjiima stvori oreol svetaca, a uloga crkve je u tome bila
neizmerna. Trud nekoliko generacija nije imao pravo da upropasti niko, pa ni Milutin.
Naravno da je veliko pitanje da li bi i srpska vlastela prihvatila tako lako na prestolu
nekoga ko nije iz loze Nemanjia. Teko da bi to prolo bez krvavog rata u koji bi se tada
umeala i Vizantija i ko zna ko sve jo. To bi znailo raspad drave. U takvim uslovima
crkva je bila i te kako zainteresovana i mogue da se ona tada umeala spaavajui
Stefana.
Crkveni pisci, kada su kasnije opisivali Stefanovo oslepljenje, nisu optuivali niti jednoga
od aktera ovih dogaanja ni Stefana, ali ni Milutina. To je sve zbog toga da se ouva
"svetost" dinastije Nemanjia i da se niim ne krnji njihov ugled u narodu. Danilo Drugi i
Danilov uenik su okrivljavali za sve ove dogaaje vlastelu koja je okruivala Stefana i
koja ga je navodno na itavu pobunu nagovorila. O oslepljenju se nisu izjanjavali i osim
opisa samog dogaaja nisu pruili vie podataka. Meutim, docniji pisac, Grigorije
Camblak, optuuje za oslepljenje Milutinovu enu Simonidu, navodei nju kao jedinog
krivca. "ujte. Dolazi carica k caru pokazujui tuno lice, neukraen i neobian nastup,
roni suze i unutranjim plamenom preseca glas. I, da ukratko kaem, podie oca na
oslepljenje prvorodnoga sina, vaistina slina Isaku dobrim pokoravanjem i poslunou"
(Grigorije Camblak). Milutin biva ubeen od nje i naredi da se Stefan oslepi. "A ta je bilo
dalje? Nadvlada enska prevara dostojna aljenja i prie za suze, pobedi se careva
premudrost enskim spletkama, pokloni se oinska mudrost enskoj slabosti, ugasi se
roditeljska toplota enskom bestidnou! Pravedni bi uhvaen nepravedno, nezlobivi ljutom
zamkom, milostivi nemilostivo, i , o runog dela, bi lien oiju" (Grigorije Camblak).
Naravno da su ovo besmislice i da Camblak opravdava Nemanjie bacajui krivicu na
jednu strankinju (Grkinju), a to e uskoro postati manir, budui da je u srpskoj istoriji bilo
jo strankinja koje su bez ikakvog razloga bile okrivljavane za nedae koje su zadesile
Srbiju (npr. "prokleta" Jerina"). Verovatno pod utiskom pria meu narodom i Mavro
Orbin ponavlja istu optubu. "Neki kau da je Stefana otac oslepio pre zbog optube
njegove maehe".
Nakon oslepljenja Stefan je poslat na vizantijski dvor kod Milutinovog tasta cara
Andronika II. "Ovaj blagoastivi kralj Uro uzevi svoga sina takvoga oslepljenoga dade
ga u slavni grad Konstantinov ka tadanjem svome tastu, svetom i vaseljenskom caru kir
Androniku" (Danilo Drugi). U zatoenitvo Stefan je otiao sa enom i sa dvoje dece:
Duica i Duan (kasniji car Duan) "da ga tamo uva zajedno sa njegova dva nejaka sina,
od kojih je jedan uskoro umro; drugog s nadimkom Duan, jo gotovo kao deaka, pre
nego to umre dovede iz Carigrada u Srbiju" (Mavro Orbin).
Vizantijski car Andronik II je veoma lepo primio Stefana sa njegovom porodicom i dao im
jedan od carskih dvorova na koritenje. "I kada je bio priveden tamo ka blagovernomu caru
Androniku, zapovedi da ga uvaju, i davi mu jednu carsku palatu na prebivanje, ree da
mu daju sve to mu je na potrebu" (Danilov uenik). Po svemu sudei, bilo je i vie nego
oigledno da Stefan nije oslepljen, tako da je to car Andronik odmah primetio. "Jer imajui
ga jo tamo u svojim rukama, unapred je razumeo da mu nije do kraja bio oduzet vid oiju
njegovih po Bojoj dobroj volji" (Danilov uenik). Ipak, car to nije dojavio Milutinu,
plaei se da bi ovaj mogao da ponovi kaznu. "Ovaj blagoverni razumevi takvo
progledanje njegovo, ne objavi nikome takva vienja da mu se ne doda opet koja zloba"
(Danilov uenik).
Sami uslovi pod kojim je Stefan bio u zatoenitvu trebali su izgleda da budu veoma strogi,
a on sam da bude pod strogim nadzorom. To se vidi iz naina na koji je car Andronik
postupio prema Stefanu onoga momenta kada je ovaj doao u Carigrad. Tada je car naime
naredio da se Stefan zatvori u jednu od carskih palata, istovremeno zabranjujui mu bilo
kakve posete izuzev igumana i onih lica za koje car lino dozvoli. "I bi zapoveeno od
tadanjeg cara Andronika Paleologa, da prebiva u obitelji Boga sviju i svedritelja,
zavetavi da niko drugi k njemu ne dolazi da besedi, osim iguman obitelji i onaj kome on
dozvoli" (Grigorije Camblak). Ovakve stroge uslove car nije odredio po svojoj volji, ve po
Milutinovim uputstvima. Ovo zatoenitvo se pretvorilo u svojevrsnu izolaciju Stefanovu,
ak u tolikoj meri da biograf navodi kako je Stefan maltene uraunat u mrtve. "Udaljen od
asti i slave carske, koju je pre imao, i od ljubavi svoga roditelja, i neuvan od bivih mu
svojih, no da kaem, kao da je sa mrtvima uraunat,..." (Danilov uenik).
Stefanu ovo zatoenitvo u Carigradu nije bilo lako, tako da je dosta vremena proveo u
molitvi. "I esto se moljae i injae mnoga kolenopreklonjenja" (Grigorije Camblak). ak
u tolikoj meri da je izazivao divljenje. "A kada su se bratija okupljala na molitveno pravilo,
on se prvi nalaae, stojei nepomino do svretka bogosluenja, tako da su se i sam
nastojatelj i sva bratija divili njegovoj bodrosti i revnosti" (Grigorije Camblak). Po svemu
sudei Stefan je izazvao divljenje i potovanje od onih koji su ga tada okruivali. "I zbog
ovoga bio je od sviju ljubljen i voljen, i prema njemu pokazivahu svaku panju" (Grigorije
Camblak). Sve ovo je na neki nain doprlo i do cara Andronika. "Nego i on bee uo za
pohvalno ivljenje ovoga mua" (Grigorije Camblak). Sada se i sam car odjednom
zainteresovao za Stefana i poeo je da ga poziva na svoj dvor i da razgovara sa njim. "Tako
da je esto pozivao k sebi u carski dvor zbog koristi da sa njime govori i s njim obeduje"
(Grigorije Camblak). Nakon nekoliko takvih razgovora car Andronik odjednom menja
svoje do tadanje suzdrano ponaanje prema Stefanu. "A blagoverni taj car vaseljenski to
je po istini nazvan car milosti, ne prezre ni ovoga mladia, no videi ga u iskuenju i
napasti, nakloni se na milosre njegovo i ne dodade mu bol na bol, videi da mu je
dovoljno njegovo zlo, i inei milostinju hranio ga je, sve korisno inei mu,..." (Danilov
uenik). Po svemu sudei, tokom tih razgovora car je i primetio da Stefan uopte nije slep,
a mogue je da mu je to i ovaj sam rekao. To bi znailo da su njihovi odnosi toliko
uznapredovali da se Stefan nije plaio pokazati caru da sasvim dobro vidi i da Milutinovo
nareenje nije do kraja izvreno.
Kod Grigorija Camblaka spominje se i jedno Stefanovo uee u verskim diskusijama
povodom rasprava isihasta i njihovih protivnika. Radilo se o diskusijama Varlaama, sa
jedne strane kao predstavnika racionalistikog aristotelizma, i Grigorija Palama, sa druge
strane kao predstavnika mistinog isihazma. U tom sukobu pobedio je Grigorije Palama,
dok je Varlaam bio oteran. Prema biografu, na jednom od razgovora Stefana i cara poelo
se diskutovati o tom problemu i Stefan je kroz svoju diskusiju kritikovao uenje Varlaama.
Car je bio zadivljen Stefanovim rezonovanjem i pod tim uticajem "odmah zapovedi da mu
dovedu Varlaama svezana, a da se izagnaju njegovi jednomiljenici iz grada i da ih ne
primaju gradovi i sela njegove drave" (Grigorije Camblak). Ovde je biograf napravio
greku, budui da se ovaj sukob pojavio tek nakon smrti Stefana Deanskog i on
razumljivo nije mogao imati ulogu u tim dogaajima. Ipak, i pored svega ovo sasvim
slikovito govori o tome da je Stefan sa carem bio u veoma dobrim odnosima. S druge
strane, biograf pokuava i da pokae kako je Stefan bio pravi borac za pravoslavnu veru.
"Takva je bila Stefanova revnost za pobonost, takva je bila mrnja prema jereticima, takva
vera ka Hristu. I kada je u tuoj zemlji i zatoenju disao takvom revnou prema
pravoslavlju da je i cara podigao na izgnanje jeretika, i koji je tako bio snaan u Hristu
koji ga krepi, ta li on nee uiniti kada bude imao dravu u svojoj volji?" (Grigorije
Camblak).
Sam ovaj odnos cara prema Stefanu i ovo pitanje koje navodi Camblak "ta li on nee
uiniti kada bude imao dravu u svojoj volji" namee jedno drugo pitanje. Da li je car
onoga momenta kada je otkrio da Stefan nije slep doao do zakljuka da e na kraju ipak
Stefan biti taj koji e naslediti Milutinov kraljevski presto? Stoga je u skladu sa tim i
izmenio svoje ponaanje prema Stefanu. On ga je zapravo video kao budueg srpskog
kralja i prema njemu se tako i odnosio. Caru Androniku kao ve starijem oveku, ali
izuzetno iskusnom politiaru bilo je jasno da Dragutinovi potomci nemaju anse da naslede
srpski presto, kao to to nema ni neko od njegove dece iz braka sa Irinom. Milutin sa
Simonidom nema dece niti e je imati, tako da se krug naslednika suava na Konstantina i
Stefana. U tom odnosu, car je kao iskusan politiar, morao oceniti da je Konstantin slabiji,
te da e na kraju Stefan biti taj koji e uzeti krunu. S druge strane, i to to Stefan nije do
kraja oslepljen, to je izvedena podvala Milutinu, dosta je govorilo samo po sebi. Ako je
tana gore navedena pretpostavka da je u celu podvalu oko Stefanovog oslepljenja umeana
Srpska pravoslavna crkva i deo vlastele, tada je i car Andronik to morao saznati onoga
momenta kada je utvrdio da Stefan nije slep. To je za njega bilo sasvim dovoljno da uvidi
da se u sutini samo eka da Milutin umre, pa da se Stefan pojavi i da uzme krunu. Sam
Stefanov boravak na vizantijskom dvoru bio je vie u funkciji njegove zatite od
Milutinove osvete, nego to je trebao da bude kazna. Zaista, koji je drugi razlog mogao
njega navesti na toliko prisno ponaanje prema Stefanu i njihove este susrete? Jedino
objanjenje je da je car pripremao dobre odnose sa buduim srpskim kraljem. Iz
dotadanjih dogaaja bilo je sasvim vidljivo da Vizantiji najvea opasnost moe da doe
ba iz Srbije. Istovremeno, Srbija joj moe biti i najvei saveznik, to se videlo iz
dosadanje Milutinove pomoi kada je ovaj slao svoje odrede da ratuju sa Turcima za raun
Vizantije. Prema tome, car je pokuavao da sa Stefanom ostvari dobre odnose ne bi li ga
zaduio za kasniju dobru saradnju, kada ovaj postane srpski kralj.
30. Stefanov povratak
Nakon to je prolo pet godina od zatoenja u Carigradu, na udesan nain vrati se Stefanu
vid. Nakon svenonoga bdenja u ast uspomene na udotvorca Nikolaja, Stefan je, za
vreme dok se italo itije o udesima ovoga sveca, sedei za stolom zadremao. U snu mu se
javio Nikola, mirlikijski episkop, koji mu je obeao da e ponovo progledati. "I kada mu
davae vid, podie ga i uini krsni znak na licu, dotakavi se krajevima prstiju oiju,
ree:Gospod na Isus Hristos, koji je slepome od roenja dao vid, dariva i tvojim oima
prvanji zrak" (Grigorije Camblak). Tako je Stefanu povraen vid i time se ostvarilo
obeanje ovog sveca koje je dato jo onda kada je on i oslepljivan. Naime, odmah nakon
oslepljenja dok je Stefan leao iscrpljen pojavio se ovaj svetac. "Imao je svetenolepni
izgled, ukraen svetiteljskom odedom, a svetlost blagodati sijae na licu mua. Nosei na
desnom svome dlanu oba njegova izvaena oka ..." (Grigorije Camblak). Time je reeno da
su oba Stefanova oka sauvana, a da e ih svetitelj vratiti onda kada se za to ukae prilika.
Sada je bila ta prilika i Stefanu je vid vraen. Sva njegova pravovernost je time bila u punoj
meri nagraena.
Ovo Stefanovo itije pisao je Grigorije Camblak kada je prolo skoro vie od 70 godina od
smrti Stefana (Deanskog). Camblak je bio iguman manastira u Deanima i ovi njegovi
prikazi verno odraavaju legende koje su tada bile rairene u narodu o tome kako se
Stefanu povratio vid. U daljnjem tekstu e biti vidljivo da su te legende poele da se ire
onog momenta kada se Stefan upustio u borbu za Milutinovo nasledstvo i u toj borbi mu
neizmerno pomogle stvarajui od njega sveca.
Tokom zatoenja u Carigradu stigla je Stefana i jedna porodina tragedija: umro mu je sin
Duica. "Kada proe nemnogo dana iza toga udnovatog progledavanja, najmanji njegov
sin razbole se tekom boleu i u malo dana umre" (Grigorija Camblak).
Za to vreme umro je Dragutin (1316. godine), a Milutin sa svojom vojskom zauzme zemlje
kojima je ovaj za ivota vladao. Vladislava, Dragutinovog sina koji je bio odreen za
oevog naslednika i potencijalnog naslednika srpske kraljevske krune, Milutin je bez
milosti bacio u tamnicu. Time je kao naslednik srpske kraljevine i Vladislav (kao nedavno
Stefan), izbaen iz igre. Uskoro je i drugi sin carice Irine koji se zvao Teodor odustao od
toga da bude budui kralj Srbije. On je naime oko 1317. godine dolazio u Srbiju, ali mu se,
kao ni njegovom mlaem bratu Dimitriju 1308. godine, nisu dopali klima i ljudi pa je
odustao od kandidature. U to vreme on je ve imao grofoviju od Monferata (od 1305.) pa
verovatno nije eleo da rizikuje sa srpskom kraljevinom. Verovatno da je upoznao situaciju
koja vlada u Srbiji i kao ve iskusan ovek ocenio da u Srbiji on nema nikakvih ansi, te da
ga srpska vlastela nikada nee, kao stranca, prihvatiti za svoga kralja. Njemu nikako nije
moglo ostati nepoznato da postoji nekoliko ozbiljnih kandidata za srpski kraljevski presto i
da je nakon Milutinove smrti verovatan graanski rat. U tom ratu mogao je lako izgubiti
glavu, a on nije bio voljan da svoju udobnu grofoviju zameni za nesigurnu krunu. Tokom
1317. godine umrla je i carica Irina, pa je i sa te strane prestalo meanje u pitanje
Milutinovog nasledstva.
Sam Milutin je po svemu sudei, dodue i nije imao drugog izbora, za svoga naslednika
odredio sina Konstantina. Za istoriju on je nepoznat i o njemu postoje samo pretpostavke.
Ima nekih indicija (veoma nesigurne) da je Milutin postavio Konstantina za zetskog kralja i
da je on (Konstantin) u tom svojstvu u Skadru dao kovati srebrni novac. Na tom novcu
Konstantin je prikazan kako sedi na prestolu i dri u ruci skiptar dok na glavi ima krunu.
Da ga je Milutin odredio za naslednika vidi se iz toga to je Konstantin naslikan sa
Milutinom i Simonidom na fresci u Graanici gde je prikazano kako ih Hristos blagosilja.
Isto tako, spominje se Konstantin i u natpisu na ikoni koja je se nalazi u crkvi Svetog
Nikole u Bariju. Ta je ikona poklonjena 1319. godine i to govori dovoljno jasno da se tada
Konstantin vodio kao Milutinov naslednik. Ko je bio on, ko mu je majka (pretpostavlja se
da je to bila prva Milutinova ena nepoznata srpska vlastelinka), da li je bio oenjen i da
li je imao dece, ostaje tajna. Po svemu sudei, Milutin ga nije mnogo cenio niti drao do
njega, a to to je bio odreen za naslednika bila je stvar iste sluajnosti, poto drugih
jednostavno nije bilo.
Ba nekako u vreme nakon dolaska Teodora, sina carice Irine, u Srbiju i njegovog jo breg
odlaska iz nje, pone Stefan da radi na tome da kod Milutina isposluje dozvolu za povratak
u Srbiju. Znajui da se ne moe direktno obratiti Milutinu, on pronae u Srpskoj
pravoslavnoj crkvi uticajnog posrednika. On tada napie pismo Danilu koji je tada (1320.)
bio u Svetoj gori, u Hilandaru i u kojem ga moli da se ovaj zauzme kod Milutina ne bi li
dobio dozvolu za povratak. "Napisavi slova umilnih rei sa velikom tugom srca, i njih
dade ka ovome preosveenome gospodinu mome, koji je tada bio u Svetoj Gori u domu
presvete Bogorodice, mestu zvanom Hilandar, ivei u usamljenitvu radi inoestva, molei
mu se...." (Danilov uenik). Sam tekst pisma sadri u sebi uglavnom molbe Danilu da se
zauzme kod Milutina, ali na kraju se naglaava elja. "No dobrorazumnim i slatkim reima
tvojim uini poslunim njegovo previsoko ime, da me dovede u Bogom darovanu svoju
dravu" (Danilov uenik). Stefan trai od Danila da mu ovaj obezbedi povratak u "svoju
dravu" to ima znaenje da Stefan smatra sebe za prestolonaslednika i to govori dosta
sigurnim tonom. Tako neto se ne bi moglo oekivati od onoga ko je zatoen u dalekom
Carigradu i koji se nalazi u nemilosti kraljevoj. Takva sigurnost je kod Stefana bila plod
neega to je on znao ili oekivao. To neto bi moglo biti samo neka podrka koju je imao,
ili od crkve ili od plemstva. Mogue je i od jednih i od drugih. Vreme u kome se on vraa u
Srbiju se kasnije pokazalo kao pravi momenat, jer je neposredno nakon toga Milutin
iznenada umro. Ta podudarnost (srea ili namera?) njegovog povratka sa Milutinovom
smru kasnije je bila veoma dragocena.
Ovakvu Stefanovu molbu Danilo je primio i o tome upoznao crkvene dostojanstvenike
Svete Gore. "I sakupivi ka sebi sveasne i prepodobne i dostojnoimenite rnce Svete Gore,
i ljubazno uinivi sastanak Gospodu, i poto je bila duhovna beseda meu njima, ovaj,
gospodin moj, Bogom voen i urazumljivan Duhom svetim, smisleno i razumno posavetova
se s njima, i dade im pismo ka njemu." (Danilov uenik). Po primitku pisma Danilo nije
samostalno preduzimao nita, ve je sa Stefanovom molbom upoznao dostojanstvenike
Svete Gore. Na tom savetovanju dogovoreno je kako treba delovati na Milutina, ne bi li se
od njega izmolila traena dozvola za Stefanov povratak. Tada je izabrano jedno poslanstvo.
"I izabravi neke od takvih sveasne rnce Svete Gore, i ove poslae ka previsokome kralju
Urou sastavivi mnogorazumne i divne rei pisma, kojima bi mogli da postignu volju
njihove molbe, kao to su molili o sinu ovoga hristoljubivoga" (Danilov uenik).
Istovremeno je poslata i molba arhiepiskopu Srpske pravoslavne crkve Nikodimu od kojeg
je traeno da i on svojim autoritetom podri ovu molbu i da bude na elu ovog poslanstva.
"Takoe molbu nainie ka preosveenom arhiepiskopu Nikodimu da se potrudi sa ovim
poslanicima do blagoastivoga kralja" (Danilov uenik).
Arhiepiskop Nikodim je u potpunosti prihvatio molbu iz Svete Gore pa uz ovo poslanstvo
krene i on ka kralju Milutinu. "I tako ovaj gospodin moj preosveeni arhiepiskop kir
Nikodim sasluavi takve rei, i kao vaistinu mu dobrih elja, revnitelj istinite ljubavi,
mrzei zlo i odvraajui se od svake nepravde, sa uspehom ustavi poe ka tome
blagoastivome i hristoljubivome kralju Urou" (Danilov uenik). Sada je poslanstvo bilo
kompletno: sa jedne strane sakupljeno je iz Svete Gore (Hilandara), dok s druge strane tu je
sam arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve Nikodim. U svakom sluaju pokreta ove
inicijative bio je Danilo, odnosno impuls je krenuo iz Svete Gore (Hilandara), dok se
arhiepiskop Nikodim pridruio ovoj ideji kada je ona ve bila formirana i kada se ve i
poela sprovoditi. Sudei po Danilovom ueniku, poslanstvo bi ilo do Milutina i da im se
arhiepiskop Nikodim nije pridruio, no zbog njegovog velikog autoriteta njegova podrka
je bila dobrodola. To je bio sam vrh Srpske pravoslavne crkve, podran iz Svete Gore.
Ovakvo poslanstvo kralj Milutin je morao da primi i da ga saslua. "Pristupie sa ovim
preosveenim arhiepiskopom kir Nikodimom ka blagoastivome, i to su imali da kau
zbog ega su poslani, sve izgovorie " (Danilov uenik). Da je ovakvo poslanstvo
pretpostavljalo izvestan rizik za sve koji su bili u njemu, vidi se iz sledeeg. "A ovaj
preosveeni vaistinu imajui savrenu smelost ka ovome blagoastivome, pristupivi k
njemu poe mu govoriti slatke i dobrorazumne rei, kojima bi mu bilo mogue veliki gnev
jarosti njegove okrenuti na krotost, kao to je i bilo" (Danilov uenik). Biograf navodi kako
je arhiepiskop morao imati dosta hrabrosti onda kada je pred Milutina istupio sa takvom
molbom, jer je kralj bio jo uvek ogoren na Stefana. Stoga bi bilo veoma interesantno
znati ta je bio razlog da se ba tog momenta zatrai od Milutina oprost za Stefana? Kojim
su se razlogom rukovodili crkveni velikodostojnici onda kada su rizikovali Milutinov gnev
i sa takvom upornou kod njega insistirali na svome zahtevu? Mogue je da su oni svi
ustvari oekivali da bi Milutin moda mogao poeti poboljevati budui da je tada ve imao
i dosta godina (oko 70) i da je potrebno da Stefan bude u Srbiji kada se postavi pitanje
nasledstva.
Da li je u pozadini ovoga dogaaja stajala moda i Vizantija? Grigorije Camblak navodi
kako je Stefanov povratak zasluga vizantijskog cara Andronika II. Car je naime jednom
prilikom poslao neko izaslanstvo u Srbiju koje je trailo od kralja Milutina vojnu pomo za
borbu sa Turcima. Na elu ovog poslanstva postavljen je, kako kae Camblak "nastojatelj
manastira Pantokratorova, kao mua reita i iskusna u svemu". Dakle, poslanstvo je dolo
na srpski dvor, ali Camblak grei u tome to navodi da je poslanstvo trailo vojnu pomo
za borbu sa Turcima. Ta vojna pomo o kojoj on govori bila je jo 1312-1313. godine,
dakle jo pre nego to se Stefan i pobunio. To znai da ovo poslanstvo nije imalo kao svoju
glavnu svrhu da trai od Milutina vojnu pomo ve neto drugo, a to "neto drugo" je kroz
daljnji tekst reeno. Naime, tokom pregovora Milutin pozove "nasamo onoga asnoga oca,
pitae o sinu Stefanu." U daljnjem razgovoru Milutin je mogao da uje samo rei pohvale o
svome sinu. "I priae mu o mnogim dobrim delima mua i o neporonom ivotu, i kako
premudro podie samodrca da izagna jeretike". Nakon toga Milutin dobija savet. "I ako
e posluati mene, koji te dobro savetujem, vrati s au sebi onoga koji je vii od
oveanske asti". Milutin se nije dugo razmiljao ve odgovori: "Neka bude kako Bog
hoe, asni oe, kao to si zapovedio". Time je Stefan dobio oprost i mogao je slobodno da
se vrati.
U obe ove prie koje su izneli biografi (Danilov uenik i Grigorije Camblak) primetna je
velika uloga pravoslavne crkve, zapravo ak iskljuiva. Kod Danilovog uenika u
poslanstvu kod Milutina je bilo izaslanstvo sa Svete Gore, ali je voa bio srpski
arhiepiskop Nikodim. Iskljuivi zadatak poslanstva je bio da ubedi Milutina da ovaj
Stefanu oprosti i dozvoli mu dolazak u Srbiju. Kod Camblaka se situacija malo menja i
poslanstvo nije bilo sastavljeno iz crkvenih lica ve iz svetovnih i to iskljuivo Grka, ali
kojima je bio prikljuen "nastojatelj manastira Pantokratorova, kao mua reita i
iskusna...", dakle opet jedno veoma uticajno crkveno lice. Zadatak poslanstva je bio da se
obezbedi vojna pomo, a tek sluajno je bilo govora o Stefanu (samo zbog toga to je
Milutin bio radoznao da uje ta mu sin radi).
Posmatrajui ove dve mogunosti verovatna je verzija koju je pruio Danilov uenik, ali ne
sme se nikako zanemariti ni Camblakova. Uloga Vizantije je veoma lako mogua u ovom
celom dogaaju i verovatno da je Camblak neto znao o tome, i to je mogui razlog zato
se u njegovoj prii uloga Srpske pravoslavne crkve i ne spominje.
Kakva bi mogla biti uloga Vizantije? Za mogunost da je Stefan preko Srpske pravoslavne
crkve sebi omoguio povratak u Srbiju treba imati u vidu da je za takvu akciju, koja je bila
zbog uea sabora Svete Gore i arhiepiskopa Nikodima dosta iroka, potrebno ipak
izvesno vreme i dosta priprema. Sve to ne bi moglo promai budnom oku mnogobrojnih
pijuna i dostavljaa kojih je Vizantija bila puna i kojima je sigurno i Stefan bio okruen.
Dakle, car Andronik bi sigurno znao za Stefanove veze u Svetoj Gori i bilo je dovoljno
samo da uini mali napor i da sve to osujeti. On to ipak nije uinio ili iz nekog interesa koji
je imao, ili (to je mnogo verovatnije) zato to je i Vizantija uestvovala u celoj akciji.
Dovoljno je samo setiti se toga da je car znao da Stefan nije slep, a ipak to nije dojavio
Milutinu. On je na njega oigledno raunao kao budueg kralja Srbije i stoga je negovao
tako dobre odnose sa Stefanom. U vreme kada je Stefan pripremao povratak u Srbiju, car
Andronik je znao da srpski presto nee naslediti niti jedan od njegovih sinova (Dimitrije i
Teodor), a da Simonida (njegova erka i srpska kraljica) ne moe imati dece. Znai treba
pronai neku odgovarajuu linost za srpski presto, a za to nije trebalo mnogo truda. Sam
Stefan mu se nalazio u Carigradu i bila bi neoprostiva politika greka da se ta prilika ne
iskoristi. Sada je car imao prilike da direktno utie na to ko e vladati Srbijom, a takva se
prilika ne proputa, pogotovo je ne proputa iskusna vizantijske diplomatija. Dakle, ako
nije direktno on bio taj koji je omoguio Stefanu povratak u Srbiju (po verziji Grigorija
Camblaka), onda je car Andronik u najmanju ruku, makar blagonaklonim odnosom prema
celoj toj akciji (jer mu nije mogla ostati nepoznata) omoguio njen uspean zavretak.
Bez obzira na to to sina nije video tolike godine, Milutin ga nije bio eljan i bio bi caru
verovatno veoma zahvalan da mu je on ranije dojavio da Stefan ipak nije slep. Imao je car
mogunosti i da Milutina obavesti da se preko crkve priprema Stefanov povratak. Nita od
svega toga nije uinjeno. Milutin bi sigurno umeo sve te pokuaje da osujeti i da Stefana
zadri na sigurnoj udaljenosti. To da je Milutin bio neraspoloen prema Stefanu videe se
kasnije kada ga nakon dolaska u Srbiju ne bude zadrao pored sebe ve ga poalje u
udaljenu upaniju, zadravajui mu sina Duana (moda kao taoca?). Postoji jo jedan
momenat koji je veoma interesantan i koji moe da prikae u kakvom je raspoloenju
Milutin dopustio Stefanu da se vrati. Naime, on nastojniku manastira Pantokratorova,
nakon to je uo o sinu Stefanu sve najlepe "i izlivi dovoljno suza i ustavi klanjae se
muu, i ispovedae blagodat", dozvoljava povratak Stefanov reima: "Neka bude kako Bog
hoe, asni oe, kao to si zapovedio". Tu ima veoma malo od ljubavi oca prema sinu i
Milutin ne dozvoljava Stefanov povratak kao otac koji je oprostio, ve taj in izgleda kao
da je iznuen. To dodue ni Milutin ne krije jer kae "kao to si zapovedio".
Na kraju, Milutin je ipak morao popustiti, jer to vie nije bio usamljeni zahtev jednog
crkvenog velikodostojnika ili samo Srpske pravoslavne crkve ve i sabora Svete Gore "ne
hotei prezreti takve prozbe i molbe ovoga preosveenoga i celoga Bogom ljubljenoga
sabora Svete Gore..." (Danilov uenik). Tu Milutin nije imao vie mnogo izbora,
jednostavno je morao popustiti, znajui koja je mo crkve i svestan svega onoga to je za
njega crkva uinila. Naroito mu je mogao ostati u uspomeni Dragutinov prodor u Srbiju
tokom 1311. (ili 1312.) kada ga je skoro sva vlastela napustila i prela Dragutinu. Izgledalo
je tada da mu nema spasa pred bratovljevim gnevom, ali uz pomo Srpske pravoslavne
crkve uspeo je da sakupi zlato kojim je nakupio dovoljno najamnikih eta i odbio ovaj
napad. Da ga tada crkva nije pomogla on bi izgubio kraljevstvo. Pri samome pomirenju sa
bratom (1311. ili 1312.) upravo je crkva bila ta koja je bila posrednik. O toj svojoj ulozi
pomiritelja arhiepiskop Nikodim sasvim neuvijeno govori na Jerusalimskom tipiku. "Bi,
naime, neka raspra velika po kuanju staroga zlotvora i razdor meu gospodinom mi
previsokim kraljem Uroem i meu bratom mu kraljem Stefanom, a ja sam tada bio iguman
asnoga manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u Svetoj Gori, pa izvoljenjem oba
brata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim, u carski grad, tada carstvu
pravovernoga cara kir Andronika Duke Anela Komnena Paleologa i sina njegovog cara
kir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok je vaseljenskim prestolom upravljao
u Carigradu kir Nifon,..." (Nikodim Hilandarac na Jerusalimskom tipiku). Prema tome, on
ovakvom svom savezniku nije smeo odbiti ni jednu molbu i stoga je njegov odgovor bio
sasvim racionalan i jedino mogu. "Molbu vau ispunih, i zapovedam da bude u svemu
vaa volja, to ste mi govorili o mome sinu" (Danilov uenik).
Na neki nain ovo bi se moglo smatrati i diplomatskom pobedom Stefana, budui da je
ostvario sve ono to se moglo tog momenta. Uspeo je da sebi omogui bezbedan povratak u
Srbiju i sada je mogao mirno da doputuje i da se smesti negde, oekujui da Milutin umre i
da mu otvori put ka prestolu. Niko nije tada znao da Stefan uopte nije slep i to je bilo
njegovo najjae oruje. Uz pomo Srpske pravoslavne crkve on je jo jai i ne postoji niti
jedan konkurent koji e mu se moi suprotstaviti onda kada se otvori pitanje naslea
prestola. S druge strane, ni vlastela mu nije bila nesklona. Ipak je on taj koji je sin kralja
Milutina i koji je dugo godina bio smatran za prestolonaslednika, a treba se setiti da je imao
i znaajnu podrku od vlastele u momentu kada je podigao bunu. Mora da je neto od te
podrke jo uvek ostalo. Vreme koje je proteklo od njega je nainilo i mnogo odlunijeg
oveka, tako da se vie ne moe desiti da bude onako mlak i neodluan kao u pobuni protiv
oca. Tada je mogao dobro videti ta se moe sa odlunom i energinom akcijom (tako je
Milutin savladao njegovu pobunu), a srpska vlastela ceni samo takvog vou. Bila je
dovoljno samo njegova kratka neodlunost i razmiljanje da li da udari na oca, a Milutin se
nije mnogo razmiljao ve je napao, pa da vlastela pree na stranu onoga ko je odluniji.
To je bio razlog zato je on ostao bez podrke i zato je sva vlastela prela Milutinu.
Uskoro krene poslanstvo put Carigrada da bi saoptilo Stefanu radosnu vest. "Posla caru u
Vizantiju, molei da polje Stefana k njemu" (Grigorije Camblak). Stefan se odmah poeo
spremati za povratak, a rastanak sa carem Andronikom je bio veoma srdaan. "I poastivi
ga mnogim razlinim pohvalnim darovima, i koliko mu je trebalo, svako dovoljno dade mu,
mnogo zlato i druge potrebe, koliko je hteo, i sa velikom ljubavlju otpusti ga kao ovom
blagovernom i blagoastivom i hristoljubivom kralju Urou" (Danilov uenik). Putovanje
je trajalo nekoliko dana i konano nakon dugog vremena stigao je Stefan u Srbiju. Odmah
se javio Milutinu. "I kada doe na mesto gde je car tada prebivao, po njegovoj zapovesti
doe k njemu" (Grigorije Camblak). Sudei po biografima susret je bio veoma srdaan (ili
je samo tako na prvi pogled izgledao), a Milutin se obradovao sinu. " A on kao otac primio
je dobroga sina i sa suzama celivao, i ree mu rei pune utehe, molei sa istinitom
smernou oprotaj za ono to je njemu uinio" (Grigorije Camblak). Teko da je Milutin
molio Stefana za oprotaj, to nije liilo na njega. Ako i jeste bila je to gluma koja je trebalo
da poslui za okolne gledaoce. Slino je i Stefan postupio kada je teio Milutina govorei
mu da je on (Stefan) kriv za sve ono to mu se desilo. "Oe, zapoveeno ti izvrio si, jer
nije prepodobno ni pravedno da ko ne poslua kada Bog zapovedi, poto ti nisi uzrok ni
mome roenju na svet, kada on ne bi dao. Zato smo, oe - ree - obojica duni da
blagodarimo onome koji je tebe hteo da spase sluenjem carstva, a mene da udostoji
milosti gubitkom vida" (Grigorije Camblak).
Sam susret je malo liio na odnos oca i sina, pogotovo ako se oni obojica kaju za svoje
postupke. Naime, Stefan je pred Milutina iziao sa povezom preko oiju pravei se da je
slep, padao mu je pred noge sa celom svojom porodicom i pred Milutinom plakao. "I kada
je doao ka svome roditelju sa sinom svojim Duanom, i sa neto malo dece svoje, i tako
pavi na noge njegove, imajui povezane oi svoje, kao to prilii slepome, i sa gorkim
suzama vapijui,..." (Danilov uenik). U sutini Stefan je tek tada od Milutina traio oprost,
jo uvek se nije znalo da li e mu Milutin zaista i dozvoliti ostanak u Srbiji. Mogue je da
je Milutina pogodila (bar na trenutak) ova scena gde mu sin Stefan sa povezom preko oiju
zajedno sa enom i sinom Duanom koji je bio dete (roen 1308. ili 1312.) plaui, pue
pred njim i moli za milost. "A ovaj roditelj njegov, hristoljubivi kralj, ne mogui trpeti zbog
alosti i tuge srca svoga, videi vazljubljenoga sina svoga gde mu govori takove rei,
izmeni se na milosre, imajui kao novu i dobru i poslunu milost od dobre esti i ne
odmeui se od prisnosti sinovljeve, dade mu neki mali deo od drave upe budimaljske,
gde e se uvati" (Danilov uenik).
Milutin je dozvolio Stefanu da ostane u Srbiji, ali ga nije i zadrao pored sebe, ve ga je
poslao u upu u Budimlju, dok je Stefanovog sina, a svoga unuka, Duana, zadrao pored
sebe. "Bi poslan od cara i ujedno oca sa mnogom au da prebiva u nekom dioklitijskom
mestu, poto su mu prinoene obilne potrebe na svako ugaanje. A on sina, koji je doao s
njim od Konstantinova Grada predade ga njegovu dedu (Grigorije Camblak). Dakle,
Stefan je bio poslat odmah u zaseban deo drave, ne ba veliki, gde je mogao mirno da
boravi. Milutin se uverio da je slep (barem je on tako mislio) te da mu od njega vie ne
preti opasnost. Same Stefanove suze i molbe za oprost kao i iskazano pokajanje, delovali su
Milutinu dosta ubedljivo. Sam taj susret je pokazao da Milutinu panja ipak slabi, jer ga je
Stefan veoma lako prevario u tome da je slep, kao to ga je uverio i u svoju bezopasnost.
To je bio znak da Milutin stari i da vie nije onaj nekadanji lukavi kralj. Meutim, za
Stefana je jo uvek bio sasvim nedostian. Istovremeno ovaj susret je i za Stefana bio jasan
znak da on protiv Milutina, dok je iv, ne moe nita. To e se naroito videti onda kada
Stefan uje da je Milutin umro, ali mislei da je u pitanju podvala bude jedno vreme
oklevao. Jo uvek je Milutin bio straan i opasan. S druge strane ni sama pravoslavna crkva
ne bi dozvolila ponovno razbuktavanje sukoba oca i sina. Stefan e morati da saeka
Milutinovu smrt.
Ostaje pitanje koji je razlog bio to to je Milutin pored sebe zadrao Stefanovog sina
Duana. Mogue su dve stvari. Kao prvo mogue da Milutin ipak nije u potpunosti verovao
Stefanu te da je podozrevao neku podvalu. U tim starakim godinama Milutin je ve svima
bio teak sa nepoverljivou i sumnjienjem. Od njegovih neprestanih optuivanja nije bio
siguran niko, a po svemu sudei najgore je bilo njegovoj eni, mladoj kraljici Simonidi.
Nju je neprestano sumnjiio za neverstvo, itd. U okviru toga mogao je jo manje verovati
Stefanu koji je ve jednom pokuao pobunu. S druge strane toliko zauzimanje crkve za
Stefana nije mu moglo biti svejedno, jer je on znao za njenu mo. To ga je verovatno i
plailo, budui da su u Srbiji postojala mnoga nezadovoljstva koja bi mogla lako da se
pretvore u otvoreni bunt. Prestolonaslednik Konstantin mu nije bio neka posebna uzdanica
i sa njim on prvi nije bio zadovoljan. Jedina mogunost da Stefana dri pod kontrolom bila
je da mu sina Duana dri pored sebe kao taoca. Dokle god bude drao Duana, dotle e i
Stefan biti veran. Da on nema nikakvih skrupula i da bi se u sluaju kakve pobune mogao
osvetiti na Duanu u to Stefana ne bi trebalo posebno uveravati, jer njega samog je Milutin
zarad vlasti dao oslepiti.
Druga mogunost je moda ubedljivija. U tim starakim godinama, ve je reeno, Milutin
je bio veoma nepoverljiv. Ni sa jedne strane on nije imao ljubavi. Od pet ena koje je imao
sve ga mrze, a ova poslednja, Simonida, ga mrzi jo i najvie, ak toliko da je ve od njega
i beala. Osimto ga mrzi moda ga i vara sa drugim, mlaim od njega. Deca ga takoe ne
podnose, neko sa razlogom neko bez njega. Konstantin jedva eka da on umre ne bi li ga
nasledio, a Stefan ga mrzi zbog oslepljenja. Nevoljen, a ve dobro ostareo i mrzovoljan on
odjednom dolazi u priliku da vidi unuka Duana kojeg Stefan dovodi sa sobom iz
progonstva. Duan je u to doba bio ve momi, ako uzmemo da je roen 1308. godine (ili
1312.) u vreme susreta sa Milutinom (1320.) imao je oko 12 godina. Dakle, Milutin sada
pred sobom ima mladog momka koji je ve tada bio veoma lepa pojava i mogue je da su
tada odjednom u njemu proradila oseanja koja dugo nije imao. Sada je imao odraslog
unuka od kojeg bi on mogao da napravi pravog vladara i koji bi bio njegov dostojni
prestolonaslednik. Stoga odluuje da Duana zadri pored sebe i da ga pokua nauiti kako
se vlada jednom takvom jakom, ali i neposlunom dravom kao to je Srbija. Tek sada
Srbija ima pravog Nemanjia koji e biti u stanju da nastavi ovu "svetorodnu" lozu. U
Konstantina ionako nikada nije imao mnogo poverenja, Stefan je slep, ali tu je zato Duan,
njegov unuk. To ne bi bilo prvi put u istoriji da jedan vladar ne ostavlja presto svome sinu,
poto u njega nema poverenja (smatra ga slabiem ili slino), ve unuku, kojega za to
posebno i priprema.
Ovakvo surovo kanjavanje Stefanovo nije bilo lako objanjivo biografima koji su pisali o
Milutinu i Stefanu Deanskom. Nije bilo mogue ni jednoga od njih oznaiti kao jedinoga
krivca za ovaj sukob i surovo Stefanovo kanjavanje. Krivac je do kraja naen u
Milutinovoj eni Simonidi koja je oznaena kao spletkaroica koja je uspela da ubedi oca
(Milutina) da kazni sina (Stefana). "Podie zavist avo koji uvek mrzi dobro. A izvrilac
takvog sluenja bila je njegova ena. O moje suze, to enska prevara savlada
praroditeljevu u raju veliku mudrost..." i dalje "Dolazi carica k caru pokazujui tuno lice,
neukraen i neobian nastup, roni suze i unutranjim plamenom preseca glas. I, da ukratko
kaem, podie oca na oslepljenje prvorodnoga sina,..." (Grigorije Camblak). Po njemu
izlazi da je Milutin bio rtva njena. "Nadvlada enska prevara dostojna aljenja i prie za
suze, pobedi se careva premudrost enskim spletkama, pokloni se oinska mudrost enskoj
slabosti, ugasi se roditeljska toplota enskom bestidnou." (Grigorije Camblak). Ovakve
glasine su stigle i do Mavra Orbina koji navodi: "Neki kau da je Stefana otac oslepio pre
zbog optube njegove maehe. Meutim, nije ostao sasvim slep, mada se u poetku pravio
da jeste." Sve ovo su besmislice, budui da je Simonida moda bila i najvea rtva svih
ovih dogaanja. Najpre je kao petogodinje dete dovedena za enu jednom starcu, da bi
nedugo potom bila uhvaena u pravo vrzino kolo ambicija njene majke carice Irine kada je
ova pokuavala da ubedi Milutina da srpski presto nasledi jedan od njenih sinova.
Simonida je uskoro izrasla u lepu enu prema kojoj je Milutin pokazivao strahovitu
ljubomoru. Ve ostareo plaio se da mlada ena ne bi pogledala koga mlaeg, dok je s
druge strane (ako verujemo Orbinu) on nju upropastio kao enu uputajui se sa njom dok
je imala samo osam godina u seksualne odnose i tako je povredio da ona vie nije mogla
raati. Takvu upropatenu, neprestano je sumnjiio za ljubavne prevare, svestan svoje
starosti i nemoi. Ona mora da je prema njemu oseala sve osim ljubavi i iskoristila je prvu
priliku koju je mogla da od njega pobegne. To je bilo 1217. godine kada joj je umrla majka
i kada je pod opravdanjem da ide na njenu sahranu otila u Carigrad da bi odmah potom
odbila da se vrati u Srbiju. Na to se Milutin estoko naljutio i poeo da preti vizantijskom
caru Androniku. Videvi da je Milutin izgubio potpunu kontrolu nad sobom i da bi zbog
Simonide mogao i vojsku da pokrene, car natera Simonidu na silu da se vrati u Srbiju. Ona
krene za Srbiju, ali u oaju, samo da se ne bi morala vratiti Milutinu, u Seru se zamonai.
Eto ta je bila u stanju da uradi jedna mlada ena (od samo 22 godine) samo da se ne bi
vratila bezobzirnom starcu. Moe se zamisliti kakav je uas zavladao meu pratnjom koja
ju je vodila Milutinu. Ko e sada smeti da mu izae na oi i da mu objasni kako je
Simonidi drai i kruti manastirski ivot od ivota sa njim. Meutim sada se umeao i
Simonidin brat despot Konstantin, koji joj pocepa monaku rizu i svu uplakanu i u jauku
preda na silu srpskom poslanstvu koje je Milutin poslao po nju. "Ona je tada bila u uzrastu
od 22 godine. Uplaena da ne bude po povratku ubijena od strane mua, koji je uvek bio
podozriv prema njoj a sada jo i raspaljen velikim gnevom, smislila je da obue monaku
odeu i tako pobegne od zajednikog ivota s njim. Nije se usuivala da to uini dok je
tamo kod oca boravila, da ne bi oca, iako on nije bio posveen u njen plan, izloila optubi
zbog javnog sauesnitva i da ne bi podstakla kralja na otvoreni rat protiv oca. Zato je do
grada Sera putovala onako kako je pri polasku bila obuena. Boravei tamo vie dana,
tajno je od nekog kupila monaku rizu i obukla je jedne noi. Tako se sledeeg dana
nenadano pojavila pred Tribalima koji su je pratili i izazvala kod njih ne malo
zaprepaenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli neto strano protiv nje
preduzeti. Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom muu, ili kao
drugu mogunost, da je ubiju, da ne bi iva stanujui veoma daleko od svoga mua, muila
njegov duh estokim bolovima. Ali, njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, koji
je takoe bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, slutei da
bi kralj veoma ravo primio to to se desilo. On joj je priavi silom poderao rizu i obukao
uobiajenu njenu odeu. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je to je mogue bre
odvedu, iako se ona opirala i plakala" (Niifor Grigora).
Eto kakvi su bili odnosi izmeu Milutina i Simonide. Savreno je jasno da Simonida
predstavlja rtvu Milutinovu i da ona kao takva nije mogla imati apsolutno nikakav uticaj
na njega, a najmanje u njegove odnose sa Stefanom. To to je ona oznaena kao glavni
krivac loih odnosa izmeu Milutina i Stefana, jeste samo opravdanje biografa koji nisu
smeli da napiu pravu istinu.
Zeljko Fajfri: Sveta loza Stefana Nemanje
31. Poslednje Milutinove godine
32. Sukob nakon Milutinove smrti
33. Kralj Stefan Deanski
34. Bitka na Velbudu
35. Duanova pobuna
36. Kralj Duan
37. Savez sa Kantakuzenom
38. Velika osvajanja
39. Car Duan
40. Turci nadiru na Balkan
31. Poslednje Milutinove godine
Po svemu sudei nakon uguenja Stefanove pobune dolo je do susreta Milutina sa
Dragutinom. Povod je bilo to to je Dragutin doao da obie majin grob, poto on, kao to
je ve opisano, nije bio prisutan kada je ona sahranjena. "I doavi u dom sv. Bogorodice u
mesto zvano Gradac, gde lei telo blaene, i tu uini veliki pla i ridanje nad grobom
njezinim, takoe i sva vlastela njegova." (Danilo Drugi). Posle obilaska groba, Dragutin
produi put ka Milutinu koji je u to vreme bio u svojoj rezidenciji, u dvoru Pauni koji se
nalazio u blizini Uroevca. Dvor je bio deo veeg kompleksa koji se zvao Paunpolje. "I
posle ovoga poe ka vazljubljenome svome bratu kralju Urou, koji je tada bio u dvoru
svome Pauni" (Danilo Drugi). Ovaj susret je proao veoma srdano i izgledalo je da meu
braom nema vie nikakvih nesuglasica. Nakon izvesnog vremena Simonida zatrai od
Milutina da joj dozvoli da poseti Dragutinovu enu Katalinu. "Molim te, Gospodaru moj,
zapovedi mi da idem do vazljubljene sestre moje, a snahe tvoje, blagoastive kraljice
Kateline; jer dostojno je da se i mi vidimo, da i mi uinimo dunu ljubav meu sobom, kao i
ti sa vazljubljenim ti bratom" (Danilo Drugi). Do tog momenta Simonida se nije susretala
sa Katalinom i bila je razumljiva njena elja da se upozna sa njom. S druge strane,
Simonida je bila mlada ena koja je verovatno bila eljna provoda, a pored ostarelog
Milutina za tako neto sigurno nije imala mnogo prilike. Ovo je bila mogunost da malo
proputuje i oslobodi se za izvesno vreme Milutinovih ljubomornih istupa.
Sastanak Simonide sa Katalinom i Dragutinom se desio u Beogradu. "I doe u slavni grad
zvani Beograd na obali reke Dunava i Save. I tu se u velikoj sabornoj crkvi mitropolitskoj
poklonie udotvornoj ikoni presvete. I sastavi se sa blagoastivim kraljem Stefanom i sa
njegovom enom Katelinom, i tu je bila velika radost i veselje prilikom dolaska ove
blagoastive i neiskazana ljubav" (Danilo Drugi). Susret je bio veoma srdaan, a Simonida
je doekana sa velikim poastima. Lino Dragutin je uinio sve ne bi li joj ukazao sva
mogua potovanja. "Ovaj blagoastivi kralj Stefan bee napred izveten o dolasku njezinu,
i bee zapovedio da se saberu k njemu svi silni drave njegove" (Danilo Drugi). Simonida i
Katalina su se veoma dobro sloile i odlue da zajedno odu na grob Milutinove i
Dragutinove majke Jelene, ne bi li pokojnici iskazali poast. "I pooe obe radujui se u
Gospodu, imajui veliku ljubav meu sobom. I doavi u dom presvete Bogorodice, u mesto
zvano Gradac, i poklonie se ikoni presvete i po tom pooe na grob blaene i ljubavlju
celivavi ga, i omoie raku njezinu toplim suzama" (Danilo Drugi). Iz ovih navoda se
moe zakljuiti da je Simonida, osim to je bila lepe spoljanosti, u sutini prijatna ena sa
kojom su Dragutin, a posebno njegova ena Katalina, sklopili jedno iskreno prijateljstvo.
Njena posete se trebala ograniiti samo na susret u Beogradu, no kako je Katalina izgleda
bila prijatno iznenaena Simonidinim lepim ponaanjem ta je poseta bila produena.
Nedugo nakon ovoga umre i Dragutin, negde tokom prolea 1316. godine. Neto pre smrti
on se zamonaio dobivi ime Teoktist. "I tako obukoe ga u monake haljine i posle ovog
naloie na njega anelski obraz, i narekoe mu ime Teoktist monah nazvan u anelskom
obrazu" (Danilo Drugi). Dragutina je po svemu sudei, do kraja ivota pratilo kajanje zbog
toga to je nasilnim putem sruio sa kraljevskog prestola svoga oca kralja Uroa. "Ove
zapovesti prestupivi ja jadni pogubih samoga sebe, podigavi ruku na svoga
roditelja,(tako) da su evo moje rane po zasluzi, i ne samo ovo, no i gore od ovoga, to
predviam, uskoro me oekuje" (Danilo Drugi). On sam bio je veoma naklonjen monakom
ivotu i rado je provodio vreme u razgovoru sa monasima. Nasilje koje je izvrio nad ocem
bilo je razlogom zato je sebe muio jednom neobinom kaznom. Odmah nakon to je
umro, po obiaju, trebalo je oprati njegovo telo. "I kada su ga hteli omiti, naoe ga
opasana otrim pojasom od slame po nagu telu njegovu i obuena u otru lanenu haljinu, a
pojas od slame zalepio se duboko u telo njegovo, i kada su hteli da ga skinu sa tela, nisu
mogli. I kada su ga mnogo kvasili vodom, jedva ga odluie od tela ovoga blaenoga, to
sve niko nije znao za ivota njegova " (Danilo Drugi). Ipak ni to nije bilo sve. "Drugo, udo
ujte, vazljubljeni, jer istinu govorim: Ovaj blagoastivi ivei sa enom u svome ivotu,
mislim vie od dvadeset tri godine ne dotae se nje, no uvajui se oboje u celomudriju i
istoti, ostadoe ivei kao brat i sestra" (Danilo Drugi).
Dragutin je sahranjen u crkvi urevi stupovi koja se nalazi u neposrednoj blizini Novog
Pazara (podigao je Stefan Nemanja 1175. godine). U ovoj crkvi Dragutin je bio drugi ktitor
(nakon Nemanje) i jedna kapela je posveena njemu. Ova crkva se nalazila na teritoriji koja
je bila pod Milutinovom vlau. "I svrivi sva nadgrobna pjenija i uzevi telo ovoga
blaenoga od sremske zemlje, i nosei iahu ka istoku. I kada su doli u Ras ka crkvi sv.
muenika Hristova Georgija u njegov manastir, i tu sve obino svrie, i tako grobu
predadoe telo ovoga blaenoga Teoktista monaha, nekada biveg kralja Stefana monoga
i samodravnoga, i tu lei do dananjeg dana" (Danilo Drugi).
Za njegovu smrt vezana je i jedna njegova udna molba. Naime, on je zabranio da se
njegovo telo vadi iz groba, spreivi time bilo kakav razvoj svetakog kulta koji bi bio
vezan za njega. "Zapovedio je u ivotu sa stranom kletvom izrekao je:ako se javi kakva
blagodat Boja na njemu, da ne iznose tela njegova od pranjave zemlje" (Danilo Drugi).
Danas se misli da to nije bila njegova elja, ve da je to samo predstavljeno kao njegove
rei. Razlog je bio u tome to se elelo da se preko Milutina, a ne preko Dragutina, nastavi
okrilje bojeg naslea Nemanjine dinastije. To je bio praktian potez budui da je time to
se kao svetac slavio samo Milutin (ne i Dragutin) u sutini sankcionisana promena na
prestolu izvrena 1282. godine (Milutin zamenio Dragutina). Osim toga i sam Milutin se
odnosio na poseban nain prema urevim Stupovima. Nikada Milutin nije nita gradio u
ovom manastiru, iako je bio poznat kako veliki ktitor, a iskljuivo zato to je to bio
manastir koji je odreen za Dragutinovu grobnu crkvu. Osim toga iguman manastira,
veoma uticajan i u poetku Milutinove vladavine, dolazi Milutinovom voljom tek na sedmo
mesto u hijerarhiji igumana Srpske crkve. Vidljivo je da sukobi meu braom nisu mogli, a
da ne utiu i na njihovo ponaanje prema crkvi.
Dragutinova smrt je izazvala uskoro nove potrese u Srbiji. Neposredno pred smrt on je
svoje zemlje u Sremu ostavio svome sinu Vladislavu, meutim Milutin nije imao namere
da potuje ovu njegovu odredbu. Jednostavno je pokrenuo vojsku i okupirao oblast u kojoj
je vladao Vladislav, a njega samog bacio u tamnicu. Zauzeta je Mava i druge oblasti
izuzev Bosne, to je uskoro izazvalo nove probleme. Oekivalo se da e Srbija zaratiti sa
ugarskom, budui da je na teritorije koje je Milutin oteo od Vladislava polagao pravo i
ugarski kralj Karlo Robert. U prvo vreme ugarski kralj nije odgovorio na Milutinov napad,
poto je on u to vreme lomio vlast svojih neposlunih plemia i nije imao dovoljno snage.
U meuvremenu, Milutin je uspeo da zarati i sa Dubrovnikom, tako da je leto 1317. godine
bilo u znaku ratnih operacija na dubrovakoj teritoriji. Nekih veih sukoba nije bilo, a
srpska vojska je uglavnom pljakala i palila okolinu Dubrovnika. Naroito su stradali
dubrovaki trgovci koji su bili posebna meta pljake Milutinovih vojnika. Ipak, kada se u
ovaj sukob umeala i Venecija, na strani Dubrovnika, sklopljen je u jesen 1317. godine mir.
Po svemu sudei, ovaj rat nije doneo Milutinu mnogo, poto je bio obavezan da plati veliku
ratnu odtetu.
Za sve to vreme Karlo Robert se pripremao da napadne Srbiju. Za dosta kratko vreme
uspeo je da okrui Srbiju sa svih strana. Najpre je pod njegovim uticajem hrvatski ban
Mladen II tokom leta 1318. godine krenuo u napad. U poetku je izgleda bio veoma
uspean, poto se poeo zvati gospodarem Humske zemlje, no kasnije se ratna srea
okrenula protiv njega. Nakon nekoliko ratnih uspeha, Milutin za osvetu to se Mladen
nazvao gospodarem Huma, uzme sebi titulu Hrvatskog kralja. Sredinom 1319. godine
neprijateljstva su prestala, a ban Mladen je bio potpuno iscrpljen. Mir koji je sklopio sa
Milutinom bio je za njega izrazito nepovoljan, budui da je morao kao garanciju da e
mirovni ugovor izvriti predati taoce, a izmeu ostalih i svoga roenog brata, omikog
kneza Grgura. To nije bio samo njegov vojni poraz, to je bilo i ponienje. Te taoce Milutin
zatim predaje Dubrovniku koji su ih drali sve dok Mladen ne izvri svoje obaveze. On je
oigledno morao vratiti neke teritorije, ali koje ne zna se. Time je Milutin otklonio
opasnost sa jedne strane.
Od samoga poetka ovih napada na Milutina aktivnu ulogu je uzeo i papa Jovan XXII sa
svojom irokom diplomatskom aktivnou. Ove sukobe sa Milutinom on je shvatio kao
mogunost da jednom za svagda raisti sa "izmatikim nevernim Rakim kraljem", u
sutini elei da srpsku dravu slomi. Papa Jovan XXII uspeo je da na Milutina pokrene
Filipa Tarentskog, a istovremeno je pisao izvesnim albanskim velikaima, predlaui im da
se pobune protiv Milutina. Uspeh nije bio veliki i nekih veih pokreta protiv Milutina nije
bilo.
Ipak, najopasniji napad je doao ba od ugarskog kralja Karla Roberta. On je udario u prvoj
polovini 1319. godine i u samome poetku napredovao veoma brzo. Zauzeo je Mavu,
Beograd i jo neke druge oblasti. Uspeo je da se probije sve do reke Kolubare i izgledalo je
u jesen te godine da je ovaj pohod i zavren potpunim Karlovim uspehom. Ipak, ono to je
osvojio brzo je i izgubio, tako da je tokom zime 1320. godine ovaj rat nastavljen. Sve ono
to je ve jednom bio zauzeo, morao je ponovo da osvaja. Na kraju uspeva i sada su Mava
i drugi gradovi, jezgro Dragutinove drave, bili ponovo pod ugarskom vlau. Da ni
Robertu nije bilo lako, vidi se iz toga to on u pomalo paninom tonu poziva papu u
pomo, kao i druge katolike vladare, a posebno nemakog kralja Fridriha. U to vreme
Karlo Robert je imao izgleda velike planove, mislei da Srbiju slomi potpuno, no ne
primivi pomo ni sa jedne strane zadovolji se sa onim to je osvojio. Rimski papa je
pokuao pomoi Karlu pozivajui u rat protiv "izmatika" (Srba) nemakog, poljskog i
ekog kralja, kao i austrijskog i korukog vojvodu. Papu je pokrenuo sam Karlo Robert,
koji mu je javljao o svojim uspesima, tvrdei da e uz pomo ostalih katolikih vladara
uspeti da prodre do mora. No ovi vladari nisu ni mrdnuli imajui i svojih problema. Tako je
ova dosta iroko zamiljena akcija doivela tek polovian uspeh. Robert je odustao od
daljnjih akcija, a na elo mavanske banovine (upravo osvojene) postavi Pavla
Gorjanskog.
Tokom 1320. godine iz izgnanstva u Carigradu, vratio se i Milutinov sin Stefan
(Deanski).
Nedugo nakon Stefanovog povratka u Srbiju u susednoj Vizantiji su poeli nemiri. Ovom
dravom nominalno je vladao Andronik II (Milutinov tast), a sin mu Mihailo IX je bio
savladar. Uzrok je bio u unuku cara Andronika II, mladom, lepom i popularnom Androniku
III koji je jo kao dete bio proglaen za carevog savladara. Mladi Andronik III oigledno
nije suvie ozbiljno shvatao svoju dunost carskog savladara, provodei svo svoje vreme u
zabavama, a posebno u ljubavnim avanturama. On je bio sasvim suprotan svome dedi caru
Androniku III, jednom krcu i zanovetalu, kome je smetalo unukovo ponaanje. Upravo
zbog toga dolo je do jako loih odnosa izmeu njih dvojice, koji su uskoro prerasli u
otvoreno neprijateljstvo. Razlog je bio vie nego banalan, ali se uskoro izrodio u tragediju.
Mladi Andronik III je veinu svoga vremena provodio u udvaranju enama i ljubakanjima i
jedna takva pustolovina se pretvorila u katastrofu. Kod neke vizantijske dame Andronik je
imao suparnika i ne mogui ga istisnuti mirnim putem on poalje svoje ljude da nau tog
drznika i da ga ubiju. Meutim, ove njegove ubice nalete na Andronikovog brata Manojla i
u zabuni ubiju njega. Ovo je izazvalo pravi ok kod oca im Mihaila IX koji je ionako bio
teko bolestan. Nakon ove vesti on je ubrzo i umro (1320.). Stari car Andronik II za celu
ovu nesreu optui Andronika III i stoga ga lii prestola i celokupnog nasledstva. No, ni
Andronik III nije eleo da odstupi i odjednom se oko njega pone kupiti nezadovoljno
plemstvo, meu kojima je najistaknutija linost bio Jovan Kantakuzen i avanturista Sirgijan
(inae daleki carski roak). Nekako u to vreme na vizantijskom dvoru je boravio i izaslanik
kralja Milutina, neki monah po imenu Kalinik, koji je doao da trai da car vrati natrag
Milutinovih 2.000 najamnika (uglavnom Kumana) koje je ovaj caru dao na koritenje. U to
vreme (1321.) u Vizantiji oruani sukobi ve uveliko besne i ovi najamnici su mogli
odigrati odluujuu ulogu kada bi ih Milutin uputio na jednu ili drugu stranu. Toga su se
dosetili i plemii oko Andronika III tako da su pregovori oko toga ubrzo poeli. Sa
Milutinove strane pregovarao je pomenuti monah Kalinik, a Milutin je pokazivao otvorenu
naklonost ka mladom caru Androniku III, ne obazirui se na to da mu je Andronik II tast.
Milutin je bio izuzetno nepoverljiv, pa je stoga traio da se sastane lino sa Andronikom III
negde na granici, gde bi ovome dao svoje uslove za vojnu pomo.
Ko zna kako bi se ovi pregovori zavrili da se nije umeao Jovan Kantakuzen, savetujui
Andronika III da se ne vezuje suvie za Srbiju ili Bugarsku, poto bi to kasnije moglo biti
veoma opasno. Ba nekako u to vreme ti sukobi su se poeli i smirivati tako da Milutinova
pomo tog momenta niti jednome od careva nije bila neophodna. To mu je bila poslednja
akcija jer je nedugo potom i umro.
Iako je imao dosta godina bio je savreno zdrav, Milutinova bolest bila je toliko iznenadna
da je iznenadila sve. Bolest ga je zadesila dok je boravio u svojoj rezidenciji u Nerodimlju.
"Kada je prolo mnogo vremena i kada je trebalo da se izvri boastvena volja, doe caru
naprasno neka bolest,...." (Grigorije Camblak). Da zlo bude vee Milutin je odmah izgubio
i mo govora tako da je leao u krevetu potpuno nemoan. "I ne bee glasa ni sluanja od
njega, jer se bee svezao jezik njegov" (Danilo Drugi). Danas se misli da je to bio
apoplektiki udar. Njegova agonija je trajala dugo, tako da se nikako nije mogla sakriti od
javnosti. To je bilo dovoljno da na sve strane izbiju metei, tako da su razbojnike bande
neometano krstarile kroz Srbiju. "I poto je bio veliki mete i ne mala uzbuna i smetenost u
vreme prestavljenja blaenoga, i poto su bile borbe i velike pljake od sujemudrih vojnika,
kao da su se meu sobom sukobili pukovi, hotei da jedni od drugih uzmu bogatstvo
njihovo, ovaj blaeni i blagoastivi kralj leao je tu kao mnogosvetlo sunce, (Danilo
Drugi). Bilo je jasno da kralj umire i da nema nikakve anse da ozdravi. itave grupe
vojnika meusobno su se sukobljavale, otimajui jedni drugima plen. Ono to je dodatno
opteretilo situaciju bilo je to to Milutin nije odredio svoga naslednika, pa je jo za vreme
dok je on umirao, poelo da se iz sve snage spletkari i razraunava oko budueg
prestolonaslednika. Vlastela koja je okruivala Milutina, videi da on umire, poela je da
kombinuje ko bi mogao biti eventualni naslednik i u skladu sa tim poele su oko pojedinih
moguih naslednika da se okupljaju pristalice.
Dana 29. oktobra 1321. godine kralj Milutin je umro. Vest o njegovoj bolesti se brzo
rairila po dravi i oseajui da vie nema vrste ruke poeli su nemiri i pljake po dravi.
Odjednom su se pojavila ak tri naslednika. Najpre Dragutinov sin Vladislav (koji je izaao
iz zatoenitva odmah nakon Milutinove smrti), te dva sina Milutinova: Konstantin i Stefan
(Deanski).
U Srbiji je mete bio neopisiv, tako da je ak i povorku koja je nosila kraljevo telo napala
grupa razbojnika, pokuavajui da otme njegovo telo obueno u bogato odelo. "I pooe
nosei telo blaenoga. Na mnogim mestima javljali su se pukovi vojnika, mislei da
postignu neku svoju volju i da ugrabe neto od onih koji nose telo blaenoga, jer u to
vreme, kao to rekosmo, bee veliki mete; a videi da se nosi telo ovoga blaenoga i kao
od neke ognjene jarosti paljeni,.." (Danilo Drugi). Uvek prisutni episkop Danilo je bio
zasluan to je ova pogrebna povorka uspela da se odbrani od napadaa. Milutinovo telo je
iz Nerodimlja preneto u manastir Banjsku gde je sahranjen. "Zapovedie da se spreme kola
sa izabranim krotkim konjima, da poloivi na njih telo blaenoga i previsoka kralja,
prenesu ga ka spremljenom grobu u crkvu sv. apostola Hristova Stefana, u rukotvoreni mu
manastir" (Danilo Drugi). Kasnije su Milutinove moti prenoene u Trepu (1389.) i u
Sofiju (1460.) gde su i danas.
Tako je zavrio kralj Milutin, do tada (izuzev Nemanje) najjai srpski vladar koji je izdigao
Srbiju na najjau balkansku silu, pred kojom je drhtala i do tog momenta neprikosnovena
Vizantija. O njegovom moralnom liku nema ta mnogo lepog da se kae, ali kao politiar i
ratnik bio je bez premca. Njegov znaaj za razvoj Srbije nije mogue preceniti, nikada
Srbija nije bila toliko jaka. Raspolagao je sa dosta finansijskih sredstava pomou kojih je
mogao da unajmi veliku oruanu silu kao to je isto tako bio i neumoran graditelj, tako da
mu se pripisuje izgradnja ak etrdeset crkava. Snalaljiv, lukav i nadasve bezobziran,
vladar koji nikome nije verovao, ali izuzetno uspean ostao je jedan od najveih srpskih
osvajaa (u tome ga je jedino pretekao unuk car Duan).
Ono to baca senku na Milutina jeste njegov privatni ivot i njegovo bezobzirno menjanje
ena, kao i lo odnos prema svojoj deci. Ono to mu se mora zameriti jeste to da nije reio
pitanje svoga naslednika, pa je to dovelo do besnog graanskog rata u Srbiji izmeu ak
trojice pretendenata. Verovatno da je on razmiljao o svom moguem nasledniku, no kako
je bio savreno zdrav (smrt je dola iznenada) to niko nije ni mogao da pretpostavi da mu je
kraj toliko blizu. S druge strane za vreme trajanja bolesti on je izgubio i mo govora tako
da ak ni na samrtnoj postelji nije mogao da imenuje novoga kralja. Kao da se pred kraj
ivota sve zaverilo protiv njega. Sam njegov porodini ivot sa Simonidom se pretvorio u
pravu moru, kako za njega koji je bio bezumno ljubomoran i beznadeno star, tako i za nju
koja je bila mlada i osuena da ivi sa angrizavim starcem. Od sinova nije imao mnogo
utehe. Jedan se pobunio (Stefan), a drugi nije bio linost posebnog formata (Konstantin).
Srbiju je Milutin ostavio veliku i snanu, ali iznutra strahovito podeljenu, to se videlo
odmah nakon njegove smrti. Suvie je toga bilo vezano za njega i njegovu linost, pa je
njegovim nestankom nestalo ono to je vezivalo sve te raznorodne elemente u teritorijalno
nabujaloj dravi. Suvie je u njoj bilo razliitih interesa da bi se mogli lako drali na okupu,
a sama centralistika vlast nije bila dovoljno ukorenjena. Nereeno pitanje naslednika je tu
razliitost i surevnjivost jo vie produbilo, gurajui zemlju u graanski rat.
32. Sukob nakon Milutinove smrti
Iako je bilo raireno ubeenje da je slep, Stefan (Deanski) je imao svojih pristalica tako da
je on bio dobro obaveten o tome kako Milutinova bolest napreduje i ta se deava na
dvoru u Nerodimlju. U njegov dvor u Budimlju dolazila je vlastela, javljajui mu novosti.
"A kada je car izdisao, mnogi su brzo priticali ka Stefanu, i javljali mu to se dogaa"
(Grigorije Camblak). Meutim on nita nije preduzimao plaei se da se radi o kakvoj
Milutinovoj podvali, da namerno potura vesti o svojoj bolesti ne bi li video kako e se
Stefan ponaati. Dodue, u Milutinovu bolest je bilo teko poverovati jer Stefan ga je video
kao savreno zdrava i sada je bilo teko poverovati da za tako kratko vreme onako snaan
ovek kao Milutin moe da se razboli na smrt. Tu je jasno vidljivo kako se Stefan plaio
Milutina i kako je ovaj imao teku ruku. "A on miljae da je to prevara, jer ne bee tako
lak na ismenu, od ega mnogi stradaju zbog lakomislenosti" (Grigorije Camblak). S druge
strane, Stefan je morao da vodi rauna i o tome da se Duan nalazi u Milutinovim rukama i
da bu u sluaju da posumnja u Stefana on mogao Duanu da se osveti. U svakom sluaju za
vreme Milutinove bolesti Stefan je mirovao.
Nakon Milutinove smrti postavilo se pitanje ko e biti naslednik. Ono to je bilo od
njegove porodice, raspalo se odmah. Kraljica Simonida je nakon sahrane otputovala u
Carigrad gde je ivela kao kaluerica. Njen ivot ipak nije bio suvie strog, poto je veinu
vremena provela kod svog oca cara Andronika II u njegovoj palati (kasnije kod bratia),
dok je tek povremeno boravila u manastiru Svetog Andrije. Ne zna se kada je umrla, a
poslednji put se pominje u godine 1336. kada se navodi kao prisutna na velikom zboru
dravnih i crkvenih dostojanstvenika koji su sudili za neku dvorsku zaveru. Srbija je njoj
ipak ostala u dobrom seanju, ali izgleda (i pored svega) i sam Milutin, budui da je dve i
po godine nakon njegove smrti, kada je proglaavan svecem, ona poslala za Milutinov grob
kandilo od zlata i druge veoma skupocene poklone. "I tako blagoastiva kraljica Simonida
nainivi kandilo od skupocenog zlata, i takoe platna skupocena i zlatna, imajui na sebi
divnu lepotu izgleda, kojim e pokriti raku ovoga hristoljubivoga, i druge mnoge poasti
spremivi, ovo dade ka grobu ovoga blagoastivoga (Danilo Drugi). Za to vreme oba sina
Milutinova: Konstantin i Stefan, potegla su za krunom osporavajui jedan drugome to
pravo. Obojica su poela na svoju stranu da privlae pristalice, a svaki sa svojim
obeanjima.
Stefan je imao veoma mnogo pristalica, to bi moglo biti dokazom da je njegova borba za
presto ipak bila pripremana i da on u upi u Budimlju nije uzalud sedeo. Verovatno je imao
i jaku podrku od strane crkve. Imajui u vidu to da je crkva bila ta koja mu je omoguila
povratak u Srbiju, te da se kod Milutina najvie zalagala za to onda ta podrka i ne treba da
iznenauje. Tu je on u odnosu na Konstantina bio u velikoj prednosti. Na ovome mestu
malo emo se zadrati, pokuavajui objasniti od kojih crkvenih linosti je morala doi ta
podrka.
Sigurno da je tada najjai ovek u crkvi bio Humski episkop Danilo (kasnije arhiepiskop
Danilo II 1324-1337.). Ovo je veoma interesantna linost, koja je i za vreme Milutinove
vladavine igrala veliku ulogu, a ta uloga se nastavila i nakon njegove smrti. Milutina je on
beskrajno zaduio, a kasnije e to biti sluaj i sa Stefanom . Mogue je da je upravo on bio
taj koji je sauvao srpsku dravu od raspada, ali je svoju ulogu sauvao daleko od oiju
javnosti. On je svakako bio kontroverzna linost, razapeta izmeu elje za usamljenikim
ivotom u manastiru i stalnog pritiska na njega da uestvuje u dravnomivotu. Milutin ga
je bezbroj puta zvao da doe iz Hilandara, poveravajui mu poverljive misije politike
prirode, a i sam Stefan mu se obraao ne bi li mu ovaj omoguio povratak u Srbiju. Ba to i
jeste pomalo simptomatino, jer se Stefan nije obratio Nikodimu, kao tadanjem
arhiepiskopu ve ba Danilu, to dovoljno govori koliki je njegov znaaj bio tada. Danilo
nije bio prvi crkveni ovek (to je bio Nikodim), ali zbog svog uticaja na Milutina imao je
taj znaaj. Toga je Stefan bio svestan, ali mogue je da je bilo i neto drugo u pitanju.
Moda ba zahvaljujui Danilu Stefan nije do kraja oslepljen. To je Danilo lako mogao
tada izvesti (1314.), jer je bio na dvoru (bio je kraljev rizniar) i ovek od ogromnog
poverenja i uticaja. Njemu nije moralo biti teko da ubedi delata da ovaj simulira izvrenje
kazne i ostavi Stefanu vid. Kasnije mu je bilo mnogo lake da ubedi Milutina da zarad
njegove tobonje sigurnosti poalje Stefana ak u Carigrad, poto na takvoj daljini Stefan
postaje bezopasan. No to je bila podvala. Time bi se u stvari sakrilo od Milutina da Stefan
nije oslepljen.
U takvom postupku Danila (ako je tako zaista i bilo) ne bi trebalo traiti ni jedan njegov
sebian motiv. Od toga svega on ne bi nita dobio to ve nije imao. Bio je Milutinov
ovek od poverenja, a ovaj ga je ak predlagao i za arhiepiskopa. Prema tome, sa te strane
on nije imao nikakvog razloga. Jedini pravi motiv koji je mogao Danila da pokrene bila je
sigurnost srpske drave. Milutin jeste bio veliki vladar, koji je digao Srbiju na dotada
nedostignutu visinu, ali je svojim postupcima mogao da je gurne i u propast. Njegova igra
sa naslednicima (dovoenje sinova vizantijske carice Irine) i kasniji pokuaj Stefanovog
oslepljenja vodio je Srbiju u propast. Sam Konstantin nije uivao niije poverenje i Danilu
je, budui veoma blizak Milutinu, moglo biti savreno jasno da je za Srbiju jedini pravi
Milutinov naslednik samo Stefan (Deanski). Upravo kada je Milutin eleo da i njega
ukloni, moralu su se crkva i Danilo zarad interesa drave umeati. Kako se sa Milutinom
zbog njegove preke naravi nije moglo ubeivati, to je bilo potrebno raditi tajno. Tada je
izvedena i podvala oko Stefanovog oslepljenja i njegovo odvoenje u Carigrad, a zatim i
dovoenje u Srbiju. Crkva je tu (ako bi to sve bilo tano) odigrala izuzetno uzvienu ulogu,
s jedne strane spreavajui oslepljenje sina od oca i s druge strane osiguravajui Srbiji
dostojnog vladara. A sada neto o Danilovom ivotu.
Za njega se ne zna kada je roen niti ko su mu roditelji, iako je izvesno da su vlasteoskog
roda. Postoji miljenje da je njegov otac boravio na dvoru kraljice Jelene (Milutinove i
Dragutinove majke) koji se tada nalazio u Pilotu. Veoma rano je postao pa kod Milutina
na dvoru, no tu se nije dugo zadrao, pa je pod utiskom monakog ivota uskoro pobegao u
manastir sv. Nikole na Ibru, gde se i zamonaio. "I doavi u manastir velikoga arhijereja
Hristova Nikole, koji je na obali reke zvane Ibar, mesto zvano Konul, i tu iz ruke
prepodobnoga Nikole primi monaki obraz, i bi mu nareeno ime Danilo monah" (Danilov
uenik). Tu se veoma istakao pa ga je arhiepiskop Jevstatije II rukopoloio za jeromonaha.
"I iz ruke njegove bi postavljen za prezvitera" (Danilov uenik). Nakon izvesnog vremena
poslat je u Hilandar, gde je boravio due vreme. Nedugo po dolasku u Hilandar biva
imenovan za njegovog igumana. "I blagoastivi kralj Stefan Uro uini savet sa
preosveenim arhiepiskopom Jevstatijem i celim saborom, i izbravi ovoga mojega
gospodina, bi mu zapoveeno da bude iguman vie reenoga Bogom podignuta
manastira,..." (Danilov uenik). Danilo je za igumana postavljen na pomalo neoubiajeni
nain, to je odmah pokazalo kakav ugled on ima kod kralja Milutina. Naime, obiaj je da
svetena braa iz Hilandara imenuju igumana, a biva izabran onaj ko je iz Hilandara.
Danilo niti je bio iz Hilandara (doao je u njega) niti je imenovan od strane svetene brae
iz Hilandara, ve je postavljen od strane kralja Milutina i sabora odranog u Srbiji. Zato je
to tako uinjeno, ostaje nejasno.
Dok je igumanovao u Hilandaru ovaj manastir su napali Katalonci i Danilo se veoma
istakao u odbrani (1307 1309.). Kada je prola opasnost za Hilandar, odlui Danilo da se
povue u isposnicu u Kareju. "Ostavivi stareinstvo slavnoga manastira Hilandara,
ustavi poe u eliju svetoga Save u mestu zvanom Kareji" (Danilov uenik). Ovu je
isposnicu podigao jo Sveti Sava 1199. godine i za nju napisao i tipik. Nakon njegovog
odlaska iguman Hilandara je postao Nikodim (o njemu kasnije), koji mu je bio uenik.
Tokom 1313. godine Milutin je Danila pozvao natrag u Srbiju i eleo od njega da naini
novog arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve, tako da je proglaavanje za episkopa
manastira u Banjskoj bila tek priprema za taj in. U svojstvu episkopa u Banjskoj obavljao
je Danilo i posao Milutinovog rizniara, odnosno uvao je kraljevsko zlato, koje se uvalo
u manastiru. "Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imuno bogatstvo u ruke
sveosveenome, a za to nije niko znao samo ovi jedini" (Danilov uenik). Da se zlato uva
u manastiru bila je tajna i tu je jo jednom potvreno da je Danilo ovek izuzetnog
Milutinovog poverenja. On je neposredno pre toga Milutinu uinio jednu ogromnu uslugu.
Za vreme dok su Milutin i Dragutin ratovali i kada je skoro celokupna vlastela prela na
Dragutinovu stranu, Danilo je doneo Milutinu zlato pomou kojeg je ovaj platio najamnike
i uspeo da odbrani presto. "A sam ustavi poe protiv brata svoga na rat i protiv svoje
volje, jer se svi njegovi velikai behu odmetnuli" (Danilov uenik). Ti dogaaji bi padali
izmeu 1310 1312. godine.
Ne zadravajui se dugo u Banjskoj uskoro je Danilo otiao ponovo u Hilandar. "I doavi
u slavni manastir Hilandar, i uziavi na pirg, poe tu u utanju iveti, postavi bolji u
divnoj mudrosti,..." (Danilov uenik). Nakon toga ponovo je Milutin pozvao Danila u
Srbiju, gde je ovaj postao episkop Humski. "A ovome gospodinu mojemu dade blagoastivi
kralj episkopiju humsku" (Danilov uenik). Njegov dolazak u Srbiju bio je motivisan time
to se oekivala smrt obolelog arhiepiskopa Save III i Milutin je imao nameru da Danilo
zauzme to mesto. "Od toga vremena blagoastivi kralj Uro bee obeao da e ovome
preosveenome dati presto svetoga Save, (Danilov uenik). Nakon smrti arhiepiskopa
Save III (1309-1316.) Milutin je zaista i pokuao da Danila naturi za arhiepiskopa, ali u
tome nije uspeo pa je arhiepiskop postao Nikodim (1317-1324.), inae Danilov uenik.
Milutin je bio veoma uporan u svojoj nameri i vrio je veliki pritisak pa je Sabor na kojem
se birao arhiepiskop odlagao u toku godine dva puta, a na treem zasedanju i protiv
njegove volje bude izabran Nikodim. "I sabravi sav sabor otaastva svoga, sveasne
episkope i igumane i monahe i velikoslavnu vlastelu, traio je takvoga mua ne jednom no i
triput, i za celu godinu, i mnogo brinui se o tome" (Danilo Drugi).
Za celo vreme svoga ivota Danilo je bio ovek od posebnog Milutinovog poverenja, te je
kao takav iao u razne misije i na razna putovanja. "Jer ovoga sveosveenog episkopa
Danila primae gospodin kralj na svako veanje u mnogoasnu ljubav i slast, jer nikada
nije pogreio njegove volje" (Danilo Drugi). Ono to je ovde posebno bitno jeste to da je
ba Danilo bio taj kojeg je Stefan zamolio da se zauzme kod Milutina da mu ovaj dozvoli
povratak u Srbiju. Po svemu sudei, Danilo je bio u Srbiji i onda kada se desila Stefanova
pobuna i kada je on oslepljen. Od samoga poetka svoje karijere Milutin je prema njemu
imao poseban odnos i posebno poverenje, pa nije nemogue da je u okviru toga Danilo
iskoristio priliku i spasao Stefana od potpunog oslepljenja. To to se Stefan obraao najpre
njemu govori ba u prilog tome. Ipak, mora se napomenuti i to da je Danilo ostao Milutinu
veran do smrti, te da je bio uz njega dok je ovaj umirao. "Posle malo vremena prispe
smrtno razluenje hristoljubivom kralju Urou, i pri prestavljanju njegovu i gospodin moj
bee se tu naao, i njegovo blaeno telo prenese sa slavom u rukotvoreni manastir
hristoljubivog" (Danilov uenik). U sutini, Danilova vernost nije bila okrenuta ka Milutinu
kao takvom, ve ka dinastiji Nemanjia i ka interesima drave. Time je Danilo samo pratio
crkvenu politiku koja je bila ustanovljena jo od Svetoga Save i svi njegovi postupci se
mogu tako objasniti.
Druga crkvena linost koja je odigrala veliku ulogu kod Stefanovog povratka u Srbiju bio
je arhiepiskop Nikodim, takoe jedna izuzetna linost, no u odnosu na Danila sa ipak
manjim politikim uticajem. Ve je reeno da je Danilo bio uitelj Nikodimov, koji je
nakon njega (Danila) postao iguman u Hilandaru. Nikodim je postao arhiepiskop 1317.
godine i bio to sve do 1324. godine, iako se sam Milutin zauzeo da to mesto uzme Danilo.
Jo dok je bio iguman u Hilandaru, imao je Nikodim jednu misiju u Carigradu (1312. ili
1313.) sa kojom je postignuto konano mirenje Dragutina i Milutina. Kada je ve bio
arhiepiskop Nikodim je, na Danilovu molbu iao kod Milutina i bio voa poslanstva koje je
trailo da ovaj dopusti da se Stefan vrati u Srbiju. Kasnije e on biti taj koji e krunisati
Stefana (Deanskog) za kralja u Srbiji.
Ovo su bila dva najjaa oveka u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u to vreme i verovatno je da
su oba pomagala Stefana. Budui da su to radili i ranije, dok su se trudili da se on vrati u
Srbiju (sa verovatnim ciljem da ga nakon Milutina dovedu na presto) to su sa tim u skladu
to radili sasvim sigurno i kasnije kada je ve bio u Srbiji. Kako se Danilo nalazio
neprestano u Milutinovoj blizini, to je Stefan stalno imao svoga oveka na najvanijem
mestu, pa je znao ta se sve tamo deava. Ipak, tako neoekivana smrt koja je zadesila
Milutina iznenadila je sve.
Kada se konano uverio da je Milutin stvarno umro, Stefan se dao u akciju. Najpre baci
povez sa oiju, objavljujui svima da sada ponovo vidi "A kada saznade da je oeva smrt
istinita, odmah bacivi ubrus od oiju, pokaza se onima koji su se skupili svetao licem, a
jo svetliji oima, i prepasa se na dostojno mu srpsko carstvo" (Grigorije Camblak). Time
je Stefan ne samo objavio da je progledao, ve je najavio i svoju kandidaturu za srpsku
krunu. Sam dogaaj povratka vida predstavljen je od samog Stefana kao boje udo, to bi
trebalo da znai da mu je Bog blagonaklon i da e biti uz njega u buduoj borbi za krunu.
"Sluajte, vazljubljeni, prisni moji drugovi i brao, i uzveliite Gospoda sa mnom, koji ima
silu i krepost, izvodei nas okovane muastvom. Vidite i divite se, jer ja, koji sam bio slep,
evo sada vidim" (Danilov uenik)
Vest o udu se brzo prenela kroz Srbiju i donela Stefanu mnotvo pristalica."I poto se
takav glas svuda rairio, jedan drugoga ne stiui ka njemu teahu, a i vojnitvo bezmalo
sve, i velmoe koje su u savetu. A inovnici i koji su nad carskim dankom postavljeni, ovi
svi tekui pripadahu k njegovimnogama, i odavahu carske dobre hvale" (Grigorije
Camblak). Iako je ova vest o iznenadnom povratku vida sigurno imala psiholoko dejstvo
na prost puk, bilo bi suvie naivno verovati da je tako delovala i na vojsku i vlastelu. Oni su
verovatno jo od pre nasluivali Stefanove prave namere, onda kada se on vratio u Srbiju, i
sada je njihov pristanak na njegovu stranu bio motivisan drugim razlozima, a ne o onima
vezanim sa udesnim povratkom vida. To je sada bila politika gde se pristaje uz onu
stranku koja najvie obeava i daje za pruenu podrku. Tako je i Stefan radio doekujui
vlastelu i obeavajui im mnogo toga za pruenu podrku. "A on grlei celivae i govorae
im rei pune koristi a ujedno i premudrosti, i nekako polagae u njihova srca neku silu
usrdnosti. I bee voljen i eljen od njihovih dua, i okruavae ga velika mnoina onih koji
nose oruje" (Grigorije Camblak). Crkva nije bila problem, budui da je ona u sve
verovatno bila od samoga poetka upuena, ako ve nije bila i organizator.
Stefanov polubrat Konstantin nije shvatao Stefana kao ozbiljnog protivnika i ponaao se
dosta oholo. I on je imao pristalica, tako da je sakupio i dosta vojske i to uglavnom stranih
najamnika to e Stefan u kasnijem pismu ljuto zamerati. "Konstantin, brat njegov od
druge matere, sakupivi dovoljno vojske, a prizvavi jo i od okolnih predela ne malu
pomo, iae na njega i poslavi zapovedae da se brzo ukloni s carstva,..." (Grigorije
Camblak). Konstantin je krenuo na Stefana elei da ga jednom odlunom vojnom akcijom
slomi, meutim on izgleda nije znao da se Stefanu vratio vid i stoga mu alje poruku "Kada
se kadgod ulo, da slepu oveku prilii carstvo" (Grigorije Camblak). Zbog
neobavetenosti Konstantin je potcenio Stefanovu snagu, mislei da je ovaj slep, te da
samim time nema nikakvih mogunosti da vlada.
Borbe izmeu dva brata su verovatno poele odmah nakon smrti Milutinove, ali je sigurno
da nisu uzimale veeg maha i za to vreme obojica su tek sakupljali vojsku. U celoj toj
smutnji Stefan se pokazao kao daleko vispreniji te stoga i ne iznenauje njegova odluka da
se krunie za srpskoga kralja. Crkva je spremno prihvatila ovu njegovu elju, ako je nije
ve i inicirala, i krunisanje je obavljeno na Bogojavljenje 6. januara 1322. godine. "A srete
ga onaj koji je svetiteljstvovao, tadanji arhiepiskop, sa mnogom radou i carskom au,
Nikodim zvani, i Hristov uenik vaistinu po prvom Nikodimu. A kada su bili u crkvi,
arhijerej uzvei rukama krunu carstva, venavae njegovu asnu glavu, pokazavi ga kao
savrena cara svim ilirskim narodima" (Grigorije Camblak). Krunisanje je obavio
arhiepiskop Nikodim, isti onaj koji je predvodio poslanstvo koje je ilo kod Milutina da
trai dozvolu za Stefanov povratak u Srbiju. I ovde je vidljivo koliko je Stefan bio tesno
povezan sa crkvom i obrnuto. Arhiepiskop se bez razmiljanja odluio da krunie Stefana,
iako je Konstantin bio taj koji je (po Milutinovoj elji) trebao da bude sledei srpski kralj.
Crkva nije potovala ovu elju Milutina i krunisala je Stefana. Brzina sa kojom je crkva
odluila da krunie Stefana, iako Konstantin nije bio jo uvek vojno poraen (vojne
operacije ireg obima jo nisu poele), govori da je moda inicijativa za krunisanje potekla
moda ba od nje. U tom sluaju Stefan je bio samo noen dogaajima i u sutini nije imao
mnogo uticaja na njih. Konano on nije imao mnogo uticaja ni na svoj dolazak u Srbiju,
sve su to drugi uradili, pa je mogue da je i kod krunisanja bila ista situacija. Bilo kako
bilo, Stefan je postao novi kralj, pod imenom Stefan Uro III. Istovremeno, sa Stefanom
krunisan je i Duan kao "mlai kralj".
Nakon ovoga bilo je jasno da izmeu dvojice pretendenata od kojih je jedan (Stefan) ve
krunisan, mora doi do oruanog sukoba. Tim vie to su obojica imali sakupljenu vojsku,
tako da se vie nije imalo kud. Neposredno nakon krunisanja krenuli su sa svojim vojskama
jedan u susret drugome. Po svemu sudei, Stefan je eleo da izbegne borbu, pa je poslao
poruku u kojoj trai od Konstantina da ga ovaj prizna za kralja, a on e (Konstantin) biti
drugi po dostojanstvu, a ispred njega e biti samo kralj (Stefan). Po Grigoriju Camblaku to
pismo je ovako glasilo: "Stefan, milou Bojom car Srba, veoma eljenome bratu nae
drave, Konstantinu, pozdrav. to se meni dogodilo, prema Bojem promislu, koji sve
dobro udeava, sam si istinito uo. A sada opet znaj, da me je Bog pomilovao i postavljen
sam kao car otaaskom udelu, da strahom Bojim i njegovom pravdom vladam narodom
kao oci nai. Zato prestani sa onim to si poeo, doi da usrdno vidimo jedan drugoga i
primi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuim narodima na svoje
otaastvo, a dovoljno je meni i tebi u tolikoj irini zemlje iveti, jer ja nisam Kain
bratoubica, no Josifov drug bratoljubac. Njegovu re javljam sada tebi, kao on tada ka
brai..... itd" (Grigorije Camblak).
Teko je ulaziti u prave razloge ovoga pisma i raspravljati o njegovoj iskrenosti. Da je
Stefan bio takav bratoljubac kao to se pokuao predstaviti u pismu, ne moe se nikako
poverovati, to e se uskoro videti onda kada se on bude na krajnje zverski nain obraunao
sa bratom. Najverovatnije da se on nije oseao dovoljno sigurnim i da je eleo da izbegne
borbu po svaku cenu. Konstantin je imao dosta jaku vojsku, meu kojom je bilo dosta
najamnika (to mu Stefan i zamera) i mogao je lako bitku dobiti, a to je ono to je Stefana
plailo. Njegova nesigurnost ne treba da udi. Pobuna koju je on pokrenuo protiv oca
Milutina jako se loe zavrila, pa je na kraju trebao biti ak i oslepljen. Strah koji je on tada
pretrpeo i duge godine izgnanstva u Carigradu morale su u Stefanu ostaviti traga. Mogue
je da se on bojao, mislei ta bi mu brat (i to jo ne roeni) uradio kada bi ovu bitku
izgubio. Stoga je pokuao sa ovom ponudom, mislei da bi se Konstantin dao ubediti da
prihvati ovo "drugo dostojanstvo carstva".
S druge strane, Konstantin se oseao suvie jakim da bi sada popustio i Stefanova poruka
ga je mogla samo ohrabriti. Da se oseao sigurnim u pobedu, Stefan ne bi pregovarao, ve
bi pregazio njegovu vojsku. Zato ne treba priati ve treba ratovati i uzeti celo kraljevstvo,
a ne samo "drugo dostojanstvo". Isto tako, Stefan nije ba ovek kome se moe verovati.
Kada je bio u stanju da tolike godine krije da je slep, jo vie je u stanju i sada da se
pretvara ne bi li njega (Konstantina) ubedio da sada, kada mu je pobeda nadomak ruke
raspusti vojsku. Ko mu moe garantovati da e Stefan nakon toga potovati dogovor koji
sada nudi.
Uglavnom, Konstantin je Stefanovu ponudu odbio. "A on nimalo ne posluavi, spremae
vojsku za bitku" (Grigorije Camblak), a bitka koja je nakon toga sledila pretvorila se u
njegov uasan poraz. "I kada su se sudarile obe strane, bi pobeen onaj koji je poao da
ini nepravdu" (Grigorije Camblak). Da je bitka bila izuzetno krvava svedoi i biograf. "I
padoe mnoga tela jednorodnih, a mnogi se odluie na bekstvo" (Grigorije Camblak). Po
svemu sudei Konstantin nije bitku izgubio samo zbog toga to je njegova vojska popustila
zbog oruane nadmoi Stefanove, ve je u pitanju izgleda i neko izdajstvo u njegovim
redovima, to biograf na malo uvijen nain navodi: "a njegovi ljudi se sklonie Stefanu"
(Grigorije Camblak). U samoj bitki Konstantin je zarobljen, a Stefan zaboravljajui na
svoje uzvieno pismo koje je slao Konstantinu pre bitke i u kome sebe naziva "Josifov drug
bratoljubac" naredi da se ovaj likvidira na krajnje zverski nain. Pseudobrokar kae da je
Stefan dao Konstantina "opruiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi miice i
butine, pa ga onda rasee na dve pole, po sredini". Neto slino navodi i Mavro Orbin s
tom razlikom to on grei meajui Stefana i Vladislava. Naime on navodi da je
Konstantina uhvatio i likvidirao Vladislav, a ne Stefan "Kad je Vladislav uhvatio svoga
brata Konstantina, naredi da ga razapnu na krst, pribiju i pretesteriu po sredini" (Mavro
Orbin). Orbin je o ovome dogaaju neto znao, ali oigledno nije razlikovao njegove
aktere, pa otuda i zabuna oko imena. Da je ovo ubistvo ostavilo muan utisak na sve i da je
Stefan zbog toga trpeo prekore (dodue ne javne), vidi se i iz legende koja se rairila po
narodu. Naime, poele su prie da je Stefan dao da se Konstantinu odsee glava i odere pa
da se od lobanje napravi pehar iz kojeg je on kasnije pio vino. Ovo je naravno bilo
preterivanje, ali sasvim slikovito govori o tome ta se mislilo o takvom njegovom
postupku, ali i o njemu samome, budui da je takav njegov postupak bio poreen sa
postupcima bugarskih (tatarskih) kanova.
Time je u sutini Stefan na Konstantinu naplatio sav onaj strah koji je on pretrpeo pre ove
bitke kao i tokom nje, ali i sva ona ponienja koja je imao od oca Milutina. Sa
Dragutinovim sinom Vladislavom je ve bilo tee, mada on nije bio tako opasan protivnik
kao to je to bio Konstantin. Odmah nakon Milutinove smrti Vladislav je bio pobegao iz
zatoenitva u kojem je bio jo od 1317. godine (ili neto kasnije). On se odmah prebacio u
one oblasti u kojima je vladao njegov otac (Dragutin) i tu bio primljen od domae vlastele.
Uz njihovu pomo veoma se brzo uvrstio i istakao svoju kandidaturu za srpsku kraljevsku
krunu, pozivajui se na ugovor u Deevu po kojem nakon Milutinove smrti presto
preuzimaju Dragutinovi potomci. Njegova mo nikako nije mogla prei okvire one oblasti
u kojoj je vladao, pa se borba izmeu njega i Stefana vodila uglavnom oko Rudnika i
Ostrvice. Vladislav je bio apsolutni gospodar u svojoj oblasti, pa se tako nazivao kraljem,
izdavao povelje i imao dvor sa slubenicima. Iako je bio pomagan od strane ugarskog
kralja Roberta i bosanskog bana Stefana II, nikada nije mogao ugroziti Stefana
(Deanskog) u onoj meri da se to oseti i u Rakoj. Stie se utisak da on i nije imao nekih
posebnih ofanzivnih akcija i uglavnom se branio. U sutini, do 1323. godine nije bilo nekih
veih ili ono barem odlunijih borbi i Stefan nije obraao posebno veliku panju na
Vladislava.
33. Kralj Stefan Deanski
Odmah nakon pobede i likvidacije Konstantina morao je Stefan da po Srbiji ugui ostatke
otpora i u tome je imao sve same uspehe. "Dalje je imao sve u rukama, i niko se nije smeo
protiviti, no svi okolni slahu knezove sa mnogocenim darovima kao molitvenike i moljahu
da ive sa njima u miru, i sklanjahu se pod njegovu ruku, i moljahu da im zapoveda kao
slugama, i obeavahu mu svaku dobru pokornost" (Grigorije Camblak). Vreme od pobede
nad Konstantinom provedeno je uglavnom na uvrenju vlasti, tako da tek od 1323.
godine Stefan poinje da obraa veu panju na Vladislava. Tokom te godine (1323.) izbio
je sukob oko grada Rudnika, a ratovanje se zavrilo tokom 1324. godine (verovatno do
prolea), kada je konano Vladislav i savladan. Sudei po biografu sukob je isprovocirao
sam Vladislav. "I ovo uvi previsoki kralj od sveosveenoga, raalosti se veoma, jer mu se
u to vreme bee dogodila neka skrb od cara bugarskoga Mihaila, i od brata njegova
Vladislava, sina Stefana kralja,..." (Danilov uenik). Nakon toga on odlazi negde u
Ugarsku, gde mu se gubi trag, pa se pretpostavlja da je umro. Da li prirodnom smru ili
nasilno, ne zna se. Kada je umro nije poznato, mada se jo tokom 1325. godine spominje
kao "dominus reg Vladislaus" u jednom dubrovakom dokumentu. Njegove bosanske
posede tada je zauzeo bosanski ban Stefan II Kotromani.
Sam sukob oko Rudnika doveo je Stefana do svae i sa Dubrovnikom. U tom gradu je
boravio neki dubrovaki trgovac koji je bio jedan od voa pristalica Vladislava, pa je jedno
vreme ak i upravljao otporom iz rudnike tvrave Ostrovice. To Stefanu nije bilo pravo i
on je mislio da je Dubrovaka republika umeana u sve to i da pomae Vladislava. To to
se on na Dubrovnik ljutio bilo je i razumljivo, jer ovi (ako su zaista pomagali Vladislava)
za to nisu imali stvarnoga razloga. im je preuzeo vlast, Stefan je njima tokom 1321.
potvrdio sve one povlastice koje su oni imali jo za Milutina, pa mu stvarno nije bilo jasno
zbog ega oni nastupaju protiv njega. Ti odnosi su se vremenom sve vie zatezali, tako da
su tokom 1324. godine doiveli i svoj vrhunac, kada je Stefan dao da se svi dubrovaki
trgovci pohapse i da im se oduzme sva imovina.
Imao je Stefan tih godina neprilika i sa druge strane. Ve je reeno da je Vladislavljeve
posede u Bosni zauzeo Stefan II Kotromani i to je bilo vreme kada se ovaj ban uzdizao.
Njegov uspon je veoma tesno povezan sa padom Mladena ubia. Sam Mladen se teko
upetljao u borbe sa dalmatinskim gradovima, ali i sa hrvatskim monim plemstvom. Najpre
su ibenik i Trogir tokom 1322. godine sklopili savez protiv Mladena, a onda se ibenik
predao Veneciji, a malo zatim i Trogir. Ne samo da je Mladen izgubio ove gradove, ve ih
je izgubio tada i ugarski kralj Karlo Robert. Da bi im se osvetio, Mladen sakupi sabor
hrvatskih knezova ne bi li od njih izmamio pomo i povratio gradove. No ta se desilo?
Ovaj sabor je bio sve osim dogovora i pretvorio se u strahovito vreanje i pretnje. Mladen
je optuio prisutne kneeve da su bili u dogovoru sa odmetnutim gradovima, te da ak
prave planove kako i njega da ubiju. Sa ovako tekim uvredama razie se ovaj sabor na
Mladenovu propast. Odmah posle Mladenovih optubi knezovi se stvarno udrue ne bi li
upropastili Mladena i sklope ak savez. Oni su se njemu ionako pokoravali samo iz straha,
a sada kao da ga je odjednom nestalo. Ipak, ne udare direktno, ve se obrate ugarskom
kralju Karlu Robertu i slavonskom banu Ivanu Banoniu. U tom savezu uestvovali su
skoro svi vieniji hrvatski knezovi, a meu njima i Mladenov roeni brat knez Pavle. Jedan
od vanijih uesnika bio je i bosanski ban Stefan Kotromani i brat mu Vladislav. Tokom
1322. godine poeli su i oruani sukobi izmeu njih i u njima je sa svojom vojskom
uestvovao i ban Stefan. Poprite ovih sukoba je bilo kod Skradina, a Mladen ne mogavi
se odupreti stalno se povlaio. Ipak, kod Bliske (Blizne) prihvati borbu i doivi poraz, a
nakon nje pobegne u Klis. Tu je doekao i kralja Karla Roberta, koji je dolazio sa vojskom.
Kralj je trebalo da uestvuje u dotadanjim vojnim akcijama protiv Mladena, ali kako
hrvatski plemii nisu imali strpljenja da ga saekaju, to je ovaj rat zavren bez kralja. U
sutini, kralj je stigao sa eljom da Mladena ubia kazni i to najverovatnije smrtnom
kaznom. Sam Mladen se opet nadao da e uspeti da kralja ubedi u svoju vernost i da sebi
obezbedi stare privilegije. Rezultat je bio tek polovian. Istina, kralj ga nije dao ubiti, ali ga
nije vratio ni na stari poloaj, ve ga je bacio u tamnicu. U Kninu se zbio susret izmeu
njih dvojice, a kralj ga uhapsi i povede sa sobom. Vodio ga je do Zagreba, a onda ga
odvede u Ugarsku, gde je ovaj bio utamnien i gde je i umro (verovatno 1341. godine).
Padom Mladena ubia odjednom je Stefan Kotromani dobio slobodu delovanja i to iz
vie razloga. S jedne strane, bosanski patareni su podravali bana Stefana i odgovaralo im
je to to su se otresli zadrtog katolika, kakav je bio Mladen. Sada vie nije bilo onoga ko ih
je tako estoko progonio. S druge strane, sada je Stefan postao nezavisni gospodar u Bosni,
a nestankom Mladena nestalo je i monog tutora. Srodstvo Stefanovo sa ugarskim kraljem
Karlom Robertom mu je u tome samo dobrodolo. Da je on zaista drao svu Bosnu vidi se
iz nekoliko povelja koje je izdavao. One oblasti koje je drao Dragutin, a kasnije i sin mu
Vladislav (severnu Bosnu) bile su sada pod vlau ovoga Kotromania.
Veti Kotromani iskoristio je i mete nakon Milutinove smrti i tokom graanskog rata
izmeu Stefana (Deanskog) i ostalih kandidata za presto kraljevine Srbije, on zauzme
gornje Zahumlje. U svom prodoru imao je i iroku podrku tamonje vlastele, a pre svih
Nevesinjskog upana Poznana Pure. Ba u to vreme zapleli su se i odnosi Stefana sa
Dubrovnikom (gore opisani) i tu se na sceni pojavljuje i vlastela Branivojevia
(rodonaelnik vojvoda Mladen i jo tri brata Mihailo, Brajko i Branoje). Oni su bili dosta
samostalni u Zahumlju i po svemu sudei imali su namere da se otcepe i proglase
nezavisnima. U okviru toga zaratili su sa Dubrovnikom i sada je nastala cela zbrka odnosa.
Oni su drali Peljeac, Ston (zauzeli ih jo za Milutina), napadali Imotski (1322.) i
ugroavali dubrovake posede. Stoga je Dubrovnik morao da uini neto protiv njih.
Situaciju je oteavalo to to su se oni smatrali podanicima srpskog kralja, pa je postojala
bojazan da bi se to moglo smatrati kao napad na samoga kralja. ak se sumnjalo da je
podsticaj za njihove napade na dubrovake posede doao ba od kralja Stefana
(Deanskog) koji je eleo da se Dubrovniku osveti zbog njegove navodne pomoi
Dragutinovom sinu Vladislavu.
Pojavom bosanskog bana Stefana II Kotromania odjednom su Dubrovani dobili zgodnog
saveznika. Tokom 1326. godine dubrovako Veliko vee sklopi sa Stefanom II
Kotromaniem savez na ivot i smrt i unitenje Branivojevia. Dubrovnik bi napadao
brodovima sa mora, dok bi bosanski ban udarao sa kopna. Tada je Dubrovnik morao da se
pravda srpskom kralju Stefanu ubeujui ga da se ratuje samo protiv Branivojevia, a ne i
protiv njega. No, kako su u to doba oni smatrani odmetnicima od srpskog kralja, to je i
Stefan (Deanski) to prihvatio dosta mirno. Uskoro je ovaj rat zavren potpunim porazom
Branivojevia, a oni sami su doiveli katastrofu. Najstariji brat Mihailo je poginuo, dok su
Brajka zarobili Dubrovani i drali ga u gvozdenom kavezu na javnom mestu, gde je i
umro od gladi. Poslednji brat Branoje je uspeo da se za izvesno vreme spase, pobegavi u
Srbiju. No to mu nije donelo sree, jer su njega srpske vlasti u Kotoru pogubile nakon
nekog suenja, u kojem su Dubrovani podmitili sve sudije ne bi li ga osudili na smrt.
Time je bila unitena ova znaajna vlasteoska porodica, a njena snaga potie od toga to je
ena Brajka Branivojevia bila erka jednog od najmonijih velikaa u Srbiji, vojvode
Vojina (Vojinovii). Koliki je bio njihov znaaj vidi se iz toga to je "mladi kralj" Duan
dolazio tokom 1326. godine u Dubrovnik ne bi li iz zarobljenitva oslobodio pomenutu
erku vojvode Vojina i u tome je i uspeo. Jedno vreme i sam kralj Stefan se zauzimao za
Branoja, onda kada je ovaj prebegao u Srbiju, ali ga je on kasnije izgubio iz vida i u to
vreme je on u Kotoru i pogubljen.
Kasnije se pokazalo da unitenje ove porodice najvie tete donosi ba Stefanu Deanskom,
jer teritorije koje su oni drali vie nisu dole pod srpsku vlast ve su Dubrovnik i bosanski
ban podelili ono to su osvojili. Osim toga Dubrovani su eleli da uzmu Ston i Peljeac,
ali nikako nisu mogli da se nagode sa kraljem Stefanom.
U tom periodu koji traje od 1324. godine pa sve do 1328., kralj Stefan je mirno posmatrao
sve ove dogaaje, nita ne preduzimajui. To bi se moglo protumaiti samo time to je bio
suvie zauzet unutranjim stvarima u Srbiji i to, moda, nije smatrao da je oblast Huma
posebno znaajna za Srbiju. Izgledalo je ak da mu upad bana Stefana Kotromania u Hum
uopte ne smeta, pa je sa njim ak odravao i dosta prisne odnose. Koliko je Stefan II
Kotromani bio uvaavan i moan vidi se i iz toga to mu se Dubrovnik ulaguje tako to
njegovoj eni i njenim sinovima 1327. godine daje poklon, ali ne iz kakve dunosti ve iz
ljubavi.
Ovi nagli uspesi bana Stefana Kotromania izveli su Bosnu na more, a ban je drao pod
kontrolom deo primorja od Dubrovnika pa sve do Neretve, a onda od Neretve do Omia na
uu Cetine. Tokom 1327. godine izbio je i jedan rat izmeu Dubrovnika i Srbije. Kao i
uvek do tada srpska vojska je palila okolinu Dubrovnika, dok su opet dubrovake lae
ometale trgovinu Kotora. Tokom 1328. godine sklopljen je mir i isplaene su meusobne
tete. Dubrovani su morali da vrate sve one delove srpske teritorije koje su oteli od
Branivojevia, pa bi se moglo protumaiti da su u sutini oni bili u ovom ratu gubitnici.
Ipak, sve su ovo za srpskog kralja Stefana bili problemi drugostepene vanosti. Glavna
preokupacija Srbije bile su kao i do tada Vizantija i Bugarska. Odmah nakon preuzimanja
srpskog prestola Stefanu je umrla ena Teodora, pa se uskoro pojavilo pitanje novog
kraljevog braka. U to vreme (1323.) on je ratovao sa Vladislavom kojeg je zduno
pomagala Ugarska i Stefan je mislio da brakom sa erkom Filipa Tarentskog doe u vezu
sa Anuvincima i na taj nain oslabi Vladislava. Njegova izabranica se zvala Blanka i bila
je erka pomenutog Filipa Tarentskog i njegove ene Tamare iz Epira. Koliko je on bio
zainteresovan za taj brak vidi se i po tome to je Filipu Tarentskom (buduem tastu) obeao
da e prevesti Srbiju pod Rimsku crkvu, odnosno da e pokatoliiti svoju dravu. U
nastojanju da se ubedi Filip da Blanku poalje u Srbiju posebno su se isticali Dubrovani,
tako da je u srpskom poslanstvu koje je ugovaralo brak bio i jedan Dubrovanin. Tadanji
rimski papa Jovan XXII je smatrao da je to ve gotova stvar, a da e on konano uspeti ono
to pape pre njega nisu mogle i da e Srbija biti pokatoliena. U to doba papa je boravio u
Avinjonu i uskoro je odande trebalo da krene izaslanstvo na elu sa episkopom
Bertrandom, koje je trebalo da obavi sav ovaj posao. Izgledalo je da e sigurno doi do
sklapanja ovoga braka pa je ak ugovoreno da se svadba odri u Skadru i to s prolea 1323.
godine. Meutim sve se do kraja izjalovilo zbog toga to Filip Tarentski nije eleo da
raskida veze sa Vladislavom, smatrajui da su te veze dosta vrste dok bi veliko pitanje
bilo kakvi e se odnosi uspostaviti sa Stefanom. Teko da je Filip mogao poverovati i
Stefanu onda kada je ovaj obeavao prelaz na katolianstvo. U svakom sluaju u merenju
interesa Filip je smatrao da mu dobri odnosi sa Stefanom nisu tako potrebni kao to su to sa
Vladislavom. Stefan nije jo odustajao pa je u avgustu 1323. godine poslao jo jedno
poslanstvo u Junu Italiju ne bi li ipak ubedili Filipa Tarentskog na ovaj brak. No i to je
bilo uzalud.
Nakon toga Stefan se okrenuo ka Vizantiji i uskoro je odande stigla nevesta. Bila je to
erka namesnika Soluna, koji se zvao Jovan Paleolog. On je inae bio iz carske porodice i
njegov otac Konstantin Porfirogenit je bio brat vizantijskog cara Andronika II. Sama
princeza se zvala Marija Paleolog i imala je tek 12 godina kada je udata za Stefana. I ona je
bila u rodu sa bivom srpskom kraljicom Simonidom (bila joj bratiina). Mati Marijina se
zvala Irina i bila je erka velikog logofeta Teodora Metohita, ve dobrog poznavaoca
Srbije. Tokom 1324. godine dolo je do sklapanja ovoga braka. "Poto bee lepo da on ima
pomonicu ka bogoljubaznim delima, onaj koji u svemu promilja njemu korisno, izabra
takvu muu dostojnu, koja od grada solunskoga od carskoga korena budui doe na
carsko, blaena Paleologina" (Grigorije Camblak).
U ovome braku posredovao je po svemu sudei neizbeni Danilo. "A on ne hotei ne
posluati njegove molbe, ode prvo ka caru bugarskome, i Bojom pomou tu svri njegovu
volju. Takoe i u slavni Carigrad, i tu svri svu volju srca njegova" (Danilov uenik). U to
doba Danilo je bio veoma aktivan pa je najpre iao na dvor Bugarskog cara Mihaila
imana (1323-1330.), koji je bio oenjen sestrom Stefana Deanskog koja se zvala Ana.
Car Mihailo je tada oterao Anu i doveo kao novu enu Teodoru koja je bila udovica
Teodora Svetislava (1300-1332.), ali i unuka vizantijskog cara Andronika III. "Ovaj, mada
je imao kod kue enu, ker srpskog kralja Stefana Nemanje, po imenu Neda ili Nedeljka,
eleo je ipak da ima jo jednu, koja bi bila carskog roda. I tako, otpustivi prvu enu, uzeo
je Teodoru, bivu Svetislavljevu enu i sestru Andronika Paleologa Mlaeg, veoma lepu
enu, koja je tada boravila u Trnovu" (Mavro Orbin). Kako se bugarski car u to vreme
poeo politiki pribliavati Vizantiji, to je bio odluio da se sa njima i orodi pomou ove
enidbe. Tu mu je smetala biva ena Ana, pa ju je stoga oterao. Danilo je iao kod
Bugarskog cara u vezi ovoga dogaaja budui da je to Stefan izgleda shvatio kao linu
uvredu. "Jer mu se u to vreme bee dogodila neka skrb od cara Bugarskoga Mihaila, i od
brata njegova Vladislava, sina Stefana kralja, a takoe je imao poslanstvo zbog nekih
carskih poslova u slavni grad Konstantinopolj, zvani Carigrad..." (Danilov uenik). Moda
je ova Danilova misija bila povezana sa moguim pribliavanjem bugarskog cara i
Dragutinovog sina Vladislava, te je trebalo na vreme osujetiti ostvarenje ovog saveza. Iako
se pravi razlog Danilovog puta u Bugarsku ne zna, po svemu sudei misija je bila uspena i
sukob je izglaen, poto Stefan nije preduzimao vie nikakve korake u tom pravcu. Isto
tako ni Bugari nisu preduzimali nikakve daljnje poteze, pa ostaje da se nagaa prava tema
ovih razgovora. Bilo kako bilo, time je sa bugarskim carem preko episkopa Danila izbegnut
sukob, to je tada Stefanu moralo biti veoma bitno, jer za vee sukobe on nije imao snage.
Nakon toga Danilo je otiao i u Carigrad gde je obavljen posao oko Stefanove enidbe sa
Marijom Paleolog.
Ba nekako dok su se ti svi dogaaji deavali, umro je i arhiepiskop Nikodim (12. maja
1324. godine). Trebalo je sada postaviti novoga arhiepiskopa. "Kada je prolo malo
vremena i kada se prestavio preosveeni arhiepiskop Nikodim, potrai ovaj previsoki kralj
Stefan Uro Trei, koga bi naao takvoga rnca i bogobojaljiva dostojnoimenita mua,
koji moe predrati presto svetoga i bogonosnoga oca naega svetitelja Save, i poto je
mnogo traenje sa takvim ispitivanjem bilo, i ne mogui nai takvoga rnca, i pade dobra
misao na srce ovom previsokom kralju, i seti se ovoga sveosveenoga episkopa kir
Danila,..." (Danilov uenik). Tako je dana 14. septembra 1324. godine izabran episkop
Humski Danilo za novoga arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve pod imenom Danilo II.
"I poto je sabran ceo sabor srpske zemlje, episkopi, igumani i svi velemoni srpske zemlje,
uini saveanje sa ovima gospodin moj kralj o ovom sveosveenom. I izabravi ga, i tako
velikom molbom gospodina kralja, i metanijem asnih rnaca Svete Gore i svega Bogom
sabranoga sabora srpske zemlje, i sve uinie po zakonskom obiaju, i tako ga uzvedoe na
presto svetoga arhijereja Save, na dan praznika Vazdvienja asnoga Krsta,..." (Danilov
uenik). Na toj funkciji ostao je sve do 19. decembra 1337. godine, kada je i umro.
Pomalo udno deluju navodi ovoga biografa kada kae kako je Stefan Deanski traio
novog arhiepiskopa i ne mogui ga nai on se setio Danila. Da e Danilo biti novi
arhiepiskop znalo se, ne samo zato to je on bio kandidat na tu funkciju jo i za vreme
Milutina, funkciju, ve i zato to je ve dui niz godina Danilo najpoverljiviji ovek srpskih
kraljeva. To je bio kod Milutina, a sada je to i kod Stefana. Danilu se poveravaju tadanje
najvanije diplomatske akcije na bugarskom dvoru, kao i ugovaranje kraljeve enidbe. To
su i inae bili teki dani za Stefana, jer borbe za kraljevsku krunu tek to su gotove, a ostaje
jo pitanje rata sa Dubrovnikom, dok su se odnosi sa Vizantijom i Bugarskom poeli naglo
kvariti. U takvoj situaciji na elu crkve Stefan je morao imati poverljivog i snanog oveka,
a ko je to bio vie od Danila? Danilo nije bio samo verski ovek, ve i ratnik (branio
Hilandar), a naroito je Stefana zaduio kao diplomata (pregovori sa Milutinom, bugarskim
carem itd.). Kompletnijeg oveka od Danila tada Stefan nije imao.
Na ovom mestu bi se moglo prodiskutovati i Stefanovo obeanju Filipu Tarentskom da e,
ukoliko njegovu erku Blanku dobije za enu, prevesti Srbiju u katolianstvo. Ovakva
obeanja su i ranije davali srpski kraljevi, ali ni jedan nije ni pokuao bilo ta ozbiljnije na
tome i da uradi. To je bio verovatno sluaj i sa Stefanom. Nije on uzalud bio sin kralja
Milutina. Obeavao je sve ne bi li od Filipa dobio erku, a svoje obeanje ne bi nikada
izvrio i to ne samo zato to to on ne bi hteo, ve zato to to ne bi mogao. U tom momentu
za takav potez Stefan nije imao nikakvih ansi. Tek to je uzeo krunu, zemlja je jo bila u
nemirima, a on je bio jako zavistan od crkve, kojoj je trebalo da nametne rimsku vlast.
Stefan je novom arhiepiskopu Danilu II dugovao sve i to su svi znali, pa bi njihov
eventualni sukob, pogotovo oko takvog pitanje, za Stefana bio unapred izgubljen. Da je to
tako i da Stefan ne moe uraditi ono to je rekao verovatno je procenio i sam Filip i video
da su Stefanova obeanja prazna pria.
Stefanov brak sa Marijom Paleolog je sklopljen iskljuivo iz politikih motiva i to je opet
vie interesa bilo sa vizantijske nego sa srpske strane. Otac Marijin, Jovan Paleolog bio je
namesnik u Solunu i eleo je da ovaj grad sa okolinom i Makedonijom otcepi od Vizantije.
"Ne elei vie da bude pod carem, ve hotei da za samog sebe stvori (zasebno) carstvo,
kao to mu je po njegovom miljenju pripadao u naslee" (Niifor Grigor). Pomagali su mu
braa Metohiti koji su drali Strumicu i Melnik, ali to je jo uvek bilo malo za tako veliki
poduhvat. Stoga je trebala pomo sa strane, pa se Stefanova elja da sa Marijom sklopi
brak uinila Jovanu kao zgodna prilika da pridobije srpskog kralja te da uz njegovu pomo
uradi ono to nije mogao sam. Stoga se nije mnogo razmiljao kada je trebalo dati pristanak
iako je Marija imala tek 12 godina dok je Stefan imao oko 50. Sa ovim brakom dobija se
mnogo toga u politici, a teko da bi Jovan za svoju erku uspeo da nae boljeg enika.
Odmah nakon sklapanja ovog braka Jovan je sa svojom suprugom Irinom pod opravdanjem
da dolazi u posetu erki i zetu, otputovao u Srbiju i pokuao Stefana da pridobije za svoj
plan.
Ovoga nije trebalo mnogo ubeivati i uskoro je srpska vojska napadala na sersku i
strumiku oblast. U tim napadima nije uestvovala neka vea i jaa grupacija srpske vojske
ve su bili samo pojedini odredi, koji su pomagali Jovanovoj vojsci. Stoga su te akcije vie
bile pljaka i pustoenje okoline, no to su bile smiljeni vojni pohod. Po svemu sudei,
Stefan je samo otaljavao ono to je obeao tastu, ni jednog momenta ne mislei da se
ozbiljno potrudi. Po serskoj i strumikoj oblasti srpska vojska je nesmetano krstarila, ali
napade na gradove nije preduzimala. Nije bilo kod Stefana dovoljno zainteresovanosti za
to, budui da su te akcije opsaivanja traile dosta vremena i sredstava, a dobit je bila
nikakva. Sva osvajanja bi na kraju trebalo predati tastu, a to Stefan nije eleo. S druge
strane, mogue je da Stefan nije eleo da se zamera vizantijskom caru, te da su ove akcije
bile provizorne, tek toliko da se tast umiri.
Bilo kako bilo akcije su ipak postigle delimian cilj, jer se vizantijski car Andronik uplaio
i zatraio da sa Jovanom pregovara. Car ponudi Jovanu titulu kesara i zatrai od njega da se
vrati u Solun. Ovo nije bilo ono to je Jovan eleo, meutim Stefanovo sumnjivo ponaanje
jasno je govorilo da ovaj nee vie ratovati za njegov raun. Stoga Jovan pristane na uslove
koje je car ponudio, ali se naglo razboleo i u Srbiji je i umro (1327.).
Za sve to vreme u Vizantiji su trajala trvenja izmeu dva Andronika i to cara Andronika II i
njegovog unuka Andronika III. Sukob je poeo iz prilino prozainih razloga. Andronik III
je u nekoj ljubavnoj zgodi eleo da se osveti svom protivniku koji je imao vie uspeha kod
neke vizantijske dame i poslao je svoje ljude da ovoga ubiju. Meutim oni grekom
smaknu njegovog roenog brata, despota Manojla. To je veoma pogodilo Mihaila IX
(Manojlovog i Andronikovog oca), tako da je on, i inae veoma teko bolestan, ubrzo umro
(1320.). Sam Mihailo IX vodio se kao prvi prestolonaslednik dok je Andronik III bio drugi
prestolonaslednik. Car Andronik II se strahovito naljutio na svog unuka, Andronika III, i
liio ga nasledstva. Prema tome, sada Andronik III nije vie mogao da nasledi vizantijski
carski presto, to mu naravno nije moglo biti pravo, te stoga to nije prihvatio mirno i uz
pomo Jovana Kantakuzina i nekog Sirgijana podigne protiv cara Andronika II pobunu. U
Vizantiji je ve bilo dosta nezadovoljstva sa starim carem, tako da je Andronik III odmah
dobio dosta monih pristalica. Stoga je od samog poetka stari car bio u defanzivi i to ak
toliko da je ve 1321. godine pristao na mir, dajui unuku (Androniku III) celu Trakiju, a
Carigrad je ostao u njegovim rukama. Time je Vizantija bila podeljena na dva dela, jedan
kojim je upravljao Andronik II i drugi kojim je vladao Andronik III.
Kod Andronika III uskoro je izbio sukob izmeu Jovana Kantakuzena i Sirgijana. U to
vreme opet su zapoinjali sukobi sa starim carem, a Sirgijan, ljut na Andronika III, ode kod
starog cara Andronika II i postane komandant njegove vojske. I u ovom sukobu stari car
nije imao sree, pa je te godine (1322.) sukob i okonan tako to je stari ugovor samo
obnovljen. Tokom 1325. godine Andronik III je uspeo da bude i krunisan za cara i
savladara Vizantije. Ba u vreme svih tih smutnji Jovan Paleolog (tast Stefana Deanskog)
poeo je da radi na svom planu za otcepljenje od Vizantije, pokuavajui da iskoristi
opisani sukob dva Andronika. U tome je uspeo tek delimino, jer je ubrzo i umro 1327.
godine.
Ba te godine (1327.) kada je Jovan umro, poelo je u Vizantiji opet trvenje izmeu dede i
unuka. I jedna i druga strana je pokuavala da za svoju stranu pridobije Srbiju, ali i
Bugarsku. Stari car Andronik II je jo od pre bio u dobrim vezama sa Stefanom
Deanskim, koje su uspostavljene jo dok je Stefan boravio u izgnanstvu u Carigradu. U
prolee 1326. godine dolo je u srpski dvor jedno poslanstvo starog cara Andronika II,
toboe da pregovara sa udovicom Jovana Paleologa i da je nagovara da se vrati u Solun. U
njemu se nalazio i Niifor Gregor, poznati pisac, kao i Kasandrin i Tornikije (ovaj e
odigrati posebnu ulogu). U sutini, ovo je poslanstvo pokuavalo da pridobije srpsku
pomo za naredne sukobe koji su predstojali i udovica Jovanova je bila samo opravdanje.
Jedan lan poslanstva, Tornikije, posebno je tajno pregovarao sa Stefanom i nakon toga
odmah otiao za Carigrad, ostavljajui ostalu dvojicu iz poslanstva. Oigledno da je
Tornikije ugovarao savez izmeu Stefana i vizantijskog cara Andronika II i kada je u tome
uspeo, urno je otputovao u Carigrad ne bi li o tome to pre obavestio vizantijski dvor.
Ovaj potez vizantijskog cara se pokazao kao veoma uspean, jer je Stefan pristao da ga
pomae. Nako svega toga otputuje u Vizantiju i Stefanova tata, a on ju je posebno lepo
ispratio. "Poto proe deset dana otkako je poslanstvo prispelo, kralj srpski, koji se onde
negde u blizini nalazio, saopti to je imao o poslovima jednome od poslanika i, naredivi
da poslanstvo polazi, doe i on sa kraljicom da i sobom tei svoju tatu i da naredi to je
jo trebalo za polazak poslanstva. Jer mu je dunost bila da tatu isprati s poastima i
dostojanjima koja su joj i kao tati njegovoj i kao eni velikog cara i kao gospoi koja se u
taj mah u alosti zatekla prilikovala" (Niifor Grigor).
34. Bitka na Velbudu
Za to vreme Andronik III se povezao sa bugarskim carem Mihajlom imanom koji ve
nije bio u dobrim odnosima sa Srbijom zbog srpskih ekspanzionistikih planova prema
Makedoniji, na koju su bacali pogled i Bugari. S druge strane, jo uvek je bila veoma svea
i uspomena na to kako je bugarski car Mihajlo neku godinu ranije oterao svoju enu, inae
roenu sestru Stefana Deanskog. Meusobni susret dva cara se odigrao u Dimotici i tu su
ugovorene pojedinosti ovoga ugovora. "Tu su se dogovorili i zakljuili da car pomogne
Mihailu protiv srpskog kralja, a on caru protiv njegovog strica, Andronika, a kada potpuno
savladaju neprijatelja, da Bugarin, kao nagradu za svoje napore, dobije neke gradove u
Romaniji" (Mavro Orbin).
Tokom 1327. godine poele su i vojne operacije, a od samog poetka Andronik III je imao
inicijativu. Najpre je uspeo da odbrani Makedoniju od napada Andronika II i sada je u
potpunosti drao celu ovu oblast i grad Solun. Ve u januaru 1328. godine Andronik III je
trijumfalno uao u Solun, gde je doekan kao car. U samome Carigradu Andronik II se
poeo oseati nesigurnim i pomiljao je na pregovore.
Za to vreme srpska vojska je uglavnom mirovala, jer vojvoda Hrelja, koji ju je vodio, jasno
je video da je Andronik III toliko nadmoniji da bi bilo uzalud pomagati Andronika II, koji
je bio toliko slabiji da je ve bio praktino izgubljen. Sam kralj Stefan Deanski je
poetkom 1328. godine doao lino sa svojom vojskom ne bi li uzeo uee u ovom ratu.
No, na nagovor vojvode Hrelje odustane od pomoi starom caru i odlui da se bori protiv
Andronika III samo ako ga ovaj napadne. Tada je Stefan imao i neprilika sa srpskom
vlastelom koja mu je stavila do znanja da e ga napustiti, bude li napao Andronika III.
Nemajui kud, Stefan napusti starog cara i ostane u ulozi posmatraa. Tada se jasno videlo
da kralj Stefan nema ba potpunu kontrolu nad svojom vlastelom i da mu vlast i nije toliko
sigurna. Veoma brzo e se to pokazati jo jednom, ali mnogo drastinije. Po svemu sudei,
Stefan nije bio ba omiljen, a razlozi su se verovatno nalazili u njegovom ponaanju.
Za to vreme bugarski car iznenada napusti svog saveznika Andronika III i pree na stranu
starog cara, aljui mu jedan odred od skoro 3.000 vojnika koje je lino vodio. "Mihailo,
podstaknut, moe, nekom velikom nadom koju je bio sebi stvorio u glavi, potajno je poruio
Androniku Starijem da e mu doi u pomo ako pristane da zakljui s njim prijateljstvo.
Andronik Stariji je smesta prihvatio ovaj predlog koji mu je izgledao upravo kao s neba
doao" (Mavro Orbin) To je dalo podstreka starom caru da pokua da organizuje otpor.
Kada je bugarski car uao u Vizantiju i poeo se pribliavati Carigradu, pone Andronik III
sa njim pregovarati. Na neki nain uspe on da ubedi bugarskog cara da ovaj odustane od
namere da pomogne starog cara i Bugari se uskoro povuku iz Vizantije. "Kad je, dakle,
Andronik Mlai bio o tome obaveten, istog asa je uputio jednog svog poklisara s mnogo
poklona i s jo vie obeanja zapovedniku Bugara, molei ga da ode i vrati se kui, to je
Bugarin odmah i uinio" (Mavro Orbin). Sada je bilo jasno da je Andronik II izgubio sve
anse, tako da je 24. maja 1328. godine Andronik III uao u Carigrad i preuzeo vlast. Stari
car Andronik II je abdicirao, ali ga unuk, novi car Andronik III nije progonio ve ga je
ostavio da ivi na carskom dvoru. Time je bila izvrena smena na vizantijskom carskom
prestolu. Tek dve godine kasnije vizantijsko plemstvo, koristei bolest cara Andronika III,
natera starog cara Andronika II da se zamonai. Time je on i definitivno siao sa politike
scene.
U ovom ratu, videli smo, Stefan Deanski nije imao vidnijeg uea, mada je on to izgleda
eleo, ali zbog otpora vlastele morao je biti samo posmatra. Ipak, srpska vojska je uspela
da osvoji grad Prosek i to tako to ga je njegov zapovednik (neki Bugarin), ne elei da ga
preda novom caru, predao Srbima. To je bio razlog vie da Andronik III smatra Srbiju
neprijateljem. On i inae nikako nije mogao da oprosti Stefanu to to je ovaj, makar
minimalno, pomagao starog cara Andronika, pa je ovo osvajanje Proseka bio samo jo
jedan dodatni razlog za daljnju ljutnju.
Te godine (1328.) Andronik III i bugarski car Mihajlo su raiavali meusobne raune
koji su ostali jo od rata dva Andronika u Vizantiji. U ovome ratu niko nije imao
odluujueg uspeha, ve se ratovalo sa promenljivim uspesima, da bi na kraju sklopili mir
krajem te godine. Tada su zakljuili da im je zajedniki neprijatelj Srbija i da bi oruje
trebalo okrenuti na nju. Prekinuvi meusobna neprijateljstva oba vladara su se mogla
posvetiti svome novome cilju: Srbiji.
Za to vreme na granici sa Vizantijom vojni odredi iz Srbije zaletali su se u Makedoniju, ali
to nisu bili krupniji pohodi. Tokom 1329. godine srpska vojska je poela da opseda Ohrid,
a dok je opsada trajala, po starom obiaju okolina je opljakana. Isto tako, po starom
obiaju, opsada Ohrida je ila jako loe, tako da je car Andronik III nakon teke bolesti i
uspenog ratovanja sa Turcima u Maloj Aziji, uspeo da na vreme dovede vojsku Ohridu u
pomo. Srpska vojska ga nije ni doekala, ve se povukla. Ne treba misliti da je ovo bila
neka krupna akcija srpske vojske, radilo se o odredu manje snage koji i nije neto ozbiljnije
nameravao pa stoga nije prihvatao otvorenu borbu. Sada je car Andronik III doao do
zakljuka da se mora neto uiniti sa Srbijom budui da je jasno video da mu sa te strane
nee biti nikako mira. Odmah je u bugarskom caru Mihailu naao istomiljenika, pa je sa
njim stupio u pregovore. Bugarski car nije bio raspoloen prema Srbiji, jer je i kralj Stefan,
kao i on sam, pokazivao da ima nameru da osvoji Makedoniju. Stoga dva cara, vizantijski i
bugarski, sklope savez u nameri da napadnu na Srbiju i to sa dve strane. Ovaj dogovor je
postignut tokom prolea 1330. godine. "Kad je Bugarin bio obaveten o tim pripremama,
uputio je molbu caru da s jedne strane provali u Srbiju sa svojim etama, a on e doi sa
svojim Bugarima s druge strane, tako da Nemanja ne bude u stanju da se odupre obojici"
(Mavro Orbin). Ovde Orbin grei utoliko to kao srpskog kralja navodi Nemanju, a ne
Stefana Deanskog. Oba cara su izgleda imala velike planove u vezi ovoga rata, oekujui
da osvoje Srbiju. "Hotei ozlobiti njegovo otaastvo, i hvalei se da e postaviti presto u
dravi njegova otaastva, i takvo jednomisleno savetovanje imajui i kratku ljubav sa
grkim carem, kao to i bi" (Danilov uenik). Po biografu namera je bila da se Stefan srui
sa prestola, a Srbija podeli. "Ovi zlomisleni ovako veahu govorei: Otii emo i ubiemo
ga, i nae e biti nasledstvo,.." (Danilov uenik).
Po svemu sudei ovaj rat je bugarski car najozbiljnije shvatio pa je stoga pristupio i
temeljnim pripremama. "Jer bugarski car Mihailo, uznevi se mnogim uspesima i slavom
carstva, podizae se na srpsku dravu i urae se da je pokori. A velika je bila, dakle,
njegova vojska, sakupljena od razliitih naroda, a prizvavi jo i nemalu pomo Gota, koji
su iveli s one strane Dunava, iae podobno moru koje se talasa." (Grigorije Camblak).
Bugarski car Mihailo je unajmljivao strane plaenike i to uglavnom Tatare i Jase (Osete), a
dobio je pomo i od vlakog kneza Jovana Basarabe. Ni Stefan Deanski nije mirovao, pa
je i on dovodio najamnike uglavnom Nemce i pance i to sve same konjanike. "Zato,
posredstvom Dubrovana, dovede iz Italije hiljadu i tri stotine Nemaca koji su ranije sluili
u ratovima mnogim italijanskim knezovima. Sem toga, dooe mu u pomo mnogi drugi
ljudi, izvebani ratnici. I tako se kralj Stefan Uro pripremi za otpor Bugarinu" (Mavro
Orbin). Istovremeno je zabranio mletakim trgovcima da preko Srbije nose oruje ili bilo
kakvu drugu robu za Bugarsku, pod pretnjom strogih kazni. Po Mavru Orbinu osnovni
razlog za ovaj predstojei sukob bio je u tome to je bugarski car oterao svoju enu Anu,
Stefanovu sestru (Milutinova erka). "Uro uda svoju ker Nedu za Mihajla koji se zvao
carem Bugara. Mihajlo ju je, poto je s njom imao mnogo dece, odbacio i uzeo Teodoru
Paleologu, najmlau sestru cara Andronika" (Mavro Orbin). No, to ne moe nikako biti
tano, jer Mihajlo je Anu oterao jo 1324. godine, dakle pet godina ranije, pa je vremenom
taj sukob bio izglaen. Osnovni razlog je bio u borbi za presti na Balkanu, a neposredni
povod aspiracije dva kralja na Makedoniju.
Srbiju je napao najpre car Andronik III i njegov udar je doao poetkom jula meseca 1330.
godine. Meutim, on je operisao samo oko granice, ne zalazei dublje, verovatno oekujui
da vidi ishod bugarskih akcija. Plan je u sutini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalo
napasti sa obe strane i tako prikljetenu lake je savladati. Meutim od samog poetka
vizantijski car ovaj plan nije potovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji i ekao.
Mogue je da ni sama vizantijska vojska nije bila dovoljno jaka, pa car nije eleo da on
bude taj koji e primiti najjai srpski udar. "I tako, car je pripremio svoje ete i sve
potrebno za rat, te je u prolee otiao u vojni pohod. Ali videi da se njegova vojska ne
moe meriti s vojskom srpskog kralja, utaborio se u Pelagoniji i reio da tu eka da vidi ta
e uraditi Bugarin, koji je raspolagao veim brojem ljudi negoli on,..." (Mavro Orbin).
Kralj Stefan Deanski je bio upoznat sa ratnim planom dva cara i odluio je da se sa njima
obraunava pojedinano. Iako su Bugari napali tek kasnije (krajem jula), on je njih ocenio
kao opasnije, pa je stoga odluio da ih prvi doeka. Sam pravac iz kojeg e Bugari udariti
Stefan je samo mogao nagaati, stoga je od samoga poetka bilo i malo lutanja. Najpre je
Stefan se sa vojskom ulogorio na Dobri-polju koje se nalazi na uu Toplice u Moravu.
Znai, oekivao se udar sa severa, meutim on nije doao sa te strane. "I tako zapovedi
previsoki kralj da se sakupe svi vojnici srpske zemlje otaastva svoga na polje zvano
Dobrie; to je polje divno i veliko u mestu zvanom Toplica, jer pripada ka reci Moravi"
(Danilov uenik). Sama srpska vojska jo uvek nije kompletna i oekivali su se jo neki
odredi. Tada je iznenada stigla vest da Bugari ne idu pravcem iz kojeg su oekivani, ve
prema oblasti Zemen, u izvoritu Strume. "I tada dooe glasnici njegovi ka ovom
gospodinu kralju, govorei: Neka ti je znano, previsoki kralju, da se podigao car sa svojim
silama od svoga slavnoga grada Bdinja, od reke zvane Dunava i ide u dravu kraljevstva ti
u mesto zvano Zemen, i tu hoe da se bori sa tobom" (Danilov uenik).
Stefan Deanski je odmah pokrenuo vojsku i krenuo prema Bugarima. "I u taj as uzevi
previsoki kralj svoje vojnike, i spremivi se za borbu, brzo poe prema njemu,..." (Danilov
uenik). Na svom putu svratio je u crkvu sv. ora u Nagoriinu. "I idui sa svojim
vojnicima doe u svoj manastir ka svetome mueniku Hristovu Georgiju Nagorikom"
(Danilov uenik), a neto kasnije i u manastir Sarandaporski. "Takoe i ka svetome
Joakimu, koji je u Sarandaporu, molio se je, doavi ka grobu njegova tela, i sa svom
vlastelom srpske zemlje za pomo mu, sa suzama inio je veliko obeanje ka ovom
prepodobnom i blaenom ocu" (Danilov uenik).
Sada je ve bio u blizini Bugara i o njima su mu stizale sasvim pouzdane vesti. "I tako
uvi da bugarski car doavi sa svojom silom stoji u dravi njegovoj u mestu zvanom
Zemen, na obali reke Struma, i da pleni okolne krajeve te, i tako pourivi se stade blizu
njega sa svojim vojnicima na reci Kameni" (Danilov uenik). Vojska kralja Stefana jo
uvek nije bila kompletna i oekivala su se znaajna pojaanja, no Bugari to nisu znali. "I
kada je bio na mestu takozvanom Velbudu, koje pripada k Sardikiji, tu obe strane
ugledae jedna drugu, i nai behu veoma mali, a mnoina njihova, tako kao kada bi neko
rekao pet na tisuu" (Grigorije Camblak). Pri tom prvom susretu dveju vojski bilo je
oigledno da su Bugari nadmoniji (Srbima je pojaanje tek trebalo doi) i to je uslovilo
kasnije dogaaje.
S druge strane ni disciplina u bugarskoj vojsci nije bila na nekom nivou, pa se dobar deo
njihove vojske raziao po okolini pljakajui. "S tom vojskom provalio je u Srbiju preko
severnih delova planine Hema i stigao skoro do izvora reke Strumice. Kako mu se niko nije
odupirao, etiri je dana neprekidno pustoio sve ognjem i maem" (Mavro Orbin). Po
svemu sudei ni snabdevanje nije bilo obezbeeno pa su se Bugari hranili tako to su
otimali po okolnim selima. Znajui to Stefan se nije urio. S druge strane, Bugari su videli
da Stefanova vojska nije brojno jaa od njihove, ali nisu znali da se oekuju pojaanja, pa
su potcenili njegovu snagu i bili sigurni u pobedu. "I tako uvi ovaj car za dolazak
previsokoga kralja, rastui se veoma mislei da nije mogue previsokom kralju boriti se sa
njime i sa njegovim silama" (Danilov uenik).
Stefan je namerno oklevao aljui Bugarima pregovarae sa porukom u kojoj poziva
bugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji sa onim to ima u Bugarskoj. "Budi
zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne eli drugo, to Bog drugima darova, jer
dolazi u sukob sa Bogom, kao onaj koji smuuje i ratuje ono, to je od njega dobro
razdeljeno." (Grigorije Camblak). Ovi pregovori su postigli svoj cilj odlaui poetak
bitke, a za to vreme konano stignu Stefanu i oekivana pojaanja. "I imajui poslanstva
meu sobom, zakasnie dva ili tri dana, jer gospodin kralj oekivae okup svoje vojske,
poto neka vlastela zakasnie, budui na njegovu poslu" (Danilov uenik). Sada se vie
nita nije moralo ekati i bitka je mogla da pone. Bugari su bili teko nasamareni od
Stefana mislei da je on toliko slab da mora pregovarati pa im ni vojska nije bila na okupu,
jer se najvei deo jo uvek nalazio po okolnim selima i pljakao. Stoga Stefan naredi da se
ponu pripreme za bitku. "I dozvavi vojvode zapovedi da se ureuje vojska i da se sprema
za borbu. A sam u svome atoru stojei, moljae se, podigavi svoje neporone ruke k Bogu
i njega prizivae u pomo. I tako provede svu no stojei" (Grigorije Camblak).
Da je Stefan urio za ovu bitku vidi se iz toga to su poslednja pojaanja stigla u samu
zoru, u subotu 28. jula 1330. godine, a da je ve u podne bitka poela. "Kada je dan subote
svitao i kada mu je prispela sva vojska, a ovaj car je mislio da previsoki kralj nee da se
bori sa njime, iznenada u samo podne subotnoga dana spremivi se za borbu sa svojim
vojnicima, poe brzo na rat" (Danilov uenik). Bugari se uopte nisu nadali ovome napadu,
pogotovu ne nakon onih pregovora (ima miljenja da je ak i primirje bilo ugovoreno, a da
ga Stefan nije potovao), mislei da srpske vojske ima suvie malo da bi mogla njima da se
suprotstavi. Da je bugarski car bio i te kako iznenaen vidi se iz navoda biografa. "I tako
kada vide bugarski car dolazak gospodina kralja koji je iziao protiv njega na borbu, bio je
u velikom meteu, i kao primoran i ne hotei da ide protiv njega na borbu" (Danilov
uenik). U stvari, obe vojske su na dan bitke bile podjednake i svaka je brojala oko 15.000
vojnika. Za ono vreme bile su to priline armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbin:
"jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha."
U ovoj bici posebnu ulogu je dobio sin kralja Stefana Deanskog, Duan, i to tako to je
pod svoju komandu dobio elitnu jedinicu. "Jedan deo izabranih svojih vojnika odlui da
ide na rat sa sinom svojim mladim kraljem, a sam sa drugim delom vojske;" (Danilov
uenik). Neto slino govori i Mavro Orbin: "Duan, imajui uza se mnogo ljudstva i meu
ostalim pomenutih 1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potue se s Bugarinom, koji je
imao mnogo vie ljudstva nego Raani" (Mavro Orbin).
Bitku je zapoela srpska vojska u samo podne dana 28. jula 1330. godine i to na Velbudu
(danas ustendil). Ovaj napad je bio za Bugare strano iznenaenje jer mu se uopte nisu
nadali. Dobar deo vojske je harao okolinom, a Bugarski car je bio ubeen da je Stefan
suvie slab za borbu i da je to razlog dotadanjih pregovora, ali grdno se prevario jer: "tada
zatrubie ubojne trube, sudari se oruje s obe strane, i konji frkom zarzae, i bio je veliki
vapaj" (Mavro Orbin). Srpska vojska je pokazala veliku umenost i izvebanost. "Mladii
previsokoga kralja tako ustrojeni na rat, na obe ruke streljahu i nita nisu greili i poee
se mono boriti, i stojahu krepko, ne razilazei se ni jedan od drugoga. I tako borei se, bi
veliko padanje Bugara, i tako odole srpska sila" (Danilov uenik). Bugarska vojska nije
izdrala ni prvi nalet srpske vojske ve se razila na sve strane, a srpska vojska je umela da
iskoristi ovu smetenost Bugara i da ih razbije do kraja.
Nije poznato kako je tekla sama bitka i jedini koji je neto vie o tome kazao bio je Mavro
Orbin po kome je glavnu ulogu u velikoj pobedi imao strani element u srpskoj vojci,
odnosno plaenici. Oni su navodno prvi udarili u centar Bugara i kada su ga razbili u napad
je krenuo i ostatak srpske vojske koje je predvodio Stefanov sin Duan. "Ali kad su vojske
imale da zametnu bitku, nemaki vojnici razredie svu vojsku, kako je zahtevala ratna
vetina, te rekoe Stefanu Duanu i drugim velikaima Rake: Mi koji smo rimske ili
latinske vere i obreda, ui emo prvi u borbu, a vi ete stajati postrojeni s vaim etama, i
ako budete videli da mi napredujemo i da smo izazvali pometnju u neprijateljskoj vojsci,
tada ete nas slediti udarajui junaki kao pravi ratnici. Ali ako sluajno budete videli (to
ne dao bog) da smo mi razbijeni, pazite da se ne uputate u borbu s neprijateljem, ve neka
se svako spasava kako bolje moe. Odmah posle toga, zbivi se svi zajedno, poee kao
pobesneli upadati u neprijateljsku vojsku, te snagom kopalja i maeva prooe svuda
ranjavajui i ubijajui svakoga koji im se naao na putu. Zatim se vratie odakle behu
krenuli. Tako ponovie jo drugi i trei put, tukui uvek i pravei pokolj meu
neprijateljima" (Mavro Orbin). Tek kada su plaenici slomili Bugare u napad je krenuo i
"mladi kralj" Duan i Bugare razbio do kraja. "Kad je to video sin kralja Stefana Uroa,
krene i on sa svojim Srbima protiv Bugara. Napadajui ih smelo i odvano, razbi ih i
natera u bekstvo ubijajui sve na koje se nameri" (Mavro Orbin).
U daljem tekstu svoje knjige ("Kraljevstvo Slovena") i to na onom mestu gde pie o
bugarskoj istoriji, Mavro Orbin pravi zbrku. Po jednoj verziji (upravo navedenoj) strani
plaenici su sami razbili bugarski centar, a niti jedan od srpskih kraljeva ih nije vodio (ni
Stefan ni Duan, a ni neki od srpskih vojskovoa). Meutim, kada pie o bugarskoj istoriji,
Orbin u sutini ponavlja priu o udaru stranih najamnika u centar bugarske vojske, ali sada
tvrdi da je na elu najamnika bio ba kralj Stefan Deanski. Ovaj odred najamnika bio je
pojaan i sa jednom etom srpskih konjanika. Dakle, Stefan vodi ovaj prvi udar na centar
Bugara, otima zastavu i zarobljava bugarskog cara Mihajla (Orbin Stefana naziva
Nemanjom). "Kad su, dakle, vojske zametnule bitku, Nemanja, praen jednim odredom
svojih konjanika i s hiljadu i tri stotine Nemaca, hrabrih i oruju izvebanih ljudi, najpre je
nasrnuo na Mihailovu zastavu. Poto ju je oduzeo bez velikih tekoa, okrenuo se onda put
konjikog odreda gde je bio Mihailo. U velikom pokolju koji je tu napravio, zarobio je
Mihaila. Od ostalog pak dela vojske veina je tu izginula, a oni koji su pobegli, vratili su se
kui napola goli. Smrtno ranjeni Mihailo ostao je puna tri dana u potpunoj nesvesti, a
etvrtog dana, doavi malo k sebi, ispustio je duu" (Mavro Orbin). Ono to moe da
zbuni jeste i to da Orbin opet na jednom mestu navodi kako su ti plaenici bili pod
komandom Duanovom. "Duan, imajui uza se mnogo ljudstva i meu ostalim pomenutih
1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potue se s Bugarinom,... itd." (Mavro Orbin). ta
je od svega tano?
Nekom logikom moglo bi se doi do zakljuka da je verzija po kojoj su najamnici, ojaani
srpskim konjanicima, udarili u centar Bugara i reili bitku, a da ih je vodio Duan (ne
Stefan), zapravo najtanija. Uloga Duanova u ovoj bitki je bila velika i to svi biografi
podvlae, ali niko ne kae i u emu je ta uloga. Navodi se samo to da je on bio hrabar itd.,
ali to nikako ne bi moglo biti dovoljno da bi on stekao neku znatniju slavu u toj bitki. Bilo
je tu neto i vie. Duan je na neki nain reio bitku. Da su strani plaenici bili ti koji su
samostalno odluili ovu bitku, ili da ih je vodio Stefan, tada za pohvale Duanu ne bi bilo
mesta. Uzimajui u obzir to da je bitka reena odmah u poetku, kada je razbijen bugarski
centar, te da se sve ostalo pretvorilo u proganjanje i ubijanje neprijatelja, to izlazi da je
Duan slavu mogao stei jedino u poetku bitke. To je upravo taj udar u centar Bugara koji
je verovatno Duan predvodio. To ne bi trebalo da bude nita udno, jer je Duan bio
veoma mlad i eljan slave, a svi su u njemu videli prestolonaslednika. On se takvim morao
pokazati i na bojnom polju. S druge strane, nije iskljueno da su jo tada poela komeanja
izmeu njega i Stefana i to je bio dodatni razlog da se Duan dostojno pokae pred srpskom
vlastelom, kao hrabar i borben kralj. Isto tako, ni to to su najamnici dobili glavnu ulogu u
bitki ne treba da iznenadi. Oni su bili izvebani i prekaljeni ratnici, koji su godinama pre
toga ratovali po Italiji (po Orbinu) i predstavljali su najjai deo srpske vojske. Sasvim
logino da im se onda dodeli i najvanija uloga u bitki.
Bitka na Velbudu je bila takva katastrofa Bugara da je i sam car Mihajlo u bekstvu
poginuo. O njegovoj pogibiji postoje razliite verzije. Po Grigoriju Camblaku izlazi da je
car iv uhvaen i da je izveden pred Duana koji ga je dao pogubiti. "Car bugarski bi
uhvaen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u
borbi veliku hrabrost, i tu se lii ivota bedno" (Grigorije Camblak). Po drugoj verziji car je
beao, ali mu se konj sapleo i pao. Dok se on batrgao na zemlji pristignu srpski vojnici i
ubiju ga. "A car Mihailo videvi padanje svojih vojnika, poe beati, i kada je beao, sila
Gospodnja sape noge njegovu konju, i spavi sa konja sakrui sve telo svoje. I tako videvi
vojnici gospodina kralja njegovo padanje, priskoivi ubie ga svojim orujem, i tako
izdahnu. I poloivi telo njegovo na konja, prenesoe ga ka gospodinu svome kralju"
(Danilov uenik).
Verzija Mavra Orbina odudara od obe gore navedene. I po njemu car Mihajlo je beao, ali
mu se konj sapleo pa je on pobegao peice u umu. Tu su ga uhvatili oni srpski vojnici koji
su bili ranjeni i koji su se sklonili u umu. Nakon bitke priveli su ga kod kralja Stefana
Deanskog, i on je iznenada, dok je razgovarao sa Stefanom, umro. "U ovoj bici bio je
ranjen i oboren s konja bugarski car Mihajlo. Ali poto ga nisu tada prepoznali, kasnije ga
je naao jedan slovenski konjanik meu onima koji su se zbog rana bili sklonili u umu, gde
su leali na zemlji jer se nisu mogli maknuti s mesta. Kad je bio doveden pred kralja
Stefana, koji je s drugima stajao tu blizu, Stefan mu je rekao da ga je pravedni sud boji
doveo to toga. Jer je on zbog velike oholosti i bez ikakvog razloga hteo da zauzme
kraljevstvo koje mu nipoto nije pripadalo. Na to Bugarin nita ne odgovori, ve obrati
pogled prema njemu, podigne prst prema nebu i ree: Neka se ispuni volja boja. Izrekav
to, izdahne." (Mavro Orbin).
Sam car Mihajlo je uhvaen dok je bitka trajala, preciznije dok je trajao progon Bugara, jer
oni nisu ni stigli da prue neki vei otpor. "Dok je ovo bivalo, vojnici i sile gospodina
kralja gonjahu sile i mnoge narode cara Mihaila, jedne sekui, druge streljajui, druge
bodui, druge ranjene silom vodei ka previsokom kralju i sinu njegovu mladom kralju
Stefanu" (Danilov uenik). Kakav je to haos kod Bugara bio vidi se iz toga da ni najvee
velmoe bugarske nisu znale da im je car poginuo, sve dok im njegovo telo nije pokazao
Stefan Deanski.
U ovoj bitki kralj Stefan nije uzimao lino uee, ve je nakon to je poslao vojsku u bitku
proveo celo vreme u molitvi. "A on opet doavi u obian ator, preklonivi kolena i
poloivi lice na zemlju, ronei suze kao izvor moljae se. A Bog poslua svojega ugodnika
i onaj silni gordeljivac bi pobeen sa svom vojskom svojom, kao nekada Amalik, dejstvom
molitve, i ne mogae izbei sud Boji" (Grigorije Camblak). Za to vreme, Duan, sin
Stefanov je imao direktno uee u toku cele bitke "koji je tada pokazivao u borbi veliku
hrabrost" (Grigorije Camblak), a to nije ostalo nezapaeno meu vlastelom. "A i ovaj
mladi kralj veoma se proslavi u tome ratu, kao Isus Navin..." (Danilov uenik).
Bugarska katastrofa je bila strana, armija potpuno razbijena, mnogi pobijeni ili zarobljeni,
car poginuo. "A ovi posle velike bitke i strane borbe koja je bila toga dana, i od prolivanja
tolike krvi tih bezbonih i poganih naroda, koji su doli na srpsku zemlju sa ovim carem,
rei u da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljska
trava,..." (Danilov uenik). O ovoj pobedi bio je odmah obaveten i vizantijski car
Andronik III, koji se odmah odluio da odustane od daljnjeg vojnog pohoda na Srbiju. S
jedne strane bojao se snage Stefana Deanskog, dok s druge strane ovaj strani poraz
Bugara mu je davao dobru priliku da sada njih tako nemone bez posebnog rizika napadne.
Do tog momenta on je osvojio par mesta u Makedoniji (Ohrid itd.), ali odmah nakon vesti
sa Velbuda on glavninu vojske izvue iz Makedonije ostavivi par manjih garnizona.
"Posle primljene vesti o tome, car se vratio kui, ne pruivi pomo ni jednoj strani i ne
pretrpevi ikakvu tetu" (Mavro Orbin).
Nakon bitke najpre se prikupio plen i utvrivani su rezultati pobede. "A sutradan posle te
silne bitke, poto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni, i u prvi
as dana, poto su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojeno
bogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, to se podigoe na
otaastvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imaahu,..."
(Danilov uenik). Pred Stefana su dovoene zarobljene bugarske velmoe, kojima je
pokazivan njihov mrtvi car. "I sve velmoe toga cara, koje uhvatie u ratu, sve ove
privedoe pred lice gospodina kralja, imajui elezne okove na svojim nogama. Mnogi od
njih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikoj
borbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvi
istinu, gorko zaplakae,..." (Danilov uenik). Ovi potezi Stefanovi su trebali da ubede
Bugare da je daljnji otpor uzaludan, tim vie to im ja car mrtav. Zapravo, Stefan je doao
na ideju da na bugarski presto vrati svoju sestru Anu (Nedu) koju je pokojni car Mihajlo
oterao nekoliko godina ranije. Kako je Ana sa Mihajlom imala sina Jovana Stevana to je on
trebao biti novi car Bugarske, ali poto je maloletan regentsku vlast vrila bi Ana (Neda).
Ta ideja je verovatno Stefanu pala na um onoga momenta kada je video koje su razmere
ovoga bugarskoga poraza, pa je prikazujui telo mrtvoga cara eleo da ubedi Bugare u
nesvrsishodnost daljnjeg otpora.
Videi da se njegova ideja moe ostvariti, Stefan je, verovatno kao propagandni potez, ne
elei ozlojediti Bugare, nego ih pridobiti, sasluao njihovu molbu u kojoj su oni od njega
traili da se njihov car dostojno sahrani. "No neka nas pomiluje tvoje previsoko kraljevstvo
i zapovedi preslavnom tvojom reju, da se pogrebe telo ovoga naega gospodina, koji je
jue bio tvoj ratnik, a sada je nedostojni Tvoj sluga" (Danilov uenik). Nakon veanja sa
svojim velikaima Stefan Deanski "zapovedi da telo ovoga cara bude sa au preneseno
i poloeno u crkvi sv. muenika Georgija, u mestu zvanom Nagorikoga; i tu lei i do
ovoga dana na hvalu Bogu, na proslavljanje i ast ovom previsokom kralju i celom njegovu
otaastvu, gde lei telo ovoga cara bugarskoga Mihaila" (Danilov uenik). Ova crkva se
nalazi severoistono od Kumanova u selu Staro Nagoriino, a crkvu je podigao jo u XI
veku vizantijski car Diogen IV. Tokom 1313-1318 godine manastir je detaljno obnovio
kralj Milutin.
Nakon toga srpska vojska se pokrene put Bugarske, uz put ne nailazei ni na kakav otpor.
Pre pokreta Stefan je o svojoj pobedi obavestio svoju enu kraljicu Mariju, ali i
arhiepiskopa Danila II i sabor srpske zemlje. "Gospodin kralj posla vesnike ka
preosveenom arhiepiskopu sve srpske i pomorske zemlje kir Danilu i ka eni svojoj
blagoastivoj kraljici i gospoi Mariji i ka svemu saboru srpske zemlje,.." (Danilov
uenik). On je u sutini obavestio sve njih, ne toliko o velikoj pobedi, koliko o daljnjim
njegovim planovima. Verovatno da ni kralj, a niti niko drugi, nije mogao ni sanjati da e
srpska pobeda biti toliko ubedljiva i da e bugarsko carstvo pasti na kolena. Sva je prilika
bila da se ovaj trijumf iskoristi do kraja te da se iz pobede izvue sve to se moe. Stefan je
eleo da sestru vrati na presto, mislei preko nje da utie na bugarske poslove, dok je
srpska vlastela videla dobru priliku za novo teritorijalno proirenje. Nije nemogue da je za
ovaj prodor u Bugarsku Stefan bio prisiljen od strane vlastele, jer biograf navodi: "A
sutradan posle te silne bitke, poto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan
nedeljni....." (Danilov uenik). Znai, odmah nakon bitke ovaj sabor, videi razmere
pobede, verovatno je raspravljao ta dalje preduzimati. Bugarska je bila slomljena i
potrebno je samo ui u nju, a onda je razdeliti. Stefan po svemu sudei nije imao volje za to
i ba e to kasnije biti glavni kamen razdora izmeu njega i srpske ratoborne i pljake
eljne vlastele. S druge strane, tu je bio i Duan, sa veoma slinim idejama kao i vlastela i
jo ovenan slavom iz protekle bitke. U njemu su velikai nali istomiljenika i o tome je
Stefan i te kako morao da vodi rauna. Na osnovu svega toga njegova odluka o prodoru u
Bugarsku je bila po svemu sudei samo ogranienog dometa. Tako je on mislio, ali tako
nije mislila i njegova vlastela, koja je elela da od pobede na Velbudu dobije i opipljivije
koristi.
Iz ovoga se vidi da je Stefan bio i te kako zavistan sa vie strana. Najpre je morao da vodi
rauna o crkvi i arhiepiskopu Danilu II, kome je dugovao to to je bio srpski kralj. S druge
strane, morao je i te kako voditi rauna o raspoloenju vlastele, a naroito od onoga
momenta kada mu je sin Duan pokazao onoliku ratniku sposobnost. Stefanove odluke
nakon Velbuda su bile velikim delom uslovljene upravo raspoloenjem sa strane, a ne
njegovim eljama. Upravo tada, nakon najvee pobede, poeo je i Stefanov sunovrat. Ba
tu, na Velbudu, bio je Stefan na vrhuncu svoje moi. Slavljen je kao pobednik nad
bugarskim i vizantijskim carstvom, ali umesto da mu ta pobeda donese uvrenje vlasti,
desilo se suprotno.
Nakon svega Stefan pokrene vojsku i provali na bugarsku teritoriju. Put kroz Bugarsku nije
predstavljao poseban problem, jer Bugari, jo pod teretom poraza, nisu pruali nikakav
otpor. Dok je jo putovao kroz Bugarsku uputi Stefan svojoj sestri poruku gde je
obavetava da joj je bivi mu, bugarski car Mihajlo, poginuo i gde je nju obavestio o
svojoj ideji da na bugarski presto postavi njenog i Mihajlovog sina, Jovana Stevana. "I tako
gospodin kralj podigavi se sa svojim silama od toga mesta rata i uvek idui ka istoku u
dravu bugarske zemlje, i posla svoje poklisare napred ka sestri svojoj blagoastivoj carici
Ani, eni ovoga cara, koga pobedi, i deci njezinoj,..." (Danilov uenik). Reeno je ve da
Bugari nisu imali snage da bilo ta uine protiv Stefana, jer osimto je on imao jaku
vojsku, sa sobom je vodio i najistaknutije bugarske velikae. "Velike velmoe behu voene
u eleznim uzama sa ovim previsokim kraljem, da predadu svoje gradove i celu dravu u
ruke gospodinu kralju, ne hotei da ih jako mui" (Danilov uenik). Stoga se i oni odlue
na jedan dosta poniavajui, ali veoma delotvoran potez. Preostali velikai na elu sa
Belaurom (brat pokojnog cara Mihajla) doekaju Stefana kod mesta Izvori i zamole za mir.
"Odatle se podie sa svojim vojnicima, i doe u predeo bugarske zemlje, u mesto zvano
Izvori. I odatle htede pustiti svoje skiptre sa silama radi primanja te zemlje; i sutradan
poto su se spremali njegovi vojnici, u taj as dooe poklisari od brata toga cara Mihaila
zvanoga Belaur, i od sviju velemonih te zemlje, koji sa velikomau i slavnim imenima
po dostojanju behu potovani od ovog bugarskog cara...." (Danilov uenik). Ideja je bila da
se srpska vojska zaustavi dok ne doe u prestonicu Trnovo, jer bi tada bilo veliko pitanje
ta bi se desilo sa Bugarskom. Upravo tada je Stefan i saznao da su se Vizantijci povukli.
"Tu je uo da car grki, koji je sa svojim silama doao u pomo ovom caru bugarskom, a
uvi za takovu pobedu toga cara, i gnevom Gospodnjim gonjen, poto je mislio da sve sile
gospodina kralja idu za njim gonei ga, poe beati u dravu zemlje svoje" (Danilov
uenik). Jasno je bilo da e se srpska vlastela teko obuzdati bude li ula u Trnovo.
Zato su Bugari odluili da se sa Stefanom sastanu pre nego to on ue u njihovu prestonicu,
dok je s druge strane i njemu to odgovaralo, jer on nije imao nameru da rasparava
Bugarsku. To i jeste razlog zato je Stefan tako lako pristao na mir sa Bugarima ne traei
skoro nita za Srbiju. Jedini zahtev je bio da se na presto popne sin njegove sestre Ane,
Jovan Stevan. "Kada je uo previsoki kralj ove rei i videi da se sva njegova volja i htenje
dogodi Bojom pomou, i da se sva drava zemlje toga carstva i silni te zemlje dadoe u
njegove ruke, i primivi njihovu molbu, i hotei uiniti krepost i pomo sestri svojoj carici
Ani i njezina sina uiniti carem bugarskim mesto njegova oca,... (Danilov uenik). Bilo je
predloga od strane nekih bugarskih velikaa da doe do sjedinjenja Srbije i Bugarske, no
Stefan nije bio raspoloen za to. "Jer od sada srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo bie
ujedno sastavljeni i bie mir" (Danilov uenik). Mir je sklopljen veoma brzo i uskoro je
jedan odred srpske vojske otpratio Jovana Stevana i njegovu mati Anu. "I posla nekolicinu
od velmoa svojih sa nekim delom svoje vojske njoj u pomo, (Danilov uenik). Sa
ostatkom vojske Stefan se vratio u Srbiju, gde je doekan onako kako to prilii pobedniku.
"A pobeditelj Stefan, ukraavajui se svetlim pobedama, vrati se svojoj kui, a narod ga je
sretao i venavao pobednim pesmama, hvalio i udio se, blagodarei Boga, to su stekli
takvoga cara, najsjajnijeg meu svima prvima" (Grigorije Camblak).
ta je bio rezultat ovoga rata? S jedne strane Srbija je svoje granice prema Bugarskoj
konano utvrdila i bugarsku mo tako slomila da veoma dugi niz godina Bugarima nee
padati na pamet da udare na Srbiju. S druge strane, Stefan je preko svoje sestre Ane imao u
Bugarskoj odluujui uticaj. Prema njemu Bugari nisu oseali mrnju, jer Stefan se nakon
pobede na Velbudu nije meao uopte u bilo kakve bugarske unutranje stvari. Tako ni
jedan od velikaa nije bio uklonjen, ve su naprotiv svi oni u svojim zvanjima ak i
potvreni. Odmah nakon bugarske predaje u mestu Izvori objavljen je jedan proglas po
kojem Stefan Bugarima garantuje nemeanje u njihove unutranje stvari. "Evo, dakle, uli
ste sve to se dogaa sa nama od lica sile Gospodnje u pomo nau i kako htedosmo doi u
dravu zemlje vae sa mnogom silom kraljevstva mi. No uvi rei vae, primih molbu
vau, i neu vam uiniti nikakve zlobe. No neka vam je znano da vam dajem kao cara
vazljubljenoga sina moje sestre, da vam je gospodin i car, kao i otac njegov Mihailo car,
neka vam bude takoe sin njegov gospodin i car; Stefan car, i kao mene njega posluajte. I
u kom je inu i imenu ko od vas postavljen, u tom neka ostane. I zdravi budite" (Danilov
uenik). Isto tako od Bugara nije otkidan niti jedan vei komad teritorije i ona je ostala u
onim granicama u kojim je bila i pre Velbuda. To su sve bili tipino politiki potezi
Stefanovi kojima je on postizao odluujui uticaj na bugarski politiki ivot. Sa tim nije
bila zadovoljna srpska vlastela jer, praktino od velike pobede na Velbudu ona nije dobila
ba nita. Nije bilo pljake, nije bilo teritorijalnih proirenja, nije bilo novih zvanja itd. To
tako nije moglo proi i uskoro se to osetilo u punoj snazi.
Toga svega je bio svestan i sam kralj Stefan, osetivi nezadovoljstvo u vlasteli. Da situacija
bude gora, tu je bio i njegov sin Duan, koji se posebno istakao na Velbudu i kome se
skoro sva vlastela divila. Konano jedan ratoboran kralj koji e umeti nabujalu snagu Srbije
da usmeri u nova osvajanja, dok je Stefan ve bio iscrpljen i skloniji mirnom ivotu. Da bi
nekako kanalisao ovo nezadovoljstvo, uputi Stefan svoga sina Duana i neke vojne odrede
da oslobode sve one gradove po Makedoniji koje je vizantijski car Andronik III zauzeo u
svom kratkotrajnom pohodu. "I opet zapovedi da se sakupe svi njegovi vojnici zemlje
srpske, hotei ii sa njima, ako Bog hoe, na onoga drugoga neprijatelja svoga grkoga
cara, koji je jednu misao i saveanje imao sa carem bugarskim o ovom blagoastivom
kralju,..." ( Danilov uenik). To su ovi veoma lako obavili i uskoro su sva mesta povraena
Srbiji. "Gradove njihove uze, ija su imena: grad slavni Veles, grad Prosek, grad tip,
grad ree, grad Dobrun. I prve godine kraljevstva svoga i u tim vremenima mnoge
gradove uze od zemlje grke sa svima dravama njihovim i sa mnogim imenima, koje
podrobno sve po imenu nije nam mogue ukazati u ovom spisu" (Danilov uenik).
Vizantijci skoro da nisu ni pruali otpor, pa su se skoro sva ova mesta predavala bez borbe.
"Mnogi od slavnih grke zemlje iahu ka gospodinu kralju, predajui se njemu sa
dravama svojim, i te gradove, koje uze ovaj gospodin moj hristoljubivi kralj sa njihovom
dravom i slavom i bogatstvom, predade nekima od vernih svojih, da ih sa silama vojske
svoje dre u poslunosti i raboti, po zapovesti ovoga previsokoga kralja" (Danilov uenik).
35. Duanova pobuna
U to vreme Stefanov sin Duan je imao otprilike 22 godine (ako je roen 1308.) i veoma se
istakao u svim ovim borbama. Sam kralj Stefan je prema njemu bio dosta podozriv,
oseajui da mu je sin miljenik kod vlastele, te da bi mu moda moglo pasti na pamet da
pokua da preuzme kraljevski presto jo dok je on iv. To je i bio jedan od razloga to
Stefan uskoro dodeli Duanu na vladanje oblast Zetu. Time ga je on na neki nain odredio
za prestolonaslednika. "Kralj Stefan, svestan da je mnogo ostareo, iz velike ljubavi koju je
oseao prema svome sinu, koliko zbog gore pomenute pobede, toliko i to mu je u svemu
bio veoma posluan i nada sve ga potovao, dade mu u vlast obe Zete s gradovima i
tvravama koje su bile u njima" (Mavro Orbin). Neto slino navodi i Danilov uenik: "i
kada je ovaj vazljubljeni sin njegov Stefan mladi kralj dospeo do savrenoga uzrasta da
treba da ima dostojan deo drave roditelja svoga radi osobnog prebivanja sa svojima, i
dade mu zemlju zetsku". Sa Duanom u ovu oblast krenulo je dosta mlae vlastele eljne
ratnih podviga i novih osvajanja. "Odlazei, dakle, njegov sin Stefan na upravu reenih
dveju pokrajina, povede sa sobom iz Rake mnogo mladei i nekoliko ravih savetnika"
(Mavro Orbin). Uskoro je Zeta postala pravo leglo nezadovoljstva i buntovnika.
Vlastela okupljena oko Duana neprestano ga je nagovarala da se pobuni protiv oca i da
uzme vlast. "Ovi ga danonono podsticahu da oduzme kraljevstvo iz ruku oca, koji je zbog
starosti bio nesposoban za upravljanje, i da se tako obezbedi od svog brata Sinie, koga je
njegov otac imao s drugom enom" (Mavro Orbin). Na neki nain Orbin pokuava Duana
da opravda i baca krivicu na Stefana Deanskog. Po njemu odnosi izmeu oca i sina su se
naglo pogorali zbog toga to je Stefan imao sa Marijom Paleolog sina (roen pre 1330.)
koji se zvao Sinia. Nagovaran od strane kraljice Marije poeo je Stefan da priprema Siniu
za prestolonaslednika, a prema Duanu je odjednom ohladneo. Danilov uenik ide jo i
dalje govorei da je Stefan prema Duanu poeo pokazivati otvorenu mrnju. "Uro III
podie mrnju na svoga vazljubljenoga sina, i mesto velike ljubavi, omrznu ga savrenom
mrnjom". U sutini krivac je opet jedna ena, opet srpska kraljica i opet Grkinja (za sukob
Milutin Stefan okrivljena je Simonida). Ova teza je neodriva jer Marija Paleolog nije
imala skoro nikakvog uticaja na Stefana Deanskog, a ponajmanje na pitanje naslea
prestola. Sam Duan, onda kada je preuzeo vlast, potovao je svoju maehu i nije je
uznemiravao. Ona je nakon smrti Stefana Deanskog (11. novembar 1331. godine) ostala u
Srbiji i zamonaila se kao monahinja Marta (umrla 7. aprila 1355. godine). Sahranjena je u
Skoplju.
Veoma slinu verziju iznosi i Niifor Grigor. "Poto se pak sam kralj, kome je bilo pedeset
godina, oeni nanovo erkom carevom (iz Carigrada), kojoj je bilo tek dvanaest godina, a
meutim ne oeni sina, i poto s tom erkom carevom poe i decu raati, sin kraljev,
mladi due vatrene, podraen i podbunjivan od vrnjaka svojih, poe smiljati odmetanje
od oca i bunu protiv njega" (Niifor Grigor). Nezadovoljna vlastela, uvek spremna na
pobunu, to je odmah primetila. "Kad to opazie velikai, vojvode, satnici i svi oni koji su se
ve bili nasitili vlade oine zbog duine njene, poee tajno jedan po jedan pristajati uza
sina, raspaljujui sve vie planova bune o kojima je on mislio; dokle ga posle nedugoga
vremena ne povukoe sa sobom" (Niifor Grigor).
Ve u jesen 1330. godine u Srbiji je dolo do otvorenog sukoba kralja Stefana i sina mu
Duana. ta je bio osnovni razlog moe se samo pretpostavljati. Iako biografi navode da je
bio u pitanju Duanov strah da nee on biti taj koji e naslediti Stefana, to se moe uzeti
samo sa velikom rezervom. Osnovni pokreta Stefanovog pada nije bio Duan, ve
iskljuivo nezadovoljna vlastela. Osnovni uzrok za nezadovoljstvo vlastele je bilo
Stefanovo ponaanje nakon Velbuda kada on nije iskoristio plodove ove velike pobede ne
doputajui svojoj vlasteli zadobijanje novih teritorija i pljaku. Naravno da je ovo izazvalo
pravu buru nezadovoljstva, a da je bilo mnogo nezadovoljnika govori i Grigorije Camblak
(koji je bio naklonjen Stefanu Deanskom), onda kada opisuje poetak Duanove pobune.
"Imajui sa sobom mnogo vojnitva i mnoge od naelnih velmoa, pree u arvanitsku
zemlju, odlikovanu dostojanstvom tribuna, i tamo se opasa na svesadranje carstva, i ovu
oduze od otaaske oblasti" (Grigorije Camblak).
Drugi biograf, Danilov uenik, opet iskljuivu krivicu baca na Stefana Deanskog i njemu
pripisuje prvi napad na Duana. Evo kako on opisuje poetak sukoba: videvi da kod oca
vie nije omiljen, Duan mu se obraa sa pitanjem u emu se sastoji njegova krivica jer:
"Oe, zna da sam vazljubljen sin bio pred licem Tvojim, i nikada ne prestupih Tvoje
zapovesti, niti da se nisam brinuo za Tvoje rei;..." (Danilov uenik). Meutim, to kod
Stefana Deanskog izaziva jo veu ljutnju i on skupi vojsku pa napadne na Zetu gde je
Duan boravio. "A ovaj roditelj njegov nije pazio na takve rei, no se podie na jo vei
gnev, hotei ljutom smru osuditi svoga sina, po nagovoru napred spomenutog gubitelja. I
skupivi vojsku svoje mnoge sile,..." (Danilov uenik). U ovim navodima ima dosta istine,
jer nije sporno da je tokom novembra meseca 1330. godine Stefan traio od Dubrovnika
nekoliko ratnih brodova, no oni ga odbiju. I Duan se obraao Dubrovanima za pomo, ali
i njega odbiju i porue im da treba obojica da se izmire i da ive u miru. Stefan je zaista
sakupio vojsku i uao u Zetu, doavi sve do Skadra. "I skupivi vojsku svoje mnoge sile, i
poe na sina svoga do unutranjosti drave njegove zemlje zetske, do grada zvanoga
Skadra" (Danilov uenik). Mora da je to kod Stefana probudilo uspomene, jer je to bio isti
onaj kraj gde je on ratovao sa svojim ocem, kraljem Milutinom. Isto kao i onda sin se nije
suprotstavio ocu ve se povukao preko Bojane, a Stefan razori Duanov dvorac na obali
reke Drimca i opljaka ceo taj kraj. "I tu uini mnoge pakosti dravi njegovoj, vinograde i
mnoga razlina voa zapovedi posei iz korena, i njive mnogo ponele, koje daju mnoge
plodove na hranu ljudima, takoe zapovedi do konca iskoreniti, i tu sam dvor sina svoga
pod gradom Skadrom, na obali reke Drimca, mnoge divne palate zapovedi do osnova
razoriti" (Danilov uenik).
Oigledno da je Stefan bio ogoren na svoga sina im je dozvolio da se tako opustoi ovaj
kraj, a po svemu sudei on je Duana tada nameravao da ubije "hotei ljutom smru osuditi
svoga sina," (Danilov uenik). Nekih direktnih sukoba tada nije bilo, ne zato to je
Stefan bio jai, ve po svemu sudei zbog toga to Duan nikako nije mogao da se odlui
na oruani otpor ocu. Zbog toga je sa svojom vojskom preao na drugu stranu reke Bojane i
iekivao. "Poto je sin njegov napred reeni mladi kralj Stefan prebegao s one strane reke
Bojane, i tu stojei sa svojom vlastelom i sa nekim delom svoje vojske,..." (Danilov uenik).
Bio je verovatno dovoljno jak, pa se Stefan nije usuivao da pree Bojanu i da ga pokua
savladati u otvorenoj bici. Sam ovaj sukob deluje pomalo udno. S jedne strane Duan jeste
bio predvodnik nezadovoljne vlastele, ali veliko je pitanje da li su oni bilo ta pokuavali
da obore Stefana. U celom sukobu uglavnom aktivnu ulogu ima Stefan, dok je Duan
pasivan i stalno pokuava da izbegne direktan sukob. Iznenauje tolika ogorenost
Stefanova, jer on eli smrt sinovu i nemilosrdno pali i unitava po Zeti zaboravljajui da se
radi o njegovoj dravi i o njegovim podanicima. To je pomalo i neuravnoteena Stefanova
reakcija izazvana verovatno uspomenama na njegovu neuspelu pobunu kada je bio
oslepljen. Uplaen da e izgubiti vlast on nemilosrdno unitava i eli i sina da likvidira.
Mogue je da se i sam Duan iznenadio ovakvom reakcijom Stefanovom i ne znajui ta da
radi jednostavno se povukao. No, sada se i Stefan setio svoje pobune kada se isto tako
povlaio pred Milutinom. Tada je Milutin upotrebio lukavstvo i ponudio Stefanu pregovore
da bi ga na kraju okovao, oslepio i proterao. Sada je i Stefan pokuao neto slino i poeo
pozivati Duana na razgovor. "Ovaj njegov roditelj previsoki kralj poe mu iljati neke
velikoimenite od velmoa svojih, govorei da doe k njemu, i javi mu mnoge varljive rei
kojima bi ga mogao sebi dovesti, da bi ga uhvatio" (Danilov uenik). Ipak, Stefan nije bio
Milutin, niti je Duan bio Stefan, pa varka nije uspela i Duan odbije ove pregovore. "A on
Bogom uvan i Duhom svetim zatiivan, razume takve rei svoga roditelja, da mu nisu na
korist, i ne htede u to vreme doi" (Danilov uenik). Prvo utanaenje susreta njih dvojice
nije uspelo, ali drugo jeste. Sigurno je da je na ovaj drugi sastanak Duan doao tek onda
kada su bili stvoreni takvi uslovi koji mu garantuju izvesnu sigurnost, to pri prvoj ponudi
nije bio sluaj. "No poto je imao mnoga poslanstva sa svojim roditeljem, dok postie svoju
volju i htenje, da nije nita sumnjao, i tako doe ka svome roditelju,..." (Danilov uenik).
Dakle, Duan je na vienje sa Stefanom doao tek onda kada su se ispunili oni uslovi koje
je on traio, a Stefan je na njih morao pristati. To sasvim dovoljno govori o Duanovoj
snazi i nemoi Stefanovoj. Da je mogao, Stefan sigurno ne bi pregovarao sa Duanom i
pristajao na njegove uslove, ve bi ovoga uhvatio i likvidirao.
Na kraju do sastanka njih dvojice doe i postigne se neki sporazum (neiskren sa obe
strane), na koji su obojica dali velike zakletve. "I tu stranim kletvama i velikim obeanjem
u Gospoda Boga i preistu Bogorodicu, uini izmirenje sa sinom svojim, i opet se vrati u
svoju dravu" (Danilov uenik). U sutini, nije nita reeno ve je odrano dotadanje
stanje: Stefan je kralj, a Duan "mladi kralj", koji ostaje da vlada u Zeti. Jedini pravi
rezultat je bio taj to su borbena dejstva i pljake prestale, a Stefan se povukao iz Zete.
Ipak, svima je bilo jasno da ovo stanje ne moe dugo trajati, koliko zbog Stefanove
neuravnoteene i osvetoljubive prirode, toliko i zbog pritiska koji je vlastela vrila na
Duana. Plaei se Stefanove osvete, oni su morali ii do kraja.
Po Danilovom ueniku Stefan se nikako nije mogao smiriti i oprostiti sinu, ve je i dalje
pripremao osvetu. "No imajui u svome srcu prvu zlu misao, i nikako ne izmenivi takve
napred reene mrnje protiv vazljubljenoga svoga sina, i nikako se nije mogao obratiti na
dostojnu ljubav prema svome sinu, no raspaljujui se velikomestinom srca, opet poe na
nj podizati gnev, vei od prvoga, dok svi nisu razumeli takovu sujemudrenu mrnju
njegovu" (Danilov uenik). Iz ovih navoda bi se moglo zakljuiti da je Stefan pripremao
konani obraun sa Duanom, mada se ne vidi kakav. Da li je Stefan mislio da sa vojskom
slomi Duana ili nekim drugim putem ostaje tajna. No, Stefanovo raspoloenje nije za
Duana ostala tajna, on je o tome bio obaveten. "A ovaj bogoljubivi mladi, sin njegov,
videvi takovu zlobu i mrnju gde se die na nj i nesmirenu volju roditelja svoga, nemajui
to drugo initi, no prvu misao i svu alost svoju pred Gospodom javljajui, k njemu
vapijui sa velikom tugom srca, sa suzama govorae: Gospode Isuse Hriste, sine
prevenoga Oca... itd." (Danilov uenik). Saznavi za oeve namere, Duan se naao u
pravom moralnom procepu. Ukoliko bude ekao, mogue je da ga Stefan likvidira, dok s
druge strane on nikako nije mogao da se odlui da udari na njega. Po svemu sudei, Duan
je pokuao da izbegne ovaj sukob aljui ocu glasnika i poruku gde ga uverava u svoju
vernost i ljubav. "A ja, vazljubljeni sin tvoj, kojomalou oskrbih duu tvoju, ili kojom
mojom zlobom raljutih tebe, moga dobroga hranitelja? U kojem li nepodobnom delu
naoh se, da ovako stradavam, gledajui beskrivino zaklanje? No ukloni se gnevom od
sluge tvoga i ne prezri mene, vazljubljenoga ti; jer evo od mnogoga oajanja, skrbi i
alosti, ostavi me srce moje" (Danilov uenik).
Stefan nije obratio posebnu panju na ova Duanova uveravanja i molbe, ve ga je opet
nabusito pozvao da se pojavi kod njega. "Hou da se uskoro nae preda mnom, a ako me
ne poslua, to te ekaju mnoge napasti" (Danilov uenik). Ti pozivi su bili oigledna
klopka i to je Duan podozrevao, pa je to tako i komentarisao svojoj okolini, u sutini ne
znajui ta radi. "Brao moja vazljubljena i drugovi, evo vidite veliki rat ratnoga
neprijatelja, koji se podigao na nas. ta emo uiniti? Beimo od njega u strane narode, da
ne poginemo prevremenom smru. Jer evo razumeste moga roditelja, gde se sprema na
moje zaklanje za nikakvu krivicu" (Danilov uenik). Duana je oigledno uhvatila
malodunost i nije vie imao elje za ratnim sukobima sa ocem i stoga je predlagao bekstvo
u neku stranu zemlju. Meutim, vlastela koja ga je okruivala nije htela da uje o tome ve
ga je ubeivala da se odupre ocu, odnosno oni su Duanu predlagali da pokua iznenadnim
napadom da obori Stefana. "No ako hoe sam da izbegne takvu smrt, koja ti je
spremljena, preteci, dakle, prvo ti i ukloni svoj prezir" (Danilov uenik). To je ovome bilo
muno i odbijao je takvu njihovu ideju. Tada je i nestrpljiva vlastela stavila Duana pred
alternativu: ili da zajedno napadnu na Stefana ili da e oni svi prei na stranu staroga kralja,
a Duana ostaviti njegovoj sudbini. "A ako nas ne poslua, mi uveavi se kod roditelja
tvoga, i ustavi ii emo k njemu, a tebe emo ostaviti u velikoj alosti i preziru" (Danilov
uenik).
Neobjanjiva je tadanja Duanova malodunost i neodlunost. Po Mavru Orbinu u pitanju
je bilo to to je Duan bio blag i popustljiv. "Mada je ovo izgledalo okrutno njegovom sinu,
koji je bio vrlo blage i umiljate naravi,..." (Mavro Orbin), ali u to je, imajui u vidu njegov
kasniji ivot, veoma teko poverovati. Najblie istini jeste to da se moda Duan uplaio
odmah nakon Stefanovog provaljivanja u Zetu, a da je strah postojao vidi se iz toga to on
ocu nije ni pruao otpor ve se povukao. Samu zaveru protiv Stefana sam Duan nije ni
inicirao ve je u nju od strane nezadovoljne vlastele uvuen i bio je celo vreme samo
nevoljan pratilac, pa moda ba i iz toga potie njegov strah. Iako se Stefan povukao iz
Zete, njegov je uticaj bio jo uvek jak, a broj Duanovih pristalica se rapidno smanjivao.
Ostalo ih je jo veoma malo, a i oni su bili spremni da Duana napuste ukoliko on ne bude
odlunije krenuo na oca. U sutini, Duan vie nije imao izlaza i morao je da ide do kraja.
"Poto je ovaj bogoljubivi junoa bio u velikoj nedoumici zbog takvih njihovih rei i
nemajui drugo to initi,..." (Danilov uenik). Sada je pobuna protiv Stefana bila i mnogo
tea, jer Duan nije imao mnogo pristalica i napad na oca mogao se izvriti samo
iznenadno. "Jer ne bee velika njihova sila, no mali neki broj" (Danilov uenik).
Tako je i bilo. Sa manjom grupom odabranih vojnika i verne vlastele napadne Duan svoga
oca Stefana, dok je ovaj sa porodicom boravio u svom dvorcu Nerodimlju. "Poto je, dakle,
potajno sakupio vojsku u obadve Zete i izvrio izbor najboljih tamonjih ratnika, vodei
sobom i Karavida Fratnuta i ura Ilijia kao svoje savetnike otpoe usiljen mar put
Rake, u kojoj se nalazio njegov otac" (Mavro Orbin). Radilo se o dobro pripremljenoj
akciji u kojoj su bili samo oni koji su bili vojniki najspremniji, pravi iznenadni napad. Po
Orbinu, Stefan je neto bio nauo, ali nije mogao verovati da bi Duan bio u stanju izvriti
tako drsku gerilsku akciju i sa malim brojem vojnika napasti njega, kralja Stefana, u centru
njegove drave Srbije (Rake). Kako se samo teko prevario. "Mada je bio saznao tu stvar
o sinu, kralj ipak nije mogao da poveruje. Zato ga je sin, kad ga je zatekao u lovu kod
tvrave Peterco sa nekoliko slugu, uhvatio bez otpora i zatoio u tvravi Zveanu" (Mavro
Orbin). Da je Stefan bio iznenaen, potvruje i Danilov uenik. "A roditelj njegov
blagoastivi kralj tada je bio u svome slavnom dvorcu, zvanom Nerodimlje, i nikako se nije
nadao ovakvom delu" (Danilov uenik), ali i sam Orbin "To veoma iznenadi njegova oca,
jer nikada nije mogao ni pomisliti na neto slino" (Mavro Orbin).
Napad je izveden veoma veto, u samu zoru, sa opkoljavanjem celog kraljevog dvorca, ali
je kralj Stefan ipak uspeo da sebi prokri put i da praen tek nekolicinom najvernijih
pobegne. "A ovi sastavivi se sa njegovim sinom, kako gore ukazasmo, i ustavi od Zetske
zemlje, od grada Skadra, i kada je svitao dan sreda, stavi posred gore Prozraka, razredie
se koji e od njih sa koje strane poi sa svojim vojnicima. I tako u jedan as uinie napad
oko njegova dvora, i poto je bio veliki vapaj, ovaj njegov roditelj, previsoki kralj, usevi
na konja svoga i pobee u grad zvani Petri, sa neto malo svoje vlastele" (Danilov
uenik). Sama reakcija kralja Stefana nije bila nimalo na visini, jer se on toliko uspaniio
da je pobegao ostavljajui i svoju enu kraljicu Mariju Paleolog i dvoje njihove zajednike
dece: Siniu (Simeona) i Jelenu. "A tu u dvoru svome ostavivi enu svoju, blagoastivu
kraljicu sa decom svojom, ovaj hristoljubivi sin uze u svoje ruke sve njegovo bogatstvo i
slavu, kao darovano mu od Vladike sviju Hrista" (Danilov uenik). Rauna se da je ovaj
napad izvren dana 21. avgusta 1331. godine.
Odmah nakon to je Stefan pobegao, organizuje Duan nastavak potere za njim, znajui da
ne sme ostaviti Stefanu dovoljno vremena da organizuje neki vri otpor. U tvravi Petri
oni nau kralja Stefana koji se, videvi da ne moe organizovati otpor, odmah preda. "I
opet ustavi poe sa svojim vojnicima na grad, gde bee pobegao njegov roditelj, i ovaj mu
se predade" (Danilov uenik). Po svemu sudei, Duan nije imao nikakvu nameru da se sa
ocem obraunava i, kako kae Danilov uenik, on je oca teio govorei mu da mu ne preti
bilo kakva opasnost. Verovatno se Stefan grdno uplaio imajui na umu kako je prola
njegova pobuna protiv Milutina, a i ono to je on mislio uraditi Duanu, da ga je na vreme
uhvatio.
Nakon to je Stefan uhvaen, Duan naredi da ga zajedno sa celom porodicom zatvore u
tvravu Zvean, dok se ne rei njegova dalja sudbina. "Ovaj hristoljubivi sin njegov
saveanje uini sa svojom vlastelom, i bi zapoveeno da roditelj njegov bude odveden sa
svojom enom u slavni grad Zvean, i da se tamo uva, dok ne uine neko izmirenje meu
sobom" (Danilov uenik). Nakon toga ponu pripreme za Duanovo krunisanje. Najpre se
poalju glasnici koji su javljali o promeni na prestolu. "I posle ovoga posla vesnike u sve
drave otaastva svoga, i kada silni ovo ue, svi dolazei klanjahu mu se;..." (Danilov
uenik).
Pripreme za Duanovo krunisanje su ile bez nekih veih problema, tako da otpora u dravi
nije bilo. "Kada je ovaj blagoastivi kralj primio presto oca svoga, sve otaastvo njegovo
veselilo se zbog njega, uzailjui dostojne hvale i molbe za njegovu krepost, videi ga gde
cveta blagodau Bojom, i Njegovom silom i pomou utvrena, krepka i nepokolebima, i
pobede neprijateljske rasue se svima koji su zlo mislili protiv njegova otaastva, iezoe
kao i snovi onoga koji ustaje,..." (Danilov uenik). Po svemu sudei, postojala je bojazan
da smena na prestolu nee biti primljena tako lako, no ti su strahovi brzo iezli. Stefan
Deanski oigledno nije bio omiljen i njegov pad nije prouzrokovao nikakva uznemirenj a.
No, ostala je crkva. Pitanje je bilo kako e to ona primiti, a pogotovo imajui na umu njenu
ulogu u dovoenju Stefana na kraljevski presto, tim vie to je na elu crkve bio
arhiepiskop Danilo II. Da li e on, koji je vie zasluan za to to je Stefan bio srpski kralj,
mirno prihvatiti Duana kao novog vladara. Stoga je i Duanova poruka arhiepiskopu
Danilu II veoma snishodljiva u kojoj on Danila moli da ovaj doe i da ga krunie za kralja.
"No, pourivi se, doi k nama, da uvi rei i pouke bogougodnih rei tvojih, i mi, eda
tvoja, nauimo se strahu Gospodnjem, i opet da uini sa nama to je po dostojanju, i da
blagoslovom ruke tvoje primimo ovaj presto Bogom darovani mi" (Danilov uenik).
Duanova bojazan (ako je postojala) bila je bezrazlona i arhiepiskop Danilo II je mirno
primio ovu smenu na prestolu i krunisao Duana.
Dogaaj Duanovog krunisanja je obavljen veoma sveano na dan 8. septembra 1331.
godine na dvoru u Svrinu, gde je bio okupljen dravni sabor plemstva i svetenstva.
Krunisanje je obavio sam arhiepiskop Danilo II, a kako je teklo samo krunisanje detaljno
opisuje biograf: "I tako zapovedi da bude sabor Bogom sabrani otastva njegova. I kada je
ovaj preosveeni doao sa Bogom darovanom mu pastvom, episkopima i igumanima, i sa
celim klirom crkvenim, i kada je bio sabran ceo sabor srpske zemlje u njegovu carskom
dvoru Svrinu, i kada je bio slavni praznik Roenje presvete Bogorodice, i na naveerje
uinie hvalbena slavoslovlja, kako je na pohvalu slavnom prazniku, i opet nono stajanje
takoe, i ujutro, dan nedelje, uinie na ovom blagoastivom sve po zakonskom ustavu u
crkvi svetoga Pretee, i preosveeni arhiepiskop kir Danilo uini molitvu, i uzevi carski
venac u svoje ruke, i poloi na sveasnu glavu njegovu, govorei: Poloio si na glavu
njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe ivota i dao si mu duinu dana na
vekove vekova" (Danilov uenik). Nakon krunisanja arhiepiskop Danilo II odrao je, sada
ve kralju, Duanu besedu u kojoj ga je savetovao kako da vlada. "Kada je bila dovrena
boastvena sluba i sve ostalo, izloi mu gospodin moj, preosveeni kir Danilo, boastvene
i celomudrene rei sa celim saborom episkopa i igumana i asnih rnaca, to mu je od
koristi za duu i telo" (Danilov uenik).
Nakon svega, ipak je ostalo pitanje starog kralja Stefana Deanskog. ta raditi sa njime i
njegovom porodicom? On vie nije kralj, ali on jo uvek ima svojih pristalica i mogao bi
biti opasan. Mogue je da bi ga Duan i ostavio na miru i shodno tadanjim obiajima
poslao u manastir, ali vlastela koja je pomogla Duanu nije mislila tako. Oni su se Stefana
plaili i stoga su traili da se on likvidira. "Dok je, dakle, kralj tako boravio u tamnici,
pomenuti savetnici stadoe nagovarati sina da ubije oca. To su inili iz podozrenja da se ne
bi loe proveli ako bi sluajno bio osloboen tamnice" (Mavro Orbin). Oigledno da je
Stefan bio veoma osvetoljubiv i ko zna kako bi se obraunao sa onima koji su Duana
pomogli samo kada bi mu se za to ukazala kakva prilika. Po svemu sudei Duan je
popustio pred navaljivanjem mone vlastele i odobrio, ako ve i nije naredio, da se Stefan
pogubi. "Privolevi se sin njihovim opakim savetima, posla neke ljude spremne da izvre
takvo zlodelo, te ga oni udavie usred noi u reenoj tvravi" (Mavro Orbin). Slina je
verzija i Grigorija Camblaka koji takoe tvrdi da je Stefan udavljen po Duanovoj elji i
veoma turo opisuje tok cele pobune i Stefanovo likvidiranje. "A zato i nae zgodno vreme
sin, a ujedno i napada, i iznenada doe sa mnogim silama, i imaae u rukama oca sa
enom i decom, i njih dade uvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvean,
i posle nekoliko dana osudi ga na najgru smrt udavljenja" (Grigorije Camblak). Po
Camblaku Stefan i njegova porodica nisu zajedno tamnovali ve odvojeno, to e rei da su
planovi sa Stefanom bili ve unapred odreeni i da je njegova sudbina bila zapeaena
onoga momenta kada je uhvaen. To je i bio razlog zbog ega nije dozvoljeno da bude sa
porodicom to bi, po miljenju napadaa, moglo stvoriti neke tekoe (verovatno
saaljenje) kada se bude odluivalo o njegovoj sudbini. Istim putem ide i Niifor Grigor,
koji navodi "Oni su bez muke doneli okovanog oca pred sina. Zatim su ga bacili u tamnicu,
po svoj prilici protiv volje sina i na njegovu alost. On pri svem tom utae, ne mogui stati
nasuprot zahtevima mnoine, jer se i sam bojao da mu se moe desiti neto neoekivano.
Nije prolo mnogo dana, kada oni udavie onoga (oca) u tamnici, te mu na taj nain, kao
protivnost onim slatkim sretnim sluajevima (pobeda od 1330). spremie gorak kraj ivota,
ali sinu nainie vladu vrom i pouzdanijom" (Niifor Grigor). Dakle, po Grigoru
nareenje za Stefanovo pogubljenje nije ilo direktno od Duana, ve su to na svoju ruku
uradile njegove velmoe. SamDuan se nije mogao tome odupreti, jer se bojao za sebe.
Ipak, ima i suprotnih miljenja. Po Danilovom ueniku Stefan Deanski je umro prirodnom
smru i to neposredno nakon Duanovog krunisanja. "Kada je posle ovoga prolo malo
vremena, ovaj roditelj njegov u takovom prebivanju, kao to napred ukazasmo, promislom
Bojim (jer niko ne moe pobei od prirodne veze smrti, jer niko, ljubimci moji, ne zna, u
koji e se dan ili as dua razluiti od tela), kada se niko nije nadao, ovaj blagoastivi i
hristoljubivi kralj Uro III predade duh svoj Gospodu" (Danilov uenik). Dakle, Stefan je
umro prirodno i nije bilo nikakvog nasilja nad njim, dok se samo vreme smrti samo
nesretno podudarilo sa svim ovim dogaajima. Sledstveno tome, verovatno da Stefanovo
zdravlje nije moglo izdrati sve tegobe kroz koje je prolazio, a vreme je kasnije nainilo od
Duana njegovog ubicu. Uzimajui u obzir to da je svim ovim dogaajima ipak najblii bio
Danilov uenik, dok su svi ostali bili ili vremenski udaljeniji od ovog dogaaja (Grigorije
Camblak) ili teritorijalno (Mavro Orbin, Niifor Gregor, i drugi.), to bi trebali izvesti
zakljuak da je njegova verzija ipak najtanija. Sve ostalo je samo legenda. Meutim, treba
imati u vidu i to da Danilov uenik deluje za ivota Duanovog i u to vreme je i pisao o
Stefanu Deanskom. Iz razumljivih razloga on je morao preutati injenicu (ako je ona
tana) da je Duan dao pogubiti svoga oca Stefana. Grigorije Camblak je pisao skoro
sedamdeset godina nakon smrti Stefana Deanskog i mogao je slobodno rei istinu. Imajui
to u vidu, izlazi da je Camblakova verzija, neoptereena dnevnim politikim potrebama,
mnogo tanija. No, kod njega je drugi problem. On je svoje spise mogao pisati pod jakim
uticajem legende koja je bila veoma snana i po kojoj je Duan ubica Stefanov. Smrt
Stefana Deanskog je zbog svega toga ostala obavijena misterijom, a datum njegove smrti
pada na 11. novembar 1331. godine. Sahranjen je u svojoj zadubini manastiru Visoki
Deani.
Ovaj manastir je podignut na reci Deanska Bistrica jugozapadno od Pei, a graen je od
1327. godine do 1335. godine. Oslikan je znatno kasnije 1347-1348 godine. Graditelj je bio
protomajstor fra Vito, Kotoranin, inae katoliki monah. Same proporcije ovog manastira
(dug 36 metara, a visok 30 metara), za ono vreme potpuno neuobiajene doprinele su da se
ovaj manastir naziva "Visokim" (Visoki Deani). Plemenito jednostavan, skladnih
proporcija ovaj manastir predstavlja najvei srpski srednjovekovni spomenik. Po legendi,
sam Stefan Deanski je izabrao mesto na kojem manastir sada lei. On je u tu svrhu dosta
mesta obilazio, a onda je iznenada naiao na ovo mesto koje ga je oaralo svojom lepotom.
"A sam, postavivi atore, tu prebivae divei se krasnome mestu, jer lei na najviim
mestima, saieno svakim drveem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i
travno, a odasvud teku najslae vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, ija
voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako
da se niko ne moe nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najvie gore i
njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istone strane ovome se priupodobljava
veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto asno i dostohvalno za
podizanje manastira" (Grigorije Camblak). Sam Stefan Deanski je sazidao ugaoni kamen
na ovoj crkvi. "I sutradan uini preosveeni molitvu na utvrenje crkve, i poto su oznaili
mesto, uze gospodin kralj u svoju ruku ugaoni kamen, itd.,". Ovome inu je prisustvovao
i arhiepiskop Danilo II, koji je kasnije i upravljao izgradnjom Deana. "I tako poloi kamen
rukom svojom prvo, takoe za njim i ovaj preosveeni. I narekoe ga hram Gospodnji na
ime praznika Vaznesenja Gospodnjeg, zvano mesto slavno Deani" (Danilov uenik).
Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Duanovih kasnijih potomaka, a
kasnije i cele srpske drave. "Neki kau da je, kad su doli ti ljudi da mu oduzmu ivot,
prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak
na njegova unuka Uroa, koji je izgubio kraljevstvo, kako emo u ovoj knjizi rei posle"
(Mavro Orbin). Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda
kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.
Smru Stefana Deanskog poinje najvei period srpske srednjovekovne istorije, njeno
uzdizanje do carstva, ali i zaetak kasnijeg pada. O Stefanu kao oveku moe se
raspravljati i ovako i onako, ali ostaje injenica da je on svakako najtraginija linost iz
cele loze Nemanjia. itav njegov put posut je patnjama. Od oca, kralja Milutina, doiveo
je to da ga ovaj alje kao deaka na Tatarski dvor kao taoca, da vidi to kako mu otac tera
majku da bi doveo na njeno mesto petogodinje dete (Simonidu), a njega samog proglasio
nezakonitim detetom. Kasnije ga je Milutin oslepio i oterao iz Srbije u progonstvo. Nakon
oeve smrti imao je sukob sa bratom Konstantinom i kada se konano doepao krune umrla
mu je verna ena Teodora koja ga je pratila u svim nedaama. Ni to nije bilo sve, jer odmah
nakon njegovog najveeg trijumfa na Velbudu protiv njega se pobunio roeni sin, Duan,
i svrgao ga sa prestola, a onda dao ubiti. Toliko razoarenja, i suvie za jedan obini ljudski
vek.
Sama njegova politika, u sutini veoma mudra, nije naila na razumevanje meu vlastelom,
ali ni kod sina Duana. Stefan nije dozvoljavao da se Srbija nekontrolisano iri i da okupira
teritorije koje nije u stanju da kontrolie bez velikog napora. Stoga nije eleo da okupira
Bugarsku, to i jeste verovatni uzrok njegovog pada. Da je njegova politika bila
dalekovidna videe se odmah nakon Duanove smrti, kada se Srbija, ogromno narasla bude
odjednom i raspala iz jednostavnog razloga to nije bilo dovoljno nacionalnog elementa da
sve to dri pod kontrolom.
Za veliki deo svojih nevolja Stefan snosi i sam krivicu. Njegov odnos sa Duanom ostaje
nejasan i veoma je lako mogue da je krivac za svau sa njim upravo Stefan. Iako ga je
Duan po svemu sudei dao ubiti, ini se da nije ni imao drugog izbora jer je i Stefan radio
Duanu o glavi. Imao je on mnogo tamnih strana u svojoj linosti i nikako nije mogao biti
svetac u onom smislu kako to eli Grigorije Camblak, ali na kraju Stefan, je ipak bio pravi
stradalnik. Oslepljen od oca, a ubijen od sina. Stefan Deanski je ostao u naroito lepoj
uspomeni u crkvi, koja ga je smatrala muenikom, to on u sutini i jeste bio, pa je nedugo
nakon smrti (verovatno 1339) on proglaen svecem.
36. Kralj Duan
Jo dok su trajale borbe u Srbiji izmeu Duana i Stefana, iskoriste Bugari priliku da
proteraju caricu Anu (Stefanovu sestru i Duanovu tetku) i njene sinove, a na presto
postave Jovana Aleksandra (1331-1371.). Ovaj novi car se pokazao kao veoma aktivan pa
je odmah nakon dolaska na presto napao Vizantiju, pokuavajui da povrati ona mesta koja
je vizantijski car Andronik III 1330. oteo od Bugara. Tada su naime Vizantijci, nakon to
su uli za srpsku pobedu na Velbudu, odustali od napada na Srbiju i skrenuli svoju vojsku
na svog dojueranjeg saveznika Bugarsku, uzimajui im neke crnomorske gradove. "Kad
je, dakle, Aleksandar preuzeo upravu kraljevstva, sastavio je jaku vojsku od Bugara i
Vlaha i provalio u susedne zemlje Rimljana. Prodro je sve do Jedrena, pokorio mnoga
mesta, osvojio zatim neka utvrenja i vratio se kui veseo i pun plena" (Mavro Orbin).
Ovaj napad Bugara zavrio se sa njihovom velikom pobedom nad Vizantijcima kod
Rosokastra, pa su Bugari time potvrdili svoja teritorijalna proirenja na jugu.
Duan nije reagovao na to to su Bugari proterali njegovu tetku Anu i njene sinove, ve je
naprotiv sa novim bugarskim carem Jovanom Aleksandrom sklopio ugovor o prijateljstvu.
Istovremeno je dolo i do sklapanja braka izmeu Duana i Jelene koja je bila sestra
bugarskog cara (poetak 1332. godine). Od tada pa sve do Duanove smrti nije bilo vie
nikakvih sukoba izmeu Srbije i Bugarske. Duanova tetka Ana je nakon proterivanja iz
Bugarske otputovala u Dubrovnik i tu boravila sve do svoje smrti 1346. godine.
Odmah nakon Duanovog krunisanja dolo je do unutranjih nemira kada se protiv novog
kralja pobunila vlastela iz Zete. Imajui u vidu to da se protiv Duana pobunila ba ona
vlastela koja ga je pomagala da se doepa prestola, dolazi se do zakljuka da je ova vlastela
bila nezadovoljna nagradama koje je dobila za ukazanu pomo. Voa Zetske vlastele bio je
vojvoda Bogoja kome je sedite bilo u Svetom Sru na Bojani. Ova pobuna je kasnije
zahvatila i oblast severne Albanije, gde je glavni eksponent nezadovoljnika bio Dimitrije
Suma. Rauna se da je do pobune dolo tokom aprila 1332. godine. Nezadovoljstvo ovih
velikaa izgleda nije bilo nimalo naivno, kao to ni razmere pobune nisu bile
nezanemarljive. Da je ova pobuna mogla biti veoma opasna, vidi se iz toga to su morali i
Dubrovani da interveniu, te da posreduju izmeu nezadovoljnika i kralja. Pobuna je bila
brzo smirena i nije imala nekih veih posledica, mada se danas ne zna kako je dolo do
umirenja nezadovoljnika: posredovanjem Dubrovnika (mirnim putem) ili silom.
Da je nezadovoljstvo imalo irih razmera vidi se iz jednog pisma koje je arhiepiskop u
Baru, Gijom Adam poslao francuskom kralju Filipu VI (1332.), i u kojem on opisuje
situaciju u Srbiji. "Ova kraljevina ili nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih ima
veoma malo; kraljevina je to jadna i alosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova.
Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemia, sagraeni su od brvana i od
drveta; niti ja tamo videh dvora ili kue od kamena ili od zemlje, manje u latinskim
gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata itom, vinom, uljem i mesom;
prijatno je ispresecana tekuim vodama, izvorima i rekama, okiena umama, planinama,
dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljai; u kratko rekavi, dobro je i odabrano
sve to u njoj rodi, naroito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, i
toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra,
pomeanog sa zlatom, koji su zaista tu skoro naeni na mnogim drugim i razliitim
mestima, i povrh svega ima velikih uma i dobre vrste. I ko god bude dobio ovu kraljevinu,
imae doista prekrasnu i milu dragocenost, koja e imati skupu cenu u svemu ovom veku".
Istovremeno on opisuje kako nezadovoljstvo stanovnitva, pogotovo Latina i Arbanasa,
sadanjim reimom ini situaciju u Srbiji jako nestabilnom. Na kraju Gijom Adam predlae
francuskom kralju da osvoji Srbiju. Radi se o jednom veoma pristrasnom izvetaju, jer
Gijom Adam je bio zatucani katolik koji je oseao stranu netrpeljivost prema pravoslavnoj
crkvi i njenim pripadnicima nazivajui ih sve izmaticima. U sutini, on je eleo da
nagovori francuskog kralja na krstaki rat, a koliko je ovaj njegov predlog bio nerealan
pokazalo je vreme.
Odmah nakon dolaska na vlast morao je Duan da razrei situaciju i sa Dubrovnikom oko
poluostrva Stona. Tu je situacija bila pomalo mutna, jer je bosanski ban Stefan drao Hum,
ali na neki nain polagao je i pravo na Ston, mada je njega faktiki drao srpski kralj. Tu je
sada trebalo nategnuti diplomatiju i otkupiti Ston, a ne zameriti se ni Srbiji, ali ni Bosni. Da
imaju dobru volju prema Srbiji, Dubrovani su pokazali onda kada su Duana pomagali pri
smirivanju pobune vlastele u Zeti. Dubrovani su ve dugi niz godina eleli da nekako
dou do ovog poluostrva, ali to nisu pokuavali nasilnim putem dok su trajale borbe
izmeu Duana i Stefana. Nakon Duanovog krunisanja poalju Dubrovani ponudu u
kojoj trae da poluostrvo Ston otkupe, ali istovremeno ponu pregovore i sa bosanskim
banom Stefanom, budui da je i on isticao pravo na ovaj deo teritorije. Na kraju uspeju da
ubede Duana i on im proda Ston, a nedugo potom isto to urade i sa bosanskim banom.
Kupovina Stona je Dubrovane kotala mnogo vie novca no to je to Duan tada i mislio,
budui da su Dubrovani podmitili Kotoranina Nikolu Buu koji je izvrio odluujui
uticaj na njega da im proda Ston. "Tu potvrdu je izdao prvenstveno na molbu Kotoranina
Nikole Bua, svoga protovestijara, kojega su Dubrovani zbog toga uvrstili meu svoju
vlastelu" (Mavro Orbin). Kasnije su izbili problemi oko pravoslavnoga stanovnitva koje je
ivelo na Stonu i koje je od strane Dubrovnika sistematski ili prekrtavano ili potiskivano
da bi krajem XIV veka bilo i potpuno potisnuto. Bez obzira na sve to, za sve vreme trajanja
Duanove vladavine imale su Srbija i Dubrovnik dobre odnose. "I tako Rako Kraljevstvo i
gradovi Dalmacije stajahu u njegovo vreme bolje nego ikada ranije, posebno grad
Dubrovnik i Kotor" (Mavro Orbin).
Sa Vizantijom je ve bila druga situacija, jer sva Duanova osvajanja su trebala ii u tom
pravcu. Nije to bila samo njegova elja, on je tako i morao, jer vlastela je ve pred kraj
Milutinove vladavine jasno iskazivala nezadovoljstvo njegovom miroljubivom politikom
prema Vizantiji. To su bili bogati krajevi i zbog nemoi Vizantije da ih odbrani bili su
idealni za osvajanja. "Stefan, dakle, kao prvo, nastojao je da osvoji delove Romanije, u
emu nije imao mnogo tekoa. Kako je Romanija u prola vremena ivela dugo u miru,
bila je gotovo bez oruja, a nije imala ni ratnika koji bi je mogli braniti" (Mavro Orbin).
Stoga je i logino jedini mogui pravac za ekspanziju bio ba u tom pravcu i to se od
Duana i oekivalo. Odmah nakon krunisanja, tokom 1332. godine, ve su pojedini odredi
upadali u Vizantiju i pljakali, i to uglavnom po istonoj Makedoniji. Osvajanja nisu bila
velika, pa je zauzeta samo Strumica i neki manji gradovi, mada biograf pokuava da ove
pohode prikae mnogo veim no to su oni to stvarno i bili. "Ovaj previsoki i blagoastivi
kralj skupivi svu silu vojske svoje otaastva svoga, i poe tamo u unutranjost grkoga
carstva, i uze mnoge gradove toga carstva, i zarobi mnoge zemlje te drave, i dodade
njihovo bogatstvo i slavu ka bogatstvu i slavi svoga otaastva i u slavu velmoa i naroda
svoga, i nikako nikada nije se uzdao na silu kreposti svoje, no neoslabljeno i svesrdno
uzdae se u gospoda...." (Danilov uenik). No, ti pohodi i nisu bili namenjeni osvajanju, to
je bilo tek isprobavanje snaga. Duan je tek pripremao svoju glavnu silu za ono to e tek
doi.
Sama Duanova pozicija meu vlastelom u Srbiji nije bila posebno vrsta i on je dosta
zavisio od svoje okoline. Na takav nain ga ipak ne opisuje i Mavro Orbin. "Doao je na
vlast njegov sin Stefan s nadimkom Duan. On se rodio od majke Bugarke, sestre kralja
Svetoslava, a kad je poeo vladati imao je oko dvadeset godina. Uprkos tome to je u
mladosti izgledao tupoglav i nedovoljno sposoban za upravljanje, sluajui ipak stare i
mudre velikae koje nije putao od sebe, postao je vrlo mudar vladar i upravljao je
kraljevstvom veoma razborito. Stoga su mu bili veoma posluni njegovi velikai" (Mavro
Orbin). Nita pogrenije od toga. Niti je Duan tako vrsto drao velikae u zaptu niti su
mu oni bili posluni. Sami ratovi sa Vizantijom, koji su uskoro doli, bili su plod pritiska
nezadovoljne vlastele eljne osvajanja, ali i Duanove potrebe da im se ratnim pobedama
nametne. On drugaije nije ni mogao da im se nametne, osim ratnim pobedama, jer je u
vreme dolaska na vlast imao tek 22 godine ili ak i manje. S druge strane, to se do sada
videlo, najmanje je Duanova zasluge to to je postao kralj. On je bio veoma kolebljiv i tek
pod pritiskom sa strane on je morao da dovri pobunu protiv oca. Na neki nain to i Orbin
komentarie navodei da je Duan bio okruen starim i mudrim velikaima ije je savete
sluao i koje nije putao od sebe. Nije on njih drao oko sebe ve su oni njega kontrolisali i
uticali na njegove odluke. Stoga su uspeni ratni pohodi ka Vizantiji bili potrebni, ne bi li
im se konano nametnuo kao vladar.
Sam njegov fiziki izgled Orbin veoma detaljno opisuje. "Bio je prekrasnog izgleda i
telesno vrlo lepo graen: imao je iroka ramena, snane ruke, izrazita bedra, trbuh uvuen,
jake noge, a stas visok, pravilan i muevan. I mada je vremenom odebljao, ipak mu to nije
smetalo, jer se neprestano vebao u svim vrstama oruja, koje je veoma voleo. Posebno ga
je veselilo da ide u lov." (Mavro Orbin). Dakle, radi se o pravom ratniku, kako po fizikom
izgledu tako i po ljubavi prema oruju. Isto tako, Duan je umeo i sa ljudima. "Voleo je i
cenio valjane ljude kojima je davao upravu nad svojim pokrajinama. Pored toga, bio je
vrlo dostojanstven i irokogrud. Stoga je svojim dvorjanima esto darovao konje, novac,
zlatne i srebrne opasae, odeu od svile i najfinijeg sukna; hteo je da se lepo oblae i
vebaju u oruju. Prireivao je takoe esto viteke turnire i pijanke, obdarujui one koji
su se isticali i druge pobeivali. Zato je kraljevstvo Rake u njegovo vreme bilo vrlo slavno
i prepuno valjanih ljudi koji su bogatstvom prevazilazili ljude drugih kraljevstava" (Mavro
Orbin).
Duan je bio i dosta strog vladar, a kao i svi ostali Nemanjii veoma religiozan i naklonjen
crkvi. "Drao je takoe strogi red na dvoru i u svom kraljevstvu, u cenama i dabinama, ne
starajui se odvie da gomila blago, jer je po prirodi, kako je reeno bio dareljiv. Bio je,
sem toga vrlo odan veri grkoga obreda, i podizao je crkve i manastire darujui im velike
milostinje i dajui velike darove dostojanstvenicima i svetenicima koji su u njima pevali
svete himne" (Mavro Orbin). To to je bio odan pravoslavnoj veri nije mu bila smetnja da
se prema katolicima odnosi sa panjom. "Lepo se odnosio i prema Latinima i onima koji su
bili rimokatolike vere, bez obzira na to to je jednom na nagovor svoje ene Rogozne,
zvane i Jelene, opake ene koja je mnogo mrzela katolike, liio svega zlata i srebra i drugih
dragocenosti latinske crkve i manastire u obe Zete. Na to se tadanji papa vrlo razljutio, te
mu je stavio do znanja preko svojih poslanika koje je dvaput u tu svrhu slao da e, ako ne
povrati dobra oduzeta pomenutim crkvama i manastirima, podii krstaki rat protiv njega i
doi sa svim hrianima da ga potrai u njegovom kraljevstvu. Prestraivi se Stefan zbog
toga, vrati im sve u potpunosti i poe ih lepo gledati" (Mavro Orbin). Oigledno da je
Duan bio i pod dosta jakim uticajem svoje ene Jelene, koja nije ostala u lepoj uspomeni,
a taj enin uticaj je pomalo neuobiajen za Nemanjie. Oni nikada nisu mnogo sluali svoje
ene, pa nije bio redak sluaj da ih, ako im nisu po volji, i oteraju. No, Duan je po tom
pitanju bio ipak drugaiji.
Dok se Duan spremao za pohod na Vizantiju, ona je sa svojim carem Andronikom III
preivljavala teke trenutke. Turci su Maloj Aziji postepeno otkidali deo po deo teritorija, a
1331. godine uzeli su Nikeju. Istovremeno, u samoj dravi trajala su jo uvek trvenja koja
su zaostala jo iz borbe Andronika II i Andronika III. Nezadovoljan neim, vojskovoa
Sirgijan, koji je u graanskom ratu bio najpre na strani Andronika III, pa onda Andronika
II, napusti Carigrad, ljut na cara. Nakon kraeg boravka u Galati, zatim Evbeji i konano
Albaniji, on iznenada bane u Srbiju na Duanov dvor (1334.. U momentu naputanja
Vizantije on je bio optuen, i to lano, za izdaju. Ne mogavi da se opravda i plaei se da
ne bi bio likvidiran, on odlui da se osveti i to je bio osnovni razlog zato se pojavio u
Srbiji. Istovremeno, on je Duanu jako dobro doao, jer je on sada dobio jednog zaista
vrednog oveka, pomou kojeg moe da ostvari prodor u Vizantiju. Njihovi su se interesi
tada poklopili mada su im motivi bili potpuno razliiti.
Sam Sirgijan dugo je slubovao u pograninim predelima Vizantije, koji su se nalazili
prema Srbiji, tako da su mu prilike na tom delu bile jako dobro poznate, dok je s druge
strane imao dosta dobrih veza i poznanstava. Sve to je doprinelo da je imao i dosta svojih
pristalica u Vizantiji. Ve tokom 1334. godine poeo je Duan uz Sirgijanovu pomo i prva
vojna dejstva. Napad je iao iz vie pravaca, a jednu vojnu grupaciju predvodio je i sam
Sirgijan. Odmah su postignuti znaajni uspesi pa je Sirgijan zauzeo Kostur, dok su druge
grupacije uzele Ohrid i Strumicu. Nakon svega, tokom leta 1334. godine bane srpska
vojska pod Solun. Na elu vojske stajali su lino Duan i Sirgijan. "I otiavi od nekoga
mesta drave zemlje grke, i doavi sa svojim silama, stade pod slavnim gradom Solunom,
poto se ovaj grad hteo njemu predati, no ne sa silom, kao zakon imajui" (Danilov
uenik). Dok je srpska vojska harala po okolini u Solunu su poeli meusobni sukobi dveju
suprotstavljenih stranaka od kojih je jedna htela da se preda dok je druga to odbijala. To je
dalo taman toliko vremena da car Andronik III organizuje pomo koja je trebalo da krene
Solunu u pomo. Vizantijski car je eleo da izbegne po svaku cenu direktan sukob sa
Duanovom vojskom, verovatno plaei se njene snage. Stoga se odlui na lukavstvo.
Car je odmah opazio da je dua itavog ovog pohoda ba Sirgijan i da bi njegovim
likvidiranjem Duan izgubio znaajnog oveka, te da bi taj gubitak bio toliki da bi Srbi
morali odustati od daljnjeg pohoda. Stoga poalje Duanu Sfrancesa Paleologa, koji se
predstavio kao vizantijski prebeg, navodno prebegao na stranu Sirgijana. Njegov je zadatak
bio da pridobije poverenje kod Srba i Sirgijana i da onda izvri atentat na Sirgijana.
Sfrancesu nije bilo teko da sve njih ubedi u svoju lojalnost, pa je uskoro dobijao i
poverljivije zadatke od njih dvojice. U jednom od njih, dok je tek poinjala opsada Soluna,
Sfrances i Sirgijan obilazili su teren i u pogodnoj prilici Sfrances smrtno rani Sirgijana, a
sam uspe da na vreme pobegne do gradskih kapija Soluna. Nedugo potom Sirgijan umre, a
Duan ga je iskreno oplakao i dostojno sahranio. Sada je opsada Soluna postajala sve tea,
jer su Sirgijanovi Grci sve vie naputali Duana i vraali se caru Androniku III. To je ilo
ak toliko daleko da su Srbi nekoliko puta zbog izdajstva Sirgijanovih Grka upadali u
klopke. Videi da bez pomoi nekog kao to je Sirgijan ovaj pohod nema ansi za uspeh,
odlui Duan da stupi u pregovore sa carem Andronikom III. S druge strane i sam car je
jedva doekao ove pregovore, jer se nije ni njemu ratovalo, poto je Mala Azija bila
njegova preokupacija. Da je car zaista eleo pregovore, tvrdi i biograf, navodei ak da je
od njega potekla inicijativa za njih. "I ovaj car, uvi da se sva zemlja grke drave i svi
gradovi i svi silni zemlje te predaju u ruke blagoastivoga kralja Stefana, i sam videi se u
velikoj skrbi i alosti, i pribegavi u grad Solun, poe iljati svoje poslanike ka ovom
blagoastivom kralju sa smirenim i pokornim reima,..." (Danilov uenik). Dana 26.
avgusta 1334. godine dolo je do sastanka Duana i cara Andronika III i mirovni sporazum
je postignut. "I sve ovo svrivi na utvrenje i veru, i tako uinie sastanak pod slavnim
gradom Solunom meseca avgusta 26. dan, u dan petak. I celovavi se ljubazno meu
sobom, u taj dan bilo je veliko veselje i radost meu vojnicima gospodina kralja i u svoj
grkoj zemlji zbog izmirenja i sastanka njihova" (Danilov uenik).
Po sklopljenom sporazumu Duan je morao da vrati izvesne teritorije, to biograf pokuava
da predstavi kao da je to on uinio svojom voljom. "Poto mu je gospodin kralj neki deo
zemlje i gradova darovao,..." (Danilov uenik). Naravno da ovde biograf malo preteruje,
jer Duan i nije imao mnogo izbora, a mir je bio potreban ne samo caru ve i njemu, budui
da su Ugari sa severa u to vreme ve napadali. On vie nije imao vremena da se zamajava
oko Soluna gde je ishod opsade postao krajnje neizvestan, pa se trebalo to asnije izvui iz
svega i braniti se od Ugara. Ipak, dosta teritorija je i zadrano. "A ostale gradove i zemlje
grke, to uze, dodade ka zemlji otaastva svoga, i neke mnoge zemlje od oblasti carstva
toga i gradove, ija su imena: prvo grad slavni Ohrid, i grad slavni Prilep (u kome
blagoastivi kralj podie sebi carski dvor za prebivanje), i opet grad slavni Kostur, grad
Strumicu, grad Hlerin, grad ?elezanac, grad Voden, grad ?emren. I ovo sve uze u tri
godine kraljevstva svoga, poto ga je Bog tako proslavljao" (Danilov uenik). Time je
Srbija ostvarila ipak znaajan pomak granica na jug. Posebno znaajan je bio grad Ohrid
gde se nalazilo i sedite Ohridske arhiepiskopije, a na ijem je elu bio arhiepiskop Nikola.
On je mirno prihvatio novog vladara, srpskog kralja Duana, a nekoliko godina kasnije
odigrae ovaj arhiepiskop i znaajnu ulogu pri krunisanju Duana za cara.
Nakon svega, Duan je mogao biti vie nego zadovoljan onimto je uradio za svega tri
godine svoje vladavine, to biograf ne proputa da ponosno navede kada nabraja ta je sve
osvojio. Prema vlasteli je utvrdio svoju vlast i svojim ratnim uspesima uspeo se
osamostaliti od njih tako da je mogao da im namee svoju volju. S druge strane imao je
priliku da pregovara sa vizantijskim carem i to ne na ravnoj nozi, ve sa pozicije koja je
via u odnosu na cara. Sam car Andronik, iako 12 godina stariji od Duana, prema ovome
se odnosio sa velikom panjom i ljubaznou. "I ovoga blagoastivoga kralja odlikova
svakim carskim darovima, i svu srdanu ljubav pokaza mu ovaj bogoljubivi car;..."
(Danilov uenik). To je moglo Duanu da prui sasvim opipljivu predstavu o sopstvenoj
vanosti i snazi, ali i o tome koliko je mo Vizantije opala. Nije nemogue da je tada
izmeu Duana i cara dolo i do sklapanja ne samo mira ve i saveza. "I u zajednici mnogo
besedovavi meu sobom o upravljanju i utvrenju da bude nepokolebivo obeanje meu
njima,..." (Danilov uenik). Oigledno da su dva vladara dosta razgovarala i car Andronik
III je sigurno Duanu govorio o tekoama sa kojima se susree, a u okviru toga i o
nadiruem talasu Turaka iz Male Azije. Tada je Duan mogao upoznati ovu novu opasnost,
ali je mogue da se tada i javila klica ideje o srpskom carstvu koje je trebalo da zameni ve
rasklimanu Vizantiju.
Dok se Duan bavio na jugu, oko Soluna, granice na severu prema Ugarskoj bile su slabo
branjene i to je iskoristio ugarski kralj Karlo Robert. Za samo vreme opsade Soluna nisu
voene vee akcije od strane Ugara, ali su njihovi povremeni upadi jasno govorili da e
uskoro slediti i akcija veeg obima. Tokom cele 1334. godine samo se gerilski ratovalo, ali
ugarski kralj je spremao veliku ekspediciju i o tome je Duan obaveten na vreme. Mogue
da je i to razlog zato je on bio tako popustljiv prema vizantijskom caru, ne elei da se
suvie zadrava sa njim, dok je severna granica skoro nebranjena. Ve poetkom 1335.
godine Karlo Robert je preao u napad, po svemu sudei ne znajui da ga Duan eka i
mislei da on jo uvek ratuje sa Vizantijom. "Bi zavist od ugarskoga kralja Karla protiv
ovoga blagoastivoga kralja i na dravu otaastva njegova. Jer behu mu javili, govorei,
da ovaj hristoljubivi kralj izie sa svojim silama u daleka carstva naroda, hotei ih
zavojevati, a otaastvo njegovo niko ne uva" (Danilov uenik). Ugari su krenuli preko
Dunava u one oblasti koje je nekad drao Dragutin. Vojska je bila po svemu sudei velika,
a aktivni njihov pomaga je bio i bosanski ban Stefan II Kotromani. "I ovaj zlomisleni
kralj ugarski, raspaljujui se nesitou napred reenog gubitelja, htede ozlobiti dravu
otaastva ovoga blagoastivoga kralja, mislei da nema ko e se protiviti njegovim silama,
i da e postii svoju sujemudru volju, a ne mogavi to, javi se kao smehu izvrgnut, sam
navukavi na se svoju pogibao. I uzvei u pomo sebi okolne kraljeve i drugih naroda, i
sjedinivi mnoge njihove vojske sa svojim silama, podie rat na ovoga blagoastivoga,
sabravi desetine hiljada mnogih naroda na pogubljenje njegova otaastva, i ove posla,
mislei bezumni da ovaj blagoverni nije u dravi otaastva svojega" (Danilov uenik).
Karlo Robert se gadno prevario mislei da Duan nije spreman i da se ne nalazi u Srbiji, jer
im su Ugri preli Dunav o tome je Duan obaveten. "Kada su preli reku zvanu Dunav,
dooe vesnici ka ovom blagoastivom kralju, govorei: Neka je znano previsokom ti
kraljevstvu, da sile mnogih inoplemenih naroda dooe na dravu previsokoga ti
kraljevstva" (Danilov uenik). Srpska vojska je sakupljena veoma brzo, a po svemu sudei
njoj je prikljueno i nekoliko vizantijskih odreda, to moe da potvrdi da su Duan i car
Andronik III u Solunu sklopili ne samo mir ve i savez. "I u taj as zapovedi da budu
sabrani svi vojnici drave njegove, i prizvavi svoje velikoimenite velmoe, uini sa njima
saveanje,..." (Danilov uenik). Ovakva vojska se odmah pokrenula ka Ugarima i uskoro
stigla do manastira ?ie gde se trebala kompletirati, a verovatno je to bilo i zborno mesto.
"I kada je doao sa svojim vojnicima do mesta zvanoga ia, gde se narie dom Spasov
velika arhiepiskopija srpska, i tu se pokloni ikoni Vladike sviju Boga i preiste
Bogomatere, iz dubine srdane zovui i molei Mu se za svoju pomo" (Danilov uenik).
uvi da se pribliava srpska vojska potpomognuta Vizantijcima, ugarski kralj Karlo
Robert je nenadano odustao od daljeg pohoda. "A one predreene mnoge sile sujemudroga
kralja ugarskoga, poslane na ovoga blagoastivoga i na dravu otaastva njegova, kada
ue da vaistinu dolazi gospodin kralj i kako grede protiv njih, hotei da se bori sa njima,
oni se svi u jedan as smetoe, i sva njihova mudrost ieze, i ne bee nijednoga od njih,
koji bi mogao koju re rei na njihovu korist,..." (Danilov uenik). Biograf opisuje da su se
Ugari strano uplaili i da nisu znali ta da rade, jer nisu oekivali da e naleteti na srpsku
vojsku, a onda ih je odjednom uhvatila panika i povlaenje se pretvorilo u divlje i
nekontrolisano bekstvo. "I poto je nastala meu njima velika pometenost i uzbuna, napade
na njih strah i trepet, i poee beati gonjeni gnevom jarosti Gospodnje, mislei da
stradaju u velikom ratu" (Danilov uenik).
Ugari su pri povlaenju do Beograda jo i liili na koliko toliko ureenu vojsku, no kada
je trebalo prei Savu poela je katastrofa. Nastalo je strahovito guanje meu njima jer
amaca nije bilo dosta, a Srbi su se pribliavali. Zbog toga se reka prelazila na svakojake
naine pa ih se mnogo udavilo i nestalo u talasima Save. "I kada su doli na reku zvanu
Savu, i tu ne imajui nikakve spreme, na kojoj bi mogli prei takvu reku, i ne znajui
pristanita kuda e isploviti, poee ulaziti u nju zajedno. I Gospod podie ruku na njih da
ih uniti, i voda ih potopi, a malo od njih se izbavi od takove ljute smrti, i u jedan as svi
postadoe prazni, i u taj dan pogiboe sve njihove misli" (Danilov uenik). Skoro bez nekih
veih okraja Duan je uspeo da povrati Mavu, ali Beograd, Mavanski grad i Golubac
zadrali su Ugari. Iako su sramno pobegli, Ugari nikako nisu odustajali od daljih
povremenih upada, ali ni Srbi nisu ostajali duni, pa su ak prelazili Savu i upadali u Srem.
Kome je bilo tee: Srbima ili Ugarima, teko je rei. Ni jednima ovaj rat nije doneo mnogo
toga, osim mnotva razaranja i krvavih sukoba. Srbima je situaciju dodatno oteavalo i to
to je papa smatrao kralja Duana za izmatika i neprestano pozivao belosvetski ljam u
krstaki rat protiv Srba, nudei za to oprotaj grehova. Ipak, i pored svega, za dui niz
godina stanje je na granici bilo uglavnom nepromenjeno i akcije nekog veeg znaaja nije
bilo. Obe vojske bile su suvie zauzete na drugim stranama.
Duan, kao i njegovi prethodnici, nije pokazivao puno ambicija prema severu, gde su se
nalazili Ugari, ve je sve svoje snage usmeravao ka jugu prema oblastima gde su vladali
Vizantijci. To je bilo sasvim u skladu sa onim to je jo nekada zapoeo Stefan Nemanja, a
njegovi naslednici samo nastavili. Sama situacija je svima njima davala mnogo anse za
ekspanziju u tom pravcu, jer je Vizantija bila sve slabija. Evropa tada nije jo bila svesna
opasnosti koja joj se pribliava iz Male Azije, ali Vizantijci jesu. Od njihovih
mnogobrojnih poseda u Maloj Aziji jedva da je neto ostalo i to su bili uglavnom utvreni
gradovi sa kojima su se teko odravale veze. Ratna ekspedicija koju je tokom 1329.
godine preduzeo Andronik III i Jovan Kantakuzen zavrila se porazom kod Filokrene, pa je
zahvaljujui tome izgubljena Nikeja (1331.), a neto kasnije i Nikomedija (1337.). Gubitak
ovih gradova sam po sebi nije bila katastrofa, ali on je doneo neto to e uskoro da se
oseti. Turci su doli na obale mora i sada ih nita vie nije spreavalo da ponu da prelaze u
Evropu, dodue isprva samo u pljakake pohode. Ipak, u Evropi jo uvek se nije oseala ta
slabost Vizantije, pa ona jedno vreme rea sve same uspehe. Najpre je severni deo Tesalije,
sve do katalanske granice (1336.), nakon smrti najmonijeg tesalskog velikaa Melisina
(1333.), potpao pod Vizantiju. Osvajanje ove oblasti u ime Vizantije najpre je zapoeo
solunski namesnik Monomah, a zavrio ga sam car Andronik III. Nakon uspelog osvajanja,
po povratku iz Tesalije, na Strumici u Radovitu car Andronik III se iznenada sastao sa
Duanom. Sastanak nije bio kratak, trajao je punih sedam dana, ali o emu se razgovaralo
ostaje samo da se pretpostavlja. Sigurno je da se tu nisu reavala neka krupna pitanja pa
ovaj sastanak i nema neku posebnu politiku teinu. Samo posredno e ovaj sastanak da
kasnije odigra jednu sasvim drugaiju ulogu u drugaijim uslovima, jer uz cara Andronika
III bio je i njegov veoma sposoban vojskovoa Jovan Kantakuzen. Tada je doao u dodir sa
Duanom i njegovom vlastelom, to e on posle da veoma veto iskoristi.
Ovaj razgovor i sastanak sa carem malo je ohladio Duanove elje za prodorom na jug, jer
je bilo jasno da Vizantija i nije ba toliko slaba koliko to moda na prvi pogled izgleda.
Bilo je oigledno da sada nije vreme za neku ekspanziju u tom pravcu i da se mora ekati
bolja prilika. Mi danas pretpostavljamo da je tada car Andronik III upoznao Duana sa
svojim planovima da zauzme Epir. Ba tada je umro njen vladar, despot Jovan (1335.) i to
tako to ga je verovatno otrovala njegova ena Ana. Nakon toga, ona je poela da vlada u
ime svoga maloletnog sina Niifora II, meutim kako nije imala dovoljno snage za to,
obratila se caru Androniku III i predloila da se Epir prisajedini sa Vizantijom. Tokom
1337. godine ova ideja je izvedena bez ikakvih sukoba. Duan je mogao samo da odobri
ovu Andronikovu akciju, jer nije mogao sam nita da uini. Tada se i sam Duan mogao
uveriti da Vizantijci nisu toliko slabi i da Srbija ne bi mogla bez velikih napora da izvri
ekspanziju u tom pravcu.
U to vreme i car Andronik III i Duan imali su zajednikih briga oko Albanaca koje su pod
svojom vlau imali i jedan i drugi. Tada je napuljski kralj Robert (1335.) poeo da
obeava Albanskim velikaima pomo ukoliko se pobune protiv svojih dotadanjih
gospodara. Za takve njihove akcije obeavao im je pomo, kako u novcu tako i u vojsci.
Izgledalo je da Robert to stvarno i misli, jer je uskoro poeo slati i svoje emisare koji su
trebali da pripreme ustanak koji e da bukne u prolee 1337. godine. Do kraja je od svega
ispala jedna usamljena pobuna oko Berata, Kanine i Klisure Ove oblasti su spadale pod
vlast vizantijskog cara i one su se pobunile dok su oblasti naseljene Albancima koje je
drao Duan ostale mirne. Sam car Andronik III nije imao veih potekoa da skri
pobunjenike, ije su se akcije sastojala vie u pljaki okolnih naselja. Radilo se planinskim
albanskim plemenima, koja nisu mogla da zauzimaju utvrene gradove, pa su uglavnom
palili i otimali po nezatienim naseljima. Dodue, ni akcija cara Andronika III se nije
mnogo razlikovala. On je ovim plemenima jednostavno pootimao njihova stada i tako
obetetio stanovnike u gradovima ija su imanja unitena. Time je ova pobuna vie
primirena no to je stvarno uguena, ali to je bilo za taj momenat sasvim dovoljno.
U to doba pada i pobuna u Epiru, jer odmah nakon carevog odlaska iz ove oblasti, izbije
pobuna i Epirci pokuaju da se opet otcepe od Vizantije. Ilo se ak dotle da je i maloletni
Niifor II proglaen za vladara u mestu Artu, ali kada je car Andronik III sa svojom
vojskom ponovo doao u Epir ova je pobuna brzo i efikasno skrena (1340.). To je bilo
poslednje to je ovaj car uinio jer je ve 15. juna 1341. godine i on umro.
Sam Duan za svo ovo vreme (1335-1340.) miruje i nema nekih posebnih aktivnosti, barem
ne prema susednim zemljama. U to doba on je po svemu sudei prolazio kroz neku krizu u
samoj zemlji koja je izgleda uzela tolikog maha da je ve razmiljao i o povlaenju. Bilo je
dosta razloga za krizu, kako u samoj dravi tako i u Duanovim porodinim odnosima. Jo
tokom 1336. godine Duan je razmiljao o tome da se sa svojom enom kraljicom Jelenom
razie, jer i pored to su bili u braku skoro osam godina (brak je sklopljen 1332. godine)
nisu imali dece. Verujui da je za to ona kriva, poeo je on da trai pogodnu princezu sa
kojom bi se oenio. Izbor padne na Jelisavetu, erku nemakog kralja Fridriha Lepog i
sinovicu austrijskog vojvode Otona. Kada je izgledalo da su ovi pregovori doli do kraja, o
njima douje sama Jelisaveta i odluno odbije da ode u Srbiju i da postane Duanova ena.
Najpre nije htela da se uda za izmatika koji je uz to ve oenjen, a s druge strane jako se
bojala odlaska u Srbiju smatrajui ovu zemlju varvarskom. Da se ona stvarno uplaila
videlo se po tome to ju je to toliko pogodilo da se razbolela i jo tu jesen (1336.) i umrla.
Ni Duanova ena, kraljica Jelena, nije bila naivna, ve uvi da se ivo radi na tome da se
ona udalji sa dvora u korist neke nove princeze koja e roditi naslednika, pouri da rodi i
krajem 1336. ili poetkom 1337. godine ona donese na svet muko dete kojem daju ime
Uro. Pod kojim se okolnostima desilo ovo raanje i kako da se desi ba u to vreme, ostaje
tajna, ali uglavnom Duan o tome vie nije postavljao nikakva pitanja. Time je Jelena
osigurala svoj opstanak i potraga za drugim princezama prestaje. Porodina kriza je reena
kako tako.
Osim ove krize, imao je Duan i drugih, koje su bile kudikamo tee. Tokom 1340. godine
(ili neto ranije) on se teko razboleo, a ova je bolest (ne zna se koja) uzela tolikog maha da
je izgledalo da e Duan i umreti. Ba tada to iskoristi vojvoda Hrelja, jedan od
najmonijih Duanovih velikaa, koji je vladao u Makedoniji i pristupi Vizantijcima. Za
razlog ovog izdajstva se ne zna, ali to je bio u svakom sluaju veoma krupan dogaaj zbog
samog znaaja vojvode Hrelje, ali i oblasti kojom je on vladao i koju je pripojio Vizantiji.
Ovo je bila veoma znaajna oblast sa tri jaka grada, a meu njima najznaajniji je sigurno
Strumica. Moe se zamisliti kakva je bila reakcija na dvoru kada se za to ulo. Sve to je na
Duana jako uticalo, jer je Hreljino izdajstvo moglo da znai samo to da vizantijski car
Andronik III sprema udar na Srbiju. Duan ne preduzima nikakve poteze koji bi doveli do
toga da se ove oblasti povrate i da se Hrelja kazni, to mnogi opravdaju njegovom boleu.
Teko da je samo to bilo u pitanju. Ne treba zaboraviti njegovu mladost i uslove pod
kojima je doao na presto to je znailo i veliku zavisnost od jake vlastele. Bez njihove
podrke on je bio izgubljen, a Hreljin odlazak je mogao samo da bude najava da bi ga
mogle slediti i ostale velmoe. Uz to, opasnost od Vizantije nije bila mala, a Duanovu
malodunost je sigurno moglo samo da povea ovo Hreljino prebegavanje, jer sada nije
bilo vie snanog velikaa koji bi primio na sebe prvi udar iz Vizantije. Stoga i ne
iznenauju iznenadni Duanovi pregovori sa Venecijom (jun 1340.), u kojima on trai od
njih flotu za eventualni rat sa Vizantijom. Ono to moe da zaudi jesu uslovi koje Duan
nudi Veneciji za njihove brodove. On se nudi da Veneciji pomae u njenim ratovima, ne
samo na Balkanu, ve i u Lombardiji, i to sa 500 svojih ratnika koje e (ak!) on sam lino
da predvodi. Osim toga, on od Venecije trai da obezbedi njemu i njegovoj porodici
sklonite ukoliko bude morao da bei iz Srbije. Mora da je i same Venecijance ova ponuda
iznenadila i stoga su i bili veoma oprezni ne odgovarajui Duanu ni odbijanjem, ali ni
prihvatanjem. Stoga je on morao da se zadovolji samo time da sa svojom porodicom bude
primljen meu graane Venecije.
Ovakvi potezi Duanovi izazivaju i posebnu panju. Oigledno je bilo da se oko Srbije
stezao obru. Sa severa stoji Ugarska, spremna svakoga momenta da sa svojom vojskom
pree Savu i da uz pomo Bosanaca udari na Srbiju. Na jugu Vizantija veoma jaa,
osvajajui Tesaliju i Epir i sasvim je sigurno da je njen sledei plen Srbija. Izdaja vojvode
Hrelje i njegov prelazak u vizantijski tabor moe da znai samo to da e Vizantija uskoro
da udari, a da sam vojvoda nema vie poverenja u Duana. Vojvoda, kao iskusan ovek
koji je ve sluio pod tri kralja, moe sasvim jasno da oceni ko je u ovom odnosu snaga
jai i njegov prelazak iz srpskog u vizantijski tabor je sasvim indikativan. To mora da je i
uplailo Duana. Osim toga, mora da je primetio i neke pokrete meu vlastelom, pa je i to
bio razlog da se osigura sa sigurnim pribeitem u Veneciji. U svakom sluaju ovo vreme
njegove malodunosti nije trajalo dugo, tanije do smrti Andronika III. To je bio momenat
koji je Duan i ekao celo vreme, jer bilo je sasvim jasno da nakon careve smrti dolazi
period smutnje u Vizantiji koji e da oslobodi Srbiju ne samo opasnosti sa te strane ve e
joj omoguiti i teritorijalnu ekspanziju, a samim time Duanu dati priliku da kao ratni voa
nametne svoju volju nepokornoj srpskoj vlasteli.
Ne moe se oteti utisku da je smrt Andronika III donela Duanu mnogo sree, ak toliko da
mu je spasla i samu vladavinu u Srbiji. Koliko je careva smrt znaila vizantijsku propast,
toliko je isto, ako ne ak i u veoj meri, ona Srbiji donela nevi eni uspon koji ona nikada
vie nije ponovila. Ne moe se porei zasluga snane i sposobne Duanove linosti za
naredni nagli uspon Srbije, ali se mora primetiti da je dobrim delom, kao uostalom i u svim
drugim velikim poduhvatima, i splet sretnih okolnosti odigrao veliku ulogu. Jer,
pretpostavimo da toga momenta car Andronik III nije umro i da je nesmetano nastavio
svoju vladavinu. Da li bi Duan svoje armije usmerio ka Vizantiji? Sigurno je da ne bi, jer
ni do tada, ak i onda kada je bio u povoljnoj situaciji, setimo se opsade Soluna, on je
izbegavao direktne sudare sa vizantijskom vojskom. ?ak i tokom svojih najveih uspeha na
tlu Vizantije nije Duan imao direktnih bitaka, ve su se skoro sva osvajanja ostvarivala sa
opsadama gradova i tvrava. On je oigledno izbegavao da ima direktnih sukoba sa carem
Andronikom i za celo vreme dok je ovaj vladao, Srbi nisu ostvarivali prodor na jug. I sam
car Andronik se izgleda oseao nadmonim u odnosu na Duana, jer je osvajanja Epira i
Tesalije izvrio sasvim sam, bez davanja znaajnijeg udela Duanu. Njihov sastanak u
Radovitu (1336.) je imao po svemu sudei samo ogranienu svrhu, koja se sastojala jedino
u tome da se Duan obavesti o nameravanom zauzimanju Epira od strane Vizantije. U
komadanju Epira i Tesalije nije uestvovala Srbija, mada se ne moe rei da Duan jo
onda nije bacao pohlepne poglede na te delove teritorije. Ako je tada car samo obavetavao
Duana o nameravanom zauzimanju Epira, to je tada Duan moda mogao shvatiti i kao
omalovaavanje jer je, eto, bio samo obaveten bez ikakve ponude da dobije barem deo tog
kolaa. to je jo gore, on je mogao samo da posmatra ulazak Vizantijaca u Epir, ne
usuujui se da im ospori ta osvajanja, bilo reima bilo vojno. Kako li je to samo moglo da
utie na samu Duanovu sujetu? To nije moglo da proe nezapaeno ni od strane njegove
vlastele, koja je bila moda sujetnija i od samog Duana, ali njoj je moglo uvek biti mnogo
lake u takvim sluajevima. Njihov je izlaz bio u tome da jednostavno preu u slubu jaeg
i izdanijeg gospodara, to je moda imao na umu i sam Hrelja onda kada je preveo svoju
oblast u Makedoniji pod vizantijskog cara i samim time izaao iz Duanove vlasti
zamenjujui je vizantijskom. To je bio verovatni znak i za ostale velikae da razmisle pod
kojim gospodarem slue, te da shodno tome neto i preduzmu. Upravo stoga Duanovo
obraanje Veneciji gde za sebe i svoju porodicu trai obezbeenje utoita u sluaju da u
Srbiji ne moe opstati, upuuje na razmiljanje da je do nekih komeanja meu vlastelom
tada ipak dolo.
Uzrok svega ovoga bila je samo i jedino Vizantija, odnosno njen car Andronik, koji je
uspeo da ovu dravu koliko toliko ujedini i naini je onoliko jakom koliko ona ve dugo
nije bila. Bilo bi veoma interesantno znati kakva je bila Duanova reakcija na vest da je car
Andronik III umro, ali i ovako se to moe uglavnom sa velikom tanou proceniti. On je
tada mogao samo da oseti veliko olakanje i to ne samo zato to e prestati pritisak na
june granice Srbije. To je moda i manji razlog. Ono to je bilo najbitnije jeste da je
Duan svu onu nagomilanu snagu nezadovoljne vlastele sada mogao nesmetano da usmeri
ka jugu, gde je ova vlastela mogla da nae bojno polje i mnogo teritorija za pljaku. Time
e se pritisak na njega znatno smanjiti i Duan e imati priliku da vlasteli, kao ratni
komandant, stane za vrat.
37. Savez sa Kantakuzenom
Sama situacija u Vizantiji nakon smrti cara Andronika (1341.) davala je Duanu nesluene
mogunosti za nova osvajanja. Cara Andronika III trebalo je da nasledi njegov sin Jovan V,
koji je tada imao tek devet godina i shodno tome trebalo je odabrati regenta koji e
upravljati dravom do njegovog punoletstva. Na ovaj poloaj pretendovao je Jovan
Kantakuzen, koji je i do tada bio najblii carev, ne samo saradnik, ve i prijatelj, pa je
shodno tome oekivao da jednostavno niko drugi osim njega ne zasluuje tu ast. Ipak
zahvaljujui spletkama carice majke, Ane Savojske i patrijarha Jovana Kalekasa, uskoro se
uverio u suprotno. Ona naime nikako nije pristajala da se Kantakuzenu poveri regenstvo i
stoga su poele uskoro po Carigradu mnogobrojne spletke. Za to vreme Duan je iskoristio
neslogu u Vizantiji i odmah nakon vesti o smrti cara Andronika III sa vojskom stigao pod
Solun. Rasulo je bilo sveopte i njemu nije imao ko da se suprotstavi. Slino kao i Duan
postupe i Bugari, pa njihov car Jovan Aleksandar pod pretnjom rata zatrai od Vizantije da
mu predaju pretendenta na Bugarski presto sina cara Mihaila po imenu ?iman.
Istovremeno pobuni se ponovo Epir, a za njima i Albanija. Ni Turci nisu gubili vreme, ve
sa svojim laama ponu da pljakaju obale Trakije. Ipak niti jedan od ovih napadaa nije
postizao neke vee uspehe. Duan je stao pod Solunom i uskoro sklopio mir sa
izaslanicima koje poslao Kantakuzen (septembra 1341.). Bugari nisu mrdnuli dalje od
Slivena i samo su pretili. Pobune u Epiru i Albaniji, kao i pljake Turaka po Trakiji nisu
mogle ozbiljnije da uzdrmaju Vizantiju. Izgledalo je da Kantakuzen dri stvari u svojim
rukama, tim vie to je vojsku kojom je drao protivnike na sigurnoj udaljenosti plaao
svojim, a ne dravnim novcem. Shodno tome mogao je biti siguran u njenu vernost i
budunost mu je izgledala ruiasta. Njegov optimizam je naroito porastao onda kada je
Ahaja izrazila spremnost da prizna suverenitet Vizantije, pa se inilo da e uspeti da proiri
dravne granice.
Sam Kantakuzen je mir koji je postigao sa Srbijom smatrao tek trenutnim stanjem, koje
nije bilo ni u kom sluaju pogodno za Vizantiju. Tu je veoma primetljivo kako Kantakuzen
nema nekog posebnog straha od Srbije i otvoreno najavljuje osvetu. "Tada e se vlast
Romeja, kao u staro doba, iriti od Peloponeza do Vizantiona, i bie nam lako da i od Srba
i drugih susednih varvarskih naroda dobijemo zadovoljenje za sve uvrede koje su nam tako
dugo inili" (Kantakuzen). Treba se setiti da je Kantakuzen dugi niz godina bio najblii
saradnik cara Andronika III i ova njegova izjava se ne treba shvatiti kao njegovo trenutno
razmiljanje koje mu je moglo pasti na pamet toga momenta. Bilo je to zajedniko
razmiljanje i njega i pokojnog cara Andronika III i sasvim je sigurno da bi car, da je samo
due poivio, pokuao da ostvari to to je sada Kantakuzen izjavio. Stoga te njegove
pretnje jesu samo nastavak one politike koju je car sve vreme svoga vladanja pokuavao da
ostvari.
Veoma smotrena Kantakuzenova politika doivela je ipak na kraju slom onda kada je on
napustio Carigrad. To mu je bila ivotna greka, a njegovi protivnici to iskoriste i proglase
ga za uzurpatora i izdajnika, pristalice mu pobiju i srue mu palatu, a ostala materijalna
dobra razvuku. Regenstvo zadobije patrijarh Jovan dok je Aleksije Apokavk dobio poloaj
upravitelja prestonice i susednih gradova i ostrva. Ne mogavi se vratiti nazad u Carigrad,
odlui Kantakuzen da se u trakoj tvravi Dimotici proglasi za cara (21. oktobar 1341.), a
neto kasnije (19. novembra 1341.) u Carigradu proglase maloletnog Jovana V (imao tek
pet godina) za cara. Time je poeo i graanski rat. Iako je Kantakuzen stalno isticao da se
ne bori protiv cara Jovana V kojeg smatra legitimnim vladarem, ve da se bori protiv
Apokavka koji je pravi uzurpator, malo ko mu je i stvarno verovao. U kolikoj meri je
postao omrznut video je uskoro i on sam kada se gotovo cela Trakija, gde je boravio, digla
protiv njega. Uskoro je pao i Solun koji je drao njegov do tada verni pristalica Teodor
Sinadin, i ovaj da bi sauvao ivot morao se ak i odrei Kantakuzena. Ovu formulu, da bi
sauvali ivu glavu, ponovili su mnogi koji su se do tada kleli u Kantakuzena. Poetkom
leta 1342. godine Kantakuzen bude primoran da bei iz Vizantije, a pribeite pronalazi u
Srbiji. Koliki je njegov poraz bio vidi se iz toga to je uz njega ostalo jedva neto oko 2.000
pristalica, veinom plaenika.
Duan se veoma malo meao u ove okraje, a njegov pokuaj da zauzme Voden zavrio se
oiglednim neuspehom, jer je Apokavkova konjica stigla na vreme da potisne srpsku
vojsku. Ba u doba Kantakuzenove katastrofe i prelaska u Srbiju, Duan se bavio svojim
porodinim stvarima, pa ga je dolazak Kantakuzenov zatekao ak na bugarskoj granici (na
Moravi), dok je pratio svoju enu Jelenu koja je odlazila u posetu svome bratu, bugarskom
caru Jovanu Aleksandru. On oigledno nije suvie budno pratio ove dogaaje, a poslednji
poraz kod Vodena, iako bez posebnog znaaja, opominjao ga je da je jo uvek bolje drati
se po strani. Dolazak Kantakuzena bio je i za same Srbe prilino iznenaenje, jer njima
sigurno nije bilo nepoznato da je jo nedavno on njima pretio sa odmazdom. Ipak, doekaju
ga lepo, najpre u Proseku, gde je Kantakuzen najpre stigao. Ovaj grad je bio sagraen od
kamena i nalazio se, dobro utvren, na strmim i visokim stranama klisure Vardara, a njime
je upravljao vizantijski prebeg Mihailo. Oni su se od ranije dobro poznavali pa ga je ovaj
odmah uputio kod Jovana Olivera, jednog od najznaajnijih Duanovih velikaa koji se tog
momenta nalazio u Velesu. Jovan Oliver je odmah shvatio sav znaaj Kantakuzenovog
dolaska i stoga odlazi da lino o tome obavesti Duana, koji je, kako je ve navedeno, bio
negde na Moravi dok je pratio enu u Bugarsku. Kantakuzenu je savetovano da krene ka
Skoplju, to je on i uinio. Oigledno da je Oliver bio sasvim siguran da e Duan hteti da
razgovara sa Kantakuzenom i stoga ovoga nije ostavio da eka u Proseku na eventualan
Duanov odgovor, ve ga je sa velikom dozom sigurnosti uputio ka Skoplju. Time su
Kantakuzenu odmah date nade u pozitivan ishod njegovih molbi. Ovo bi moglo samo da
potvrdi razmiljanje da je tada Duan bio u velikoj meri zavistan od volje svoje vlastele te
da je ba polazei od toga Oliver i postupio onako kako jeste. On se uopte nije pitao da li
e Duan prihvatiti razgovor sa Kantakuzenom, tavie bio je siguran u to, jer ovoga inae
ne bi slao u Skoplje. S druge strane, ni Kantakuzen ne bi gubio vreme putujui u Skoplje da
nije bio siguran da e uspeti Duana da pridobije za svoje planove, ve bi u suprotnom
potraio saveznika na drugoj strani. On odlazi za Skoplje siguran da e dobiti srpsku
pomo, a verovatno da ga je i Oliver sa nekim svojim postupkom ili ak reima u to sasvim
uverio. Kod srpske vlastele ve postoji nezadovoljstvo dotadanjom Duanovom
vladavinom, to jasno pokazuje i Hreljino odmetanje, pa ovaj Kantakuzenov dolazak prua
idealnu priliku srpskoj vlasteli da konano pokrene svoga kralja u nova osvajanja.
Duan je odmah nakon to je uo da je Kantakuzen u Srbiji prekinuo svoj put i sa kraljicom
Jelenom, koja je odloila svoj odlazak u Bugarsku, krenuo njemu u susret. Kako je
Kantakuzen bio car (makar i samozvani) to mu je Duan kao takvomodavao i izvesne
poasti, pa je shodno tome odmah odaslao Oliverovog brata Bogdana kao glasnika. Osim
to je trebalo Kantakuzenu da izrui Duanove pozdrave, Bogdan je verovatno imao i neki
suptilniji politiki zadatak. Sasvim je sigurno da je Duan odmah shvatio sav znaaj
Kantakuzenovog dolaska u Srbiju i osetio da je to ona prava prilika da se konano krene u
osvajanja na jug. U seanju je bio jo uvek onaj prodor u Vizantiju koji je Duan uinio uz
pomo vizantijskog prebega Sirgijana, koji je bio veoma uspean a bio bi sigurno daleko
uspeniji da nije izvren atentat na njega. Odmah nakon Sirgijanove smrti sve se zaplelo i
osvajanja su stala, a svi kasniji pokuaji da se bilo ta otme od Vizantije (poslednji pokuaj
sa Vodenom) ispali su jadni. Bilo je oigledno da je za uspean tok takvih akcija potrebna
neka krupnija linost iz Vizantije koja e omoguiti srpskoj armiji uspeno vojevanje. Kada
je sa Sirgijanom, koji jeste bio krupna linost, bilo toliko uspeha koliko bi tek moglo biti sa
Kantakuzenom, koji je bio jo krupnija politika figura u Vizantiji. Osim toga, Kantakuzen
je bio car, istina uzurpator, ali ipak car koji ima mnogo pritajenih pristalica po celoj
Vizantiji. Stoga je verovatni zadatak Bogdanov bio da obavesti Kantakuzena da Duan
prihvata njegovu posetu i da je voljan da raspravlja sa njim o buduim vojnim akcijama. To
je trebalo da umiri Kantakuzena i da ga zadri na srpskom dvoru da ne bi otiao na neki
drugi, gde bi zatraio istu takvu pomo. Ovakvog saveznika Duan je celo vreme do sada
ekao i nije ga smeo izgubiti. Isto tako, Duan je jasno shvatio da sada jednostavno mora
da pokrene armije ka Vizantiji i time zadovolji vlastelu eljnu novih osvajanja, jer bi u
suprotnom on u potpunosti izgubio njihovu podrku. Odlazak Hreljin je bila dovoljna
opomena.
S druge strane, ne treba misliti da je Kantakuzen tek tako odabrao Duana i njemu ponudio
(ili od njega zatraio) saveznitvo. Imao je on i druge okolne dvorove gde se mogao
pojaviti sa istovetnom ponudom, no on je odabrao ba Duana. Oigledno da se ovom
starom iskusnom ratniku i prevejanom politiaru Duan uinio dovoljno vojniki jak, ali i
politiki naivan da bi se mogao iskoristiti za sopstvene ciljeve. Njegove namere prema
Duanu nisu bile iskrene, a on mu je trebao samo kao mono vojno sredstvo da pomou
njega ostvari ono to nije mogao sam. Kantakuzen je imao prilike da upozna Duana, kao i
njegove vojskovoe, jo u Radovitu 1336. godine i jo odatle je o njemu mogao stei
odreeni utisak. Tada ga je mogao uporeivati sa carem Andronikom III, to Duanu, koji
je bio veoma mlad, sigurno nije moglo suvie ii u korist. Od tada je prolo tek est godina,
a Duan nije imao posebnih vojnih poduhvata gde bi mogao stei iskustvo i vojno znanje.
Mogue je da je i vojvoda Hrelja, koji je prebegao Vizantijcima, o Duanu doneo neke
prie koje su uticale na Kantakuzena. U svakom sluaju ni u vreme kada je Kantakuzen
doao u Srbiju nije se ni priblino moglo meriti Duanovo vojno i politiko znanje sa onim
koje je on imao Kantakuzen, ali je Duan imao armiju koju je Kantakuzen nameravao da
iskoristi. Duan stvarno nije imao suvie ratnog iskustva kao vojskovoa, mada mu
hrabrost niko nije mogao osporiti. Bitka na Velbudu je dovoljno govorila da je on veoma
sposoban na bojnom polju i da se ne plai ratnih okraja, ali tu bitku nije on zamislio, ve
njegov otac Stefan Deanski. Drugih veih direktnih bitaka nije bilo, a i sukobi sa ugarskim
kraljem Karlom Robertom su se pretvorili u progon Ugara koji su divlje beali ne
prihvatajui bitke. Opsade koje je do tada Duan imao nisu imale bog zna kakvih uspeha i
sve je to moglo govoriti Kantakuzenu da e uspeti da se nametne Duanu. No, ovaj
prevejani politiki prevarant se ovaj put ljuto prevario. Sam doek Kantakuzena na
Duanovom dvoru bio je veoma svean. Kantakuzena je na kapiji, pre no to je uao na
dvor, doekala mlaa srpska vlastela i dopratila ga do prostranog dvorita. Tu su ga
saekale najuglednije Duanove velmoe, a onda mu je i sam Duan izaao u susret.
Tokom jula 1342. godine poeli su u Pritini pregovori izmeu Duana i Kantakuzena, a
sam njihov poetak nije mnogo obeavao. Duan se dosta kolebao, ali pod pritiskom 24
najmonijih srpskih velmoa, koji su prisustvovali ovim pregovorima, na kraju on popusti.
Ono to je indikativno jeste da je najvei zagovornik saveza sa Kantakuzenom bio ba
Jovan Oliver, prvi Duanov velmoa sa kojim je Kantakuzen stupio u kontakt onda kada je
preao u Srbiju. S druge strane, ni ostale velmoe nisu mnogo u svojoj ratobornosti
odudarale od Olivera, pa je na neki nain Duan bio faktiki prisiljen na ovaj savez. Ostaje
takoe nejasna i uloga kraljice Jelene, Duanove ene, koja je, barem sudei po
Kantakuzenovim spisima, praktino vodila glavnu re. Upravo je ona ta koja je bila
presudna u Duanovom pristanku na savez, jer je njen pritisak bio taj pred kojim je on
konano popustio. ?udno je i to da je ona uopte prisustvovala ovom savetovanju, pa je ak
i istupila (uz Olivera) kao jedan od govornika sa srpske strane. Zaista neuobiajena velika
uloga jedne srpske kraljice. Tako neto bilo je nezamislivo za vreme Duanovih
prethodnika. No, upravo zahvaljujui njenom pritisku Duan je, iako nevoljno, jer je
smatrao da uslovi pod kojima se sklapa savez nisu povoljni za Srbiju, na kraju pristao. Mi
danas znamo da ni jedan od pregovaraa nije bio iskren. Niti je Kantakuzen mislio da
Srbima tek tako preputa osvojene teritorije niti su Srbi mislili da naivno ratuju i ginu za
Kantakuzenov raun. No i jedni i drugi su smatrali da je najbitnije da se ratni pohod
zapone, a onda e se na kraju i meusobni rauni lako izravnati, naravno na tetu onoga
drugoga. Moda bi se ba u tome mogla i videti uloga kraljice Jelene. Sam Duan nikada
nije pokazivao bog zna koliko veliki politiki talent (tu nije imao mnogo zajednikog sa
Stefanom Prvovenanim ili svojim dedom Milutinom) i njegova reakcija je moda mogla
oterati Kantakuzena iz Srbije, a da bi to spreila umeala se i kraljica prisiljavajui Duana
da pristane na neke, po njemu, neprihvatljive odredbe ovog saveznitva. Bilo je najbitnije
da se Kantakuzen pridobije i da se zaponu osvajanja, a da li e Kantakuzen na kraju neto
dobiti od toga kolaa treba da se ostavi za kraj. Mogue da Duan nije bio spreman za
ovakav vid diplomatije, ali je zato tu bila kraljica Jelena, pa je ona veto popunila taj
nedostatak.
Bilo kako bilo, savez je bio sklopljen, a saveznici su se dogovorili da svako zadri za sebe
one teritorije koje uspe da osvoji. Duan je najpre traio da Srbija dobije sve gradove
zapadno od Kavale (Hristopolja) u kojima bi se nakon ratnih dejstava veina stanovnitva
izjasnila za srpsku vlast. Kantakuzen dugo nije hteo da pristane na ovu odredbu (to je bilo
ba ono mesto gde su se pregovori mogli slomiti), a kada je napokon odluio da je odobri
dobio je od Duana i dodatni zahtev po kojem je morao ostaviti kao taoca svoga sina
Manojla. Dakle to su bili ti pregovori buduih saveznika koji jo nisu izvrili ni jedno slovo
iz obaveza sklopljenog saveza, a ve se pribojavaju jedan drugoga.
Ovaj susret sa Kantakuzenom iskoristi Duan da se konano raspravi i pitanje njegovog
velikaa Hrelje koji se od njega odmetnuo prelazei na stranu cara Andronika III. Nakon
Andronikove smrti Hrelja je postao Kantakuzenov podanik i konano, na kraju, prelazi na
stranu tadanje carigradske vlade. Tanije reeno, ovaj velika uspeo je da promeni do sada
nekoliko gospodara, a izmeu ostalog izdao je i Duana i Kantakuzena. Oseajui ta se
sprema uspeo je da ponovo odobrovolji Duana i da mu ovaj oprosti izdajstvo (leto 1342),
ali to je morao da plati tako to je trebalo da prepusti grad Melnik. U sutini, o ovome je
Duan samo obavestio Kantakuzena, formalno od njega traei pristanak, to je ovaj
nemajui kud i uinio. No, Hrelja ipak nije proveo mirno svoje poslednje dane. Ubrzo
nakon toga, verovatno zbog stalnih Duanovih prebacivanja ili ak i pretnji povukao se u
Filski manastir, gde je krajem 1342. godine u dubokoj starosti pod imenom monah Hariton
i umro. Na mramornoj ploi njegovog groba stoji kratko zapisano "Grob te sadri sada
umrtvljena, esaru, koji jue s nama govorae. Ovo gledajui usrdno mislite o onome koji
lei; toliko velik bi..., u takvom utesni se malom robu". Odmah nakon njegove smrti Duan
sa vojskom ue u njegove teritorije i zauzme ih.
Poetak zajednikih akcija je bio u jesen 1342. godine, a cilj je bio grad Ser. Voa ove
akcije je bio sam Kantakuzen, ali uz njega su bili i srpski velikai Jovan Oliver i vojvoda
Vratko. Ve sama prva akcija je pokazala kakvi su zapravo odnosi izmeu saveznika.
Vojska koja je opsela Ser bila je skoro iskljuivo sastavljena od Srba, a kao komandant im
je bio postavljen Kantakuzen. Meutim, to je bilo tek prividno, jer on nad njima nije imao
skoro nikakvu vlast, a da mu Duan nije verovao videlo se i po tome to su uz Kantakuzena
stalno bili Vratko i Oliver. S druge strane, nedisciplina je u vojsci uzela velikog maha.
Umesto da se izvri prava opsada Sera po svim pravilima vojne vetine, ona se do kraja
pretvorila u pravu pravcatu katastrofu. Videi da grad nee da se preda vojnici su poeli da
se napijaju mladim vinom i uskoro je, kao reakcija, dola dizenterija od koje je pomrlo oko
1500 vojnika. Taj dogaaj prouzrokovao je vie posledica. Najpre svau izmeu Grka i
Srba, pri emu su Grci prebacivali Srbima zbog neozbiljnosti i nediscipline. Nakon toga
dolo je i do razlaza meu samim Grcima kada je veina Kantakuzenovih pristalica
odluila da ga ostavi tako da je on na kraju ostao sa jedva 500 ljudi. Zbog odlaska velikog
broja Grka i zbog haranja dizenterije ubrzo se odustalo od opsade Sera.
Duan je za to vreme svoje akcije okrenuo na drugu stranu, prema Albaniji. Lako je uspeo
da osvoji grad Voden, ali ne borbom ve mitom. Uzimajui u obzir i teritorije koje je
Duan uzeo od Hrelje (Strumica, Melnik) taj jesenji pohod godine 1342. se pokazao kao
dosta dobar. Kada je i Tesalija uskoro bez borbe prila Kantakuzenu (dao je na upravu
roaku Jovanu Anelu) izgledalo je da ovom savezu idu bolji dani. Nakon svega zima
prekine vojna dejstva, pa se Duan i Kantakuzen povuku na zimovanje. Meutim, ovo
nenadano jaanje Kantakuzena izazove i druge posledice. Kada je doao u Srbiju osim
2.000 pristalica koje je doveo sa sobom on nije imao nieg opipljivijeg, pa je jedini njegov
ulog u ovoj igri sa Duanom bio sam njegov ugled. Dakle, on u saveznitvo sa Duanom
nije imao ta drugo uneti osim svojih veza u Vizantiji. To su i Srbi tako shvatili i sebe su
tretirali kao glavni oslonac ovog saveza, to su u sutini i bili, dok im je Kantakuzen samo
obezbeivao laki prodor u Vizantiju. To je automatski dovodilo do toga da je Kantakuzen
ipak morao biti smotreniji u odnosu na Srbe. Sasvim je sigurno da ponosnom Vizantijcu,
koji je do toga momenta smatrao Srbe varvarima sa kojima je imao nameru da se obrauna,
ovo poniavanje nije padalo nimalo lako. Iako ga je Duan doekao sa svim poastima i
panjom nije se moglo sakriti da u Kantakuzenu vidi samo sredstvo za laki prodor u
Vizantiju, a i sam Kantakuzen teko da je mogao sakriti svoja prava oseanja prema
Srbima. Nakon osvajanja carskog prestola u Vizantiji dolo bi do njihovog verovatnog
razlaza, jer teko da je Kantakuzen iskreno mislio Duanu prepustiti one vizantijske
teritorije koje Srbi osvoje. Ovaj savez za Kantakuzena je bio samo nuno zlo, koje mu vie
nije trebalo kada mu se Tesalija priklonila i kada ga je priznala za vizantijskog cara. Sada
je imao jaku bazu za dalje napade na teritorije koje je kontrolisao Carigrad, dok su mu Srbi
postali smetnja.
Isto tako ni Duanu ovo saveznitvo nije lako padalo. S jedne strane Kantakuzenova
ambicija je koila Duanove planove, jer nije Srbima dozvoljavala irinu akcije. Naime,
Duan je bio vie okrenut ka teritorijama koje su se nalazile u Albaniji i on je svoja prva
osvajanja usmerio ba u tom pravcu. To Kantakuzenu nije moglo biti pravo, jer je njegov
cilj bio carski presto u Carigradu, dok su akcije Srba ile u sasvim drugom pravcu. S druge
strane, ni sam car Jovan i njegova mati (stvarna vladarka) Ana Savojska nisu sedeli
skrtenih ruku ve su radili svim sredstvima da smrse Kantakuzenu konce. Stoga su svi
njihovi pokuaji, budui da su bili vojno nemoni, bili upereni na to da se razbije ovaj
savez. U tom pravcu bilo je jedno poslanstvo u Srbiji jo dok je Kantakuzen uzaludno
opsedao Ser (1342.) i ono je Duanu nudilo sve gradove zapadno od Hristopolja (izuzev
Soluna) za Kantakuzenovu glavu. Ovo je bila veoma primamljiva ponuda za Srbe, jer je to
ba bilo ono to je Duan traio od Kantakuzena na pregovorima u Pritini, a na ta ovaj
nije pristao. No, Duan je ipak bio ovek od rei i nije eleo da raskine savez. Kasnije je i
sam Apokavk pokuao da doe u dodir sa Duanom i u tom smislu se svojim brodovima
probio do ua Strume, no iz nekog razloga do sastanka nije dolo. Iako nije prihvatao
ponude iz Carigrada ne znai da Duan o njima nije razmiljao i o tome sa svojim
velmoama raspravljao. Konano, to i nije bila nikakva tajna jer se i sam Carigrad potrudio
da dobro razglasi ove pregovore, verovatno preuveliavajui stvari. To je bilo sasvim
dovoljno da se u Kantakuzena uvue nepoverenje kada je uo za Carigradske ponude
Duanu. Ako se zae u psihologiju ovog vizantijskog politiara sasvim je jasno kakav se
strah u njega tada mogao uvui. On je bio sasvim svestan da je njegov savez sa Duanom
inspirisan obostranim koristima, ak vie srpskim nego njegovim. On je uspeo da pridobije
Duana time to mu je obeao ili tanije reeno prodao delove vizantijske teritorije za
izvesne usluge. Dakle, u pitanju je bila ista trgovina. Sada se odjednom pojavljuje njegov
ljuti protivnik iz Carigrada i nudi Duanu ba ono to je on i traio. Sa ovom ponudom iz
Carigrada Duanu se ukazuje prilika da mnogo lake doe do onih teritorija do kojih mu je
stalo i koje mu je Kantakuzen na pomalo mutan nain obeao. Ne treba se zavaravati,
Kantakuzen je bio smutljivac prvog reda i on bi sigurno iz prve prihvatio ponudu iz
Carigrada da je bio na Duanovom mestu. Stoga je sasvim opravdano, sa svoje take
gledita, oekivao da to i Duan uini. Meutim ovde su se sudarila dva razliita naina
shvatanje politike i date rei. Jednostavno, Duan nije eleo da pogazi datu re i ostao je
veran Kantakuzenu. Meutim, nepoverenje se ipak uvuklo meu saveznike.
38. Velika osvajanja
U prolee 1343. godine rat ide dalje. Duan nastavlja svoj prodor u Albaniju i uzima Kroju,
glavni grad srednje Albanije. Za to vreme Kantakuzen ponovo udari sa srpskim odredima
na Ser. Meutim i ovaj put opsada se vodi mlitavo, a srpski vojnici odbijaju poslunost
Kantakuzenu. Da on nije imao nad njima nikakve vlasti vidi se i iz toga da ih jednostavno
nije mogao za bilo kakvu neposlunost kazniti. Sam Ser nije imao nikakve namere da se
preda, ne toliko zbog mrnje prema Srbima, koliko prema Kantakuzenu ijeg su poslanika
koji im je ponudio predaju jednostavno rastrgli i komade njegovog tela obesili po gradskim
zidinama. Opsada koja je loe ila, neposluna srpska vlastela koja ne eli da slua njegove
komande, tajni Duanovi pregovori sa Carigradom gde ovi otvoreno trae od Duana
njegovu glavu, sve je to uticalo na to da se Kantakuzen poeo oseati u srpskom logoru
veoma nesigurno. Prelomnu ulogu je odigralo je jedno poslanstvo pod vostvom Marina
Venijerija (leto 1343.), koje je dolo iz Venecije kod Duana. Ovo je poslanstvo bilo
angaovano od strane Carigrada i samo je ponovilo staru carigradsku ponudu Duanu za
Kantakuzenovu glavu. Kantakuzen je ve dotada, to zbog neuspeha pod Serom, to zbog
stalnog straha da ga Duan ne izrui Carigradu, pogubio ivce i stoga je napustio srpsku
vojsku. Dodue, u tom momentu on je i te kako imao razloga da se pribojava Duana, jer
mu je tokom aprila te godine (1343.) na prevaru uzeo grad Ber. Taj grad se trebao predati
Duanu, jer je on ve uspeo da podmiti njegove komandante, ali u grad je uao Kantakuzen
i stavio ga pod svoju kontrolu. Shodno njihovom dogovoru svakome od njih trebao je
pripasti onaj grad koji svaki od njih osvoji. U svojim spisima Kantakuzen se hvali da je tu
Duana teko prevario, jer je ovaj grad zauzeo sa nemakim najamnicima koje je dobio od
same kraljice Jelene, Duanove ene. Moe se zamisliti kako je bila jarosna Duanova
reakcija kada je za sve ovo uo. Neto kasnije stiglo je i gore navedeno poslanstvo iz
Venecije i nije iskljueno da ga Duan ne bi bacio u lance i predao Carigradu. U svakom
sluaju ovo saveznitvo prestalo je da deluje onda kada je Kantakuzen na prevaru uzeo Ber
(april 1343.), a formalno od sredine leta 1343. kada su Venecijanci stigli Duanu.
Ipak, Duan je pokuao da se nekako sporazume sa Kantakuzenom i stoga ga je pozvao na
pregovore, no ovaj to odbije. Koliko su Duanovi pozivi bili iskreni, ostaje stvar procene, a
neodazivanje Kantakuzena moe samo da navede na misao da mu je ovde spremana klopka
i da se Kantakuzen ba toga bojao. Bilo kako bilo, od ovog momenta Duan se vie nije
oseao obavezan prema Kantakuzenu i na nagovor poslanstva iz Venecije uskoro stupi u
pregovore sa Carigradom. Odmah je zakljuen sporazum Duana, sa jedne strane, i Ane
Savojske i Aleksija Apokavka, sa druge strane. To je bio sada novi savez koji je bio
okrenut protiv Kantakuzena. Da bi savez bio vri ugovorena je i enidba Duanovog sina
Uroa sa sestrom vizantijskog cara Jovana V Paleologa. Na kraju ne moe se oteti utisku da
je Venecijansko poslanstvo obavilo dobar posao jer ne samo da je uspelo da razbije savez
Duana i Kantakuzena ve je do kraja prevelo i Duana u tabor Kantakuzenovih protivnika.
Tu bi se moglo primetiti da je stari lisac Kantakuzen izgleda pravilno procenio da mu
Duan vie nije naklonjen i da bi ga na kraju moda mogao i izruiti Carigradu. Stoga
njegovo bekstvo iz srpskog logora i kasnije neodazivanje na Duanove pozive na pregovore
izgleda da je bilo opravdano. Dodue, za ovaj raskid sa Duanom velike krivice snosi i sam
Kantakuzen, mada bez krivice nije ni Duan. No, rasprave o krivici daleko bi odvele, jer taj
savez od samog poetka nije bio iskren ni sa jedne strane i stoga nikakvo udo to je
doiveo ovakav kraj.
No, sada dogaaji uzimaju jedan katastrofalni tok, kako za Vizantiju tako dobrim delom i
za Srbiju, a onda i za Evropu. Ta katastrofa se zvala Turci. Ba ovaj graanski rat u
Vizantiji doveo je Turke u Evropu, Vizantiju do propasti, a Srbiju do vrhunca njene moi.
Meutim tu su bili stvoreni i svi preduslovi koji e dovesti Srbiju do propasti. Kantakuzen
nije u momentu raskida sa Duanom imao dovoljno samostalne snage da se obrauna sa
Carigradom, dok mu je sa druge strane i Duan postao veoma opasan neprijatelj. Zato su
mu trebali novi saveznici, no kako ih u Evropi nije mogao nai njegov pogled se okrene ka
Maloj Aziji, pa se obratio za pomo seldukom emiru Umuru, tada najjaem turskom
velikau u Maloj Aziji. Njih dvojica su bili stari poznanici, pa ak i prijatelji. Umur je i do
tada uzimao uea u ovom ratu i to krajem 1242. godine, kada je spaavao Kantakuzenovu
enu iz, od Bugara opkoljene, Dimotike. Nakon toga Kantakuzen je doao kod Duana, a
Turci se povlae u Malu Aziju. Dakle, do tog momenta njihova uloga je bila tek epizodna,
a Kantakuzen ih vie nije traio, jer je oekivao da e pomou Duana ostvariti svoje
namere. No, sada se situacija potpuno izmenila i Kantakuzen bude primoran da se ponovo
obrati Seldukom emiru, Umuru koji opet spremno prihvati ovaj poziv.
Sama akcija koju je zamislio Kantakuzen, a Turci trebalo da je izvre, bila je veoma smela,
ali za Turke i primamljiva. Cilj je bio bogati Solun, posle Carigrada najvei i najbogatiji
grad u carstvu. Lino Umur je doveo prilino veliku flotu turskih amaca na ue Vardara
sa namerom da se napadne Solun. No, ovaj dobro utvreni grad nisu mogle lako zauzeti ni
ureenije i organizovanije armije, pa je ovoj turskoj rulji to bilo potpuno nemogue. Ta
vojska koju je doveo Umur, mogla bi se prije nazvati pljakakom hordom (kao i sve turske
armije koje su uestvovale u ovom ratu) koju osim pljake nita drugo nije interesovalo.
Oni niti su znali, niti su hteli da vre pravilnu opsadu grada, ve su radije lutali okolinom,
traei sigurnu pljaku. Kako nije bilo mogue osvojiti Solun, a ve se pojavilo i
nezadovoljstvo meu Turcima jer pljake nije bilo, a krstai su napali njihove domove u
Maloj Aziji, to je Umur odluio da se vrati. Stoga se oni ponovo ukrcaju u svoje brodove,
meutim kod Palene, zapadnog poluostrva Halkidike, doeka ih ujedinjena hrianska flota
koju su sainjavali Venecijanci, vitezovi sa Rodosa i kiparski kralj, pa ih razbije i brodove
im popali. Jedan odred Turaka tako ostane u Evropi ne mogui da se vrati u Malu Aziju.
Jedini put im je preostao preko Trakije pa da se onda izbije na obale Helesponta odakle se
moglo otputovati za Malu Aziju. Ovaj dogaaj pada negde u poetak prolea 1344. godine.
Za sve to vreme Duan se marljivo pripremao za nastavak svojih osvajanja po Albaniji i
Makedoniji, ovaj put ne kao saveznik Kantakuzenov, ve kao njegov protivnik. Vest o
unitenju turske flote zatekla ga je u logoru kod mesta Zihne. Tu je on i douo da turski
odred od oko 300 (ili 3000 ?) ljudi pokuava da se doepa Trakije i da e proi ba tuda.
Zato poalje svoga vojskovou Preljuba sa jednim odredom teko opremljenih oklopnika
konjanika koji je trebalo da uniti preostale Turke. Ovo je trebalo da bude lak zadatak. No,
ta se desilo. Izmeu Soluna i Sera tokom maja 1344. godine, kod Stefanijane, uspe Preljub
da presee Turcima put i da ih natera na vrh jednog brda. Kako se teko opremljeni konji
nisu mogli sa oklopnicima popeti na ovo brdo, to Preljub naivno naredi oklopnicima da
sjau i da se peice popnu za Turcima, dok su konji trebalo da ostanu u podnoju brda.
Izgledalo je da Turcima nema spasa, jer su bili samo lako naoruani i bez oklopa. Srpskim
konjanicima je trebalo vremena da sjau sa konja i da otponu pretragu brda, za to vreme
Turci su bili posakrivani po gustom rastinju kojim je brdo bilo obraslo i samo su ekali da
to Preljub naredi. Dok su se srpski oklopnici polako i sa naporom penjali na ovo brdo oni
se niz stranu tog brda, poto su bili bez oklopa, brzo sjure i doepaju srpskih konja koje je
uvala slaba straa. Dok su se Srbi dosetili o emu se radi Turci pobiju one oklopnike koji
su ih pokuali spreiti i na konjima pobegnu. Daljnji put do Kantakuzena im je bio lak i
niko ih vie nije mogao zaustaviti.
Ovo je bio prvi sudar srpskih i turskih vojnika i zavrio je ovom turskom pobedom. Taj
sudar nije mnogo znaio za kasniji tok ovog graanskog rata i stoga ne predstavlja nita
vie do li usputnu epizodu u ovom ratovanju. Niti je on Srbima bio neki poseban poraz niti
Turcima neka velika pobeda, ali bio je veoma indikativan za kasnije sudare srpskih i
turskih vojnika. I tada su (kao i kasnije na Marici) Srbi bili u apsolutnoj prednosti nad
Turcima, kako u broju tako i po naoruanju, meutim ba ta prednost je izgleda dovela do
toga da se Turci shvate olako i da im se dopusti da se na tako lak nain izvuku.
Jednostavno, Preljub nije uspeo da iskoristi prednost svoje oklopljene konjice kojoj lako
naoruani Turci nisu mogli nita, ve je krajnje naivno svoje konjanike pretvorio u
najobiniju peadiju koja mora pod teretom oklopa da se penje uz strmo brdo. Turci su bili
savreno svesni svog podreenog poloaja i svoje slabosti lako naoruani, bez oklopa,
bez konja, ali su uspeli da to pretvore u odluujuu prednost. Ovo nije bila boljka samo
srpske vojske, to e se kasnije redovno ponavljati u bitkama hrianskih i turskih vojnika,
kada teko oklopljeni vitezovi potcenjujui lako opremljene Turke bahato uleu u okraje i
gube bitke koje su morali dobiti (Nikopoljska bitka, zatim Kosovska ne kneza Lazara ve
ona koju je vodio Janjo Hunjadi, itd.). inilo se kao da Evropa ne moe da se navikne na
turski nain ratovanja, upravo suprotno Turcima, kojima nije trebalo mnogo da otkriju gde
su nadmeni Evropljani jaki, a gde im je slabost.
U daljem toku ovoga graanskoga rata Duan sada ratuje sasvim za svoj raun, pa mu je to
dobrim delom omoguilo i irinu akcije. Ba zato dalji tok ovog rata donosi mu sve same
uspehe pa je tako uskoro pala Valona, Berat, Kanina (sve u Albaniji), pa onda Kostur,
Drama, Filipi i Hrizopolj (sve u Makedoniji). Meutim, Solun ostaje neosvojiv, kao i Ser,
koji je bio najvaniji grad na ovom putu ka Solunu. Kako Solun nisu mogli uzeti, to su se
Duanovi vojnici bavili uglavnom pljakom, mislei da e tako Solunjane naterati da se
predaju. "Poto nije mogao zauzeti Solun, pustoio je neprestano njegovo podruje da bi
ga bar na ovaj nain prisilio na pokornost" (Orbin).
Za to vreme i vojna srea Kantakuzenova bila je sve vea. Videi da bi se on uskoro mogao
pojaviti i pred Carigradom, carica Ana i Apokavk se obrate za pomo Orhanu, voi
osmanlijskih Turaka, inae najveim protivnicima Umurovih Seldukih Turaka, koji su
ratovali na strani Kantakuzena. Verovatno su oekivali da e ove dve smrtno zavaene
vojske iskrvariti u meusobnim obraunima i pomalo naivno eleli da njihove meusobne
sukobe izratuje neko drugi. To je moda moglo biti mogue dok je Vizantija bila mona i
kada je rekama zlata umela da zavadi varvarska plemena meu sobom, skreui tako
njihove najezde od Vizantije. No, to su bila davno prola vremena, kada je Vizantija imala i
novca i vojske, ali i spretnu diplomatiju, i konano, to su bile situacije kada se Vizantija
borila za svoje granice. Ovo sada je bilo ve neto drugo. To je bila najobinija borba za
vlast, graanski rat koji je razdirao Vizantiju, a to su uvek situacije kada plaenike trupe
ne ratuju na tuoj teritoriji i kada ne pljakaju tue podanike i tue zemlje. Sada su
plaenici bili u Vizantiji i unitavali su njene podanike i njena bogatstva, a te plaenike su
dovodili upravo oni. U svoj svojoj zaluenosti borbom za vlast carica Ana i Apokavk nisu
imali granicu. Da bi pridobili Orhana oni su mu ne samo obeali gomilu novca i zlata, ve
su mu doputali da sve hrianske zarobljenike koje ovi pohvataju u borbi sa
Kantakuzenom mogu slobodno prodavati, pa mu ak za to daju i trnicu u Carigradu.
Orhan je poslao oko 10.000 svojih najgorih razbojnika koji su sa najveim sveanostima i
au doekani u Carigradu. Kakva je to morala biti slika. Bogati slavni Carigrad prepun
prekrasnih spomenika, bogatih biblioteka, doekuje sveano divlje Turke koji na svojim
malim upavim konjima jau kroz ovaj grad i osmatraju sva ona silna bogatstva koja samo
ekaju da budu uzeta. Nikada Carigrad nije video vee sramote no to je video taj dan.
Kako se mogla oseati carica Ana ili Apokavk, toliko ponosni na svoje plemenito poreklo i
kulturu, kada su morali da u svojoj blizini trpe ove divljake. Ne treba se zavaravati, nisu to
bile one velianstvene i mone vojske koje e kasnije da vode Mehmed II Osvaja ili
Sulejman Velianstveni. To je bio najobiniji ljam koji je Orhan mogao da sakupi, ali tim
opasniji. Veina tih divljaka nije bila bog zna ni kako naoruana, tek poneki od njih je imao
tit, a mesto maa dosta njih je nosilo volovsku ilu, mesto bojne sekire koristili su
magareu eljust. Eto, od takvih se oekivalo da spaavaju Vizantiju kao poslednji ostatak
Svetog Rimskog Carstva. Ve degenerisani vizantijski politiari oigledno da nisu mogli da
shvate da je Zapadno Rimsko Carstvo i propalo onoga momenta kada se prepustilo
ovakvim divljacima i kada su rimski carevi, kao da su deca, oekivali da e neko umesto
njih uvati rimske granice. Zar nije bilo mnogo lake i mnogo isplativije za ove divljake da
opljakaju nezatienu Vizantiju, nego da se uputaju u neizvesne borbe sa Srbima ili
nekim drugim vizantijskim protivnicima.
Turske voe su verovatno sa svojim primitivnim, ali veoma bistrim umom to shvatili.
Nikada oni nisu ni imali nameru da prolivaju svoju krv za ogranienu caricu Anu i potpuno
iskvarenog Apokavka ili podmuklog Kantakuzena. Bilo im je vano samo da se doepaju
evropskog tla, a Vizantija i njena neograniena glupost su im u tome pomogli. Sada su
odjednom dobili iroko otvorenu kapiju za sva mogua zverstva koja e uskoro poiniti i
ime e u narednim vekovima skoro upropastiti Evropu. Nedugo po sveanom doeku u
Carigradu oni krenu u akciju, ali ne vojnu, ve pljakaku, pa su poeli da pljakaju sve, ne
pitajui da li su to podanici carice Ane ili Kantakuzenovi. Da sramota bude jo vea veinu
tog nevinog roblja oni su prodavali po Carigradu. Sami Carigraani su dobar deo tog roblja
otkupljivali, ne samo iz samilosti (to su bili ve rei sluajevi), ve iz koristi jer im je to
bila idealna prilika da nakupuju jeftino roblje. Mi danas teko da moemo i zamisliti te
scene gde Turci po hrianskom Carigradu vuku iibane i u lance okovane jadnike, koji su
hriani, koji su Grci i da to hrianski i grki Carigrad sasvim mirno gleda. Nakon toga, da
se taj isti hrianski i grki Carigrad slije na trnicu robova i da se izmeu sebe svaa i
nadmee oko cene tih jadnika koje su Turci prodavali. Vizantija je sopstvene podanike
prodavala posredstvom Turaka svojim podanicima. Naravno i za ovo niko nije mogao
Turke okrivljavati, jer su im carica Ana i Apokavk to ugovorom izriito dopustili. ?to je jo
interesantnije, ali i poraznije veoma malo ih je shvatalo celokupnu tako poraznu situaciju.
S druge strane, Kantakuzen nije to sve mirno posmatrao, ali nije ni mislio da to sprei.
Njemu se nije motalo po glavi kako da Orhana vojniki razbije i istrebi tu pljakaku
bandu, ve kako da ga privue na svoju stranu. Hrianska sramota se tako nastavljala, jer
Kantakuzen pozove Orhana i ponudi mu savez. Istovremeno mu dozvoljava da i dalje hvata
i prodaje hriansko roblje, ali ovaj put (tu ga savest sigurno nije progonila) pristalice
carice Ane i Apokavka (kao da su Turci o tome vodili rauna i do tada). Kao vrhunac
ponienja ponudi mu ni manje ni vie ve svoju erku, mlaanu Teodoru za enu. Jedna
vizantijska princeza roena u purpuru odlazi ve ostarelom divljem Orhanu u Malu Aziju
da mu popuni harem. Po princezu Orhan je poslao trideset brodova i mnotvo konjanika.
Dan pred odlazak nesretne princeze, prireeno je, po obiaju, njeno prikazivanje narodu.
Ipak, ni to nije bilo sve. Videi da e izgubiti Orhana, carica Ana i Apokavk se sada za
pomo ponovo obraaju u Malu Aziju i to jo jednom razbojniku poput Orhana, nekom
Sarukhanu koji je vladao u severozapadnom delu Male Azije.
39. Car Duan
Dok su Vizantijci tako spletkarili izmeu sebe i jedni drugima preotimali saveznike, usput
sve vie unitavajui zemlju, Duan je uspeo 25. septembra 1345. godine da konano
zauzme tvrdi grad Ser. Pad ovog grada spada svakako u najkrupnije dogaaje ovog
graanskog rata, barem to se tie srpske strane. Naime, zauzeem Sera, Duan je stavio
pod svoju kontrolu celu jugoistonu Makedoniju, sve do klanaca istono od grada
Hristopolja. "Zauzeo je, naime, sve pokrajine i gradove koji su joj pripadali sve do Soluna,
a posebno Veriju, Serez, Ohrid, Kostur, Trikalu, Janjinu, Kaninu, Beograd i duga mesta
sve do Negroponta" (Mavro Orbin).Tu je spadalo i celokupno Halkidiko poluostrvo, gde
se nalazila i Sveta Gora. Ono to je toga momenta bilo veoma vano bilo je to da su svi
monasi Svete Gore priznali Duana za svoga vladara i spominjali su ga u svojim
bogosluenjima kao takvog (dodue, jo uvek su vizantijskog cara spominjali prvog pa tek
onda Duana). Za uzvrat, Duan im je priznao sve njihove dotadanje privilegije i posede
koje su uivali, a nije propustio da ih obdari novim poklonima i privilegijama. Ovo je bio
veoma bitan politiki uspeh Duanov, jer Sveta Gora je bila centar pravoslavlja i sa njima
se nije moglo silom, dok je sama njihova podrka znaila veoma mnogo. S druge strane, za
Duanove naredne planove ova podrka iz Svete Gore nije bila samo potrebna, ve i
neophodna. Ovaj veoma uspean Duanov politiki potez osigurao je njegov logotet Hrs,
koji je uspeno priveo pregovore sa svetogorskim protatom i sa njima o tome sklopio
ugovor (novembra 1345.).
Ovi uspesi su jako uticali na Duana i njegovu svest o sopstvenoj vanosti i snazi. Tada je i
poeo da otvoreno iskazuje svoju ideju o osvajanju celokupnog vizantijskog carstva
potpisujui se na jednoj povelji za manastir Sv. Jovana Krstitelja na Gori Menikejskoj kao
"kralj Srbije i Romanije", dok u jednom mnogo vanijem pismu mletakom dudu kao
"gospodar skoro celoga carstva Romanije". Tu se veoma jasno ocrtavaju njegove budue
elje, ali i budui politiki pravac. Do tog momenta on je o tome moda i razmiljao, ali
nije svoje elje i otvoreno pokazivao tako da je teko rei da li je ta ideja o zauzimanju
celoga vizantijskog carstva ba njegova ili mu je nabaena sa strane, od onih koji su ga
okruivali. Uzimajui u obzir to da je vlastela bila ta koja je, u vreme Kantakuzenovog
dolaska u Srbiju, bila ta koja je na Duana vrila pritisak za nova osvajanja, ne bi bilo
udno da je i ideja o osvajanju Vizantije bila ba njihova. Kao i onda, moda je i sada
Duan bio taj koji je samo sledio njihova stremljenja, mada je teko verovati da je i on sam
mogao imati neto protiv. To bi znailo da su se elje srpske vlastele i njihovog vladaoca
sada poklopile. Zapravo, sva ova osvajanja vizantijskih teritorija nisu uticala samo na
Duana, ve moda jo i vie na njegovu okolinu. Osvajajui bogate vizantijske gradove sa
neoekivanom lakoom, velmoe su mogle veoma lako da dou do uverenja da i ostatak
rasklimane Vizantije samo eka da bude zauzet, pogotovo Carigrad. Da je to tako,
potvrivali su i dogaaji koji su se deavali. Tokom 1345. godine uspeo je Kantakuzen da
ovlada celom Trakijom, a strana cara Jovana V doivela je teak udarac kada je 11. juna
1345. godine ubijen njihov najznaajniji ovek, Apokavk. Saveznik carigradske vlade,
Orhan je ve preao na stranu Kantakuzena, dok je drugi mogui saveznik Carigraana,
Sarukhan, zahvaljujui Umurovim spletkama, preao takoe Kantakuzenu. Nakon toga bilo
je jasno da e Kantakuzen biti pobednik u ovom graanskom ratu. Izgledalo je da Carigrad
predstavlja lak plen, jer u njemu nije bilo ni jedne iole ozbiljnije snage, koja bi ga mogla
uspeno braniti.
Sam Duan se tada odluio na jedan veoma smeli potez, pa se krajem 1345. godine u Seru
proglasi za cara. Krunisanje je trebalo biti obavljeno neto kasnije, a to meuvreme je
trebalo iskoristiti da se o tome obaveste strani dvorovi i da se pridobije njihova podrka.
Najpre je upueno poslanstvo u Veneciju, koje je trebalo da Republiku obavesti o
Duanovoj nameri da se krunie za cara, ali i da pridobije njihovu podrku za dalje
osvajanje Vizantije. Poto su dalji Duanovi planovi bili vezani za osvajanje Carigrada, to
mu je za osvajanje ovoga grada bila potrebna i podrka flote. Srbije nije imala brodove i
stoga je morala nai nekog saveznika koji ih ima. To je bila Venecija. Stoga im je Duan
ponudio savez za osvajanje ostataka vizantijskog carstva, pa bi po tome Venecija napala
Carigrad sa mora, a Duan sa kopna. Lukavi Venecijanci su u to doba ratovali sa
Ugarskom, pa im je flota trebala radi toga rata, a s druge strane imali su ve ugovor o
nenapadanju sa Vizantijom, te im je to bio izgovor da ne pristanu na savez sa Duanom. U
sutini vie im je odgovarala takva slaba Vizantija, od koje se mogu dobiti bogate
trgovake povlastice, nego to bi im odgovaralo jako Duanovo carstvo sa kojim bi ve
bilo tee pregovarati. Ipak, srdano mu estitaju na tituli cara, to je trebalo da znai da se
njegovom krunisanju ne opiru. Tako je ova misija imala tek delimini uspeh, no u tom
momentu o tome se nije mnogo razmiljalo.
Za planirano krunisanje postojao je jo jedan problem, moda formalne prirode, ali u to
doba veoma bitan. Cara je, naime, morao krunisati patrijarh, a srpska crkva je u to doba
bila arhiepiskopija i na elu je crkve bio arhiepiskop. Bilo je sasvim jasno da Duana nee
hteti krunisati ni carigradski patrijarh, a o rimskom papi se verovatno nije ni razmiljalo,
dok s druge strane nije se moglo razmiljati ni o bugarskom patrijarhu, iako je Bugarska
podravala Duanovu elju za carskom krunom. S druge strane, ni Duan nije eleo da ga
krunie bilo koji patrijarh osim onog koji je srpski. Prema tome moglo se uraditi samo
jedno i to da se srpska arhiepiskopija uzdigne na stepen patrijarije, a srpski arhiepiskop na
zvanje patrijarha. Tada bi srpski patrijarh mogao da krunie Duana, pa bi se i ta smetnja
otklonila. Bugarska patrijarija, ohridska arhiepiskopija i srpska arhiepiskopija se nisu
protivili i tokom (verovatno) aprila 1346. godine bude izvren ovaj in, a za prvog srpskog
patrijarha bude proglaen dotadanji arhiepiskop Joanikije. "I kada je prebivao u domu
Spasovu, ovaj car Stefan vena se na carstvo i izbra sebi patrijarha srpskoga ne po zakonu
ni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao to prilii, no zaiska blagoslov beino
od patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako se
zacari i postavi patrijarha, kako ne prilii" (Danilov uenik). Bilo je mnogo diskusija o
tome da li je trebao pristanak Bugarske patrijarije i ohridske arhiepiskopije za ovaj in, te
da li je Duan imao kanonsku podlogu da arhiepiskopiju proglasi za patrijariju.
Preovlauje miljenje da po crkvenom pravu podizanje srpske arhiepiskopije na rang
srpske patrijarije nije ni po emu povredio te propise, te da Duan nije niim izaao iz
njihovog okvira. ?to se tie dobijanja dozvola od patrijarija (bugarske ili carigradske) ili
arhiepiskopije (ohridske), ona po svemu sudei nije ni traena, jer po kanonskom pravu
nije ni bila potrebna. Razlozi su suvie zamreni i zahtevaju mnogo prostora, a za daljnji
tok ove prie su sasvim nebitni, pa emo ih preskoiti.
I sama linost prvog srpskog patrijarha Joanikija je dosta interesantna. On je bio prethodno
logotet na dvoru kralja Duana, to znai da je bio svetovna linost. Njegova dunost se
sastojala u tome to je bio glavni Duanov administrator. To je sve to se o njemu zna pre
no to se pojavio kao srpski arhiepiskop. Ko su mu roditelji, krteno ime ili bilo ta o
njegovom prethodnom ivotu ostaje tajna. Odjednom se on pojavljuje dana 3. januara
1338. godine kao arhiepiskop srpske pravoslavne crkve, a pri njegovom imenovanju
oigledno da je Duan odigrao glavnu ulogu. "Posle prestavljenja gospodina arhiepiskopa
kir Danila, gospodin kralj Stefan postavi svoga logoteta na prestolu svetoga Save, i ostade
u arhijerejstvu osam godina" (Danilov uenik). Dakle, ravno nakon osam godina (1346.)
bude i Joanikije uzdignut na rang patrijarha. "Kada je tada gospodin kralj Stefan u to
vreme zauzeo mnoge zemlje i gradove grke, vena se na carstvo u gradu Skoplju i postavi
arhiepiskopa kir Joanikija za patrijarha" (Danilov uenik).
Drugi in koji se sastojao u proglaenju Srpske arhiepiskopije u rang patrijarije trebao se
obaviti na dravnom saboru, kada bude izvreno i krunisanje Duana za cara. Sada vie nije
bilo nikakvih smetnji, pa je 16. aprila 1346. godine u Skoplju na dravnom saboru najpre
srpska arhiepiskopija proglaena za patrijariju, a onda je srpski patrijarh uz sadejstvo
bugarskog patrijarha Simeona i ohridskog arhiepiskopa Nikole i svih srpskih episkopa,
okrunio Duan carskom krunom. Samo krunisanje je bilo veoma sveano, uz prisustvo ve
spomenutih crkvenih linosti koje su izvrile krunisanje i mnogobrojnih predstavnika
velikih manastira iz Svete Gore (ipak ne svih). Bilo je tu i poslanstvo iz Dubrovnika, kao i
sva iole vanija vlastela velike Duanove drave. Istovremeno kada je on krunisan sa cara
"Hrista Boga blagoverni car", i njegova ena Jelena je krunisana za caricu "blagoverna i
hristoljubiva carica carstva i avgusta", a njihov sin Uro (imao tek devet godina) za kralja
"svih srpskih i pomorskih zemalja". Nekoliko godina kasnije u povelji manastiru
Arhiljevici (1354.) Duan caricu Jelenu naziva "blagoestivom i hristoljubivom,
previsokom avgustom blagovernom caricom gospoom Jelenom, caricom moga
carstva,...", dok sina Uroa naziva "bogodarovanim i mnogovoljenim naim sinom kraljem
Uroem,..".
Evo kako to krunisanje opisuje Orbin. "Zato 1340. godine, zanesen tolikim pobedama,
odlui da uzme titulu cara. Pozva, dakle, na sabor patrijarha, episkope, opate, svetenike i
crnorisce svoga kraljevstva i svu vlastelu i velikae svoje zemlje, te uz sudelovanje jo triju
dubrovakih poklisara, i to ?ura Getaldia, Marina Bunia i Stjepana Guetia, koje su
Dubrovani bili poslali s mnogo darova, uz puno odobravanje sviju, krunisa se za cara.
Ime kralja dodeli svome sinu Urou, mada je u to vreme bio vrlo mlad". Ovde Orbin grei
utoliko to kao godinu krunisanja uzima 1340. umesto 1346.
Nakon krunisanja za cara Duan je odluio da i ostale dvorske titule koje su karakterisale
vizantijski dvor upotrebi i u Srbiji. Stoga uvede titule despota (njegov polubrat Simeon-
Sinia, brat carice Jelene Jovan Asen, Jovan Oliver i Ivani), titule sevastokratora ( Dejan,
Branko Mladenovi) titule kesara (Grgur Golubi, Preljub, Vojihna). Ove titule dodeljene
su samo carskim roacima, kako Duanovim, tako i Jeleninim. U svakom sluaju ove
linosti bile su tada "gospoda srpska", kako su ih nazivali, elei da istaknu njihov znaaj u
odnosu na ostalu vlastelu. Bilo je na dvoru jo vizantijskih titula, kao to je logotet (izmeu
ostalih ovu titulu nosio je i Pribac koji je bio otac kneza Lazara), protovestijar itd.
"Ustanovi nove slube po ugledu na druge careve, naime, slubu esara, despota, pincerne
i druge kojima su se sluili carevi" (Mavro Orbin).
Upravo ovo krunisanje Duanovo zaustavilo je njegove vojne akcije veeg formata, pa
nekih veih osvajanja nije bilo. Za to vreme Kantakuzen je muio svoje brige. ?uvi da se
Duan krunisao za cara Kantakuzen za inat njemu krunie se za vizantijskog cara u Jedrenu
(maj 1346. godine). Ovo krunisanje nije eleo da izvri carigradski patrijarh, pa je to
obavio jerusalimski. No, to sada nije imalo nekog posebnog znaaja i u sutini predstavljao
je samo hir ovog pokvarenjaka. Za to vreme Carigrad je bio sasvim na izdisaju, a kako su
svi strani plaenici (Turci) bili u Kantakuzenovoj slubi, to sada carica Ana nije imala vie
nikakvih ansi, tim vie to je i Apokavk poginuo (1345). Stoga se 3. februara 1347. godine
Kantakuzen jednostavno uetao u Carigrad koji mu je velikoduno otvorio irom svoje
kapije. Meutim, on se ipak nije oseao dovoljno sigurnim da bi cara Jovana V skinuo sa
prestola i uzurpirao carsku krunu, ve to uradi na zaobilazan nain. Ponovo je 13. maja
1347. godine krunisan za cara, s tim da je kao zastupnik pokojnog cara Andronika III
trebao da vlada sledeih 10 potpuno sam, a nakon toga sa njim e zajedno vladati car Jovan
V Paleolog. Istovremeno, dolo je i do braka mladog cara Jovana V i Kantakuzenove erke.
No sada je ve bilo pitanje svrhe svega toga, jer Kantakuzen je kao vizantijski car imao tek
deseti deo onih prihoda koje je imao nekada kao vizantijski vojskovoa, toliko je zemlja
bila unitena i iscrpljena.
Car Duan je za to vreme sa caricom Jelenom boravio u Svetoj Gori obilazei manastire.
Njihov boravak u Svetoj Gori je potrajao nekoliko meseci i to od kraja 1347. godine do
poetka 1348. Ova Duanova poseta je ostala upamena po ogromnim poklonima koje je
on netedimice davao manastirima. Ti pokloni su bili kako u novcu, nakitu, zlatu,
privilegijama tako i u zemljinim posedima. Naravno, najvie poklona je dobio srpski
manastir Hilandar. Osim tih, uglavnom sveanih dunosti, Duan se pobrinuo i da Srbi
monasi zauzmu mnoga rukovodea mesta po manastirima. U sutini, on je obavljao jedan
politiki posao, elei da pridobije veoma uticajne svetogorske manastire, od kojih je kao
protivuslugu oekivao da odbace uticaj carigradske patrijarije, koja je prema njemu bila
veoma neraspoloena. U svakom sluaju, crkva je mogla sada da odigra jednu ulogu
centrifugalne sile u velikoj Duanovoj dravi gde je bilo mnotvo razliitih nacionalnosti,
ali im je vera bila zajednika: pravoslavna. Da je Duan ostavio na svetogorske monahe
povoljan utisak, vidi se iz jednog rukopisnog jevanelja u manastiru Hilandaru, gde jedan
nepoznati monah navodi: "Bog milou svojom i na molitvu carevih praroditelja, dao je u
vlast Stefanu Duanu svu srpsku zemlju, i bugarsku, do Vidina, i grku, do Morunca, i svu
Dioklitiju, do Draa. A car je milostiv, krotak, trpeljiv, i ukraen muevnou i lepotom tela
kao ni jedan od careva". Ipak na njegovu posetu pada i jedna senka. Pravilo Svete Gore je
bilo da njeno tlo ne moe da kroi enska noga i do tada to je bilo potovano. Meutim,
Duan je bez ikakvog posebnog razloga prekrio ovo, dovodei meu monahe i svoju enu,
caricu Jelenu. Sasvim je bilo jasno da to i nije bila njegova elja, ali da je on popustio pred
upornou ove ene. Sigurno je da monasi u Svetoj Gori nisu imali naina da spree ovo
krenje vekovnog pravila, a ostaje nejasno zbog ega je Duan bio toliko popustljiv prema
carici Jeleni. Nakon zavretka ove posete Svetoj Gori poeo se Duan vraati u Srbiju i
tada je poetkom 1348. godine poeo u Prizrenu da zida i svoju zadubinu, manastir koji je
posveen arhanelima Mihailu i Gavrilu. Iste godine izdata je i povelja za ovaj manastir,
jedan izuzetno znaajan pergamentni rukopis od 91 lista (182 strane), koji sadri mnotvo
materijalnih podataka iz tadanjeg ivota, ali i mnoga mistina razmiljanja "Svetli se lik
tvoj ognjeni, i lepota udesna, i plameno oruje koje u ruci nosi; oblija kao zlato sjajnog,
prirode plamene; odeda tvoja je munja. Bestelesnom prirodom svojom prolazio si kroz
predele i izvravao sve naredbe Tvorca...." (opis arhanela Mihaila)
Ovaj boravak cara Duana u Hilandaru mnogi povezuju sa kugom koja je tada vladala po
Evropi, ali i po Balkanu. Pretpostavlja se da je Duan tako spojio dve stvari. S jedne strane
sklonio se u Svetu Goru gde je bio relativno siguran od ove bolesti, a s druge strane obiao
je sve manastire i utvrdio svoj poloaj vladara nad Svetom Gorom. Moda bi se upravo
strahom od kuge i moglo protumaiti to to je i pored zabrane enama da uu u Svetu
Goru, ipak carica Jelena tu provela nekoliko meseci. Sama poseta Svetoj Gori, a naroito
Hilandaru ostavila je na Duana veliki utisak. U povelji koju je on 1348. godine izdao
ovom manastiru, Duan navodi da mu se konano ispunila velika elja da doe u veliku i
svetu lavru srpsku, manastir Hilandar, pa se tu zadivio lepoti crkve. Nakon upoznavanja
Hilandara, dalje navodi, on se uputio u Svetu Goru, pa je tako upoznao i ostale manastire i
nakon to im se svima poklonio, on ih je bogato obdario zlatnim i srebrnim posudama,
crkvenim odedama. Kada je doao u sredite Svete Gore, u Protaton, najpre je dao poklon
njegovom proti, a onda je i samom manastiru dao kabal zlata, pomena svoga radi. Sav ton
ove povelje odie nekim veseljem i radosnim ushienjem koje nije bilo tek trenutno, jer u
jednoj drugoj povelji (1348. takoe) manastiru Hilandaru on ponovo izjavljuje svoje
oduevljenje Svetom Gorom. Poput svih Nemanjia dotada, on je iskreno religiozan pa
tako odaje slavu Bogu u Svetoj Trojici "jedinome boanstvu, jedinoj sili, jedinome
jestestvu, jedinome sutastvu, nesazdanu, neospornu i nerazdeljivu, trisastavnu i
bezpoetnu i jedinoslavnu i jedinoprestolnu", od koje "zasja svetlost neizrene slave".
Nekako od toga doba poinje Duan do podrava kult Matere Boje koji je i do tog
momenta bio veoma prisutan. "Slavim te, preista Bogorodice, to me tvojim neizrenim
milosrem podie od odra bolesti moje i dade mi kraljevati velikim i slavnim gradovima
grkim i biti naslednikom velikih i svetih careva grkih u gradu Ohridu" (Povelja crkvi
Bogorodice Perivlepte u Ohridu iz 1345.). Ovde on zahvaljuje Bogorodici na svom
ozdravljenju od teke bolesti, ali i za sva njegova dotadanja osvajanja. U okviru tog
oboavanja Bogorodice dao je Duan da se oslika Pantokratorova crkva u Deanima (juna
kapela) u oltaru ciklus scena iz Himne Bogorodiine. Tu je naslikan on sa porodicom u
trenutku kad se pred ikonom Bogorodiinom peva Bogorodiina himna.
Za sve to vreme Kantakuzen je pokuavao da vodi neto aktivniju politiku prema Srbiji. U
tome smeru izveo je vie poteza. Prvi je bio da pri podeli onih vizantijskih teritorija koje je
jo kontrolisao, poveri svom sinu, Matiji, primorsku ravnicu od Dimotike do Kavale. Ta je
oblast bila neposredno naslonjena na one oblasti koje je kontrolisao Duan, a samim tim to
je tu stavio ba svog sina, Kantakuzen je jasno stavio do znanja koliki on znaaj pridaje
Srbiji. Oigledno da se najvie plaio udara iz tog pravca, pravilno procenjujui da
Duanovo krunisanje za cara nije samo puko razmetanje, ve da predstavlja praktino
politiki program. Pokuao je Kantakuzen i sa diplomatijom. Odmah po preuzimanju vlasti
u Carigradu on je slao dva poslanstva Duanu preko kojih je traio da mu ovaj vrati sve
zemlje i gradove koje je osvojio od Vizantije. Istovremeno mu se zahvaljuje na svoj
dotadanjoj pomoi koju mu je Duan ukazao u nekada, za Kantakuzena, tekim
vremenima. Naravno, da Duanu na pamet nije padalo da vrati ono to je osvojio, pa je i
odgovor bio takav, pun praznih fraza koje osim odbijanja nisu mogle nita drugo da znae.
Poslednji potez je bio veoma mudar, ali ipak ogranienog dometa i imao je vie znaaja
kasnije, no to je tog momenta doneo nekog rezultata. Poto je kontrolisao carigradskog
patrijarha Kalista Kantakuzen je uspeo da izvri pritisak na njega, tako da je ovaj u periodu
1350-1353. godine (tada je Kantakuzen napao na Voden, Ber i Serviju) bacio anatemu na
srpsku crkvu, Duana i na sve srpsko svetenstvo, to je trebalo da znai da ih time
iskljuuje iz zajednice pravoslavnih hriana. "A tadanji patrijarh carstvujueg grada
vaseljenski kir Kalist, posla i odlui cara sa patrijarhom i njegove arhijereje" (Danilov
uenik). Da je ova mera carigradskog patrijarha imala iskljuivo politiki karakter nema
nikakve sumnje. No, pitanje je zato je carigradski patrijarh ekao tolike godine da baci
anatemu, budui da je srpska crkva proglaena patrijarijom jo 1346. godine.
Sam Duan ovaj raskol sa carigradskim patrijarhom sigurno nije hteo, to ne krije ni
biograf navodei da se Duan jedno vreme pokuavao pomiriti sa njim. "Kada je ovo bilo,
pokaja se car, i zaiska razreenje za ovo zlo, i nije mogao nai radi dostojanstva i
gradova" (Danilov uenik). Ipak, mora se priznati da je Duan sa svojim postupcima na
neki nain i doveo do raskola. Naime, carigradski patrijarh dugo nije reagovao na uzdizanje
srpske pravoslavne crkve na rang patrijarije, iako je jo 1346. godine obavljeno Duanovo
krunisanje za cara i uzdizanje srpske crkve na rang patrijarije. Jednostavno carigradski
patrijarh se nije oseao ugroen u svojim interesima. Ono to je pomutilo ove odnose bilo
je sledee. Svojim osvajanjem vizantijskih teritorija Duan je uspeo da pod svoju kontrolu
dovede i nekoliko carigradskih eparhija (ukupno 9), gde su kao episkopi i mitropoliti
upravljali Grci. Kako nisu svi Grki episkopi i mitropoliti (koji su tu zateeni) hteli
dragovoljno da prihvate jurisdikciju srpske patrijarije, to su svi oni koji su se odupirali bili
proterani. Ovde se esto optuuje srpski patrijarh Joanikije kao onaj koji je Duana na to
nagovorio. "I posle ovoga ostavi od praroditelja i Svetoga Save predano mu
arhiepiskopstvo od patrijarha carigradskog, postavi sebi nasiljem patrijarha Joanikija.
Zatim sa savetom ovoga odagna carigradske mitropolite koji su po gradovima njegove
oblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov uenik). Ulaziti u to koliko je Duan stvarno
proterao episkopa i mitropolita, nije toliko bitno, ali je sasvim sigurno da je to stvarno
uradio. No, ono to je bitno jeste da on to nije inio iz religioznih razloga, ve iz tipino
politikih, jer kako ova duhovna lica nisu htela da priznaju jurisdikciju srpske patrijarije,
to automatski nisu priznavali ni njega za cara. S druge strane, ovi episkopi i mitropoliti su
mogli da predstavljaju jedan stalni izvor bunta na terenima gde srpski elemenat nije bio u
veini. Stoga je ovaj potez Duanov bio duboko politikog karaktera, kao to je to bila i
anatema koju je izrekao carigradski patrijarh i koja je trebalo da poslui za Kantakuzenove
ciljeve.
No, to su bili za Duana toga momenta manji problemi koji ga nisu u tolikoj meri
zaokupljali. Stoga je svoje interesovanje za trenutak okrenuo ka severu, gde je stajao
njegov stari neprijatelj Ugarska. Nakon smrti Karla Roberta (1301-1342.) presto u
Ugarskoj zauzeo je njegov najstariji sin Ludvig (1342-1382.), kasnije zvani "Veliki". On je
tada bio veoma mlad, nije imao ni 17 godina. Ovaj kralj je bio od samog poetka ratniki
nastrojen, nasuprot njegovom ocu Karlu, koji je bio vie diplomata nego vojskovoa. Na
Ludviga je izgleda odluujui uticaj izvrila njegova mati Elizabeta, sestra poljskog kralja
Kazimira, inae jedna pametna, ali i opaka ena. Ludvigu se nimalo nije obradovao
bosanski ban Stevan II Kotromani, pa je poeo da razmilja kako bi to bilo da on Bosnu
otrgne od Ugarske. Njegovi planovi su bili koliko smeli toliko moda i bezumni. On je
smislio jedan dosta irok savez protiv Ludviga u koji bi uli Venecija, Srbija, deo Hrvatske,
dalmatinski gradovi i naravno Bosna. Kako je to smislio na brzinu tako je odmah poeo i sa
diplomatskim aktivnostima. Ve tokom 1343 godine on alje u Veneciju svoje poslanike,
koji o tome upoznaju mletakog duda. Iako su Venecijanci u naelu bili za savez,
postavljali su neke uslove koji su tu celu ideju oteavali, a na kraju i onemoguili. Oni su
smatrali bana Stevana II ozbiljnim partnerom, ali ipak nedovoljno jakim, pa su na savez
pristali pod uslovom da u njega obavezno ue i Duan (tada jo uvek kralj). Za dalmatinske
gradove ve nisu pokazivali takvu volju, jer su ih smatrali svojim posedom, pa shodno
tome nisu eleli da se iko osim njih mea u poslove ovih gradova, a svojim savezom ban
Stevan II je ba to hteo. To je i bio razlog zato su otezali i pronalazili kojekakve razloge
odlaui da daju odgovor. Na kraju, ipak, dozvole da ban Stevan II pokupuje u Veneciji
dosta oruja. No, sada se on malo zabrinuo videvi da Venecijanci oteu, a uskoro je uo
da je ugarski kralj Ludvig podigao veliku vojsku i da sa njom ide na hrvatske velikae na
ijem je elu stajao knez Nelipi. Ni manje ni vie nego ban Stevan II pristane uz kralja
Ludviga, protiv kojeg je do nedavno kovao zaveru, i delimino zahvaljujui njemu budu
Nelipii pokoreni. Zadovoljan sa banovim uslugama, Ludvig ga u jednoj svojoj ispravi iz
1345. godine naziva "dragi na roak".
Sledea epizoda se desila sa Zadrom, koji su drali Venecijanci, a koji se oteo od njih
imajui nameru da ponovo prizna vlast ugarskog kralja. Na to Venecija opremi brodove
kojima poalje peadiju da Zadar ponovo vrati pod svoje okrilje. Tokom leta 1345. godine
oni ga i opkole i zapone opsada. Ovu opsadu Duan je gledao sa velikim zanimanjem i
ekao pogodni momenat. Opsada se otegla ak do decembra 1346. godine, kada je konano
Zadar morao da se vrati pod vlast Venecije. Tu su borbe bile estoke; pa su Venecijanci
uspeli da slome dve vojske od kojih je jednu vodio ugarski kralj Ludvig. U tim borbama
ban Stevan II ratovao je, barem javno, na strani Ugara i Zadra. Za svoj poraz Zadrani su
posle jako optuivali ba bana Stevana II, tvrdei da je on izdavao sve planove
Venecijancima i zato ga nazovu "avoljim uenikom". Da se ban ba tako ponaao lako je
mogue, a njegov motiv sigurno nije bilo mito koje je moda mogao dobiti od Venecije,
ve vie elja da to vie oslabi svog sizerena, kralja Ludviga, te da se onda lake otrgne od
ugarske vlasti. Dok je trajala ova opsada Zadra, car Duan (tada se ve okrunio) obraao se
Veneciji i nudio im pomo u vojsci ili kao posrednik u pregovorima sa Zadrom, no
Venecija sa na toj ponudi samo zahvalila.
Veliko bi bilo pitanje kakvi bi se odnosi izmeu Srbije i Ugarske tada zametnuli da
iznenada nije kralja Ludviga stigla tragedija. Njegovog brata Andriju, mua Napuljske
kraljice Ivane, muki ubiju (1344.). U ovoj zaveri jednu od glavnih uloga odigrala je ba
Andrijina ena Ivana koja se ljubakala sa mnogobrojnim ljubavnicima, naoigled muu.
Kako je eleo da osveti bratovljevu smrt to je Ludvig poeo da priprema vojsku da bi
napao na napuljsku kraljevinu. Da bi imao odreene ruke Ludvig pozove Duana i tokom
leta 1346. godine oni sklope mir. To sada nije odgovaralo bosanskom banu Stevanu II, koji
se jako plaio da e Duan sada moi da od njega zatrai da vrati Srbiji Hum. Iste te godine
(1346.) Venecijanci su na banovu molbu posredovali kod Duana. Njega su poslanici iz
Venecije nali duboko u osvojenoj vizantijskoj zemlji i kada su ga upoznali sa banovom
eljom za izmirenjem, on je postavio uslov za trajni mir i prijateljstvo, povratak Huma koji
je ban zauzeo iako ta zemlja po pravu pripada Duanu. Ako ban sumnja u to, Duan je
spreman da o tome drugi sude, a ako on to nee, on moe pristati samo dve-tri godine
primirja. No, te lepe elje su bile tek prividne, jer ni jedna ni druga strana nije imala
nameru da sklopi mir. Niti je ban hteo da vrati Hum, niti je Duan mislio da e on to
uiniti. Stoga ne iznenauje da su i jedan i drugi naveliko kupovali oruje od Venecije koja
je, eto, po ko zna koji put iskoristila zgodnu priliku da dobro trguje. Ipak, na kraju Duan je
mogao biti sasvim miran i sa bosanske i sa ugarske strane. Dok se ban Stevan II plaio
Duana i nije imao nikakve namere prema srpskim teritorijama, ugarski kralj Ludvig se
teko zapetljao u rat sa napuljskom kraljevinom. To je omoguilo Duanu da privede svoja
osvajanja Vizantije do kraja, ali i da na miru obie Svetu Goru (1347/48.).
Nakon posete Svetoj Gori nastavio je Duan sa svojim osvajanjima po jugu. Ba tada je i
kuga pokosila vizantijskog namesnika Epira i Tesalije, Jovana Anela. Tu pometnju tada
iskoristi Duan i poalje vojsku koja bez veih napora zauzme Epir i Tesaliju, tako da je
srpska granica sada dodirivala grad Ptele koji je drala Venecija. Po svemu sudei, nekog
znaajnijeg otpora nije bilo tako da je ova, zaista velika teritorija pripala Duanu bez veih
napora. Tada je Tesaliju poverio na upravu Preljubu, Epir je dobio Simeon (Duanov
polubrat), dok je Jovan Asen bio namesnikom Albanije, s Valonom i Beratom. Tako je
itav zapadni deo Balkana, izuzev Draa, bio pod Duanovom vlau.
Posle ovih osvajanja dolo je do veeg sukoba Duana i bosanskog bana Stevana II.
Njihove nesuglasice su samo privremeno i to na vreme od tri godine (1346-1349.) bile
zamrznute, jer je samo za to vreme izmeu njih trajalo primirje. Prvi potez je po svemu
sudei povukao ban, kada je traio od Venecije da posreduje kod Duana (prolee 1349.).
U to vreme Stevan II je imao nameru da sagradi u Humskoj zemlji na morskoj obali (na
uu Neretve) jednu tvravu pa je stoga traio od Venecije vojnu pomo (pomorsku),
ukoliko Duan bude pravio smetnje. Istovremeno, on je spreman da celu Bosnu stavi pod
zatitu Venecije. Lukavi Italijani nikako nisu hteli da odobre izgradnju tvrave u Humu, jer
su znali da bi prvi ugraeni kamen ove tvrave napravio rat izmeu Bosanaca i Duana,
koji je Hum smatrao svojim posedom. Stoga su se prihvatili da posreduju kod Duana, ali
su zahtevali od Stevana II da odustane od gradnje ove tvrave. Duan se tada veoma
suzdravao da ne navali na Stevana II koji je bio sve drskiji. Bosanske ete su stalno
provaljivale na Duanovu teritoriju, pa se tako belei jedan prodor preko Gacka i Rudina
sve do Kotora. "Njegovi ljudi su neprestano naruavali granice cara Stefana, a naroito su
priinjavali veliku tetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i drugih mesta sve
do Kotorskog zaliva" (Orbin). Ipak, najvei udar je bio oko Boia 1349. godine, kada su
Bosanci palili po Konavlima sve do Cavtata. Tu se Duan nekoliko puta alio Veneciji na
Stevanovo ponaanje pa su njihova poslanstva tada imala pune ruke posla, neprestano
putujui izmeu cara i bana, ali bez nekog uspeha. U prolee godine 1350. Duan je slao i
svoje poslanstvo u Veneciju, koje je vodio Mihailo Bua iz Kotora. Ovo poslanstvo je
imalo osnovni zadatak da Veneciju upozna i pridobije za Duanovu nameru da osvoji
Carigrad, te da od njih za taj poduhvat dobije brodove, poto samo sa kopna nije mogao
osvojiti ovaj grad. To je Duan pravdao time to eli da cara Jovana V oslobodi iz ruku
Kantakuzenovih. Zauzvrat, Duan nudi Veneciji Epir ili Galatu (jedan deo Carigrada koji
su drali enovljani). Venecija je sa panjom i interesovanjem sasluala ove Duanove
planove, ali nije elela da ulazi u savez sa njim, opravdavajui se da ve ima sklopljen
savez sa Vizantijom te da nije zgodno kriti ga. Isto tako, bez razmiljanja odbiju i
Duanov predlog da se sa njihovim dudom Andrijom Dandolom sastane u Dubrovniku ili
na uu Neretve, sa opravdanjem da po njihovim zakonima dud ne sme izai iz grada. Sve
u svemu, ovo Duanovo poslanstvo nije uspelo, a in po kojem su on, carica Jelena i sin
Uro bili primljeni meu graane Venecije bio je samo in panje, koja nita ne znai.
U jesen 1350. godine konano Duan pokrene svoju monu armiju na Bosnu. "Krenuvi na
put s caricom, doe na granicu Bosne, kod reke Drine, a pedeset hiljada konjanika i
trideset hiljada peaka" (Orbin). Po svemu sudei Stevan II ni u jednom momentu nije
verovao da se moe suprotstaviti Duanu, jer je jo pre u Dubrovniku obezbedio sebi
utoite, ukoliko bude morao beati iz Bosne. Vojska Duanova je napredovala veoma brzo
ne nailazei na neki jai otpor, pa je veoma brzo opkoljen i grad Bobovac, ali bana Stevana
II tu nije bilo, poto se on na vreme povukao u planine. To Orbin opisuje dosta detaljno.
"Kad je o tome bio obaveten ban Stjepan, pripremi i on dobru vojsku. Ali uvidevi na
kraju da nee moi odoleti neprijateljskoj vojsci, posee mnogo velikih stabala pomou
kojih zakri prolaze, te osta povuen u umama i planinama kao u nekakvim tvravama,
branei s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Orbin).
Mnotvo bosanske vlastele tada se pridruilo Duanu, oigledno nezadovoljni dotadanjom
vladavinom bana Stevana. "I tog puta, s obzirom na pomenute preduzete mere, kao i na
prolaze koji su po svojoj prirodi bili utvreni, spreio bi carevim ljudima ulazak u Bosnu
da su mu velikai bili verni i da nisu bili u tajnom dogovoru s carem" (Orbin). Ipak,
Bobovac se odrao, ali za osvetu Duan opustoi Bosnu i preko Duvanjskog polja doe do
Cetine, pa onda zae u Humsku zemlju. "Car ue sa svom vojskom u Bosnu bez ikakve
prepreke i stade unitavati i paliti sve, ne tedei ni banove dvore. Ovo u poetku car nije
hteo raditi, ali kasnije uini po nagovoru svoje supruge, ene uistinu spremne na svako zlo.
Baci se jo na osvajanje utvrenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica ki
bana Stjepana, koja je tada bila devojica, a kasnije ena Ludovika, ugarskog kralja, i
majke Marije, ene cara igmunda. Poto je, dakle, Stefan vie dana napadao reeno
utvrenje bez ikakva uspeha, napusti poduhvat, te poe krstariti po svoj Bosni sve do
Dolmna ili Duvna. Utaborivi se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onoj
drugoj reci, Krku, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskoj
oblasti. Zauzevi Imotski i Novi, ostavi u njima dobru posadu svojih ljudi" (Orbin). Po
svemu sudei, Duan je i tada imao nameru da sa banom Stevanom II pokua njihov
meusobni spor da izgladi, te da posrednim putem ipak doe do Huma. U okviru toga
padne mu na pamet da svoga sina Uroa oeni za banovu erku Jelisavetu, te da ona Urou
kao miraz donese Hum. "Jer je car hteo da ban dade svoju ker Jelisavetu za enu
njegovom sinu kralju Urou i da u miraz donese Humsku oblast, kao neto to pripadae
samom caru preko Nemanje i njegove brae, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car
vukao lozu" (Orbin). Meutim, ban nije hteo ni na to da pristane, pa su neprijateljstva
nastavljena.
40. Turci nadiru na Balkan
Pohod je morao biti naglo prekinut, jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije,
gde je Kantakuzen otpoeo iroku ofanzivu pokuavajui da povrati one gradove koje je
Duan do tog momenta osvojio. Od samog poetka Vizantinci su imali dosta uspeha pa je
stoga Duan morao odmah da krene prema granici, ne bili preokrenuo situaciju. U odlasku
iz Bosne Duan je sa sinom Uroem i caricom Jelenom tada svratio do Dubrovnika, gde je
lepo doekan. "Gde je car bio primljen s velikim poastima i smeten u Kneev dvor.
Carica i drugi iz njegove pratnje bili su smeteni takoe u udobne stanove i svratita.
Zadravi se ovde puna tri dana na veselim zabavama, plesovima i sveanostima, bio je s
caricom, velikaima i drugom vlastelom poaen i kraljevski darivan skupocenim svilenim
i suknenim tkaninama" (Orbin). Odmah nakon Duanovog odlaska iz Huma ban Stevan II
ponovo zauzme svu ovu zemlju tako da je na kraju krajeva ovaj Duanov pohod zavrio
neuspeno.
Dok je Duan boravio u Bosni, tu priliku iskoristi Kantakuzen da pokua da od ovoga otme
neke gradove, ali i da Solun oslobodi pritiska. Ovaj grad je veoma trpeo od napada
Duanovih vojnika, a ono to je jako brinulo Kantakuzena jeste stranka koja je u ovom
gradu ojaala i koja je nameravala da grad preda Srbima. U vojsci koja je krenula Solunu u
pomo i koju je vodio Kantakuzenov sin Matija bilo je i dosta Turaka, njih oko 20.000.
Prvi saveznik Kantakuzenov, Umur, poginuo je u nekim sukobima oko grada Smirne, pa su
sada sa Kantakuzenom saraivali Turci Osmanlije. Turke je doveo Orhanov sin Sulejman i
braa mu (meu njima i budui sultan Murat). No, do kraja je njihovo uee ostalo jadno i
pretvorilo se u pljakanje pograninih teritorija. U nekim veim akcijama oni nisu mogli da
uzmu uee, jer su morali zbog nekih sukoba da se vrate u Malu Aziju. No, u prvim
sukobima, kod osvajanja Bera i Vodena, oni su bili prisutni i odigrali su prilinu ulogu. Pad
grada Bera je dobro uplaio Srbe, jer je on bio dobro utvren i sa prilinomposadom, koja
je brojala 1500 konjanika, koji su bili Srbi i jedan broj nemakih najamnika. Takav tvrd
grad i sa malom posadom mogao se dugo odrati, meutim Ber je pao veoma brzo i to
jedino zbog izdaje nekog Grka. Grad je pao bez borbe, pa je tako Kantakuzen uspeo da
zarobi skoro celu posadu. Meutim, on se ipak nije svetio, ve nemake najamnike nagradi
i otpusti sa svim njihovim orujem. Srbi su morali ostaviti konje i oruje, pa tek onda
napustiti Ber. Meutim, jedan broj vlastele, oko 30, sve same stareine, nije smeo posle
ovoga Duanu na oi, pa stoga odlue da ostanu kod Kantakuzena. Meutim, nisu se tu
dugo zadrali pa su postepeno, jedan po jedan, uskoro ipak na kraju prebegli Duanu. Sve
to je izazvalo i malu paniku meu Duanovom vojskom, pa je za Berom brzo pao i Voden,
Ostrovo, Notija, Sosk, itd. I sama Duanova vlastela kao da se uplaila, pa je zabeleeno da
su se Brajan (hrisopoljski zapovednik), Hlapen (kasniji tast Marka Mrnjavevia), Tolislav
ak uputali u pregovore sa Kantakuzenom. U veini ovih pregovora nije bila re o izdaji,
ve o nesnalaenju ovih vojnih zapovednika koji su bili iznenaeni ovim napadom pa su
pokuavali da dobiju u vremenu. To se videlo kasnije kada su skoro svi ponovo preli na
Duanovu stranu onog momenta kada se on pojavio.
Nakon ovih poetnih uspeha odluio je Kantakuzen da navali i na Tesaliju, ali tu je odmah
slomio zube. Zadrao ga je grad Servija, koji je stajao na ulazu u oblast Tesalije i koji je sa
velikom vetinom odbranio Preljub. "A to je bio ne mali grad koji se nalazio na granici
izmeu Botijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijom zapovedao Preljub, jedan od
Kraljevih (cara Duana) velmoa, koji se osobito isticao mudrou i hrabrou i
prednjaio je nad drugima ratnim iskustvom. A nalazio se onaj grad na nekom grebenu i
onom ko prilazi u poetku izgleda vii nego to jeste. A uzdie se na tom vrhu (grad)
razdeljen sa tri bedema, tako da spolja izgleda da se nalaze tri grada postavljena jedan uz
drugi. Sa obe strane okruen je dubokim jarugama. Onaj deo grada do ravnice i jaruga,
koliko zaista dozvoljava da se naseli, ispunjen je kuama i ljudima ne samo od puka nego i
najboljima od graana i vojnika, koji behu metani brojni i odvani" (Kantakuzen). On je
imao velikih problema sa grkim ivljem u ovom gradu koje je odmah pokazalo nameru da
pree na stranu Kantakuzena. "A Graanima uopte ne verujui, decu, ene i blago poveo
je na drugi zid, a sve ljude je isterao na trei (zid) i zapovedio je da se bore protiv cara koji
napada a za sebe same i decu:.." (Kantakuzen). Ipak sa samo 500 boraca uspeo je da
odbrani tri tvrave, a s druge strane bilo je i malo sree, jer su poele zimske kie koje su
naterale Kantakuzena da odustane od daljnjih napada. "A poto ba u vreme najee borbe
padoe jake kie i ostala vojska ustuknu i povue se u logor, ne mogavi da se istovremeno
bori i sa kiom i sa neprijateljima, vrsto stojeim zidinama, dok su se sami mnogo klizali
po blatu. A car, poto je omanuo u prvom pokuaju napada na grad i izgubivi nadu da e
ih nevine oruju savladati i poto zbog kie i studeni juri na zidine ne bee mogu, odmah
se vrati u Veriju;..." (Kantakuzen).
Bilo je oigledno da Srbi mogu da se odupru Kantakuzenovoj vojsci koja je ve izgubila
poetni zamah i koju su napustili Turci, pa je brojano oslabila, ali bili su problem Grci -
Duanovi podanici, koji su samo ekali priliku da izdaju i da preu na Kantakuzenovu
stranu. Ono to je naroito plailo, i to je verovatno i nateralo Duana da onako naglo
prekine vojevanje po Bosni, bio je pokuaj da se Skoplje preda Kantakuzenu. To je bilo i te
kako ozbiljno, a Duan je odmah shvatio koliko to tekih posledica na kraju moe imati.
Grad Skoplje je bio prestonica Srbije ve skoro 70 godina, tu je Duan bio krunisan za cara
i sada se tu odjednom pojavljuje toliki broj Kantakuzenovih pristalica da oni ne samo
preuzimaju vlast, ve i drsko pozivaju Kantakuzena da mu ga predaju. No, to se na kraju
nije desilo jer se Duan usred zime, kada mu se nije niko nadao, odjednom stvorio pod
Solunom. Sada se situacija iz temelja izmenila.
Sa Duanom je dola i vojska, dodue mala, ali ipak dovoljno jaka da se Vizantijci odlue
na pregovore. Ispred kapija Soluna sastala su se tri cara: srpski (car Duan) i dva
vizantijska (Kantakuzen i Jovan V). Kako nisu jedan drugome verovali, to je svakog od
njih pratio oruani odred. Pregovori su poeli jako loe, jer je Duan odmah poeo da
prebacuje Kantakuzenu nezahvalnost, pa ga je ak optuio da je on (Kantakuzen) taj koji je
glavni krivac za sve ove borbe, jer od samog poetka pokuava da otme od cara Jovana V
(koji je bio prisutan) ono to ovome pripada. Istovremeno, mu zamera na tome to dri
Turke u svojoj slubi, kao i to da je podmuklo bez ikakvog razloga napao na njega
(Duana). Stoga Duan predlae da se svi ovi sporovi ree na taj nain da Vizantijci vrate
sve one gradove koje su do tada oteli od njega. Kantakuzen nije uzvratio tako otrim
reima, ve je na diplomatski nain poeo da hvali velikodunost Duanovu, pa mu je za
svu ukazanu pomo zahvalan, ali da je Duan ipak preterao zauzimajui suvie vizantijskih
gradova i tako dalje, sve na taj nain. Jedno je vreme izgledalo da e Kantakuzen uspeti da
Duana ubedi da ovaj vrati veinu podruja koje je osvojio (Makedoniju, Akarnaniju,
Tesaliju) tim vie to su jedan deo ovih razgovora vodila njih dvojica u etiri oka.
Pregovori su nastavljeni i drugog dana, ovaj put u mnogo oputenijoj atmosferi, a ponovo
se govorilo o tome da Duan vrati osvojene teritorije. Na kraju tog, drugog, dana izgledalo
je da je Duan konano popustio, pa je sve proslavljeno jednom gozbom. Meutim, treeg
dana Duan odjednom promeni raspoloenje i odbije da bilo ta vrati, ve pone traiti one
gradove koje mu je Kantakuzen u nedavnoj ofanzivi oduzeo. Kako Kantakuzen tvrdi (teko
mu je ipak verovati), tokom noi kod Duana su doli predstavnici cara Jovana V Paleologa
koji su ga ubedili da ne pristane na Kantakuzenove predloge, nego da se udrui sa carem
Jovanom V, pa da onda zajedno navale na Kantakuzena. Tu su se poslanici cara Jovana V
alili Duanu da je caru ve dosadilo Kantakuzenovo tutorstvo i da bi ga se on rado
otresao. Videi da Vizantijci nisu ni malo jedinstveni te da meu njima samo to nije
poelo meusobno trvenje, Duan se odlui da odbije pregovore sa Kantakuzenom i da
zapone rat.
U ranu zoru dou srpski glasnici da to jave Kantakuzenu. Uskoro se obe vojske postroje
jedna prema drugoj, ali nijedna nije imala dovoljno volje da bitku zapone prva. Tako
proe ceo dan, a da bitke nije bilo. Napokon, Kantakuzen napusti Solun (u njemu je ostao
car Jovan V) i ode u Carigrad. Duan se takoe vie nije zadravao pod ovim gradom ve
se jedno vreme bavio ponovnim osvajanjem izgubljenih gradova Bera i Vodena. U
osvojenim gradovima veoma se otro obraunao sa izdajnicima (listom Grcima), tako da je
neke poubijao, a dobar deo Grka raselio. Tada se Duan mogao veoma jasno uveriti da
Grki element stoji uz njega samo onda kada mora, a da e prvom prilikom da se pobuni.
Jedino se moglo pouzdati u Srbe i ostale Slovene. Grci su bili potpuno nepouzdani i samo
silom straha drao ih je pokorne. Problem je bio u tome to je teritorija bila ogromna, a
srpski bioloki element ipak ogranien. Jednostavno nije bilo dovoljno srpske vojske koja
bi mogla da dri tako veliku teritoriju pod kontrolom. To je znailo da je drava bila velika,
ali nije bila dovoljno solidna. Trebalo je jo mnogo vremena da se uinjena osvajanja
stabilizuju i da se te teritorije uklope u srpsko carstvo. Upravo Duanova poseta Svetoj
Gori bila je u funkciji toga, jer je trenutno jedino religija bila ta koja je bila zajednika svim
ovim mnogobrojnim narodima koje je Duan drao pod svojom vlau, dok je sve ostalo
bilo potpuno razliito. Upravo je religija po Duanovoj zamisli trebala da bude taj
kohezioni element koji e sve ove narode drati na okupu. No, to je bio veoma dug proces
koji ima mnogo zahteva i mnogo uslova, a Duan je bio okupiran sasvim drugim stvarima.
Ove borbe sa Kantakuzenom uverile su Duana i u to da Turci uzimaju sve veu ulogu u
ovim okrajima i da je njihova snaga neto na ta se mora raunati. To se videlo veoma
lepo kada je Kantakuzen uglavnom zahvaljujui Turcima i zauzeo Voden i Ber. Stoga je
Duan eleo da ih privue na svoju stranu, pa poalje jedno poslanstvo u Brusu kod
Orhana. Ovo poslanstvo je trebalo da ponudi Orhanu da neki od njegovih sinova uzme za
enu Duanovu erku. Time bi, raunao je Duan, dobio Turke za sigurne saveznike, a ne
za neprijatelje, kako je sada bio sluaj. Turci su ovu ponudu ozbiljno razmotrili i odmah
nakon toga poalje Orhan jedno svoje poslanstvo u Srbiju da bi se tamo ovi pregovori
zavrili. To je zapravo trebalo da znai da je Duan uspeo u svojoj nameri te da Orhan
pristaje. Meutim, kod Rodosta, despot Niifor (namesnik Halkidike) napadne poslanstvo,
verovatno privuen bogatim poklonima koje je ono nosilo, poubija ih i opljaka. To je
razjarilo Orhana koji je za sve okrivio Kantakuzena, mislei da je to sve u njegovoj
organizaciji pa je stoga i napustio saveznitvo sa njim, ali ipak samo za krae vreme. Da li
je ova pria istinita, teko je rei. Istorija ne poznaje Duanovu erku i on je najverovatnije
nije imao, pa bi ova cela pria vie mogla da lii na neku legendu ve na istinu. Ipak,
poznajui pisca od kojeg potie ova tvrdnja (Niifor Grigor), nije lako poverovati da je on
to sve izmislio. Nekih pregovora izmeu Duana i Orhana je po svemu sudei ipak bilo, no
stvar sa venanjem Orhanovog sina i Duanove erke ostaje diskutabilna. No, to i nije
vano. Bitno je da su za ove pregovore, pod uslovom da ih je bilo, Vizantijci saznali i da su
se dobro uplaili da Turci ne preu na Duanovu stranu. Stoga napad na poslanstvo
Orhanovo i jeste delo lukavog Kantakuzena koji je hteo da omete ove pregovore i koji je na
kraju u tome i uspeo. Nakon ovoga ne spominju se vie nikakvi kontakti izmeu Srba i
Turaka i oni su od sada smrtni neprijatelji. Duanov pokuaj (ako je postojao) moe se
smatrati veoma hrabrim, vetim, ali nadasve dalekovidim. On se nije mnogo kolebao oko
toga da Turke treba smatrati snagom dostojnom potovanja, a ne bandom pljakaa koji
dolaze i odlaze. Iz njihovog dotadanjeg ponaanja bilo je vidljivo da ih Vizantija
strahovito privlai, to nije nikakvo udo, jer je bilo vidljivo da se radi o bogatim
gradovima i bogatoj zemlji koju jednostavno nema ko da brani. Meutim bilo je veliko
pitanje do kog momenta e se oni zadovoljiti samo sa pljakom ne pokuavajui da deo
teritorije i okupiraju. Nije jedini Duan bio taj koji je bacio pogled na Carigrad i mislio da
je vreme da se u njemu ustolii jedan jak vladar (kao to je on). Duan je hteo Carigrad da
bi omoguio kontinuitet vizantijskog carstva, ali ovaj put sa Nemanjiima kao carevima,
dok su Turci videli Vizantiju kao idealan teren za osvajanja i bogatu pljaku. U sutini,
njima su se namere podudarale, razvlaenje Vizantije, ali su im ciljevi bili radikalno
drugaiji. Stoga bi i njihov savez, pod uslovom da su ga sklopili, bio sasvim sigurno jako
klimav i veoma brzo bi prsnuo. Verovatno da Duan nije ni mislio sa njima saraivati na
duge staze ve je eleo da Turke, dok su im interesi zajedniki, iskoristi za svoje ciljeve.
Za to vreme, Kantakuzen je muio svoje muke u Carigradu sa enovljanima koji su imali
veliku trgovaku koloniju u Galati, naspram Carigrada, na istonoj obali Zlatnog Roga.
Venecijancima se nije sviala ovakva pozicija njihovog glavnog trgovakog konkurenta iz
?enove pa su na razliite naine pokuavali da ih odatle istisnu. To je ilo dotle da su
uskoro ova dva italijanska grada zaratila. U tom ratu Kantakuzen je priao Venecijancima,
to je dovelo do toga da je Orhan, seajui se pokolja svoga poslanstva koje je slao Duanu,
a koji je skrivio Kantakuzen, ratovao na strani ?enove, samo da to vie napakosti
Kantakuzenu. Ovaj rat se vodio uglavnom po morima tako da su Turci veinu vremena
proveli kao posmatrai. Naroito je ostala upamena bitka od 13. februara 1352. godine,
kada su se pod Carigradom sudarile venecijanska i enovljanska flota. Oko 140 velikih
ratnih laa tukle su se ceo dan, a na venecijanskoj strani ratovalo je i nekoliko
Kantakuzenovih brodova. Za to vreme Turci su postrojeni na obali (azijskoj strani Bosfora)
mirno posmatrali ovu borbu. Bitka je bila veoma krvava, ali se na kraju zavrila bez
pobednika. Kantakuzen se jako uplaio kada je video da se Venecijanci nee zadravati u
Carigradu, ve da se posle bitke vraaju u Italiju, a da on ostaje sam naspram ?enovljana i
Turaka. To ga je nateralo, plaei se Turaka, da sa enovom sklopi na brzinu kakav-takav
mir. No, rat Venecije i ?enove se nastavio, ali ovaj put po obalama Sardinije, Istre i
Moreje.
Duanu nije bilo ni malo po volji kada je video da su se Kantakuzen i Venecija udruili i da
zajedno ratuju protiv ?enove. On je od Venecije oekivao pomo u laama u njegovim
planovima oko osvajanja Carigrada, koji su ga sve vie obuzimali. Sada je mogao videti da
njegov potencijalni saveznik veoma lepo sarauje sa Kantakuzenom. Iz tog vremena i
potie plan carice Jelene, koja se oigledno veoma mnogo meala u voenje politike, da se
car Jovan V Paleolog razvede od svoje ene Jelene Kantakuzenove i da se oeni sa njenom
sestrom Teodorom. Istovremeno su hteli da Jovan V preda svoju enu Jelenu
Kantakuzenovu kod Srba u zatoenje. Time bi Duan preko enine sestre doao u direktnu
vezu sa Paleolozima. Verovatno da Duan nije imao nita protiv takvog plana, jer on ni do
tada nije imao loe odnose sa carem Jovanom. Duan je i do tada priznavao caru Jovanu V
njegova legitimna prava, nazivajui ga "preuzvienim carem Romeja" i svojim "sinovcem".
Tokom 1351. godine car Jovan V je uzvratio Duanu ovu ljubaznost tako to ga je nazvao
"preuzvienim carem Srbije" i "voljenim stricem". Ono to je moglo da izazove razdor
meu njima, carska titula, to oigledno nije uradila. ?ta vie, Jovan V je nazvao Duana
svojim "stricem" to je nekako znailo da ga priznaje starijim od sebe i time mu priznaje
izvesno stareinstvo. Time je Duan mogao biti sasvim zadovoljan, a car Jovan nikada nije
izmenio svoj stav prema Duanu svom "voljenom stricu" pa ak ni onda kada je Duan
umro. Tada je svoje potovanje Duanove carske titule preneo na caricu Jelenu nazivajui
je "preuzvienom caricom Srbije". To to je Duanovu carsku titulu ograniio samo na
Srbiju, a ne i na i na Grku bilo je manje bitno. Jovan V je bio legitimni car i Duan je bio
svestan da sve dok ne smogne snage da uzme Carigrad takva e situacija da potraje. Stoga
je bilo mnogo mudrije, dok ne uzme Carigrad, saraivati sa carem Jovanom V i ova
planirana enidba je bila ba u toj funkciji. Kantakuzen je nekako saznao za planove carice
Jelene i stoga je odmah poslao svoju enu caricu Anu u Solun gde je boravio Jovan V i ova
ena je na kraju uspela da osujeti ove ideje.
Iako nije dolo do planirane enidbe poelo je naglo pribliavanje Duanovo i cara Jovana
V. Jo pod Solunom, dok je pregovarao sa Kantakuzenom, Duan je jasno rekao da smatra
Jovana V legitimnim carem, a Kantakuzena uzurpatorom, pa je shodno tome nudio caru
Jovanu V pomo, kako u novcu tako i u vojsci, da se konano Kantakuzenu smrse konci.
Samom caru Jovanu V ve je dosadio Kantakuzen i njegovo tutorstvo, pa su izmeu njih
dvojice ve poela arkanja i netrpeljivost. To je osetio i Kantakuzen, primetivi da sve
vie njegovih pristalica prelazi na Jovanovu stranu, pa je nekim podvalama pokuavao da
sukob, ako ve ne moe da izbegne, a ono barem odloi. U tome nije uspeo, a car Jovan sa
svojom vojskom ue u oblast koju je drao Matija Kantakuzen (jesen 1352.), sin Jovana
Kantakuzena. Cela oblast se odmah predala caru, pa i samo Jedrene, dok se Matija
Kantakuzen zatvorio u tvravu. Tu se drao sve dok mu otac Jovan Kantakuzen nije doveo
pomo koju su uglavnom sainjavali Turci. Njih je doveo Orhanov sin Sulejman i ova je
vojska brojala oko 10.000 ljudi. Sada je car Jovan zatraio pomo od Duana i od Bugara
koji se spremno odazovu ovoj molbi. Sudar ovih dveju vojski desio se kod grada Empitij
(Dimotika). Taj su gradi Srbi, Bugari i Grci eleli da opsednu i osvoje. Dok su trajale
pripreme za opsadu iznenada naiu Turci, koji tek to su doli iz Male Azije. Susret je bio
sasvim neoekivan za obe strane, ali Turci se bolje snau. Bugari pobegnu, Grci se predaju,
a Srbi umorni od puta prihvate borbu u kojoj teko stradaju. Samo se voa srpskih
konjanika kaznac Borilovi uspeo da izvue iz ovog pokolja. Po Kantakuzenu (verovatno
preteruje) poginulo je oko 7000, Srba dok Niifor Grigor kae 4000. Bilo kako bilo ovo je
bila prava katastrofa, koja e imati dugosene posledice. Jo jednom su hriani stradali od
Turaka i to uglavnom zbog nesnalaenja na nepoznatom terenu. Moda bi to moglo biti
opravdanje za Srbe i Bugare, ali ne i za Grke, koji se skoro nisu ni borili ve su se predali.
No, mora se priznati da ni za Turke teren nije bio poznat, ali su bili vetiji, pa im je to i
donelo pobedu. Da je to bio veliki trijumf za Turke vidi se iz sveanog doeka u Jedrenima,
koji im je priredio ovaj grad radujui se ovoj njihovoj pobedi. Bez ikakve grie savesti
stanovnici Jedrena su se podrugivali zarobljenicima koje su Turci u trijumfu vodili kroz
ulice grada, istovremeno zavidei na ogromnom plenu koji su ovi osvojili. Ti jedrenski
jadnici jo uvek nisu shvatali da i njih oekuje ista takva sudbina.
Nakon ove turske pobede osetio se Kantakuzen dovoljno jakim da zbaci cara Jovana V
Paleologa, koji se povukao u Solun, te da za savladara i cara proglasi svoga sina Matiju
Kantakuzena. Pre toga Matija nije imao neku odreenu titulu, ve je imao dostojanstvo
"koje je iznad despotskog, a neposredno iza carskog" (Kantakuzen). Osim toga, naredio je
Kantakuzen da se Jovanovo ime izbaci iz svih aklamacija i molitava, a kada se carigradski
patrijarh Kalist tome usprotivio bez milosti ga je zamenio novim patrijarhom, po imenu
Filotej. Meutim sada vie ni Turci nisu bili zadovoljni samo time da slue kao najamna
vojska za raiavanje meusobnih razmirica u Vizantiji. Oni su hteli, osim najamnike
plate i pljake, da osvoje i neku teritoriju sa tvrdim gradom, koja e im sluiti kasnije kao
odskona daska za daljnja osvajanja. Prvi plen im je bila tvrava Cimpa, udaljen oko sat i
po od Galipolja. Uz obilnu pomo jednog Grka (izdajstvo, naravno) ovu tvravu osvoji
Orhanov sin Sulejman sa samo 80 svojih vojnika. Oekujui da e moda Kantakuzen
pokuati da povrati ovu tvravu, za tri dana Sulejman je doveo jo tri hiljade vojnika, koji
su sainjavali posadu Cimpe. S druge strane, Kantakuzen nije ni pomiljao da napadne na
Turke, jer jednostavno nije imao snage za to. Mogue da je tek tada Kantakuzen osetio ta
Turci zapravo hoe te da on nad njima vie nema nikakve kontrole.
Videvi da ne moe sa Turcima silom Kantakuzen pokua sa da ih istisne svojom
diplomatijom. Smatrao je da e uspeti da ubedi Orhana da povrati Cimpu, no ovaj je stalno
otezao, izgovarajui se da nije on taj koji je naredio da se ova tvrava osvoji ve da je to
delo njegovog sina Sulejmana. Uskoro i sam sluaj izae Turcima u susret. Tokom marta
1354. godine doe do veoma jakog zemljotresa koji skoro potpuno razrui ovaj grad.
Veina stanovnitva se iselila iz grada, a Turci to iskoriste i ubrzo nasele i grad i celu
okolinu. Ovo je Sulejman izveo veoma smiljeno tako da je doselio veliki broj turskih
porodica kojima je popunio sva ona mesta koja su Grci u panici od zemljotresa napustili.
Osim toga, posebna je panja posveena utvrivanju gradskih zidina. Sada su Turci imali i
te kako jaku bazu iz koje su nesmetano mogli da krstare po Trakiji i drugim okolnim
terenima. Tu sada vie Kantakuzenu nije mogla pomoi ni diplomatija ni brdo novca koje
je nudio Turcima da napuste Galipolje. Jednostavno, Sulejman se pravdao da su Galipolje i
okolinu Grci napustili i da su Turci samo naselili naputeni kraj. Bilo je jasno da Turci
nemaju nameru da napuste osvojena podruja, ali i da imaju sasvim otvorene aspiracije na
ostale vizantijske teritorije. Sada je u Carigradu nastao strah. Tek nakon ulaska Turaka u
Galipolje otvorile su se oi Vizantijaca i oni su napokon shvatili sa kime su do sada
saraivali. Naravno, odmah su u Kantakuzenu svi videli glavnog krivca, pa je on pogubio
skoro sve pristalice. Stoga caru Jovanu V Paleologu i nije bilo teko da tokom novembra
1354. godine ue u Carigrad i prinudi Kantakuzena da odstupi sa prestola. Po svemu sudei
i sam Kantakuzen je shvatio kakvo je zlo naneo dovodei Turke u Evropu, tako da nikakav
otpor nije pruao, ve je mirno prihvatio nametnutu abdikaciju. Odmah se zakaluerio pod
imenom monah Joasaf i povukao se u manastir. iveo je sve do 15. juna 1383. godine i
imao je dovoljno vremena, skoro trideset godina, ne samo da napie svoju uvenu istoriju,
ve i da do kraja sagleda katastrofu koja je zadesila kako Vizantiju, tako i Evropu, a kojoj
je on neposredni krivac. Ipak njegov sin, Manojlo Kantakuzen, uspeo je da se odri u
Moreji sve do smrti (1380.) kada je vlast preuzeo Kantakuzenov drugi sin po imenu
Matija.
Zeljko Fajfri: Sveta loza Stefana Nemanje
41. Neuspeli pregovori sa papom
42. Srbija nakon smrti cara Duana
43. Sukobi oko prestola
44. Oblasni gospodari
45. Braa Mrnjavevi
46. Vukain kao kralj
47. Veliki upan Nikola Altomanovi
48. Despot Ugljea Mrnjavevi
49. Bitka na Marici
50. Legenda o smrti cara Uroa
41. Neuspeli pregovori sa papom
Duan je sa velikim interesovanjem i zabrinutou pratio sve ove dogaaje. Turci su
postajali sve drskiji pa su upadali u Bugarsku dolazei i do Sofije. U tim sukobima sa
Turcima poginula su i dva sina Bugarskog cara Aleksandra, Jovan i Mihailo. Za sada Turci
nisu ugroavali Duanove posede, ali bili su opasnost u najmanje dva vida. Najpre, bili su
velika smetnja Duanovim planovima da se osvoji Carigrad i ostali deo Vizantije. Bilo je
vie nego jasno da i sami Turci imaju u vidu neku slinu nameru. Onoga momenta kada
Duan pokrene svoju vojsku ne bi li do kraja ostvario svoje namere u pogledu osvajanja
Carigrada, on e morati da doe u sukob sa Turcima. S druge strane, Turci su pokazali
velike ekspanzionistike namere i sasvim je bilo jasno da e se veoma brzo njihove elje za
plenom i osvajanjem proiriti i na teritorije koje dri Duan. Zato je mnogo bolje sa njima
se obraunati dok nisu suvie osnaili i dok se sa njima moe jo obraunati jednim jaim
udarcem.
Tu je Duan morao da naie na vie problema koje nije mogao nikako sam da rei. Turci su
bili dosta jaki i on nije imao nekih posebnih elja da se sam obraunava sa njima, tim vie
to bi onda ostavio svoje severne granice prema Ugarskoj otvorene, to bi ugarski kralj
sasvim sigurno iskoristio i provalio u nezatiene srpske zemlje. Prema tome, trebalo je
obezbediti, ako ne ugarsku pomo, a ono barem da za vreme njegovog ratovanja sa
Turcima ugari ne provaljuju u Srbiju. Isto tako, Duan je imao nameru da pokua da ujedini
hriansku silu, te da sakupi vojsku iz cele Evrope pod nekim vidom krstakog rata protiv
Turaka, te da na elu takve vojske protera Turke. Time bi on pod zastavom krstakog rata
ne samo Turke slomio ve i ostvario svoj davno eljeni san i osvojio Carigrad. Praktino,
na neki nain bi iskoristio sakupljenu hriansku vojsku za isterivanje Turaka, ali i za
ostvarenje svojih ciljeva. Duan se istovremeno plaio da neka od evropskih sila,
prvenstveno enova ili Venecija, ne prui pomo Turcima, pa se i za tu eventualnost
trebalo obezbediti. Da neki od ovih italijanskih gradova postane turski saveznik ne bi bilo
veliko udo, jer su oni i do sada dosta dobro saraivali sa njima. To su bili veoma
ambiciozni ciljevi za koje Duan sigurno nije imao ni dosta autoriteta, ali ni ubedljivosti.
Evropa ga nije ba rado gledala, tim vie to su najmonije drave toga doba bile listom
katolike i jedan "izmatiki vladar" sigurno nije mogao imati toliko simpatija da bi mu
evropski vladari poverili svoje armije. Stoga je jedini posredstvom koga bi se moglo uiniti
neto vie bio rimski papa.
Iako je bio isti pravoslavac, koji nije ba suvie rado gledao na katolike, Duan se bez
mnogo premiljanja obratio papi Inoentiju VI koji je stolovao u Avinjonu. Sam papa je sa
interesovanjem doekao Duanovo poslanstvo tokom 1354. godine, koje je stiglo u
Avinjon preko Venecije. Mada je Duan oko sebe kao bliske saradnike okupljao katolike
(Mihailo Bua, Palaman, trogirski biskup Vartolomej itd.), a njegova drava obuhvatala
veliki broj katolika, papi su stizale mnogobrojne albe katolikih vernika na njihov tretman
u Srbiji. Bilo je tu razliitih pritubi poput onih da je Duan na silu oduzimao katolicima
njihove crkve i manastire, da ih je isto tako silom prekrtavao, da su im udareni neki
posebni nameti, itd., pa je to bila zgodna prilika da se sve ove albe razree. Isto tako, papi
sigurno nije bilo pravo da Duan u svom Zakoniku katoliku veru naziva sa "latinska jeres"
pa tako kae "I za jeres latinskuju; to su se obratili hristijani va azamistvo, da se vazvrate
va hristijanstvo. Ako li se kto obrete preuv i ne vazvrativ se va hristijanstvo, da se kae
kako pie u zakoniku svetih otac" (lan 6. Duanovog Zakonika). Kazne su veoma stroge,
ak drakonske "I kto se obrete jeretig, ive va hristijaneh, da se ee po obrazu i da se
proene; kto li ga ima tajiti, i tazi da se ee" (lan 10 Duanovog Zakonika). U sutini,
Duan nije dozvoljavao katoliku propagandu i prevoenje pravoslavaca u katolianstvo,
dok stare katolike nije uznemiravao i dozvoljavao im je da na miru ispovedaju svoju veru.
Time je sasvim jasno tretirao pravoslavlje kao dravnu veru.
Duanovo poslanstvo, to je opet pomalo indikativno, bilo je sastavljeno od dvorskog
sudije Boidara, jednog Grka po imenu Nestong i Kotoranina Damjana. Svi su oni pred
papom Inoentijem VI bili vatreni pobornici Duanove politike, tako da su se bez
premiljanja zakleli pred njim da sva ona obeanja koja Duan daje u pismu ima nameru i
da ispuni. Ovo je poslanstvo nosilo Duanovo pismo po kojem je on obeavao da e
prihvatiti uniju crkava, odnosno da ima nameru da prizna papu kao oca hrianstva,
pravoga zastupnika Hristova i naslednika sv. Petra. Zatim od pape trai da ovaj bude
organizator krstakog rata protiv nailazeih Turaka, te da Duan bude imenovan
"kapetanom" ove krstake vojske, zapravo vrhovnim zapovednikom. Isto tako, obavetava
papu da je sve one mere koje su ograniavali katolike u Srbije ve ukinuo, vratio
katolicima one manastire i crkve koje im je oduzeo itd. Time je Duan jasno pokazao papi
da ima nameru da se priblii katolikoj crkvi, a u okviru toga on poruuje papi da bi eleo
da on (papa) uputi na srpski dvor svoje poslanstvo, gde e se sve ostalo utanaiti. Izgledalo
je da e se konano Srbija prikloniti Rimu.
Tada papa naini nekoliko greaka, mogue i namernih. Najpre je poslao Duanu ljubazno
pismo (29. avgust 1354. godine), ali ga odmah u pismu uvredi ne obraajui mu se kao
caru ve kao kralju Rake "reg Rassie". Samo papsko poslanstvo koje je trebalo da otputuje
u Srbiju bilo je imenovano tek pred kraj godine (decembra 1354.), a njen voa je bio
Padski biskup (inae Francuz) Petar Toma. Iako je Duan jasno pokazivao znake
nestrpljenja, papa oigledno nije mnogo urio, pokuavajui na taj nain da pokae svoju
nadmo. Ipak, mogue je da bi Duan i to nekako progutao u zamenu za svoja traenja, da
neto ranije, u leto 1354. godine, dakle ba dok su srpski izaslanici boravili kod pape, nije
provalila vojska ugarskog kralja Ludviga u Srbiju. Oigledno da papa nije nita ozbiljnije
uinio ne bi li Ludviga odvratio od napada na Srbiju, iako je na ovoga imao veliki uticaj,
verovatno se plaei da ga ne bi uvredio. Time je bilo jasno da od ozbiljnih pregovora
nema nita i da e papa uvek prvenstvo dati ugarskom kralju u odnosu na srpskog cara.
U to doba Ludvig je ve zavrio sa svojim vojevanjima po Napulju, uverivi se da nee
moi da se doepa napuljskog prestola. Tokom 1351. godine upetljao se na strani Poljaka u
njihovim borbama sa Litavskom. Tada je u Poljskoj vladao Ludvigov ujak Kazimir Veliki i
izgledalo je da e umreti bez mukih potomaka, to bi onda znailo da e Ludvig nakon
njegove smrti naslediti i Poljsku. To je bio i jedini razlog zato je Ludvig pomagao Poljake.
Rat sa Litavskom je bio delimino uspean, a u njemu pri opsadi grada Belza Ludvig umalo
nije poginuo kada ga je neki Litavac udario drvenim topuzom. Nakon toga bilo mu je dosta
vojevanja, pa se poeo vie baviti unutranjim neprilikama u Ugarskoj. U okviru toga dolo
je do naglog otkravljivanja odnosa izmeu njega i bosanskog bana Stevana II Kotromania.
Jo od pre bio je Ludvigu ban Stevan II sumnjiv zbog tajnih odnosa sa Venecijom (naroito
pri opsadi Zadra 1346.), ali nemajui nekih jaih dokaza za izdaju, nije ga mogao optuiti.
S druge strane, bosanski ban Stevan je zgodno doao Ludvigu, jer je ovaj spretno znao
ratovati sa Duanom. Kralj Ludvig i ban Stevan II su i inae bili u srodnikim odnosima
preko banove ene Elizabete, koja je bila Poljakinja. Ubrzo su se te srodnike veze i
proirile kada je Ludvig banovu roakinju (sestru?) Mariju udao u Nemaku za grofa
Ulrika od Helfentajna. Vrhunac je doao kada je tokom 1353. godine kralj Ludvig zatraio
od bana Stevana II da mu za enu da erku Elizabetu. To je ista ona Elizabeta koju je
Duan traio od Stevana II za snaju, ali je ovaj to odbio. Sada je ban Stevan II sa
oduevljenjem prihvatio za zeta ugarskog kralja Ludviga. To venanje je izazvalo i mali
skandal, jer su Ludvig i Elizabeta bili u etvrtom kolenu srodstva, pa je venanje obavljeno
bez papinog pristanka. Ipak, neto kasnije papa Inoentije IV prui oprost i tako osnai
ovaj brak. Uz Elizabetu ban Stevan II je kralju Ludvigu kao miraz dao i Humsku zemlju
zbog koje je sa Duanom imao toliko problema.
Ubrzo nakon ovih dogaaja umre ban Stevan II Kotromani (1353.) i bude sahranjen u
manastiru Mileevu (desna obala Bosne) koji je sam podigao. Nasledio ga je Stevan
Tvrtko, sin njegovog brata Vladislava i kneginje Jelene rodom od bribirskih knezova. U to
doba Tvrtko je imao tek petnaest godina, pa je Bosnom vladala njegova mati, ali pod
velikim uticajem ugarskog kralja.
Tokom 1354. godine (u leto) Ludvig je odluio da upadne u Srbiju. Detalji ovog rata nisu
poznati i zna se samo da je Ludvig boravio u Beogradu dok je tokom avgusta Duan bio na
reci Brusnici, ispod Rudnika. Nekih veih sudara nije bilo, jer je ugarska vojska jako
stradala od neke zaraze. "Doe jo jednom s ogromnom vojskom protiv cara, ali ne uini
nita znaajno. Jer kad su njegovi ljudi poeli u velikom broju umirati zbog pokvarenog
vazduha koji se dizao iz barutina preko kojih su prolazili, bio je prisiljen da se vrati u
svoju zemlju" (Mavro Orbin). Da je pomor meu Ugarima uzeo maha vidi se i iz toga to je
tu umro i mlai brat Ludvigov, herceg Stefan od Slavonije. "U to vreme razboleo se mlai
brat kralja Ludovika, Stefan, pa kad je stigao u Ugarsku, umro je od te bolesti" (Mavro
Orbin).
Ba u to vreme umro je i srpski patrijarh Joanikije i to 3. septembra 1354. godine u
Polumiru na Ibru. Njega je Duan pozvao u iu zarad nekih savetovanja (verovatno
verskih) i patrijarh je pri povratku u Pe iznenada navukao neku bolest od koje je i umro. "I
kada je car Stefan stao na Paklarima sa svima vojskama, napisa i zamoli patrijarha da
doe u iu. I kada je patrijarh doao u iu, i posle malo dana upade patrijarh u
neisceljivu bolest, a sam zapovedi da ga dignu u Pe. I kada se tada sabrao ceo sabor iki
i podigao ga, i kada je noen, prestavi se u Polumiru u sutesci. I kada je bio donesen u Pe,
bio je poloen u svoj grob. I poive u svetiteljstvu na prestolu svetoga Save esnaest godina
i osam meseci, i sa mirom usnu u Gospodu meseca septembra u trei dan, u esti as nou"
(Danilov uenik). U jesen te godine (1354.) izabran je na dravnom saboru u Seru novi
patrijarh Sava III koji je do tog momenta bio hilandarski iguman.
Kod Mavra Orbina postoji jedan interesantan navod koji ostaje pomalo tajanstven. On
naime navodi da je dve godine pre Ludvigovog upada u Srbiju (ako je upad bio 1354.
godine onda bi to trebalo biti 1352. godine) dolo do nekog sastanka izmeu Duana i
Ludviga. Sastanak je bio negde na granici zemalja ovih dvaju vladara i zavren je bez nekih
opipljivijih rezultata. "Posle toga kralj Ludovik i car Stefan sporazumno odluie da se
sastanu na dogovor s nekolicinom svojih ljudi na odreenom mestu, pa da tu lino
razgovaraju o meusobnim sporovima. Prema tome, car je dojahao s neznatnim brojem
vlastele na obalu Dunava, a kralj se ukrcao na jednu lau i pristao uz obalu, ali se nije
iskrcao na kopno. Pozdravivi jedan drugoga, poeli su da razgovaraju, ali, kako se nisu
mogli sloiti, razili su se. Pregovore su nastavili preko poklisara, ali ni na ovaj nain ne
dooe do bilo kakvog zakljuka" (Mavro Orbin). Po Orbinu glavni krivac za neuspeh ovih
pregovora je ba kralj Ludvig, koji je Duanu postavljao takve uslove na koje ovaj nikako
nije mogao da pristane. Stie se utisak da Ludvig i nije imao nameru da postigne bilo kakav
sporazum, pa je stoga namerno traio ono to nee moi dobiti. "Kralj Ludovik je, naime,
traio od cara etiri stvari: prvo, da prihvati katoliku veru i bude pokoran rimskoj crkvi;
drugo, da mu ustupi nekadanje zemlje kralja Stefana, koje je eleo pripojiti ugarskoj
kruni; tree, da ga prizna za svoga stareinu i da mu bude pokoran i veran; etvrto, da mu
dade za taoca svoga sina Uroa" (Mavro Orbin). To su bili takvi uslovi na koje niko pri
zdravoj pameti ne bi mogao da pristane, to priznaje i Orbin. "Ali car, ponosan kakav je
bio, ne htede pristati ni na jedan od tih zahteva" (Mavro Orbin). Epilog je bio taj da je
Ludvig prebacio vojsku u Srbiju i jedno vreme pustoio po njoj. "Stoga Ugri, prebacivi se
sa svom vojskom preko reke, pustoei preoe itavu zemlju Raana sve do pomenute
ume Lomnice i Rudnika" (Mavro Orbin). Posle izvesnog vremena Ugari ne mogavi da
postignu neto vie, odustanu od daljnjeg pohoda.
Ovo je Orbinova pri a, koja nema svojih potvrda u istorijskim spisima. Nije poznato da je
tih godina bilo nekih sukoba izmeu Ugara i Srba, a da je bilo, o tako krupnim vojnim
akcijama moralo je negde ostati traga. Ako se odbaci Orbinova tvrdnja o provali Ugara u
Srbiju, njegovi navodi o pregovorima Duana i Ludviga zasluuju panju. Najpre zato to
pregovori ovakvog oblika kada se na granici sastaju dva vladara u etiri oka nisu nita
neuobiajeno za to vreme i sasvim je prihvatljivo da su se Duan i Ludvig mogli odluiti za
taj vid razgovora. S druge strane, ovi pregovori bi se moda mogli posmatrati u okviru
Duanovih kasnijih pregovora sa papom oko organizovanja krstakog rata protiv Turaka.
Duanovi predlozi papi su bili veoma osetljivi: najpre pokretanje krstakog rata, a onda
poveravanje Duanu vrhovne komande nad krstaima. Rimski papa je morao voditi rauna
o tome ta kae ugarski kralj i sigurno je da papa ne bi pristao na ove Duanove predloge, a
da prethodno o tome nema ugarski pristanak. Stoga bi bilo sasvim logino da je Duan
moda mogao poeleti da najpre sa Ludvigom raisti nejasna pitanja i da dobije od njega
pristanak za svoje ideje, pa da tek onda krene u pregovore sa papom. No, oigledno da
Ludvig nije imao nameru da sa Duanom sklapa bilo kakav mir, pa je pregovore tako i
vodio.
Tokom marta 1355. godine kod Duana napokon stie i papsko izaslanstvo. Sada vie nije
bilo nita od srdanog doeka kojem se moda ovo izaslanstvo nadalo, a Duan je na njih
bio toliko ljut, najvie zbog ugarskih provala, da je i ivot biskupa Petra Tome (voe
izaslanstva) bio u opasnosti. Duan se ponaao oholo, a taj utisak je jo vie pojaan time
to je poslanstvo doekao opkoljen od strane svoje vlastele i vojnika pa je utisak na
poslanstvo odmah morao biti nepovoljan. itav razgovor se uglavnom sveo na Duanova
gorka prebacivanja zbog toga to papska kurija suvie istie ugarske interese nasuprot
srpskih. Razgovor nije makao dalje od poetka i zavren je bez rezultata. Ogoren na
biskupa Petra Tomu Duan je odluio da mu pravi sitne pakosti dok je ovaj boravio na
srpskom dvoru. Biskup je dobio dozvolu da dri misu, ali je Duan zabranio katolicima na
svome dvoru da prisustvuju toj misi. Ipak neki najamnici su bez obzira na carevu zabranu
prisustvovali ovoj misi i navukli na sebe Duanov gnev. No sve se zavrilo bez posledica.
Sam biskup Petar Toma otiao je ogoren sa srpskog dvora i otputovao je odmah kod
ugarskog kralja Ludviga, gde je iz sve snage ocrnio Duana, usput hukajui Ludviga na rat
protiv Srbije. Tu se zadrao neto due, tako da je tek 1. maja 1356. godine stigao kod pape
u Avinjon. U to doba Duan je ve bio mrtav.
Time je stavljena taka na Duanovu ideju da na neki nain ujedini evropske hrianske
vladare i da sa zajednikim snagama potisnu nadolazee Turke. Pomalo je poraavajua
injenica da Evropa nije shvatala sav znaaj turskog nadiranja, ne videi da to nije samo
problem propadajue Vizantije i delimino Srbije, koja je trebala biti sledea na udaru. Ako
to ve nisu mogli shvatiti Francuzi ili Nemci, udo je da Ugari nisu imali nikakve volje da
sa Duanom uestvuju u ovoj akciji. U sutini, ovde su se sudarile ambicije tadanjih
vladara. Verovatno mislei da bi sa ovim krstakim ratom jedini pravi dobitnik mogao biti
Duan, koji bi osvajanjem Carigrada postao apsolutno najjai faktor na Balkanu i veoma
jak i za Evropu, evropski vladari (posebno ugarski) vie su eleli da gledaju slabu Vizantiju
nego jaku Srbiju. No, u tim raunicama nekako su isputeni iz vida Turci, koji su strahovito
potcenjeni. Ako su moda prve njihove grupacije i nalikovale pljakakim hordama,
osvajanje Galipolja je pokazalo da su oni i te kako dobro organizovani i da njima upravlja
jedna vrsta volja, koja zna ta hoe. Duanu nije trebalo mnogo da doe do ove istine i
stoga njegova ideja nije bila za potcenjivanje. Turke je trebalo smrviti onda kada su oni tek
jednom nogom bili u Evropi (Galipolje) i dok su bili jo uvek relativno slabi. Jedna
odlunija akcija bi njih brzo bacila u more, ali Evropa je u njima videla samo jednu aicu
odrpanaca koji se mogu lako zgaziti. Jo e dugi niz godina biti takav odnos prema
Turcima, pa se namee misao da su za prodor Turaka u Evropu ipak bili mnogo znaajniji
egoistini interesi Evropskih vladara, koji su onemoguavali iole ozbiljniju akciju, no to je
to bila turska umenost ili vojnika snaga.
Poslednje aktivnosti Duanove vezane su za dalmatinske gradove Klis i Skradin. Ovim
gradovima je nakon smrti kneza Mladena III Bribirskog (1348.) u ime njegovog sina
Mladena IV upravljala sestra Duanova, a Mladenova udovica, Jelena. Jo od 1351. godine
ova hrabra ena se nosila sa protivnicima, a njih je bilo zaista mnogo. Najpre se tu pojavila
ena Pavla III (stric njenog sina Mladena IV) koja se zvala Katarina i bila je iz Venecije, iz
uvene porodice Dandolo. Zatim se pojavila kao pretendent i trea ena, ovaj put Jelena,
mati bosanskog bana Tvrtka. Iza Jelene (mati Tvrtkove) je sasvim otvoreno stajao i ugarski
kralj Ludvig, podravajui njene namere, a u sutini elei ove gradove za sebe. Tokom
1355. godine pojavljuje se opet novi pretendent na ove gradove i to Venecija, koja je bila
od samog poetka veoma preduzetna. Oni su jo te godine (1355.) poslali kneginji Jeleni
(Duanovoj sestri) ponudu po kojoj ele da od nje ove gradove otkupe. Kako ona nije htela
da proda ove gradove, a nije bila u mogunosti da ih brani od ovih mnogobrojnih
pretendenata, to od svoga brata Duana zatrai pomo. U jesen 1355. godine Venecija je
saznala da Duan ima nameru da svoju sestru i ove gradove uzme u zatitu. Naravno da
Veneciji to nije moglo biti pravo, ali Duan ih pretekne i poalje neto najamnika koje je
vodio Palaman i koji dou u Klis dok u Skradin ode ura Iliji sa braom, sinovima i
sinovcima. No graani oba grada nisu bili raspoloeni prema ovim posadama, a
meetarenje Venecije i Ugarske uzelo je daljeg maha. Tada je i bilo nekih borbi no one nisu
bile ono to je odluilo da se oba ova grada napuste. Duan je jo od ranije imao nameru da
Skradin preda Venecijancima, ne elei da se sa njima uputa u sukobe, jer je jo uvek
mislio da e uspeti da od njih dobije flotu koja mu je bila neophodna za osvajanje
Carigrada. U tom smislu on je urau Ilijiu i dao uputstva po kojima je ovaj trebao da
Skradin prepusti Veneciji.
Iznenada na dan 20. decembra 1355. godine umire car Duan, ne zna se od ega. Sahranjen
je u Arhanelovom manastiru u Prizrenu. Na vest o njegovoj smrti ura Iliji je dana 10.
januara 1356. godine predao Skradin Veneciji, dok su Klis neto kasnije uzeli Ugari. Iako
je predao Klis bez borbe, Palaman je iz njega uspeo da izvede kneginju Jelenu, ali njen sin
Mladen IV je ostao kao talac.
Sa smru cara Duana zavrio se i period uspona srpske srednjovekovne drave. Od sada
poinje posrtanje drave koje e imati svoju kulminaciju Marikom bitkom (1371.) i njena
propast u Kosovskoj bici (1389.). Ono to je graeno dva veka jednostavno je nestalo za
samo dvadesetak godina od smrti cara Duana. Iako je uzdigao Srbiju na do tada nikada
vienu visinu, Duan je stvorio i klicu onoga to e tu istu dravu do kraja da upropasti.
Nekontrolisano irenje granica znailo je pod svoju vlast stavljati masu naroda nesrpske
nacionalnosti koji nikada nisu Srbiju prihvatili kao svoju dravu i koji su to stanje shvatili
samo kao trenutno. Po svemu sudei i sam car Duan je to shvatao i ima nekih nagovetaja
da je preko pravoslavne crkve pokuao da sve te raznorodne elemente ujedini i vre vee.
Da li bi to do kraja uspeo jeste hipotetino pitanje. S druge strane, mora se priznati da je
Duan na vreme osetio kakva opasnost dolazi iz Male Azije i njegovi predlozi papi da se
organizuje jedan krstaki rat koji e Turke baciti nazad, jesu ono to je tada moglo da
sprei ovu invaziju. Moda bi to bio onaj amalgam koji bi zaustavio kaniju propast drave.
Zbog raznoraznih politikih razloga ovaj predlog kod Rimskog pape nije proao i Turci su
se uklinili na Balkan. Kasnijih godina, upravo e pape biti te koje e recept krstakih
ratova, koji im je predlagao Duan, da primene i da pokuaju da potisnu Turke. No, tada e
biti kasno.
Na neki nain i sam Duan je izazvao papsko nepoverenje, budui da je sa krstakim
ratovima on imao nameru, ne samo da potisne Turke, ve i da zauzme Carigrad i ve
posustalo vizantijsko Carstvo zameni novim srpsko vizantijskim na ijem bi elu stajala
srpska dinastija Nemanjia. Ova ideja nije bila njegova i o tome je razmiljao jo i kralj
Milutin, meutim bio je realan politiar koji je znao da sprovoenje te ideje nije samo
vojna stvar. Nije bilo dovoljno samo armijom ui u Carigrad i proglasiti se carem, trebalo
je dobiti i priznanje ostalih evropskih zemalja. Na neki nain, Evropi toga vremena, vie je
odgovaralo slabo Vizantijsko carstvo nego neko novo koje bi bilo jako i koje bi tada moglo
svoje interese da natura u tome delu regiona. Duan kao da to nije shvatao i pomalo
zaslepljen tom idejom, uporno je pokuavao da od Venecije dobije brodove ne bi li osvojio
Carigrad. Vremenom je i sam uvideo koliko je to teko ostvarivo i mogue da bi u tom
momentu odustao od te ideje. No, to ipak nije bilo ono to e kasnije da bude klica propasti
srpske drave. Pravi razlog jesu granice koje su razvuene preko svake mere i koje srpski
bioloki element nije mogao kontrolisati jer ga nije bilo dovoljno. Osim toga, car Duan iza
sebe jeste ostavio reeno pitanje naslednika i promena vladara e proi relativno lako, bez
veih potresa, ali samo u starim srpskim zemljama. Novoosvojene teritorije e se sa svojim
podrunim vladarima odmah otcepiti i proglasiti samostalnost i time naeti propast drave.
Ipak, i pored svega car Duan ostaje najvei srpski vladar u srednjem veku. Rairio je
granice do nesluenih mogunosti, proglasio dravu carstvom, uzdigao Srpsku pravoslavnu
crkvu sa arhiepiskopije na patrijariju, doneo prvi pisani zakonik i jo mnogo toga to do
tada Srbija nije imala. Meutim, nije ostavio ono to je najvanije, dostojnog naslednika.
42. Srbija nakon smrti cara Duana
Car Duan (1308-1355.) je nakon svoje smrti ostavio Srbiju ogromne teritorije, ali i
ogromnih suprotnosti koje su vladale u njoj. Nesumnjivo je da su njegova osvajanja
doprinela tome da Srbija bude najvaniji politiki i vojni inilac na Balkanu, bez kojeg se
ne moe doneti ni jedna iole vanija odluka, ali se ubrzo pokazalo da je ba ta snaga bila i
klica njenog brzog raspada. Bilo je tome dosta uzroka. Najpre, sama Duanova osvajanja su
ila uglavnom ka jugu, na raun vizantijskih oblasti, od kojih je on uspeo da otkine
ogromne komplekse teritorija. Tim osvajanjima Duan je eleo da svee srpsko carstvo
ujedini sa ve iznurenim vizantijskim, i da stvori novo srpsko vizantijsko carstvo, na elu
sa novom dinastijom, Nemanjiima. Ideja nije bila nova, a verovatno da je i njega kao i
njegove prethodnike neobino privlaila vizantijska nadmona kultura. Da je njoj odmah
podlegao, videlo se iz usvojenih vizantijskih dvorskih i drugih obiaja, dvorskih titula,
oblaenja itd. Takvom svojom politikom Duan je uspeo da od Srbije naini teritorijalno
najveu i najjau dravu na Balkanu, ali i da stvori sve preduslove za njen raspad. Osnovna
greka Duanova je bila u tome to je on u svojim osvajanjima bio iskljuivo oslonjen na
politiki rezultat koji je trebalo da donese srpsko vizantijsko carstvo, dok je sam
nacionalni cilj bio potpuno zapostavio. Duana uopte nije privlaila ideja da ujedini sve
one teritorije na kojima su bili nastanjeni Srbi, a da je to tako, vidi se iz toga da je veoma
mali broj njegovih aktivnosti bio usmeren ka Bosni ili Sremu, koji su bili naseljeni
iskljuivo srpskim elementom. Njegovi su planovi bili usmereni u sasvim drugom pravcu.
Na novoosvojenim vizantijskim teritorijama skoro da i nije bilo srpskog stanovnitva, ve
su one bile naseljene Grcima i Arbanasima to se i te kako osetilo tokom 1350. godine,
kada se skoro sve grko stanovnitvo koje se nalazilo na teritorijama pod Duanovom
vlau diglo na pobunu. Nikada Grci nisu oseali da su sastavni deo srpskog carstva, a bilo
je suvie malo vremena da se na tome uspeno radi. Moda bi se tu mogla povui paralela
izmeu Duanove politike i politike koju su vodili njegovi prethodnici Milutin i Stefan
Deanski. Ni Milutin, a ni Stefan Deanski nisu ili u nekontrolisano irenje srpskih
granica, dobro znajui da je Srbija ograniena biolokim elementom (brojem stanovnika), i
da ne bi mogla kontrolisati sva ostvarena osvajanja. To se pogotovo odnosi na Milutina,
koji je na samom poetku vladavine osvojio mnotvo vizantijskih teritorija, pa je izgledalo
da se ta njegova osvajanja mogu protegnuti ak i na sam Carigrad. No, to njega nije
zavaralo i on je tada mudro stao, da bi dugi niz godina utvrivao ono to je do tada uzeo,
elei da sve osvojene teritorije vre povee sa Srbijom, u emu je do kraja i uspeo.
Slina je bila i politika Stefana Deanskog, koji nakon pobede nad Bugarima kod Velbuda
nije podlegao zahtevima da se bugarsko carstvo pripoji Srbiji, iako je to tada mogao uiniti
bez ikakvih problema. Ba ta njegova suzdranost kotala ga je kasnije i prestola.
Mogue je da su i Duanova razmiljanja ila u tom pravcu i da je bio svestan
ograniavajueg momenta svojih osvajanja, a da je imao u planu da kasnije vie poradi na
tenjem spajanju osvojenih teritorija, ali iznenadna smrt ga je u tome spreila. Ulaziti u
motive Duanove i njegove kasnije planove, danas je veoma teko i bez svrhe, tako da se
na tome i ne treba suvie zadravati. Bilo kako bilo, Srbije jeste bila kolos, ali na veoma
slabim nogama. Sve njene neprilike ile su upravo od opisanog nekontrolisanog irenja
dravnih granica. ak i proglaenje Srpske pravoslavne crkve patrijarijom (1346.) nije
doprinelo uvrenju Srbije na novoosvojenim teritorijama, ve je izazvalo nove sukobe,
poto su srpske vlasti proterivale one grke svetenike (mitropolite, uglavnom) koji su se
zatekli na novoosvojenim teritorijama i koji nisu eleli da priznaju ovaj in. To je dovelo i
do kasnijeg bacanja anateme na Srpsku pravoslavnu crkvu tokom 1352. godine od strane
carigradskog patrijarha Kalista. Bez obzira koliko u inu bacanja anateme ima mnogo vie
politikih no verskih razloga, pokazalo se da je to bio postupak koji je imao i te kakvog
efekta u kasnijim dogaajima. Naime, nije trebalo mnogo da dobar deo srpskog
svetenstva, ali i plemstva, ubrzo nakon Duanove smrti sasvim otvoreno postavi pitanje
opravdanosti stvaranja carstva i uzdizanja srpske crkve na rang patrijarije. Ta pitanja su se
dodue u prvom momentu kretala tek u okviru vere, ne i politike, ali imajui u vidu da su
verska pitanja bila po teini esto vanija od svih drugih, to je bilo savreno jasno da e se
versko pitanje uskoro pretvoriti i u politiko. Za sve kasnije nesree koje su zadesile Srbiju
okrivljena je upravo Duanova ambicija da stvori carstvo. "Uhvati se i on u zamku od
opega neprijatelja, uzvisi se srcem, i ostavivi praroditeljsku vlast kraljevstva, zaelevi
carsko dostojanstvo, vena se na carstvo. I posle ovoga ostavi od praroditelja i svetoga
Save predano mu arhiepiskopstvo od patrijarha carigradskoga, postavi sebi nasiljem
patrijarha Joanikija. Zatim sa savetima ovoga odagna carigradske mitropolite koji su po
gradovima njegove oblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov uenik). Jo je bio otriji
Konstantin Filozof: "mislim od dana cara Stefana, zvanoga Duan, srpska crkva otcepi se
od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao to se mnogo puta od male iskre razgori veliki
oganj" (Konstantin Filozof). Smatralo se da Srbija nikako nije smela da postane carevina,
ve je morala ostati kraljevina, kao to se ni crkva nije smela uzdii na rang patrijarije, a
da je Duan sa svojim postupcima poremetio ono to je ostalo od njegovih slavnih predaka,
naroito Svetog Save. Za Duanova ivota o tome se nije mnogo raspravljalo iz
jednostavnog razloga to se niko nije usuivao da njemu protivrei, ali moglo je biti i te
kako primetno da ovaj put crkva nije kao u Nemanjino vreme ta koja e biti kohezioni
element na novoosvojenim teritorijama. No, to tada Duana sigurno nije mnogo brinulo,
bio je relativno mlad i dobrog zdravlja, tako da je izgledalo da ima jo dosta vremena da
poradi na tom pitanju. Njegov cilj jo uvek je bilo osvajanje Carigrada.
Ba ta njegova usmerenost ka osvajanju Carigrada stvorila je jo jedan element koji je
doveo do razaranja carstva. Taj element su bile izrazito jake vlasteoske linosti koje je
stvorilo Duanovo osvajanje. Snaga tih linosti bila je vezana ba za novoosvojene
teritorije, iako neki od tih velmoa i nemaju toliko zasluga za sve Duanove uspehe. Duan
ih je uzdigao na, do tada za Srbiju, nevieno visok rang i to kako po bogatstvu i veliini
teritorija kojima upravljaju tako i po privilegijama. Najpre su dobili, kao carevi namesnici,
ogromne delove osvojenih vizantijskih teritorija na upravljanje. Ba te novoosvojene
teritorije su se nalazile na jugu, koji je bio ouvan od tadanjih ratnih razaranja koja su
Vizantiju potresala ve dosta godina, tako da su Duanovi ratnici zatekli Epir i Tesaliju i
ostale krajeve sasvim netaknute, sa svim njihovim bogatstvima. Tu su se ovi surovi ratnici
susreli sa jednom za njih potpuno nepoznatom kulturom i svom raskoi za koju nisu ni
znali da postoji. Osim mogunosti da uivaju u materijalnom blagostanju, ovi plemii su
dobili i niz privilegija koje su do tada bile vezane samo za vladaoca, poput prava da prave
novac, da imaju vlasteliie u svojoj slubi itd. Osim toga, uvedene su i vizantijske titule
despota, kesara, sevastokratora itd, pa su se i po tome uzdizali. To je njima samima, ali i
njihovoj okolini, odjednom stvorilo sliku o sopstvenoj vanosti, to e nakon Duanove
smrti tek da dobije na intenzitetu. Ove velmoe su imale izrazito jak poloaj jo za
njegovog ivota i samo je njegova jaka linost uspevala da suzbije njihovu samovolju.
Tako je poznat Duanov sukob sa Hreljom, koji se odmetnuo, zatim sa Brajanom,
Tolislavom i Hlapenom koji su to isto uinili neto kasnije (1350.). U starim srpskim
zemljama veina stvari je ostala po starom i tamonja vlastela je ostala mnogo
konzervativnija u svojim shvatanjima o vanosti carstva, a uz to nije imala tu snagu koju je
imala ona na novoosvojenim teritorijama. To i ne treba da udi, jer je Duan svoje
najzaslunije ljude nagraivao upravo osvojenim teritorijama i privilegijama. Stoga je ta
vlastela bila i mnogo pokretljivija od one u Srbiji, ali i mnogo bogatija i ratobornija, te
samim time svesnija svoga visokog poloaja. Uzimajui u obzir da su podanici na tim
osvojenim teritorijama bili najee Grci ili Arbanasi, koje nita nije vezivalo za Srbiju,
mnogo je jasnije zato su prvi znaci osamostaljenja pojedinih velmoa dolazili upravo iz tih
krajeva. Veoma esto su zahtevi za osamostaljenje dolazili upravo od Grka i Arbanasa koji
su naseljavali te teritorije, a Duanove velmoe koje su upravljale tim oblastima samo su
sledile te zahteve. Kako su ove linosti odigrale veliku ulogu kako u pomaganju Duanovih
osvajanja tako i u kasnijem raspadu srpskog carstva, o svakoj od njih bie neto reeno.
Meu samom Duanovom vlastelom bilo je dosta razlika. Poseban poloaj svakako su
imali lanovi vladajue porodice, odnosno carevi roaci i roaci njegove ene carice
Jelene. Radi se o despotu Jovanu Komninu Asenu (cariin brat) i despotu Simeonu
(polubrat cara Duana). Ova dvojica nemaju mnogo znaaja u Duanovim ratnim
pohodima, ali zahvaljujui svojim rodbinskim vezama imaju visok poloaj na njegovom
dvoru. Ukratko, njihove zasluge za stvaranje srpskog carstva su veoma male, ali oni imaju
tu sumnjivu slavu da su bili ti koji su prvi poeli sa smutnjama nakon Duanove smrti. Oba
su imali jednu zajedniku osobinu koja se sastojala u izuzetnoj astohlepnosti, a ta ne ba
pohvalna karakteristika im je kasnije omoguila i saradnju.
Jovan Komnin Asen je kao brat carice Jelene dobio od Duana titulu despota i namesnitvo
u severnom Epiru. Nije on bio posebno sposobna i znaajna linost, a da zlo bude jo i gore
od samog poetka je pokazivao veliku samovolju i astoljublje. ak i za vreme cara
Duana despot Jovan je pokazivao znakove neposlunosti prema centralnoj vlasti. Kao
primer navode se njegovi nedolini postupci prema mletakim trgovcima, tako da je sam
Duan morao da reava pritube koje su stizale od Mletaka. To je bio jedan od razloga da
Duan uopte nije bio raspoloen prema despotu Jovanu, ali zbog toga to ga je carica
Jelena neprestano titila, on je nekako odravao svoj poloaj. Koliko je on bio prevrtljiv,
vidi se iz toga to je sa Mlecima tajno pregovarao i uspeo pored stalne opasnosti da Duan
za to sazna, te da stoga izgubi sve privilegije da sa njima nae zajedniki jezik pa je tokom
1353. godine postao i graanin ove republike. Sami Mleci se nisu za njega interesovali
zbog njegovih kvaliteta, ve iskljuivo zbog kvaliteta teritorije u kojoj je on bio namesnik.
Naime, severni Epir je imao nekoliko zgodnih utvrenja i luka (posebno Valona, gde mu je
bilo i sedite) na koje su lukavi Mleci bacili oko i koji bi im dobro doli u njihovim
trgovakim poslovima. No, sve ovo nije dolo do izraaja za vreme ivota cara Duana,
budui da se despot Jovan, i pored zatite svoje sestre carice Jelene, ipak nije usuivao da
ide ba toliko daleko u svojim odnosima sa Mlecima. To i jeste bio osnovni razlog da su
odnosi njega i Mletaka za Duanova ivota bili dobrim delom ipak uzdrani. Duan ga nije
mnogo mario, ali zbog velikog uticaja koji je imala carica Jelena na njega, trpeo je neke
stvari sa njegove strane, koje inae sasvim sigurno ne bi.
Drugi lan carske porodice bio je polubrat cara Duana, po imenu Simeon. Rauna se da je
Simeon roen oko 1330. godine (moda neto malo ranije) od oca kralja Stefana
Deanskog (oca Duanovog) i kraljice Marije Paleolog. Dakle, on i Duan su bili braa po
ocu (Stefanu Deanskom). Iako su biografi navodili da je Stefan Deanski jedno vreme,
pod uticajem svoje ene Marije Paleolog, imao nameru da presto ostavi Simeonu, te da je
to bio jedan od razloga Duanove pobune protiv oca, sve se to nije moglo osetiti u
odnosima izmeu Duana i Simeona. Sam Simeon je uivao izuzetan poloaj kod Duana,
pa mu je on i dodelio titulu despota i namesnitvo nad junim Epirom (sa seditem u mestu
Artu). S druge strane, stara srpska vlastela ga uopte nije podnosila, jer mu je mati bila
Grkinja (Marija Paleolog), a uz to je jo bio i oenjen Grkinjom Tomaidom (erka Jovana
II Orsinija i Ane Paleolog ). Da ga nisu u Srbiji ba mnogo cenili vidi se i iz toga da ga je
malo ko u Srbiji zvao njegovim grkim imenom Simeon, ve je ostao poznat pod imenom
Sinia, mada je imao i drugih nadimaka poput Sime, Sima itd. Za vreme Duanove
vladavine on se skoro i ne pominje, to bi trebalo da znai da ga Duan nije mnogo koristio
u svojim poduhvatima.
Orbin navodi da je car Duan imao posebno dobar odnos prema Simeonu, ali da ga carica
Jelena nikako nije trpela, pa ga je ak pokuala i otrovati. Da bi ga spasao od cariinog
gneva, Duan je, po Orbinu, udaljio Simeona sa dvora dajui mu deo novoosvojenih
zemalja na upravu. "Iza smrti kralja Uroa Slepog bila su ostala dva sina, jedan (kako
rekosmo) Stefan Duan, koji docnije uze titulu cara, drugi Sinia, kojemu je njegov brat
Stefan, s jedne strane, zbog velike ljubavi koju je gajio prema njemu, s druge strane, poto
je video da ga je njegova ena nastojala otrovati, bio dao jo kao deaku grad Janjinu u
Romaniji sa svim podrujem sve do Arte, kao i mnoge druge tvrave i gradove u onim
predelima. Stefan ga je uz to bio upozorio da vodi brigu o svome ivotu, a posebno da se
pazi cariinih zamki" (Mavro Orbin). Ako bi to bilo tano, to je veoma lako mogue,
carica Jelena je izgleda uterala takav strah u kosti Simeonu da se za Duanovog ivota nije
uo da je iv. Izgledalo je da on nema posebnih ambicija i da se zadovoljava sa onim to
mu dodeli Duan, no to je bio izgleda samo privid. Odmah nakon smrti cara Duana, on
istie svoje pravo na srpski carski presto i uz malo spretnosti on ga je moda mogao i
zadobiti. Mogui krivac za ovakvu Simenovu ambiciju jeste izgleda ba sam Duan koji ga
je 1342. godine oznaio kao mogueg naslednika. Te godine Duan je bio teko bolestan pa
je naznaio kao svog naslednika sina Uroa, koji je tada imao tek est godina (roen 1336.),
a onda naveo kao eventualnog naslednika (ukoliko se Urou neto desi) i Simeona. No, to
je izgleda bio tek trenutak Duanove slabosti, koji nije dugo trajao, jer godine 1345. u
Skoplju se Duan krunie za cara dok mu sin Uro biva krunisan za mladog kralja. Od tog
momenta vie nije bilo nikakve sumnje ko bi mogao da bude naslednik i Simeon se u tom
kontekstu vie i ne pominje. Meutim, i ovo veoma diskutabilno njegovo navoenje za
mogueg naslednika Duanovog je kod Simeona izgleda probudilo neke ideje koje e on na
kraju pokuati i da ostvari. No, o tome kasnije. Sam Simeon za Duanova ivota, da to jo
jednom navedemo, ne igra skoro nikakvu ulogu ni u politikom, a ni u vojnom smislu. To
to je on namesnik u pograninoj i stoga osetljivoj oblasti nije zasluga njegovih kvaliteta
ve iskljuivo toga to je bio najblii carev roak. Ipak za Simeona se ne moe rei da nije
imao upornosti i izvesnog talenta, to emo kasnije videti mnogo jasnije. U samom
momentu Duanove smrti on na srpskom dvoru i meu srpskom vlastelom nije znaio
skoro nita, i niko ga nije ozbiljno shvatao kao mogueg cara. Ovakva njegova
nepopularnost meu srpskom vlastelom bi se moda mogla povezati i sa njegovim stalnim
sukobom sa caricom, koja je opet, nasuprot Simeonu, imala i te kakav uticaj na velmoe. U
elji da obezbedi siguran dolazak sina Uroa na carski presto, carica Jelena je, u strahu da
bi Simeon to moda mogao ometati, uinila sve ne bi li to obezbedila, pa je izazvala i
mrnju vlastele prema njemu, a kada joj se uinilo da je i to malo, pokuala ga je i otrovati.
No, to je za sada samo nepotvrena pretpostavka.
Mnogo znaajnija linost je bio svakako namesnik u Tesaliji, kesar Preljub, verovatno
najistaknutiji vojskovoa cara Duana. Svakako najvei momenat u Preljubovoj karijeri
bila je njegova uloga u osvajanju Tesalije tokom 1348 godine. Za nagradu, Duan ga
proglasi namesnikom u Tesaliji i dodeli mu i titulu kesara. Namesnikovanje mu nije bilo
lako u ovoj pograninoj oblasti, kojom je upravljao iz grada Trikale, koju je odabrao za
svoje sedite. Od svih njegovih vojnih uspeha svakako najpoznatija je odbrana utvrenja
Servije tokom 1350. godine. Upravo na toj taki slomio se napad Vizantinaca koje je vodio
car Jovan VI Kantakuzen. Ve tada Kantakuzen je veoma cenio Preljuba. "I udostojivi
vojsku sa malo odmora, car (Jovan Kantakuzen) je krenuo na Serviju. A to je bio ne mali
grad koji se nalazio na granici izmeu Votijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijom
zapovedao Preljub, jedan od Kraljevih (cara Duana) velmoa, koji se osobito isticao
mudrou i hrabrou i prednjaio je nad drugima ratnim iskustvom" (Jovan Kantakuzen).
Preljubova uloga na politikoj sceni je bila daleko slabija, mada on nije bio bez politikog
uticaja, a to naroito potvruje jedno papino pismo od kraja 1354. godine, u poznatim
pregovorima izmeu Rima i cara Duana o eventualnoj uniji Katolike i Srpske
pravoslavne crkve. Tada je papa imao nameru da angauje i Preljuba u ovim pregovorima
raunajui na njegov nesumnjivi uticaj. Za istoriju je jo uvek ostalo otvoreno pitanje
porekla Preljubove ene Irine, a sumnju je izazvalo jedna povelja cara Uroa iz 1357.
godine gde on Irinu naziva ljubljenom sestrom. Da li to znai da je Irina zapravo roena
sestra cara Uroa? Ovu sumnju donekle potvruje i freska zapadnog zida u manastiru
Deani gde su naslikani Uro, kraljica Jelena i jo jedna nepoznata osoba. Kako je natpis
iznad nje uniten, a iz slike se ne moe razabrati da li je ta osoba (nesumnjivo mlaa)
muko ili ensko, to se stvorilo miljenje da bi to mogla biti ba Irina, ovde prikazana kao
Uroeva sestra, odnosno Duanova erka. Ono to posebno nagoni na takvo razmiljanje
jeste naroito blagonaklon odnos cara Uroa prema Irini u njenoj kasnijoj nesrenoj
sudbini. Kasnije razmiljanje da je ta naslikana osoba u Deanima zapravo Duanov
polubrat Simeon, stvorilo je zbrku, pa je odreeniji odgovor na ovo pitanje nemogue dati.
Moda najuticajniji na dvoru cara Duana bio je Jovan Oliver koji je neto pre 1349.
godine postao despot. Dobio je veliku oblast koja je obuhvatala Ove polje, Lesnovo,
Radovite, Tikve, Mariovo, a bilo je i drugih privilegija poput prava da kuje sopstveni
novac, neposredni uticaj na izbor zletovskog episkopa itd. To nijedan velika nije imao pre
njega. O njegovom napredovanju u slubi kod cara Duana naroito svedoi tekst napisan
1341. godine, uz njegov (despota Olivera) ktitorski portret u manastiru u Lesnovu. "Ja, rab
Hristov Jovan Oliver po milosti bojoj i gospodina mi kralja Stefana bih u Srbalja veliki
naelnik, potom veliki sluga, potom veliki vojevoda, potom veliki sevastokrator, za verno
njemu zalaganje po milosti bojoj i veliki despot sve srpske zemlje i pomorske i uesnik
grki." Sam uspon Jovana Olivera se kree uzlaznom linijom naroito od 1342. godine
(mada je on i tada bio krupna politika linost). Te godine on je doekao Jovana
Kantakuzena, koji je stigao u Srbiju ne bi li od Duana dobio pomo u pokuaju da se
doepa vizantijske carske krune. Prvi srpski velika kojeg je tada Kantakuzen sreo bio je
ba Jovan Oliver, a susret se desio kod Velesa na Vardaru. Oni se tada nisu upoznavali, jer
su se znali jo od 1334. ili 1336. godine, kada su bili prisutni prilikom susreta cara
Andronika III Paleologa i kralja Duana. Tada su obojica bili u pratnji svoga vladara. Ba
Jovan Oliver je uz kraljicu Jelenu odigrao odluujuu ulogu prilikom sklapanja saveza
izmeu kralja Duana i Jovana Kantakuzena, tako da injenica da je Kantakuzen od svih
srpskih velikaa sreo najpre Jovana Olivera sigurno nije tek sluajnost. Nije nemogue da
su oni jo od pre imali kontakata i da je ovaj njihov susret bio dogovoren. Sam Duan
izgleda da nije imao mnogo volje da ue u savez sa Kantakuzenom, ali pod pritiskom svoje
vlastele ipak je pristao. Koliki je znaaj Jovana Olivera jo tada bio na Duanovom dvoru
vidi se iz toga to je na skupu 24 najvienija velikaa iz Srbije koji su reavali o sklapanju
saveza sa Kantakuzenom, on bio jedini (uz kraljicu Jelenu) koji je govorio sa srpske strane.
Stie se utisak da je Oliver bio taj koji je govorio u ime celokupne vlastele, to ve samo po
sebi dovoljno govori o veliini njegovog ugleda u Srbiji. Taj skup je doneo i veridbu
Manojla (sina Jovana Kantakuzena) i njegove erke. No, kasniji dogaaji omeli su
sklapanje ovog braka. Odmah nakon sklapanja saveza srpska vojska koju je vodio Jovan
Oliver i grka koju je vodio Jovan Kantakuzen, udarili su na Ser. No, pod Serom se nije niti
jedan od njih dvojice proslavio, jer je ta prva opsada (1342.), ali i druga (1343.) zavrena
neuspeno. Ser pada 1345. godine, ali kada je Duan lino doao da ga zauzme. Ipak, nisu
svi Oliverovi poduhvati bili tako neuspeni.
Samo Oliverovo poreklo ostaje pod znakom pitanja, tako da postoje miljenja da je on
grkog porekla, mogue srpskog, ali i zapadnog. Njegova ena Ana Marija takoe izaziva
neke nedoumice. Njeno samo ime navodi da je ona dola sa Zapada, ali po nekim
razmiljanjima nakon smrti kralja Stefana Deanskog njegova udovica kraljica Marija
Paleolog se preudala za despota Olivera i to je upravo ta Ana Marija. Kao dokaz za tu
tvrdnju navodi se slika u crkvi u Lesnovu (Oliverova zadubina) gde je ona naslikana pored
Olivera sa veoma slinom krunom kao i carica Jelena koja je naslikana neto vie. Bilo je i
drugih indicija za takvo razmiljanje (poput Duanove povelje iz 1340. godine), ali podaci
su jo uvek oskudni da bi se ita moglo sa sigurnou utvrditi.
Istaknutu ulogu imao je i vladar krajeva oko Velbuda i Kumanova, despot Dejan, koji svoj
uspon moe da zahvali koliko tome to je bio oenjen sestrom cara Duana, koja se zvala
Teodora, toliko i svojim vlastitim kvalitetima. On se ne spominje mnogo u Duanovim
vojnim poduhvatima, mada njegov kasniji ugled (i njegovih naslednika) nesumnjivo govori
da je bio prisutan u veini carevih uspeha. Da je bio poznat i van granica Srbije, vidi se iz
toga to se tokom 1355. godine papa Inoentije VI obraa despotu Dejanu traei od njega
podrku pri stvaranju unije izmeu Katolike i Srpske pravoslavne crkve. Njemu je bila
poverena na upravu teritorija izmeu skopske Crne gore i reke Strume, mada ta teritorija
nije bile takve veliine za vreme Duanova ivota, ve je kasnije proirena.
Osim ove najznaajnije vlastele veoma bitni su bili i kesar Vojihna koji je gospodario
Dramom, a tu je bila i serska oblast, veoma bitna u ovoj prii. Kesarova erka Jefimija bila
je udata za Ugljeu Mrnjavevia, koji je zapovedao u tvravi Ser (?). Koliki je uticaj
Vojihna imao na sersku oblast ostaje da se pretpostavlja, meutim sigurno je to da je imao
ambiciju da je stavi pod svoju kontrolu. Neposredno nakon Duanove smrti, njegova
udovica carica Jelena odjednom sa nala u ovoj oblasti i poela njome da upravlja. To
sasvim sigurno nije moglo biti pravo kesaru Vojihni i njegovom zetu Ugljei
Mrnjaveviu, koji su imali sopstvene planove. To e izazvati neto kasnije i oruane
sukobe. Kako se carica odjednom nala u Seru i poela njime da upravlja, ostaje jo uvek
tajna. Ima pretpostavki da je u Seru boravila zbog tople klime, budui da je u Srbiji vladala
estoka zima koju ona nije mogla trpeti. Ba dok je ona tu zimovala umro je i car Duan.
Kao energina i nadasve snalaljiva, (mada ne ba mnogo talentovana) predvidela je
mogui raspad Duanovog carstva, pa je stoga odluila da zavlada ovim krajem. Po toj
verziji Ugljea i Vojihna su joj morali sluiti kao to su nekada sluili Duana, mada sa
mnogo manje oduevljenja, a videe se kasnije, i vernosti. S druge strane carici je poloaj
Sera izuzetno odgovarao budui da je bio odmah uz vizantijsku granicu ijom je kulturom i
nainom ivota ona bila oarana. Tu je bila i Bugarska gde su njeni roaci vladali i mogli
joj po potrebi pomoi.
43. Sukobi oko prestola
A ta se desilo odmah nakon iznenadne smrti cara Duana? Iako je sama drava, zbog svog
raznorodnog nacionalnog sastava, bila nesigurna, samo pitanje nasledstva se nije
postavljalo. To je Duan reio jo za ivota budui da je svoga sina Uroa prilikom svoga
carskog krunisanja 1345. godine, proglasio "mladim kraljem". Na dravnom saboru u
Skoplju 1346. godine Duan je i zvanino proglaen za cara, a sin mu Uro krunisan za
kralja. Time je Uro postao Duanov savladar, a dobio je na upravu sve stare srpske zemlje
(ne samo Zetu, kao svi ostali prestolonaslednici dotada), dok je car upravljao u osvojenim
(grkim) zemljama. Kroz dokumente iz toga vremena jasno se razdvaja ova dvostruka vlast
pa se stvara privid da je Uro stvarno upravljao starim srpskim zemljama, ali ne treba
misliti da je on stvarno sa samo devet godina mogao upravljati svojim delom drave. No,
svrha i nije bila da Uro upravlja (bio je suvie mlad), ve je Duan eleo da ga postepeno,
kao naslednika, uvede u vladanje. Zapravo, eleo je da Uroa vlastela postepeno primi kao
budueg cara, da prilikom nasleivanja ne doe ni do kakvih jaih potresa. Sigurno je eleo
da se izbegnu sva ona trvenja koja su toliko bila prisutna pri promenama vladara u Srbiji, a
koja su i te kako ostala svima u seanju. Nikakve, dakle, nije bilo sumnje ko e biti
Duanov naslednik. Meutim, osimto je bio veoma mlad kada je nasledio carstvo, po
svemu sudei Uro ne da samo nije imao sposobnosti da vlada (to mu zameraju skoro svi),
ve izgleda da nije imao ni neke posebne volje. udno je da ga Duan, iako ga je veoma
rano proglasio za savladara, nije vie ukljuivao u svoje ratne pohode ili politike akcije.
Uro se uopte ne spominje sve do onog momenta dok nije bio prisiljen da preuzme vlast,
pa se stie utisak da je on ceo svoj dotadanji ivot proveo na nekom drugom mestu, a ne
pored Duana, uei se dravnoj i ratnikoj vetini. Da li ga je Duan stvarno zapostavljao,
raunajui da ima jo dovoljno vremena da ga naui kako se vlada srpskim carstvom, ili
sam Uro nije bio mnogo zainteresovan, ostaje tajna. Kasnije e se videti da Uro nije bio
bez izvesnog talenta, ali nije imao odlunosti kada je to trebalo. Dodue, neto jae akcije
kod njega vidimo odmah po preuzimanju prestola (1356.) tako da sam poetak njegove
vladavine ipak uliva izvestan optimizam. "Bio je, naime, prekrasnog izgleda i od njegova
vladanja nadahu se svakom dobru. I mada je imao jedva dvadeset godina, u poetku je
ipak pokazivao veliku razboritost i pamet u svim svojim delima, ali tokom vremena pokaza
da ne vredi mnogo" (Mavro Orbin). Meutim, sve to je kod njega trajalo samo jedno
veoma kratko vreme, otprilike do 1360. godine. Do te godine on je uspeo da carstvo koliko
toliko odri na okupu i da sauva centralnu vlast. Meutim, od 1360. godine sve se
poelo naglo osipati.
Naglo propadanje srpskog carstva se ne moe Urou staviti na duu. Osim to on nije po
sposobnostima ravan svome ocu, to je na neki nain i razumljivo, od samog poetka ni
situacija mu nije ila na ruku. Najpre je bila u pitanju njegova mladost i neiskustvo, a na to
se odmah moraju nadodati neke situacije koje su se na nesreu desile odmah nakon
Duanove smrti. Najpresudnija je svakako bila iznenadna smrt kesara Preljuba, namesnika
Tesalije. Nestankom ovog vernog i veoma sposobnog Duanovog vojskovoe Uro je
izgubio jednu jaku polugu dotadanje vlasti. Osim toga, odjednom je ova pogranina
oblast, nakon Preljubove smrti, bila otvorena za napad sa strane, na koji nije trebalo dugo
ekati. Ve u rano prolee 1356. godine Preljubovu smrt iskoristi despot Niifor II Orsini
(zet vizantijskog cara Jovana Kantakuzena) i zauzme Tesaliju. Time je on znaajno proirio
svoju teritoriju, a svoju samostalnost u odnosu na vizantijskog cara, iju vlast ve tada nije
priznavao, jo vie ojaao. Iskoritavajui situaciju, a ve u naletu, Niifor II provali
odmah i u juni Epir, gde je vladao Duanov polubrat Simeon, i zauzme i ovu oblast, a
svoga zeta Simeona otera. Time je srpsko carstvo veoma brzo nakon Duanove smrti, jedva
pet meseci, ostalo bez dve znaajne oblasti. to je jo gore nikakve protivakcije sa srpske
strane nije bilo, to je ve samo po sebi bilo dovoljan znak slabosti. Sam car Uro je u
poetku brinuo druge brige jer mu je na dvor uskoro stigla Preljubova udovica Jerina sa
decom, traei od njega pomo. Moda je ona elela da Uro oruanim putem povrati
Tesaliju, ali Uro se pokazao kao veoma blagonaklon prema Jerini, u pomalo
neoekivanom pravcu, dajui joj stare muevljeve oblasti, koje su obuhvatale srednji tok
Crne reke, Mariovo i Seleke planine. Njima je Preljub upravljao ranije, dok nije od
Duana dobio na upravu novoosvojene Grke zemlje. Ve tu, u samom poetku, Uro je
bio nemoan, ne mogavi da pomogne eni istaknutog vojskovoe svoga oca, a to je
sigurno bilo odmah primeeno. Uvek nepokorna vlastela sada se uverila da je car
neodluan i nije trebalo biti mnogo promuuran pa predvideti sledee dogaaje u carstvu.
ta je bilo u pitanju, moe samo da se pretpostavlja. Da je Uro stvarno bio toliko
neodluan, zato to nije imao snage za intervenciju, teko je poverovati. Nemogue je da se
snaga Duanovog carstva mogla istopiti za samo par meseci od njegove smrti, a isto tako je
teko poverovati da je vlastela tako brzo poela pokazivati znake neposlunosti.
Najverovatnije da je bila u pitanju njegova neodlunost i nespremnost da odmah reava
takve probleme.
Samom Simeonu, koji je proao kao i Preljubova udovica, nije padalo na pamet da se obrati
Urou za pomo, to je ovome moda u samome poetku olakavalo poloaj, ali je to
dovelo do drugih posledica. Mogue da je Simeon malo bolje poznavao Uroa od Jerine, pa
je to bio razlog da odmah uvidi da mu sa te strane nema nade, a isto tako on je tada sigurno
ve pokazivao ambicije prema carskoj kruni, pa je i to bio razlog zato se nije mogao
obratiti Urou za pomo. Veoma je interesantan Simeonov kasniji postupak, koji govori da
se ipak radi o oveku koji nije bio bez ambicija, ali ni bez znaajnih sposobnosti. To to je
on bio polu-Grk i to je kasnije posegnuo za carskom krunom izazvalo je veliko
neraspoloenje prema njemu, tako da je na njegov raun bilo i mnogo primedbi da je
beznaajna i nesposobna linost, to sigurno ne odgovara istini.
Iako ga je despot Niifor na krajnje grub nain izbacio sa poseda Simeon nije uopte
oajavao ve je i sam krenuo u akciju, ali njegov cilj nije bio samo u tome da ponovo za
sebe osvoji nove posede. Sa nekih pet hiljada ratnika, to nikako nije bio mali broj, uspeva
da zauzme Kostur i okolinu. To ga je ohrabrilo na sledei postupak. Smatrajui se
legitimnim naslednikom srpskog carskog prestola, on se proglasi za cara i zatrai "vlast
nad svim srpskim zemljama mislei da su njegova prava pretenija" (Jovan Kantakuzen) u
odnosu na Uroeva. Njemu oigledno nije na pamet padalo da pokua da povrati juni Epir
od despota Niifora II, tako da ga uskoro vidimo kako iz Kostura upada na sever i
pokuava da na svoju stranu privue vlastelu iz starih srpskih zemalja, raunajui da uz
njihovu pomo istisne Uroa. No, u tome nije imao mnogo uspeha. Da je otpor prema
njemu bio veoma jak, vidi se iz toga to su i pored prilino brojne vojske, oko pet hiljada
ratnika, njegovi uspesi tek minimalni. Od znaajnijih linosti koje su mu pruili podrku
jedini koji neto znai bio je Jovan Komnin (brat carice Jelene), a to i ne udi, jer je ovaj
uobraeni Bugarin odavno pokazivao znake samovolje, ak i prema Duanu, tako da je
ovaj haos koji je nastao nakon njegove smrti bila idealna prilika da se otrgne carskoj vlasti.
Ono to je posebno interesantno u meusobnom odnosu Simeona i Jovana Komnina jeste
to da Komnin nije priznavao Simeona za cara, mada mu je pomagao da osvoji srpsku
carsku krunu. Simeonovi napadi su bili ogranieni uglavnom na pogranine krajeve, a
najvie je akcija bilo po skadarskoj oblasti. Uspesi su bili ili mali, ili skoro nikakvi. U
sutini, on je pokuavao da krene ka severu, oekujui da e ga vlastela na koju je nailazio
priznavati za cara, ali tu se ljuto prevario. Tu je odmah naleteo na Hlapena, gospodara
Vodena i Bera, koji je ostao veran caru Urou. Ista je situacija bila i sa sevastokratorom
Brankom Mladenoviem, koji je upravljao ohridskim krajevima. Simeon je u tim svojim
nastojanjima ostao uglavnom sam.
Ne treba misliti da je Jovan Komnin neto izdano pomagao Simeona. Prevejani Bugarin se
priklonio Simeonu iskljuivo zato to ni njega, kao ni Simeona, srpska vlastela ne samo da
nije marila, ve ga je otvoreno i mrzela zbog grubijanskog ponaanja. Njemu se tada
uinilo da su se stvorili idealni uslovi da svoju oblast otcepi od srpskog carstva i da
konano postane nezavistan, ali to nije mogao sam. Iz Srbije se nije mogao nadati bilo
kakvoj pomoi, jer su ga tamo otvoreno mrzeli. Prema tome, jedini put za uspeh vodio je
preko Simeona, ali onoga momenta kada je Jovan Komnin osetio da Simeona srpska
vlastela eli da vidi u Srbiji jo manje nego njega, bilo mu je svega dosta. Stoga se on u
potpunosti okrenuo ka Mleanima, a objektivno drugog izbora stvarno nije ni imao.
Upravljao je teritorijom na kojoj su bili iskljuivo Grci kojima nije trebalo mnogo da se
podignu ne bi li svrgli omrznutog Bugarina, dok opet on nije eleo da bude zavistan od
cara Uroa. Od njegove stalne zatitnice carice Jelene (sestre mu) nije mogao oekivati
pomo, jer se ona nalazila u serskoj oblasti i do nje nije mogao doi, jer su ih delili
Hlapenovi posedi. Dodue veliko je pitanje da li bi ga carica i pomogla u njegovim
akcijama protiv njenog roenog sina. Ambicije sa Simeonom su se pokazale kao nerealne i
jedino je preostalo da Mlecima prepusti svoje primorske gradove u zamenu za njihovu
pomo. To mu je tada bilo i te kako potrebno, jer mu se na granicama pojavio despot
Niifor II, koji je tada bio u velikoj ekspanziji. Vremenom je Komnin uspeo da se otcepi od
Srbije, da se otrese Simeona i da postane nezavistan u krajevima oko Valone i Kanine,
meutim cena je bila velika. Mleci su dobili toliko veliki uticaj u Komninovim zemljama,
da je ak jedan njihov plemi postao knez u njegovim gradovima. Ipak, mora mu se odati
priznanje da je svoj naum uspeo da izvede bez ikakvih ratnih akcija sa bilo koje strane, pa
su njegove oblasti bile poteene ratnih razaranja, to u svakom sluaju nije mali uspeh.
Ipak, nije do kraja uspeo da sauva celokupnu oblast koja se postepeno suavala, pa je tako
izgubio veoma znaajan grad Berat.
Dok se sve to deavalo, Uro je bio prinuen da sakupi dr avni sabor u Skoplju, koji je
odran tokom aprila 1357. godine. Na tom saboru najvanije pitanje je bilo Simeonovo
traenje carske krune, odnosno srpska vlastela je trebalo da se odlui izmeu Uroa i
Simeona. U sutini, tu nekog velikog pitanja nije ni bilo. Uro je jo od pre bio odreen za
naslednika, pa je tako Simeon proglaen za uzurpatora. Time je i ovo veoma bitno pitanje
bilo reeno, budui da je sva vlastela bila listom uz Uroa. Postoji miljenje da je pod
uticajem ovakvih odluka na saboru u Skoplju Simeon odluio da sa Uroem stupi u
pregovore. Ve u kasno leto 1357. godine (septembar, verovatno) posredstvom Dubrovnika
poeli su pregovori izmeu Uroa i Simeona. Da li je do njih i stvarno dolo, ostaje da se
pretpostavlja, ali ako i jeste sasvim je sigurno da su oni zavreni potpunim neuspehom. O
emu su oni mogli da pregovaraju i gde su se razili u pregovorima, ne zna se. Verovatno
pod uticajem neuspenih pregovora Simeon nastavlja sa vojnim akcijama pokuavajui da
svoje oblasti proiri. Ipak, to su sada samo akcije lokalnog karaktera, koje ne mogu
ozbiljnije da ugroze Uroa.
No, sada idu dogaaji koji su bili daleko bitniji od ovih sukoba sa Simeonom. Ve je
reeno da je carica Jelena za svo to vreme gospodarila serskom oblau. Odmah nakon
smrti svoga mua, cara Duana, ona se shodno tadanjim obiajima zamonaila pod
imenom Jelisaveta, ali iz politikog ivota nije imala nameru da izae. Poznavajui njenu
ulogu jo za Duanovog ivota, stie se utisak da je ovoj veoma odlunoj eni politika bila
velika strast. Osim to je gospodarila Serom (videli smo da tamo nije bila primljena sa
oduevljenjem od strane kesara Vojihne i njegovog zeta Ugljee Mrnjavevia), ona je
aktivno uestvovala i u radu dravnog sabora u Skoplju (1357.) kada je Urou data podrka
od strane vlastele. Ona je tada bila znaajan politiki inilac, tako da je i njena podrka
Urou i te kako znaila. Stoga nije tana konstatacija koju je o njoj dao Jovan Kantakuzen.
"Majka mu pak Jelena niti prista uz sina niti uz devera Simona, nego sebi odvoji mnoge
gradove, okrui se dosta znatnom silom, i poe vladati sama za se, te niti na koga napadae
niti kome pomagae." Tu je Kantakuzen bio neobjektivan, jer niti je Jelena izdvojila sersku
oblast van Uroeve vlasti, niti je hladnokrvno posmatrala Simeonove pokuaje da od
njenog sina, Uroa, otme carski presto. Ona jeste bila u Seru, ali je priznavala Uroevu
vrhovnu vlast i aktivno mu pomagala u odbrani njegovog prava od Simeona. Meutim,
imala je i ona svojih muka u Seru. Najpre zato to to nije bila izvorno njena oblast, ve je
ona nju preuzela neposredno nakon Duanove smrti. Naravno da to nije moglo biti pravo
kesaru Vojihni, koji tada vladao Dramom i njegovom zetu, koji je po svemu sudei
zapovedao u serskoj tvravi. Njih dvojica su imali iste takve planove, ali ih je carica Jelena
preduhitrila, pa su sada Vojihna i Ugljea, umesto da zapovedaju celom oblau, postali
Jelenini podlonici. S druge strane, Jelena je tada bila ve i monahinja (Jelisaveta) pa je i
taj njen duhovni poloaj sa aktivnim ueem u politikom ivotu bio pomalo neuobiajen.
Dobro oseajui nemo centralne vlasti, a pogotovo Uroevu neodlunost, Vojihna i
Ugljea odlue da Jelenu proteraju iz Sera. No, oni sami to nisu mogli uiniti i stoga nau
saveznika u Matiji Kantakuzenu, sinu Jovana Kantakuzena, koji je vladao istono od
Vojihne. Zavera je imala sve izglede za uspeh, jer je dobijen pristanak i saradnja arhonta
grada Sera (najverovatnije ba sam Ugljea), a tu su bile i udruene snage kesara Vojihne i
Matije Kantakuzena.
Evo kako je to sve ilo. Poetkom leta 1356. godine kesar Vojihna poalje glasnika Matiji
Kantakuzenu po kojem mu poruuje spremnost da ovome (Kantakuzenu) preda grad Ser sa
caricom i svime onim to je u njemu. Vojihna mu obeava da ova akcija nee biti teka,
budui da se ve due vreme sprema, a obezbeen je i pristanak zapovednika tvrave u
Seru (Ugljee, najverovatnije). Zbog ozbiljnosti situacije Vojihna trai od Kantakuzena da
ne okleva mnogo, ali da mu i javi unapred dan za akciju, ne bi li i on (Vojihna) spremio
svoje ete. Kantakuzenu nije trebalo mnogo da se odlui, pa je odmah javio Vojihni da sa
vojskom stie za trideset dana. Meutim ni on sam nije imao dovoljno vojnika za ovu
akciju, pa se stoga obratio svome zetu Turinu Orhanu za pomo. Ovaj oigledno nije znao
za kakve potrebe Matiji treba vojska, pa mu je umesto pouzdanih ratnika dao oko pet
hiljada obinih pljakaa i razbojnika. im je ova horda stigla Matiji on je video sa kakvim
oloem ima posla. Njih nikako nije smeo drati besposlene, jer bi u protivnom odmah
poeli otimati po njegovim zemljama, a to je sada znailo da vie nema vremena za ekanje
da se njegova (Matijina) vojska okuplja. Stoga Matija sa ovim razbojnicima krene na Ser
znatno ranije od onih dogovorenih trideset dana kako je ve javio Vojihni. Da bi se izbegla
zabuna on poalje glasnika da javi Vojihni da stie neto ranije, ali glasnik ne nae Vojihnu
u Drami. U meuvremenu i carica Jelena je osetila da se neto deava, pa je stoga od sina,
cara Uroa, zatraila pomo i on joj bez ikakvog premiljanja poalje jedan jak odred
dobrih ratnika. Upravo na tu vojsku cara Uroa koja je ila u Ser, naleti kesar Vojihna koji
se tu zadesio po nekom svom poslu. Vojihna se ovoj vojsci pridruio i ne znajui ta je
njena svrha, a da ona ide u Ser da bi pomogla carici Jeleni protiv Matije Kantakuzena nije
mu na pamet padalo, jer je bilo jo dosta vremena do dogovorenog roka od trideset dana. I,
kako to sudbina ume esto da odredi, ba taj srpski odred sa Vojihnom, ni manje ni vie
nego naleti direktno na Matiju Kantakuzena i njegove Turke. Turci su se ve po svom
starom obiaju rasprili radi pljake, tako da u prvom sudaru sa Srbima ne samo da nisu
bili kompletni, ve su delovali i zbunjeno. U tom meteu Srbi ubiju turskog vou, ali zbog
svoje malobrojnosti na kraju su morali da se sklone iza tvrdih zidova Sera.
Sam Kantakuzen zauzme logor nedaleko od Sera, oekujui da se vrati ostatak njegovih
Turaka koji su se rasuli pljake radi, pa stoga nisu bili prisutni u ovom prvom vojnom
sudaru. I tada je dolo do kobne zabune. Od Turaka koji su vraali iz pljake, pomisle
Turci koji su bili sa Kantakuzenom da su to Srbi koji ih napadaju pa se bez razmiljanja
razbee. Sada je Matija Kantakuzen odjednom ostao sam, ali nije gubio nadu ve krene da
sakupi svoje razbegle Turke. No, sada su njih ve poeli da progone stanovnici ovih
krajeva, svetei se za njihovu nedavnu pljaku. Ispred grada Filibedika uskoro graani
uhvate i Matiju koji se sa konjem sakrio u oblinji trak. Bilo je to kao lov na divlju zver,
a upotrebljavani su i lovaki psi. Za to vreme Vojihna sigurno nije mirno spavao jer je
postojala opasnost da se carica Jelena doepa Matije Kantakuzena koji bi u elji da spase
svoju kou mogao carici da ispria ko je zapravo inicijator ovog celokupnog poduhvata.
Stoga je veoma pourio da uhvaenog Matiju Kantakuzena preuzme to pre i da ga skloni
to dalje od carice Jelene, kojoj bi uhvaeni zarobljenik, kao vrhovnoj zapovednici, po
pravilu trebalo da bude predan. No, ni ona nije mnogo zatezala pitanje oko Matije pa je
Vojihna mogao Matiju Kantakuzena da za skupe pare proda vizantijskom caru, kome je i te
kako bilo stalo da se ovoga doepa. Ipak, na kraju ovaj poduhvat je samo Kantakuzenu
naneo tetu, jer je vizantijski car, za vreme Matijinog zarobljenitva uspeo da mu preotme
svu zemlju.
Svi ovi gornji navodi su ovde predstavljeni na osnovu zapisa Jovana Kantakuzena tako da
su kao takvi veoma diskutabilni. Sasvim je sigurno da je bilo pokuaja od strane Matije
Kantakuzena da uzme ovu oblast i da je takav pokuaj zavren njegovom katastrofom. Sve
to i da je hteo, Jovan Kantakuzen nije mogao da sakrije, ali diskutabilni su oni momenti
koji na neki nain opravdavaju Matijin neuspeh. Pomalo dramatino deluju svi oni
momenti kada se on dogovara sa kesarom Vojihnom i arhontom Sera (Ugljea?), a kao
odluujui momenat za propast ovog poduhvata Jovan Kantakuzen navodi to da se Vojihna
nije nadao da e Matija tako brzo krenuti na Ser, pa je to bio osnovni razlog zato ga nije
pomogao. Ako je to svi zaista tano, onda to sasvim slikovito govori o tadanjim
velikaima cara Uroa i njihovoj spremnosti da izdaju im im se ukae zgodna prilika i
opipljiva korist. Meutim, isto tako vidi se i da je Uroeva ruka ipak bila teka jer Vojihna
nije imao hrabrosti da svoju izdaju i zavri, ve odjednom ponovo prelazi na carevu stranu.
To bi trebalo da znai da je jo u to vreme vlast Uroeva ipak bila dovoljno jaka, a on sam
pokazivao dovoljno odlunosti.
Neposredno nakon ove uspene akcije, Uro je uspeo da dokraji i svoj sukob sa
Simeonom. Nakon to nije uspeo da ga sabor u Skoplju proglasi za cara (1357.), kao i posle
neuspenih pregovora sa Uroem (kasno leto 1357.), Simeon je nastavio sa ratnim akcijama
pokuavajui da to vie proiri svoju oblast. Uspeo je da prodre dosta duboko u Skadarsku
oblast, ali je tu njegov pohod na kraju slomljen. "Kad je, dakle, Sinia video da svi velikai
zauzimaju podruja pomenutog njegovog brata, sakupivi i sam neto vojske, koju su
sainjavali Grci i Arbanasi, doe s njom u Zetu i poe da napada skadarsku tvravu. Ali
nije mogao nita postii, bilo to je reena tvrava bila po prirodi teko osvojiva, a uz to
branjena od dobrih ratnika, bilo to ga nijedan zetski i raki velika, videi ga onako jadna
i nevoljna, nije hteo slediti. Stoga se vratio kui,..." (Mavro Orbin). Tim porazom i njegove
ambicije za prodor u Srbiju su doivele konani krah, a to je uskoro i on sam uvideo. U
ratnim akcijama sa srpske strane ovaj put uee je po svemu sudei imao i sam car Uro,
ali mi danas ne znamo kojeg je obima njegovo uee, odnosno da li je samo prisustvovao
ratnim operacijama ili je njima aktivno rukovodio. Iako ratne operacije nisu ile dalje od
skadarske oblasti, ne treba misliti da je ovo bila laka pobeda. Naprotiv, itav kraj je teko
opustoen i opljakan, a u starim srpskim zemljama (Raka) i te kako se pratilo ko e u
ovom duelu da nadjaa.
Nakon svega, Simeonu nije ostalo vie ni prijatelja, a ni vojske dok mu je oblast kojom je
upravljao bila suena tek na Kostur sa okolinom. Meutim, sada je konano i njega srea
posluila. Njegov ljuti neprijatelj Niifor II Orsini zavadio se sa Arbanasima koje je
zatekao u osvojenoj Tesaliji i Epiru, tako da je uskoro morao i vojsku na njih da pokrene.
To mu je bilo i poslednje to je uradio, jer kod Aheloja (1359.) njegova vojska sastavljena
skoro iskljuivo od Turaka bude satrvena, a njega samog Arbanasi ubiju. Tu zgodnu priliku
odmah je iskoristio Simeon i bez ikakvih potresa uao u Tesaliju i Epir, koji su mu se
odmah priklonili. Tako je on konano uspeo da za sebe stvori jednu prilino veliku dravu.
Centar ove drave postala je Trikala, a on sam i dalje je zadrao carsku titulu i sve to ide
uz to. Ipak, on se vie nigde ne navodi kao lan dinastije Nemanjia, ve se potpisuje
jedino grki i to kao Paleolog. To ne treba da udi, jer su ga Srbi odbacili, a oblasti koje je
drao naseljavali su uglavnom Grci kojima ime Nemanjia nije mnogo znailo, dok ime
Paleologa jeste. No, on se do kraja nije pokazao kao zlopamtilo, budui da je sa svojim
susedima Srbima bio u veoma dobrim odnosima i to kako dravnim, tako i porodinim. Na
kraju je posinak vojvode Hlapena, Toma, (inae sin kesara Preljuba) postao njegov zet
(oenio mu erku Mariju), a kao miraz Simeon mu je dao itav Epir sa centrom u Janini.
Gledajui u retrospektivi injenica je da se Simeon do kraja pokazao kao najsnalaljiviji i
najuporniji od svih velikaa pokojnog cara Duana. Imao je Simeon dosta pokuaja koji su
bili neuspeni, ali on se pokazao kao veoma uporan i veoma snalaljiv. Ratnika strana
njegove linosti nije bila posebno izraena i sa orujem on je uspeo malo toga da pridobije,
ali se pokazao kao veoma spretan kada je trebalo iskoristiti trenutnu povoljnu situaciju i
uzeti za sebe maksimum.
Jo ranije od opisanih dogaaja, na severu srpske carevine, u oblasti koja se graniila sa
Ugarskom, besneo je rat izmeu dva Uroeva velikaa. Nije poznato kako su se oni zvali,
ali pretpostavlja se da su jedni od njih bili braa Rastislali. Uro je pokuao da primiri
ovaj sukob, ali oigledno nije imao dovoljno autoriteta pa se uskoro jedan od ovih velikaa
(Rastislalii verovatno) naao pred totalnim porazom. Kako su se njihove teritorije nalazile
uz sam Dunav, a na drugoj strani je ve bila Ugarska, to im nije bilo teko da preu na
ugarsku teritoriju u Mavu, i tamo zatrae pomo. U to vreme je u Mavi banovao
sposobni Nikola Gorjanski koji je i do tada stalno ratovao sa Srbima, odbijajui njihove
napade na Golubac. On jeste bio vrlo mlad, ali je imao ve mnogo iskustva, tako da je
odmah shvatio ta bi se sve moglo dobiti i politiki i vojno ukoliko bi uspeo da obezbedi
ugarskom kralju Rastislalie za vazale. Stoga je Gorjanski u ime ugarskog kralja obeao
vojnu pomo Rastislaliima, pod uslovom da preu u katolianstvo i postanu ugarski
vazali. Ovi i nisu imali ba mnogo izbora, pa su videvi da od cara Uroa nema nikakve
pomoi, na kraju pristali na sve uslove. Uskoro uz pomo ugarskih eta braa Rastislali
uspeju da slome svog protivnika, te da ga ubiju i da zavladaju Branievom, ali po svemu
sudei i Kuevom. Od tog momenta oni postaju ugarski vazali i od tada spominju se kao
gospodari Branieva. Ovaj prelazak Rastislalia na ugarsku stranu bio je mnogo znaajniji
nego to je tada moda moglo izgledati u Srbiji, gde je to sve prolo uglavnom nezapaeno,
verovatno zbog tadanjih sukoba sa Simeonom.
Ugarski kraljevi su ve due vreme pokuavali da od Srbije otkinu severni deo, te da sebi
obezbede sigurni mostobran preko Dunava i Save u svojim napadima na Srbiju. U tim
svojim pokuajima oni su se ve vie puta sa svojim odredima zaletali dublje u Srbiju,
uglavnom pljake radi. Poslednji takav ugarski pokuaj 1354. (za vreme cara Duana)
zavrio se tekom katastrofom i tu sramotu ugarski kralj Ludvig sigurno nije mogao tek
tako lako da zaboravi. Tada je i sam kralj Ludvig poput svojih vojnika bezglavo beao
ispred vojske cara Duana, a sigurno nije zaboravio ni stotine svojih ratnika koji su se
podavili u Dunavu pokuavajui da ga preplivaju pre nego to naie Duanova vojska. Za
samog Ludviga mora se rei da se radilo o veoma sposobnom vladaru, koji je na kraju
dobio i epitet Veliki. Ve due vreme on se nalazio na ugarskom prestolu, odnosno od
1342. godine (vladao sve do 1382.), tako da se radilo o veoma iskusnom i snalaljivom
vladaru kome ratovi nisu ni malo strani. U to doba (nakon mira u Zadru 1358.) on vlada
ogromnom teritorijom, na kojoj je uspeo da slomi otpor skoro svih svojih velikaa. Drao
je u rukama sve hrvatske zemlje, a samog bosanskog bana Stefana Tvrtka drao je u
takvom zaptu da njega niko i nije smatrao za nezavisnog vladara, ve vie za nekog
kraljevog slubenika. Gotovo svi njegovi dotadanji ratovi bili su mu uspeni, ali ljuto ga je
pekla sramota koju je doiveo od cara Duana tokom 1354. No, sada se situacija znaajno
izmenila u njegovu korist. Na prvom mestu Srbijom vie ne vlada car Duan, ve njegov
sin Uro, koji se dosta teko snalazi, a da je to tako vidi se iz toga to nije uspeo da umiri
sukob svoja dva velikaa. Da ni sami velikai nemaju ba mnogo poverenja u cara Uroa,
ali ni straha od njega, vidi se iz toga to jedan od njih (braa Rastislali) bez ikakvog straha
trai pomo u Ugarskoj, nimalo se ne plaei Uroeve reakcije. S druge strane i to to
Rastislalii ne trae pomo od cara Uroa navodi da je Uro bio toliko upleten u svoje
poslove (rat sa Simeonom se ba tada odvijao), da on sve i da je hteo nije mogao
intervenisati na severnoj strani svoje drave. Dakle, momenat za napad je bio izuzetno
povoljan. S druge strane, sada je Ugarska imala pouzdanog vazala sa srpske strane
(Rastislalie), koji e im obezbediti siguran mostobran. To je sve obeavalo jednu dosta
laku vojnu akciju pred kojom moe biti samo uspeh.
Onog momenta kada je Uro zavrio svoj rat sa Simeonom i kada je moda mogao i da
intervenie na severu, tamo je ve sve bilo gotovo. Rastislalii su gospodarili Branievom,
ali sada kao ugarski vazali i Uro tu sada vie nije imao pristupa. Celu tu zbrku namislio je
sada ugarski kralj Ludvig da do kraja iskoristi, i tokom prolea 1359. godine sa prilino
jakom vojskom odjednom pree Dunav. Da je vojska bila jaka i da je pohod briljivo
spreman, vidi se iz toga da je bilo dosta nemakih vitezova, ali i poznatih dostojanstvenika
poput grofa Urliha Celjskog. Ova je vojska bez veih problema prela Dunav, ali odmah
potom naleti na jednu srpsku vojsku koju razbiju (postoje indicije da ju je vodio knez
Vojislav), ali i sami ljuto postradaju. Ova pobeda im je omoguila da nesmetano prodru
"osam dana hoda" duboko u srpsku zemlju, ali tu su tada morali stati. Za dalje nije bilo
snage, a osim toga stanovnitvo je bealo ispred Ugara, nosei sve sa sobom, tako da ni
pljaka nije bila bog zna kako velika. S druge strane, ugarska vojska je teko stradavala pri
prolasku kroz neprohodne ume, obrasle uvale i urvine gde su ih neprestano uznemiravali
preostali stanovnici. Za dalji prodor u planine, gde su se Srbi krili, ali gde su ih i spremno
ekali, nije bilo ni hrabrosti ni volje. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je tokom leta
stigao i kralj Ludvig lino sa novim etama. Niko vie nije hteo ni da uje da se i dalje
lomata po planinama, u potrazi za Srbima. Rizik je bio toliki da nije bilo naina da se, ve
siti svega, ugarski ratnici ubede za daljnji pohod. Ni autoritet kralja Ludviga nije mnogo
pomogao, pa je sredinom jula 1359. godine on morao svojoj umornoj i razoaranoj vojsci
da dozvoli povratak u Ugarsku. Povratak nije ni malo liio na trijumfalni polazak, ali za
utehu Rastislalii su i dalje ostali ugarski vazali, dok je Mava, koju su do tada Srbi stalno
uznemiravali, bila osigurana od daljnjih srpskih napada.
Sa ovim koliko toliko uspenim odbijanjem upada Ugara zavrava se prva faza vladavine
cara Uroa. Jo uvek postoji centralna vlast, ali dravna teritorija je ogromno smanjena i to
ne samo na novoosvojenim teritorijama u Grkoj, jer su poele da se "krune" i one teritorije
koje bi se mogle nazvati starim srpskim teritorijama. Poeo je uveliko proces koji se u
istoriji naziva "pojavom oblasnih gospodara". Videli smo do sada da je taj proces na
novoosvojenim teritorijama najpre zapoeo, do 1360. godine on se skoro i zavrio, ali jo
uvek nije poljuljao centralnu vlast, kao ni vlast samoga cara Uroa. Meutim, pojava
Rastislalia i njihovo odmetanje od Uroa i prelazak Ugarima oznaio je proces pojave
oblasnih gospodara i u starim srpskim zemljama. Sada je to ve znailo i raspad srpske
carevine, ali i same srpske drave. Do tog momenta car Uro je jo neto i pokuavao, sa
jadnim uspehom sve ukupno, ali od sada njegova uloga skoro i da ne postoji. Mora se rei
da teritorijalni gubitak koji je srpsko carstvo do toga momenta pretrpelo nije bio uopte
mali, ali ostaje injenica da je etiri petine zemlje ostalo nedirnuto i taj deo je bio upravo
sr srpskog carstva. Dakle, drava je jo uvek bila velika, jo uvek najvea i najsnanija na
Balkanu i jo uvek je mogla uz jednu vrstu volju i vrstu pesnicu slomiti sve otpore.
Meutim, za tako neto sada je trebao ovek razliitog kova od onog kojeg je bio Uro. Da
se sada kojim sluajem mogao pojaviti vladar tipa Milutina ili Duana nesumnjivo da bi
drava za kratko vreme stala na noge i povratila sve ono to je do tada izgubila. Ni tada sve
nije bilo kasno, ali Uro vie nije imao ni volje, ali izgleda ni elje da bilo ta preduzme. To
je osetila i vlastela u starim srpskim zemljama koja je do sada ipak dosta statino
posmatrala proces osamostaljivanja velmoa na jugu, sve oekujui da e se centralna vlast
i car Uro trgnuti iz letargije i zauzdati ove silnike. Videvi da od toga nema nita i vlastela
u starim srpskim zemljama je uskoro izgubila svo potovanje prema centralnoj vlasti,
napose prema caru Urou, i pokuala da dograbi za sebe to vie moe. Ipak, sama linost
cara Uroa nikada nije dola u opasnost i u to doba on jo uvek nikome nije meta, a svi
odaju duno potovanje njegovoj carskoj linosti, ali niko nema nameru da mu bude
posluan. Daljnja istorija srpskog carstva ima sada veoma malo veze sa carem Uroem, ali i
sa onim linostima koje su izronile odmah nakon smrti cara Duana ija je uloga zavrena.
Sada se pojavljuju novi silnici za iju sudbinu se vezuje carstvo. Ko su oni?
Najpre je to veoma moni knez Vojislav Vojnovi, koji je u tim presudnim trenucima za
srpsko carstvo (1360. i dalje) ve veoma iskusan ratnik i politiar, mada veoma osoran.
Knez Vojislav vodi poreklo iz stare i veoma ugledne vlasteoske porodice, budui da mu je
otac, vojvoda Vojin, bio jedan od jaih vlastelina kralja Stefana Deanskog, dok su mu se
sinovi kretali uglavnom oko mladog kralja Duana. Sam Vojislav nije imao ba
spektakularan politiki put mada je izgledalo da bi njegov uspon ka vlasti mogao biti brz,
budui da je jo 1333. godine bio poslat od kralja Duana u Dubrovnik, radi nekih
pregovora. Meutim, njegov uspon je tada naglo zastao, verovatno stoga to je Vojislav bio
trei i to najmlai sin vojvode Vojina, pa su svi pogledi bili usmereni ipak na njegovu
brau Miloa i Altomana. Tako i pregovaraki tim koji je 1333. godine uputio kralj Duan
u Dubrovnik nije vodio Vojislav ve njegov najstariji brat Milo. "Od Vojina se rodie tri
sina: Toma, Vojisav ili Vojislav i Altoman. Oni posle oeve smrti razdelie izmeu sebe
Humsku oblast. Vojislavu dopade onaj kraj koji se graniio sa Dubrovnikom" (Mavro
Orbin).
Ipak, Vojislav se nalazio stalno na dvoru u okolini kraljevoj, mada sa veoma skromnom
titulom stavioca. No, i to je bilo dovoljno za boravak u kraljevskom dvoru, tako da je
budunost ipak mogla doneti mnogo toga novog. Ubrzo je umro najstariji Vojislavljev brat
Milo, pa su njegove teritorije podelili Vojislav i Altoman koji je bio upan negde u okolini
Dubrovnika. Ne zna se kada, ali sigurno pre smrti cara Duana (1355.) Vojislav je dobio
titulu kneza, to znai da je izmeu 1350. (kada je bio stavilac) i 1355. (kada je postao
knez) oigledno bio veoma aktivan i koristan caru Duanu, pa ga je ovaj shodno tome i
nagradio kneevskim zvanjem. Nakon smrti cara Duana izgleda da se Vojislav dosta
dobro snaao pa su njegov uticaj i teritorija kojom je upravljao postajali sve vei. U tome
ga je neizmerno pomoglo i to to mu je i drugi brat, upan Altoman 1359. godine umro, pa
je on dobar deo njegovih teritorija pripojio svojim. Inae, ovaj Altoman je interesantan
stoga to je bio oenjen sa Ratoslavom koja je bila erka vojvode Mladena, rodonaelnika
poznate vlasteoske porodice Brankovia.
Sam Vojislav se nije mnogo acao nad tim to je iza njegovog pokojnog brata Altomana
ostao njegov maloletni sin Nikola (docniji opaki upan Nikola Altomanovi), onda kada je
od njega otimao one posede koji su ovome ostali iza oca. U svakom sluaju bio je
neumoran kada je trebalo zauzimati teritorije okolne nie i neuporedivo slabije vlastele,
tako da je uskoro on postao najmoniji srpski feudalac, sa ogromnim teritorijama koje je
kontrolisao. U doba najvee moi on je drao oblasti izmeu Rudnika, Drine, Popovog
polja, Dubrovake Republike, Boke i Kosova (tu su spadale i teritorije koje je oteo od
velikog elnika Dimitrija). Meutim, oblast koju je drao nije bila koncentrisana, ve se
protezala du granice sa Ugarskom (uglavnom) i na neki nain bila vojna krajina koja je
kao takva bila veoma podlona udarima sa strane. To se osetilo naroito 1359. godine, kada
je ugarski kralj Ludvig provalio u Srbiju i kada je plenio uglavnom onu oblast koju je drao
knez Vojislav. U sukobima koje je imala srpska vojska sa Ugarima uestvovao je knez
Vojislav koji je po svemu sudei i predvodio srpsku vojsku. Njegov sukob sa ugarskim
kraljem je pokazao da on veoma dobro barata vojnom vetinom i uglavnom se dosta dobro
nosio sa Ugarima.
Meutim, taj rat sa Ugarskom (1349.) je pokazao i neke nezgodne strane Vojislavljevog
karaktera. Krajnji rezultat njegovog vojevanja sa Ugarima ipak nije bio za njega bog zna
kako povoljan, budui da su mu Ugari popalili i opljakali deo poseda pa je njihovo
povlaenje za njega ipak bila slaba uteha. Stoga je namislio da se Ugarima osveti i traio je
zgodnu priliku za to. Pogled mu je odmah pao na Dubrovnik, koji je od 1358. godine
(Zadarski mir) priznavao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Dubrovnik su Vojislavljeve
teritorije okruivale sa celokupne njegove kopnene strane i zbog toga bile veoma podlone
njegovim napadima. I inae odnosi Dubrovnika i Vojislava su bili i do tog momenta veoma
teki, a Dubrovani su neprestanim novanim darovima pokuavali da izbegnu vee sukobe
sa udljivim knezom. "S njima je za ivota vodio neprekidni rat, tokom kojega je poharao i
popalio itavu njihovu teritoriju i pobio mnogo njihovih trgovaca koji su, oslanjajui se na
njegove garantije poslovali u njegovoj zemlji. I to je radio, kazivae, po uputstvima svoga
gospodara kralja. No i njemu su Dubrovani ponekad uzvraali milo za drago" (Mavro
Orbin). Tu Orbin malo preteruje, jer knez Vojislav nije neprestano ratovao sa
Dubrovnikom, ve samo u periodu 1360-1362, ali su zato njihovi odnosi bili stalno
zategnuti. Dodue, mrnja kneza Vojislava prema Dubrovniku potie jo od njegovog oca
Vojina, koji je imao nesuglasica sa ovim gradom u vreme kada se Dubrovnik svetio Brajku
Branivojeviu i kojeg su do kraja Dubrovani na zverski nain ubili. Pomenuti Brajko je
bio oenjen za Vojinovu erku (sestru kneza Vojislava) pa je i ona jedno vreme boravila u
dubrovakoj tamnici. Dakle, koreni njihove meusobne netrpeljivosti su bili veoma
duboki.
44. Oblasni gospodari
Do ugarske provale Vojislav se koliko toliko suzdravao da ne napadne Dubrovnik, no
nakon rata sa Ugarima nita ga vie nije moglo zadrati. Odmah je poeo da prikuplja
vojsku, a Dubrovane je ve bila uhvatila panika to se vidi iz jednog njihovog pisma. "A
sada se Vojislav verovatno s velikim vojskom sprema na nas. I ve je blizu nas, samo za
jedan dan". Opravdanje za ovaj rat Vojislav je naao u tome to mu je, kako je on to tada
navodio, pripadala titula humskog kneza i samim tim vlasnitvo nad poluostrvom
Peljecem i gradom Stonom, koje su tada drali Dubrovani i kojima nije na pamet padalo
da ih prepuste knezu. Da Dubrovani nimalo ne preteruju u svom strahu od kneza
Vojislava moglo se videti kada su kneeve ete popalile i unitile jedan deo Dubrovakih
kopnenih poseda. Videvi da od ugarskog kralja nee biti pomo (njemu je izgleda i
odgovaralo da Vojislav to vie pritisne Dubrovnik ne bi li jo vie umanjio upravo datu
samoupravu ponosne republike), Dubrovani progutaju ponos i odlue se na pregovore.
Interesantni su ti pregovori koje su Dubrovani pokuali tada da iniciraju i koje je Vojislav
grubo odbio. Evo ta javlja jedno dubrovako pismo na ugarski dvor povodom tih
pregovora. Navod poinje od onog momenta kada dubrovako poslanstvo dolazi kod kneza
Vojislava, a on ih gnevno doekuje. "Taj se tamo s njim dogovarao i zatekao ga strano
gnevna na nas. Govorio je: Doi u eto sa svojom vojskom sve do Lesne ploe i tamo u
stajati s itavom vojskom i dat u da se opustoi itav kotar Dubrovaki, a neu potedeti
ni crkve. I uzeu vam Stonski rat, jer je moj. Ja sam knez Huma, a Stonski rat je stolica
knezova humskih, pa je stoga moj. I jo mnogo i nebrojeno je pretio kako e doi s itavom
silom svojom da uniti itavu nau upu, govorei da ima za to zapoved od kralja rakoga,
jer je gospodin kralj ugarski provalio u zemlju srpsku. I to nam je javio na poslanik u
svom pismu da je knez Vojislav neki karavan, za koji je doznao da dolazi iz Prijepolja, dao
zarobiti." Ipak, do veeg sukoba jo uvek nije dolo, delimino zahvaljujui i intervenciji
cara Uroa, ali najvie zbog toga to su Dubrovani pristali da isplate izvesnu sumu novca.
To kneza na izvesno vreme ipak primiri.
Za sve to vreme knez Vojislav jeste istupao samovoljno u odnosu na Dubrovnik pa bi se
mogao stei utisak da ve tada on nije priznavao vrhovnu vlast cara Uroa, no to bi bio
samo trenutni utisak. Naime, evidentno je to da je on i te kako uvaavao vlast cara Uroa i
da je na njegov zahtev prekinuo sa upravo zapoetim neprijateljstvima. Znai, nikada knez
Vojislav nije pokazao da ima bilo kakve namere prema caru Urou koje bi mogle da izlaze
iz onog okvira koji imaju car i podanik. On jeste esto bio samovoljan, tako da e i kasnije
imati sline postupke, ali uvek je car Uro u knezu Vojislavu ipak imao izvesnu potporu u
odnosu na ostale nepokornije velikae. No, nije knez Vojislav bio jedini koji je toliko
ojaao. Bilo je i drugih.
Naime, nakon pregovora sa Dubrovnikom izdao je car Uro u Sjenici u jesen 1360. godine
jednu povelju u kojoj garantuje slobodu trgovine i u kojoj spominje oblast Zetu koju
oznaava kao zemlju koja pripada Baliima. To je prva pojava ovog imena gde se Balii
ni manje ni vie ve odmah priznaju za oblasne gospodare. O njihovom poreklu se zna
veoma malo, tako da osim navoda koje je ostavio Mavro Orbin drugih podataka skoro i da
nema. Postoje neki fragmentarni navodi koji ukazuju da je rodonaelnik ove porodice,
Bala, zapravo rod od "cara Nemanje" te da je drao oblast Bojane (u susedstvu Skadra), no
to je sve veoma nesigurno. Po Orbinu rodonaelnik ove porodice bio je neki Bala,
siromani vlastelin koji je drao tek jedno selo u vreme cara Duana. Meutim, odmah
nakon smrti cara Duana, Bala sa svojim sinovima (imao ih tri) i grupom prijatelja krene
da osvaja deo po deo Zete. "Bala o kojem emo sada govoriti bee veoma siromaan zetski
vlastelin i za ivota cara Stefana drao je samo jedno selo. Ali kad je umro car, a kako
njegov sin Uro nije bio valjan vladar, poeo je s nekoliko svojih prijatelja i sa svojim
sinovima Stracimirom, urem i Balom da zauzima Donju Zetu. Od Balinih sinova
Stracimir je bio i po dobroti i po vernosti bolji od drugih. ura je bio mudar, veoma
otrouman i vet u oruju. Bala je bio dobriina i vrstan konjanik, ali nije bio velike
pameti" (Mavro Orbin). Vremenom su Balii sve vie jaali, a izgleda da su odigrali i
aktivnu ulogu prilikom sukoba cara Uroa i Simeona oko Skadra pomaui Uroa "Njihov
otac drao je najpre grad Skadar, koji su mu predali neki od njegovih branilaca, a zatim
osvoji svu Zetu do Kotora" (Mavro Orbin).
Bez ikakve sumnje radilo se o krajnje ratobornoj i beskrupuloznoj porodici koja je
unitavala sve to joj se nae na putu u osvajanjima. ak je i stari vojskovoa, ura Iliji
bio likvidiran od Balia onda kada im se naao na putu. Radilo se o veoma cenjenom
vlastelinu ije poreklo vue jo iz vremena kralja Milutina. Budui da je porodica Ilijia
ve dve generacije ivela u Zeti, sasvim je mogue da su Balii sa njima mogli doi u
sukob oko prevlasti, tako da navod Orbina moe da odgovara istini. "Posle toga krenuo je
sa svojim ljudima na osvajanje Gornje Zete, koju je drao ura Iliji i njegovi roaci.
uraa ubie Balini sinovi, neke njegove roake zarobie, a ostali napustie zemlju. I tako
su Balini sinovi zagospodarili i Gornjom Zetom" (Mavro Orbin). Sada su Balii drali
skoro celu Zetu, ali to nije momenat u kojem ih i spominje povelja cara Uroa (1360.). Oni
su tek nakon 1362. godine postali moni, a momenat kada ih spominje povelja (1360.)
zatie ih dok dre jedan deo zemljita izmeu Skadarskog jezera i mora.
Koliko su oni bili ratnici ostaje veliko pitanje, ali injenica jeste da je ova porodica bila
veoma slona i da je u okviru njih vladala stroga hijerarhija i poslunost. Stariji su
zapovedali, a mlai su imali sluati. Teritorija se nije delila meu lanovima porodice, ve
je uvek pripadala na upravljanje starijem od brae. To je bila njihova osnovna snaga, ali
posedovali su i beskrajnu podmuklost i bezobzirno lukavstvo kojim su postigli veinu
svojih uspeha. "Isto tako pali su u njihove ruke Dukaini koji su imali mnogo poseda u
Zeti. Neke su poubijali, a druge bacili u tamnicu. Pri osvajanju ovih i drugih pokrajina vie
su se sluili lukavstvom i prevarama nego silom oruja" (Mavro Orbin). Njihova snaga, u
vreme kada ih car Uro spominje u svojoj povelji, vie potie od toga to je njihova
teritorija zbog nepristupanosti terena stvarno bila nedostupna i pogodna za otcepljivanje
od centralne vlasti, nego od njihove objektivne moi. Oni su u to doba tek u usponu.
Meutim, njihova bezobzirnost ve je i tada bila vidljiva, a naroito dolazi do izraaja
tokom novog rata sa Dubrovnikom.
Novi sukob sa Dubrovnikom bio je po svemu sudei isprovociran sa srpske strane i to kako
od strane cara Uroa, tako i od njegove majke, carice Jelene, ali na najverovatniji nagovor
od strane kneza Vojislava Vojnovia. Tokom 1360. godine iznenada se setila carica Jelena
da od Dubrovnika trai neko zlatno posue i novac koje je jo car Duan davno ostavio u
Dubrovniku na uvanje. Uzalud su bila dokazivanja da je to posue ve odavno vraeno i
da Dubrovani o tome imaju uredne priznanice. Ovu nesuglasicu (namernu sa srpske
strane) jedva je doekao knez Vojislav pa je ne oklevajui zapoeo ratna dejstva prema
Dubrovniku. Kao opravdanje je iskoristio to da se navodno carica Jelena obratila njemu za
pomo u natezanju sa Dubrovnikom oko zlatnog posua. Na Dubrovnik uputi svoga
vojskovou Milmana, koji pone da unitava okolinu grada, ali zbog toga to ga
Dubrovani ubiju, akcije stanu za jedno vreme (oko est meseci). Dubrovani su mislili da
iskoriste ovo meuvreme i da pokuaju preko cara Uroa da nekako zaustave kneza
Vojislava. Meutim, na carskom dvoru ih doeka gorko razoarenje, jer sada je odjednom
poeo i car Uro da trai ono zlatno posue na koje je bacila oko carica Jelena i oko kojeg
je sve ovo i zapoelo. Usledilo je zatvaranje onih dubrovakih trgovaca koji su se nali na
srpskoj teritoriji, a Dubrovnik odgovori tako da pozatvara srpske trgovce i blokira im
imovinu. Sada je nastalo ratno stanje i izmeu Dubrovnika i srpske drave. Meutim,
nastaje jedna pomalo udna situacija, budui da car Uro uopte ne uestvuje u ratnim
akcijama protiv Dubrovnika. Njegova ljutnja se oigledno ispraznila sa zatvaranjem
dubrovakih trgovaca, ali zato knez Vojislav intenzivira ratna dejstva, istovremeno
uvlaei u sukob i grad Kotor, na svojoj strani. Kotorani i nisu imali nekog pravog razloga
da ratuju sa Dubrovnikom, ali su izgleda oekivali da uz pomo kneza Vojislava slome
Dubrovniku trgovaku mo. Tada bi nestalo jedinog konkurenta za trgovinu na tom delu
Jadrana, i Kotor bi igrao onu ulogu koju Dubrovnik sada ima. Dakle, u pitanju su bili
tipino ekonomski interesi.
Sada su i Dubrovani uvideli da je vreme da se ratuje i da pregovorima nije vreme. Jedna
njihova ratna galija blokira ulaz u Kotorsku luku potpuno zaustavljajui bilo kakav
trgovaki promet Kotora. Kako se radilo o monoj galiji sa velikim brojem mornara to je
ova galija esto pristajala uz obalu i onda su mornari kretali u pljaku i pale. Naravno,
najvie su stradali kotorski posedi pa se na kraju ovaj grad veoma brzo pokajao to je
uopte pristajao da se bori protiv Dubrovnika. Car Uro nije bio u stanju da pomogne
Kotoru iako je on bio njegov, carski, grad. Do te mere su Kotorani bili dovedeni u oajanje,
da su ak poeli da tajno dogovaraju mir sa Dubrovnikom. Sam knez Vojislav se brzo
uverio da ne moe provaliti preko Dubrovakih zidina i stoga je sav svoj gnev prema
Dubrovniku iskalio na njegovim kopnenim posedima koje je skoro potpuno unitio. To
bestijanje i paljenje dubrovakih kopnenih poseda je bilo toliko da su u jednom navratu
ratnici kneza Vojina doprli skoro do kapije grada. Mrnja Dubrovnika prema njemu je bila
tolika da je uskoro raspisana nagrada za onoga ko ubije kneza Vojislava u iznosu od 10.000
perpera, a glava nekog od njegovih sinova je vredela 1.000 dukata. Uz to, ubica je trebalo
da dobije i kamenu kuu u Dubrovniku. Rat je bio kratak, ali estok i iscrpljujui, budui
da se svodio na obinu pljaku i unitavanje materijalnih dobara. Dok je knez palio okolinu
Dubrovnika, ovi su opet organizovali ekspedicije koje su unitavale kneeve posede.
Ko zna dokle bi ovo iscrpljivanje trajalo da dubrovaka diplomatija nije izvela jedan
veoma smeli i genijalni potez. Naime, do tog momenta od srpske strane u napadima na
Dubrovnik je uestvovao samo knez Vojislav dok se ostala vlastela (koja nije bila podlona
knezu) nije meala, smatrajui da se njih ovaj sukob ne tie. Slino je bilo i sa Baliima,
koji su do tada mirno posmatrali ta se deava, ne preduzimajui nita. Mogue je i da su
merkali koja je strana jaa, pa da se njoj na vreme pridrue. Pomalo nenadano, Dubrovnik
im ponudi savez za napad na Kotor, to je za Kotorane bilo veliko i neprijatno iznenaenje.
Ovi pregovori nisu bili ni malo tajni, tako da se o njima vrlo brzo raulo. Ovo je za Kotor
bila realna opasnost i njihova dotadanja relativna sigurnost je odjednom bila ugroena.
Naime, bilo je jasno da Dubrovnik nema tih efektiva kojima bi mogao Kotor napasti sa
kopna dok sa mora nije bilo mogue izvesti takav napad. No, sada se situacija iz osnova
menjala, jer su Balii predstavljali realnu opasnost. Samo ponaanje Balia, koji su bili
nominalno podanici cara Uroa, jeste za svaku osudu, jer oni bez razmiljanja prelaze na
stranu neprijatelja svoga cara, ali istovremeno to je prvi konkretan znak da vlast cara Uroa
postepeno posustaje i u starim srpskim zemljama. To je sada bio i definitivan raspad
srpskog carstva. Primer Balia je bio zarazan jer uskoro jo neki carski gradovi, koji su
spadali pod vlast cara Uroa, naglo prelaze na stranu Dubrovnika. Izrazit je primer za to
grad Budva, gde se odjednom osamostalio neki vlastelin po imenu Povrko. Dubrovnik ga
je pridobio tako to mu je dao kamenu kuu unutar dubrovakih zidina i pravo graanstva.
Slino je uradio i grad Ulcinj. Ovi pregovori izmeu Balia i Dubrovnika nisu stigli da se
oivotvore, tako da mi danas samo moemo da pretpostavimo da li bi Balii zaista napali
Kotor. Na kraju, oni su i dalje mirovali ne pomaui ni jednu stranu, ali gorak ukus je ipak
ostao. Bilo je oigledno da se radi o porodici na koju niko nije mogao da rauna, a knez
Vojislav im nije zaboravio ovu izdaju.
U leto 1361. godine poinju i ozbiljni pregovori o sklapanju mira, a inicijator je bio Kotor.
Tada se Dubrovnik osetio dovoljno jakim da odbije njihovu ponudu, ali Republika je sve
uinila ne bi li se izmirila sa knezom Vojislavom. Sa srpskog dvora stigne u Dubrovnik
poslanstvo, i to pod vodstvom sina Vukaina Mrnjavevia koji se zvao Marko (kasnije
poznati Kraljevi Marko). U sutini, samo poslanstvo nije izgleda uspelo u svojoj misiji, jer
mir nije bio sklopljen, ali je ono na neki nain ipak bilo uspeno, poto su Dubrovani
nastavili sa svojim mirovnim delatnostima. Naime, oni tada mole za posredovanje caricu
Jelenu i Vukaina Mrnjavevia, koji je izgleda imao odluujuu ulogu na srpskom dvoru.
Simptomatino je da se Dubrovani ne obraaju za pomo caru Urou, to samo po sebi
dovoljno govori ko sada ima najveu mo na dvoru. Mir nije sklopljen odmah iskljuivo
zbog toga to je knez Vojislav naglo poeo tvrdoglavo da istie neke zahteve koje
Dubrovnik niti je mogao, niti je hteo da prihvati. Tokom aprila 1362. godine Dubrovnik
ponovo pokuava preko cara Uroa i carice Jelene da privoli kneza Vojislava na mir, ali
uzalud. U maju ponovo pokuavaju, ali ovaj put samo preko carice i Vukaina
Mrnjavevia. Ovaj pokuaj je ve mnogo uspeniji i uskoro poinju pregovori o
utanaenju mira.
Upravo ovi pregovori i ovaj rat sa Dubrovnikom izbacuju na povrinu dva nova imena
meu srpskom vlastelom. Prvi od njih je Vukain Mrnjavevi, koji je tada u naglom
usponu i predstavlja, pored kneza Vojina, kome je snaga ve u padu, najjau figuru na
srpskom dvoru. Istovremeno, mirovni pregovori na scenu dovode jednu tada i vie nego
minornu linost pred kojim je sjajna budunost, mada to tada tako ne izgleda. Bio je to
Lazar Hrebeljanovi, tada samo stavilac, koji dodue ne uestvuje direktno u pregovorima,
ali na iju pomo Dubrovnik i te kako rauna. U avgustu 1362. godine biva potpisana u
Onogotu povelja o miru, pa je i ovaj sukob sa Dubrovnikom konano zavren. U samoj
povelji o miru pokuao je car Uro da sebe uzdigne u nekakvog pomiritelja obeju strana,
iako je i on na neki nain bio uesnik u ovom sukobu, pa stoga nareuje da povelja o miru
istakne njegovu ulogu ovim reima: "Behu se Dubrovani poplaili od carstva mi, i svadili
s bratom carstva mi, s knezom Vojislavom...i smirih ih s bratom mi carstva mi knezom
Vojislavom". Time nije bio zavren samo ovaj nadasve iscrpljujui sukob Dubrovnika i
kneza Vojislava, ve je postignuto i neto vie.
Najpre, u potpunosti je izala na videlo nemo cara Uroa u ije ime je knez Vojislav vodio
rat sa Dubrovnikom, ali za svoj raun. S druge strane, tada je po prvi put dolo i do
otvorenog sueljavanja oblasnih gospodara i to onog najjaeg kneza Vojislava Vojnovia i
oblasnih gospodara u usponu, Balia. Do sada se ovako moni oblasni gospodari nisu
sukobljavali, ali to sada vie nije bio sluaj. Isto tako, car Uro je bio sasvim nemoan da
bilo ta uini ne bi li kaznio Balie, kao i gradove Budvu i Ulcinj za oiglednu izdaju.
Tree, pojavljuje se u punoj snazi Vukain Mrnjavevi i uz kneza Vojina postaje
najmoniji oblasni gospodar u Srbiji. I konano, etvrto, na sceni je i nova linost u liku
budueg kneza Lazara. Tada ga niko nije bog zna koliko primeivao, i on predstavlja samo
jednog od mnogobrojnih carevih dvorana. Meutim, vredno je zabeleiti da su ga
Dubrovani ipak primetili i da su raunali na njegovu pomo pri sklapanju ovog mira.
Dakle, oigledno da je ve tada pokazivao neke osobine koje e mu pomoi da za nekoliko
godina postane najznaajniji srpski velika.
Trea linost, tada veoma znaajna bila je carica Jelena, koja je tada bila uveliko monahinja
Jelisaveta, ali nikako nije imala nameru da se povue u tiinu manastirskih zidova. Oblast
kojom je ona upravljala, o tome smo ve govorili, bila je Ser. Ona se u Seru sasvim dobro
oseala, budui da je u blizini bila njena rodna Bugarska, ali i Vizantija prema ijoj je
kulturi oseala veliku naklonost. Do 1360. godine ona je, mada ja vladala velikim delom
samostalno, priznavala vrhovnu vlast svoga sina, cara Uroa. No, vremenom i njena se
oblast poinje sve vie osamostaljivati, tako da uskoro i ona samostalno istupa.
45. Braa Mrnjavevi
No, svakako najznaajnija linost koja se tada javlja u svojoj punoj snazi jeste Vukain
Mrnjavevi, za koga se smatra da je 1361. godine bio najmoniji velika na dvoru cara
Uroa. Samo poreklo ove porodice je mutno, pa se uglavnom samo pretpostavlja. Po
Orbinu, rodonaelnik ove porodice bio je neki Mrnjava, siromani vlastelin, koji je imao tri
sina i to Vukaina, Gojka i Ugljeu. "Oni su se rodili u Livnu, od oca Mrnjave, koji je u
poetku bio siromani vlastelin, ali ga je kasnije, s njegovim sinovima, car Stefan mnogo
uzdigao" (Mavro Orbin). Po Orbinovim navodima Mrnjava svoje uzdizanje ima da zahvali
samo sretnom sluaju. Naime, jedne noi car Duan se zaustavio pod Blagajem, gde ga je
ugostio u svojoj kui pomenuti Mrnjava. Budui da mu se dopalo Mrnjavino ponaanje,
uzme ga car zajedno sa sinovima na svoj dvor. "Kad je car Stefan kasno jedne veeri doao
pod Blagaj i nije hteo ui u grad, Mrnjava ga ljubazno primi u svoju kuu. Videvi tu car
njegovo otmeno ponaanje, uze ga, zajedno sa enom, tri sina i dve keri na svoj dvor.
Sinovi se zvahu Vukain, Ugljea i Gojko" (Mavro Orbin). Mi danas ne znamo da li je trei
Mrnjavin sin Gojko zaista i postojao ili je samo plod Orbinove mate ili pogrenog
podatka. Osim ova tri (dva?) sina, Mrnjava je imao i jo jednu erku koja se zvala Jelena i
koja je bila udata za Nikolu Radonju, jednog od sinova rodonaelnika Brankovia,
sevastokratora Branka Mladenovia.
Uspon brae Mrnjavevia (Vukaina i Ugljee) nije mogue pratiti, a izvori koji se odnose
na njih nisu uvek pouzdani. Tako je diskutabilan navod Halkokondila da je Vukain na
Duanovom dvoru bio peharnik, a Ugljea konjuar, mada nije ni sasvim nemogue. Ono
to je sigurno jeste to da oko 1346. godine Ugljea jeste namesnik cara Duana, i da kao
takav upravlja nekim krajem oko Dubrovnika (Konavli i Trebinje ?). No, ovde se on nije
dugo zadrao te ga odjednom, nakon smrti cara Duana, zatiemo u serskoj oblasti. U to
doba je ve oenjen erkom kesara Vojihne, koja se zvala Jelena, ali je poznatija po svom
monakom imenu Jefimija. Sama Jefimija je izuzetno interesantna linost, roena oko
1349. godine, veoma obrazovana, tako da se sa sigurnou zna da je znala da ita i pie i to
kako srpski tako i grki. Istovremeno je naruivala, ali i izradila sama dosta umetnikih
predmeta. Iako roena u poznatoj porodici i udata za jednog od najjaih velikaa u srpskom
carstvu, njena sudbina je u pravom smislu te rei nesrena. Udata je za Ugljeu veoma
mlada i u tom braku je rodila sina (jedinca) Ugljeu Despotovia, koji je sa samo etiri
godine umro. Ovaj deak je sahranjen u Hilandaru u istom grobu sa svojim dedom
(Jefimijinim ocem) Vojihnom. Ova nesretna ena je izmeu 1368. i 1371. godine poslala
na grob svog sina jednu ikonicu na kojoj je na spoljanjoj njenoj strani u metalu bio urezan
natpis pun bola i nenosti za tako rano umrlim sinom. Izmeu ostalog stoji zapisano:
"Udostoji, Gospode Hriste, i ti, preista Bogomati, i mene jadnu da se svagda brinem za
razluenje due moje, koje ugledah na onima koji su me rodili i na roenom od mene
mladencu" i sve svoje misli upuuje svom umrlom sinu koga nikako ne moe da preali "za
kojim alost neprestano gori u srcu mome". No, to nije bio jedini udarac koji joj je sudbina
namenila budui da uskoro (1371.) njen mu Ugljea gine na Marici, a ona sa samo 22
godine ostaje udovica i mora da se sklanja iz Sera. Ostaje tako bez matere, bez oca, bez
deteta i na kraju i bez mua pa se uskoro zamonaila pod imenom Jefimija. Sve do
kosovske bitke boravi kod kneza Lazara i kneginje Milice u Kruevcu. Meutim, ni tu je
nije saekao spokojan ivot, jer nova iskuenja dolaze nakon kosovske bitke (1389.), a
zadnje godine ivota provodi u manastiru upanjevcu, od koga su danas ostale samo
ruevine.
U vreme kada se oenio za Jelenu (Jefimiju), Ugljea postaje ve dosta jaka linost, neto
svojom zaslugom, ali dosta zahvaljujui i tome to je bio zet kesara Vojihne sa kojim
zajedno istupa. U svakom sluaju, njegova delatnost u jugoistonoj Makedoniji e kasnije
biti osnova njegove celokupne snage. "A esar Vojihna sa svojim zetom Ugljeom
zagospodari itavim krajem na granici Romanije" (Mavro Orbin). U to doba (1358.) po
svemu sudei (to nije sigurno) Ugljea nosi titulu velikog vojvode to znai da mu ugled
nije bio nikako mali. Postoje izvesni izvori (opet nesigurni) koji nagovetavaju da je neto
pre 1365. godine on ak imao susrete sa vizantijskim carem Jovanom V, gde ga ovaj
spominje kao "neaka despine Srbije", odnosno kao roaka carice Jelene. Ugljea naravno
nije bio nikakav roak cariin, ali zauzimao je oigledno veoma visoko mesto u Seru, gde
je carica vladala, pa ga ovo navoenje kao cariinog roaka zapravo samo eli uzdii u
oima savremenika i u svakom sluaju predstavlja veliku ast. Njega kasnije u jednoj
povelji vizantijski car Jovan V, naziva "voljeni neak preuzviene despine Srbije...
presreni despot Srbije Kir Jovan Ugljea". (Povelja iz 1365.). Dakle, kada se govori o
Ugljei onda se mora rei da se radilo o jednoj politiki veoma spretnoj linosti.
Vukainov put je bio neto drugaiji i njegov je uspon u prvo vreme mnogo sporiji, ali
kasnije neuporedivo bri. On se spominje tek 1350. godine kao upan prilepskog kraja i
kasnije je njegov uspon vezan upravo za taj deo Makedonije. Zapravo, Vukainu je u
odnosu na Ugljeu napredak bio i mnogo tei, budui da se on nalazio na dvoru cara Uroa
koji je bio prepun monih velikaa (poput kneza Vojislava) pored kojih se nije moglo ba
tako lako istai. S druge strane, dvor carice Jelene je ipak bio srazmerno mnogo manji, sa
manjim brojem jakih linosti, to je Ugljei opet davalo vee anse. Isto tako, ne treba
zaboraviti ni to da je Ugljea bio zet kesara Vojihne, koji mu je sigurno znatno pomagao i
to bi mogli biti razlozi njegovog relativno breg napretka u odnosu na Vukaina. U okviru
toga ostao je veoma tajanstven pokuaj Manojla Kantakuzena da srui caricu Jelenu u Seru,
gde mu je veliku pomo pruio ba kesar Vojihna, mada uloga samoga Ugljee ostaje
veoma diskutabilna. No, o tome smo ve govorili. Vukain je bio oenjen jednom
vlastelinkom koja se zvala Jelena (Aljena, Jevrosima) i o njoj ne znamo mnogo. Nadivela
je Vukainovu pogibiju na Marici i zamonaila se pod imenom monahinja Jelisaveta.
Umrla je oko 1388. godine. Vukain i Jelena su imali estoro dece, a od toga etiri sina
(Marko, Andrija, Ivani, Dmitar), i dve erke Milicu i Oliveru, koja je bila udata za ura
Balia. Sam Vukain je u svojim postupcima bio mnogo pragmatiniji i taktiniji od
Ugljee. Ako ve nije mogao da ostvari jai uticaj na cara Uroa, to nije spreavalo
Vukaina da barem svoje teritorije proiri to vie moe. Poput drugih monih velikaa on
je iskoristio sva sredstva ne bi li ostvario svoje ciljeve, pa mu je jedan od ne ba pohvalnih
poteza bio i to to je velikog vojvodu Nikolu Stanjevia 1365. godine oterao u manastir i
preuzeo mu teritorije kojima su do tada zajedniki upravljali vojvoda Stanjevi i Vukainov
sin Marko (poznati Kraljevi Marko). Takvim svojim postupcima, nekim promiljenim, a
nekim podmuklim, ali uvek energinim, Vukain je postepeno sabirao i poveavao svoje
teritorije.
No, pravi uspon za Vukaina poinje tek od 1361. godine u vreme ve opisanih ratnih
sukoba Dubrovnika i kneza Vojislava Vojnovia. I inae to je doba kada velikai u starim
srpskim zemljama naglo poinju da se osamostaljuju i da pribiraju ogromne teritorije pod
svoju kontrolu. Naravno, u tim borbama za teritorije stradavala je slabija vlastela, a jaala
ona krupna. U tim obesnim nastupima posebno su se isticali ba Vukain i knez Vojislav
(Balii neto kasnije). Sigurno da to nije moglo promai carevoj okolini, onoj
dobronamernoj, kojoj je bilo savreno jasno kakva se borba za mo odvija izmeu
Vojnovia i Mrnjavevia. Navodno da je tada car Uro dobio i nekoliko saveta da
likvidira Mrnjavevie, ali i kneza Vojislava. "U to vreme neki velikai Rake, koristei
smrt cara Stefana, nastojali su da postanu vei nego to su bili. Meu njima je bio despot
Vukain i njegov brat Ugljea, koji su bili humska vlastela, i knez Vojislav, sin Vojnov, od
kojih je svako bio na upravi najvanijih zemalja kraljevstva. Stoga su neki Uroevi ljudi
koji su mu bili veoma verni savetovali caru da zatvori u tamnicu despota Vukaina, i kneza
Vojislava i neke druge koji su u svim svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko
mere ponositi" (Mavro Orbin). Oigledno da je careva okolina shvatila o kakvoj se
pogubnoj za carstvo, ali i za samog cara borbi za vlast radi. Ti saveti nisu bili usmereni
samo na uklanjanje Mrnjavevia i kneza Vojislava, ve i na neke druge monike "koji su u
svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi". elja careve okoline je
bila da se od ovih monih velikaa otmu imanja, te da se sve to podeli siromanoj vlasteli
koja je i dalje bila verna caru Urou. "Ti ljudi su takoe podsticali cara da njihove
pokrajine preda na upravu siromanoj vlasteli koja ga je volela i bila mu verna, dokazujui
mu ispravno da ako to ne uini na poetku, dok pomenuti, ne sumnjajui nimalo u njega,
slobodno dolaze na dvor, kasnije, kad se oni budu uvrstili i kad postanu jaki, nee moi to
izvriti bez velikih tekoa i opasnosti" (Mavro Orbin). I vie nego oigledno da su ovakvi
saveti mogli doi samo od dalekovidih politiara kojima je veoma brzo bilo jasno da e
osiljeni velikai uskoro da otkau poslunost caru. Isto tako, radilo se o veoma odlunim
ljudima koji su predlagali caru najjednostavnije, ali zato najdelotvornije sredstvo:
likvidaciju protivnika. No, ta se desilo. "Meutim, Uro ne samo da nije hteo sluati ove
savete nego ih je otkrio, i time upozorio te ljude da se dobro paze, pa su oni retko dolazili
na dvor. Zato oni koji su davali dobre savete Urou, videi da su otkriveni, ubudue se
okanie toga da ne navukli na sebe zlovolju i mrnju velikaa" (Mavro Orbin).
Ovaj odlomak ipak govori i malo vie od toga. Naime, Orbin navodi da Mrnjavevii, knez
Vojislav i ostali na koje se ova pretnja odnosila, budu upozoreni od strane samog cara
Uroa da imaju brojne neprijatelje na dvoru, te su od tog momenta oni poeli da se paze.
To bi trebalo da znai da je omraza na carskom dvoru dostigla takav stepen da su Vukain i
knez Vojislav bili u stvarnoj ivotnoj opasnosti, bilo od noa, bilo od otrova ili nekog
drugog naina likvidacije. Ovako moni velikai se uopte nisu oseali sigurnim na
carskom dvoru, pa su stoga poeli na njega i da ree dolaze. Oigledno je da je car Uro
ipak imao monu okolinu koja je na njega, ali i na sebe pazila, kao to je isto tako
oigledno da su ovi oblasni gospodari bili strahovito omrznuti. Stoga se stie utisak da oni
nisu imali tako veliku mo na dvoru, te da je dvorska okolina za njih ipak povremeno bila
veoma opasna. To opet, izgleda da znai da njihova mo nije poticala iz dvorskih odnosa
ve iskljuivo iz veliine teritorije kojom su vladali. Zapravo, oni na cara Uroa i nisu
moda imali veliki uticaj u smislu da utiu na njega da donese ovakvu ili onakvu odluku,
ve je njihova snaga bila u tome da ne sprovode na svojim teritorijama zahteve cara Uroa.
Dakle, u svojim oblastima oni su bili apsolutni gospodari, ali do cara Uroa su ipak malo
tee dolazili. Tu je bilo malo sposobnijih spletkara nego to su to oni sami bili. Upravo zato
trvenja izmeu onih koji su okruivali cara Uroa i pojedinih oblasnih gospodara bila su
stalna, a rezultati su oigledno bili promenljivi. Naime, sasvim je nejasno kako je nestao
moni Oliver koji je bio najsnaniji velika za vreme cara Duana. Imajui u vidu Orbinove
navode o mrnji koja je pratila Vukaina i kneza Vojislava, sasvim je blizu pameti da je i
Oliver stradao u dvorskim spletkama. Zaista, zbog ega traiti njihov nestanak iskljuivo
na bojnom polju ili u njihovom prisilnom zatvaranju u manastire. Verovatno da je vei broj
njih nestao zahvaljujui otrovu ili nou u kakvom mranom hodniku. To su inae bile
sasvim uobiajene stvari na svim evropskim dvorovima, a posebno u Vizantiji, pa zaista ne
postoji razlog da se takve stvari nisu deavale i u Srbiji.
Moglo bi se postaviti i pitanje kako se sam car Uro oseao izmeu ovakvih razliitih
struja. S jedne strane su bili oblasni gospodari koji su ga formalno priznavali, ali na koje on
nije imao nikakvog uticaja, dok je s druge strane bila njegova okolina koja ga je po svemu
sudei potovala, ali koja opet nije imala one koliine teritorija i moi koje su imali oblasni
gospodari. Samim tim car Uro je bio moan u dvorskoj okolini, ali nije imao nikakvih
sredstava (jer ih nije imala ni njegova okolina) za bilo kakvu samostalniju akciju. Na
oblasne gospodare je imao sve manje uticaja i to je razlog zato su se tu u Uroevoj okolini
sudarale razne ambicije i spletke. Oblasni gospodari su pokuavali da ostvare uticaj na cara
ne bi li istisli svoje takmace (druge oblasne gospodare), dok bi ostala sitnija vlastela, koja
se poput rojeva kupila oko cara, pokuavala da na cara takoe izvri uticaj ne bi li pomou
njegove milosti uspela da formira svoju oblast. On se ni sa jednima nije mogao nositi i po
svemu sudei oseao je odvratnost i prema jednima i prema drugima, pa ih je verovatno u
par navrata pokuao i meusobno sukobiti ne bi li tako sebi pribavio veu snagu. U tom
smislu bi se mogao shvatiti i Uroev postupak kada je obavestio Mrnjavevie i kneza
Vojislava da im se na dvoru sprema klopka. Time je otkrio jedne drugima. "Zato oni koji su
davali dobre savete Urou, videi da su otkriveni, ubudue se okanie toga da ne navukli
na sebe zlovolju i mrnju velikaa" (Mavro Orbin). Zapravo radi se o tome da ovakvoj
prevejanoj okolini i njenim marifetlucima i spletkama car Uro jednostavno nije dorastao.
On nije imao onaj prefinjeni oseaj za politiku koji je imao njegov predak Stefan
Prvovenani, ali ni grubost koju mu je imao pradeda Milutin, a jo manje snagu koju mu je
imao otac Duan. Stie se utisak da se radi o pogrenomoveku u pogreno vreme koji
pokuava da nabujale strasti i, to da ne, razularenost koja e uskoro da do kraja upropasti
dravu, smiruje razgovorima i savetima. Tu je trebala vrsta pesnica poput Milutinove, koji
sigurno ne bi doekao da ga okolina savetuje da se sa orujem razrauna sa silnicima. To bi
on sam davno obavio. Uro kao da je zaboravio na koji se nain njegov otac razraunao u
par navrata sa pobunjenicima, ne oekujui da se velikai sami urazume.
Nakon svega, svima je bilo jasno da je Uro u potpunosti nemoan da se suprotstavi
Vukainu i knezu Vojislavu, kao tada najmonijim oblasnim gospodarima, a stie se utisak
kao da im se pokuao umiliti, pa to i Orbin konstatuje. "tavie, car, kao da mu ni to nije
bilo dovoljno, uzdizao je optuene na jo vee asti i poloaje". No, u tom komaru knez
Vojislav se mnogo bolje snaao od Vukaina. "Jo je na vee dostojanstvo uzdigao kneza
Vojislava Vojnova kad je uzeo jednu njegovu ker za enu, a otpustio prvu enu, ker
vlakog vojvode Vlajka. Mada je gorko osetila ovu nepravdu, ne elei da neprestano ima
pred oima svoju suparnicu, ona svojevoljno napusti dvor i vrati se u dom svoga oca"
(Mavro Orbin).
U svakom sluaju, knez Vojislav je do kraja svoga ivota ostao veran caru Urou i nije ga
nikada ni po jednom osnovu ugroavao. Kakvi su bili planovi Vukainovi u to doba teko
je rei, jer o tome ne postoje bilo kakvi tragovi. Njegovi kasniji postupci su jasno govorili
da se radilo o oveku sa veoma jakom voljom i to je jo vanije, ovekom koji ume da
eka. Uostalom strpljivo ekanje i jeste najvei dar politiara. Svestan da, dok je knez
Vojislav iv, on nee moi imati na Uroa vie uticaja nego to ga ima knez, Vukain je
odluio da eka. Uzimao je uea u dravnim poslovima gde god je to mogao, postepeno
irei svoj uticaj, to je jasno vidljivo i iz toga to ga 1361. godine Dubrovani i te kako
dobro poznaju. Oni ga moda ne cene kao oveka, ali veoma cene njegov politiki uticaj i
njegovu tadanju snagu. Od toga Vukain nita vie nije ni mogao poeleti, no jo uvek mu
je onaj odluujui uticaj van dometa. No, tada je i srean sluaj za Vukaina odigrao svoju
ulogu.
Nakon mira u Onogotu (1362.) godine, na koji je kneza Vojislava po svemu sudei bio
prisilio car Uro, situacija se u Srbiji naglo zaotrava. "Naime, svako od vlastele poe
nastojati i truditi se da se doepa veih poloaja i preduzimati sve kako se ne bi pokorio
sebi ravnima." (Mavro Orbin). Svemonom knezu Vojislavu sigurno nije moglo biti pravo
to to su u prolom ratu sa Dubrovnikom braa Balii istupali protiv njega, a na strani
Dubrovnika. S druge strane, Balii su tada pokazivali i veliku ekspanziju, zauzimajui
okolne teritorije, otvoreno pokazujui da ne priznaju nikakvu vlast cara Uroa nad sobom.
U sutini, oni su bili prvi od oblasnih gospodara u Srbiji koji su otvoreno otcepili svoje
teritorije od carske vlasti. Oni bi verovatno, da su nastavili tim tempom da jaaju, uskoro
mogli postati i takmaci samom knezu. Da njihova mo raste, videlo se iz toga to je istog
dana (3. juli 1362.) i kneza Vojislava i Balie kao svoje graane primila Venecija. U
samom postupku primanja u graanstvo Venecijanci su napravili razliku (knez je dobio
povelju sa zlatnim peatom, a Balii sa srebrnim), meutim to nije mnogo menjalo na
stvari. Bilo je vie nego oigledno da braa postaju sve monija, ali i sve drskija, ne
potujui nikoga. Stoga je knez Vojislav odluio da sa Baliima raskrsti i pone odmah da
sprema vojnu akciju na njihovu teritoriju. Znajui da su oni ipak tvrd orah, priao je
pripremama za pohod veoma detaljno. Naime, eleo je da izvri napad i sa kopna i sa mora,
ali se ba tu ukazao problem. Knez Vojislav uopte nije imao flote, pa je stoga morao da se
obrati Dubrovniku za pomo. Tokom marta 1363. godine njegovo poslanstvo se nalazi u
Dubrovniku, gde trai galiju, ali oni ga diplomatski odbijaju, govorei da mu ne mogu
pomoi, budui da su i on i Balii pod jednim gospodarom (carem Uroem), pa ne bi bilo
zgodno da se oni u to meaju. Time su pripreme za rat na trenutak zastale, a za njihov
nastavak knez vie nije imao vremena, budui da je krajem 1363. godine umro.
Osim ovih priprema imao je knez Vojislav i drugih aktivnosti. Naime, ve je reeno da su
njegove oblasti bile zaista veoma velike, ali da nisu predstavljale jednu prirodnu celinu, ve
su bile razvuene, tako da ih je bilo veoma teko kontrolisati i to je naroito bitno, kao
takve bile su veoma izloene udarima sa strane. Znai, nije ih bilo lako braniti. Upravo tih
godina (1362-1363.) veina njegovog delovanja je usmerena ba ka zaokruivanju teritorija
koje je drao. To zaokruivanje je radio na razliite naine, odnosno, neto silom, a neto
zamenom sa drugim vlastelinima. Naroito je poznata njegova zamena teritorija sa
elnikom Musom kome je prepustio grad i upu Zvean za grad i upu Brvenik, a kao
jedan od uesnika u ovoj zameni pominje se i (budui knez) Lazar, tada samo kaznac. Ne
treba misliti da je elnik Musa pristao na ovu zamenu svojom voljom, bie da ga je knez na
indirektan nain prisilio.
Upravo njegov rad na zaokruivanju oblasti, odnosno teritorija koje je drao pod svojom
vlau moe da ima i jedno posebno znaenje i da bude deo buduih planova koje je moda
tada imao. Naime, on do tada, to je ve reeno, nije pokazivao nikakvih ambicija ka caru
Urou i ni jednog momenta mu nije ugroavao carsku vlast. Mogue je da mu je tada palo
na pamet da, poto car Uro nije imao dece, postane ovome savladar i uzme uee u vlasti.
U okviru toga bi se mogle posmatrati i pripreme za obraun sa Baliima, to bi zapravo
znailo da on eli da sa scene ukloni one koji otvoreno nisu priznavali carsku vlast. Shodno
tome, ako ve nisu priznavali autoritet i vlast cara Uroa, verovatno bi jo manje priznavali
i njega kao savladara. S druge strane, kada se govori o Baliima, mora se rei da se radilo
o veoma lukavoj i na sve spremnoj porodici, koja bi mu mogla napraviti mnoge neprilike i
to naroito onoga momenta kada bi se proglasio kraljem (savladarem). Prema tome, bilo je
mnogo mudrije ukloniti ih dok jo nisu ojaali i dok su jo bili bez jaih saveznika. Nakon
toga bi verovatno doao na red i Vukain, da se i on slomi. Ovakvo razmiljanje jeste samo
pretpostavka, ali sasvim mogua, jer zato bi Vukain bio taj koji se prvi dosetio i primetio
da caru Urou treba savladar? Zato ne bi knez Vojislav, kao i te kako sposoban ovek, bio
prvi kome je ta ideja pala na pamet? Sasvim je druga stvar to to knez svoju moguu ideju
nije uspeo i da izvede. S druge strane, knez je bio veoma blizak caru i sigurno da je mogao
mnogo lake da izvri na Uroa uticaj u pravcu mogueg savladarstva, nego to je to
kasnije imao priliku Vukain. U prilog tome ide i da su moda bili i roaci, i konano, knez
je bio najmoniji feudalac u celoj Srbiji, sa mnogobrojnom zavisnom vlastelom. Nita
normalnije nego da on bude taj koji e biti carev savladar. Isto tako, teko da bi i sam car
Uro mogao imati bilo ta protiv takve solucije. Osim to nije imao dece, prema tome
ostalo je otvoreno pitanje naslea prestola, bilo je vie nego oigledno da on nije u stanju
da se nosi sa razularenom vlastelom. Balii su se ve sasvim otvoreno otcepili, a uskoro e
i drugi. I do sada se car Uro odravao delom zahvaljujui vekovnom autoritetu imena
Nemanjia, ali jo vie time to je knez Vojislav stajao iza njega i to je ve tada vrio
faktike dunosti savladara. Proglaavanjem kneza za savladara stvarno stanje stvari samo
bi se legalizovalo. Sam natpis na njegovom grobu u manastiru Banji kod Priboja na Limu
govori da je knez bio svestan svoga znaaja i snage: "Meseca oktobra, 25. dana, prestavi se
rab Hrista boga Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grke i pomorske zemlje".
To to ga na nadgrobnoj ploi oznaavaju kao velikog kneza sve srpske, grke i pomorske
zemlje moe da potvrdi da je on imao i vee ambicije no to je bila njegova tadanja titula
velikog kneza. Osim toga bilo je tu i ime "Stefan" koje su uzimali samo lanovi vladarske
kue Nemanjia, pa bi to govorilo u prilog ovoj tezi.
Ovo je naravno samo razmiljanje koje uopte ne mora biti tano, ali izgleda sasvim
moguno. S druge strane ako knezu Vojislavu tada nije pala na pamet takva ideja, sasvim
sigurno bi mu to sunulo u glavu samo da je poiveo koju godinu due. To bi bilo sasvim
normalno jer je i on bio u stalnoj ekspanziji i verovatno bi mu ubrzo dosadilo da on, koji
jedini dri pravu mo u Srbiji, stalno saginje koleno pred jednim slabiem i ovekom kojeg
u Srbiji niko ne potuje zbog njegove snage. I u dosadanjoj istoriji kue Nemanjia i vie
je nego vidljivo da su najjai vladari bili upravo oni koji su znali da udare gvozdenom
pesnicom i nisu se bojali da na sebe obuku pancir. Neko je od Nemanjia bio sposobniji na
bojnom polju, neko u potajnom udarcu noem iz mraka, ali odlunosti su svi imali. Samo
takve ljude je srpska vlastela potovala, i to iskljuivo zato jer ih se bojala. Cara Uroa se
niko nije bojao, a ponajmanje knez Vojislav. Ono malo potovanja prema imenu
Nemanjia koje je car Uro nosio, verovatno da je i tada kod kneza bilo smanjeno, a
vremenom bi sigurno sasvim iezlo. I ta bi bilo normalnije nego da on sam, poto je ve
najjai, ponese najpre kraljevsku, a onda moda i carsku krunu. Ako ne on onda njegovi
sinovi, jer ne zaboravimo, car Uro nije imao dece. Moda je tada razmiljao da je dolo
vreme da doe do smene dinastije na srpskom prestolu. Kakve bi reperkusije to izazvalo,
ostaje samo da se pretpostavlja, ali knez nije bio slabi i verovatno da bi takav njegov
pokuaj imao i te kakve anse za uspeh.
Bilo kako bilo, knez Vojislav i da je imao ovakve namere nije uspeo da ih izvri, jer ve u
toku decembra 1363. godine on je kako se navodi mrtav. Pretpostavka je da ga je kuga
pokosila, budui da je ova opaka bolest u to doba harala po jadranskoj obali. Da li je ba
kuga bila uzrok smrti, ne zna se ali je sigurno da je on tada bio mrtav. Meutim, mogu je i
drugaiji rasplet dogaaja. Ako je knez Vojislav zaista imao planove da postane savladar
cara Uroa, sigurno je da to nije moglo ostati nepoznato ostalim oblasnim gospodarima.
Plaei se da bi mogli kroz kneza Vojislava dobiti odlunog carskog savladara (kralja), nije
nemogue da se desila i kakva urota meu velikaima i da je knez pao kao njihova rtva.
To ne bi bilo nita novo, jer su i evropski dvorovi prepuni takvih obrauna, pa ni srpski po
tom pitanju nije nikako mogao da bude izuzetak. Sigurno je da ostalim oblasnim
gospodarima nikako ne bi knez odgovarao kao savladar, ne samo zato to on nije Nemanji
(to je manji problem za njih), ve vie zato to je bio jak i odluan i to bi moda skrio
njihovu samovolju. Njima je idealno odgovarao car Uro sa svojom neaktivnou i
neodlunou, budui da su pored njega, iako su mu formalno priznavali da im je on
gospodar, mogli slobodno da se bave svojim poslovima i da ratuju meusobno proirujui i
gubei teritorije. Malo je ko od njih imao kakvih vladarskih ambicija (jedino kasnije
Vukain), jer takvim vladarskim zahtevima jednostavno nisu bili dorasli, a s druge strane (i
to e se videti), njihovi pogledi i razmiljanja nikako nisu ila dalje od granica njihovih
poseda. Njima je bilo jedino u glavama kako da od najblieg suseda otmu koje selo ili
upu, dok ih sama drava i njena sudbina nije ni najmanje interesovala. Stoga i nije udo
to, do Vukaina, niko nije pokuao da se doepa carskog prestola. Sve to plemstvo koje je
okruivalo cara Uroa i nije bilo sposobno za takvo razmiljanje (videemo kako su se
ponaali pred mariku bitku), budui da bi carska kruna nosila i veliko breme
odgovornosti, a oni nisu bili spremni za to. Ovako im je bilo mnogo lake. Meutim, svi
oni iako nisu bili sposobni i spremni da preuzmu breme dravne vlasti, znali su vrlo dobro
kako da spletkama nekome slome vrat. Nikoga oni nisu potovali, jer za takvo neto i nisu
bili sposobni. Jedino to su potovali bila je snaga i vladar koji je u stanju da vitla
buzdovanom iznad njihovih glava. Car Uro ili za to nije bio spreman, ili jednostavno nije
bio takav ovek. Meutim, knez Vojislav je bio ba takav silnik koji nije imao nikakvog
potovanja prema bilo emu kada napreduje ka svome cilju. Takav ovek bi moda slomio
oblasne gospodare. Stoga bi pretpostavka o nasilnom kraju kneza Vojislava moda i mogla
imati smisla.
Sam knez je iza sebe ostavio enu Goislavu sa dva maloletna sina: Stefanom i
Dobrovojem. Meutim, bila je tu i gomila problema. Sasvim je sigurno bilo da sama
udovica nee uspeti da se odri na tako velikoj teritoriji, neto zbog nepogodnog poloaja
teritorija, ali daleko vie zbog tadanje situacije. Tada je naime bila prava jagma za tuim
teritorijama, pa je i kneeva smrt bila idealna prilika za neke da se osamostale, a za druge
da se doepaju njegovih teritorija. Meu njima nisu Goislavi i njenim sinovima bili najvei
neprijatelji Vukain i Ugljea, kako bi se to moda moglo oekivati. Njihov najopasniji
suparnik bio je iz njihovog vlastitog doma. Radi se Nikoli Altomanoviu, sinu
Altomanovom (roeni brat kneza Vojislava). On je u to doba bio veoma mlad (roen oko
1348. godine) i ve je pokazivao crte svoga naprasitoga karaktera. U svakom sluaju, radi
se o jednoj samosvojnoj i veoma interesantnoj linosti, kojoj ne nedostaje izvesne
romantike i tajanstvenosti. Njegovi potezi su uzbuivali savremenike, a i danas Nikola
Altomanovi uiva, pomalo i nezaslueno, ugled opasnog grubijana, mada on sa svojim
postupcima nikako nije odudarao od ostalih srpskih velikaa. No, o njemu e kasnije biti
mnogo vie rei.
U to vreme iznenada nestaje i despot Oliver, nekada najmoniji velika na dvoru cara
Duana. Od dolaska na vlast Uroa, njemu skoro da se gubi trag i nije poznato ta se sa
njime deavalo. Verovatno da je ostao na svojim teritorijama, ali nije imao vie bilo kakvog
udela u politikom ivotu. Na njega bi se moda mogao odnositi navod Pajsija Janjevca, u
kojem komentarie da car Uro od svog dolaska na vlast nije obraao panju na savete
starijih, ve se okrenuo iskljuivo ka mladima. "Bio je toliki razumom, da su se svi divili,
uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne primajui savete starih, a drei savete
mladih" (Pajsije Janjevac). Isto to navodi i "Letopis Peki" kada kae: "I rodi sina Uroa
etvrtoga, godine 1337. Taj Uro krasan i doista divan izgledom, ali mlad razumom bee, i
odvie krotak i milostiv, savete starih odbacivae, a savete mladih primae i voljae"
(Letopis Peki). O tome je douo ak i janiar Konstantin Mihailovi koji u "Janiarskim
uspomenama" komentarie: "a posle njega je ostao sin njegov Stevan Uro, koji je loe
upravljao carstvom: zbog greha oca njegova Gospod Bog mu je oduzeo razum, jer
napustivi verne zaslune sluge, on se prikloni novima i nevernima, koji ga pak prozvae
Ludi Uro". Dakle, mogue je da se Oliver nije mogao nametnuti Urou, osetio se
suvinim, a moda i ugroenim i stoga se sklonio sa dvora. Od tada je uglavnom boravio na
svojim imanjima. Meutim, on je kontrolisao velike komplekse teritorija i sasvim je
shvatljivo da je morao uskoro postati trn u oku naglo ojaalim oblasnim gospodarima i to
prvenstveno Vukainu. U to vreme Vukain je ve veoma jak i uticajan na dvoru i car ga je
udostojio i titulom despota. "Ovaj Vukain udostoji se od njega asti despotskog ina,.."
(Letopis Peki). Tada je ve morao Oliver da Vukainu zasmeta u njegovim teritorijalnim
ambicijama (ne politikim, jer se Oliver politikom malo bavio). Uglavnom na sceni
odjednom Olivera vie nema, a ako se stvarno sklonio u manastir (zamonaio se), kako se
negde pretpostavlja, onda je to jedino mogao uiniti zato to ga je na to neko naterao. Taj
neko je mogao biti po svemu sudei ba Vukain, kome je nakon Oliverovog nestanka i
pripao najvei deo njegovih teritorija. Koliko je Vukain zagrabio Oliverovih poseda vidi
se iz toga to Oliverovim sinovima Krajku i Rusinu nije ostalo skoro nita, pa su morali da
Lesnovo oduzimaju od Hilandara iako ga je njihov otac (Oliver) jo davno poklonio
manastiru. Ukoliko je smrt ili povlaenje u manastir despota Olivera dola ba u to vreme
(dakle negde oko smrti kneza Vojislava) onda se moe rei da je Vukaina pratio izuzetno
sretan (mada je verovatnije da je u pitanju mnogo vie s p r e t a n sluaj. Sve se to desilo
nekako u kratkom razmaku vremena da bi se moglo rei da Vukaina slui samo "srea". S
jedne strane, smrt najmonijeg velikaa na dvoru cara Uroa (kneza Vojislava) odjednom
otvara Vukainu mogunost da stekne najvei mogui uticaj na cara, a s druge strane,
nestanak despota Olivera stvara ansu da se Vukainov teritorijalni posed po Makedoniji
nesmetano iri.
No, nije jedini despot Oliver bio taj koji je tajanstveno nestao omoguujui Vukainovo
irenje. kao to ni on nije bio taj koji je jedini koristio sva mogua sredstva. Slino
Vukainu, radio je i njegov brat Ugljea, koji je iskoristio nestanak despota Dejana. Despot
Dejan je drao veoma prostranu oblast koja se prostirala izmeu skopske Crne gore i
gornjeg i donjeg toka reke Strume. Poto je bio oenjen sa Teodorom, sestrom cara
Duana, car Duan mu je dodelio titulu sevastokratora, a car Uro kasnije i titulu despota.
Nakon smrti Dejanove, njegove teritorije, izuzev upe egligova i Gornjeg postrumlja,
prisvojio je vlastelin Vlatko Paskai. Postoje opravdane sumnje da je u komadanju
despotovih teritorija tada uestvovao i Ugljea. On je iskoristio veoma povoljnu priliku da
prisvoji uglavnom one oblasti koje su se graniile sa serskom oblau, gde se opet on
nalazio. Nikome tada nije padalo na pamet da vodi rauna o maloletnim sinovima despota
Dejana koji su se zvali Draga i Konstantin i koji e kasnije biti i te kako bitni. Od smrti
despota Dejana koristi su izvukli i Vukain i Ugljea, ne toliko moda kroz proirenje
svojih teritorija (to i nije sigurno), koliko kroz to to je despotovim nestankom nestalo i
poslednje iole jae linosti koja bi mogla da u tom kraju parira Mrnjaveviima. Dodue,
bilo je jo oblasnih gospodara koji su se tada uzdizali ili su padali (Nikola Stanjevi, braa
Golubii), no oni za nau priu nemaju neki posebni znaaj, kao to nemaju ni neku
posebnu ulogu u dogaajima koji sada slede.
Smrt kneza Vojislava je otvorila neka pitanja u srpskoj carevini. Moda se oekivalo da e
car Uro sada da odahne, jer se oslobodio tutorstva ovog monog velikaa, meutim to se
nije desilo. Upravo je caru najvie nedostajao knez Vojislav, tako da nije nikakvo udo to
je on postao uskoro plen Vukainovih ambicija. Uopte nije bilo sumnje da e, ako to iko
bude, ba Vukain biti onaj velika koji e preuzeti onu ulogu koju je do tada imao knez.
Vukain je tada zaista i bio najjai, a uz podrku svoga brata Ugljee, koji je stvarno vladao
Serom (carica Jelena tek formalno, ali ni to nee jo dugo), takmaca jednostavno nije imao.
Dodue, teko da je bilo ko od ostalih iole jaih velmoa imao elje i ambicije da stekne
odluujui uticaj na cara Uroa. I oni preostali sitniji i krupniji vlastelini koji su moda
oekivali da bi milou cara Uroa mogli neto postii, uskoro su se mogli uveriti da na
carskom dvoru nema vie niega radi ega bi se vredelo potruditi. Tu se jo jedino moglo
dobiti visokih titula koje su bile "prazne", jer nikome vie nisu nita znaile. Skoro sve
teritorije i bogatstva drali su oblasni gospodari i ko je eleo uspon, morao je traiti milost
kod njih, a ne kod cara. Tada je dolo i do potpunog rascepa meu srpskom vlastelom na
onu koja je iz starih srpskih zemalja (Raka, Travunija, Hum) i onu koja je iz grkih
zemalja.
Do tog momenta vlastela iz grkih zemalja se pokazala kao ambicioznija, jer je posedovala
i vie titule (despot Dejan, sevastokrator Vlatko Paskai, despot Vukain, kesar Vojihna
itd.) i vie samostalnosti (istina i daleko vee posede, a samim time i bogatstva) u odnosu
na vlastelu iz starih srpskih zemalja. Dodue, za ivota kneza Vojislava, na cara Uroa,
zahvaljujui knezu, imali su vie uticaja velmoe iz starih srpskih zemalja. No, nakon
kneeve smrti sve se to izmenilo. Vukain odjednom dobija presudni uticaj na cara, to
vlasteli iz starih srpskih zemalja za prvo vreme nije mnogo smetalo, ali Vukainova
ambicija i njegovi sledei potezi naglo sa raspalili dugo uspavljivani antagonizam. No, ne
treba misliti da je samo Vukainova beskrajna ambicija i astoljublje njemu prokrilo put
ka vrhu u srpskoj dravi. Imao je on dosta podrke od strane druge vlastele koja je u svemu
tome nalazila i neku svoju raunicu.
Najpre, podrku Vukainu, ali i Ugljei, pruala je carica mati Jelena. Kakvu je ona
raunicu u svemu ovome nalazila nije ba tako lako otkriti, tim vie to e nju, samo par
godina nakon smrti kneza Vojislava, ba Ugljea, kojeg je tako svesrdno pomagala,
nemilosrdno oterati iz Sera i preuzeti tu oblast. Ona je pruala podrku Mrnjaveviima
iskljuivo zbog svoga samoljublja, a da je ono bilo veliko, videlo se iz njenog celokupnog
ivota. Dok je car Duan bio iv, ona je imala i te kako veliku ulogu u politikom ivotu
Srbije, a nakon njegove smrti pourila se da zavlada serskom oblau i time na sebe
navukla mrnju kesara Vojihne, koji je imao istu takvu ideju. Od samog poetka ona je sa
novim carem, svojim sinom, Uroem saraivala veoma dobro, ali su vremenom ti odnosi
izmeu njih ipak zahladneli, no ipak nikada u tolikoj meri da bi ih potpuno raskinuli. No,
vremenom carica Jelena se potpuno osamostalila u serskoj oblasti, ali to je imalo za
posledicu da je izgubila sav uticaj na svoga sina, cara Uroa. Ona je verovatno najbolje od
svih poznavala svoga sina i bila i te kako svesna da se radi o neodlunom oveku, pored
kojeg e se carstvo rasuti. Verovatno je i to razlog da je pourila da zavlada serskom
oblau to pre znajui da njen sin nee imati snage da je u toj njenoj nameri sprei. Na
kraju je u tome i uspela, meutim sada je bila suvie daleko od sina na kojeg odluujui
uticaj ima knez Vojislav. Osim onog najnunijeg potovanja prema njoj kao bivoj eni
svoga gospodara, cara Duana, kojem moe da zahvali svoj sadanji uspon, knez Vojislav
nije pokazivao nita vie. To je osetila i ona, ali zbog toga to je knez imao odluujui
uticaj na cara Uroa, carica je bila potpuno nemona. Dakle nala se odjednom izvan svih
odluujuih dogaaja u kojima je sve do tada uzimala tako rado punog uea. Tada je i te
kako osetila koliko je politika sudbina prevrtljiva, no prave posledice tek e da doivi.
Ostale su joj samo spletke, to je ona i iskoristila.
Ona nije mogla da drugaije utie na to da smanji vlast i uticaj kneza Vojislava, osim da
pronae nekog drugog velikaa kojeg bi podrala i na taj nain ga suprotstavila monom
knezu i time ga postepeno istisnula. Najpogodnija linost za to je bio Vukain, koji je ba u
to vreme u Makedoniji formirao svoju oblast i nije bio daleko od serske oblasti. S druge
strane, on je bio roeni brat Ugljee, koji je boravio kod nje u Seru i iju sposobnost ona
nije mogla a da ne primeti. Najverovatnije da je preko Ugljee ona i neto bolje upoznala
Vukaina, koga je do toga momenta mogla znati samo povrno. Tu je njoj sigurno sunulo
kroz glavu da bi svojom podrkom mogla Vukaina da uzdigne na dvoru cara Uroa i da
preko Vukaina ostvari na sina uticaj koji do tada nije imala. Ipak, nije nikako nemogue ni
to da su lukavi Mrnjavevii uspeli da njoj nametnu tu ideju, pa je ona celu tu stvar gurala
mislei da je njena. Meutim, tu se oigledno preraunala, jer su i Vukain, ali i Ugljea
imali svoje sopstvene planove pa se do kraja desilo da umesto da ona iskoristi njih, oni su
iskoristili nju. No, u to prvo vreme nakon smrti kneza Vojislava oni sarauju veoma dobro
i inilo se da je sada pravi trenutak da se Vukain progura na ono mesto koje je do tada
drao knez Vojislav.
S druge strane, ni braa za sve ovo vreme nisu sedela skrtenih ruku. Osim to je Vukain
postepeno, ali ipak neto usporeno, proirivao svoju teritoriju, Ugljea je postao veoma
bitna linost u Seru i postepeno istiskivao caricu Jelenu. Isto tako, oni su pomou
porodinih veza na svoju stranu privlaili i jedan znaajniji deo vane vlastele. Na prvom
mestu, sam Ugljea, bio je oenjen sa erkom kesara Vojihne koji je gospodario Dramom.
Sa Baliima su uspostavljeni odnosi zahvaljujui enidbi Vukainove erke Olivere sa
urem Baliem. "S kraljem Vukainom su iveli u miru, jer je ura imao za enu
njegovu ker Milicu,..." (Mavro Orbin). Orbin grei ovde u imenu, budui da se
Vukainova erka zvala Olivera, a ne Milica. Vukainov sin Marko (Kraljevi Marko) bio
je opet oenjen sa erkom Hlapena koji je bio namesnik u severnoj Grkoj. Po svemu
sudei bila je uspostavljena i porodina veza Ugljee i sevastokratora Vlatka. Sva ova
vlastela, povezana porodinim vezama, meusobno se pomagala u formiranju svojih
oblasti, tako da su oni predstavljali i te kako jak blok. to je jo vanije, oni nisu ni malo
oklevali, tako da nakon smrti kneza Vojislava poinje odmah i pohod Vukaina ka glavnoj
poziciji u Srbiji. Dodue, tu sada i nije trebalo mnogo toga uiniti da bi se to postiglo, jer i
do tada je Vukain bio najsnaniji nakon kneza Vojislava, tako da je nakon kneeve smrti
trebalo samo zauzeti njegovo mesto. To je uinjeno toliko brzo da pomalo i iznenauje sa
koliko je lakoe car Uro pao pod uticaj Vukaina.
Ve etiri meseca nakon smrti kneza Vojislava (januar 1364.) imamo svedoanstvo nove
snage Vukainove. Naime, Dubrovnik je pokuavao da na neki nain otvori trgovake
puteve kroz Zetu, koju su drali Balii i da bi to uspeli oni se obraaju Baliima, to je
normalno jer su oni drali ovaj kraj. Meutim, pomalo iznenauje to to se oni obraaju ni
manje ni vie ve Vukainu, traei od njega da se on zauzme kod Balia. Dakle,
Dubrovnik to ne trai od cara Uroa, jer zna da je on nemoan, ali kao veoma spretni
politiari, znaju ko im moe stvarno pomoi, odnosno znaju ko je prava snaga u Srbiji.
Osim toga to je najmoniji u Srbiji i to moe uiniti i ono to car ne moe, Vukain ima i
porodine veze sa Baliima, to ga ini jo pogodnijim za pomo Dubrovniku.
46. Vukain kao kralj
U tom prvom periodu nakon smrti kneza Vojislava uspon Vukaina je ipak tek postepen,
tako da nije privlaio neku posebnu panju i podozrenje kod vlastele u Rakoj. S jedne
strane, njih nisu posebno zanimali dogaaji u Makedoniji, gde se Vukain irio, jo manje
ih je interesovala serska oblast, a ini se da ih ni dogaaji oko cara Uroa nisu mnogo
bunili. Zapravo, i sama vlastela koja se dizala ba tada u Rakoj, naroito Lazar
Hrebeljanovi, Vuk Brankovi i Nikola Altomanovi, otimala se meusobno za pojedine
teritorije, tako da nisu imali ni volje, a ni neke posebne snage da se interesuju za dogaaje
u dalekoj Makedoniji. Pitanje je i koliko su imali politike mudrosti i dalekovidosti da
razumeju ta se to sve dogaa oko cara Uroa. Ipak se mora priznati i to da je Vukain bio
izuzetno taktian u svojim potezima, ne radei nita suvie naglo, kako ne bi izazvao
podozrenje. Ovakva taktika, mudro smiljena, teko da je bila njegovo delo, a imajui u
vidu kasniji razvoj dogaaja, sasvim je sigurno da je duhovni otac svega bio Ugljea.
Upravo tada dolazi do jednog dogaaja koji ni do danas nije do kraja razjanjen i koji e
izazvati mnogo vie posledica no to se uopte moglo i misliti. To je bilo proglaenje
Vukaina za kralja, odnosno njegovo proglaenje za savladara cara Uroa. Ovaj dogaaj
pada negde u vreme avgust septembar 1365. godine i obuhvata ne samo krunisanje
Vukaina za kralja, ve i uzdizanje Ugljee na zvanje despota. Vukainovo uzdizanje,
odnosno njegovo krunisanje za kralja, desilo se na nekom od sabora srpske vlastele, uz
prisustvo cara Uroa. Na ovom saboru sigurno nije bilo prisutno svo srpsko plemstvo, ve
samo jedan njegov deo, budui da Raka vlastela nikada nije priznala Vukaina za kralja.
Stoga i pretpostavka da oni ovom saboru nisu prisustvovali, to znai da su se otvoreno
izjasnili za Vukainove protivnike. Isto tako, mogue je da je ovom dogaaju prisustvovala
i sama carica Jelena koja je i do tada davala punu podrku Mrnjaveviima, pa se moe
pretpostaviti da ona sigurno ne bi propustila ovaj dogaaj. Ako ve nije bila na tom saboru,
ono je za njega sigurno znala i odobravala ga sasvim otvoreno. Dugo se mislilo da je
Vukain uzurpator, odnosno da je titulu kralja sam uzeo bez Uroevog odobrenja.
Meutim, danas je sigurno da je to uinjeno po Uroevoj volji i da nije postojala nikakva
prisila da bi se obavio taj in. U tadanjoj situaciji car Uro je bio u zaista tekom poloaju
budui bez novca, bez vojske, bez autoriteta. Njemu samome najvie od svega je trebala
podrka jednog jakog velikaa, a od Vukaina on tada stvarno nije imao boljeg izbora. Ako
se pretpostavi da je i carica Jelena pruila ovakvom potezu svoju podrku, onda se zaista ne
vidi kako se car Uro uopte mogao odupreti i ne dati pristanak da mu Vukain bude
savladar.
Ovaj dogaaj je veoma uzbudio savremenike i to iz vie razloga. S jedne strane, to je
moda i najvei razlog, Srbijom je ve skoro dva veka vladala jedna dinastija: Nemanjia.
Jednostavno niko nije mogao da zamisli da Srbijom vlada bilo ko drugi osim ove porodice.
Koliki je autoritet Nemanjia bio, vidi se iz toga to je i tako neodluan vladar poput Uroa
vladao, a da mu za celo vreme njegove vladavine ni jednog momenta nije pretila opasnost
da ga neko srui sa prestola. Nezadovoljstva njegovom vladavinom bilo je na pretek, ali to
jo uvek nije stvaralo takve nezadovoljnike koji bi ili na ruenje jednog od Nemanjia.
Sada se odjednom pojavljuje Vukain koji rui celu tu vekovnu tradiciju i njega je zato
malo ko mogao da trpi na prestolu (makar i sa vladarskom). Vukaina su podravali
praktino samo oni koji su imali neke koristi ili su bili u odnosu zavisnosti, tako da su se
pravi sukobi tek mogli da oekuju. S druge strane, Vukainovim uzdizanjem na kraljevski
presto, srpska vlastela iz grkih zemalja je dobila apsolutnu prevagu, a odnosi izmeu njih i
vlastele iz Rake nikada nisu bili dobri. Konzervativna Raka, jezgro srpskih zemalja, koja
je ouvala staru tradiciju i obiaje, nikako nije mogla da prihvati da im vlastela iz grkih
zemalja sada vodi dravu. Sve do tog momenta Raka je bila ta koja daje osnovni ton
srpskoj politici, no sada se to odjednom izmenilo.
Sve je to Vukain morao znati onoga momenta kada je primio kraljevsku krunu na glavu.
Ako ve on nije bio toga svestan, bio je verovatno Ugljea. To se odmah osetilo. Naime,
Ugljea, kao izuzetno vispren ovek, vet i inteligentan politiar, koji nikako nije bio grubi
siledija, znao je da se Mrnjavevii moraju najpre uvrstiti na vlasti. Vukain je imao
veliki deo teritorija kojima je vladao, jedan deo vlastele (Balii, sevastokrator Vlatko,
kesar Vojihna) bio mu je naklonjen zbog porodinih veza (ne iz ljubavi), ali sam Ugljea
nije imao ni jednu oblast kojom bi vladao. Dodue, u Seru on ve due vreme u potpunosti
dri vlast, a carica se vodi samo formalno kao gospodar Sera, ali to ipak slabi njegov
poloaj. Stoga neposredno nakon krunisanja Vukaina za kralja, a njegovog proglaenja za
despota, Ugljea otera caricu Jelenu iz Sera i zagospodari ovom oblau. Osim to je
konano postao gospodar jedne znaajne oblasti, Ugljea se konano ratosiljao i carice
Jelene, od koje se izvuklo sve to se moglo. Sada je ona mogla da bude samo smetnja, a
bila je toliko beznaajna i bez uticaja u Seru da bi bila ludost ne iskoristiti njenu slabost.
ta su dobili Mrnjavevii time to je Vukain proglaen za kralja savladara cara Uroa?
U samom poetku skoro nita, a kasnije samo probleme koji su na kraju rezultirali ratom
protiv rake vlastele. ta je dobilo carstvo? Verovatno jo manje negoli sam Vukain.
Naime, veliki deo srpske vlastele nije uopte priznavao cara Uroa za svoga gospodara (za
cara da, ali ne i za gospodara), tako da je sitnija vlastela priznavala za svoga gospodara
nekoga od monih oblasnih gospodara, a oni sami nisu ni do koga drali, a ponajmanje do
kralja Vukaina. Na taj nain Vukainovo krunisanje je samo ubrzalo proces cepanja
carstva na oblasti. Ono malo to je priznavalo Uroa, svakim danom se sve vie smanjivalo,
a naroito od trenutka kada je Vukain krunisan. Pomalo ironino deluje konstatacija da je
najvie dobio ni manje ni vie ve sam car Uro, koji bi po logici stvari, poto je dobio
savladara, trebao biti u svojim pravima okrnjen. Meutim, on je kroz Vukaina dobio
priliku da dobar deo poslova carstva, koje on sam nije bio sposoban da obavi i koje je do
nedavno obavljao knez Vojislav, jednostavno prebaci na Vukaina. Moda je to njemu bilo
olakanje, ali samo u poetku, jer se uskoro uverio da Vukain nije knez Vojislav i da je
krunisanje Vukaina samo jedan deo Vukainovih ambicija i to onih poetnih. Tanije
reeno, Vukain samim krunisanjem jo uvek nije do kraja otkrio koje su mu namere, on e
to uiniti tek kasnije. Sada je bilo drugih briga.
Odmah nakon Vukainovog krunisanja krenuli su Mrnjavevii da poveavaju svoje
oblasti. Ugljea je preuzeo sersku oblast tako to je oterao caricu Jelenu. Za to vreme
Vukainovi potezi su bili daleko iri. Najpre je oterao velikog vojvodu Nikolu Stanjevia u
manastir i preuzeo mu oblasti. Nakon toga zavrio je sa osvajanjem zapadne Makedonije,
zadrao je i Skoplje i Prizren. Zatim je krenuo na sever, zauzimajui Pritinu i Novo brdo,
u sutini pokuavajui da se probije u Raku. Tada je i Pritina postala njegov prestoni
grad. "Kralj Vukain odredio je Pritinu kao prestoni grad i drao svu okolnu zemlju"
(Mavro Orbin). No, u prodoru ka severu, na Raku, nije imao vie skoro nikakvog uspeha.
Sada su se ispreili raki vlastelini poput Vuka Brankovia, Nikole Altomanovia i elnika
Muse. Izgleda da je u dotadanjim akcijama Vukain istupao kao kralj i svoje napade
opravdavao time da zavodi red i poslunost meu nepokornom vlastelom, odnosno da je
zapravo istupao u ime cara Uroa. "Pripojivi, naime despotu Vukainu mnoge pokrajine,
dade mu takoe titulu kralja. Tim povodom Vukain poe ugnjetavati mnoge linosti toga
kraljevstva, istupajui kao da to ini po uputstvu cara i radi uvrenja njegova carstva"
(Mavro Orbin). Teko da je Vukainu pomagalo to to se pozivao na cara Uroa, nepokorna
vlastela nije vie uopte marila za cara, a jo manje za njega kao kralja.
U dosadanjoj prii nisu spominjane okolne zemlje, tako da se stie utisak da su one na
dogaaje u Srbiji imale veoma malo uticaja i da su sve dogaaje koji su se tamo deavali
samo gledale sa strane. Takvo zapaanje bi dobrim delom moglo biti i tano. Sa severne
strane, Ugarska je osim kratkotrajne ekspedicije tokom 1359. godine, koja je zavrena
traljavo, uglavnom samo registrovala ta se deava po Srbiji, nemajui bilo kakve namere
da se uplie u tamonje dogaaja. Za to vreme Bugarska, drugi sused Srbije, bila je u
stranim previranjima i stoga vie obuzeta sopstvenim problemima, tako da nije bila u
stanju da brine i o tuim. Trei sused, Vizantija, raspadala se, nemajui ni snage, a ni volje
da iskoristi naglo raspadanje srpske carevine, ne bi li sebi obezbedila barem delimini
povratak ranije izgubljenih teritorija. Vizantijska nespremnost ne treba da iznenadi, budui
da je ona na svojim granicama imala novu silu koja se do sada tek sporadino pojavljivala.
Bili su to Turci. Koliki je bio turski zamah vidi se iz toga to su se ve 1359. godine oni
pojavili i pod zidinama Carigrada. Za utehu, Carigrad jo uvek nije bio u opasnosti, budui
da je bio okruen jakim bedemima, pa ga Turci nisu ni pokuavali da zauzmu. No, za
uzvrat su preplavili Trakiju, a zatim zauzeli Dimotiku (1361.) i konano sledee godine
uzeli su i Jedrene. Tokom 1363. godine pada i Plovdiv, a sultan prenosi svoju prestonicu iz
Azije, najpre u Dimotiku, a onda u Jedrene.
Da ovo vie nisu samo sporadini upadi, ve da se radi o sistematskom osvajanju moglo je
biti jasno iz najmanje dva razloga. Prvi je bio taj to su Turci sve osvojene teritorije naglo
naseljavali svojim stanovnitvom, dok je domae stanovnitvo uglavnom oterano kao
roblje u Malu Aziju. Drugi razlog je bio u tome to je sultan sasvim otvoreno preselio
prestonicu u Evropu, oigledno elei da bude to blii mestu ratnih operacija koje su
oigledno tek trebalo da se razmahnu, a to je trebalo da znai da e turska sila uskoro iz
sve snage da zakorakne na Balkan, a kasnije i dalje. Vizantija je odahnula kada je tokom
1362. godine umro turski sultan Orhan, od neke zaraze izgleda, oekujui da e sada Turci
da se nau u zbrci, u borbi oko prestola. Oni su naivno verovali da su ova osvajanja
vizantijskih teritorija plod Orhanove nasrtljivosti, te da e njegovom smru Turci da se
vrate u Malu Aziju. Meutim, desilo se to da se sultanskog mesta doepao Orhanov mlai
sin (prestolonaslednik Sulejman je umro 1357.) Murat I (1362-1389.), izuzetno
preduzimljiv vojskovoa i vladar, jo spremniji i vlastoljubiviji vladar i ratnik od svoga oca
Orhana. Murat je verovatno oseao stranu netrpeljivost prema Vizantiji i zbog svojih
linih razloga, budui da su Vizantijci spletkarili ak i po pitanju sultanskoga prestola
nakon Orhanove smrti. Oni su naime prieljkivali da Halil, zet vizantijskog cara Jovana,
postane turski sultan. No u tome ne uspevaju, a Murat se suprotno njihovim eljama i
potroenom novcu doepa sultanata. Odmah po sedanju na sultansku stolicu, on obnavlja
vojne pohode i na vizantijske teritorije. Muratov vojskovoa Lala ahin zauzima Jedrene, a
sultan Murat uskoro svoju prestonicu Bursu seli ba u Jedrene ne bi li bio blie sledeim
dogaajima. Meutim, ve je tada bilo vidljivo, a sultanu Muratu i sasvim jasno, da on sa
svojom vojskom, kakva je tada bila, jo uvek nije spreman za udar na Carigrad. On je ipak
bio suvie utvren za njih, a Murat suvie mudar da to ne bi uvideo, stoga je pravac turskih
prodora usmeren prema Bugarskoj i srpskim zemljama koje su se nalazile oko Strume i
Vardara. U okviru toga najpre je osvojena Kumucina, sedite vizantijske pokrajine
Volerona. Sada je bilo vie nego otvoreno prikazana turska namera.
Samo seljenje turske prestonice u Evropu trebalo je da bude dovoljna opomena za sve one
koji su se nalazili na meti turskog udara, ali oigledno da nije. Istini za volju, Vizantijci su
dobro shvatili kakva opasnost preti od Turaka, pa su u okviru toga poznati uzaludni
pokuaji cara Jovana Paleologa da pokrene Evropu na krstaki rat. On je traio pomo u
Italiji i Francuskoj, ali uzalud. Car trai kasnije pomo i od Ugara (1366.), pa se do kraja
ponizio odlazei im na noge, ali i tu bez ikakvih rezultata. Niko nije imao razumevanja za
vizantijske probleme, ali ni sluha za nadolazak turske plime. Posebno iznenauje
kratkovidost Ugarske, iji se kralj zaplitao u sve mogue spletke i ratove po Evropi, ne
videi neprijatelja na pragu svoje kue.
U to vreme pada i jedan veoma interesantan pokuaj carigradske patrijarije, a koji je vezan
za izmirenje sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Pravilno uviajui da su Vizantija i serska
oblast podjednako izloene turskom udaru, te da je saveznitvo izmeu njih pitanje
opstanka, povedeni su pregovori o moguoj saradnji. Inicijator je bila Vizantija. Tokom
1364. godine carigradski patrijarh Kalist je doputovao u Ser, gde je jo uvek vladara carica
Jelena. U planu su bili pregovori o buduoj borbi sa Turcima, meutim da bi se ovi
pregovori mogli uspeno obaviti, bilo je potrebno prethodno ukloniti jednu prepreku koja
se nalazila u crkvenom raskolu izmeu Srpske i Carigradske pravoslavne crkve. Raskol je
doao zbog toga to je carigradski patrijarh (i to ba Kalist) svojevremeno anatemisao
srpskog patrijarha i cara Duana, a zbog toga to je Duan, prilikom svoga krunisanja za
cara, uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu na stepen patrijarije, a da za to nije imao dozvolu
od carigradskog patrijarha. U sutini, razlozi za anatemu su bili manje kanonske ili verske
prirode, a vie politike, budui da je to Kalist uradio pod pritiskom Kantakuzena, koji je u
to doba navaljivao na Srbiju, pa mu je trebao ovakav crkveni raskol. Iako ga je imala u
veoma neprijatnoj uspomeni (to je sasvim razumljivo), carica Jelena se pokazala na visini
i primila lepo patrijarha koji je njoj i njenom muu (caru Duanu) napravio toliko neprilika.
Interesantan je taj pokuaj carigradskog patrijarha. On je progutao svoj ponos i doao na
dvor carice onog cara (Duana) na kojeg je ne ba tako davno bacio crkveno prokletstvo.
Pitanje je kako se on oseao dok je prilazio dvoru u Seru, verovatno pomalo se
pribojavajui kako e ga carica primiti. A ona je imala i te koliko razloga da se sea
njegovog prokletstva i svih onih neprilika koje je imala tada, ali koje je i sada oseala.
Sasvim su jasni motivi kojima su se rukovodili Vizantijci, ali nije ba najjasnije koje su bile
namere carice Jelene. Da su Vizantijci bili svesni opasnosti od Turaka, van sumnje je, ali
pitanje je da li je i carica Jelena bila toliko politiki dalekovida? Da li je ona iz Sera mogla
shvatiti kakva opasnost dolazi iz Male Azije ? Sudei po svemu, trebala je biti svesna, jer je
Jedrene palo 1362. i od te godine sultan Murat boravi u Evropi, veoma blizu Sera.
Meutim, njeni motivi za razgovore sa patrijarhom Kalistom bili su mogue ipak sasvim
druge prirode. Nju je moda vie interesovalo crkveno pomirenje i prevazilaenje raskola
srpske i carigradske crkve, koje je kao ljuta rana trajalo skoro dvadeset godina. Ona je bila
ve starija ena kojoj je vlast u Seru polako izmicala iz ruku, vie naklonjena
razmiljanjima o uspomenama o dalekoj prolosti kada je bila carica i imala stvarnu mo.
Iz tih dalekih dana njene i muevljeve moi ostala je kao runa uspomena anatema koju je
bacio patrijarh Kalist, koji eto ba sada dolazi, kao odjek dalekog vremena, i to ba kod nje
na dvor. Ipak, ona nije mislila da se osveti. Osetila je da bi to mogla biti prilika da ispravi
ono to nije uspeo da popravi ni njen mu car Duan, iako se zaista trudio da postigne
pomirenje dve crkve. Bilo kako bilo, ako je tako i mislila, nije uspela da svoje namere do
kraja i sprovede. Na serskom dvoru, ve dobro ostareli Kalist, iznenada umire. Carica
Jelena ga sahrani u crkvi serske mitropolije uz najvee poasti. Time je crkveno pomirenje
srpske i carigradske crkve ostavljeno za druga vremena, i bez carice Jelene.
U navedenim pregovorima morao je uestvovati i Ugljea, kao najznaajnija politika
linost Sera, a tada je mogao uti od patrijarha Kalista neto vie detalja o turskoj
opasnosti. Da podsetimo, u to doba jo uvek Vukain nije postao savladar cara Uroa, niti
je Ugljea despot, a serskom oblau vlada carica Jelena. Dakle, ni Ugljei tada ovi
pregovori o savezu sa Vizantijom i pomirenju crkava ne znae mnogo i on sa njima sigurno
nije bio opsednut u onoj meri kao carica Jelena, budui da su pred njim i Vukainom
sasvim drugi planovi. Koliko je on o Turcima tada znao i koliko je shvatao opasnost od
njih ostaje samo da se pretpostavlja. Ipak, imajui u vidu njegove kasnije poteze, sasvim je
mogue da je njemu ve tada bilo jasno sa koje strane ide prava opasnost, ali tada on nije
imao onu snagu koju e imati kasnije. S druge strane, to je veoma vano, on se upoznao iz
prve ruke sa problemima crkvenog raskola, shvatio ne samo snagu crkve ve i dobru volju
carigradskog patrijarha za pomirenje. Upravo njegovi kasniji potezi na pomirenju crkava
kao da su inspirisani ovim pregovorima sa patrijarhom Kalistom. Na kraju, smrt patrijarha
Kalista oznaila je kraj bilo kakvih pregovora izmeu Vizantije i Sera o moguem
saveznitvu i pomirenju crkava, ali Ugljea nije zaboravio ovaj susret.
Nakon krunisanja Vukaina za kralja bilo je veliko pitanje kakva e biti saradnja izmeu
Vukaina kao kralja i cara Uroa. U samome poetku bila je veoma dobra. Dodue i to
treba shvatiti samo uslovno, jer prave saradnje tu nije moglo ni biti. Ovlaenja i cara i
kralja su skoro ista, tako da je Vukain, iako samo kralj, mogao samostalno da deluje to je
on na kraju krajeva i inio. U tom svom delovanju on odaje duno potovanje caru Urou,
ali samo to. Tada se javlja i problem koji preti da postane ozbiljan, budui da je njegova
vlast kao kralja u Srbiji vrlo diskutabilna. Naime, Vukaina ne priznaje vlastela, izuzev one
koja mu je lino podlona. No, to Vukainu nije bilo posebno ni vano i u prvo vreme nije
bio time posebno optereen oekujui da nepokornu vlastelu natera orujem na potovanje.
Dodue, u prvim svojim vojnim akcijama, ija je svrha bila ograniena samo na to da
povea svoju nezavisnu oblast, istupa kao kralj, ali sve je to sa ogranienim ciljem. To zato
to ta osvajanja nisu imala kao posledicu uvrenje carevine ili carske vlasti, ili konano
vlasti kralja, ve samo Vukainove line vlasti, odnosno, kao to je ve navedeno, irenje
Vukainove nezavisne oblasti. U sutini Vukain jo uvek nastupa kao oblasni gospodar, a
ne kao kralj koji titi dravu. ta je car Uro oekivao od svoga savladara Vukaina teko
je rei. Ako je mislio da e pomou Vukaina da uvrsti vlast i da osnai svoju poljuljanu
poziciju, onda se grdno prevario. Vukain je od samog poetka sasvim samostalan u svom
delovanju i radi iskljuivo u svoju korist, mada odaje duno potovanje caru niti jednog
momenta ne osporavajui njegovu vlast. Sve i da je hteo, car Uro nikako nije mogao
Vukaina spreiti u njegovim namerama, budui da su mu novana sredstva bila
ograniena i samim time i njegova vojna samostalnost je bila minimalna. Tanije reeno,
car Uro vie nije imao u slubi stranih plaenika budui da nije bio u stanju da ih plaa, a
domau vlastelu nikako nije mogao da natera na poslunost. Upravo zahvaljujui tome car
Uro je sigurno bio u podreenom poloaju u odnosu na Vukaina, koji je bio i te kako
vojno jak.
Ipak, Uro je imao titulu cara i samim time u hijerarhiji je bio iznad Vukaina koji je bio
samo kralj. Tu situaciju ni sam Vukain nikada nije osporavao, a da je to tako vidi se iz
portreta u crkvi sv. Nikole u Psai, koju je podigao vlastelin Vlatko Paskai. Sam Vlatko
je bio u veoma dobrim odnosima sa Mrnjaveviima, ali i sa carem Uroem, pa na taj nain
freska u njegovoj zadubini govori dovoljno sama po sebi. Naime, na severnom zidu
manastira u Psai naslikani su car Uro i kralj Vukain zajedno, ali tako da je Uro sa desne
strane, a Vukain sa leve strane, ime je caru Urou (zato to je sa desne strane) data
automatski prednost u hijerarhiji. Praktino, to znai da se Vukain u to doba (1365-1370.)
jo uvek nije drznuo na sam carski presto. Po svemu sudei, on i nije nameravao da po bilo
emu (izuzev vlasti) ugrozi samu carevu linost, verovatno budui svestan da bi bilo kakvo
nasilno uklanjanje Uroa moglo izazvati vlastelu u Rakoj. Sa te strane car Uro je bio
bezbedan, ali od njegove carske vlasti ostalo je veoma malo. Zbog takvog odnosa prema
caru, kao i zbog samog ina krunisanja za savladara, Vukain je navukao stranu mrnju
protiv sebe, a ta mrnja ini se traje i danas. Dodue, izgleda da je i sam Vukain dobrim
delom zasluan za takav odnos prema sebi. Naime, umetnik koji je slikao figuru cara Uroa
i kralja Vukaina u manastiru Psai nije uspeo da izbegne svoju nesimpatiju prema
Vukainu slikajui ga kao krljavog starca sa dugom belom bradom i kosom, kako stoji
pored cara Uroa koji je opet naslikan kao krupan, lep mukarac. itava Vukainova figura
odie neim lukavim, podmuklim, dok je Uro svetaki miran i uzvien. Time je i na vie
nego oigledan nain prikazano ta se o Vukainu u to doba zapravo mislilo, a to opet nije
daleko od stvarne istine. U vreme kada je ovaj portret slikan, izmeu cara Uroa i Vukaina
sigurno da vie nije postojao ni minimum bilo kakve saradnje, budui da Vukain nije
prema Urou vie imao bilo kakvog potovanja. U kakvom se bednom poloaju tada car
Uro naao vidi se iz toga to je morao da se tokom 1367-1368. godine skloni u Solun, i to
kod nekih bivih inovnika pokojnog cara Duana. Da li se on tu sklonio od Vukaina ili je
njegov boravak u Solunu imao neku drugu svrhu, ostaje stvar procene, ali sam carev
postupak moe da predoi njegov stvarno jadan poloaj u to vreme.
Takav poloaj cara Uroa i Vukainovo otvoreno nametanje sigurno nisu mogli ostati
neprimeeni i bez reakcija vlastele iz rakih zemalja. S jedne strane, njima je odgovarala
zauzetost Vukainova po Makedoniji, gde je ovaj uvrivao svoju vlast, tako da nije
posveivao suvie panje severnoj strani carstva (Rakoj), to je opet omoguilo nagli
uspon novih oblasnih gospodara. U prvom redu tu su bili Lazar Hrebeljanovi, Vuk
Brankovi i nadasve Nikola Altomanovi. Ova trojica su se naglo probila meu najmonije
srpske oblasne gospodare, to naravno nije moglo da izmakne budnom Vukainovom oku.
S druge strane i ovi novi raki oblasni gospodari su dobro znali da e Vukain onoga
momenta kada sredi stvari po Makedoniji da udari i na njih, te da ih jednog po jednog
slomi. Da stvar za njih bude jo gora, on e to uiniti sasvim legalno, budui da je Vukain
njihov (ma koliko se oni sa time ne slagali) kralj i na neki nain gospodar, koji ima pravo
da od njih trai punu poslunost. To to Vukain nije odmah nakon krunisanja krenuo da po
Rakoj sreuje stvari bila je velika srea za njih, budui da oni ne bi bili u stanju da ga
zaustave. Moda se Vukain tada pomalo i preraunao, elei da na prvom mestu zaokrui
svoje posede po Makedoniji. Zapravo u njemu je na prvom mestu proradila sitna svest
oblasnog gospodara, dok je kraljevska uloga za trenutak ostala u drugom planu. Mogue je
da raki oblasni gospodari i nisu za Vukaina predstavljali neku posebnu pretnju pa je on
raunao da e sa njima izai lako na kraj onda kada zaokrui svoje posede. Bilo kako bilo,
to je meuvreme dobro dolo rakoj gospodi da proiri svoje oblasti. Zbog daljnjeg toka
prie, o ovim oblasnim gospodarima bie na ovom mestu neto vie rei.
Svakako najinteresantniji za daljnju istoriju Srbije jeste Lazar Hrebeljanovi. Samo poreklo
njegove porodice nije ba najjasnije, tako da se rodonaelnik ne zna. Ono to se o njima
zna je veoma malo. Lazarev otac se zvao Pribac i njegova batina se nalazila negde oko
Novog brda. "Ovom preereenom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, koji
velikom caru Stefanu pribliz bivae usrdnou i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlim
navikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takorei, vezani behu ljubavlju kao da
su jedna dua u dva tela" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Pribac je
slubovao na dvoru cara Duana, ali sa skromnim titulama logoteta, a onda peharnika
(veliki sluga). Sama titula koju je Pribac uivao sigurno ga nije mogla dovesti u takvu
blizinu i prisnost sa carem kako to ovi navodi pokuavaju da objasne, tako da se ti podaci
mogu uzeti tek sa velikom dozom rezerve. Zapravo, Pribac je pripadao sitnoj nepoznatoj
vlasteli koju je car Duan jednim delom uzdigao, ali sam Pribac nije uspeo da u toj
hijerarhiji dopre neto vie, no i to je bilo sasvim dovoljno da obezbedi njegovom sinu
Lazaru pristup u carsku slubu. U svakom sluaju to je bio i vrhunac dvorske karijere
Lazarevog oca Pribca.
Sam Lazar se rodio oko 1329. godine u Prilepcu oko Novog brda, a oenio se oko 1353.
godine Milicom koja je bila erka kneza Vratka, a koji je opet poticao od loze Vukana
Nemanjia (bio mu praunuk). Na taj nain Lazar je preko enske strane uao u lozu
Nemanjia, to moda nije njemu samome bilo toliko bitno, ali e kasnije biti njegovim
potomcima. "Druga grana: Vukan veliki knez rodi Stefana, Stefan Dimitrija, postade inok.
Dimitrije rodi sinove i keri; prvi Vratko knez. Vratko knez rodi Nikolu upana i kneginju
Milicu, i bi udana knezu Lazaru" (Pajsije Janjevac). Sa njom je imao dva sina (Vuka i
Stefana) i pet erki (Maru, Jelenu, Draganu, Teodoru i Oliveru), mada ima i drugaijih
miljenja. "A ova postade supruga velikoga kneza Lazara i rodi tri sina: tj. velikoimenitoga
ovoga despota Stefana, i Vuka i Dobrovoja" (Konstantin Filozof). Sama Lazareva sluba
na dvoru cara Duana nije bila bog zna kako uspena, budui da od titule stavioca nije
mrdnuo. Stoga svi navodi o njegovim izuzetno bliskim vezama sa carem Duanom jesu
samo legenda, koja nema nikakve veze sa istinom. "A veliki knez Lazar iz detinjstva bejae
mnogo u svim blagim delima ukraen i u svim vrlinama pokazivae se plemenit, veleuman,
krotak i muevan. Videvi ovo veliki car Stefan da je mladi odliniji od svih u svim
izvrsnim lepotama, bee zauen i udivljen i mnogo miljae o tome ta e ovaj mladi
postati, i predvide bogodanim razumom svojim" (Povesno slovo o knezu Lazaru od
patrijarha Danila). Veoma slini su i sledei navodi: "Kada je odrastao, dadoe ga
tadanjemu caru Stefanu na slubu, i zbog tihosti, i blagih navika, i vrlina njegovih i
hrabrosti inom bi odlikovan od cara i postavljen za prvoga u palati njegovoj. Tako po
zapovesti samodrevoj, uze sebi za sadrunicu srodnicu carevu, ker nekoga velmoe. I
ona od roda svetla, i slavna, i osobita, kolena nekog carskog, od plemena svetoga Simeuna
Nemanje, prvoga gospodina Srbima" (Povesno slovo o knezu Lazaru). Isto preterivanje
nalazimo i u Pekom letopisu gde se navodi: "Roditelji njegovi bejahu velmoe i prvi u
palati preereenih careva, i inom asni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvu
bejahu neki blinji samodrcima... A ena njegova bejae od same krvi carske". ini se da
je tu najobjektivniji upravo Orbin koji veoma kratko navodi: "Knez Lazar bio je sin Pribca
Hrebeljanovia, vlastelina i velikaa u vreme cara Stefana. On je u mladosti bio dvorjanin
pomenutog cara,..." (Orbin).
Zapravo Lazar nema neku posebnu ulogu na dvoru cara Duana i on je tek jedan od mnogih
koji su muvaju oko cara, pokuavajui da privuku njegovu panju i obezbede daljnji
napredak. To izgleda Lazaru nije polo za rukom, tako da je i smrt cara Duana doekao sa
titulom stavioca. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je carski presto preuzeo Duanov
sin Uro. Osim njegove, na kraju ipak ne tako znaajne uloge, pri sklapanju mira sa
Dubrovnikom u Onogotu (1362.) i pri promeni poseda izmeu kneza Vojislava Vojinovia
i elnika Muse (1363.), Lazar se ne spominje vie. No, i ovakva titula, ma kako niska po
rangu bila, ipak je otvorila Lazaru put ka stvaranju velike oblasti.
U vreme kada je Vukain krunisan za kralja (1365.) Lazar ima 36 godina i nije vie toliko
mlad, ve ovek sa dosta iskustva. Po svemu sudei, ba tada Lazar je napustio dvorsku
slubu kod cara Uroa. ta je bilo uzrok takvoj njegovoj odluci ne zna se, mada se moe
pretpostavljati da je sa dvora otiao, uverivi se da na njemu vie ne moe nita postii ili je
to moda bio znak neslaganja sa Vukainovim krunisanjem. Mora da je tu bilo i linih
razloga, budui da je izmeu Vukaina i Lazara postojala i lina netrpeljivost, poto je
moni Vukain od Lazara oteo batinu oko Novog brda. Za ivota Vukainova po tom
pitanju se nije moglo nita uraditi, ali odmah nakon njegove pogibije na Marici (1371.)
Lazar je svoju batinu povratio. "Kad je umro kralj Vukain, oduzeo je veliki deo njegove
zemlje, tj. Pritinu, Novo Brdo i druge upe, ime se on mnogo uzveliao" (Orbin). Sudei
po tome, Lazar je ne samo povratio svoju oduzetu batinu, ve je zagrabio daleko vie,
uveavajui svoju oblast novim teritorijama. Bilo kako bilo, ba od tada (od odlaska
Lazarevog sa carskog dvora) poinje njegovo naglo snaenje. Po svemu sudei, daljnji
boravak na carskom dvoru bio bi za njega ne samo ograniavajui faktor za daljnji uspon,
ve bi ga moda doveo i u ivotnu opasnost.
Samo njegovo uzdizanje nema niega spektakularnog u sebi i ono je tek postepeno, to ne
treba da iznenadi, jer se Lazar i do toga momenta drao veoma suzdrano. Njegova vernost
caru Urou ni tada nije dola u pitanje, tako da se njegovo ime ne spominje nikada nasuprot
carevom. Verovatno da je Lazar za sve godine koje je proveo na dvoru cara Uroa imao
bezbroj prilika da ue u razliite spletke, no on se po svemu sudei toga posebno uvao.
Radilo se o oveku koji je oigledno umeo da eka, tako da njegovi kasniji politiki i
ratniki potezi u sebi imaju mnogo toga promi ljenog. Tako je i njegova oblast formirana
veoma oprezno, a drugaije nije ni moglo biti, jer ih on stvara izmeu oblasti kralja
Vukaina, zatim oblasti Rastislalia i kneza Vojislava (kasnije Nikole Altomanovia). Sve
su to bile veoma mone linosti, koje Lazar nikako nije smeo izazivati suvie naglim
postupcima.
Druga znaajna linost koja je bila u naglom usponu bio je Vuk Brankovi. Nasuprot
Hrebeljanoviima, radilo se o staroj i uglednoj porodici, tako da je poznato da je Vukov
otac Branko bio sevastokrator u Ohridu. Kako su titulu sevastokratora nosili samo oni koji
su bili carevi roaci, to se moe sa sigurnou rei da su Brankovii bili u rodu sa
Nemanjiima. No, ova porodina veza sa Nemanjiima izgleda da nije sa muke strane, ve
je neki od Brankovia bio oenjen sa nekom nemanjikom princezom. Rodonaelnik ove
porodice bio je vojvoda Mladen, koji je zauzimao visoka mesta na dvoru kralja Milutina, a
potom kod kralja Stefana Deanskog. Tako je poznato da je vojvoda Mladen godine 1323.
bio gospodar Trebinja, gde ga je kasnije zamenio sin Branko. Ba on se naroito istakao u
ratu Stefana Deanskog i Dubrovnika (1326-1328.) kada je harao po Dubrovakoj okolini.
Od cara Duana dobio je Branko titulu sevastokratora i bio postavljen za poglavara u
Ohridu. Nakon smrti sevastokratora Branka, kada je carstvo ve bilo uveliko u raspadu,
povlae se Brankovii sa carskog dvora i od tada deluju iz svoje matine oblasti, koja se
nalazila na Kosovu, u Drenici. U doba stvaranja velikih oblasti, najistaknutiji predstavnik
ove porodice bio je svakako Brankov sin Vuk Brankovi (imao brata Nikolu, Grura i sestru
Teodoru) i od tog vremena i potie njihova snaga. Sam Vuk je bio oenjen Marom, erkom
kneza Lazara, tako da je ova kua (Hrebeljanovi) jaala ne samo preko osvojenih teritorija
ve i putem porodinih veza. "Mara je bila udata za rakoga vlastelina Vuka, sina Branka
Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog oveka i veoma poslunog prema svome tastu
Lazaru, koji je zajedno s ovim svojim zetom iveo u miru sa svim svojim susedima, tj. s
kraljem Bosne i s Baliima, zadovoljavajui se svojim posedima i ne traei putem rata
tue" (Orbin). Tako se prvi spomen Vuka u poveljama nalazi tek 1365. godine, a postoje
neke indicije da je car Uro nalazio upravo kod Vuka utoite u vreme kada se otvoreno
sukobio sa Vukainom. Oigledno se radilo o veoma kulturnom oveku, koji je
istovremeno vodio i dosta suzdranu politiku, ali nekako stalno u senci Lazarevoj. S druge
strane, Vuk po Orbinu nikako nije bio nasilan ovek, koji bi halapljivo otimao svaki onaj
posed za koji bi mu se ukazala prilika, ve je bio veoma smotren i paljiv u odnosima sa
susedima. Dakle, i Vuk je tek postepeno sabirao svoju mo, bez naglih uspona, to je
verovatno bio uticaj tasta Lazara, sa kojim je, sudei po Orbinu, Vuk bio u veoma dobrim
odnosima. Njegov nagli uspon dolazi tek negde oko 1373. godine i to onda kada je sa scene
nasilno siao upan Nikola Altomanovi. Sama pria o porodici Brankovia bez ikakve
sumnje spada u najlepe stranice srpske srednjovekovne istorije i ova porodica je moda
najznaajnija koja se na srpskom tlu (izuzev Nemanjia) i pojavila. Narodno predanje ovoj
porodici nije bilo naklonjeno, tako da su Brankovii kasnije bili optueni za mnogo onoga
to nikada nisu uinili, pa su tako u Srbiji postali sinonimom izdaje koju nikada nisu
poinili.
47. Veliki upan Nikola Altomanovi
Najznaajnija figura koja se tada pojavila i naglo izronila meu oblasnim gospodarima bio
je svakako Nikola Altomanovi, koji predstavlja jednu zaista izuzetnu linost, koja je u
sebi uspela da ujedini mnogobrojne, toliko suprotstavljene osobine. On je bio optuivan za
raznorazne zloine, koje uglavnom nije poinio; ostao je u istoriji poznat kao grubijan i
nasilnik naklonjen potajnim ubistvima, mada se u sutini ni po emu nije razlikovao od
ostalih svojih savremenika. Jedino po emu je od njih odskakao jeste njegov nagli uspon i
njegova mladost, budui da je jedva imao 20 godina kada je bio najmoniji u Rakoj. Bio je
veoma spretan ratnik, ali isto tako snalaljiv u raznoraznim spletkama, pa i naklonjen
potajnim ubistvima.
Poreklom je iz poznate porodice Vojinovi, a njen rodonaelnik je bio vojvoda Vojin, inae
gospodar Gackog. Vojvoda Vojin je bio u krugu najbliih saradnika Stefana Deanskog, a
kasnije se od njega otcepio, prikljuujui se krugu nezadovoljnika oko njegovog sina
Stefana Duana (kasnijeg cara). To podravanje Duana nasuprot Stefanu Deanskom
kasnije je omoguilo Vojinu, ali i njegovim sinovima Milou, Vojinu i Altomanu, zavidan
napredak. Nakon smrti vojvode Vojina, njegovi sinovi razdele humsku oblast kojom je ovaj
upravljao. Otac Nikole Altomanovia, Altoman, bio je oenjen erkom vojvode Mladena,
koja se zvala Vitoslava. Ona je imala brata Branka Mladenovia, od kojeg potie poznata
porodica Brankovia, to e rei da je sa Vukom Brankoviem bila u najbliim srodnikim
odnosima (bila mu je tetka). Negde oko 1340. godine Altoman nosi titulu upana, a da je
uivao zavidan ugled vidi se iz toga to mu je Dubrovnik, sasvim suprotno svojim
dotadanjim obiajima, za svadbu iznajmio jednu ratnu galiju. Sam Nikola se rodio u
drugoj polovini 1348. godine, a ve 1359. (?), ostao je bez oca. Tu priliku je iskoristio
njegov stric knez Vojislav, da bi mu preoteo teritorije koje je nasledio od oca Altomana,
ostavljajui njemu i njegovoj majci Vitoslavi verovatno jedan manji deo za izdravanje.
Ve u ranoj mladosti, sa jedva 11 godina ivota, Nikola je osetio svu gorinu meusobnih
sukoba, a proterivanje sa oevih imanja u njemu je sigurno ostavilo dubokoga traga. Tada
se verovatno mogao uveriti koliko malo znae srodniki odnosi u borbi za veu mo,
budui da je u jednoj takvoj borbi bio rtvom. Isto tako osetio je ta znai biti apsolutno
nemoan pred silnikom tipa kneza Vojislava, a to je kasnije i on isto tako primenjivao. No,
bio je takoe dovoljno pametan da se za ivota kneza Vojislava suvie ne zalee, ve da
naui da eka svoj trenutak. I nije dugo ekao, jer ve 1363. godine knez Vojislav iznenada
umire.
U vreme kada je knez Vojislav umro (1363.) imao je Nikola oko 14 godina i u to prvo
vreme nije izgleda nita preduzimao. Imanje kneza Vojislava nasledila je tada njegova
udovica kneginja Goislava, sa maloletnim sinovima Dobrovojem i Stefanom. U prvo vreme
ona se uspevala odrati na ogromnim teritorijama koje su joj ostale od mua uglavnom
zahvaljujui tome to je imala kakvu takvu podrku cara Uroa, ali i tome to je neke
svoje teritorije i interese rtvovala. Sam Nikola Altomanovi se odjednom pojavljuje na
sceni tokom 1366. godine kada se spominje kao jedan od znaajnijih velikaa srpskog
carstva, da bi ve naredne godine (1367.) zagospodario Rudnikom. Tokom sledee (1368.)
godine on uspeva da skoro celokupnu oblast koju je ranije drao knez Vojislav stavi pod
svoju kontrolu. U to doba on je imao tek 20 godina i bio je po svemu sudei veoma hrabar i
odluan ovek. "Pomenuti Nikola kao momak bee velika junaina i drae onu pokrajinu
Huma koju je drao njegov otac Altoman za ivota cara Stefana. Kasnije, kad je umro
njegov stric ija se oblast prostirala od Dubrovakog primorja do Uica, zauze (kako
rekosmo) i njegove zemlje; dobi i neke druge krajeve, sve do Srema, i vladae do granice
Bosne na Drini" (Orbin). Izgleda da se upan Nikola nije ograniavao samo na zauzeu
starih oevih teritorija i onih na kojima je vladao njegov stric knez Vojin, ve je, poput
drugih oblasnih gospodara, zauzimao sve to je mogao. Takve svoje poduhvate sigurno nije
mogao preduzimati a da sam nije imao sve one potrebne kvalitete, na prvom mestu
ratnike, koji su za tako neto neophodni. "Bio je veliki junak na oruju i spretan, ali drzak,
nepostojan u svim svojim delima i veroloman; vrlo lako se laao oruja i zapoinjao rat sa
svim vladarima svojim susedima" (Orbin). Sigurno je isto tako da je bio bezobziran i
nemilosrdan u svojim osvajanjima, no drugaije se nije ni moglo. On se uplitao u ratove ne
razmiljajui mnogo o tome kakvu snagu imaju njegovi protivnici, a verovatno svestan
sopstvene moi.
Poznato je njegovo uplitanje u stvari Bosne, kojom je tada vladao ban Stjepan Tvrtko.
"Verujui, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i monijeg od njega, poe ratovati i harati
granice Bosne prema Drini, priinjavajui velike tete bosanskom banu Tvrtku" (Orbin).
Osim toga, Nikola Altomanovi je neprestano potpirivao pobune protiv Tvrtka (posebno
one koje je vodio Tvrtkov brat Vuk), a naroito je saraivao sa Tvrtkovim vlastelinom
Sankom, to je do kraja rezultiralo time da se tokom 1367. godine i sam Sanko odmetnuo
od bana Tvrtka. "Izmeu ostalog doe jedared, po nagovoru i za ljubav Miltenova sina
Sanka, u Humsku zemlju; udari u Biu na okolinu podgradija i zauze je, a zatim ode do
Loporina i njegovih sela. Pomenuti Sanko bio je velika bana Tvrtka i drao je svu Humsku
zemlju od primorja do Konjica i Nevesinja sa Gornjim i Donjim Vlasima" (Orbin).
U ovim sukobima naroito su uee uzeli Dubrovani, elei da pomire Sanka sa
Tvrtkom, ubeujui Sanka da se ostavi Altomanovia jer "trijumf ovoga Nikole je za
kratko vreme i nikako nije trajan, dok je bosanski banat vean". Sanko nikako nije pristajao
da se pokori Tvrtku pa ga je do kraja ovaj vojniki slomio, a Sanko je morao pobei u
Dubrovnik. "Preavi u Humsko Knetvo, opustoio je i poharao celu Sankovu zemlju, kao
i zemlju njegovih sledbenika. Kako mu se Sanko nije mogao odupreti, a i bojao se da mu ne
dopadne ruku, pobegao je u Dubrovnik. Kad je to uo Tvrtko, krene s vojskom prema
Dubrovniku, ne bi li ga uhvatio. Ali je Sanko, obaveten prethodno o tome, umakao pre
nego to je Tvrtko stigao, pa otiao upanu Nikoli Altomanoviu s kojim je (kako smo gore
kazali) pustoio Humsko Knetvo" (Orbin). Ovde Orbin utoliko grei to se Sanko ipak
izmirio sa Tvrtkom (druga polovina 1367.), ali se ve sledee godine (1368.) ponovo
zavadio sa njim i ponovo preao kod Altomanovia. Kasnije se Sanko opet pomirio sa
Tvrtkom i napustio Altomanovia, meutim ni tu nije bio bolje sree. Onoga momenta
kada je Altomanovi zaratio sa Lazarem Hrebeljanoviem odluio je Tvrtko da mu kao
pomo poalje upravo Sanka, koji se sada odjednom naao nasuprot Altomanoviu. Na
kraju, to mu je bilo i poslednje to je uradio, poto je u jednoj od pljaki po
Altomanovievim zemljama upao u klopku koju mu je ovaj namestio i tu i poginuo. "Posle
izvesnog vremena Tvrtko je, na traenje kneza Lazara, poslao svoju vojsku protiv Nikole
Altomanovia. S ovom vojskom i s onom koju su slali Dubrovani u pomo pod
zapovednitvom ura Martinuia uputio je Sanka. Harajui po Nikolinoj zemlji, Sanko
je doao u Trebinje i u jednom klancu, zbog svog neopreznog nastupanja i slabe brige za
vlastiti ivot, bio je ubijen od tamonjih brana" (Orbin). I ovo je diskutabilno, budui da
se ovaj rat odvijao 1373. godine, a Sanko se u jednom od dokumenata iz 1372. godine ve
pominje kao pokojnik. No, to sada i nije toliko bitno, budui da je svrha ovog prikaza bila
samo u tome da se vidi sa koliko je spremnosti i odlunosti Nikola Altomanovi ulazio u
sukobe, ne obazirui se mnogo ko je protivnik.
Stoga pomalo udno deluju sve one negativne osobine koje mu Orbin prebacuje i na kojima
mu tako estoko zamera. Sve te osobine koje Orbin navodi za upana Nikolu
Altomanovia, u samoj svojoj sutini negativne, zapravo jesu bile neophodne za to vreme i
nema niti jednog jedinog oblasnog gospodara koji ih nije imao vie ili manje izraene.
Stoga je pomalo udno to se prevrtljivost, agresivnost i nepostojanost pripisuje samo
upanu Nikoli, jer nema sumnje i ostali su imali iste takve "kvalitete". Istovremeno, Orbin
optuuje upana Nikolu za jedan izuzetno grub post upak prema svojoj strini, Vojislavljevoj
udovici Goislavi i njenoj deci. On naime navodi da se upan Nikola nije zadovoljio samo
time da zauzme veinu onih oblasti koje je drala udovica Goislava, ve je nju i njene
sinove bacio u tamnicu i posle izvesnog vremena dao otrovati. "Kad je Vojislav umro,
njegov sinovac Nikola, sin Altomana, koji je umro za ivota Vojislavljeva, prevazilazei u
svakom zlu i deda i strica, nezadovoljan delom koji je prilikom deobe pripao njegovom ocu,
zauze orujem i deo svoga strica Vojislava. I da ne bi oko toga ubudue imao kakvih
sukoba ili ratova, uhvati Vojislavljeve sinove Dobrovoja i Stefana i njihovu majku, te ih
baci u tamnicu, u kojoj su posle punih sedam godina bedno zavrili ivot. Drugi vele (kako
je gore reeno) da ih je nakon kratkog vremena otrovao" (Orbin). Dakle, po Orbinu, radilo
se o jednom udovitu koje je nemilosrdno likvidiralo sve na svom putu, ne gledajui pri
tome na bilo ta drugo osim na sopstveni interes.
Ipak, istina je sasvim drugaija. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida kako je nemilosrdno
knez Vojislav, nakon smrti Nikolinog oca Altomana, dok je ovaj imao tek 11 godina,
prisvojio od svoga sinovca sve one teritorije koje je on trebao da nasledi. Smeno je
oekivati da bi upan Nikola kasnije mogao imati bilo kakvog roakog obzira prema
udovici kneza Vojislava i njegovim sinovima kada ni knez Vojislav nije imao nikakvog
obzira prema njemu. S druge strane, to su bili tada sasvim uobiajeni okraji, koji nisu ni u
kom sluaju odudarali od toga vremena (pa i dananjeg). Toliko sa te isto etike strane.
Same injenice opet govore u korist upana Nikole. Naime, nakon smrti kneza Vojislava,
njegova udovica kneginja Goislava se pokuavala na razne naine odrati na teritorijama
koje su joj ostale od mua. Meutim, svi okolni oblasni gospodari su jedva doekali smrt
njenog mua budui da su se otresli nesnosnog pritiska i pretnje od strane monog kneza,
dok su s druge strane dobili priliku da od njegovih teritorija za sebe prigrabe to vie. Po
svemu sudei, njih je Nikola Altomanovi sve preduhitrio, osvajajui za sebe najvei deo
kneevih teritorija, pa je i to bio razlog divlje mrnje i zavisti svih okolnih velmoa. No, ne
treba misliti da je udovica Goislava bila ba tako bespomona i da je tek tako posmatrala
kako joj se posed kruni. Konano, na svojim teritorijama drala se punih pet godina to
svakako nije bilo ba tako kratko vreme. Ona je najpre uivala, ne zna se zato, punu
podrku cara Uroa, i ta je podrka ipak imala neki znaaj, barem za izvesno vreme. S
druge strane i Dubrovani su joj redovno isplaivali onu svotu novca za zakupninu koju je
primao i knez Vojislav. Isto tako dobar deo vlastele na njenim zemljama pruao joj je
podrku, no vremenom je ta podrka sve vie slabila, tako da je ona bila primorana da
tokom 1367. godine, kada je bio vrhunac sukoba sa Nikolom Altomanoviem, od
Dubrovnika zatrai svoju riznicu sa zlatom. Time je trebalo da plati vojsku koju je koristila
u ratu sa upanom Nikolom. No, ipak sve je to bilo suvie slabo da bi zadralo
Altomanovia, tako da je ve sledee godine (1368.) godine ona morala da se sa sinovima
sklanja u Dubrovnik. Meutim, ni tu nije bila ba suvie rado vien gost, budui da su se
Dubrovani pazili da se ne zamere upanu Nikoli, ije su teritorije potpuno okruivale
Dubrovnik, pa je uskoro morala da pree negde u arbanake zemlje, gde joj je verovatno
bila i rodbina. Tek tu joj se i konano gubi svaki trag.
Dakle, sama istina oko ovog sukoba kneginje Goislave i upana Nikole ima malo toga
romantinog i tajanstvenog, kako to pokuava Orbin da prikae. Niti je upan bio toliko
udovite, niti je kneginja bila toliko nemona. Jednostavno, radilo se o sukobu dve osobe
oko naslea kneza Vojislava, a upan Nikola se pokazao kao ratoborniji i snalaljiviji.
Svakako da mu se to ne moe uzeti nikako za slabost karaktera niti za greh, to Orbin
upravo ini. U svakom sluaju, od te 1368. godine upan Nikola Altomanovi jeste
svakako najjai u starim srpskim zemljama, (Raka) iako ima tek 20 godina. Veoma je
interesantno uporediti njegov stvarno eksplozivni uspon sa onim laganim i veoma
promiljenim koje su imali Vuk Brankovi, a naroito Lazar Hrebeljanovi. Kasniji sled
dogaaja e pokazati da upan Nikola ipak nije bio u stanju da se odri meu tolikim
svojim neprijateljima, koje je dobrim delom i sam stvorio. Zapravo, njemu je ma bio prei
nego diplomatija, tako da je vie vremena proveo lomei neprijatelje, negoli stvarajui
prijatelje. To mu se kasnije grdno osvetilo.
Za sve vreme ovih dogaanja, naglog uspona Nikole Altomanovia i postepenog uspona
Lazara Hrebeljanovia i Vuka Brankovia, kralj Vukain je privodio svoje osvajanje po
Makedoniji kraju. Njemu svakako nije moglo izmai sve ono to se deavalo po Rakoj, ali
on ne reaguje i nita ne preduzima. Ako je i mislio da su Lazar Hrebeljanovi i Vuk
Brankovi, i pored sveg uspona, ipak suvie slabi da bi ga mogli ugroziti, ostaje nejasno
zato je dopustio da Nikola Altomanovi sabere toliku snagu. Nemogue je da se Vukain
prevario u proceni, mislei da je sav taj uspon Altomanoviev tek sluajnost i da e jedna
odlunija akcija slomiti upana Nikolu. Razlog ove Vukainove neaktivnosti u to vreme je
verovatno u tome da je on bio suvie zauzet ratovanjima po Makedoniji, tako da nije bio u
stanju da prebacuje svoje snage i u Raku. S druge strane, ne treba izgubiti iz vida ni
mogunost da je on eleo da se Raka vlastela izmeu sebe dovoljno iskrvari, pa da kasnije
postane njegov lak plen. No, treba napomenuti da je uspon Nikole Altomanovia bio toliko
silovit i nagao, da Vukain moda nije ni imao vremena da intervenie sve i da je hteo. U
svakom sluaju, sada su Mrnjavevii, a posebno kralj Vukain, protiv sebe imali u Rakoj
izdefinisane veoma jake protivnike u ovoj trojici velmoa. Niti su oni hteli njega da
priznaju za kralja, niti je on hteo da ih ostavi da budu nezavisni u svojim oblastima, elei
da i na njih proiri svoju kraljevsku vlast. Sukob je postao neizbean do njega je moralo
uskoro doi.
U dosadanjim opisima dogaaja koji su tekli ime cara Uroa se skoro i ne pominje i stie
se utisak kao da on vie i ne postoji. Od njega pomo vie niko ne trai i ne oekuje, ali,
interesantno, on nikome i ne smeta, tako da se jo uvek niko nije drznuo da na njega udari.
Ta njegova relativna sigurnost jeste najveim delom plod toga to se on skoro i ne mea u
sve te sukobe, ve uglavnom sve posmatra sa strane. Ako se i meao, to je bilo uglavnom
savetima i prekorima, a to nikoga nije posebno uzbuivalo. S druge strane, tokom 1367. i
1368. godine uglavnom nije boravio u Srbiji, ve je bio u Solunu, kod nekih bivih
slubenika svoga pokojnog oca, cara Duana. On se verovatno tokom 1368. godine vratio u
Srbiju, a to je i vreme kada je Vukain zavrio sa svojim osvajanjima po Makedoniji, gde je
uspeo da na neki nain zaokrui svoje oblasti i uvrsti svoju kraljevsku vlast. Sada je to
trebalo isto da uradi i u Rakoj. Tu su sada svakako glavne prepreke bili upravo upan
Nikola Altomanovi i Lazar Hrebeljanovi, kao dva najjaa oblasna gospodara.
Istovremeno, toga su bila svesna i ova dvojica, pa su i oni oekivali sukob sa Vukainom,
pa su stoga poeli i sa pripremama. Predstojao je sukob u kojem se i sam car Uro morao
konano opredeliti, a vie nije bilo mogunosti da se dri onako neutralno kao do sada.
Ovaj period i sledei dogaaji nemaju istorijsku podlogu i vie su plod nagaanja no to su
sigurni. Jedini izvor jeste Mavro Orbin, pa je itava konstrukcija zasnovana uglavnom na
njegovim navodima.
Orbin navodi da su Nikola Altomanovi i Lazar Hrebeljanovi nevoljno gledali na sve one
uspehe koje su do toga momenta uspeli da ostvare Vukain i Ugljea. Ne mogavi to vie
trpeti, oni izvre pritisak na cara Uroa da sa njima sklopi savez, pa da tako zajednikim
snagama slome Mrnjavevie. Da bi lake pridobili cara Uroa, oni mu obeaju da e sve
ono to osvoje u ratu protiv Mrnjavevia da predaju njemu pa e on zahvaljujui tome
pridobiti barem deo onoga to mu je ostavio otac, car Duan. "Line uspehe Vukaina i
Ugljee nisu mogli da trpe knez Lazar i upan Nikola Altomanovi, posle njih prvi velikai
u Rakoj. Zato odluie meu sobom da ih ponize i podreu krila njihovoj oholosti. S tim
ciljem prioe caru Urou podstiui ga na sve mogue naine protiv pomenute brae"
(Orbin). Oigledno je da su i Altomanovi i Hrebeljanovi oseali Vukainovo i Ugljeino
uzdizanje kao pretnju, oekujui da e i oni sami uskoro biti njihov plen. Tim vie to su
verovatno znali da je Vukain zavrio svoja osvajanja po Makedoniji. Logian daljnji
predmet zanimanja Mrnjavevia mogla je biti samo Raka, odnosno pokoravanje
najmonijih oblasnih gospodara iz tog dela drave, a to su bili upravo oni. Budui da se
nisu eleli pokoriti Vukainu, koga nisu priznavali ni za savladara, a ni za kralja, za
oekivati je bilo da e Vukain na njih da udari sa vojskom. Dakle, bilo je potrebno
spremiti se za rat. U traenju saveznika naroitu su panju obratili na cara Uroa, koji nije
predstavljao neku posebnu snagu, naroito vojnu, ali ipak je bio car, naslednik monog cara
Duana, ija je uspomena jo uvek bila veoma jaka i bilo je jo uvek mnogo onih koji su i
te kako potovali uspomenu na mono carstvo i njegovog vladara. Neto slino nalazimo i
kod Pajsija Janjevca. "avo, podie rat izmeu mladoga cara i Vukaina, i bio je veliki
mete i raspre izmeu njih u te dane. Jedni su bili pomagai caru Urou, a tako je i po
pravdi, a drugi Vukainu po nepravdi, tako da je bio veliki mete i raznoglasice i nepravde.
Pored nepravednog suda bee i velika alost, poto s nasiljem ugrabi njegov presto, posle
tolike zakletve i zavetanja opet se pokaza kao prestupnik" (Pajsije Janjevac).
Sam car Uro je i do sada bio nagovaran od strane nie vlastele da se obrauna sa
Vukainom i knezom Vojislavom, meutim on je to iz nekih razloga uporno odbijao
verovatno znajui da bi to znailo graanski rat. Mogue je da je car Uro onoga momenta
kada je proglasio Vukaina za savladara, odnosno za kralja, zaista mislio da e Vukain
svim snagama raditi na tome da se carstvo sauva. No, za ovih nekoliko godina bilo je
sasvim jasno da je Vukain uglavnom okrenut ka svojim ciljevima, koji nemaju nikakve
veze sa jaanjem carstva nego iskljuivo sa njegovim linim uzdizanjem. Mora da je u to
vreme ve bilo i nekih sukoba izmeu cara Uroa i kralja Vukaina, te da je i to bio razlog
zato je car proveo jedno vreme (1367-1368.) u Solunu. To je bio onaj momenat na koji su
zaigrali i Nikola Altomanovi i Lazar Hrebeljanovi. Oni su predoili caru da Vukain
nema nameru da se menja i da e onoga momenta kada svoju vlast proiri i na Raku, njega
samog skinuti sa prestola. Sada se odjednom pred carem Nikola Altomanovi i Lazar
Hrebeljanovi pojavljuju kao spasioci, predlaui mu savez i slamanje Mrnjavevia. Da bi
cara uverili u svoje dobre namere, oni mu obeavaju da e sve one teritorije koje u
buduem savezu otmu od Mrnjavevia predati upravo njemu, caru Urou. Veoma
primamljiva ponuda, a sam savez je imao i dosta ansi za uspeh.
Kolebljivi car Uro u to vreme zapravo vie nije imao kud i morao je pristati na ovaj savez.
Sa Vukainom vie nije bio u dobrim odnosima i kod njega nikako nije smeo, a ukoliko
odbije ovaj savez sa rakom gospodom onda e izgubiti i njih. Na taj nain bi ostao
potpuno sam i jedini izlaz bio bi neki od manastira. Kako jo uvek nije imao nameru tamo
da ide, odlui se za savez sa Nikolom Altomanoviem i Lazarem Hrebeljanoviem. Od tog
momenta stvoren je totalni raskol meu srpskim plemstvom, a drava je padala u sve veu
provaliju, praktino, poeo je graanski rat. Meutim, savez je jo uvek bio suvie slab za
Vukaina. Po Orbinu uspeli su car Uro, Nikola Altomanovi i Lazar Hrebeljanovi da
sakupe veliku vojsku, ali na Kosovu polju nalete na Vukainovu vojsku koja ih razbije.
Tokom bitke Lazar Hrebeljanovi odjednom sa svojim ljudima napusti borbu, ostavljajui
saveznike da se sami vade kako znaju i umeju. Cara Uroa je ubrzo zarobio Vukain, dok
se jedini borio Nikola Altomanovi, ali kao slabiji, jedva izvue ivu glavu. "Pripremivi,
dakle, monu vojsku, pooe da napadnu kralja Vukaina i Ugljeu. Ovi rasporedie svoju
vojsku i susretoe se s neprijateljem na Kosovu polju. Kad se tu zametnula bitka, knez
Lazar se povue sa svojim etama i pobee. Nikola Altomanovi pak, koji se hteo boriti,
bee poraen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Uro bee uhvaen
iv s nekolicinom vlastele svoga dvora dok su drugi bili poubijani" (Orbin).
Ovi navodi Orbina za sada nemaju i istorijsku podlogu, tako da se ne moe sa sigurnou
rei da li je do ovoga sukoba i dolo. Na ovom mestu nema svrhe uputati se u raspravu o
tome da li su njegovi navodi tani ili ne, navoditi one injenice koje govore u njegovu
korist ili koje govore suprotno, no mora se primetiti da je do takvog sudara Vukaina sa
rakom vlastelom zaista moglo doi. Za nas je ovde najinteresantniji sam car Uro i odnos
koji su imale obe zaraene strane prema njemu. Ne treba misliti da su Nikola Altomanovi
i Lazar Hrebeljanovi, bez obzira na to da li su gornji Orbinovi navodi tani, imali prema
caru Urou neto bolji odnos negoli to je to imao Vukain. I oni su nesretnoga cara gledali
da iskoriste za svoje ciljeve, a on je, to je sasvim neshvatljivo, doputao da ga razvlae na
sve strane, ne pokuavajui da se otme. O tome Orbin navodi: "Kukavni car, koji je za
svoga ivota pustio da velikai zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukaina,
koji mu je bio dodelio jednu malu oblast za izdravanje. Posle boravka kod njega, poe ka
knezu Lazaru. Kad je ovaj na slian nain ravo s njim postupao, ponovo se vrati kralju
Vukainu". Po njemu car se potucao od Vukaina do Lazara pa onda opet do Vukaina,
trpei na taj nain ponienja, a nemajui snage da bilo ta preduzme. Da je ivot cara Uroa
zaista bio pun tegoba i ponienja od strane srpskih velmoa potvruje i Povesno slovo o
knezu Lazaru, onda kada pie o njegovoj smrti. "Poto je prolo malo vremena, ostavi i on
ivot, u mnogoj tuzi i napasti od svojih" (Povesno slovo o knezu Lazaru).
Ipak, Orbin ne ali mnogo nad sudbinom cara Uroa, smatrajui da je upravo on za sve to
najkrivlji. "ivot ovoga vladara moe zaista da poslui kao pravi primer sudbine: ona ga je
nekom varljivom dobrotom jo kao mladia zdravog i veoma potovanog, a da se sam nije
oznojio, uzdigla tako visoko da se po bogatstvu, moi i velianstvu mogao meriti s najveim
vladarima; skinuvi odjedared lanu obrazinu, ta ista sudbina sasvim ga je dotukla bez
nekog nasilja spoljnih neprijatelja i dovela do takve bede da je gotovo bio prisiljen da moli
i prosi u ime boje kod svojih ljudi koricu hleba i komad odela". ini se da su jo jedino
Dubrovani bili ti koji su prema njemu iskazivali duno potovanje isplaujui mu ono to
su se obavezali jo caru Duanu. "Dubrovani su mu za ivota svake godine slali est
stotina dukata, kako su bili ugovorili s njegovim precima, te se tim novcem izdravao"
(Orbin). Neto kasnije Orbin ima jo jedan interesantan navod o odnosu kralja Vukaina i
Dubrovnika, a u vezi cara Uroa. On navodi da je za sve vreme svoga ivota Vukain bio u
dobrim odnosima sa Dubrovnikom, ali da se jednom sa Republikom zavadio zbog toga to
je posumnjao da su oni cara Uroa podstakli da zarati sa Vukainom. "Takav je bio kraj
kralja Vukaina, koji se za itavog ivota pokazivao prijatelj Dubrovana, sem to se 1369.
godine rasrdio na njih zbog cara Uroa, verujui da su ga oni podstakli da digne oruje
protiv njega" (Orbin). Tek kasnija intervencija dubrovakog poslanstva zaustavila je
Vukaina da sa sakupljenom vojskom ne napadne na Dubrovnik. Ovaj navod Orbinov
uklapa se u opis bitke na Kosovu koji je dao neto ranije, tako da izgleda da je car Uro
zaista jednog momenta (uz verovatnu pomo Altomanovia i Hrebeljanovia) pokuao da
ukloni svoga savladara, kralja Vukaina. Posledica ove bitke nije bila samo to da je
autoritet cara Uroa spao na najnie mogue grane i da je on od tada sa kraljem Vukainom
bio u smrtnoj zavadi, ve i neto drugo to e imati dalekosenije i za srpsku dravu daleko
katastrofalnije posledice. To je bila zavada u rakoj izmeu najjaih oblasnih gospodara.
Ova bitka na Kosovu dodatno je zakomplikovala stvari i stvorila jo vei razdor meu
srpskim velmoama. Sada je i u Rakoj, koja je bila do tog momenta koliko-toliko slona
onda kada se trebalo suprotstaviti Vukainu, dolo do rascepa. upan Nikola Altomanovi
nikako nije mogao Lazaru Hrebeljanoviu da zaboravi i oprosti bekstvo sa Kosova, kada on
umalo nije poginuo. Stoga je odluio da se Lazaru osveti. S druge strane, verovatno da
Lazaru Hrebeljanoviu ni u kom sluaju nije odgovarao ovaj sukob i to iz vie razloga.
Glavni protivnik i njemu i Nikoli Altomanoviu bio je svakako kralj Vukain i ovakvi
meusobni sukobi su ih samo nepotrebno iscrpljivali. Isto tako, Lazar Hrebeljanovi je u
odnosu prema Nikoli Altomanoviu ipak bio u podreenom poloaju, pa bi bilo veliko
pitanje kako bi se njihov sukob zavrio. To su sve bili razlozi to je Lazar pokuavao ovaj
sukob da izbegne po svaku cenu. Zbog toga je on verovatno lako pristao da se sastane sa
Nikolom Altomanoviem na neutralnom terenu. Svaki od njih bi na taj sastanak doveo po
petoricu svojih ljudi i to bez oruja. ini se da Lazar Hrebeljanovi nije slutio nikakvu
klopku, iako Altomanoviu nimalo nije verovao. Da mu je do pomirenja sa Altomanoviem
i te kako stalo vidi se iz toga to je olako pristao na uslove sastanka koje je Altomanovi
postavio. "A da ne bi bilo nijednog zlodela kojega se ne bi latio, odlui da ubije kneza
Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga na razgovor. Knez Lazar, koji je
dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo. I mada meu njima nije bilo
otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga. No uprkos tome ugovorie sastanak na
odreenom mestu kako bi se meusobno razgovorili. Knez Lazar je doao samo sa
petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oruje" (Orbin).
Sam Altomanovi nije mislio da vodi bilo kakve razgovore sa Lazarem Hrebeljanoviem,
ve je sastanak zakazao iskljuivo zato ne bi li ovoga nekako namamio i likvidirao. Stoga
je jo ranije na zakazano mesto sastanka sakrio oruje pod sneg. Kada su se njih dvojica
sastali iznenada Altomanovievi ljudi zgrabe oruje iz snega i navale na Lazara i na
njegove ljude. Ve u prvom naletu probodu Lazara, ali otrica maa udari u zlatni krst koji
je ovaj nosio tako da ga ne ubije, ve samo lake rani. Izgleda da Altomanovievi ljudi to
nisu primetili pa navale na Lazarevu pratnju, a Lazar to iskoristi da se doepa konja i da sa
njime umakne. "Ali Nikola, koji je bio doao samo zato da oduzme ivot knezu Lazaru, pre
nego to se sastae, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oruje pod panjeve drvea i
u sneg kojega je bilo na tome mestu. Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili ono to su
imali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oruje i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza
Lazara. Udaraj je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav. Ali rana, u stvari, nije
bila smrtonosna, jer elezo ne prodre skroz, poto se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom
koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujui da je Lazar sigurno
mrtav, navalie na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidovi i arko
Merei, vlastela Raka. Kako se sve vie podizala graja, pa koji je drao Lazareva konja
potra tamo gde je leao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podie i
uzjahavi pobee. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kako
rekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak,
kad su to primetili, nisu se usudili da pou za njim u poteru, jer su ljudi kneza Lazara bili u
blizini i ve su mu dolazili u pomo. Stoga je Nikola bio prisiljen da bei, a knez Lazar je
zbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Orbin).
Sudei po ovom navodu, sastanak izmeu Nikole Altomanovia i Lazara Hrebeljanovia je
ipak odran i oni su imali neku raspravu. O emu, ostaje tajna, a Orbin nedvosmisleno kae
da je izmeu njih dvojice bila neka mrnja, ali koja se jo uvek nije pretvorila u otvoreni
rat. Mogue je da je njihova rasprava tekla oko grada Rudnika, koji je do tada drao u
svojim rukama Nikola Altomanovi, ali nakon sloma na Kosovu izgleda da ga je Lazar
Hrebeljanovi, koristei trenutnu Altomanovievu slabost, jednostavno od njega preoteo.
Po svemu sudei, nisu uspeli nita da se dogovore, jer je tek po zavretku razgovora
Altomanovi navalio na Lazara. Znai, tek onda kada razgovor nije doveo do onog cilja
koji je eleo Altomanovi da postigne, krenulo se na ovo krajnje sredstvo. Oigledno da
nakon neuspelog dogovora nisu postojale nikakve anse da se njihov spor rei mirnim
putem, a da bi se izbegao rat pokuan je atentat. Na prvi pogled izgleda da je Nikola
Altomanovi postupio krajnje podmuklo i bezobzirno, meutim pitanje je da li je to ba sve
tako. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida nain na koji je Lazar Hrebeljanovi ostavio Nikolu
Altomanovia na bojnom polju samog pred Vukainovom silom kada umalo nije izgubio
glavu. To na neki nain znai da je Lazar bio taj koji je prvi poeo sa radnjama koje su
razbijale njihov savez. S druge strane, u blizini mesta na kome su se ova dvojica sastali
muvalo se dosta Lazarevih ljudi, a bilo ih je toliko da je nakon izvrenog atentata
Altomanovi morao hitro da bei, to otvara neka pitanja. Naime, ili je Lazar neto
podozrevao, pa je stoga bilo njegovih ljudi u okolini, to je manje verovatno jer da je
stvarno sumnjao u mogunost Altomanovievog napada sigurno ne bi doao nenaoruan i
izloio se pogibiji. Moglo bi pre biti to da ni njegove namere prema Altomanoviu nisu bile
iste, te da je on upanu spremao klopku, ali tek posle odranog sastanka. No, upan ga je
oigledno preduhitrio, mada sa tek deliminim uspehom. Ovim dogaajem stvoren je takav
jaz da ga vie nije bilo mogue prebroditi bez propasti jednog od njih.
Svi ovi dogaaji nemaju istorijske podloge, i o njima znamo samo iz Orbinovih navoda, pa
je stoga itava ova pria o atentatu sumnjiva. No, bez obzira na sve to, nikako nije
nemogue da je do ovakvog sastanka i dolo, to je bilo sasvim uobiajeno u to vreme. S
druge strane, sasvim je mogu i pokuaj atentata, jer je i to bilo sasvim uobiajeno i nimalo
ne odskae od duha tog vremena i tih ljudi. Ako se pak pretpostavi da sve to nije tano i da
je plod preterivanja Orbinovog, ipak njegovi opisi dogaaja u Srbiji dovoljno govore o
haosu koji je tamo vladao. Svaki od oblasnih gospodara, kako oni stari tako i oni novi, bili
su jedino obuzeti sobom i time kako da proire svoje oblasti. Sudbina drave ih nije
interesovala, a da bude stvar jo i gora njihova teritorijalna proirenja nikako nisu ila na
tetu stranih zemalja, ve iskljuivo na raun domae vlastele. Izgledalo je da niko nije
svestan kakva opasnost dolazi iz Male Azije. Ipak, i meu ovom uskogrudom i
neodgovornom vlastelom postojao je neko ko je dalekovidiji i ko je video ono to oni nisu
videli ni tada, a nee ni za jo dosta godina. Taj neko bio je Ugljea Mrnjavevi.
48. Despot Ugljea Mrnjavevi
On je bio veoma sposoban administrator, tako da je sersku oblast koju je preuzeo od carice
Jelene uspeo da ouva od bilo kakvog haosa. Sam Ugljea je odravao dosta kontakata sa
vizantijskim carstvom, a naroito sa svojim bratom Vukainom, sa kojim je bio u veoma
dobrim odnosima. Po svemu sudei, Ugljea je odmah nakon preuzimanja vlasti u serskoj
oblasti bio naisto sa tim sa koje strane preti najvea opasnost. On je bio prisutan i onda
kada je carigradski patrijarh Kalist (1364.) dolazio u Ser kod carice Jelene, koja je tada
vladala Serom, pokuavajui da izgladi spor izmeu Carigradske i Srpske pravoslavne
crkve. Mogue je da bi do pomirenja i dolo da iznenada Kalist nije umro u Seru, gde je i
sahranjen. Sama Kalistova misija kod carice Jelene nije imala samo tu, pomiriteljsku
nameru, ve je trebalo da pripremi i teren za politiki i vojni savez ve posustalog
vizantijskog carstva i serske drave. Vizantijci su ve tada jasno videli da opasnost od
Turaka sve vie raste i eleli su da stvore neki odbrambeni savez, a kako je Ser moda bio i
izloeniji turskom udaru negoli sama Vizantija, oekivali su da e carica Jelena pristati na
savez. No, smrt Kalistova sve je to omela, ali Ugljea ovu posetu nije zaboravio. Tada je
mogao da se uveri da i sami Vizantijci veoma ozbiljno shvataju nadiruu tursku opasnost,
ali da se nee nikako ostvariti bilo kakav vojni savez ako mu ne prethodi crkveno
izmirenje. Nama moe danas da izgleda udno koliko su Vizantijci obraali panju na
jedan takav detalj kao to je crkveno izmirenje, koji je ipak drugostepene vanosti
ostavljajui opasnost od Turaka u drugi plan i u zavisnost od njega. No, to je u to vreme
tako bilo, i Ugljea ovaj detalj nikako nije mogao zaobii. Njegove prve aktivnosti upravo
su i krenule u tom pravcu.
Jo tokom 1366. (ili 1367?) od Ugljee je krenula ka Vizantiji inicijativa za sklapanje
vojnog saveza protiv Turaka. Sigurno je da nije samo jedno poslanstvo putovalo iz Sera ka
Carigradu, pa se u okviru toga moe rei da je Ugljea bio dosta uporan. Meutim, ove
ponude nisu naile na pogodno tlo, a mogui razlozi su vidljivi iz jednog govora koji je
odrao Dimitrije Kidon, visoki vizantijski slubenik. On je govorio da Vizantija moe da
oekuje pomo jedino sa Zapada, a kada govori o Srbima, tvrdi da radi o "ljudima slinim
nama i odanim Bogu, koji kroz mnoga vremena u mnogim stvarima behu u zajednici s
nama" (Kidon). Meutim razlog to se od Srba ne moe oekivati pomo protiv Turaka
jeste to da su Srbi ne samo siromani, ve i nedovoljno jaki, a uz to osvojili su i dosta
vizantijskih gradova po Makedoniji. Sam Ugljea se nije libio da svoja poslanstva alje i na
bugarski dvor kao i na pojedine dvorove najjaih srpskih velikaa, meutim nigde nije
nailazio na razumevanje.
Ipak, Ugljea nije odustajao, a pregovori su nastavljeni. U okviru toga poetkom 1368.
godine on je poslao carigradskom patrijarhu Filoteju povelju u kojoj proglaava izmirenje
dveju crkava. Ova povelja vrvi od neumerenih izraza kojima se kritikuje car Duan
"zanevi se u svome srcu visinom dostojanstva i veliinom vlasti", "lakomim oima gledao i
nepravedni ma protiv najnedunijih podigao", "usudio se da stare crkvene odredbe i
propise otaca zlobno zgazi, razbija i razara... pa je stvorio nekanonski samorukopoloenog
patrijarha, i drsko otevi ne malobrojne mitropolije od saborne Hristove crkve, predao
njemu, zbog ega se i desilo da je nastala ne mala shizma u crkvi", a koje je opet veoma
teko opravdati. Ugljeu su pri izdavanju takve povelje verovatno vodili praktini razlozi.
Kao to su carigradskog patrijarha politiki razlozi naterali da baci anatemu na srpsku
crkvu, tako su i Ugljeu isti razlozi prisilili da ponudi izmirenje takvim reima. U tom
okviru i treba shvatiti sve njegove napade na linost cara Duana i ne treba im se uditi.
Jednostavno, Ugljea je eleo da obezbedi saveznika za budui rat sa Turcima i sve je
podredio tome, navodei u povelji sve ono to je oekivao da e prijati uhu Vizantijaca.
Svestan svega toga, a ne elei da se ovaj dokument shvati kao napad na najveeg srpskog
vladara, cara Duana, i uopte da se njegovi izlivi retorike ne bi shvatili kao napad na sve
to je srpsko, on ga je potpisao, iako je dokument napisan na grkom jeziku, veoma
napadno, na srpskom. Time je ipak na neki nain sebe ogradio od moguih pogrenih
tumaenja. Uostalom on je bio daleko blii Vizantijcima i bio je upoznat na koji nain sa
njima treba komunicirati.
Interesantno je koliko su dugo Vizantijci oklevali sa ovim pomirenjem, punih tri godine,
tako da je tek tokom maja 1371. godine carigradski patrijarh ovo pomirenje potvrdio,
oznaavajui mitropolita za Ugljeinu oblast. Verovatni razlog ovog oklevanja je bio u
protivljenju pekog patrijarha Save IV, koji nikako nije eleo da pristane na ve utanaene
uslove. U tom dokumentu carigradski patrijarh oznaava Ugljeu kao "ovek mudar,
odlian, dobra ponaanja i savesti, pun straha boijega". Na kraju, mora se rei to da je
povelja kojom je carigradski patrijarh Filotej potvrdio pomirenje dveju crkava, iako sadri
sve ono to i Ugljeina povelja, u onom delu gde se navode razlozi koji su doveli do
njihovog rascepa u izrazima daleko suzdranija, ne napadajui u tolikoj meri cara Duana.
No, zato se uloga Ugljeina pri utanaenju ovog pomirenja naglaava sa izrazima koji su
isto tako neumereni kao i oni kojima se u Ugljeinoj povelji napada car Duan. Ipak, ovo
pomirenje je bilo tek delimino i odnosilo se samo na sersku oblast, kojom je vladao
Ugljea, a nije se prostiralo i na one oblasti kojima je vladao kralj Vukain, a pogotovo ne
na one gde su bili drugi oblasni gospodari. Time je problem tek delimino reen, ali za
Ugljeu cilj je bio postignut, tako da je on mogao biti sasvim zadovoljan onimto je uinio.
Ipak, to je bio tek deo posla koji je trebalo da bude obavljen, budui da je crkveno
pomirenje trebalo da bude samo preduslov za politiku, a naroito vojnu saradnju.
Vizantijci su ove nove ponude za vojnu saradnju shvatili mnogo ozbiljnije, a delimino i
zato to je Ugljea ponudio novac za finansiranje vojnih akcija novog saveza. Isto tako,
ponueno je Vizantiji da se novi savez uvrsti nekimenidbenim vezama izmeu lanova
vladajuih dinastija. S druge strane, opasnost od Turaka je bila sve vea, a enovljani ve
znaju da e Turci uskoro napasti i o tome obavetava papu. Do sklapanja saveza na kraju
ipak nije dolo, verovatno zato to je sam vizantijski car Jovan V bio na putovanju po
Zapadnoj Evropi, gde se uzalud poniavao traei pomo. Na vizantijskom dvoru se niko
nije usudio da bez cara ulazi u jedan takav krupan potez kao to je vojni savez sa Serom,
dok s druge strane dobar deo vizantijskog plemstva i nije bio za sklapanje ovog saveza.
itavu situaciju trebalo je da razrei sam car, meutim on nije bio tu. Na kraju se pokazalo
da je Ugljein trud u pregovorima sa Vizantijom ipak bio uzaludan i da sa njima nee biti
nikakve vojne saradnje. S druge strane, nije bilo vie nikakvog vremena za ekanje.
Do sada, kada je govoreno o Ugljei, bilo je jedino rei o njegovim diplomatskim i
politikim potezima, a njegove ratnike osobine su stavljane u drugi plan. Stoga se mora
napomenuti da je Ugljea naporedo sa svim svojim do sada opisanim politikim
aktivnostima bio u neprestanim vojnim sudarima sa Turcima. "Braa Vukain i Ugljea bili
su jai i izvebaniji u oruju od drugih velikaa, posebno Ugljea, koji je vodio rat s
gradom Solunom i doterao ga dotle da mu je morao plaati danak; i da ga nije smrt omela,
njime bi potpuno zagospodario. Bio je zatim u neprekidnom ratu s Turcima koji su bili na
granici njegove oblasti, i svaki put kad se potukao s njima, uvek je ostao pobednik. Turci su
stoga bili izgubili svu snagu i odvanost koju su ranije pokazivali u ratu" (Orbin). Vidi se
da Orbin navodi da su Vukain i Ugljea u odnosu na ostale srpske velikae bili daleko
vojniki spremniji, ali smatra da je Ugljea bio spremniji ratnik od Vukaina, a prvenstveno
zato to je bio u neprestanom boju sa Turcima. U tom vojevanju sa Turcima izlazio je
Ugljea uvek kao pobednik, tako da su Turci ve odustali od napada na sersku oblast. No,
to bi se moglo shvatiti tek uslovno. Nema sumnje da je Ugljea bio u neprestanim sudarima
sa pojedinim turskim odredima, koji su pokuavali da zau dublje u sersku oblast radi
pljake i da ih je on uspeno suzbijao. To njegovo vojevanje donelo mu je dosta iskustva u
ratovanju, tako da je on vojniki ivot, ali i Turke dobro poznavao. S druge strane, mora se
primetiti i to da to jo uvek nije turska vojska koja organizovano kree u napad, ve su to
mahom pljakaki odredi, mada esto jaki, iji je cilj bio ogranien na pljaku. Prema
tome, sa dotadanjim pobedama se nikako nije moglo zadovoljiti i oekivati de e se Turci
uplaiti tih poetnih neuspeha. Glavni udar je tek morao da doe, a sama situacija je zaista
bila veoma ozbiljna. Jo tokom 1366. godine jedna krstaka vojska koju je vodio grof
Amadeo Savojski istera tursku vojsku iz Galipolja i ovaj grad preda Vizantijcima. No,
otrica ovog napada odjednom skree sa Turaka na Bugare i grof Amadeo nastavlja svoju
akciju osvajanjem bugarskih primorskih gradova. Nakon to je Bugare naterao na neke
teritorijalne ustupke Vizantijcima, grof Amadeo se vraa nazad u Veneciju. Time je ova
kratkotrajna epizoda zavrena, ali Galipolje je ostalo u vizantijskim rukama. Upravo e
Galipolje nekoliko godina kasnije odluujui uticati na Ugljeu da zapoinje rat sa
Turcima.
Kao iskusan ratnik, Ugljea je znao da nije mudro ekati Turke da napadnu i onda se
braniti od njihove navale. ak i pobeda u tim uslovima ne bi mogla mnogo da znai,
budui da bi Turci, odmah nakon oporavka, mogli opet da udare. Jedino je reenje bilo da
se oni izbace iz Evrope, a to se moglo jedino ako ih se prvi napadne. Nikako se nije smelo
ekati da Turci napadnu. Uskoro je sva njegova aktivnost bila usmerena upravo ka tom
cilju: napadakom ratu protiv Turaka. Ve od poetka 1371. godine ta misao je kod njega
bila sazrela i on ju je poeo sprovoditi. U okviru tih priprema za rat Ugljea je obiao
manastire Lavru, Vatoped i Hilandar u Svetoj Gori, potvrujui im stare i dajui nove
privilegije. Istovremeno, iskoristio je boravak u Hilandaru da bi obiao grob svog rano
preminulog sina Ugljee Despotovia. Da je on ve tada vrsto reio da zaratuje sa Turcima
vidi se iz povelje koju je izdao manastiru Vatopedu, gde se kae: "I prethodnici moji
triblaeni i slavni carevi, i oci moji, nisu s druge strane imali vlast da caruju i da
pokoravaju neprijatelje koji bi na njih ustali nego od saveznitva i junatva preiste moje
gospoe Bogorodice. Stoga je i carstvo mi, noeno istom nadom, diui se na oruje protiv
bezbonih Muslimana, svesno bilo da treba da poseti Svetu Goru i da prinese ovoj
Bogorodici molitve i ropsko poklonjenje, a od nje da primi bogatstvo njene milosti a preko
nje i samog Slova i Boga naeg. Jer njihovom pomou carevi caruju i vladari vladaju
zemljom".
Ve je reeno da su Galipolje drali Vizantijci, ali turski zahtevi za njegov povraaj su bili
sve glasniji i agresivniji. Videi da ga Vizantijci nee vratiti mirnim putem, mada je bilo
dosta onih u Carigradu koji su mislili da e povratkom Galipolja smiriti Turke, Turci su se
izgleda poeli spremati da ga uzmu orujem. Odatle i ona poruka enovljana kojom
rimskom papi dojavljuju da se Turci spremaju za neki napad. To je znao i Ugljea, koji je
po svemu sudei planirao da u samo prolee 1371. godine udari, meutim on tu odluku
iznenada pomera i za trenutak se sa pohodom zaustavlja. Od saveznika nije imao nikoga
izuzev brata Vukaina tako da ga ak ni Vizantija koja je bila ivotno zainteresovana za
uspeh njegove akcije nije nikako pomogla. Kasnije emo videti ta su u vreme bitke na
Marici radili ostali srpski velikai.
Videi da je pohod na Turke odloen za izvesno vreme, Vukain se odluio da sa
sakupljenom vojskom udari na Nikolu Altomanovia i da sa njim raisti sve raune. Jo
tokom jeseni 1370. godine upan Nikola Altomanovi je poslao svoga zastavnika Radina
Dubravia da unitava okolinu Dubrovnika, sa kojim je imao neki spor oko plaanja
svetodmitarskog dohotka. upanovi ljudi su divljaki opljakali okolinu i strahovito se
svetili nekim pohvatanim dubrovakim trgovcima upajui im zube. "Nikola Altomanovi
(kako smo gore kazali) ratovao je i sa gradom Dubrovnikom. Tako 1371. godine, kad je
uhvatio neke dubrovake trgovce i plemie, stavio ih je na muke vadei im zube, te im je na
kraju silom iznudio etiri hiljade fjorina" (Orbin). No, ni njemu ovaj sukob nije doneo ba
mnogo sree, jer u jednoj akciji umalo nije i sam poginuo. "Te iste godine, kad je dolazio s
velikim brojem ljudstva da hara po upi Dubrovakoj, saekao ga je Pasko Martinusi
izmeu Trebinja i upe Dubrovake. U nastaloj bici Nikola bi poraen i izgubi mnogo svoje
vlastele" (Orbin).
U svakom sluaju, Vukainu mora da je ve dodijao upan Altomanovi, koji je bio sve
drskiji i iju je mo trebalo slomiti. S druge strane, upan je ugroavao i Balie, preko
ijih poseda je takoe prelazio. Sam Dubrovnik je pokuavao da preko ugarskog kralja
Ludviga I utie da se Altomanovi obuzda, ali na ugarskom dvoru (koji je ga je po svemu
sudei stalno pomagao), Altomanovi je imao monu zatitu mavanskog bana Nikole
Gorjanskog. Uskoro je Altomanovi uspeo da pribavi i brodove kojima je napadao na
dubrovake trgovake lae pa je sada ugroavao Republiku onako kako to niko do sada
nije. Ko zna kako bi se to sve zavrilo, jer su Dubrovani ve pali u oajanje, da se
iznenada nije poeo formirati savez kralja Vukaina i Balia, usmeren ka unitenju
Altomanovia. Na neki nain, Altomanovi je to uspeo da sazna, pa je poeo da na brzinu
pribira svoje snage. U okviru toga poeo je da pregovara sa Dubrovnikom o miru, ali sada
Dubrovani ponu da oteu sa pregovorima, oekujui da vide ta e se desiti. Oni su
zapravo igrali neku udnu igru u kojoj su prieljkivali da savez Vukaina i Balia slomi
Altomanovia, pa su ovima obeali brodove za prevoz vojske Balia, ali nikako im nije
odgovaralo da im brodovi uestvuju u ratnim dejstvima, pa su predlagali da se njihova
uloga svede na to da brodovima samo tite pomorski put. O emu se zapravo radilo?
Trebalo je da Dubrovani prevezu vojsku koju dovedu Balii na teritoriju koju dri
Altomanovi, ali i da tite taj morski put ukoliko sve krene naopako, pa se bude moralo na
brzinu povlaiti. Upravo to je bilo ono to je brinulo Dubrovane. I vie je nego oigledno
da saveznici nisu bili ba uvereni u sigurnu pobedu, to je moralo Dubrovane jo vie
uplaiti, jer bi tada Altomanovi mogao da im se strano osveti. Zato su eleli da se njihova
uloga svede samo na to da obezbeuju morski put, ali da ni u kom sluaju ne uestvuju u
ratnim akcijama, pa makar se to svelo samo na prevoz trupa. Po tome se dovoljno vidi
kakav im je strah upan Altomanovi uterao, i konano, kojom je on snagom raspolagao.
Uskoro su poele da se pribiraju snage saveznika. Tokom juna meseca Vukain je stigao sa
sinom Markom pod Skadar, gde se ulogorio sa vojskom i tuje oekivao Balie, pa da onda
tako ujedinjeni krenu ka Onogotu, da potrae upana Altomanovia. Verovatno da
Altomanovi nikada nije bio u takvoj opasnosti kao to se tada naao. Nije bilo iole jaeg
velikaa iz njegovog okruenja koji nije eleo njegovu propast. Bio se zamerio svima.
Mrzeli su ga i Lazar Hrebeljanovi, i bosanski ban Tvrtko, Dubrovnik, dok su kralj
Vukain i Balii sa vojskom otvoreno ili na njega. Meutim, tada je iznenada Vukainu
doao hitan poziv od Ugljee da to pre pokrene vojsku, ali ne na Altomanovia, ve ka
Jedrenu i da se konano krene na Turke. Bez razmiljanja Vukain napusti ideju o napadu
na Altomanovia i krene bratu Ugljei, ali Balii se ne pridrue ovom pohodu. Ovakva
iznenadna Ugljeina molba verovatno da je spasla Altomanovia od propasti, ali on njoj
ipak nije uspeo umai. Katastrofa je samo odloena.
Pomalo zbunjuju svi ovi dogaaji i ne ukazuju na neki logian raspored. Naime, ini se kao
da Vukain uopte nije u toku stvari i da postupa iskljuivo onako kako to eli njegov brat
Ugljea. Jedno vreme pohod na Turke je bio planiran za prolee 1371. godine, da bi ga
onda Ugljea iznenada odloio, ali po svemu sudei na neodreeno vreme, jer Vukain se
odjednom uputa u akciju protiv Nikole Altomanovia. Napad na Altomanovia je
zamiljen veoma iroko, sa napadom i sa kopna i sa mora, uz uee nekoliko saveznika.
To zapravo znai da je Vukain oigledno mislio da ima dovoljno vremena i da napad na
Turke nee doi tako brzo. I onda u samom poetku, kada je trebalo jo samo par dana pa
da se krene na Altomanovia, i kada se vojska ve bila skoro sakupila, stie od Ugljee
poziv i Vukain bez razmiljanja naputa dotadanje planove i hita Ugljei. To moe da
nametne najpre pitanje zato je pohod od prolea, kako je planirano, bio pomeren za kasno
leto, skoro jesen. Neki odgovor koji bi bio zadovoljavajui i ne postoji, a najblie istini
jeste to da je Ugljea verovatno mislio da e uspeti da Vizantiju privue na svoju stranu, pa
je stoga odloio proleni pohod za jesen. S druge strane, po svemu sudei Ugljei je
Vukain u potpunosti prepustio da odredi vreme napada na Turke i to iz vie razloga.
Najpre, ovaj pohod je bio Ugljeino ivotno delo, on ga je bio u potpunosti osmislio, on je
sprovodio sve one diplomatske aktivnosti potrebne za obezbeivanje saveznika i na njemu
je bilo da odredi i sam poetak akcije. Isto tako on je bio u samoj blizini Turaka, pa je
najbolje mogao znati pravo vreme za poetak ratnog pohoda, a osim toga on je ve i do tog
momenta imao dosta sukoba sa njima pa ih je dobro i poznavao. I pored svega ovoga zaista
iznenauje koliki je uticaj Ugljea imao na svoga brata Vukaina, jer ga ovaj slua i
sprovodi bez pogovora ono to Ugljea smisli, to opet moe samo da posvedoi o
Ugljeinim kvalitetima. ak i svi turski izvori, kada spominju ovaj pohod, navode stalno
Ugljeino ime, "da se silni Despot (Ugljea) dogovorio s kraljevima Bosne, Ugarske i
Vlake da muslimane protera iz Rumelije" (Sead Edin), a za Vukaina kao da Turci i ne
znaju. To sasvim dovoljno govori da je Ugljea bio dua itavog ovog pohoda, mada je
sasvim sigurno i to da Vukain nije bio ni u kakvom odnosu podlonosti prema njemu i da
su se o svemu dogovarali. No, Ugljea je taj koji je imao inicijativu u ovom pohodu.
ini se da je u to vreme turski sultan Murat sa glavninom vojske ratovao po Maloj Aziji i
da u Evropi nije bilo znaajnijih turskih snaga. Muratov vojskovoa Lala ahin je boravio
u Jedrenu sa neto malo vojske koja nije bila dovoljna ni da se ovaj grad odbrani, a kamoli
za neto vie. Mogue je da je Ugljea tako neto nauo i da je stoga tako hitno pozvao
Vukaina, ne bi li napali dok se Turci nisu povratili iz Male Azije i to bi moda bio razlog
urbe koju je Vukain pokazao naputajui ve zapoeti rat sa Altomanoviem. U svakom
sluaju, vojna armada je krenula ka Turcima. "I podie despot Ugljea sve srpske i grke
vojnike, i brata svoga Vukaina kralja, i mnoge druge velmue, oko ezdeset hiljada
izabrane vojske, i pooe u Maedoniju na izgnanje Turaka,..." (Isaija monah). Ugljein je
plan bio ne da se Turci pobede u jednoj bitki, te da im se koliko toliko podreu krila, ve
da se u potpunosti istisnu iz Evrope. Veoma smeo plan, ali isto tako i dalekovid. Sa jednom
pobedom ili ak i sa nekoliko njih, a bez istiskivanja i proterivanja u Malu Aziju, Turci se
nisu mogli zaustaviti. To bi bilo tek delimino reenje, samo za kratko vreme. Ugljea je
bio spretan politiar, koji nije preduzimao polovine poteze, a to se vidi ve iz toga to
nije imao nameru da Turke eka i da brani svoju oblast od njih, ve je odluio da ih
napadne. To to je eleo da ih istisne sa Balkana, odnosno iz Evrope, samo je logian sled
njegove politike koja nije znala za delimina reenja.
Sama armija koja je pokrenuta, pa makar se uzelo da Isaija monah malo i preteruje, bila je
zaista velika, a to potvruje i ovaj navod: "I kada se vojska skupila i bi tranje i vapaj, da
se zemlja tresla, konjanika i peaka," zatim neto dalje kae "i popisae koliko e ih se
boriti sa Agarenima i naoe da e biti oruanih konjanika oko 70.000 vojnika i vie"
(Pajsije Janjevac). Takvoj monoj armiji mogla je za cilj da bude samo turska prestonica
Jedrene, a to su znali i Turci, nimalo se ne zavaravajui svrhom Ugljeine akcije.
"Neverniki kraljevi u dogovoru sa srpskim vladaocem Despotom ustali da Drenopolje
razore, da muslimane unite i Lala ahina iz Rumelije isteraju, mislei da e svojom
velikom vojskom moi oistiti iz Rumelije ono to su verni podigli i da e moi proterati u
Anadoliju (Malu Aziju) vojsku sultansku" (Idris Bidlisi).
Na ovom mestu e biti interesantno videti ta su radili ostali srpski velikai i kako su oni
shvatili ovu opasnost od Turaka. Videli smo do sada da je Ugljea ve odavno radio na
tome da se suzbiju turski upadi i da je on jasno predoseao ta sve od nadiruih Turaka
moe da doe. Vukain moda nije bio toliko suptilan koliko Ugljea, ali je brata sledio u
svim njegovim zamislima ne suprotstavljajui se. Za to vreme za cara Uroa se ne zna ni da
je iv i on boravi ko zna gde. Njegova uloga u srpskom carstvu nije sada vie ak ni
beznaajna, ona jednostavno ne postoji. Niko ozbiljan njega ne uzima u obzir pri bilo
kakvim kombinacijama, a njega izgleda kao da sve to i ne brine mnogo, pa je potpuno
neaktivan. Istoriari su pronali neke njegove povelje u kojima se on ali Veneciji na
odmetnue Balia (1369.), itd., meutim sva njegova aktivnost se izgleda upravo i svodi
na rad njegove kancelarije. Konkretnih aktivnosti nema.
S druge strane, najvei srpski oblasni gospodari su i te kako aktivni, ali jedino u onim
poduhvatima koji njima donose neke koristi, a carstvo ih ne interesuje, Turci jo i manje.
Videli smo iz dosadanjeg prikaza da Nikola Altomanovi, kao najjai velika, brine svoje
brige, ratujui sa Dubrovnikom, pomalo sa Baliima i gledajui kako da doe do glave
Lazara Hrebeljanovia. Balii su vodili svoje ratove i bili su spremni da zajedno sa
Vukainom udare na Nikolu Altomanovia, ali nisu bili spremni da sa njim idu i na Turke.
Lazar Hrebeljanovi nije mogao da smisli Vukaina, a naroito nakon poraza na Kosovu
polju (1369.). Vuk Brankovi je opet suvie slab da bi bez dozvole Lazara Hrebeljanovia
smeo bilo ta samostalno da uradi. Braa Draga i Konstantin Dejanovi takoe nisu prili
Vukainu dok se za sevastokratora Vlatka Paskaia i Radoslava Hlapena ne moe bilo ta
odreenije rei. Raka vlastela, budui daleko na severu, bila je jo uvek izvan dometa
turskog halakanja, pa je to bio i razlog zato ih Vukainov pohod nije mnogo uzbuivao.
Uglavnom, svi brinu svoje sitne brige, a Turke ostavljaju onima kojima oni tog momenta
najvie smetaju, odnosno Ugljei i Vukainu. Jo manje je bio zainteresovan za ovaj pohod
Toma Preljubovi, koji od 1366. godine dri Janjinu, gde ga je kao svoga zeta poslao
Simeon Paleolog (polubrat cara Duana, poznatiji kao Sinia). Za samog Simeona
Paleologa je veliko pitanje da li je u to vreme uopte bio i iv, budui da je poslednja vest o
njemu iz 1370. godine.
Na kraju se mora jo neto navesti, to je verovatno dodatno opteretilo odnose u srpskom
carstvu. Naime, negde neposredno pred mariku bitku, Vukain je krunisao svoga sina
Marka za "mladoga kralja", to e rei za svoga, odnosno kasnije naslednika cara Uroa.
Time nije obavljeno samo prosto proglaavanje naslednika, ve, to je sada izuzetno vano,
poto car Uro nije imao dece, pokuao je Vukain da preko Marka formira i novu
dinastiju, dinastiju Mrnjavevia, koja e da zameni ve izumrle Nemanjie. Kasniji tok
dogaaja e ovo proglaavanje Marka kraljem da potpuno obezvredi, budui da je Vukain
poginuo i nije uspeo da sprovede ono to je eleo. Meutim, da se pohod na Marici zavrio
drugaijim ishodom i da je Vukain zajedno sa Ugljeom preiveo ovaj pohod, odnosno da
je njihova akcija bila pobedonosna, onda bi Srbija sasvim sigurno imala dinastiju
Mrnjavevia. Da su Ugljea i Vukain uspeli da savladaju Turke, ko bi mogao da ih tako
mone sprei u sprovoenju ovoga nauma. O tome da su i u ovom svome naumu
(formiranje dinastije Mrnjavevia) radili sporazumno nema nikakve sumnje, jer su to i do
sada inili i svi njihovi potezi su sinhronizovani. Bilo bi veoma interesantno znati da li su
Mrnjavevii imali u vidu formiranje sopstvene carske dinastije namesto Nemanjia, onoga
momenta kada je Vukain proglaen kraljem, odnosno savladarem cara Uroa. Ako je to
tako, onda je proglaavanje Vukaina za kralja bio samo jedan deo zaista opirnog
politikog programa koji su imala braa Mrnjavevii. Tada se moe samo diviti vrstini
zamisli i sigurnosti sa kojom su Mrnjavevii ili ka svome cilju. Oni su tada bili verovatno
jedini koji nisu svoju energiju, poput ba svih drugih srpskih oblasnih gospodara, usmerili
samo ka proirenju svojih oblasti. Istina i oni su to radili, ali sa odreenim ciljem, irenjem
svoje vlasti oni su pripremali Srbiju za promenu vladalake dinastije. Ko zna kakva bi bila
sudbina srpskog carstva, a Balkana sigurno i moda dobrog dela Evrope, da su
Mrnjavevii uspeli da slome Turke i sateraju ih u Malu Aziju. Sledei korak bi bio
(krunisanjem Marka za "mladoga kralja" on je ve zapoeo), uzdizanje nove dinastije, a
onda i lomljenje nezavisnosti oblasnih gospodara. Srpsko carstvo bi bilo sauvano, a tada
bi sasvim sigurno dola na red i Vizantija i dugo sanjani san cara Duana da Srbi osvoje
Carigrad i da Vizantijom konano zavlada srpska dinastija. To ne bi bili Nemanjii, ali u
osnovi ta ideja bi na kraju bila ostvarena. Izuzetno politiki samosvesna porodica
Mrnjavevia ipak nije uspela svoje zamisli da sprovede do kraja, a da je uspela danas bi
pisali o sasvim drugaijoj istoriji Srbije i dobrog dela Evrope. Tada je Srbija mogla Evropi,
da je pobedila Turke, da obezbedi jedan sasvim drugaiji put u naredne vekove, a trebalo je
tako malo. No, da se vratimo zapoetom pohodu na Turke.
49. Bitka na Marici
Po svemu sudei svaka od vojski, i Ugljeina i Vukainova, ile su posebno. Tanije,
Ugljea je krenuo iz Sera, a Vukain je iao sreditem Trakije, verovatno od Skoplja a to na
neki nain potvruje i Pajsije Janjevac, kada govori o tome ta je Vukain naredio Ugljei.
"Zapovedi da se ubrzo skupi vojska i posla ka bratu Ugljei da bude spreman, i odredi
mesto, gde e se obojica sastati". Neto dalje navodi: "i dooe do mesta zvanoga
rmenski Lugovi blizu Andrijanopolja dan hoda i vie, zvano Mostar, a posle se nazva
Mustafa-paina uprija. I tu negde sastadoe se obojica, ovi od srpske zemlje, a Ugljea
od grkih predela" (Pajsije Janjevac). Ostaje nejasno da li su ove armije imale miran put do
mesta sastanka, ili su usput ipak imale ratnih dejstava. Sudei po Orbinu, ratnih dejstava je
bilo i to dosta. "Pripremivi, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenue u potragu
za Turcima sve do Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli" (Orbin). Sigurno je da veih
sudara nije bilo, najvie zbog toga to Turci nisu imali dovoljno snage, ali ratnih dejstava je
bilo. Sa tim, tek pojedinanim otporima, ova armija je lako izlazila na kraj, to je mogue
stvorilo sliku o lakom pohodu. Turci su veoma brzo saznali kakva se armija valja prema
njima i odmah su znali ta je cilj ovoga pohoda. U Jedrenu je u to doba boravio Lala ahin,
veoma sposoban vojskovoa, koji je odmah poslao Muratu glasnike u Malu Aziju, po
kojima mu javlja ta se sve dogaa i od njega moli pomo. Na ovom mestu dolazimo do
najinteresantnijeg i najnejasnijeg dela ove prie. Istorijski fakat je da su se u petak na dan
26. septembra 1371. godine sudarile dve vojske, turska i srpska, a da je srpska doivela
pravi pravcati masakr u kojem su ivot izgubili i despot Ugljea i kralj Vukain. To je
rezultat same bitke i krajnji ishod ovog pohoda. Meutim, uopte nije jasno kako je dolo
do ovakve katastrofe srpske vojske kao to se nita ne zna ni o samoj bitki, tako da je sve
ono to se po knjigama navodi uglavnom samo plod nagaanja i razmiljanja koja mogu
biti vie ili manje utemeljena. Stoga i sve ono to sada bude reeno o samoj bitki jeste
jedino zbir opisa iz najrazliitijih izvora koji su o tome neto rekli, pa se svemu tome moe
verovati, ali i ne mora.
Ve je reeno da su se dve srpske armije (Vukainova i Ugljeina) najverovatnije (to nije
sigurno) kretale sasvim odvojeno i da su se kod ernomena sastale. Mogue je da je
njihovo ujedinjenje izvreno i neto ranije, a da je ernomen bio mesto gde su se ulogorili i
gde je trebalo da se izvre poslednje pripreme i dogovor za napad na Jedrene, koje se
nalazilo udaljeno jedva nekih etrdeset kilometara. Ve tada je sigurno svima bilo poznato
da u Jedrenima boravi mala turska posada, koja nema nikakvih ansi da se odri pred
ovakvom armadom. Isto tako, i dosadanje odsustvo jaeg turskog otpora davalo je veliku
nadu na lako ostvarenje cilja pohoda. To je izazvalo razliite reakcije. Srbi su se razveselili,
oekujui da e uspeti lako da savladaju Turke i ovaj pohod zavriti mnogo bre no to su
se i nadali. "I bi veliko veselje i radost i pie vina i jela, i svako neupravljanje i neureenje"
(Pajsije Janjevac). S druge strane, reakcija Turaka je bila sasvim drugaija, budui da su se
uplaili videvi kakva se sila na njih valja. "A agarenski naelnik uvi za dolazak kralja
Vukaina sa velikom silom i behu u velikoj nedoumici i ne malom uasu, i dogovorie se da
daju danak i da alju izabrane svoje posrednike ka Vukainu sa reima: Ostavi nas da ovde
ostanemo i mi emo ti biti kao i sluge, i daemo danak kako hoe" (Pajsije Janjevac). Ba
njihov strah e biti uzrokom promiljenih odluka, koje e dovesti i do njihove pobede.
Turci, odnosno njihov voa Lala ahin, bili su savreno svesni da se ne mogu odupreti
srpskoj vojsci, pa su pokuali pregovorima da dobiju u vremenu, ne bi li saekali povratak
sultana Murata sa glavninom vojske iz Male Azije. U okviru toga, poslali su u srpski logor
jedno poslanstvo koje je ponudilo Srbima sklapanje mira i plaanje danka. Da se radilo
samo o turskom lukavstvu, vidi se iz ovog navoda. "I dooe kao posrednici i da uhode i
da naine mir, i doavi do mesta gde bee ne malo vojnika, i prokleti Agareni uhodie i
sagledae i videe neupravljanje i raznoglasice, i gde lee pijani, kao vojska bez glave i
ikakvoga upravljanja" (Pajsije Janjevac). Po svemu sudei, poslanstvo koje je poslao Lala
ahin i nije imalo neke ozbiljne namere da ugovara mir, ve je bilo poslato vie radi toga
da vidi kakvo je stanje u srpskom logoru, koliko ima vojske, raspored, raspoloenje i sve
drugo to bi moda moglo da bude znaajno. Mora da su Turci bili najvie od svih
iznenaeni onim to su videli. Vojska se izopijala, nije bilo prave komande, a izgleda da su
poinjale i meusobne svae. Sada je to sasvim menjalo situaciju i bilo je oigledno da ova
vojska nije spremna da izdri iole ozbiljniji napad na svoj logor. Prema tome, bila bi
neoprostiva greka ne iskoristiti ovu situaciju koja kao da se sama nudi.
Ovi navodi Pajsija Janjevca koji govore o pijanstvu i optoj rasputenosti u srpskom logoru
nalaze svoju potvrdu i u navodima turskih hroniara (Idris Bidlisi), ali i pored svega sva ta
pria je vie naklapanje, no to bi mogla da odgovara istini, a evo i zato. Sa srpske strane,
Pajsije Janjevac je za poraz na Marici optuio iskljuivo kralja Vukaina, prebacujui mu i
za opijanje i sav onaj nered koji je, po njemu, vladao u vojsci. Time je naeno idealno
opravdanje za ovaj poraz, a sva je krivica bila jedino na Vukainu. S druge strane, Turci su
se kao muhamedanci grozili nad obiajem hriana da piju vino i eleli su da eto i time
pokau nadmonost svoje vere nad hrianskom, jer da su i hriani imali obiaj da ne piju
vino ne bi im se desila takva katastrofa. No, istina je ipak izgleda negde na sredini. Mogue
je da su Turci slali uhode da izvide kakva je situacija u srpskom logoru i sasvim je sigurno
da je atmosfera bila oputenija no to je trebalo da bude. S jedne strane, dve vojske su se
spojile (Vukainova i Ugljeina) pa je to proslavljeno, dok s druge strane uvi da se u
Jedrenu nalazi mala posada i da je pobeda nadomak ruke (koliko ve sutra), ratnici su
unapred proslavljali svoju pobedu. Mora se rei i to da je i inae u svim hrianskim
vojskama red u logoru obavezno bio slab i hriani e kasnije veinu svojih poraza protiv
Turaka doiveti ba zbog nediscipline. Ni ovaj srpski vojni logor nije bio ni u kom sluaju
izuzetak, a nered je mogue bio vei i zbog toga to se nije moglo ni pretpostaviti da bi
Turci mogli napasti, jer ih nije bilo dovoljno ni Jedrene da odbrane. A opet, kod hriana
nije bilo ba uobiajeno da se napada nou, pa nikome nije na pamet moglo pasti da e
Turci, koji su i inae u malom broju, napasti po mrklom mraku.
Kod Turaka je bila sasvim drugaija situacija. Oni su bili naspram srpske vojske u manjini i
nisu imali nikakve anse, ali toga su bili savreno svesni. Samo je neka iznenadna promena
situacija mogla da ih spase, meutim bilo je tako malo vremena. Ve sutradan moe se
oekivati napad na Jedrene i siguran poraz, a sam sultan Murat je jo daleko i nee stii na
vreme, da sprei katastrofu. Praktino, Lala ahin nije imao ta da izgubi, stoga nije ni
malo udno da se odluio za noni napad. Sve ili nita. Mogue je da se ni on sam nije
nadao da e njegov noni napad napraviti takav dar mar u srpskoj vojsci i da je eleo
samo da ih zbuni, tek toliko da dobije u vremenu dok ne stigne sultanova vojska. U svakom
sluaju, noni napad Turaka se vie moe shvatiti kao akcija oajnika koji nisu imali vie
ta da izgube, mada ne treba iskljuiti ni snalaljivost i odlunost Lala ahina. Tim vie to
on oigledno nije niti jednoga momenta oajavao i nije trebalo mnogo pa da se odlui na
akciju. To naroito onda kada je uo od svojih uhoda koje su ile tobo na pregovore, da je
red u srpskoj vojsci vrlo slab. "I ubrzo se natrag vratie ka svome naelniku i pripovedahu
mu sva neupravljanja i neurednosti i raznoglasice i pijanstva, i rekoe: danas e nae biti"
(Pajsije Janjevac).
Bilo kako bilo, Turci izvre u ranim jutarnjim satima na dan 26. septembra 1371. godine
(bio je petak) napad na srpski logor. Izgleda da je u srpskom logoru nastala strahovita
panika i nered. "I podigoe se jednoduno svi Agareni, i dooe do mesta gde vojska bee
bez uprave i iznenada napadoe na njih. A oni nisu znali za ovo, poto je bilo rano jutro, i
razbie srpsku vojsku i moglo se videti udo, gnev Gospodnji napade na njih i strahovanje i
beanja, jedan drugoga obilaahu, jedan drugoga na stizahu, dadoe se u beg i ustremie
se u beanje bojim doputenjem zbog nepravednoga ubistva" (Pajsije Janjevac). Zatim,
biograf optuuje Vukaina zbog poraza mnogobrojne srpske vojske od malobrojnih Turaka.
"Kada ne bi Gospod dopustio, kako bi mogli 4 tisue i 500 vojnika odoleti 70.000?"
(Pajsije Janjevac), smatrajui to bojom kaznom zato to je Vukain ubio cara Uroa i na
takav nain se doepao srpskog prestola. O navodnom Vukainovom ubistvu cara Uroa e
biti kasnije vie rei, no ovde je interesantan ovaj navod, zato to biograf tvrdi da je Turaka
bilo tek neto vie od etiri hiljade, dok je Srba bilo oko 70.000. Da li je neto tako stvarno
bilo mogue? Da li je zaista tako mala mnoina, bez obzira o kakvom se iznenaenju radi,
mogla da natera u divlji beg i uniti toliku vojsku kolika je bila srpska? Po grkom piscu
Halkokondilu bilo je Turaka jo i manje: tek oko 800. Sve to lii pomalo na bajku, a turski
izvori opet ubacuju jednu svoju verziju po kojoj ak ni sam Lala ahin nije taj koji je napao
srpski logor, ve je to uinio neki Hadi Ilbekija. Naime, Lala ahin je ovoga Hadi
Ilbekiju poslao samo da osmotri srpski logor pa da mu onda dojavi ta je tamo video.
Meutim, kada je Hadi Ilbekija video loe stanje kod Srba, odlui se da sam napadne i da
o tome ne obavetava Lala ahina, procenjujui da mu je i to malo vojske to je ima kod
sebe dovoljno da izvri napad. Na kraju je to i uradio i ostvario veliku pobedu, ali ga je
neto kasnije Lala ahin dao zbog zavisti otrovati.
Dakle, tu je oigledno vie legendi negoli istine. Prosto je neverovatan podatak da je 800
Turaka (po Halkokondilu) moglo da uniti logor od skoro 70.000 ljudi. Vojni logor sa tako
velikim brojem ljudi morao se prostirati na ogromnom prostoru, budui da je tu bilo
mnotvo atora, kola, stoke i ega sve ne to obavezno ide uz logore srednjovekovne
vojske. Unititi sa samo 800 ljudi (ili ak 4.500) jedan takav logor prosto je nemogue. Ili
je Turaka bilo znatno vie ili Srba nije bilo tako mnogo. A mogue je da su Turci sa jednim
brojem (sigurno veim no to to izvori navode) ratnika stvarno napali srpski logor i uz
efekat iznenaenja, ali i uz estoku bitku uspeli da slome srpsku vojsku. Sigurno je da
strahoviti pokolj koji se desio Srbima nisu mogli da uine tako malobrojni Turci, a da je
katastrofa bila velika, to je van sumnje. To posebno komentarie Isaija monah govorei
kako Ugljeina i Vukainova ideja o proterivanju Turaka sa Balkana nije uspela. "Njih,
dakle, ne izgnae, nego sami od njih bie ubijeni, i onde njihove kosti padoe, i ostae
nepogrebene, i veliko mnotvo od njih umre od otra maa, neki bie odvedeni u ropstvo, a
neki od njih, izbegavi, i dooe" (Isaija monah). Slino kae i Pajsije Janjevac, s tim to on
dodaje da je u optoj panici mnotvo srpskih ratnika zalo u reku Maricu i tamo se
podavilo. "Jedni se dadoe u begstvo, druge odvedoe u ropstvo, i mnoga telesa padoe, a
najvie se udavie u reci,.." (Pajsije Janjevac). Smena je zaista pomisao da samo 800
ratnika (ili 4.500) moe tako da uniti vojsku od 70.000 potpuno opremljenih vojnika.
Turska pobeda je bez ikakve sumnje potpuna, bilo je mnotvo zarobljenika koji su kasnije
za zlato otkupljivani. "A Agareni se vratie ka Adrijanopolju gradu sa pobedom i radou,
a nai u skrbi i tesnoti: jedni brata eljahu, drugi roditelje, drugi decu svoju, drugi
srodnike, i bi vapaj i pla i ridanje, kao to Rahila plakae za decom svojom i ovde se
dogodi. I koji u ropstvo behu odvedeni, sa sramom iskupljivahu ih, a koji izbegoe smrti i
dooe kui, tuni i posramljeni maui glavama jedan ka drugome govorahu: Jaoj nama!"
(Pajsije Janjevac). Ovakvu pobedu Turcima sigurno nije mogla doneti tako malobrojna
vojska kako se po legendi navodi, ve e biti prije da je Lala ahin uspeo da sakupi svoju
celokupnu vojsku (sigurno ne tako malobrojnu kako navode biografi) i da uz efekat
iznenaenja udari na srpsku vojsku te da je nakon estokog boja savlada. Isto tako, Turaka
je, bez obzira kako je veliki morao biti efekat iznenaenja zbog nonog napada, moralo biti
priblino isto koliko i Srba (mogue i manje, ali ne drastino). Drugaije stvarno nije
moglo da bude.
Na ovom mestu treba obavezno spomenuti i jedan drugi opis bitke, koji je neopravdano
stavljen u drugi plan. Naime, ono to o samoj bitki daje Mavro Orbin odudara od svega
dosada navedenog i nije jasno na koji je nain on doao do podataka koje iznosi. Istina on
je imao nekih greki poput pogrenog navoenja imena turskog sultana (Sulejman III
umesto Murat I), itd., no to ne menja mnogo na samoj sutini. Po njemu, Ugljeina i
Vukainova vojska je poharala Trakiju, ali Turci su stalno uzmicali. Ne mogavi ih stii, a
ve sasvim zadovoljni onim to su i do tada uinili (ovde nema govora o tome da je cilj
akcije proterivanje Turaka sa Balkana, ve sve to vie lii na neki kazneni pohod protiv
Turaka) odlue se Srbi da se vrate natrag u Raku, slavei svoje dotadanje lake pobede.
"Pripremivi, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenue u potragu za Turcima sve
do Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli. Poto ih nisu nali, poharavi i popalivi
njihovu zemlju, vratie se u Raku ne vodei rauna o bilo kakvom vojnikom redu"
(Orbin). Meutim, Turci su, iako nisu prihvatali otvorenu borbu, bili Srbima stalno za
petama, paljivo pratei ta ovi rade i ekajui pogodan trenutak da napadnu. "Turci, koji
su se bili povukli u planine i paljivo pratili njihovo kretanje, izabrae tri hiljade svojih
najodvanijih ljudi koji upadoe u pozadinu neprijateljske vojske sastavljene od Ugljeinih
ljudi, te ih u besnom napadu razbie. Laonik pie da je Sulejman trei po redu i prvi ovog
imena nou napao ljude kralja Vukaina i njegovog brata Ugljee, koji su se tada nalazili
neto malo udaljeni s drugim delom vojske" (Orbin).
Ovo je jedan veoma interesantan momenat, koji bi mogao biti i taan. Orbin navodi da su
Turci napali nou i to samo jedan deo srpske vojske, koji je logorovao izdvojen od glavnog
logora u kojem se nalazio vei deo vojske i sa kojima su bili Vukain i Ugljea. Po svemu
sudei, radilo se o manjem delu vojske i Turci su ga verovatno zato i napali, oekujui da
e ga lake savladati no da udare na glavninu. To se uklapa sa ranije iznetom misli da je
Lala ahim mogue eleo samo da zbuni srpsku vojsku ne bi li dobio na vremenu dok iz
Male Azije ne doe sultan sa celokupnom armijom. Stoga je sa svojim malim snagama
napao slabiji deo srpske vojske, dananjim renikom reeno imao je ogranien ratni cilj
koji u sebi nije sadravao pobedu (jer je nije zbog malog broja svojih vojnika mogao
oekivati), elei da uskomea i ostatak vojske. Kako kae Orbin, u napad je krenulo oko
tri hiljade Turaka, ali kako je napad izveden nou i iznenada, to je kod Srba izbila panika i
oni su poeli masovno da bee u drugi srpski logor gde se nalazila glavnina srpske vojske
sa Vukainom i Ugljeom.
Haos u susednom logoru su uli Ugljea i Vukain i odmah im je bilo jasno o emu se radi,
pa su pokrenuli svoj deo ratnika da pomognu drugovima. "Stoga priskoie sa svim svojim
ljudstvom da pomognu svojima..." Meutim, ta se desilo. Ugljea i Vukain pokreu svoje
ratnike ne bi li direktno udarili na Turke, ali uz put naleu na begunce koji sa svojim
konjima bezglavo uleu u njihove redove i prave haos. "Koji su putenih uzdi beali pred
Turcima ne uspevajui da srede svoje redove kako su bili duni, tako da su se u guvi
sudarali s Turcima" (Orbin). S druge strane, Turci su celo vreme bitke odravali bojni red,
pa su uspeli da primete na vreme kako se Vukain i Ugljea pribliavaju sa svojom
vojskom. Stoga su Turci uspeli da sasvim organizovano doekaju taj njihov prvi udar. "Kad
su Turci videli izdaleka da Vukainova i Ugljeina vojska ide protiv njih, saekae ih i
ponovo zbie redove" (Orbin). Savreno odran bojni red Turcima je pomogao da slome taj
prvi udar srpskih ratnika, koji je ve bio poremeen time to je masa begunaca uletala i
kvarila juri konjice. Nakon toga Turci primeuju svoju ansu i koristei neopisivu guvu
meu Srbima, od kojih su jedni napadali Turke, a drugi beali pa se sudarali sa onima koji
su napadali, sve bez ikakvoga reda, izvre i konani napad razbijajui srpsku vojsku.
"Odupree se, dakle, odvano i borie se junaki, tako da se stvorila velika pometnja u
vojsci Raana, koji u borbi nisu odravali nikakav red niti su znali kako ni s kim imaju da
se bore. Turci su ovu okolnost veoma dobro iskoristili te udarili na njih. Poto su to izveli s
velikom estinom, razbie ih i naterae u bekstvo..." (Orbin).
Ovakva verzija bitke na Marici, iako nema nekih posebnih potvrda kroz neke druge
dokumente, izgleda nekako i najblia istini. Poraz srpske vojske je doao uglavnom zbog
nediscipline i pomalo olakog shvatanja itavog pohoda. To je simptom koji se i ranije
pojavljivao dok je car Duan ratovao sa Turcima, a bie ga kasnije jo i vie. to je jo
interesantnije i druge hrianske vojske (ugarska, francuska, itd.) pokazivale su iste takve
nedostatke u sudarima sa muslimanima, kako u Evropi tako i u Svetoj zemlji (krstaki
ratovi). Turci su pobeivali ne zbog toga to su bili hrabriji ili vojniki sposobniji (mada im
se ni taj kvalitet ne moe osporiti) ve uglavnom zahvaljujui svojoj vrstoj organizaciji,
to e kod hriana jo dugo vremena da bude glavni nedostatak. Stoga spisi Orbina koji
navode samo 3.000 Turaka, zatim navodi koji govore da je bitke izmeu Srba i Turaka bilo,
te da je srpski otpor krvavo slomljen, moda mogu da ukau na neke stvari. Najpre na to da
napad Turaka jeste bio iznenadan i da je napravio zbrku kod srpske vojske, ali da su se Srbi
estoko borili i da su na kraju ipak snagom oruja bili slomljeni. Dakle, da je iznenaenje
imalo svoga udela, ali nikako odluujueg, te da je prevagu odnelo oruje. S druge strane,
to dalje znai da ni srpska vojska nije bila onako brojna kako se to navodi kod Pajsija
Janjevca, kada se ide ak do 70.000 srpskih ratnika. Takvu brojnu vojsku u Evropi nije
mogao niko da pokrene i nee moi jo dugi niz godina, pa nisu mogli ni Vukain i
Ugljea. Dakle, srpske vojske je bilo mnogo manje, tim vie to je 3.000 Turaka moglo da
je savlada i to nakon bitke (opet, bez obzira na to koliko je turski napad bio iznenadan).
Sve ostalo, poput pijanstva itd. jeste samo besmislica i narodna legenda.
Same voe srpske vojske, kralj Vukain i despot Ugljea su poginule u optoj gunguli, ali
njihova tela nikada nisu pronaena tako da i nain smrti ove dvojice velikaa predstavlja
idealan materijal za stvaranje legendi. Samome Vukainu legenda nije bila naklonjena, jer
mu je opisala smrt na nimalo dostojan nain, dok je Ugljeina smrt prikazana daleko
uzvienije. No, i tu postoji vie verzija. Jedna od njih tvrdi da su se Vukain i Ugljea
hrabro borili jedno vreme, pokuavajui da zaustave one borce koji su beali. "Ali kad nisu
mogli nita uiniti, i oni se, da bi spasli ivot, dadoe u bekstvo. Gonjeni od Turaka i
naterani do reke Hebra, sada Marice, bacie se u nju s konjima da ne bi pali u ruke
neprijatelju" (Orbin). Dakle, tek onda kada su videli da je sve izgubljeno obojica su krenuli
da se spaavaju i to tako da su zagazili u Maricu. Za njima je krenulo mnotvo druge
vlastele, ali veliki deo njih se u nabujaloj Marici podavio, a izmeu njih i sam Ugljea. "To
isto uinie i mnoge druge istaknute linosti, od kojih se vei broj udavi u pomenutoj reci.
Tu se udavi takoe i Ugljea i njegov brat Gojko, koji je zapovedao vojskom" (Orbin).
Druga verzija kae da se Ugljea hrabro borio, ali je zadobio ranu i stoga bio primoran da
se izvue iz bitke. Nije uspeo daleko da odmakne i ve slab od rane zaustavio se na jednoj
uzviici, gde je od slabosti pao sa konja i tu umro. Na istom mestu su ga nale i sluge koje
su ga tu i sahranile. Kasnije su neki monasi izvadili telo iz humke i odneli ga u neki
manastir u blizini Sera. "A Ugljea, kada je bio u ratu, zadadoe mu ljutu ranu i dade se u
begstvo, i kada je krv tekla i ne imajui uvoja ni kue (stana) i nikako ne imajui gde glave
skloniti, uziavi na neke humke, i pade s konja i tu mu doe kraj ivota, duh Bogu
predade, i pogreboe ga njegove sluge, a za njegov grob zna se i do danas, i neka udna
znamenja pokazuje i ljude ostavljaju belege. A telo njegovo odnesoe neki inoci u manastir
blizu Sereza, koji je od njega sazdan od osnovanja, inei isceljenja, a grob njegov bi vie
Harmanlije i do danas je kamenjem obeleen" (Pajsije Janjevac).
Vukainova smrt nije opisana tako uzvieno, kao Ugljeina budui da je on smatran ubicom
cara Uroa, pa je shodno tako niskom inu i njegova smrt morala biti isto tako niska. Po
jednoj verziji, Vukain i Ugljea su krenuli preko Marice, ali su se u tom pokuaju prelaza
oni razili. Ugljea se udavio (to smo videli), a Vukain je uspeo da pree Maricu.
Meutim, osetio je veliku e pa se zaustavio na jednom od izvora da se napije vode. Tu je
priliku iskoristio njegov pa Nikola Hrsojevi pa ga je sa lea ubio ne bi li se doepao
skupocene ogrlice koju je Vukain nosio oko vrata. "Kad je kralj Vukain preao reku,
osetivi veliku e, poe piti na jednom izvoru, ne silazei sa konja. Dok je tako nagnut pio,
ubi ga njegov pa Nikola Hrsojevi zbog ogrlice koja mu je visila o vratu. To se desilo kod
sela Karamanli blizu grada ernomena u Trakiji, gde su Raani zametnuli bitku s Turcima.
Odatle kasnije njegovo telo bi preneseno u crkvu Sv. Dimitrija u Suici, koja je u Rakoj.
Telo Ugljee i Gojka nikada se nije nalo. Druge linosti koje ne pogiboe u bici behu
zarobljene ive i odvedene u ropstvo. To se zbilo 26. septembra 1371. godine" (Orbin).
Po drugoj verziji (Pajsija Janjevca) Ugljea je poginuo od rana zadobijenih u boju (to smo
videli), a u Marici se udavio Vukain. "A najvie se udavie u reci, tako da je i sam Vukain
tu davljenjem izmenio svoj ivot, i mnoina vojnika s njim, tako da mu ni uspomena nije
ostala meu ivima, ni grob mu se ne zna ni do danas" (Pajsije Janjevac).
Dakle, to bi bile legende o tome kako su njih dvojica izgubila ivot na Marici. Bez obzira
koliko mi verovali ovakvim opisima, oni su kao takvi skoro i jedini, ali su barem u jednom
jedinstveni. Srpska vojska je bitku izgubila, a Vukain i Ugljea su poginuli. U svakom
sluaju, Turcima je bio otvoren put ka unutranjosti Balkana, a same razmere katastrofe
opisao je najvernije ovaj zapis. "I tolika nevolja i nesrea obli sve gradove i strane
zapadne, koliko niti ui ue, niti oi videe. Po ubistvu ovoga hrabroga oveka, despota
Ugljee, rasue se Ismailani, i poletee po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od
hriana maem klahu, druge u ropstvo odvoahu, a ostale nemila smrt ponje. Zaostali od
smrti glau bie pogubljeni, jer takva glad bi po svima stranama, kakva ne bi od stvorenja
sveta, niti potom da bude, Hriste milostivi, a koje glad ne pogubi, ove poputanjem bojim,
vuci, nou i danju napadajui, prodirahu" (Zapis Isaije monaha). Tu, na Marici, nije
izgubljena samo jedna bitka, tu nije samo srpsko carstvo doivelo i konani slom, desilo se
neto i vie. Turcima je put u Evropu bio sada potpuno otvoren i oni zapoinju uspeni
ratni pohod koji e narednih nekoliko vekova nastaviti da bi na kraju skoro zauzeli i sam
Be. No, to tada Evropa nije shvatala, to i ne treba da mnogo iznenadi, jer su svi ovi
dogaaji ipak bili veoma daleko od granica tadanjih najjaih drava, i stoga su delovali
relativno beznaajno, mada e se posledice ove bitke veoma brzo osetiti i u Evropi.
Prave razmere Marike katastrofe najpre je osetila Srbija, koja je ovom bitkom zapoela
petovekovno ropstvo pod Turcima. Kasnija kosovska bitka (1389.) nije mogla da izmeni
mnogo dalji sled traginih dogaaja koji su nezadrivo nadirali, niti su pokuaji kneza
Lazara mogli da zaustave tursku ekspanziju. Mada su Srbi, po svemu sudei, na Kosovu
ipak uspeli da pobede Turke, ta pobeda je bila u sutini poraz Srbije, jer ona iz toga nije
izvukla nikakvu korist. Sama Kosovska pobeda nije mogla da sprei tursko osvajanje
Srbije budui da je, iako na kraju krajeva pobeda, ona ipak dola suvie kasno da bi mogla
neto da izmeni. I ba je tu jasno vidljivo koliko je Ugljea bio dalekovid, kada je pokrenuo
ovaj pohod na Turke, elei da preduhitri tursko snaenje. U to vreme Turci su bili tek
jednom nogom u Evropi i mogli su se savladati i potisnuti nazad u Malu Aziju, dok na
Kosovu to vie nije bilo mogue, jer su bili ve suvie jaki da bi ih jedna izgubljena bitka
mogla slomiti. Sigurno da je takav razvoj situacije jo uvek mogao biti u Vukainovo i
Ugljeino doba, ali u vreme kneza Lazara (samo dvadeset godina kasnije) to vie nije bilo
moguno. Stoga bi se moglo slobodno konstatovati da je upravo marikom katastrofom
istoga momenta bilo slomljeno srpsko carstvo, ali da Srbija jo uvek nije pala pod ropstvo.
Meutim, to je sada bilo samo pitanje vremena.
50. Legenda o smrti cara Uroa
ta je radio car Uro za sve to vreme nije poznato, a samo dva meseca nakon marike
katastrofe on je umro u dobu od 35 godina na dan 4. decembra (etvrtak) 1371. godine. Sa
njime se ugasila i dinastija Nemanjia. Jedan veliki period za Srbiju je bio zavren i to
period pun uspeha i uspona, a nailazilo je jedno strano vreme stradanja i patnje. Dugo je
vladalo miljenje da je Vukain bio taj koji je u borbi za vlast likvidirao cara Uroa i tek u
novije doba ta je zabluda konano prekinuta. Legende o stradanju cara Uroa uzbuivale su
matu vekovima, stvarajui od Vukaina udovite koje se iivljavalo na nemonome caru.
Veoma esto one su bile potpuno neumerene, iskrivljavajui i najobinije istine. Pajsije
Janjevac je navodio ak da je car Duan, zbog toga to je Uro bio maloletan, ostavio
Vukainu regenstvo. "I ostavi sina svoga mladoumnoga, jo mlada uzrastom, i urui
skiptar drave Vukainu, i zakletvama zakle (ga) da ini nasilja sinu njegovu, dok ne
dostigne do uzrasta i postane naslednik otaastvu svojemu, koje mu po rodu i kolenu
ostade od pradedova" (Pajsije Janjevac). Interesantno je kako Janjevac Uroa naziva
"mladoumnim" to ne znai samo da je Uro bio mlad ve na neki nain nedovoljno umno
razvijen, to e se kasnije pojavljivati i kod drugih pisaca. Po Pajsiju Janjevcu vladao je
Vukain sve dok Uro nije napunio 17 godina, a onda je dolo do njihovog meusobnog
sukoba, budui da je Uro hteo preuzeti carstvo, a Vukain to nije dozvoljavao. Stoga izbije
rat u kojem se srpska vlastela podeli na Uroevu i Vukainovu stranu. "Po isteku mnogih
godina, vladao je Vukain, dok ne postade hrabar car Uro i dok mu ne bude 17 godina.
Bio je toliki razumom, da su se svi divili, uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne
primajui savete starih, a drei savete mladih. Radi toga onaj koji od iskoni mrzi dobro:
avo, podie rat izmeu mladoga cara i Vukaina, i bio je veliki metee i raspre izmeu
njih u te dane. Jedni su bili pomagai caru Urou, a tako je i po pravdi, a drugi Vukainu
po nepravdi, tako da je bio veliki mete i raznoglasice i nepravde" (Pajsije Janjevac).
Nakon toga opisuje Pajsije Janjevac sabor koji se drao u Prizrenu i na kojem se Vukain
eleo doepati carske krune, ali u tome ne uspeva pa "Vukain razdeli (carstvo) na tri dela:
Ugljei dade Serez i nazva ga kesarem, Gojka despota u Trapezuntu tj. Trnovu, a sam u
srpskoj zemlji" (Pajsije Janjevac). No, i to mu je bilo malo pa se odlui da ni manje ni vie
ve da ubije cara Uroa i tako ukloni ovu prepreku u elji da se sam zacari. Ubistvo je
izvreno dok su zajedniki lovili, a evo kako je izvreno "I proe nekoliko godina, a
Vukain rasvirepivi se, jaoj nepravedni sude, i uputi avo, koji od iskoni mrzi dobro,
Vukaina ratoborca, te on uputi svoje sluge na ubistvo (Uroevo). Posle nekoliko dana
izioe (Vukain i Uro) u lov kao to su obiaj imali, i tamo (Uro) primi kraj ivota, ubie
ga potpuno nevina" (Pajsije Janjevac).
Orbinova verzija je neto drugaija. Ostavi bez ikakvih imanja, poto mu ih je Vukain
preoteo, car Uro je bio prisiljen da boravi kod njega. "Kukavni car, koji je za svoga ivota
pustio da velikai zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukaina, koji mu je
bio dodelio jednu malu oblast za izdravanje" (Orbin). Meutim, kako je prema njemu bilo
loe postupano odlui se car da pree kod Lazara Hrebeljanovia, sa kojim stupa onda u
savez (u kojem bio i Nikola Altomanovi) i zajedno napadaju Vukaina. Orbin zatim
opisuje bitku koja je na Kosovu polju voena izmeu Nikole Altomanovia, Lazara
Hrebeljanovia i cara Uroa, sa jedne strane, protiv kralja Vukaina sa druge strane (to je u
prednjem tekstu detaljno opisano) i navodi kako je tu bitku dobio Vukain. Sa bojnog polja
je pobegao Lazar Hrebeljanovi, Nikola Altomanovi se borio dok je mogao i jedva je ivu
glavu izvukao, dok je cara Uroa zarobio kralj Vukain. Nadalje je kralj Vukain cara
Uroa odveo kao kakvog ratnog zarobljenika u neki deo svoje oblasti i tamo ga drao u
nekom stanju koje je bilo jedva malo bolje od statusa zatvorenika. Kako je sa njim Vukain
postupao isto onako ravo kao i prije, odlui se car Uro da prebegne u Dubrovnik, ali neki
sluga ga oda Vukainu koji ga onda u nastupu besa udari buzdovanom i ubije. "Videi da s
njim postupa kao pre, odlui da pobegne u Dubrovnik. Kad je o tome neki sluga obavestio
kralja Vukaina, Vukain ga udari buzdovanom po glavi tako da na mestu osta mrtav.
Zamotavi ga zatim u jedan ilim, dade ga pokopati u areniku, u oblasti Skoplja" (Orbin).
Oigledne su razlike u opisima nasilne smrti cara Uroa, ali dve stvari su zajednike. Prva
je da je direktni izvrilac caroubistva bio ba Vukain (dodue, postoji i jedna bugarska
verzija koja careubistvo pripisuje Ugljei), a druga stvar koja im je zajednika jeste to da
niti jedna nije tana. Car Uro je moda i ubijen, ali to nikako nije mogao da uini kralj
Vukain, budui da je tada on ve bio mrtav puna dva meseca. Meutim, ono to posebno
privlai panju i kod Orbina i kod Pajsija Janjevca jeste mesto na kome je car Uro
sahranjen. Orbin nedvosmisleno navodi mesto arenik u oblasti Skoplja (to isto radi i jedan
drugi istoriar, Lukarevi), dok Pajsije navodi: "I kada je dolo duboko vee, odnesoe ga u
manastir zvani novi hram Uspenje presvete Bogorodice, u potkrilju grada Petria vie
Nerodimlja", a neto kasnije navodi da se u blizini manastira nalazi selo arenik. "A pri
tom manastiru je reka koja silazi sa gore, selo zvani arinik i tu donesoe telo mladoga
cara Uroa, kao to i rekosmo napred, a niko nije o ovom znao, samo oni zloinci i
nastojatelj obitelji sa klisijarhom. I poloie ga u grobnicu u unutranjosti crkve, gde se
vre boastvene (slube), koja je jo od praroditelja nainjena. I pokrie je kamenom
ploom i opelo nou svrie, a niko nije za ovo znao, samo Vukain i oni zloinci" (Pajsije
Janjevac). Verovatno se radi o selu arenik istono od Prizrena, gde se u blizini nalazio i
carski dvor Nerodimlje. Kako je car Uro stvarno zavrio ostaje tajna, odnosno ne zna se da
li je umro prirodnom smru ili moda nasilnom, kako uporno pokuavaju da to proture
biografi. Isaija monah se nije izjanjavao kako je car Uro umro ve je to samo krajnje
lapidarno konstatovao. "U to vreme i pleme srpske gospode, mislim sedmi rod, propade"
(Isaija monah). Interesantno je to da Isaija monah uopte ne ali zbog smrti cara Uroa, niti
misli da ta smrt neto posebno znai za srpsku dravu. To bi moglo da dovede na pomisao
da je car Uro u to vreme bio toliko potisnut u stranu od politikog ivota da njegova smrt
nije znaila skoro nita. Isto tako, uopte nije nemogue da ga je stvarno neko od vlastele i
likvidirao, jer nee biti samo sluajnost i legenda to Orbin, Lukarevi, Dimitrije
Kantakuzen (itije sv. Jovana Rilskog) i drugi toliko insistiraju na nasilnoj njegovoj smrti.
Mogue je da je i bilo neto od toga, a da je kasnije predanje svu krivicu bacilo na
omrznutog Vukaina.
No, legenda o caru Urou jo uvek nije gotova. Ve je reeno da se ne zna na koji je nain
umro, ne zna se ni gde je sahranjen i uopte o njemu se veoma malo zna, tako da je sve
preputeno legendarnim tumaenjima. Isto onako kako je legendarno i nesigurno opisana
njegova smrt, tako je opisano i kasnije otkrivanje njegovih posmrtnih ostataka. Radi se o
veoma interesantnoj prii. Naime, vremenom je manastir u kojem je Uro sahranjen poeo
propadati i na kraju je i opusteo. "I bee manastir konano zapusteo i grad razoboren, kao
to se i do danas moe videti,..." (Pajsije Janjevac). Car Uro je polako poeo zapadati u
zaborav, sve dok u neko okolno mesto koje se nalazilo u blizini opustelog manastira, nije
doao neki oban molei stanovnike da mu pomognu te da ga svi zajedno oiste od otpada i
prljavtine. "I doe u selo ajkovce blizu manastira, plaui i ridajui i molei da dou i da
mu pomognu da poisti crkvu i otrebi i izbaci ubre" (Pajsije Janjevac). Stanovnici ovog
sela se odazovu i oiste manastir. "I dooe ljudi sa enama i decom na mnogo dana i
oistie crkvu, a emer crkveni bee propao" (Pajsije Janjevac). No, nepoznati oban se
nije zadovoljio samo sa time, ve iznenada pone da trai od metana da mu pomognu
izvaditi moti cara Uroa. Naravno, niko mu nije verovao ve ponu da ismejavaju ovoga
obana. "I umirivi se malo, opet vikae govorei ljudima: Hodite i pomozite mi da izvadim
moti svetoga Uroa i mladoga cara! I rugahu mu se kao nekoj ludi..." (Pajsije Janjevac).
Veina je mislila da je oban poludeo, ali ipak mnotvo se ljudi ipak skupilo na nedeljni
dan u crkvi. Tada je dolo do pravoga uda. U jednom delu crkve oban podie veliki
kamen i otkrije moti cara Uroa, a kako je biograf to opisao veoma dramatino to
prenosimo tekst u celini. "I doavi u crkvu, bee nedeljni dan, i sabrae se okolna sela, i
bio je ne mali sabor, i povika: Hodite i zajedno pomozite. I podie kamen veliki od groba
unutra u crkvi, i naoe krasne moti, rastvorene gde isputaju dobromirisne mirise tako
da su se svi divili i na mnogo asova zaboravivi se radi neverovanja, jedva nekada dooe
k sebi, i povikae: Gospode, pomiluj i prosti naem neverstvu. I izvadie krasne moti iz
bokova zemlje i sabrae sve kosti dobromirisna mirisa, i odnesoe ih na reku areniku da
ih omiju, poto su od mnogo vremena bile u zemaljskom blatu i omie ih, i sabravi sve i
unesoe u crkvu. I tu se sluie neki rukodelci i nainie krasan kivot od orahova drveta, i
poloie moti u kivot, pun dobroga mirisa i krasota, tako da su se svi divili. I te noi poe
vikati onaj pastir: Jaoj meni, jer su ostale moti u reci. I svi potraie usrdno i ne naoe
nita. Opet vikae i odvratie reku na drugu stranu i svi prileno potraie i naoe jedan
zub koji bee ispao. I svi proslavie Boga i stavie (zub) na svoje mesto" (Pajsije Janjevac).
Tokom 1705. godine kosti su prenesene u manastir Jazak u Frukoj gori.
Sa smru cara Uroa izumrla je dinastija Nemanjia, ali je umrlo i srpsko carstvo. Srpska
drava je jo uvek postojala, budui da najvei njen deo je jo uvek bio na okupu, dodue
rascepkan, ali jo uvek nezavistan. ak bi se moglo rei da je drava imala legitimnog
kralja u Vukainovom sinu Marku. Meutim, i on je sada bio samo forma kao to je to pred
kraj bio i sam car Uro. Po nekoj logici, cara Uroa je sada trebao da nasledi Marko
Mrnjavevi, ali njega niko nije imao nameru da prizna, tim vie to je on izgleda odmah
nakon marike bitke postao i turski vazal. No, to nije sada vie naa tema.
Sama vladavina cara Uroa jeste uglavnom pregled najpre formiranja, a zatim sukoba i
propasti mnogih velikih vlasteoskih kua u Srbiji. To je zapravo period kada se u Srbiji iz
sve snage razvija feudalizam sa svojom karakteristinom rascepkanou i svim onim
negativnim osobinama koje je on i inae pokazivao. Uvek se moe postaviti pitanje da li bi
neki vladalac drugaiji od cara Uroa kojeg Pajsije Janjevac opisuje kao "mladoumnoga,
jo mlada uzrasta", mogao da odri Srbiju u onoj snazi na koju su je doveli raniji
Nemanjii. ta bi bilo, recimo, da je nemanjika loza uspela da stvori jo dve generacije
vladara tipa kralja Milutina ili cara Duana. Da su se dogaaji razvijali onim tempom kao i
do tada, do koje bi snage Srbija dola teko je i pretpostaviti, a opet moda ni oni ne bi bili
u stanju da kontroliu ogromnu dravu (vie po suprotnostima veliku nego li po teritoriji).
I, stvarno, kolika je Uroeva krivica za raspad ogromnog carstva, a koliko je to jedan
normalan proces na koji pojedinac, ma kako jak bio, nema vei uticaj. U svakom sluaju,
Srbija je izgubila jednu sjajnu dinastiju Nemanjia, svu predanu vlasti i dravi, jednu
dinastiju koja je stvorila sve ono ime se moe samo ponositi. Stvorena je drava,
samostalna crkva, autohtona kultura, mnotvo plemikih porodica, bezbroj spomenika
(naalost mnogo ih je tokom vekova uniteno, pa o tome tek delimino svedoe). Svega je
tu bilo, ali je uvek bilo malo prave sloge koju su raniji Nemanjii uspevali da odre
odravajui tako i Srbiju jakom. Meutim, car Uro to ili nije umeo, ili jednostavno nije
mogao i stoga je propast carstva upravo i vezana za njegovo ime. Sav taj period Nemanjia
Srbija je tesno bila vezana za Vizantiju i mnogobrojni dogaaji u Srbiji se mogu razumeti
samo u kontekstu razvoja prilika u Vizantiji. Meutim, onoga momenta kada su Turci
zagazili u Evropu i naroito nakon poraza na Marici, sudbina Srbije se tesno vezuje za
Turke. Sada su to sasvim novi uslovi, novi odnosi, ali i novi ljudi, koji donose drugaija
reenja. Nita vie nije bilo, niti e biti kao prije. Srbija je ulazila u nova iskuenja.
Biva Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nania)
Deava li se u ivotu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, ita sluajno i bez
nekog smisla? I moe li se zamisliti da je slepi sluaj uzrok svih nas, i svega to se dogaa
sa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba traiti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. I
onda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, traiti u ivotu, u
istoriji, u svemu onom u emu jesmo, smisao bitisanja i uzroke dogaanja.
Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postala
vremena i ograniena trajanjem, sve je imalo pored poetka i svoj kraj. Sve se raalo, raslo,
doivljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, i
prestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno.
I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj ive, poreklom, jezikom,
kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznate
istorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste ivih bia, i narodi su se odravali lake ili
tee kroz vremena. Jai su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snaniji, i
zauzeli njihovo mesto.
Bojim promislom, razvojem oveanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod.
Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, voen Bojom rukom,
doselio se u krajeve gde i danas uglavnom ivi. Da li su ga primili sa radou i
dobrodolicom? Ne! Jer da bi se nai preci naselili u june krajeve sadanje srbske drave,
morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jaeg. Ali, sve po
promislu i doputenju Bojem.
I ve poetkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlau, Zeta i Raka.
Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalno
raspete izmeu zemlje i neba. I poetkom druge polovine toga veka, jedna linost roena u
Zeti, krtena po rimokatolikom obredu, preavi u Raku, prima Pravoslavlje, i postaje
oganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Bee to Stefan Nemanja.
Sticajem politikih okolnosti, ili neeg nepojmljivo vieg i tajnovitijeg, vizantijski car
Manojlo izmeu svih srbskih velmoa, izabira Nemanju za saveznika. I od tada poinje
njegov politiki uspon. Da li ona ljudska, pomalo grena crta, sticaj okolnosti, ili i jedno i
drugo, raaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, ve vie od pet
vekova, bi mogli da budu i jaa i znaajnija drava i sila, nego to to do tada behu Zeta i
Raka.
Da li mu za to Gospod i podaje izmeu ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjeg
svetog Savu, koji e za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemi,
u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda Isusa
Hrista. Bei u Svetu Goru, bei Bogu u naruje. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praoca
Avrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vou i putovou. Nemanja, do pred samu starost,
a potom sin mu Stefan Prvovenani, radie na politikom i ratnikom polju, a sveti Sava na
duhovnom. Videi i oseajui da srbski narod moe i mora da opstane na prostorima na
kojima ivi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga za
sve vekove u duu Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogom
otkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, veni spas, i za sebe, a i za narod, kojem je
pripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Boju pomo trudi da organizuje
Crkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podie manastire, crkve, prosveuje i osveuje
narod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobija
samostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavi prvi arhiepiskop Srbski.
Dobivi dobre temelje, ali ne i bez unutranjih i spoljanjih trzavica, Srbska drava je
polako poela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina.
On je od male dravice stvorio jednu monu i snanu dravu. U njegovo vreme poinje da
se razvija i rudarstvo u Srbiji.
Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je jo bila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticaja
na Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskim
manastirima ostalo je i do danas neprevazieno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnim
duhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu.
I onda, polovinom 14. veka, na politiku scenu stupa jedna od najkrupnijih linosti Srbske
istorije. Car Duan. Proirio je Srbsku dravu u granice koje nikada posle nije imala. Moe
biti da je tu i pogreio, to se je irio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Moda je bilo bolje da
je pod okrilje svoje drave stavio i Srbski narod koji je iveo preko Drine, u Bosni.
A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenim
teritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijarije. Samim tim i Duan je pomazan
kao car Srbije. U poetku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga.
Meutim, posle nekoliko godina, zbog politikih nesuglasica sa Vizantijom, carigradski
patrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo da
skine sa Crkve i naroda.
Da li je ta kletva bila i poetak kraja slavne Srbske drave, ili je njen kraj bio uslovljen
onim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su moda bili samo orue u rukama
viih sila, kada su u drugoj polovini 14. veka zapoeli osvajanje i drobljenje Srbije.
Nama, koji ivimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbske
drave rui ispod nas, uglavnom naom krivicom, ostaje samo da se nekom setom seamo
tih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se seamo slavne porodice Nemanjia, koja
je sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svoju
prolost, i da u srcu pomalo tuimo i elimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duh
nemanjike Srbije ponovo zaivi u nama.
urevdan, 1998. g.
Zeljko Fajfri: Sveta loza Stefana Nemanje
Biva Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nania)
Deava li se u ivotu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, ita sluajno i bez
nekog smisla? I moe li se zamisliti da je slepi sluaj uzrok svih nas, i svega to se dogaa
sa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba traiti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. I
onda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, traiti u ivotu, u
istoriji, u svemu onom u emu jesmo, smisao bitisanja i uzroke dogaanja.
Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postala
vremena i ograniena trajanjem, sve je imalo pored poetka i svoj kraj. Sve se raalo, raslo,
doivljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, i
prestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno.
I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj ive, poreklom, jezikom,
kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznate
istorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste ivih bia, i narodi su se odravali lake ili
tee kroz vremena. Jai su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snaniji, i
zauzeli njihovo mesto.
Bojim promislom, razvojem oveanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod.
Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, voen Bojom rukom,
doselio se u krajeve gde i danas uglavnom ivi. Da li su ga primili sa radou i
dobrodolicom? Ne! Jer da bi se nai preci naselili u june krajeve sadanje srbske drave,
morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jaeg. Ali, sve po
promislu i doputenju Bojem.
I ve poetkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlau, Zeta i Raka.
Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalno
raspete izmeu zemlje i neba. I poetkom druge polovine toga veka, jedna linost roena u
Zeti, krtena po rimokatolikom obredu, preavi u Raku, prima Pravoslavlje, i postaje
oganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Bee to Stefan Nemanja.
Sticajem politikih okolnosti, ili neeg nepojmljivo vieg i tajnovitijeg, vizantijski car
Manojlo izmeu svih srbskih velmoa, izabira Nemanju za saveznika. I od tada poinje
njegov politiki uspon. Da li ona ljudska, pomalo grena crta, sticaj okolnosti, ili i jedno i
drugo, raaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, ve vie od pet
vekova, bi mogli da budu i jaa i znaajnija drava i sila, nego to to do tada behu Zeta i
Raka.
Da li mu za to Gospod i podaje izmeu ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjeg
svetog Savu, koji e za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemi,
u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda Isusa
Hrista. Bei u Svetu Goru, bei Bogu u naruje. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praoca
Avrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vou i putovou. Nemanja, do pred samu starost,
a potom sin mu Stefan Prvovenani, radie na politikom i ratnikom polju, a sveti Sava na
duhovnom. Videi i oseajui da srbski narod moe i mora da opstane na prostorima na
kojima ivi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga za
sve vekove u duu Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogom
otkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, veni spas, i za sebe, a i za narod, kojem je
pripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Boju pomo trudi da organizuje
Crkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podie manastire, crkve, prosveuje i osveuje
narod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobija
samostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavi prvi arhiepiskop Srbski.
Dobivi dobre temelje, ali ne i bez unutranjih i spoljanjih trzavica, Srbska drava je
polako poela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina.
On je od male dravice stvorio jednu monu i snanu dravu. U njegovo vreme poinje da
se razvija i rudarstvo u Srbiji.
Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je jo bila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticaja
na Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskim
manastirima ostalo je i do danas neprevazieno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnim
duhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu.
I onda, polovinom 14. veka, na politiku scenu stupa jedna od najkrupnijih linosti Srbske
istorije. Car Duan. Proirio je Srbsku dravu u granice koje nikada posle nije imala. Moe
biti da je tu i pogreio, to se je irio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Moda je bilo bolje da
je pod okrilje svoje drave stavio i Srbski narod koji je iveo preko Drine, u Bosni.
A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenim
teritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijarije. Samim tim i Duan je pomazan
kao car Srbije. U poetku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga.
Meutim, posle nekoliko godina, zbog politikih nesuglasica sa Vizantijom, carigradski
patrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo da
skine sa Crkve i naroda.
Da li je ta kletva bila i poetak kraja slavne Srbske drave, ili je njen kraj bio uslovljen
onim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su moda bili samo orue u rukama
viih sila, kada su u drugoj polovini 14. veka zapoeli osvajanje i drobljenje Srbije.
Nama, koji ivimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbske
drave rui ispod nas, uglavnom naom krivicom, ostaje samo da se nekom setom seamo
tih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se seamo slavne porodice Nemanjia, koja
je sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svoju
prolost, i da u srcu pomalo tuimo i elimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duh
nemanjike Srbije ponovo zaivi u nama.
urevdan, 1998. g.