Viljem ekspir

Kralj Lir

Preveo: Branimir ivojinovi

LICA:
Lir, kralj Britanije
Francuski kralj
Vojvoda od Burgundije
Vojvoda od Konvela
Vojvoda od Olbenija
Grof od Kenta
Grof od Glostera
Edgar, Glosterov sin
Edmund, Glosterov vanbrani sin
Karan, dvoranin
Osvald, Gonerilin dvoroupravitelj
Starac, Glosterov zakupac
Lekar
Budala
Oficir u Edmundovoj slubi
Plemi u Kordelijinoj pratnji
Glasnik
Konvelove sluge
Gonerila, Lirova ker
Regana, Lirova ker
Kordelija, Lirova ker
Vitezovi u Lirovoj pratnji, oficiri, glasnici, vojnici i sluge

Mesto radnje: Britanija

PRVI IN

POJAVA PRVA

Sveana odaja u dvorcu kralja Lira (Ulaze Kent, Gloster i Edmund)
KENT: Mislio sam da je kralju drai vojvoda od Olbenija nego vojvoda od Konvela.
GLOSTER: Uvek nam se tako inilo; ali sada, pri podeli kraljevstva, ne vidi se kog
vojvodu vie ceni; jer delovi su tako ravnomernih svojstava da se ni najpomnijim
ispitivanjem ne moe odluiti koju bi polovinu valjalo izabrati.
KENT: Nije li ovo va sin, milorde?
GLOSTER: Njegovo pravljenje, gospodine, bilo je moja briga: toliko sam puta crveneo
kad je trebalo
da ga priznam za svoga da sam sad oguglao na to.
KENT: Ne mogu da vas razumem.
GLOSTER: Gospodine, majka ovog mladia je to mogla; posle ega joj se trbuh zaoblio,
pa je, za ivu istinu, gospodine, pre imala sina u kolevci nego mua u postelji. Njuite li
negde neku greku?
KENT: Ne mogu aliti zbog te greke kad je donela tako zgodan plod.
GLOSTER: Ali imam ja i sina, gospodine, steenog zakonitim putem; od ovog je stariji
oko godinu dana, ali ipak mi nije nimalo drai: iako je ovaj deran pomalo bezobrazno
doao na svet pre no to je bio pozvan, majka mu je bila lepa; krasno smo se zabavljali
dok smo ga pravili, te sam tog kurvia morao priznati za svoga. Poznaje li ovog
plemenitog gospodina, Edmunde?
EDMUND: Ne, gospodaru.
GLOSTER. Ovo je grof od Kenta: zapamti ga kao mog veoma cenjenog prijatelja.
EDMUND: Na slubi vaem gospodstvu.
KENT: Moram vas voleti i gledau da vas bolje upoznam.
EDMUND: Gospodine, trudiu se da to zasluim.
GLOSTER: Bio je devet godina u inostranstvu, i ponovo treba da ode. Dolazi kralj.
(Trube Ulaze Lir, Konvel, Olbeni, Gonerila, Regana, Kordelija i pratioci.)

LIR: Glostere, dovedi vladare Francuske i Burgundije.
GLOSTER: Hou, gospodaru.
(Izlaze Gloster i Edmund.)
LIR: A za to vreme otkriemo vam
skriveniji svoj naum. Daj tu kartu.
Podelili smo, znajte, natroje
kraljevstvo nae, s vrstom namerom
da stresemo sa svoje starosti
sve brige i sve poslove, pa njih
da poverimo mlaim snagama,
a mi bez bremena da milimo
ka smrti. Sine Konvele, i ti,
ne manje dragi sine Olbeni,
volja je naa da vam obznanimo
ovoga asa miraz naih keri
da tako sada raspre budue
predupredimo. Odavno nam ve
na dvoru zaljubljeno borave
vladari Francuske i Burgundske,
veliki suparnici to se bore
za ruku nae keri najmlae,
i sad e ovde uti odgovor.
Recite, keri -
jer mi se sada vlasti liavamo,
sticanja zemlje, briga dravnih
koja nas od vas voli najvie?
Pa emo i dar dati najvei
onde gde priroda i zasluga
to podjednako trae. Gonerila,
prvoroena naa, zbori prva.
GONERILA: Gospodaru, vie
volim vas nego to u rei staje;
vie od vida, prostora, slobode;
vie od sveg skupocenog i retkog;
ne manje od ivota punog zdravlja,
lepote, asti, ljupkosti; toliko
kol'ko je dete ikad volelo
i otac ikada iskusio;
od takve ljubavi se gubi dah,
a govor biva nemoan; nijedno
"toliko" nije ljubavi mi ravno.
KORDELIJA (u stranu): A ta e Kordelija? Voleti i utati.
LIR: Sve zemlje te, od ove
crte do ove, sa senovitim
umama i sa plodnim poljima,
s prostranim panjacima i sa bujnim
rekama, bie tvoje vlasnitvo
i tvog i Olbenijevog potomstva
zanavek. ta nam druga kae ki,
Regana mila, Konvelova ena?
Govori!
REGANA: Ja od kovine sam iste
kao i moja sestra, sebe cenim
no njenoj vrednosti. I srce mi
kae da ona izree sutinu
ljubavi moje; ali domaila
nije ni time: ja izjavljujem
da mrzim svaku drugu radost koja
najbolji deo ula obuzme
i smatram da me moe usreiti
jo samo ljubav vaeg velianstva.
KORDELIJA (u stranu): Onda si bedna, Kordelija!
Ali
ipak to nisi: jer ti je zacelo
ljubav od jezika bogatija.
LIR: Tebi i tvojima u naslee
ostae veno ova prostrana
treina naeg lepog kraljevstva,
nimalo manja ni po veliini,
niti po vrednosti, ni po krasoti
od one koju dadoh Gonerili.
A sada, naa radosti, ti to si
poslednja naa, al' ne najmanja,
za ijom mladom tee ljubavlju
francuska vina, mleko burgundsko,
ta e ti rei da bi dobila
treinu veu nego sestre? Kai.
KORDELIJA: Nita, moj gospodaru.
LIR: Nita?
KORDELIJA: Nita.
LIR: Od nieg samo nita nastaje; jo jednom reci.
KORDELIJA: Nesrenica ja,
ne umem srce podii do usne;
ja volim vae velianstvo tako
kako to moja dunost zahteva;
ni manje niti vie.
LIR: Kordelija!
Kako to? Rei malo popravi,
da srei svojoj ne bi naudila.
KORDELIJA: Moj gospodaru dobri, vi ste me
zaeli, negovali, voleli;
za ta vam dobroinstva uzvraam
kako i lii: sluam vas i volim
i potujem visoko. to su se
udale moje sestre ako kau
da vole samo vas? Jer, ako se
udam, gospodar kome se obreem
ponee pola moje ljubavi
sa sobom, pola moga staranja
i dunosti: zacelo, neu se
udati nikad kao sestre moje,
da svoga oca volim jedino.
LIR: Kae li to od srca?
KORDELIJA: Da, moj kralju.
LIR: Toliko mlada, a toliko gruba?
KORDELIJA: Toliko mlada, gospodaru moj, i iskrena.
LIR: Pa lepo; neka onda
iskrenost bude miraz tvoj; jer evo
tako mi svetog sjaja Sunevog,
tako mi tajnih obreda Hekate
i noi, tako mi sveg onog dejstva
nebeskih tela kojem dugujemo
i postojanje i svoj nestanak:
sve oinske se brige odriem,
sve srodnosti i zajednice krvi,
i smatrau te odsad zauvek
ko tuinku mom srcu i mom biu.
Skit varvarski, il' onaj ko se hrani
sopstvenom decom da bi zasitio
prodrljivost, mom srcu bie blizak,
saaljevan i teen isto tako
ko i ti, moja keri negdanja.
KENT: Moj dobri gospodaru
LIR: uti, Kente!
Nemoj se uticati izme zmaja
i njegovoga gneva. Ona mi je
najdraa bila, pa sam mislio
da mi pod starost bude uteha
njezina nena nega. Odlazi,
sa oiju mi bei! Nemao
mira u grobu ako oinsko
srce od nje ne otrgnem! Pozov'te
francuskog kralja. to se ne miete?
Vojvodu burgundskog pozovite.
Konvele i ti, Olbeni, na miraz
moje dve keri dodajte i ovu
treinu; neka gordost, koju ona
naziva iskrenou, uda nju.
Na vas sad zajedniki prenosim
svu svoju vlast, visoko dostojanstvo
i celo golemo veleleplje
to prati velianstvo. Mi emo
po mesec dana, drei sa nama
sto vitezova koje ete vi
hraniti, naizmence stanovati
kod vas. Zadraemo samo ime
kraljevsko, i sva prava poasna;
a mo i prihodi i uprava
nek budu vai, dragi sinovi:
a u znak toga ovu krunu vi
podelite.
KENT: O, Lire uzvieni,
kog uvek ko svog kralja potovah,
ko oca voleh, kao gospodara
svud pratih, i u molitvama svojim
ko zatitnika velikog prizivah
LIR: Napet je luk; ukloni se od strele.
KENT: O, ne, odapni je, nek njezin iljak
provrti moje srce. Neka Kent
neutiv bude kada Lir je lud.
ta ini ovo, stare? Misli li
da e se dunost plaiti da zbori
onda kad mo se laski priklanja?
Za ast je obaveza iskrenost
kad budalasti postanu vladari.
Zadri vladavinu, promisli
to bolje ume i tu naglost gadnu
obuzdaj. Svojim jemim ti ivotom
da najmlaa te erka ne voli
najmanje; nit' su prazna ona srca
u kojih tihi glas ne odjee
upljinom.
LIR: Kente, tako ti ivota,
uuti!
KENT: ivot smatrao sam uvek
ko ulog protiv tvojih dumana;
niti se bojim da ga izgubim
za tvoje blagostanje.
LIR: Sklanjaj mi se
s oiju!
KENT: Gledaj bolje; i dozvoli
da vazda budem meta tvoga oka.
LIR: Apolona mi
KENT: E, Apolona mi,
uzalud, kralju, svoje bogove
priziva.
LIR: O, ti robe! Otpadnie!
(Stavlja ruku na ma.)
OLBENI i KONVEL: Nemojte, mili gospodaru!
KENT: Hajde!
Ubij lekara svog, pa kunu boljku
nagradi. Opozovi to si dao,
il' u ti, dok u grlu imam glasa,
govoriti da ini nepravdu.
LIR: Sluaj me, buntovnie! Sluaj me
po kletvenikoj svojoj dunosti!
Poto si pokuavao da nas
navede da re svoju prekrimo
a to se nikad ne usudismo
da prepun drske oholosti stane
izmeu nae odluke i moi
to ne moe dopustiti ni naa
priroda niti nae dostojanstvo
vaspostavljamo svoju vlast, pa tebi
odreujemo nagradu. Pet dana
dajemo tebi da se pripremi
i zatiti od svetskih nevolja,
a estoga okreni mrska lea
kraljevstvu naem; ako li ti bude
prognano telo dana desetoga
u oblastima naim naeno,
umree istog trena. Odlazi!
Tako mi Jupitera, ovo neu
opozvati.
KENT: Pa, ostaj zbogom, kralju!
Kada si takav, izvan tvog je grada
sloboda, a progonstvo ovde vlada.
(Kordeliji.) Neka te tite svi bogovi s neba!
Pravedno misli, ree sve to treba.
(Regani i Gonerili.)
Bez dela vae prie prazne sve su;

nek lepe rei i lep plod donesu.
Zbogom! Kent smera da sad u slobodi,
u novoj zemlji, starim putem hodi. (Ode.)
(Trube. Vraa se Gloster sa francuskim kraljem, vojvodom od Burgundije i pratnjom.)
GLOSTER: Moj gospodaru, stigli su nam kralj
francuski i burgundski vojvoda!
LIR: Vojvodo od Burgundije, mi najpre
obraamo se vama, koji ste
zajedno s ovim kraljem nau ker
prosili. Koji miraz najmanji
traite uz nju, ako neete
da prekinete prosidbu?
VOJVODA OD BURGUNDIJE: Moj kralju
preuzvieni, nita vie ja
ne traim no to sami ponudiste,
a ni vi manje dati neete.
LIR: Moj plemeniti vojvodo, kad nama
bila je draga cenismo je tako,
al' sada joj je cena pala. Eno,
gospodine, tu stoji ona: ako
ita se u tom siunom stvorenju
milosti vaoj svia, ili sve,
a uz nju samo gnev svoj pridajem
i nita vie, onda: eto je,
nek bude vaa.
VOJVODA OD BURGUNDIJE: Ne znam ta da kaem.
LIR: Hoete l', sa svim njenim slabostima,
bez prijatelja, platom nae mrnje
odskora ogrnutu, sa mirazom
prokletstva naeg, gurnutu od nas
uz zakletvu, za enu uzeti je
il' neete?
VOJVODA OD BURGUNDIJE: Oprostite mi, kralju;
izbora nema pod tim uslovima.
LIR: Onda je ostavite; jer sam vam,
tako mi sile to me stvorila,
naveo sav imetak njen.
(Francuskom kralju.) Moj kralju,
ne elim da od ljubavi se vae
udaljim tol'ko da vas spajam s onim
to mrzim; stoga, preklinjem vas, sklonost
okren'te svoju ka dostojnijem
smeru no to je ova bednica,
koju se ak i priroda bezmalo
stidi da prizna.
FRANCUSKI KRALJ: To je zbilja udno
da ona, to je sve do maloas
va dragulj bila, predmet vae hvale,
starosti vae melem, najbolja
i najdraa, za ovaj puki tren
uini neto tako uasno
i da sa sebe strgne plat tolike
milosti vae. Prestup njen zacelo
toliko mora neprirodan biti
da u udovite je pretvori,
il' e na vau ljubav prethodnu
da padne ljaga; da to pomislim
o njoj, za to je vera potrebna
kakvu bi razum samo udom nekim
usadio u mene.
KORDELIJA: Velianstvo
iako nemam ljigavu i glatku
vetinu s kojom ljudi govore
to ne misle; jer to nameravam
to uinim pre nego to i kaem
ipak vas preklinjem da obznanite
da nipoto ni ljaga niti zloin,
ni sraman in ni korak neastan
ne liie me vae milosti
i naklonosti, nego nedostatak
onoga to bogatijom me ini:
oka to korist ite, jezika
zbog kojega sam srena to ga nemam,
iako ba zbog toga nemanja
izgubih vau sklonost.
LIR: Bolje da se
rodila nisi nego to si me
toliko razoarala.
FRANCUSKI KRALJ: Zar nije
posredi nita drugo? Uroeno
oklevanje, to esto ne izree
postupak koji misli da izvede?
Vojvodo od Burgundije, ta vi
imate rei ovoj gospi? Ljubav
nikako nije ljubav kada je
protkana obzirima koji stoje
od njenog cilja pravoga daleko.
Hoete li je? Ona sama sobom
predstavlja miraz.
VOJVODA OD BURGUNDIJE: Uzvieni Lire,
dajte mi samo onaj udeo
koji ste oami vi predloili,
i poveu za ruku Kordeliju
ko vojvotkinju burgundsku.
LIR: Ne, nita!
Zakleo sam se; ja sam postojan.
VOJVODA OD BURGUNDIJE: Tad mi je ao to ste
tako oca
izgubili da morate i mua
izgubiti.
KORDELIJA: Sa mirom poao
vojvoda od Burgundije! Kad njemu
elja za imovinom ljubav znai,
njegova ena neu postati.
FRANCUSKI KRAJB: Najlepa Kordelija, koja si
siromana a najbogatija;
prognana a najvrednija; i tako
prezrena, ali najvoljenija:
uzimam tebe i vrline tvoje.
to odbaeno bee neka sada
postane zakonito.
udo! Od njine mrnje su ledene
ljubav i pota planule u mene.
Ker gurnu, kralju, u svom besu slepom,
da vlada mnome i Francuskom lepom.
Nee mi vladar Burgundije plavne
oteti onu kojoj nema ravne.
Sad reci zbogom njihovome zlu:
dobie vie no to gubi tu.
LIR: Uzmi je, kralju; nek je tvoja, velim;
ja takve keri nemam, niti elim
da ikada je vidim. Idi stog
bez ljubavi i blagoslova mog.
Hajdemo, plemeniti vojvodo.
(Trube. Izlaze Lir, Vojvoda od Burgundije, Konvel, Olbeni, Gloster i pratioci.)
FRANCUSKI KRALJ: Oprosti se sa svojim sestrama.
KORDELIJA: Dragulji naeg oca, vlanog oka
Kordelija se oprata od vas.
Znam kakve ste; al' kao sestri mi je
mrsko da vae mane imenujem.
Negujte lepo oca: ja ga vaoj
ljubavi iskazanoj ostavljam.
Al' da me, avaj, voli kao pre,
ja bih mu bolje mesto nala gde.
Pa zbogom vam obema.
REGANA: Ti nas ne ui naim dunostima!
GONERILA: Trudi se muu svom da ugodi,
koji te dobi ko milostinju
od sree; jer si u poslunosti
prekrta bila, zasluila ti si
da nema sada to nemala nisi.
KORDELIJA: to skri lukavstvo, vreme razotkriva;
ko krije mane, brukom kanjen biva.
Neka vas prati srea!
FRANCUSKI KRALJ: Hajdemo, lepa moja Kordelija.
(Izlaze Francuski kralj i Kordelija)

GONERILA: Sestro, imam onoliko da ti priam o onome to nas se obeju najvie tie.
Mislim da e na otac veeras poi odavde.
REGANA: Sasvim izvesno, i to s tobom; sledeeg meseca e doi k nama.
GONERILA: Vidi li kako mu je starost udljiva; nismo se malo nagledale toga: on je
uvek najvie voleo nau sestru; a s kakvom je bednom nerazumnou sad odbacuje,
suvie je oigledno.
REGANA: To je slabost njegove starosti; ali on je sebe oduvek tek ovlano poznavao.
GONERILA: I u svojim najboljim i nakrepkijim godinama suvie je prenagljivao;
moramo zato oekivati da od njegove starosti dobijemo ne samo nesavrenosti odavno
ukorenjene navike nego sem toga i neobuzdane udljive izgrede koje sa sobom donosi
boleljiva i razdraljiva starost.
REGANA: Takve neumerene izlive besa, kao to je bio sluaj s Kentovim progonstvom,
sad emo svakako doivljavati od njega.
GONERILA: Bie i drugih oprotajnih ceremonija kao to je ova izmeu njega i
francuskog kralja. Molim te da se drimo slono. Ako na otac nastavi da istie svoju
vlast sa ovakvim nastrojenjem kao to ini, ovo njegovo poslednje prenoenje vlasti e za
nas biti samo uvreda.
REGANA: Razmiljaemo i dalje o tome.
GONERILA: Moramo neto uiniti, i to dok je gvoe vrue. (Odu.)

POJAVA DRUGA

Dvorana u zamku grofa od Glostera (Ulazi Edmund nosei pismo.)
EDMUND: Prirodo, ti si moja boginja;
zakonu tvome moram sluiti.
to da prokletstvo obiaja trpim
i doputam da sitniavost svetska
mog liava me prava, samo zato
to dvanaestetrnaest meseci
kasnim za bratom? Zato kopilan?
Zbog ega laan? Kad su mere mojih
udova isto vrsto sklopljene,
duh isto plemenit, a moje crte
jednako lepe ko u poroda
estite gospe? to nas igou
govore "laan"? "nizak"? "kopilan"?
Nas to u slasnoj krai prirode
stiemo vie grae, snaniju
usplamtelost, no to u zamorenoj
zaguljivoj postelji ustajaloj
ode na celo pleme zvekana
zaetih izme spavanja i bdenja?
Pa lepo, zakoniti Edgare,
moram da tvoju zemlju osvojim:
kopilan Edmund ima oevu ljubav,
ba ko i zakoniti sin;
da krasne rei: "zakoniti"! Lepo,
moj zakoniti, ako ovo pismo
ispuni svrhu i moj naum uspe,
kopilan Edmund brata zakonitog
oborie. Gle, rastem, uspevam;
bogovi, sad pomoz'te kopiladi! (Ulazi Gloster.)
GLOSTER: Kent tako prognan! A kralj francuski
krenuo gnevan! I na kralj je noas
otib! Svoje odreko se vlasti!
Na izdravanje je pristao!
I sve to za tren oka! Edmunde,
ta je, da l' ima nekih novosti?
EDMUND: Nemam, vaa milosti. (Stavlja pismo u dep.)
GLOSTER: to se tako briljivo trudi da sakrije to pismo?
EDMUND: Ne znam nikakve novosti, gospodaru.
GLOSTER: Kakav si to list hartije itao?
EDMUND: Nita, gospodaru.
GLOSTER: Nita? Pa to si se onda sa tako stranom urbom trudio da ga strpa u dep?
Onome to ima svojstvo niega nije potrebno da se tako skriva. Da vidim; hajde; ako je
nita, nee mi trebati naoari.
EDMUND: Molim vas, gospodaru, oprostite mi; to je pismo od mog brata, i jo ga nisam
celo proitao; a koliko sam ga dosad pregledao, smatram da nije zgodno da ga vidite.
GLOSTER: Daj mi pismo, kaem ti!
EDMUND: Loe u postupiti bilo da ga zadrim ili dam. Sadrina je, koliko sam dosada
razumeo, za osudu.
GLOSTER: Da vidim, da vidim.
EDMUND: Nadam se, radi opravdanja svog brata, da je ovo napisao samo da bi ispitao
ili iskuao moju vrlinu.
GLOSTER (ita): "Ovakvi obziri i potovanje starosti zagoravaju nam svet u naim
najboljim godinama; uskrauju nam imanje sve dok, ostareli, ne moemo vie uivati u
njemu. Poinjem da u ovom pritisku matore tiranije vidim samo budalasto, glupavo
ropstvo; ona vlada ne zato to ima mo nego zato to je trpimo. Doi k meni da opirnije
popriamo o tome. Kad bi na otac hteo da spava dokle ga ja ne probudim, ti bi zauvek
uivao polovinu njegovih prihoda i bio miljenik tvog brata, Edgara." Ha! Zavera! "Da
spava dokle ga ja ne probudim, ti bi uivao polovinu njegovih prihoda." Moj sin Edgar!
Zar je imao ruke da to napie! Srca i mozga da to ispili? Kada ti je ovo stiglo? Ko je to
doneo?
EDMUND: Nije doneto, gospodaru; tu i jeste ujdurma; ubaeno mi je kroz prozor u sobu.
GLOSTER: Poznaje li rukopis svog brata?
EDMUND: Da je sadrina dobra, gospodaru, zakleo bih se da je njegov; ali s obzirom na
ovo voleo bih da nije.
GLOSTER: Njegov je.
EDMUND: Njegova je ruka, gospodaru; ali nadam se da mu srce nije u toj sadrini.
GLOSTER: Da li te je ikad raiije iskuavao u tom pogledu?
EDMUND: Nikada, gospodaru; ali esto sam ga sluao kako tvrdi da bi, kad sinovi zau
u zrelije godine a oevi su na izmaku ivota, bilo pravednije da otac bude pod
starateljstvom sina, a sin da upravlja njegovim imanjem.
GLOSTER: O, nitkov, nitkov! Tano takvo miljenje kazuje i u pismu! Odvratan nitkov!
Neprirodan, mrzak, zverski nitkov! Gori od zveri! Idi odmah i pronai ga; hou da ga
uhapsim. Uasan nitkov! Gde li je?
EDMUND: Ne znam tano, gospodaru. Ako biste izvoleli da uzdrite gnev protiv mog
brata, sve dok iz njega ne izvuete bolji dokaz o njegovoj nameri, ili biste pouzdanim
putem; ali ako prema njemu postupite nasilniki, pogreno shvatajui njegovu svrhu, to bi
teko ranilo vau sopstvenu ast i smrskalo u komade srce njegove poslunosti. Smeo bih
ivot zaloiti da je on ovo pisao da ispita moju odanost prema vaoj milosti, a ne sa bilo
kakvom opasnom namerom.
GLOSTER: Misli?
EDMUND: Ako je po volji vae milosti, odveu vas negde odakle ete nas uti kako
razgovaramo o tome, pa e vam svedoanstvo sopstvenih uiju pribaviti izvesnost; i to
bez ikakvog oklevanja, jo veeras.
GLOSTER: On ne moe biti takvo udovite
EDMUND: I nije, svakako.
GLOSTER: prema svom ocu, koji ga voli tako neno i potpuno. Nebesa i zemljo!
Edmunde, pronai ga; ispitaj ga, molim te: izvedi to kako te pamet ui. Dao bih sve to
imam da doem do izvesnosti. EDMUND: Smesta u ga potraiti, gospodaru; izveu
ovaj posao to bolje mogadnem, i izvestiu vas o svemu.
GLOSTER: Ona skoranja pomraenja Sunca i Meseca nita nam dobro ne predskazuju;
makar ih nauka o prirodi tumaila ovako ili onako, priroda ipak osea da je biuju
njihove posledice. Ljubav hladni, prijateljstvo se otpauje, braa se zavaaju; u
gradovima pobune; u unutranjosti nesloga; u palatama izdaja; i kida se veza izmeu oca
i sina. Na ovom mom nevaljalcu ostvaruje se predskazanje: eto sina protiv oca; kralj
ispada iz koloteine prirode: eto oca protiv deteta. to je bilo najbolje za naeg ivota, to
smo ve videli; spletke, neiskrenost, izdaja, i svi ruilaki prevrati, bez prestanka nas
prate u grob. Ispitaj tu hulju, Edmunde; nee tu biti tete po tebe: uradi to briljivo. A
plemeniti i odani Kent prognan! Njegov prestup: estitost! Kako je to udno! (Ode.)
EDMUND: Krasna je ta budalatina ovoga sveta: kad nam se srea razboli esto zato to
se presitila naim sopstvenim postupcima mi krivicu za nae nesree svaljujemo na
Sunce, Mesec i zvezde; kao da smo hulje po nunosti; budale po nebeskoj prinudi;
nitkovi, lopovi i izdajice zbog toga to sfere vladaju nama; pijanice, laovi i preljubnici
zbog iznuene poslunosti uticaju planeta; i sve u emu smo zli zahvaljujui nekom
boanskom podstreku. Divan izgovor za arhikurvara da svoj nagon za prcanjem stavi na
teret neke zvezde! Moj otac se spojio s mojom majkom pod Zmajevim repom, a roenje
mi je palo pod vladavinom Velikog medveda; iz ega sledi da sam surov i pohotljiv. Ama
ta! Bio bih ja onaj koji sam ak i da je najdevianskija zvezda treptala na nebeskom
svodu dok su od mene pravili kopile. Edgar (Ulazi Edgar) i hopla! evo ga, poput
katastrofe u staroj komediji. Na lice u navui lupeku melanholiju, i uzdisau kao matori
ludak. O, ova pomraenja predskazuju ove razdore! Fa, sol, la, mi.
EDGAR: Kako si mi, brate Edmunde? U kakve si se to ozbiljne misli udubio?
EDMUND: Razmiljam, brate, o jednom proroanstvu, koje sam proitao pre neki dan, o
tome ta e doi posle ovih pomraenja.
EDGAR: Zar se ti bavi time?
EDMUND: Uveravam te da posledice, o kojima tamo pie, na alost ve dolaze;
neprirodnost izmeu dece i roditelja, smrt, skupoa, raskidanje starih prijateljstava,
razdori u dravi, pretnje i kletve protiv kralja i plemstva, bezrazlono nepoverenje,
proganjanje prijatelja, rasulo u vojsci, raskid brakova i ta ti ja sve znam!
EDGAR: Otkad si se upisao u astroloku sektu?
EDMUND: De, de; kad si video oca poslednji put?
EDGAR: Sino.
EDMUND: Jesi li govorio s njim?
EDGAR: Jesam, puna dva sata
EDMUND: Jeste li se rastali prijateljski? Da nisi kod njega primetio nezadovoljstvo, u
reima ili ponaanju?
EDGAR: Nimalo.
EDMUND: Seti se u emu si ga mogao uvrediti; i preklinjem te, izbegavaj njegovo
prisustvo sve dok izvesno kratko vreme ne rashladi vrelinu njegovog gneva, koji u njemu
ovog trenutka toliko besni da bi ga jedva ublailo i kad bi se tebi desila kakva nesrea.
EDGAR: Neka propalica me je opanjkala.
EDMUND: I ja se toga bojim. Molim te, uzdravaj se i ne izlazi mu na oi dok estina
njegovog besa ne popusti i, kao to rekoh, skloni se u moju sobu, a odatle u te u
pogodan as odvesti da uje ta govori moj milostivi gospodar. Molim te, hajde; evo ti
mog kljua Ako nekud izae, poi naoruan.
EDGAR: Naoruan, brate?
EDMUND: Brate, savetujem ti za tvoje dobro: idi naoruan. Ne bio astan ovek ako ti
smeraju ita dobro; rekao sam ti ta sam video i uo; ali tek slabo, ni blizu onoj pravoj
slici i uasu. Molim te, idi.
EDGAR: Hou li uskoro uti neto od tebe?
EDMUND: Raunaj na mene u ovoj stvari. (Edgar ode.)
Otac to lako poveruje sve,
brat plemenit, u kog je srce tako
od zla daleko da i ne sumnja
u njega; i na ijem budalastom
potenju lako moje spletke jau!
Sve jasno vidim. Ako ne roenjem,
lukavstvom u se zemlje dokopati:
sve mi je pravo to plen moe dati. (Ode.)

POJAVA TREA

Soba u zamku vojvode od Olbenija (Ulaze Gonerila i njen domoupravitelj Osvald.)
GONERILA: Je li moj otac udario oveka iz moje
pratnje zato to je grdio njegovu budalu?
OSVALD: Jeste, gospoo.
GONERILA: Danonono me vrea; svakog sata
pada iz jedne grube uvrede
u drugu; i to sve nas pozavaa.
Ne elim to da trpim! Vitezovi
njegovi sve su drskiji, a on
za svaku nas sitnicu grdi. Kad se
vrati iz lova, s njim da govorim
ne elim; reci da sam bolesna.
A slui li ga manje revnosno
no to si dosad, bie to u redu;
krivicu za to ja preuzimam.
OSVALD: Dolazi, gospo; ujem ga.
(Rogovi iza scene.)
GONERILA: Budite kol'ko hoete svi tromi
i nehajni, i ti i ostali;
htela bih da se o tom re povede:
pa ako mu se ne svia, nek mojoj
otide sestri, koja je, to znam,
u tome sa mnom istog miljenja
i ne da da se njom gospodari.
Glupavi starac, hoe jo da vri
vlast koju je poklonio! E, bogme,
podetinje budale matore,
pa zato treba popritegnuti ih
im vidimo da pokuavaju
dobrotu da iskoriavaju.
Zapamti to sam rekla.
OSVALD: Hou, gospo.
GONERILA: A i na vitezove njegove
s vie hladnoe gledajte; svejedno
ta otud proistee; reci to
i ostalima. Hou da se otud
prilika rodi da mu reem sve.
Smesta u sestri pisati da isto
postupa. Reci da donesu obed. (Odlaze.)

POJAVA ETVRTA

Dvorana u istom zamku (Ulazi Kent, preruen.)
KENT: Kad bih jo mogb drugim naglaskom da prikrijem svoj govor, mogla bi me
namera dobra uspeno odvesti onome cilju radi kojeg se preruih spolja. Sad, prognani
Kente, ako li moe sluiti tu gde si osuen, moda e ti tvoj gospodar, kog voli, mnogo
posla zadati. (uju se rogovi iza scene. Ulaze Lir, vitezovi i pratioci.)
LIR: Ne dozvolite da i trenutak ekam na obed: hajde, idite i pripravite ga. (Izlazi jedan
pratilac) Hej, a ko si ti?
KENT: ovek, gospodaru.
LIR: ta si po zanimanju? ta hoe od nas?
KENT: Zanimanje mi je da ne budem manji nego to izgledam; da volim onoga ko je
astan; da razgovaram s onim koji je mudar i malo govori; da se bojim suenja; da se
borim kad nemam drugog izbora; i da ne jedem ribu.
LIR: Pa ko si ti?
KENT: ovek vrlo asna srca, i siromaan kao kralj.
LIR: Ako si siromaan kao podanik kao to je on kao kralj, onda si dovoljno siromaan.
ta bi hteo?
KENT: Slubu.
LIR: Kome bi da slui?
KENT: Vama.
LIR: Poznaje li me ti, prijatelju?
KENT: Ne, gospodaru; ali u vaem dranju ima neeg to bih voleo da nazovem
gospodarom.
LIR: Atajeto?
KENT: Uzvienost.
LIR: Koje slube ume da obavlja?
KENT: Umem da sauvam potenu tajnu, da jaem, da trim, da neku zanimljivu priu
upropastim priajui je i da ne okoliei prenesem jasnu poruku; za ta su obini ljudi
podesni, sposoban sam i ja, a najbolje u meni je vrednoa.
LIR: Koliko ti je godina?
KENT: Nisam toliko mlad, gospodaru, da bih neku enu voleo zbog pesme, niti toliko
star da ni zbog ega zaorim za njom; etrdeset i osam mi je godina na grbai.
LIR: Poi za mnom; sluie me: ako mi se posle ruka ne bude manje sviao, neemo
se skoro rastati. Ruak, hej! Ruak! Gde je moje mome? Moja budala? Idite i pozovite
ovamo moju budalu. (Izlazi jedan pratilac. Ulazi Osvald.) Hej, ti, ti, prijane! Gde mi je
ki?
OSVALD: Izvinite (Izae.)
LIR: ta to ree taj drugar? Pozovite natrag tog klipana. (Izlazi jedan vitez.) Gde je moja
budala, hej? ini mi se da ceo svet spava. ta je bilo? Gde je taj melez? (Vraa se vitez.)
VITEZ: Kae, gospodaru, da vam se ki ne osea dobro.
LIR: Zato se taj rob nije vratio kad sam ga zvao?
VITEZ: Gospodaru, odgovorio mi je pravo u oi da nee.
LIR: Nee?
VITEZ: Ne znam ta je tu posredi, gospodaru; ali, po mom miljenju, prema vaoj visosti
ne postupaju s onom preanjom poau i panjom; zapaa se velika oseka ljubaznosti
kako kod sve posluge tako i kod samog vojvode i vae keri.
LIR: Ha! Zar tako veli?
VITEZ: Molim vas, gospodaru, oprostite mi ako se varam; jer moja vernost ne moe
utati kad mi se ini da vreaju vau visost.
LIR: Samo me podsea na ono to sam i sam opazio. Primetio sam u poslednje vreme
krajnje hladnu nemarnost; ali sam za nju vie krivio svoJe podozrivo akanje po
sitnicama nego neku stvarnu nameru i smiljenu neljubaznost. Obratiu na to vie panje.
Ali gde je moja budala? Dva dana ga ve nisam video.
VITEZ: Otkako je naa mlada gospa otila u Francusku, budala se prosto prepolovila od
alosti.
LIR: Dosta o tome: primetio sam to dobro. Idi i kai mojoj keri da elim da razgovaram
s njom. (Izlazi jedan pratilac.) A ti pozovi ovamo budalu. (Izlazi drugi pratilac. Vraa se
Osvald.) Hej, vi, gospodine, vi, hodite ovamo, gospodine. Ko sam ja, gospodine?
OSVALD: Otac moje gospodarice.
LIR: "Otac moje gospodarice!" Gospodareva huljo! Kukin sine! Propalice! Dukelo!
OSVALD: Nisam ja nita od toga, gospodaru; izvinite, molim.
LIR: Zar ti da krljeti oi na mene, lupeu? (Udara ga.)
OSVALD: Ne dozvoljavam da me tuete, gospodaru.
KENT: Ne dozvoljava ni da ti se podmee noga, bedni nogometau? (Saplie ga.)
LIR: Hvala ti, prijatelju; slui me pa e stei moju ljubav.
KENT: Hajde, prijako, ustaj, tornjaj se! Nauiu ja tebe ta je ta; isti se, isti se! Ako
hoe da jo jednom izmeri svoju klipansku duinu, ostani; inae se gubi! Hajde istac;
jesi l' pametan? E, tako. (Izgura ga napolje.)
LIR: No, odana slugo, hvala ti: evo kapare za tvoju slubu. (Daje Kentu novaca. Ulazi
Budala.)
BUDALA: Dozvoli da ga i ja unajmim: evo moje kape. (Nudi Kentu svoju ludaku
kapu.)
LIR: E, mome moje lepo! Kako si mi?
BUDALA: Sluaj, prijako, najbolje bi uinio da uzme moju kapu.
KENT: Zato, budalo?
BUDALA: Zato? Zato to staje na stranu onoga koji je pao u nemilost. Bogme, ako ne
ume da se smei kako vetar duva, brzo e navui kijavicu. Evo ti, uzmi moju kapu.
Vidi, ovaj ovek je prognao dve svoje keri, a treu je protiv svoje volje blagoslovio:
ako poe za njegovim primerom, svakako e morati da ponese moju kapu. Kako si,
iko? Voleo bih da imam dve ludake kape i dve keri! LIR: Zaista, sinko?
BUDALA: Kad bih im dao sav svoj imetak, zadrao bih kape za sebe. Ova je moja; a
drugu izmoli od svojih keri.
LIR: uvaj se, prijako! Pomisli na bi.
BUDALA: Istina je pas, i mora u tenaru; biem ga teraju napolje, a gospoa kuka sme
da stoji kraj ognjita i da smrdi.
LIR: Gorka aa za mene!
BUDALA: (Kentu) Prijako, da te nauim jednu pesmu.
LIR: Hajde.
BUDALA: Dobro pazi, iko:
Imaj vie no se vidi,
zbori manje no to zna,
vie jai, manje idi,
uzmi vie no to da,
sluaj, ali slabo veruj,
sa kockanjem ne preteruj;
ne kurvaj se, nemoj piti,
ne izlazi meu svet,
pa e tvoje tuce biti
vie nego dvadeset.
KENT: Pa to nije nita, budalo.
BUDALA: Onda je to kao re neplaenog advokata; nita mi niste ni dali za to. Zar onim
to je nita ne moe da se poslui, iko?
LIR: Pa ne mogu, sinko; od nieg se nita ne moe nainiti.
BUDALA (Kentu) Molim te, kai mu da upravo toliko iznosi prihod od njegove zemlje;
budala nee da veruje.
LIR: Gorka budala!
BUDALA: Mladiu, zna li ti razliku izmeu gorke budale i slatke budale?
LIR: Ne znam, deko; poui me.
BUDALA: Onaj ko te svetovao
da razdeli posed svoj
tu kraj mene neka stane,
ili ti za njega stoj:
jednu slatku, jednu gorku,
videe budale dve:
prva u arenom ruhu,
druga odmah pored nje.
LIR: Naziva li ti to mene budalom, mome?
BUDALA: Sve si svoje ostale titule razdao; a s ovom si roen.
KENT: U tome nije ba potpuna budala, gospodaru.
BUDALA: Nisam, vere mi; to mi ne dozvoljavaju velmoe i drugavelika gospoda; kad
bih imao iskljuivo pravo na to, oni bi hteli da imaju udeo, a i gospe: niko od njih ne bi
hteo da mi prepusti celu budalatinu, hoe da i sami trpnu poneto. iko, daj mi jedno
jaje, a ja u tebi dve krune.
LIR: A kakve e to biti dve krune?
BUDALA: Pa, poto raseem jaje po sredini i pojedem ono to je unutra, one dve krune
od jajeta. Kad si svoju krunu rascepio napola i poklonio oba dela, poneo si svog magarca
na leima preko blata: malo si imao pameti u svojoj elavoj kruni kad si poklonio onu
zlatnu. Ako o tome govorim kao ono to sam, naredi da iibaju onoga ko prvi nae da je
tako.
Ludama ovog leta nikad gore;
jer ljudi zaglupavie,
pameu sasvim zabrljavie,
pa ko majmuni sve tvore.
LIR: Otkad si ti toliko natuen pesmicama, mome?
BUDALA: Otkako si ti, iko, od svojih keri nainio svoje majke; jer kad si im dao prut i
sam smakao akire,
od sree proplakae one,
ja propevah od jada
to takav podetinji kralj
i sad u lude spada.
Molim te, iko, uzmi uitelja da naui tvoju budalu da lae; toliko bih voleo da nauim
lagati.
LIR: Ako bude lagao, mome, narediemo da te iibaju.
BUDALA: udo pravo to ste ti i tvoje keri u srodstvu: one bi me iibale kad govorim
istinu, a ti kad laem; a ponekad me ibaju to utim. Radije bih bio bilo ta nego budala;
pa ipak, ne bih voleo da sam ti, iko: ti si oljutio svoju pamet s obe strane, a u sredini
nisi ostavio nita. Evo dolazi jedna od oljutina. (Ulazi Gonerila.)
LIR: ta je, keri? to ti je elo tako naborano? ini mi se da si odskora suvie
namrtena.
BUDALA: Bio si ti zgodan momak dok nisi morao da se brine o njenom mrtenju; a sad
si nula bez ijedne brojke. Ja sam sad vie od tebe; ja sam budala, a ti nisi nita. (Gonerili.)
Da, zbilja, drau jezik zazubima; jer vae mi lice to nareuje, iako nita ne kaete.
utkac, utkac:
kad ne uva koricu ni mrvicu luda,
kad mu sve dojadi, traie ih svuda. (Pokazuje na Lira.)
Ovo je prazna mahuna od graka.
GONERILA: Ne samo vaa luda, gospodaru,
kojoj sve doputate, ve i drugi
iz vae drske pratnje neprestano
zakeraju i gloe se i diu
divljaku buku nepodnoljivu.
Gospodine, kad s tim vas upoznadoh
miljah da brzo nai ete leka;
al' sad se plaim, prema onom to ste
odskora zborili i inili,
da ovo vrljanje vi titite
i podstiete svojom dozvolom;
ako je tako, te krivice nee
izbei kaznu, nit' e otre mere
spavati, koje, samo da bi red
vaspostavile, mogu u svom dejstvu
naneti vama uvredu; a to bi
sramota bilo inae, al' nuda
postupkom mudrim to bi nazvala.
BUDALA: Jer ti zna, iko:
Grmua je kukavie
hranila ko decu pravu,
dok joj jednog dana nisu
otkinuli glavu.
I tako, ugasi se svea i mi ostadosmo u mraku.
LIR: Jesi l' ti naa erka?
GONERILA: Htela bih da se koristite onom
pameu koje, znam, imate dosta;
da odbacite udi koje vas
odnedavno preobraavaju
u ono to vi niste zaista.
BUDALA: Zar magarac ne moe primetiti kad kola vuku konja? Juhaj, curo, to te
volim!
LIR: Da li me iko ovde poznaje?
Lir ovo nije: zar Lir tako hoda?
Govori tako? Gde li su mu oi?
Ili mu slabi razum, zamire
mo suenja? Ha, da l' sam budan? Ne.
Ko moe meni rei ko sam ja?
BUDALA: Lirova senka.
LIR: Hteo bih da to znam; jer po obelejima kraljevskog dostojanstva, po svom znanju i
svim razlozima, pogreno bih bio ubeen da imam keri.
BUDALA: Koje hoe da od tebe naine poslunog oca.
LIR: Kako se zovete, lepa, plemenita gospo?
GONERILA: To uenje, gospodine, veoma
lii na vae udi skoranje.
Molim vas, smer moj tano shvatite:
stari ste, potovanja dostojni,
pa budite i razumni. Vi ovde
stotinu vitezova drite
i paeva; a svi su tako drski,
neobuzdani, razvratni, da dvor na,
okuen njihovim ponaanjem,
na bunu krmu lii; pijanenje
i razbludnost ga ine slinijim
pivnici kakvoj ili javnoj kui
no otmenome zamku. Sam taj stid
zahteva hitan lek; i zato ujte
molbu od one to e inae
uzeti sama ono za ta moli:
smanjite svoju pratnju malice;
a oni to vam ostanu u slubi
nek budu ljudu koji prilie
starosti vaoj, oni to e biti
svesni i sebe i vas.
LIR: Pakla mu!
Sedlajte konje; pratnju mi pozov'te.
Kopile odroeno! Neu ti
smetati: imam ja jo jednu ker.
GONERILA: Vi moje sluge bijete, a vaa
obesna rulja trai da joj slue
bolji od nje. (Ulazi vojvoda od Olbenija.)
LIR: O, teko onom ko se
suvie kasno kaje! (Olbeniju.) Dooste li,
gospodine? Je l' ovo vaa volja?
Kaite. Konje mi pripremite.
O, nezahvalnosti, ti zlodue
mermerna srca, kad se pokae
u dejem liku ti si gnusnija
od morske nemani.
OLBENI: Gospodine,
priberite se, molim.
LIR (Gonerili): Lae, gnusni
jastrebe! Moju pratnju ine ljudi
proSrani, retko vrli, i sa svojom
dunou do tanina upoznati;
s najstroom panjom oni uvaju
ugled svog imena. O, najmanja
pogreko, kako runo si se ti
na Kordeliji meni inila!
Ti si, ko sprava muilaka, moju
prirodu s vrstog mesta pomerila,
iz srca mi svu ljubav isisala,
a dodala mu ui. Lire, Lire,
o, Lire! (Bije se u glavu.) Udri ovu kapiju
to pusti ludost, a um istera!
Idite, ljudi!
OLBENI: Gospodaru, ja sam
tu bez krivice, ak i ne znam ta vas
uzbudi tako.
LIR: Moda, vojvodo.
uj, Prirodo, uj, mila boginjo!
Poniti smer svoj ako li si htela
da to stvorenje plodnim uini!
Jalovost podaj njenoj utrobi!
Sasui joj organe ploenja,
i nek iz tog izopaenog tela
ne nikne nikad dete njoj u ast!
A mora l' da se porodi, ti njoj
od ui dete stvori, pa nek bude
nakaza neprirodna na njen jad!
Neka joj mlado elo izbora,
nek slapom suza brazde uree
po obrazima njenim. Nek joj muke
i brige materinske izvrgne
smehu i preziranju, te da ona
oseti kako otrije od zuba
gujinog rani kada nezahvalno
imamo dete! Hajd'mo, hajdemo! (Ode.)
OLBENI: Otkud sad ovo, vinji bogovi?
GONERILA: Ne trudi se da uzrok iznae;
pusti nek ud mu ide onamo
kud uputi ga ludost staraka. (Lir se vraa.)
LIR: Kako? Pedeset mojih pratilaca
da strada naglo za dve nedelje?
OLBENI: O emu vi to, gospodaru?
LIR: ue.
(Gonerili.) O, grom i pakao! Sramota me
to moe tako da muevnost moju
potrese da se ove suze vrele,
koJe iz mene snano naviru,
zbog tebe liju, ko da si ih vredna.
Kune te magle snale! Neprebolne
rane od kletve oinske nek more
u tebi svaki ivac! O, vi stare
i lude oi, ako opet jednom
zbog ovog zaplaete, ja u vas
iupati i baciti, da vodu
to lijete je razmutim sa glinom.
Zar dotle doe? Pa nek bude tako:
ja imam drugu ker, i ona je,
to dobro znam, i ljubazna i nena.
Kad uje to o tebi, noktima
odrae tvoje vuje lice. Ti e
videti da u ponovo na sebe
uzeti ono oblije za koje
misli da ve ga zanavek odbacih;
videe, jemim to.
(Izlaze Lir, Kent i pratioci.)
GONERILA: Da l' uje ovo?
OLBENI: Ma kol'ko da te volim, Gonerila,
ne mogu biti tako pristrastan
GONERILA: Pusti to, molim te. Hej, Osvalde!
(Budali.) A ti, prijako, to si vie hulja
nego budala, hajd za svojim gosom!
BUDALA: ika Lire, ika Lire, priekaj i povedi budalu sa sobom!
Uhvaenu liju
i takvu erku zmiju
strvoderu valja voditi,
samo da mogu dobiti
za kapu svoje ue;
ekaj budalu, drue! (Ode.)
GONERILA: Dobar je savet dobio taj ovek.
Sto vitezova! Ba bi bezbedno
i mudro bilo pustiti da ima
sto vitezova u pripravnosti;
pa da pri svakom snu, pri svakoj udi,
pomisli, albi, negodovanju,
moe da ludost titi njinom silom
i da nam ivot zavisi od njega! Osvalde!
OLBENI: Moda strepi previe.
GONERILA: Bolje no previe da verujem.
Dopusti mi da uklonim sva zla
kojih se bojim, a ne da se bojim
dokle me ova zla ne uklone.
NJegovo srce znam. O onome
to rekao je pisala sam sestri;
ako ga ona primi s njegovih
sto vitezova, mada joj na sve
ukazah neprijatnosti (Ulazi Osvald.)
No, ta je, Osvalde?
Da l' si pismo mojoj sestri napisao?
OSVALD: Da, gospoo.
GONERILA: Izberi
pratnju, pa brzo sedajte na konje.
Javi joj ta me naroito plai;
a dodaj jo i svoje razloge,
koji e to potkrepiti. Hajd krei,
i brzo da se vrati.
(Osvald izlazi.) Ne, moj muu,
ne kudim tvoju blagost mleastu
i dranje, al' vie ti, oprosti,
zameraju to nema mudrosti
no to te hvale za tu mekost tetnu.
OLBENI: Ne znam koliko dobro vidi stvari:
ko popravlja, taj esto sve pokvari.
GONERILA: Ne, onda
OLBENI: Dobro; ishod saekajmo. (Izlaze.)

POJAVA PETA

Dvorite pred zamkom vojvode od Olbenija (Ulaze Lir, Kent i Budala.)
LIR: Poi ispred mene u Gloster s ovim pismom. O svemu to zna ne govori mojoj keri
nita osim onog to te bude pitala kad proita pismo. Ako ti revnost veoma ne pohita,
stii u tamo pre tebe.
KENT: Neu trenuti, gospodaru, dok ne predam vae pismo. (Izlazi.)
BUDALA: Kad bi kod nekog mozak bio u petama, zar mu ne bi pretila opasnost da
dobije uljeve?
LIR: Tako je, mome.
BUDALA: Onda, molim te, budi veseo; tvoja pamet nee ii obuvena.
LIR: Ha, ha, ha!
BUDALA: Videe, tvoja druga erka e s tobom postupiti kao rod roeni; jer iako lii
na tebe kao oskorua na jabuku, ja ipak znam to znam.
LIR: ta ti zna, derane?
BUDALA: Po ukusu e biti nalik na ovu kao to je oskorua nalik na oskoruu. Zna li
zato se nos nalazi posred lica?
LIR: Ne.
BUDALA: Pa da bi oi bile s obe strane nosa, te da ovek moe da ugleda ono to ne
moe da nanjui.
LIR: Bio sam nepravedan prema njoj
BUDALA: Zna li kako ostriga pravi svoju koljku?
LIR: Ne.
BUDALA: Ne znam ni ja; ali mogu ti rei zato pu ima kuicu.
LIR: Zato?
BUDALA: Pa da tutne glavu unutra; a ne da je razda erkama, pa da rogove ostavi bez
kutije.
LIR: Valja mi zaboraviti kakav sam po prirodi. Takonean otac! Jesu li moji konji
spremni?
BUDALA: Tvoji magarci su otili po njih. Razlog zbog kojeg sedam zvezda nije vie
nego sedam zvezda krasan je razlog.
LIR: Zato to ih nije osam?
BUDALA: Pa dabome; od tebe bi ispala valjana budala.
LIR: Da to opet uzmem silom! udovite od nezahvalnosti!
BUDALA: Da nisi moja budala, iko, izbio bih te to si ostario pre vremena.
LIR: Kako to?
BUDALA: Nije trebalo da ostari pre no to si se opametio.
LIR: O, nebo, ne daj da poludim, ne daj; pribranost daj mi; neu da poludim! (Dolazi
jedan vitez) No, jesu li konji spremni?
VITEZ: Spremni su, gospodaru.
LIR: Hajde, mome.
BUDALA: One to devojkama se zovu i odlasku se smeju mome, nee se nadevovati,
bome, ako ne zbrzamo radnju ovu. (Izlaze.)

DRUGI IN

POJAVA PRVA

Dvorite pred zamkom grofa od Glostera (Ulaze, sraznih strana, Edmund i Karan.)
EDMUND: Pomoz' Bog, Karane.
KARAN: I vama, gospodine. Bio sam s vaim ocem i obavestio ga da e vojvoda od
Konvela i Regana, njegova vojvotkinja, stii ovde veeras.
EDMUND: Kako to?
KARAN: Pa ne znam. Jeste li uli novosti? Mislim na one to se apuu, jer to za sada
ide samo od uveta do uveta.
EDMUND: Nisam; molim te, ta se pria?
KARAN: Zar niste uli da e verovatno doi do rata izmeu vojvode od Konvela i
Olbenija?
EDMUND: Ni rei.
KAR AN: E, onda et.e uti u svoje vreme. Zbogom, gospodine. (Ode.)
EDMUND: Vojvoda tu veeras! Jo i bolje!
Odlino! To se snano utkiva
u naum moj. Moj otac posla strae
da uhvate mog brata. A ja imam
jo neto nezgodno da izvrim.
Pomozite mi, sreo i brzino!
Brate, na jednu re; ta sii, velim! (Ulazi Edgar)
Moj otac motri da te uhvati:
o, bei! Odali su gde se krije;
no e te sada prikriti. Da nisi
govorio to protiv vojvode konvelskog?
On ovamo dolazi, po noi, i u hitnji,
a sa njim Regana; nisi l' nita rekao
o njegovome sporu s vojvodom
od Olbenija? Promisli.
EDGAR: Ni rei,
zaista.
EDMUND: ujem, otac dolazi;
izvini: moram iz lukavstva ma
isukati na tebe; vadi svoj!
Pravi se da se brani! Pariraj!
Predaj se! Oca pretekni. Hej, amo
svetlosti! Bei, brate. Buktinje,
buktinje amo! Tako, ostaj zbogom. (Edgar izlazi.)
Ako se s malo krvi pokropim, (Ranjava se u miicu)
mislie svi da bsrih se estoko:
pijanice sam viao gde ine
u ali jo i vie. Oe! Oe!
Stoj, drite ga! Ima l' pomoi?
(Ulaze Gloster i sluge s bakljama.)
GLOSTER: Gde je ta hulja, Edmunde?
EDMUND: U mraku
stajae tu sa isukanim maem,
mrmljaju basme i prizivajui
Mesec u pomo.
GLOSTER: Ali gde je sad?
EDMUND: Gledajte, gospodaru, krvav sam.
GLOSTER: Edmunde, gde je hulja?
EDMUND: Onamo
pobee, Ne mogui nikako
GLOSTER: Za njim! U poteru!
(Izlazi nekoliko slugu.) ta "nikako"?
EDMUND: Da me navede da vas ubijem;
a kad mu rekoh da svim gromovima
bogovi osvetnici zasipaju
oceubice, kad pomenuh kol'kim
mnogostrukim i vrstim sponama
dete je za svog oca vezano;
u jednu re, gospodine, kad vide
sa kakvim gnuanjem se protivim
njegovom smeru neprirodnom, on
jarosno ma ve pripravan na mene
nezatienog potee, pa ruku
obrani moju; ali kada vide
da mu se duh moj razgnevljen, i time
osokoljen to pravda je uz njega,
suprotstavio, moda zastraen
i povicima mojim, on najednom pobee.
GLOSTER: Neka bei kuda hoe:
u ovoj zemlji nee ostati
neuhvaen; a kad ga nau, nee
nekanjen biti. Vrli vojvoda,
gospodar moj i zatitnik, ovamo
dolazi noas: silom njegovoga
punomoja oglasiu da onaj
koji ga nae svu zahvalnost nau
zasluie kad mukoga ubicu
privede sudu, a ko ga krije smrt.
EDMUND: Kada ga ubeivah da se mane
nauma svog i kada videh da je
ostrvljen da to uini, zapretih
reima gnevnim kako u ga odmah
odati; a on na to odvrati:
"Kopile bez imanja! Zar ti misli
da bi, kad stanem tebi nasuprot,
vera u bilo koju pouzdanost
u tebi, tvoju vrednost il' vrlinu,
navela nekog da ti poveruje?
Ne, sve to budem tad poricao
a hou, makar da im pokae
i rukopis moj sopstven predstaviu
ko podstrek tvoj i tvoju zamisao
i podli in: i ti bi morao
glupaka da od sveta naini
te da ne primeti da tvoja korist
predstavlja povod zamaan i snaan
da eli moju smrt."
GLOSTER: O, kakav straan,
ovejan nitkov! Zar da porekne
sopstveno pismo? Ja ga nikad
nisam zaeo. (uju se trube.)
Sluaj! Vojvodine trube!
Zato li on sad dolazi? Sve luke
zatvoriu; umai nee hulja;
vojvoda e mi to odobriti;
sem toga, u daleke i u bliske
krajeve u mu sliku poslati
da sazna celo kraljevstvo za njega;
a to se tie moje zemlje, ja u,
odani i po prirodi moj sine,
naina nai da je nasledi.
(Ulaze Konvel, Regana i sluge.)
KONVEL: Kako si, plemeniti prijatelju?
Otkako dooh amo a to bee
maloas uh ba rune novosti.
REGANA: Ako su tane, nema dovoljne
osvete za zloinca takvoga.
Kako ste, grofe?
GLOSTER: Gospo, skrhano je,
skrhano moje staro srce.
REGANA: ta,
zar je na ivot va nasrnulo
kume mog oca, onaj kome je
moj otac dao ime? Edgar va?
GLOSTER: O, gospo, stid bi da to sakrije.
REGANA: Nije l' se moda druio sa onim
vitezovima razuzdanim koji
mog oca prate?
GLOSTER: Ne znam, gospo; to je
i odve, odve strano.
EDMUND: Takoje,
gospoo, on je bio u tom drutvu.
REGANA: Nije ni udo onda to ga zlo
povuklo; oni su ga podstakli
na starevo ubistvo, da bi onda
sav prihod njegov straili u piru.
Veeras me tek obavestila
o njima sestra, i toliko me je
pred njima opomenula da neu
kod kue biti ako oni dou
da borave u mome domu.
KONVEL: Ni ja,
Regana, veruj. ujem, Edmunde,
da si svom ocu uslugu sinovlju
uinio.
EDMUND: To dunost mi je bila,
gospodine.
GLOSTER: Zli naum njegov on je
otkrio, i tu ranu stekao
pri pokuaju da ga uhvati.
KONVEL: Da li ga gone?
GLOSTER: Da, moj gospodaru.
KONVEL: Kad uhvate ga, ne treba se vie
bojati zla od njega; slobodno
svom mojom silom raspolaite.
A ti e, Edmunde, kog ovog asa
toliko preporuuju vrlina
i poslunost, na biti: mnogo e nam
trebati ljudi tako odani,
pa tebe prvog uzimam.
EDMUND: U svemu
i uvek u vas verno sluiti.
GLOSTER: Zahvaljujem za njega, milosti.
KONVEL: Ne znate to smo vas posetili
REGANA: U nevreme, kroz no crnooku se
provlaei: iz vanih razloga,
Glostere vrli, za ta nam je va
potreban savet. Otac nam je na
pisao, a i sestra je, o nekim
zaevicama, pa sam mislila
kako e biti najbolje da na to
odgovorim van naeg doma; ovde
glasnici odgovor oekuju.
Na dobri stari prijatelju, srce u
mirite i savet neophodan
dajte u ovom poslu, koji trai
da smesta bude reen.
GLOSTER: Gospoo,
na slubi u vam rado biti. Vi ste,
milosti, uvek meni dobrodoli. (Izlaze.)

POJAVA DRUGA

Pred Glosterovim zkom (Ulaze Kent i Osvald sa suprotnih strana.)
OSVALD: Dobro osvanuo, prijatelju; je l' ti pripada ovom domu?
KENT: Da.
OSVALD: Gde moemo smestiti konje?
KENT: U blato.
OSVALD: Molim te, ako me voli, reci mi.
KENT: Ne volim te.
OSVALD: E pa, onda ni ja ne marim za tebe.
KENT: Da te sateram u obor, primorao bih te da mari za mene.
OSVALD: to se ti tako ponaa prema meni? Ja te ne poznajem.
KENT: Prikane, ja poznajem tebe.
OSVALD: Pa ko sam, kad me poznaje?
KENT: Ti si nitkov, bitanga, ankoliz; podla, sujetna, uplja, bojaka, prljava hulja s tri
para odela i sto funti godinje i u vunenim arapama; poserko i tuibaba; kurvin sin,
nalickana, nakicoena, podvirepaka propalica; gola sa celim sanduetom imetka; ubre
to bi iz puke uslunosti htelo da bude podvoda, a nije nita drugo do meavina nitarije,
prosjaka, kukavice i svodnika, i sin i naslednik kuje meleskinje; tebe u ja prebiti, te e
samo urlati i cvileti, ako porekne i slovca u tim tvojim titulama.
OSVALD: Kakvo si ti to udovite kad se ovako izdire na oveka koga niti poznaje niti
te on zna?
KENT: A kakav si ti to bezobrazan nikogovi, kad porie da me zna? Zar nema ni dva
dana otkako sam ti podmetnuo nogu i istukao te pred kraljem? Izvlai ma, lupeu, jer
iako je jo no, Mesec sija: napraviu od tebe rezance u sosu od meseine. (Vadi ma)
Izvlai ma, kurvin sine, mudonjo to stalno visi kod brice, izvlai.
OSVALD: Gubi se! Nemam ja nita s tobom.
KENT: Vadi ma, pseto! Dolazi s pismima protiv kralja, i dri stranu lutki sujeti protiv
velianstva njenog kralja. Vadi ma, barabo, il' u ti saseckati batake u ufte: izvlai ma,
olou; deder!
OSVALD: U pomo, hej! Ubistvo! U pomo!
KENT: Brani se, ro; stoj, poganijo, stoj! Nadodoljena kukavice, brani se! (Udaraga.)
OSVALD: U pomo, joj! Ubistvo! Ubistvo! (Ulazi Edmund s isukanim maem.)
EDMUND: ta je to? Zato se svaate? (Razdvaja ih.)
KENT: I s tobom u, gos'n utokljuniu, ako ti je volja: hodi da ti otvorim ef za jo;
hajd prii, gospodiiu. (Ulaze Konvel, Regana, Gloster i sluge.)
GLOSTER: Oruje! Borba! ta se ovde zbiva?
KONVEL: Umirite se, tako vam ivota!
Ko opet maem mahne, umree.
ta je to ovds?
REGANA: To su glasnici
od moje sestre poslati i kralja.
KONVEL: Oko ega se svaate? Kazujte!
OSVALD: Jedva mogu da povratim dah, gospodaru.
KENT: Nije ni udo, kad si toliko prenapregao svoju hrabrost. Muku plaljivi, tebe se
odrie priroda; napravio te je neki kroja.
KONVEL: Ti si neka udna ptiica: kroja napravio oveka?
KENT: Jest, gospodine, kroja: klesar ili slikar ne bi ga mogli tako loe napraviti, makar
da su samo dva sata uili zanat.
KONVEL: Reci jednom: kako je dolo do svae?
OSVALD: Ova matora kavgadija, gospodine, iji sam ivot potedeo na molbu njegove
sede brade
KENT: O, dzindzove jedan, ti nepotrebno slovo dz! Gospodaru, ako mi dopustite,
razgaziu ovog ovejanog ugursuza u malter, pa u njime premazati zidove nunika. Ti da
potedi moju sedu bradu, ti vrckalo nijedno?
KONVEL: Tiina!
Stoko bez repa, zar ti nisi uo
za potovanje?
KENT: Jesam, gospodaru;
ali gnev ima prava posebna.
KONVEL: A to si gnevan?
KENT: to takav muak ko on im?. a,
a asti nema. Takvi smejukavi
nitkovi esto kao pacovi
pregrizaju presvete veze to su
spletene odve vrsto da bi se
dreile; svakoj udi laskaju
to se u dui njinih gospodara
najednom prene; ulje domeu
na vatru, sneg na narav ledenu;
as poriu a as potvruju,
vratove vrte ko vijoglavke
sa svakim povetarcem, svakom menom
u udi svojih gosa, ne znajui
nita, ko psi, ve samo pratei ih.
Kuga ti lice padaviarsko
pojela! ta, na rei mi se smeka,
ko da sam luda? O, gusanu, da te
zateknem u ravnici sarumskoj,
preda mnom brebolje zadio bi,
sve gaui, u dom svoj Kamelot.
KONVEJT: Ma, stari, jesi li ti lud?
GLOSTER: I reci: kako svadiste se?
KENT: Najvee se suprotnosti ne mrze
ko ja i takva hulja.
KONVEL: A to ga huljom zove? ta ti zgrei?
KENT: Ne svia mi se njegov lik.
KONVEL: Moda i moj, il' njegov, ili njen?
KENT: Gospodine, moj obiaj je da sam
otvoren: bolja lica u ivotu
viah no to na ramenu ijednom
pred sobom gledam sada.
KONVEL: Ovo je
prijako neki kog su hvalili
zbog grubosti, pa sad bezobraznu
surovost glumi, silom terajui
narav da bude protivprirodna.
Ne ume taj da laska; estita
i otvorena dua, ne moe
do istinu da zbori: ako ljudi
to prime, dobro; ako ne, on iskren
ostaje. Znam ja takvu vrstu hulja
koje pod ovom iskrenou kriju
lukavstva vie, vie smera gadnog
no dva'est podvirepa udvorica
to dunost laskanjem nadmauju.
KENT: Gospodine, za celu istinu,
uz doputenje vae uzviene
prilike, iji uticaj, ko venac
blistave vatre oko plamsavog
Febovog ela
KONVEL: ta ti ovo znai?
KENT: Pa to da hou da napustim dosadanji nain govora, koji vam se toliko ne svia.
Ja znam, gospodine, da nisam laskavac: ko vas je obrlatio otvorenim reima, taj je
otvoreni lupe; a ja to ne elim da budem, pa makar toliko pridobio vae nedopadanje da
me moli za to.
KONVEL: im si ga to uvredio?
OSVALD: Nikada niim:
njegov gospodar, kralj, izvoleo je
nedavno da me udari, na njegov
podgovor; tada on se pridrui
i, laskajui ljutnji njegovoj,
s lea mi nogu potplete; kad padoh,
on uze da me ismeva i vrea,
prave se takav junak da ga kralj
pohvali to je onog napao
koji ve nije mogb da se brani;
pa ushien zbog toga dela slavnog
ponovo ovde nasrnu na mene.
KENT: Nema tog dripca ni tog plaljivca
da ne bi zvao Ajanta budalom.
KONVEL: Donesite mi kvrge! Matora
zadrta huljo i hvalisave,
nauiemo te.
KENT: Za uenje
suvie star sam, moj gospodine:
za mene kvrge ne naruujte.
Ja sluim kralju, i po njegovom
nalogu amo dooh; vi ete
premalo pote, ali previe
smeonog prkosa pokazati
spram dostojanstva i spram linosti
mog gospodara ako bacite
u kvrge njegovoga glasnika.
KONVEL: Ovamo kvrge! Tako mi ivota
i asti, tu e on prosedeti
do podneva.
REGANA: Do podneva? Do noi,
moj gospodaru; a i celu no.
KENT: Pa, gospo, da sam vaeg oca pas,
ovako ne bi trebalo da sa mnom
inite.
REGANA: Ali hou, poto si
njegova hulja.
KONVEL: Ovaj prijan je
obojen istim bojama ko oni
o kojim pie naa svastika.
No hajde, kvrge amo! (Donose kvrge.)
GLOSTER: Milosti,
molim vas da ne uinite to.
Pogreio je teko; dobri kralj,
gospodar njegov, kaznie ga za to;
al' ova kazna izrie se samo
poslednjem bednom olou za niske
prestupe i ceparenje. I kralj e
zacelo ovo uzeti za zlo to
ga toliko malo potuju
u njegovome glasniku, kog tako
osuuju.
KONVEL: Ja snosim odgovornost.
REGANA: Moja bi sestra mogla zameriti
jo mnogo gore to joj dvoranina
tu vreaju i zlostavljaju zato
to obavlja njen posao. U kvrge
stav'te mu noge. (Kenta stavljaju u kvrge.)
Hajd'mo, gospodaru. (Odlaze svi osim Glostera i Kenta.)
GLOSTER: ao mi te je, prijatelju; to je
vojvoda hteo, ija naglost se,
sav svet to zna, nit' moe sputati
nit' ustaviti. Moliu za tebe.
KENT: Nemojte, molim vas, gospodine.
Neispavan sam, put je teak bio:
najpre da malo prospavam, a potom
zvidau. Srea dobroga oveka
ponekad moe i posrnuti.
Neka vam Bog da dobar dan!
GLOSTER: Za ovo snosi vojvoda krivicu;
to e mu svako uzeti za zlo. (Ode.)
KENT: O, dobri kralju, obistinjava se
sada na tebi poslovica ona:
sa konja ti na magarca si pao.
Priblii se, o luo ove donje
Zemljine polulopte, te da mogu
pri milosnom tvom zraku ovo pismo
proitati. Jo beda samo vidi
udesa: znam, to Kordelija alje,
koju su sreom obavestili o tome
kako ivim prikriveno;
ona e zgodan as uluiti
da ovo stanje uasno okona
i svako zlo da izlei. Do kraja
iscrpene i premorene bdenjem,
o, teke oi, iskoristite
priliku da ne posmatrate vie
sramotan ovaj leaj.
Sad, Sreo, laku no: nasmei se
jo jednom i okreni toak svoj! (Zaspi.)

POJAVA TREA

(Pustara. Ulazi Edgar.)
EDGAR: uh da sam stavljen izvan zakona;
pa u upljini jednog drveta
izbegoh, sreom, hajku. Pristanite
nijedno nije slobodno; nit' mesta
ijednog ima gde se ne bi strae
s budnou izuzetnom trudile
da mene nau. Drau se sve dok
beati mogu; i nameravam
da uzmem na se oblik najnii
kojim je ikad nevolja oveka
do stoke uniavala; sve lice
crnim u blatom zamazati, krpom
uviti bedra, kosu raskutrati
u vorove, golotinjom u svojom
prkositi svim vetrovima, svakoj
nebeskoj nemilosti. Ovaj kraj mi
za uzor prua mnoge primere
prosjaka ludih koji, urlajui,
u svoje nage ruke, obamrle
od studi, treice i iode,
avle i sitne grane ruzmarina
zabadaju, pa s nakitom tim stranim
u bednim selima, majurima,
vodenicama i po kolibama
ovarskim as uz mesearske kletve
a as uz molitve iznuuju
milostinju. O, jadni ludi Tom!
To je bar neto, a Edgar nije nita. (Ode.)

POJAVA ETVRTA

Pred Glosterovim zkom (Kentu kvrgama. Ulaze Lir, Budala ijedan plemi)
LIR: udno da tako otidu od kue
a glasnika mi ne vrate.
PLEMI: Ja uh
da jue nisu ni pomiljali
da nekud krenu.
KENT: Zdravo, gospodaru!
LIR: Ha!
Je l' ti to vreme krati sedei
u toj sramoti?
KENT: Ne, moj gospodaru.
BUDALA: Ha, ha! Nosi krute podvezice. Konje vezuju za glavu, pse i medvede za
vratove, majmune oko pasa, a ljude za noge: kad ovek pobesni skaui, nazuvaju mu
drvene arape.
LIR: Ko je taj to toliko prenebree
tvoj in, i tu te stavi?
KENT: On i ona,
tvoj zet i tvoja ki.
LIR: Nisu.
KENT: Jesu.
LIR: Nisu, velim.
KENT: Ja velim da jesu.
LIR: Ne, ne; ne bi to oni uinili.
KENT: Da, uinili su.
LIR: Jupiterom se kunem da nisu.
KENT: Junonom se kunem da jesu.
LIR: Ne bi se oni to usudili;
ne bi to mogli, ne bi smeli; takva
nasilna povreda je potovanja
i od ubistva gora. Reci jasno,
ne ure vrlo, kako li si ovu
zasluio sramotu, kako su je
naneli oni tebi, kad su znali
da dolazi od nas.
KENT: Moj gospodaru,
kad im u domu njihovome dadoh
svetlosti vae pisma, jo pre no to
sa mesta na kom kleah skrueno
ustadoh, stie jedan glasnik, znojav
od urbe, puei se, zadihan,
i hvatajui vazduh saopti im
pozdrave svoje gospodarice,
Gonerile; i predade im pisma,
bez obzira na prekid, koja oni
proitali su odmah; kada se
upoznae sa sadrajem, pratnju
sazvae, brzo konje pojahae,
naredie mi da ih pratim i da
saekam kada e izvoleti
da odgovor mi daju, pri tom me
gledaju hladno. Kada sretoh ovde
glasnika toga drugog, iji prijem,
kao to videh, moj je otrovao
a to je isti onaj mangup to se
nedavno tako drsko poneo
spram vaeg velianstva , popustih
mukosti a ne pameti i ma
na njega trgoh: on svu kuu die
plaljivom drekom. Va su zet i ki
zakljuili da taj je prestup vredan
sramote koju ovde trpim.
BUDALA: Zima jo nije prola ako divlje guske lete na onu stranu.
Na oeve koji nose rite
ne gleda dete nijedno;
pred onima koje dukati kite
svako je ljupko i medno.
Fortuna, bludnica stara,
siromanom dom ne otvara.
Ali uprkos tome dobie od svojih keri onoliko bolnih talira koliko moe prebrojati za
godinu dana.
LIR: O, kako raste gr i srce stee!
Hysterica passio! O, silazi,
ti tugo to se penje! Dole je
element tvoj. Pa gde je ova ki?
KENT: Kod grofa, gospodaru: tu unutra.
LIR: Ne pratite me; ostanite ovde. (Izae.)
PLEMI: A nisi neto drugo zgreio
sem ovo o em pria?
KENT: Ne, ba nita.
to kralj s toliko malo ljudi stie?
BUDALA: Da si za ovo pitanje bio stavljen u kvrge, to bi sasvim zasluio.
KENT: Zato, budalo?
BUDALA: Poslaemo mi tebe u kolu kod mrava, te da naui da se zimi ne radi. Sve
koji idu za nosem vode oi, samo slepce ne; a nema ni jednog nosa izmeu dvadeset koji
ne bi nanjuio onoga koji smrdi. Digni ruku s velikog toka kad se zakotrlja nizbrdo da ti
ne bi slomio vrat ako poe s njim; ali kad se veliki toak penje uzbrdo, pusti ga nek te
vue. Ako ti neki mudrac da bolji savet, vrati mi moj: ne bih hteo da ga slua niko osim
hulja, poto ga daje budala.
Ko eli samo pare stei,
laan je sluga tvoj:
na prvoj kii e utei,
a ti sred bure stoj.
Al' ludi samo vernost lei,
a mudar nek se krije:
hulja je luda koja bei,
dok luda hulja nije.
KENT: Gde si to nauio, budalo?
BUDALA: Nisam u kvrgama, budalo. (Vraa se Lir sa Glosterom.)
LIR: Da odbiju da samnom govore!
Nije im dobro! Umorni su! Trudno
svu no su putovali! Puki su
to izgovori, slika otpadnitva
i pobune. Hajd idi i donesi
odgovor bolji.
GLOSTER: Dragi gospodaru,
vama je dobro znana vojvodina
vatrena narav; da je vrst i da se
u naumljenju svome ne koleba.
LIR: Osveto! Kugo! Smrti! Unitenje!
Vatrena? Kakva narav? Glostere,
o, Glostere, ja elim s vojvodom
od Konvela i enom njegovom
da govorim.
GLOSTER: Pa, dobri gospodaru,
tako im javih.
LIR: Javio si tako?
Da li me ti razume, ovee?
GLOSTER: Razumem, dobri gospodaru.
LIR: Kralj hoe s Konvelom da govori;
sa svojom erkom dobri otac hoe
da govori, nareuju poslunost:
da li si tako javio? Moj dah
i moja krv! On vatren! Vatreni
vojvoda! Reci vrelom vojvodi
al' ne, jo nemoj; moda se on dobro
ne osea: jer slabost telesna
sve one dunosti zanemari
na koje nam je zdravlje obavezno;
mi nismo mi kad priroda, pod tekim
pritiskom, dui naredi da pati
zajedno s telom; priekau jo;
a ljutim se na duh svoj prenagljen
to napad bolesti i nemoi
uzeh za suto zdravlje. Neka je
prokleto ovo moje stanje. (Ugleda Kenta.) Zato
on sedi ovde? Postupak me taj
ubeuje da puko je lukavstvo
odlazak njen i vojvodin. Mog slugu
odatle izvadite. Idi kai
vojvodi i njoj da sa njima elim
da govorim, sad, ovog asa: reci
da izau i da me sasluaju,
ili u ispred vrata njihove
sobe u dobo lupati sve dotle
dokle im san u smrt ne oteram.
GLOSTER: Kamo da sve je lepo meu vama! (Ode.)
LIR: O, ne dii se, srce! Srce, dole!
BUDALA: Dovikni mu, iko, ko to je kuvarica jeguljama kad ih je stavila ive u
patetu; pa ih uzela tui varjaom po glavama i vikati: "Dole, vragolani, dole!" A njen
brat je bio onaj to je iz iste ljubavi prema svom konju premazivao seno maslom. (Ulaze
Konvel, Regana, Gloster i sluge.)
LIR: Oboma dobro jutro!
KONVEL: Milosti,
neka ste zdravo! (Kenta oslobaaju iz kvrga.)
REGANA: Srena sam veoma
to vidim vau visost.
LIR: Verujem,
Regana, da i jesi; znam i razlog
to mislim to: kad srena ne bi bila,
od groba tvoje majke bih se ja
razveo, jer bi krio preljubnicu.
(Kentu.) O, slobodan si? Drugi put o tome.
Regana, draga, sestra ti je loa:
o, Regana, privezala je ovde, (Pokazuje na srce.)
ko kakvog jastreba, otrozubu
nemilostivost - Jedva mogu jo
govoriti; ti nee verovati
koliko joj se dua izopai O, Regana!
REGANA: Moj gospodaru, molim,
umirite se. Nadam se da manje
znate da zasluge joj cenite
negoli ona da zanemari
dunosti svoje.
LIR: Kako, ta to ree?
REGANA: Ja ne verujem da bi moja sestra
i najmanje propustila da ini
sve to je duna: ako li je, moda,
spreavala galamu vae pratnje,
to je sa takvim dobrim razlogom
i dobrom svrhom inila da niko
ne moe za to da joj zameri.
LIR: Prokleta bila!
REGANA: O, gospodine,
stari ste vi; u vama priroda
stoji na svojoj mei poslednjoj:
vama bi trebalo da upravlja
i da vas vodi razboritost neka
to vae stanje bolje poznaje
no sami vi. Pa zato, molim vas
da naoj sestri vratite se; da joj
kaete da ste je uvredili.
LIR: Da molim od nje oprotaj? Zar ti
ne vidi kako bi to naem domu
liilo: "Keri draga, priznajem
da ostareh; a bezvredna je starost: (Klekne)
Evo na kolenima preklinjem,
postelju daj mi, odeu i hranu."
REGANA: Gospodine moj dobri, dosta s tim!
Neprikladno je ovo aenje.
Sestri se mojoj vratite.
LIR (ustaje): Ne, nikad,
Regana! Ona pola moje pratnje
rastera; mrano me je gledala,
jezikom svojim me je poput zmije
u samo srce ujela. Nek sva se
nebeska zajaena osveta
srui na njenu glavu nezahvalnu!
Zarazni dasi, vi joj mlade kosti
osakatite!
KONVEL: Fuj, gospodine!
LIR: Vi hitre munje, plam oslepljujui
u prezrive joj oi hitnite!
Okuite lepotu njenu, pare
to mono Sunce ih isisava
iz movara, na nju se sruite
i gordost njenu utamanite!
REGANA: O, bogovi! Pa to biste i meni
poeleli u prekoj jarosti.
LIR: Ne, Regana, na tebe nikad nee
prokletstvo moje pasti. Tvoja nena
narav te nikad nee surovosti
predati: njene oi streljaju,
a tvoje tee i ne saiu.
Ti nisi kadra da to zamera
veselju mom, da smanjuje mi pratnju,
da sike nesmotreno, da mi krnji
prihode i da, najzad, namakavi
rezu na vrata, prei ulaz meni:
prirodne obaveze bolje zna,
detinjsku dunost i ta potovanje
zahteva, ta zahvalnost; nisi ti
zaboravila pola kraljevstva
koje ti dadoh.
REGANA: Preimo na stvar, gospodine.
LIR: Ko baci slugu mog u kvrge?
(uju se trube)
KONVEL: ije trube to se glase?
REGANA: Znam, sestrine su; njeno pismo kae
da uskoro e amo prispeti. (Ulazi Osvald.)
Je l' stigla tvoja gospodarica?
LIR: Tog roba lako pozajmljena gordost
nepostojanom milou se hrani
njegove gospodarice. Sa mojih
oiju, propalice, sklanjaj se!
KONVEL: ta hoe rei vaa milost?
LIR: Ko je
bacio slugu mog u kvrge? Ja se,
Regana, nadam da ti nisi znala
za ovo. Ko to dolazi? O, nebo, (Ulazi Gonerila.)
ako li starost voli, ako tvoj
blag skiptar poslunost nagrauje,
ako si ti i samo staro, ti se
zauzmi za me, spusti se, pomozi!
(Gonerili.) Nije te stid da ovu bradu gleda?
O, Regana! Zar ruku prua njoj?
GONERILA: A to, gospodine, da ne da ruku?
ta skrivih? Nije sve ono krivica
to nerazumnost smatra ili tako
naziva staraka izlapelost.
LIR: O, srce, previe si ilavo!
Jo nisi puklo? Kako je moj ovek dopao kvrga?
KONVEL: Ja ga tamo stavih,
gospodine; al' nepristojnou
zasluio je on i manje jo obzira.
LIR: Vi? Vi to uiniste?
REGANA: Molim vas, oe, nemoni ste, pa se
i ponaajte tako. Ako li se
vratite, pa sve dokle mesec dana
ne istekne kod sestre boravite,
i otpustite pola svoje pratnje,
doite k meni: sada sam daleko
od kue, nisam snabdevena svime
to potrebno je da vas ugostim.
LIR: Da joj se vratim? I da otpustim
pedeset ljudi! Pre u se odrei
svakoga krova, radije u se
izloiti dumanskim vihorima
i druiti se s vukom i sa sovom,
ujedan otrim zubom nevolje!
Da joj se vratim! Isto tako bi me
mogla dovesti ispred prestola
Francuza onog plahog koji nau
najmlau ker bez jedne pare uze,
da pred njim kleim i ko vitez stari
prosim za pomo godinju, da bedni
odrim ivot. Da se vratim njoj!
Pre bi me mogla nagovoriti
da budem rob il' mazga tovarna
te propalice. (Pokazuje na Osvalda.)
GONERILA: Kako god vam drago,
gospodine.
LIR: O, keri, molim te,
nemoj me naterati da poludim:
na teret tvoj ja neu pasti, dete;
ostani zbogom. Neemo se vie
sresti nit' jedno drugo videti;
al' ipak, ti si moja krv i meso,
moja si ki; il' bolje rei bolest
mojega mesa, koju moram svojom
nazvati: ti si otok, kuna guka,
ir gnojav moje krvi zatrovane.
Al' neu da te grdim; nek sramota
doe kad hoe, ja je neu zvati:
niti u gromonosca moliti
da vitla munje, nit' u priati
o tebi Jupiteru sudiji.
Trgni se kada moe; popravljaj se
lagano: umem ja da budem strpljiv;
moemo kod Regane ostati
ja i sto mojih vitezova.
REGANA: Ne
ba sasvim tako: ja se vama nisam
nadala, nisam se pripremila
da doekam vas kako dolikuje.
Pa zato moju sestru posluajte,
gospodine; ko razum dodaje
jarosti vaoj, taj bez sumnje mora
misliti da ste stari, i zbog toga
al' ona zna ta ini.
LIR: Da li su
to lepe rei?
REGANA: Pa, uveravam vas,
gospodine, da jesu. ta! Pedeset
nije vam vitezova dovoljno?
Zato vam treba vie? Zato ak
i tol'ko, kada troak i opasnost
govore protiv ovolikog broja?
Zar tol'ki ljudi pod dva gospodara
u istom domu mogu prijateljstvo
odrati? Pa to je teko; skoro
i nemogue.
GONERILA: Zato, gospodaru,
da ne slue vas sluge njezine il' moje?
REGANA: Zato ne, moj gospodaru?
Ako u neem budu nemarni,
doveemo ih u red. Ako biste
kod mene doli jer sad nazirem
opasnost molim vas, dovedite
dvadeset i pet samo; veem broju
ne mogu dati konak ili hranu.
LIR: Ja vama dadoh sve
REGANA: I dali ste
u pravo vreme.
LIR: I od vas nainih
tutore svoje i upravitelje,
ali zadrah pravo da me prati
toliki broj. Da tebi doem zar
s dvadeset i pet? To ree, Regana?
REGANA: Jesam, i opet kaem, gospodaru:
vie mi ne dovodite.
LIR: Zli ljudi
izgledaju jo pristojno kad kraj njih
ima i gorih; jo i neku hvalu
zasluuje ko nije najgori.
(Gonerili.) Poi u s tobom: ipak je pedeset
dvaputa vie nego dva'est pet,
od njene ti je ljubav dvaput vea.
GONERILA: ujte me, gospodaru; ta e vam
i dvadeset i pet, ak deset, pet,
u kui gde ih dvaputa toliko
naredbu ima da vas slui?
REGANA: ta vam
treba i jedan?
LIR: O, ne raspravljajte
o tom ta treba; ak i najgori
prosjaci i u bedi najveoj
imaju neto izlino: kad nita
ne damo vie prirodi od onog
to treba njoj, ovekov ivot tad
ne vredi vie od ivotinjskog.
Gospoa ti si; ako samo toplo
odeven ii jeste raskono,
prirodi onda ne treba to ti
raskono nosi, a to jedva te
zagreva. Al' za pravu potrebu
strpljenja daj mi, nebo, meni treba
strpljenja! Vi me ovde, bogovi,
gledate, jadnog starca, bremenitog
i starou i bolom, dvostruko
bednoga! Ako srca ovih keri
vi podbadate protiv oca njinog,
budalu bar od mene ne pravite
da podnosim to mirno; ukreite
gnev plemenit u meni, ne dajte
da kapi vode, ensko oruje,
umrljaju mi muke obraze!
Ne, neprirodne vetice, obema
osvetiu se tako da e svet
takva u dela sve poiniti
jo ne znam kakva ali od njih e se
uasnuti sva zemlja. Mislite li
da u ja moda plakati? O, ne,
plakati neu:
dovoljno imam razloga za pla,
al' ovo srce skrhae se
pre u stotinu hiljada komadia
no to e zaplakati. O, budalo,
poludeu! (Izlaze Lir, Gloster, Kent i Budala.)
KONVEL: Uklonimo se; dolazi oluja.
(U daljini se uje zavijanje vetra.)
REGANA: Ova je kua mala: nema mesta
za starca i za pratnju njegovu.
GONERILA: Do njega je krivica; sam je sebi
mir oduzeo, pa za ludost mora ispatati.
REGANA: Ja samog njega bih
primila rado, ali pratioca
nijednog neu.
GONERILA: To sam reila
i ja. Al' gde je grof od Glostera?
KONVEL: Za starcem ode. Evo, vraa se.
(Vraa se Gloster.)
GLOSTER: Kralj je obuzet besom.
KONVEL: Kuda kree?
GLOSTER: Hoe da jae; ali ne znam kuda.
KONVEL: Najbolje pustiti ga; vodi e
sam sebi biti.
GONERILA: Nemojte ga vi
nipoto moliti da ostane.
GLOSTER: O, Boe, no se sputa, vetar otar
zavija strano; a na mnogs milja
unaokolo jedva gde da raste
poneki bun.
REGANA: Gospodine, za ljude
svojeglave sva zla to sami sebi
nanesu neka budu uitelji.
Pozatvarajte vrata; okruen je
oajno smelom pratnjom: mudrost nam
nalae da se plaimo sveg onog
na ta bi mogli da ga nahukaju,
jer lako ga je obrlatiti.
KONVEL: Moj gospodaru, vrata zabravite;
burna je no. Posavetova dobro
Regana: ispred bure sklonimo se. (Izlaze.)

TREI IN

POJAVA PRVA

Pustara (Bura, gromovi i munje. Ulaze s raznih strana Kent i jedan plemi)
KENT: Ko je tu, osim gadnog vremena?
PLEMI: ovek uznemiren, ba ko i vreme.
KENT: Poznao sam vas. Gde je kralj?
PLEMI: Bori se s gnevnim elementima;
nareuje da vetar oduva
zemlju u more, ili kovrdavi
talasi da svu zemlju preplave
pa sve da promeni se il' okona;
srebrne vlasi upa, koje grabe
vihori divlji u svom slepom besu
i jarosno razbacuju u nita;
trudi se da u malom ljudskom svetu
prkosom svojim jo prevazie
nadbijanje olujine i kie.
U ovu no, kad meka mirno lei
dojaka praznih pored mladunaca,
kad lav i glau izmodeni vuk
uvaju suvo krzno, on gologlav
juri i nudi neem, makar ta to
bilo, da uzme sve.
KENT: Al' ko je s njim?
PLEMI: Budala samo; trudi se da alom
razagna patnju to mu srce para.
KENT: Vi ste mi poznati, gospodine;
pa smem, po jemstvu toga znanja svog,
da neto vano vama poverim.
egrsti ima mada joj za sada
obostrano lukavstvo krije lik
izmeu vojvode od Konvela
i Olbenija; oni imaju
kao i svako kog je srena zvezda
uzdigla i na presto postavila
na izgled verne sluge, ali koje
u stvari francuske su uhode
i dostavljai svega to saznadu
o naoj zemlji; javljaju to vide,
bilo o rasprama i spletkama
vojvoda, il' o jarmu okrutnom
koji su oni nametnuli starom
dobrome kralju; il' o neemu
jo dubljem, emu sve je ovo moda
tek predigra; al' istina je suta
da nam u ovu zemlju razdrtu
dolazi vojska francuska, i ve se,
pametno nehat iskoristiv na,
u potaji iskrcala u nekim
najboljim naim lukama, i sad
eka da barjak razavije. ujte:
ako se smete tol'ko pouzdati
u moje rei da to pre u Dover
krenete, onde nai ete nekog
ko e vam blagodariti kad tano
obavestite kakav neprirodan,
izluujui jad je dao kralju
povoda da se ali.
Ja sam po krvi i po vaspitanju
plemi, a poto znam vas, poto se
uzdam u vas, zadatak taj vam nudim.
PLEMI: Jo u sa vama o tom zboriti.
KENT: Nemojte. A za dokaz da sam mnogo
vie no to vam kae izgled moj,
otvorite tu kesu, uzmite
to ima u njoj. Ako Kordeliju
vidite a i hoete, bez sumnje,
pokaite joj prsten taj, i ona
rei e vama ko je prijatelj
kog zasad jo ne poznajete. Ah,
prokleta bila ova bura! Idem
da kralja traim.
PLEMI: Pruite mi ruku
Imate l' jo ta da mi kaete?
KENT: Jo nekoliko rei, ali zbilja
vanijih od svih dosad: hada kralja
budemo nali, a vi poite
onuda, ja u ovud , ko ga prvi
sretne nek onog drugoga dozove. (Odlaze na razne strane.)

POJAVA DRUGA

Drugi deo pustare. Bura jo traje. (Ulaze Lir i Budala.)
LIR: Duvajte da vam prsnu obrazi,
vetrovi! Duvajte! Razbesnite se!
Svi slapovi i svi orkani, bljujte
dok tornjeve nam sve ne potopite
i podavite pevce limene!
Sumporne munje, brze kao misli,
pretee groma koji cepa hrae,
sprite moju sedu glavu! A ti,
ti grome svepotresajui, spljoti
nabreklu svetsku okruglinu! Smrvi
kalupe prirodine i najednom
uniti svaku kliicu iz koje
nastaje ovek nezahvalni!
BUDALA: O, iko, dvorska sveta vodica u suvoj kui je bolja od ove kinice napolju.
Ui unutra, dobri iko; i zamoli keri da te blagoslove; ovakva no nema saaljenja ni
prema mudrima ni prema budalama.
LIR: Tutnji do mile volje! Sukljaj, vatro!
Bljuj, kio! Niti kia niti vetar
ni grom ni vatra nisu moje keri:
za svirepost vas ne okrivljujem,
o, elementi; vama ja ne davah
kraljevstva, niti decom vas nazivah;
poslunost meni vi ne dugujete:
pa zato grozno zadovoljstvo svoje
iskaljujte; tu stojim pred vama,
va rob, ko bedan, bolestan i slab
prezreni starac. Ipak, nazivam vas
uslunim pomagaima to s dvema
poganim kerima u savezu
navaljujete bojnim etama
nebeskim protiv glave ovoliko
stare i sede kao to je moja.
O, o, koliko sramotno je to!
BUDALA: Ko ima kuu da uvue glavu u nju, ima dobar lem.
Ko bi hteo nakurnjaku
dom da stee pre no glavi,
taj e da se uvaljivi
i postae prosjak pravi.
Ko svoj noni palac uzme
da mu bude mesto srca,
cele noi e zbog ulja
da jaue i da grca
jer nikad nije bilo lepe ene da nije uspijala ustima pred ogledalom. (Ulazi Kent.)
LIR: Ne, ja u biti uzoran strpljenjem
i neu rei nita.
KENT: Kojetu?
BUDALA: E pa, ovde su jedna milost i jedan nakurnjak; to jest, jedan mudar ovek i
jedna budala.
KENT: Vaj, gospodaru, tu ste? ak i oni
to vole no, ovakvu ne vole;
nebesa gnevna sad rasplauju
i grabljivice none teraju ih
da ostanu u svojim peinama.
Ne pamtim, otkad ovek postadoh,
ovakve lese munja, takvu prasku
gromova groznih, takvo huanje
raspomamljenog vihora i kie;
taj jad i stravu ljudska priroda
ne moe da podnese.
LIR: Veliki
bogovi, koji iznad naih glava
lomljavu ovu diu, neka svoje
neprijatelje sada pronau.
Uzdrhti, bednie, ti to na dui
neotkrivene nosi zloine,
koje bi pravde ne iiba jo;
sakrij se, ruko krvava; i ti,
krivokletnie; i ti to vrlinom
licemeri, a ivi rodoskvrno;
od straha rasprsni se, zlikove
koji pod platom dobronamernosti
kriomice si smiljao ubistvo!
Duboko zakopani grehovi,
lomite svoje skrivnice, za milost
opominjae strane molite!
ovek sam protiv koga vie su
greili no to greio je sam.
KENT: Gologlav, ah! Moj dobri gospodaru,
koliba jedna tu je sasvim blizu;
dae vam neku zatitu od bure.
Odmorite se onde dok ja odem
do onog tvrdog zdanja tvrega
no kamenje od kog je graeno,
i gde me maloas, kad za vas pitah,
ne pustie da uem pa da od njih
iznudim neto krte ljubaznosti.
LIR: Nesvestica mi duh obuzima.
Ovamo, mome! Kako si mi, deko?
Je li ti zima? Meni jeste. Gde je
ta slama, moj prijako? udno je
umee nevoljino: ona moe
pretvoriti i gadost u divotu.
Hajdemo do te kolibe. O, jadna
budalo moja, robe moj, u srcu
ostao mi je kutak jedan jo
koji te ali.
BUDALA: Ko jak u upi nije,
hejhoj, a vetar ga bije
nek zahvali za to to ima,
jer kia svaki dan lije.
LIR: Tano je ovo, dobri deko moj.
Hajde, odvedi nas toj kolibi. (Izlaze Lir i Kent.)
BUDALA: Ovo je taman zgodna no da se i bludnica rashladi. Da oitam jo jedno
proroanstvo pre no to poem:
Kad pop ne tvori to to kae,
kad slad pivari vodom blae,
kad plemi svog krojaa ui,
bludnik se, ne jeretik mui,
kad sudija po pravdi sudi
i ne duguje vitez hudi,
kad ne klevee ko od besa
i kad nestane secikesa,
kada lihvari javno rade,
kurva i svodnik crkve grade:
tada e Engleska da strada
i zbrka silna da zavlada;
videe ko doivi: gle,
za hod mu treba noge dve.
Ovo e proroanstvo sroiti Merlin; jer ja
ivim pre njegovog vremena. (Ode.)

POJAVA TREA

Soba u Glosterovom zamku (Ulaze Gloster i Edmund)
GLOSTER: Ah, Boe! Edmunde, ne svia mi se ovo neprirodno ponaanje. Kad sam ih
zamolio za dozvolu da se smilujem na njega, zabranili su mi da raspolaem sopstvenom
kuom; naredili mi, pretei da e me kazniti veitom nemilou, da niti govorim o njemu,
niti da molim za njega, niti da ga na bilo koji nain podravam.
EDMUND: Krajnje svirepo i neprirodno!
GLOSTER: De, de; ne govori nita. Dolo je do razdora izmeu dvojice vojvoda, a ima i
neto gore. Veeras sam dobio pismo opasno je govoriti o tome; zakljuao sam ga u
svojoj sobi. Uvrede koje kralj sada trpi bie teko osveene; jedan deo izvesne vojske se
ve iskrcao; moramo se drati uz kralja. Potraiu ga i kriom mu pruiti pomo; ti idi i
povedi razgovor s vojvodom, da ne primeti moju samilost. Ako pita za mene reci da sam
bolestan i legao u postelju. Makar i glavu izgubio zbog ovoga a niim manjim mi nije
zapreeno kralj, moj stari gospodar, mora dobiti pomo. udno se neto sprema,
Edmunde; molim te, budi obazriv. (Ode.)
EDMUND: O samilosti ovoj zabranjenoj
saznae istog asa vojvoda;
a i o pismu: bie to veoma
zasluno, zgoda prava da se ono
to otac gubi to jest sve uari;
mladi se diu kada padnu stari. (Ode.)

POJAVA ETVRTA

Pustara. Pred kolibom (Ulaz e Lir, Kent i Budala.)
KENT: Tu je to, gospodaru; uite,
moj dobri gospodaru; strahovlada
ovakve noi suvie je gruba
da priroda je moe podneti. (Bura i dalje traje)
LIR: Ne, ostavi me.
KENT: Dobri gospodaru,
uite amo.
LIR: Da li moje srce
skrhati eli?
KENT: Pre bih sopstveno.
Uite, dobri gospodaru moj.
LIR: Tebi se ini strano to nam ova
oluJa ljuta prodire do koe:
tako i jeste tebi; ali gde se
uvrei boljka velika, tu malu
osea jedva. Ti bi beao
od medveda; al' ako pobegne
do hunog mora, ti bi utrao
u medvedovu eljust. Kad je duh
slobodan, telo neno osea;
bura u duhu mom oduzima
ulima mojim svako oseanje
sem onog koje ovde besno bubnja.
Deija nezahvalnost! Zar to nije
ko da bi usta grizla ovu ruku
to im je hranu pruila? Al' to u
kazniti ljuto ja. Ne, neu vie
plakati. Zar da u ovakvu no
zabrave vrata preda mnom! O, lij
i dalje; sve u podneti. U no
ovakvu! O, Regana, Gonerila!
Vaega starog dobrog oca, ije
srce vam velikoduno sve dade
o, na tom putu lei ludilo;
ne putaj mene tamo; ni re vie
o tome.
KENT: Dobri kralju, uite.
LIR: Molim te, ui sam; za sebe se
pobrini: ova bura ne da meni
da razmiljam o onome to vei
nanosi bol. Al' ipak ui u.
(Budali.) Hajde ti, deko, prvi. Beskunika
sirotinjo no hajde ui. Ja u
pomoliti se, zatim spavati.
(Budala ulazi u kolibu.)
Bednici goli, ma gde bili, vi to
trpite ove bure udarce
nemilostive, kako e vas glave
nezatiene, trbuh nehranjen
i rite prodrte odbraniti
od nepogode kao to je ova?
O, premalo sam brinuo o tome!
Raskoi, uzmi lek; usudi se
da osea to i svi bednici,
pa da ih zaspe svim suvikom svojim
i pokaepravednija nebesa.
EDGAR (iznutra): Arin i po, arin i po! Jadni Tom!
(Budala istrava iz kolibe.)
BUDALA: Ne ulazi ovamo, iko; tu je neki duh. U pomo! U pomo!
KENT: Daj mi ruku. Ko je tu?
BUDALA: Neki duh, neki duh: kae da se zove jadni Tom.
KENT: Ko si ti to mrmlja tu u slami? Izlazi!
(Ulazi Edgar preruen u ludaka.)
EDGAR: Beite! Progoni me crni vrag!
Kroz otri glog fijue vetar. Hu!
Idi u hladnu postelju i zgrej se.
LIR: Da li si dvema kerima sve dao?
Pa si sad ovde doao?
EDGAR: Ko e bilo ta udeliti jadnom Tomu? NJega je neastivi proveo kroz vatru i
plamen, kroz pliake i virove, preko bara i movara; stavljao mu noeve pod jastuk i
ome pod stolicu; prosipao mu pored kae otrov za pacove; uzoholio mu srce da jae na
rianu kasau preko mostia irokih etiri palca i da juri sopstvenu senku kao izdajicu.
Blagoslovio Bog tvojih pet ula! Tomu je zima. O, brbr, brbr, brbr! Bog te uvao od
vihora, od zlih zvezda i od svake zaraze! Dajte udelite neto jadnom Tomu, koga je
gadno spopao neastivi. Eno onde bih ga sad mogao uhvatiti, i onde, pa opet onde, i
onde. (Bura i dalje traje.)
LIR: ta! Zar ga dotle keri dovedoe?
Zar nisi nita mogao da spase?
Zar si im dao sve?
BUDALA: Ne, zadrao je jedan arav, jer inae bismo se svi stideli.
LIR: Nek svaka kuna boljka koja visi
u lelujavom vazduhu, ko kazna
za ljudske grehe namenjena, tvoje
spopadne keri!
KENT: On nema keri, gospodaru.
LIR: Smrt tebi, izdajnie! Nita ne bi
toliko moglo da mu prirodu
prignjei osim keri nemilosnih.
Je l' obiaj sad to da odbaeni
oevi tako malo nalaze
milosra za telo njihovo?
Umna je kazna to! Jer ovo telo
i zae keri te pelikanke.
EDGAR: Pelikane piljilo na Piljinom bregu:
juhahoj, juhahaj, johoho!
BUDALA: Ova hladna no e nas sve pretvoriti u budale i ludake.
EDGAR: uvaj se neastivog. Sluaj roditelje; poteno dri re; ne psuj; ne kurvaj se sa
enom koja se obrekla drugome; nemoj mekuno srce da navodi na sujetno gizdanje.
Tomu je zima.
LIR: ta si ti bio?
EDGAR: vaca, ponosit i srcem i duom; kovrao sam kosu, nosio rukavice pod
ogrtaem, sluio poudama svoje gospodarice i radio ono s njom po mraku; zaklinjao se
onoliko puta koliko sam rei rekao i sve ih krio pred milim nebeskim licem; padao u san
s mislima na blud i budio se da ga inim. Vino sam strano voleo, kocku uasno, a sa
enama sam nadmaivao sultana: bio sam neiskrena srca, lakomislena uha, krvavih ruku;
svinja po lenjosti, lisica po krai, vuk po grabljivosti. Ne dozvoli da kripanje cipela ili
utanje svilenih suknji izda enama tvoje siroto srce. Nek ti se noga kloni burdelja, ruka
kecelja, a pero dunikih knjiga, i prkosi neastivom. Jo kroz glog fijue hladan vetar.
Veli: zuzu, huhu! Dofene, sinko moj, sinko, stoj! Pusti ga nek prokasa. (Bura i dalje
traje.)
LIR: Bogme, bolje bi ti bilo u grobu nego da nepokriveno telo izlae ovom krajnjem
divljanju nebesa. Zar ovek nije nita vie do to? Dobro ga osmotri! Ne duguje svilu
svilenoj bubi, ni krzno ivotinji, ni vunu ovci, ni miris cibetki. Ha! Nas trojica smo
izvetaeni; ti si sama sutina stvari: prirodan ovek nije nita vie od takve jadne, nage,
dvokrake ivotinje kao to si ti. Dole, dole s tim pozajmljenim krpama! Hodite,
otkopajte me ovde. (Kida odelo sa sebe.)
BUDALA: Molim te, iko, smiri se; ovo je gadna no da po njoj pliva. Sad bi malice
vatre na pustopoljini bilo kao srce matorog bludnika; varniica, a celo ostalo telo hladno.
Gledajte, eno nam dolazi plamen lutalica. (Ulazi Gloster s buktinjom.)
EDGAR: To je onaj zloduh Repatilo: dolazi posle veernjih zvona i hoda do prvih
petlova; on oveku alje mrenu na oi, kiljavost i zeju usnu; stvara medljiku na penici
i mui jadna zemaljska stvorenja.
Sveti Vid kroz umu iao tu skoro
i susreo Moru s dece devetoro;
naredio joj da jae
daleko iz zemlje nae
gubi se, vetice, gubi!
KENT: Kako ste, milostivi kralju?
LIR: Ko je to?
KENT: Ko je tamo? ta trai ovde?
GLOSTER: Ko ste vi tamo? Kako se zovete?
EDGAR: Jadni Tom; onaj to jede abu koja pliva; krastau, punoglavca, gutera i
dadevnjaka; onaj koji u besnilu srca, kad neastivi podivlja, jede kravlju balegu umesto
salate, gu ta matore pacove i krepale pse iz jarka, pije zelenu skramu sa ustajale bare;
onaj koga ibom teraju od zaseoka do zaseoka i bacaju u kvrge i u hapsanu; koji je imao
tri odela da ih baca na lea, est koulja da odeva telo, konje za Jahanje i ma za noenje;
al' Tomu su sedam godina dana
mievi bili i pacovi hrana.
uvajte se ovog to me progoni. Smiri se, naletnie, smiri se, zlodue!
GLOSTER: ta! Vaa milost nema bolje drutvo?
EDGAR: Knez tame je plemi; zovu ga Modo ili Mahu.
GLOSTER: Naa se krv i meso, gospodaru,
iskvari tol'ko da na one mrze
to zaee ih.
EDGAR: Jadnom Tomu je zima.
GLOSTER: Hajdete sa mnom. Ne moe mi dunost
podneti da u svemu poslua
okrutne zapovesti vaih keri:
iako mi naredie da vrata
zakljuam i da prepustim zas ovoj
tiranskoj noi, ipak se usudih
da potraim vas i odvedem onde
gde vatra vas i obed ekaju.
LIR: Pusti da najpre govorim sa ovim
filozofom. ta uzrokuje grom?
KENT: Ponudu prihvatite njegovu,
moj gospodaru; poite u kuu.
LIR: Hou da dvetri rei izmenjam
s tim uenim Tebancem. Kojim se
bavite naukama?
EDGAR: Kako da zloduha izbegavam
i gamad da tamanim.
LIR: Da zas jo neto pitam nasamo.
KENT: Navalite jo jednom, gospodaru,
da poe s vama; njegov duh se mrai.
GLOSTER: A zar mu moe zbog tog zameriti? (Bura i dalje traje)
NJegove keri rade mu o glavi.
Ah, onaj dobri Kent. Predskazao je,
izgnanik jadni, da e tako biti!
Ti veli da kralj ludi; prijatelju,
sluaj me: lud sam gotovo i sam.
Sina sam jednog imao, a sad sam
odrekao se njega, prognao ga;
o glavi mi je radio, sad skoro,
tu nedavno; a voleo sam ga,
moj prijatelju, ko to nikad otac
voleo sina nije; da ti kaem
po dui, tuga razara mi um. (Bura i dalje traje.)
O, kakva no je ovo! Milosti,
molim vas
LIR: O, gospodine, izvin'te.
Filozofe moj plemeniti, hajd'mo!
EDGAR:Tomujezima.
GLOSTER: Hajd ui, mome, u tu kolibu
i zgrej se.
LIR: Svi unutra hajdemo.
KENT: Ovuda, gospodaru.
LIR: Ne, sa njim u;
s filozofom u svojim ostati.
KENT: Moj dobri gospodaru, smirite ga;
dozvolite mu da povede momka.
GLOSTER: Ti ga povedi.
KENT: Hajdemo, mome; poi s nama.
LIR: Hajdemo, dobri moj Atinjanine.
GLOSTER: Pst, ni re vie, ni re; utite!
EDGAR: Pred mranu kulu vitez Roland
stie, a kada ue u nju:
"uvaj se, bei!" stalno se u,
"britansku krv ja njuim tu". (Izlaze.)

POJAVA PETA

Soba u Glosterovom zamku. Ulaze Konvel i Edmund.
KONVEL: elim da mu se osvetim pre nego to odem iz njegove kue.
EDMUND: O, gospodaru, iako e me prekorevati to je moje prirodno oseanje
ustuknulo pred odanou prema vama jeim se da pomislim o tome.
KONVEL: Sad uviam da mu tvoj brat nije ba samo iz zlobe radio o glavi; nego ga je na
to podstaklo pohvalno oseanje, izazvano sramnom pokvarenou tvog oca.
EDMUND: Kako je zlobna moja sudbina kad se moram kajati to sam pravedan! Evo
pisma o kojem je govorio; ono potvruje da je kao uhoda radio u korist Francuske. O,
nebesa! Kamo da nije bilo ove izdaje, ili da je ja nisam otkrio!
KONVEL: Poi sa mnom vojvotkinji.
EDMUND: Ako je sadrina ovog pisma istinita, imaete silan posao da obavite.
KONVEL: Istinita ili lana, tek ono te je nainilo grofom od Glostera. Pronai gde se
nalazi tvoj otac, da bismo ga mogli odmah uhapsiti.
EDMUND (za sebe): Ako ga zateknem da pomae kralju, to e jo pojaati vojvodino
podozrenje. (Glasno) Istrajau na svom putu odanosti, ma koliko bolan bio sukob izmeu
nje i moje krvi.
KONVEL: Pokloniu ti svoje poverenje; u mojoj ljubavi e nai boljeg oca. (Odu.)

POJAVA ESTA

Soba u seljakoj kui blizu zamka (Ulaze Gloster, Lir, Kent, Budala i Edgar.)
GLOSTER: Ovde je bolje nego napolju; zahvalite i na tome. Dodau ovde vaoj
udobnosti sve to budem mogao; vratiu se brzo.
KENT: Sva snaga njegovog duha uzmakla je pred nestrpljenjem. Bogovi vas nagradili za
ljubaznost! (Gloster izlazi.)
EDGAR: Zove me Fratereto i kae mi da Neron peca u Jezeru pomrine. Moli se,
nevinace, i uvaj se neastivog.
BUDALA: Molim te, iko, kai mi: da li je ludak plemi ili graanin?
LIR: Kralj, kralj!
BUDALA: Ne, on je graanin iji je sin plemi; jer lud je graanin onaj to gleda kako
mu sin postaje plemi pre njega.
LIR: O, da se hiljadu njih s uarenim
kopljima ite na njih srue
EDGAR: Neastivi me ujeda u lea.
BUDALA: Lud je onaj koji se uzda u vukovu pitomost, u konjsko zdravlje, u deaku
ljubav i u kurvinu zakletvu.
LIR: I bie tako; izveu ih pred sud.
(Edgaru.) Ti sedi ovde, uen sudijo.
(Budali.) Ti ovde, mudri moj gospodine.
A sada, lisice, izaite!
EDGAR: Gle ga samo kako stoji i bulji! ta je, gospo, zar i na sudu trai da zveraju u
tebe?
Curo, prevezi se k meni!
BUDALA: Al' buan un joj maleni,
pa nee da pomene
to ne sme k tebi da krene.
EDGAR: Neastivi progoni jadnog Toma slavujevim glasom. uskalo u Tomovom
trbuhu vie za dve haringe: ne kreti, crni anele; nemam ja hrane za tebe.
KENT: Kako ste, gospodaru? Ne stojte
zgranuti tol'ko! Zago ne legnete
da poinete na tim jastucima?
LIR: Hou da najpre vidim suenje.
Uvedite svedoke. (Edgaru.) Uzmi mesto,
ovee u sudijskoj odori!
(Budali.) Ti, sadrug njegov, pravde delilac,
na klupu pored njega! (Kentu.) I ti si
u veu; sedi i ti.
EDGAR: Da sudimo po pravdi.
Pastiru lepi, da l' spava ili bdi?
U ito ulo ti stado;
kad zvizne iz slaanih usta tih,

to ovce e zauti rado. Mrrr! Maka je siva!
LIR: Sudite prvo njoj; ovo je Gonerila. Evo zaklinjem se pred ovim asnim skupom da je
udarila nogom svog oca, jadnog kralja.
BUDALA: Priite, gospo. Je li vama ime
Gonerila?
LIR: To ne moe porei.
BUDALA: Izvin'te, miljah da ste stolica.
LIR: Evo jo jedne, iji vrludav
pogled vam kae kakvo joj je srce.
Zaustavite je! Na oruje!
Oruje, ma i oganj! Mienje
u sudu! Zato si je pustio,
sudijo lani, da ti pobegne?
EDGAR: Umudrio te Bog!
KENT: O, alosti! Pa gde je, gospodaru,
strpljenje sada kojim ste se esto
hvalili kako ga ne gubite?
EDGAR (za sebe): Toliko poinje da moje suze
pridobija za sebe, da e one
pokvariti mi sve pretvaranje.
LIR: Gle, Cule, Belka, ilja,
sva ta psetanca laju sad na mene.
EDGAR: Tom e baciti svoju glavu na njih. Odlazite, pukci!
Bila ti njuka crna il' bela,
bio ti otar zub ko strela:
bio pudlica ili ptiar,
hrt, rundov ili jazaviar;
makar na samog vuka da lii,
od Toma ti e da zaskii:
kad glavu svoju bacim ovako,
podvije repinu pseto svako.
Dumdilidu, istac! Hajde, odlazite na zaveti ne i vaare po palankama. Jadni Tome, rog ti
se osuio.
LIR: A sad raetvorite Reganu i vidite ta joj se lee u srcu. Ima li nekog uzroka u
prirodi to stvara ova tvrda srca? (Edgaru.) Vas, gospodine, uzimam kao jednog od mojih
stotinu vitezova; samo mi se ne svia kroj vae odee. Rei ete da je to persijsko ruho;
ali ipak, dajte da se izmeni.
KENT: Sad, dobri gospodaru, lezite ovde i odspavajte malice.
LIR: Ne galamite, ne galamite; navucite zavese; tako, tako, tako. Ujutru emo poi na
veeru: tako, tako, tako.
BUDALA: A ja u u podne lei da spavam. (Gloster se vraa.)
GLOSTER: Ovamo, prijatelju: gde je kralj,
gospodar moj?
KENT: Gospodine, tu lei;
al' ga ne uznemirujte: sa uma
siao on je.
GLOSTER: Dobri prijatelju,
molim te, uzmi ga u naruje;
uo sam da mu rade o ivotu.
Nosiljke eno spremne; stavi ga
u nju, pa brzo krei, prijatelju,
u Dover, gde e biti doekan
i dobrodolicom i zatitom.
Uzmi svog gospodara: ako samo
okleva pola sata, njegov ivot,
i tvoj, i svih to ele da ga brane,
jamano bie izgubljeni.
Hajde, uzmi ga, uzmi; pa sa mnome kreni
po hranu, i da brzu pratnju dam ti.
KENT: Zaspala iznurena priroda:
taj odmor moe biti meleman
izmrcvarenim ivcima, jer teko
izleie se ako ne bude
prilike za ovakav poinak.
(Budali.) Pomozi mi da tvoga gospodara
ponesem. Ni ti ne sme ostati.
GLOSTER: Hajdemo, polazite.
(Kent, Gloster i Budala izlaze iznosei Lira.)
EDGAR: Kad boljeg od nas gledamo gde strada,
smanji se teret sopstvenoga jada.
Ko pati sam, taj pati ponajvie:
od njega sva se zadovoljstva skrie;
al' duh podnese mnogo kada tuga,
patnja i bol pronau sebi druga.
Lak mi se ini, snoljiv jad kad shvatih
da kralj od istog od eg i ja pati;
od dece on, a ja od oca. Tome,
hajd sluaj gde se svetske bure lome,
otkrij se tek kad klevete se gadne
raspre i sa tebe ljaga spadne.
Neka se noas desi to god hoe,
al' samo neka umakne na kralj!
uvaj se, krij se! (Ode.)

POJAVA SEDMA

Soba u Glosterovom zamku (Ulaze Konvel, Regana, Gonerila, Edmund i sluge.)
KONVEL: Smesta pohitajte svome muu; pokaite mu ovo pismo: francuska vojska se
iskrcala. Idite i pronaite izdajnika Glostera. (Izlazi nekoliko slugu.)
REGANA: Obesite ga bez odlaganja.
GONERILA: Iskopajte mu oi.
KONVEL: Prepustite ga mome gnevu. Edmunde, krenite s naom svastikom: osveta koju
smo prinueni da izvrimo nad vaim izdajnikim ocem nije prikladna da je gledate.
Posavetujte vojvodu, kad stignete, da se najhitnije opremi za borbu; mi moramo initi to
isto. Nai glasnici neka budu brzi i neka odravaju vezu izmeu nas. Srean put, draga
svastiko; srean put, grofe od Glostera. (Ulazi Osvald) ta je bilo? Gde je kralj?
OSVALD: Ispratio ga grof od Glostera;
trideset petest ga je njegovih
plemia revno trailo i srelo
pred kapijom; i svi su, s nekoliko
grofovih slugu, sa njim krenuli
za Dover, gde e dobro oruane
zatei prijatelje, kako tvrde.
KONVEL: Dovedi konje gospodarici.
GONERILA: Ostajte zbogom, vojvodo i sestro.
KONVEL: Edmunde, zbogom poo.
(Izlaze Gonerila, Edmund i Osvald.)
Naite
Glostera izdajicu, sveite ga
ko lopova, dovedite ga pred nas. (Izlaze ostale sluge.)
Mada mu glavu ne moemo smai
bez postupka pred sudom, naa mo
uinie po volji naem gnevu,
to ljudi mogu koriti, al' ne
i spreiti. Ko ide? Izdajnik?
(Sluge se vraaju s Glosterom.)
REGANA: O, lisac nezahvalni! On je to.
KONVEL: vrsto mu svele ruke veite.
GLOSTER: ta smera vaa milost? Prijatelji,
ta pomislite da ste moji gosti:
nemojte da se greite o mene.
KONVEL: Velim vam, veite ga.
(Sluge vezuju Glostera.)
REGANA: vrsto, vrsto.
O, gadni izdajnie!
GLOSTER: Nemilosna
gospoo, nikad nisam bio to.
KONVEL: Za ovu stolicu ga veite.
Nitkove, ti e videti
(Regana mu upa bradu.)
GLOSTER: Patoje,
tako mi milosrdnih bogova,
gnusno da moju bradu upate.
REGANA: Ovako sed, a takav izdajnik!
GLOSTER: O, pokvarena gospo, ove vlasi,
koje iz moje brade upate,
oivee, optuie vas: ja sam
domain va; pa ne bi trebalo
da moje lice gostoljubivo
rukama razbojnikim zlostavljate.
ta to nameravate?
KONVEL: Kakva ste
pisma tu nedavno iz Francuske
dobili?
REGANA: Jasno odgovorite,
jer mi ve znamo celu istinu.
KONVEL: Kakav ste savez sklopili sa onim
izdajnicima to se nedavno
iskrcae u naem kraljevstvu?
REGANA: U ije ruke poslali ste onog
ludoga kralja? Odgovorite.
GLOSTER: Ja dobih pismo, sroeno sa puno
nagaanja, od jednoga oveka
koji ne dri stranu nikome
i neprijatelj nije.
KONVEL: Lukavo.
REGANA: I lano.
KONVEL: Kud si kralja poslao?
GLOSTER: U Dover.
REGANA: to u Dover? Zar ti nije
pod pretnjom smrtne kazne nareeno
KONVEL: Zato u Dover? Nek to prvo kae.
GLOSTER: Vezan za kolac, moram trpeti
pse napujdane.
REGANA: Reci, to u Dover?
GLOSTER: Zato to nisam hteo gledati
kako mu nokti tvoji svirepi
kopaju jadne stare oi; niti
kako mu tvoja sestra divljana
zabada svoje kljove veprovske
u telo miropomazano. Da je
ovakvu buru kao on, gologlav
sred noi crne kao pakao,
okean izdrao, on bi se
propeo i pogasio bi sve
zvezdane vatre; on pak, ovo jadno
i staro srce, jo pomagae
nebu da lije.
Da su ti u to vreme stravino
vuci pred kapijom zavijali,
ti bi vrataru rei morala:
"Otkljuaj!"; i sve druge svireposti
ustuknule bi: ali videu
gde takvu decu stie krilata
osveta.
KONVEL: Nikad nee videti.
Stolicu dr'te, momci! Ja u ti
zgaziti o i.
GLOSTER: Oni koji misle
da doekaju starost, neka mi
sad pomognu. O, kakva svirepost!
O, bogovi! (Glosteru vade jedno oko.)
REGANA: I drugo; da se jedna strana drugoj
ne podsmeva.
KONVEL: Da l' vidi osvetu?
PRVI SLUGA: Stanite, gospodaru! Ja sam vas
sluio od detinjstva, ali nikad
uslugu bolju vama ne uinih
no sada kad vam kaem: stanite!
REGANA: ta, pseto jedno?
PRVI SLUGA: Da na licu bradu
nosite, svu bih vam je poupao
zbog ove raspre. ta to smerate?
KONZEL: O, robe, zar to meni? (Izvlai ma.)
PRVI SLUGA: E, tad se s gnevom hvatajte u kotac!
(Vadi ma. Bore se. Konvel je ranjen.)
REGANA (jednom sluzi): Dodaj mi ma svoj. Seljak da
se buni! (Uzima ma i probada ga s lea.)
PRVI SLUGA: Ah, ubie me! Gospodaru, vama
ostade jedno oko da biste
njegovu kaznu ugledali. O! (Umire.)
KONVEL: Bolje da spreim da jo neto vidi.
Napolje, gadno pihtijasto oko!
Gde ti je sada sjaj?
GLOSTER: Svud mrak i neutenost. Gde je moj
sin Edmund? Svaku prirodinu iskru
ukrei, sine Edmunde, osveti
grozovit ovaj in!
REGANA: Ha, izdajniki
nitkove! Zove onog ko te mrzi;
predobar da saaljeva te, on je
otkrio nama tvoju izdaju.
GLOSTER: O, kako lud sam bio! Pa to znai
da nepravedno prema Edgaru
postupih. Dobri bogovi, za to mi
oprotaj dajte, njemu blagoslov!
REGANA: Kroz kapiju izbacite ga; neka

nanjui put za Dover.
(Jedan sluga izlazi s Glosterom.) Kako ste,
moj gospodaru? to ste tako bledi?
KONVEL: Zadobio sam ranu. Hajd'mo, gospo!
Napolje s onom slepom propalicom!
A ovog psa na ubre bacite!
Regana, jako krvarim: ta rana
u zao as je dola. Daj mi ruku.
(Regana izvodi Konvela.)
DRUGI SLUGA: Ne marim kakva zla u initi
ako li ovaj ovek dobro proe.
TREI SLUGA: Ako li ona dugo jo poivi
i najzad umre smru prirodnom,
sve e se ene u udovita
pretvoriti.
DRUGI SLUGA: Za starim grofom hajd'mo!
Neka ga onaj ludi prosjak vodi
kud eli: njegovoj se skitalakoj
ludosti prata sve.
TREI SLUGA: Ti poi; ja u
doneti malo lana i belanca
da mu na lice stavim krvavo.
Nek mu je nebo sad u pomoi!
(Izlaze na razne strane.)

ETVRTI IN

POJAVA PRVA

Pustara (Ulazi Edgar.)
EDGAR: Bolje je tako: znati da si prezren,
no da ti laskaju a preziru te.
I najnie, najbednije se bie,
ono kog sudba slomi najvie,
jo nada neem i ne strahuje:
najtunija je promena kad ono
najbolje menjamo za loije;
a najgore u smeh se obraa.
Nek si mi zato dobrodoao,
vazdue nesutastven koji grlim:
bednik kog ti si sve do najgoreg
oduvao ne mari nimalo
za tvoje vihorove. Ko to ide?
(Ulazi jedan starac vodei Glostera.)
Moj otac! Vode ga ko prosjaka?
O, svete, svete, svete! Kad nas tvoje
promene udne ne bi terale
na mrnju prema tebi, ivot se
starosti ne bi potinjavao.
STARAC: O, gospodaru dobri! Ja sam bio
va zakupac, i oca vaega
zakupac, punih osamdeset leta.
GLOSTER: Odlazi, dobri prijatelju, idi;
tvoja mi pomo ne moe ba nita
koristiti, a tebi mogla bi
da nakodi.
STARAC: Pa ne vidite put.
GLOSTER: Ja puta nemam, pa mi stoga oi
i ne trebaju; dok sam video,
ja sam se spoticao. esto biva
da oskudica prui zatitu,
da su nam ak i mane preimustva.
Oh, dragi sine Edgare, ti hrano
za jarost tvoga oca obmanutog!
Kamo da to doivim da te grle
osetim: tad bih rekao da oi
ponovo stekoh.
STARAC: Ehej! Ko je tu?
EDGAR (za sebe): Bogovi! Ko sme rei: "Meni je
najgore"? Ja se gore oseam
no ikad.
STARAC: To je jadni ludi Tom.
EDGAR (za sebe): A moe mi i gore biti jo;
jer ono najgore jo nije dolo
sve dokle moemo govoriti:
"Ovo je najgore".
STARAC: Kud ide, mome?
GLOSTER: Je l' neki prosjak to?
STARAC: Ludak i prosjak.
GLOSTER: On ima neto pameti, jer ne bi
inae bio kadar prositi.
U buri prole noi video sam
stvorenje takvo to me natera
da mislim da je ovek puki crv;
na um mi onda sin moj pade: ali
u dui jedva da sam bio tada
nastrojen prijateljski prema njemu;
saznadoh otad vie. to su muve
za obesne deake, to smo mi
za bogove: ubijaju nas oni
iz zabave.
EDGAR: Zar mogu to da inim?
Rav je zanat igrati budalu
uz tugu, pa i sebe i sve druge
ljutiti. (Glosteru.) Bogvas blagoslovio!
GLOSTER: Je l' to taj goli bratac?
STARAC: Jeste, on je,
moj gospodaru.
GLOSTER: Tad, molim te, idi.
Ako li, mene radi, hoe da nas
stigne na dvetri milje odavde
na putu prema Doveru, ti onda
uini to po staroj ljubavi;
donesi neto da se pokrije
ta gola dua: on e me povesti.
STARAC: Ah, gospodaru, on je lud!
GLOSTER: Ijeste
prokletstvo doba ovoga u tom
to ludi vode slepe. Hajd, uini
to te zamolih, ili to ti drago;
pre svega, idi.
STARAC: Za njega svoje ruho najbolje
doneu, makar ta se desilo. (Ode.)
GLOSTER: Hej, golo mome
EDGAR: Jadnom je Tomu zima. (Za sebe.) Ne, ne mogu
pretvarati se vie.
GLOSTER: Prii, mome.
EDGAR (za sebe): A ipak moram. Neka titi Bog
premile oi tvoje: krvare.
GLOSTER: Da l' put za Dover poznaje?
EDGAR: I prelaze i kapije, i drum i peaku stazu. Jadnom Tomu je strah pomutio
pamet: Bog te, sine dobrog oveka, uuvao od neastivog! Pet je zloduha bilo u jadnom
Tomu najedanput: Tucotuc, duh pohote; Cupka, knez nemih; Zdipac, duh krae;
Ucmekajlo, ubistva; i Repatilo, bekeljenja i kreveljenja, koji se posle uselio u dvorkinje i
sobarice. E pa, Bog te blagoslovio, gospodaru!
GLOSTER: Uzmi tu kesu, ti kog gnev nebesa
unizio je do svih udaraca.
Moja te beda ini srenijim:
o, nebo, uvek tako postupaj!
Nek ovek presit obilja i bluda,
onaj to sve je tvoje zapovesti
utamniio, onaj koji nee
da vidi, zato to ne osea,
nek brzo tvoju silu oseti:
pa raspodela da prekomerje
utamani, i svi da imaju
dovoljno. Da li Dover poznaje?
EDGAR: Da, gospodaru.
GLOSTER: Onde je jedna stena, iji visok
i nadnet vrak gleda stravino
u ponor ispred sebe; samo me
do krajnje njene ivice dovedi,
pa u ti bedu koju podnosi
ublaiti dragocenou jednom
koju sa sobom nosim; od tog mesta
vodi mi vie ne treba.
EDGAR: Daj ruku:
Tom jadni e te voditi (Izlaze.)

POJAVA DRUGA

Pred zamkom vojvode od Olbenija (Ulaze Gonerila i Edmund)
GONERILA: Dobro nam prispeli, gospodine!
udim se to nas nean suprug moj
presreo nije. (Ulazi Osvald)
Reci, gde ti je gospodar?
OSVALD: On je, gospoo, unutra;
al' niko iv se jo toliko nije
promenio. Ispriah mu za vojsku
koja se iskrcala: ali on se
osmehnu samo; rekoh mu da vi
stiete, a on na to odgovori:
"Pa, utoliko gore". Kad ga potom
o Glosterovoj veleizdaji
ko i o vernoj uslunosti sina
njegovog obavestih, on me nazva
budalom, rekav da sve naopake
prikazujem. to trebalo bi da se
ne svia njemu ono mu je drago,
a mrsko to bi trebalo da voli.
GONERILA (Edmundu): Nemojte onda ii dalje. On,
ko svaka kukavica uasnut,
ne sme da ita preduzme; on ak
ni uvredu ne eli osetiti
ako li treba da se za nju sveti.
to smo na putu eleli, to moe
i ostvareno biti. Edmunde,
mome se zetu vratite i onde
ubrzajte mu pripreme za rat,
povedite mu vojsku; ja u kui
menjati moram orue, i mome
suprugu dati preslicu u ruke.
Odani ovaj sluga bie glasnik
izmeu nas. A brzo ete uti,
ako li smete da to uinite
na svoju korist, ta je vae gospe
zapovest. Ovo sad ponesite;
ni rei! (Daje mu zalogu za uspomenu.)
Glavu sagnite: da sme
poljubac ovaj progovoriti,
do samog neba bi ti podigao
sranost. Shvati to, i srean put!
EDMUND: Va biu i u eljustima smrti!
GONERILA: Najmiliji moj Glostere!
(Edmund izlazi.) O, kakve
razlike od mukarca do mukarca!
Ti si za ensku roen naklonost;
a mene uzima u postelji
na silu onaj dedak moj.
OSVALD: Gospoo, evo dolazi gospodar. (Ode. Ulazi Olbeni.)
GONERILA: Nekad sam bila vredna zviduka.
OLBENI: O, Gonerila! Ti ni onoliko
ne vredi kol'ko ni praina koju
grub vetar ti u lice duva. Ja se
naravi tvoje bojim: ono bie
koje poreklo svoje prezire
ne nalazi u sebi vrste mee;
kada se grana sama otkine
i odvoji od materinskog soka,
uvene i u vatri umire.
GONERILA: O, dosta; ta je pria budalasta.
OLBENI: Loima loa ini se dobrota
i mudrost; a prljavtini se samo
prljavo svia. ta uiniste?
Tigrice, a ne keri, ta ste to
uradile? Svog oca, ljubaznu
starinu, ija dostojanstkenost bi
i razdraenu meku naterala
da njemu lie ruke pitomo,
ko varvarke i pravi izrodi
u ludilo ste naterale vi!
I zar je to dopustio moj vrli
paenog? Muevni taj vojvoda,
koji od njega tol'ka dobroinstva
doive! Ako brzo ne polju
nebesa vidne svoje duhove
da gadnu tu obuzdaju sramotu,
doi e dotle
da samo sebe dere oveanstvo
ko nemani na morskom dnu.
GONERILA: O, srce
mleasto! Ima obraz za amare,
a glavu za sramotu; ispod vea
oiju nema da ast razlikuje
od uvrede; i ne zna da budale
jedino saaljevaju nitkove
kanjene pre no to sagreie.
Gde ti je dobo? Svoje barjake
u naoj mirnoj zemlji Francuska
razvija, perjanicom okitivi
svoj lem, ubica ve ti preti, a ti,
ludo vrline, miran ostaje
i kuka: "Ah, pa zato on to ini?"
OLBENI: avole, pogledaj se! Nakaznost
ne izgleda ak ni kod sotone
uasna tol'ko ko to je kod ene.
GONERILA: O, bezvredna budalo!
OLBENI: Potuljeni,
izoblieni stvore, od sramote
na sebe nemoj lik udovini
navlaiti! Ne prilii mi, ali
kada bih ove ruke pustio
da krv mi posluaju, one bi te
raereile, pokidale bi ti
meso i kosti; al' ma kol'ko da si
zloduh, to ensko oblije te titi.
GONERILA: Gle, kakve li muevnosti! Pih. (Ulazi jedan glasnik.)
OLBENI: ta ima novo?
GLASNIK: O, moj gospodaru,
mrtav je vojvoda od Konvela;
ubio ga je sluga u trenutku
kad htede Glosteru iskopati
i drugo oko.
OLBENI: Glosterove oi!
GLASNIK: Taj sluga, kog odgajio je on,
potaknut saaljenjem, pobuni se
na in taj, pa ma die protiv svog
velikog gospodara; ovaj, gnevan
zbog toga, navali i ubi ga;
al' smrtnu ranu zadobi pre toga,
koja ga sada odnese i samog.
OLBENI: Ovo je dokaz da vas ima gore,
sudije koje zloine zemaljske
svetite tako brzo! Jadni Gloster!
Da l' izgubi i drugo oko?
GLASNIK: Oba,
moj gospodaru. Ovo pismo, gospo,
odgovor hitan ite; vaa ga je
poslala sestra.
GONERILA (za sebe): To se meni delom
dopada; ali, poto ona sad je
udovica, a Gloster moj je s njom,
lako se moe zdanje mojih snova
na omrznut moj ivot sruiti.
Al' s druge strane, ova vest i nije
toliko neprijatna. (Glasniku.) Kad proitam
napisau joj odgovor. (Ode.)
OLBENI: Gde bee
sin njegov kad mu oi vadie?
GLASNIK: Sa mojom gospom doao je amo.
OLBENI: Pa nije ovde.
GLASNIK: Ne, moj gospodaru;
sretoh ga dok se vraao.
OLBENI: Da l' zna
za ovo gnusno nedelo?
GLASNIK: Pazna,
moj dobri gospodaru; on je sam
izdao oca, te je samo zato
iz one kue otiao da bi
slobodnije izvrili tu kaznu.
OLBENI: Glostere, ja sam iv da ti za ljubav
zahvalim prema kralju i da tvoje
osvetim oi! Hodi, prijatelju,
da ispria ta jo o tome zna. (Odu.)

POJAVA TREA

Francuski logor blizu Dovera (Ulaze Kent i jedan plemi.)
KENT: Znate li razlog zbog kojeg se francuski kralj tako iznenada vratio?
PLEMI: Ostavio je za sobom u dravi neki neobavljen posao, pa je o tome promislio tek
kad se ovde iskrcao; a to za kraljevinu predstavlja toliku opasnost i uliva joj toliko straha
da je njegovo lino prisustvo bilo veoma zahtevano i neophodno.
KENT: Koga je ovde ostavio kao vojskovou?
PLEMI: Francuskog marala Le Fara.
KENT: Da li su vaa pisma toliko potresla kraljicu da je na neki nain pokazala bol?
PLEMI: O, jesu; kad ih uze, proita ih
u mome prisustvu; i svaki as
niz nene bi se njene obraze
po koja krupna suza skotrljala;
izgledala je kao kraljica
nad svojim bolom to se buntovniki
trudio da nad njome kraljuje.
KENT: O! Znai da je bila uzbuena.
PLEMI: Al' ne i gnevna; tuga i strpljenje
nadmetahu se koje e joj lepi
pridati izgled. Vi ste viali
sunce i kiu zajedno: jo lepi
bili su njeni osmesi i suze;
i inilo se da to blaeno
smekanje to je igralo na njenim
usnama zrelim ne zna kakvi gosti
posetie joj oi, kaplju otud
ko biseri sa dijamanata.
Ukratko, tugu bi ko najveu
cenili retkost kad bi pristajala
svakome kao njoj.
KENT: Da l' ree to?
PLEMI: Da, jednom ili dvaput s uzdahom je
i stenjui izustila: "Ah, oe!",
ko da joj ime ovo srce stee;
uzviknula je: "Sestre! Sestre! O,
sramote za sve ene! Sestre! Kente!
Moj oe! Sestre! ta, po burnoj noi?
Neka ve niko vie ne veruje
u saaljenje!" Sveta vodica se
iz nebeskih joj oiju tad proli
i rastoci njen jecaj; zatim naglo
izae, da sa tugom bude sama.
KENT: Zvezde nad nama, zvezde oblikuju
naravi nae; ne bi inae
mogli da isti suprunici rode
toliko razliitu decu. Da l' ste
otada s njom govorili?
PLEMI: Ne, nisam.
KENT: Bee l' to pre no kralj je natrag poo?
PLEMI: Ne, kasnije.
KENT: Gospodine, u gradu,
jadan i smuen, Lir se nalazi;
u svetlijim trenucima se katkad
sea zbog eg smo tu, al' nipoto
ne eli da ker vidi.
PLEMI: Zato to,
gospodine?
KENT: Zavladao je njime
pregolem stid zbog okrutnosti s kojom
on ju je blagoslova liio,
udima stranstvovanja predao,
a njena sveta prava nasledna
kukama onim, drugim svojim dvema
kerima dao, sve mu to toliko
pee i truje duh da se zbog stida
vreloga kloni Kordelije.
PLEMI: Ah,
gospodin jadni!
KENT: Da l' ste uli to
o vojsci Konvela i Olbenija?
PLEMI: Da, krenule su.
KENT: Sad u vas odvesti,
gospodine, do naeg kralja Lira
i vaoj u prepustiti ga nezi.
Jedan mi vaan razlog nalae
da se jo neko vreme prikrivam;
kada se kaem ko sam, neete se
zbog ovoga poznanstva kajati.
Poite sa mnom, molim vas. (Odu.)

POJAVA ETVRTA

Pred atorom u francuskom logoru blizu Dovera (Ulaze, s doboima i zastavama,
Kordelija, jedan lekar i vojnici.)
KORDELIJA: O, Boe, on je ovo: maloas ga
sretoe gde ko more uzburkano
mahnita; glasno pevajui, sav
okien iikljalim rosopasom,
repuinom, kukutom, pirevinom,
koprivom, ljuljem, ognjicom i svim
korovom onim nekorisnim koji
raste u itu to nas hrani. Neka
vojnika sto pretresu svaku stopu
njiva obraslih usevom visokim
i amo ga dovedu.
(Izlazi jedan oficir.) Da l' moe
vetina ljudska to uiniti
i pomueni um izleiti mu?
Sve svoje blago dau onom ko mu
pomogne.
LEKAR: Gospo, ima naina.
Prirodi naoj poinak je glavna
dadilja, a on mu nedostaje;
da ga obezbedimo, za to ima
lekovitoga bilja mnogo, ija
snaga e oko bola sklopiti.
KORDELIJA: Blagoslovene tajne, sve skrivene
Zemljine sile udesne, od mojih
niknite suza, pa ublaite
jad dobrog starca i izleite ga!
Potraite ga dokle slepi bes
ne razori taj ivot, kome sredstva
nedostaju da vodi sebe sam.
(Ulazi jedan glasnik.)
GLASNIK: Novosti, gospo: snage britanske
nastupaju ovamo.
KORDELIJA: To smo ve
mi znali i pripremili smo se
da doekamo njih. O, dragi oe,
ja tebe radi polazim u rat;
i zato silni kralj se francuski
na jad moj i na suze smilovao.
Ne slava ljubav goni nas u boj
za prava koja ima otac moj.
O, da ga skoro ugledam i ujem! (Izlaze.)

POJAVA PETA

Soba u Glosterovom zamku (Ulaze Regana i Osvald.)
REGANA: A je li pola vojska zeta mog?
OSVALD: Gospoo, jeste.
REGANA: On je lino vodi?
OSVALD: Da, gospo, posle silnog nekanja:
vaa je sestra mnogo bolji vojnik.
REGANA: Da li je Edmund razgovarao
sa tvojim gospodarom kod kue?
OSVALD: Ne, gospoo.
REGANA: ta li u pismu sestrinome pie?
OSVALD: Gospoo, ne znam.
REGANA: Zacelo, on je krenuo odavde
po nekom vanom poslu. Vrlo ludo
bilo je to je Gloster u ivotu
ostavljen, poto je ve oslepljen;
gde god da doe on e podii
sva srca protiv nas. Na njegovu se
bedu, bez sumnje, Edmund saalio,
pa otiao da mu zamraen
okona ivot; i da, osim toga,
neprijateljsku izvidi jainu.
OSVALD: Neizostavno moram za njim, gospo,
sa ovim pismom.
REGANA: Vojska sutra kree;
ostani s nama; put je opasan.
OSVALD: Gospoo, ne smem; moja gospa mi
naredi strogo da to uinim.
REGANA: ta ona ima Edmundu da pie?
Zar nisi mogao da usmeno
prenese to to eli? Moda, neto
ja ne znam ta. Daj ovo pismo da ga
otpeatim: zadobie mi ljubav.
OSVALD: Gospoo, radije bih
REGANA: Vojvotkinja,
to znam, svog mua ne voli; u to sam
sigurna. Kad tu bee proli put,
neobino je oijukala,
streljaju plemenitog Edmunda
reitim pogledima. Ti si, znam,
njen poverenik.
OSVALD: Zar ja, gospoo?
REGANA: Ne govorim badava; jesi, znam to.
Zato te savetujem da utuvi
uputstvo ovo: suprug moj je mrtav;
Edmund i ja smo sporazumni; on je
priliniji da uzme moju ruku
no tvoju gospu. Drugo sam zakljui.
Ako ga nae, molim, daj mu ovo;
a kada tvoja gospodarica
od tebe uje za to, reci joj,
molim te, da se uzme u pamet.
Tako, sad zbogom!
Ako li neto uje sluajno
o onom slepom izdajniku, znaj:
unapreen e biti onaj ko ga
ubije.
OSVALD: Kamo da ga sretnem negde,
gospoo; tad bih vam pokazao
na ijoj stojim strani.
REGANA: Zbogom poo. (Odu.)

POJAVA ESTA

Polje blizu Dovera (Ulaze Gloster i Edgar, odeven kao seljak.)
GLOSTER: Kada u stii na vrh onog brega?
EDGAR: Pa sada se uz njega penjemo;
ne oseate l' napor?
GLOSTER: ini mi se
da tle je ravno.
EDGAR: Uasno je strmo.
Oslunite! Zar ne ujete more?
GLOSTER: Ne, zbilja ne.
EDGAR: Otupio vam, znai,
oiju bol sva ula ostala.
GLOSTER: To moe biti. Ali mi se ini
da ti se glas promenio, da sada
govori s boljim izrazom i smislom.
EDGAR: Tu se veoma varate; ja nisam
izmenjen ni po emu sem po ruhu.
GLOSTER: Reko bih da sad bolje govori.
EDGAR: Gospodine, jo korak: stigli smo;
stanite! Kakva nesvestica hvata
od stranog pogleda u tu dubinu!
Vrane i avke to sredinom lete
izgledaju ko bubice; a eno
na polovini litice oveka
gde visi i komora bere straan
posao! Jedva vei izgleda
od svoje glave. Ribari to idu
obalom kao mievi se ine,
a onaj velik usidreni brod
mali je kao amac, amac pak
ko bova, jedva vidljiv bezmalo.
Huanje plime, to se razbija
o bezbrojne belutke, dovde se
ne moe uti. Neu vie dole
gledati, da se ne bi mozak moj
zavrteo, da smueni me pogled
glavake dole ne strmoglavi.
GLOSTER: Dovedi me na mesto na kom stoji.
EDGAR: Dajte mi ruku; sada ste na stopu
od samog ruba: ne bih skoio
odavde ni za ta pod Mesecom.
GLOSTER: Pusti mi ruku. Evo, prijatelju,
jo jedne kese; dragulj je u njoj,
vredan da ovek uzme ga siromah.
Nek ti ga vile i svi bogovi
blagoslove! Sad poi; sa mnom se
oprosti. Hteo bih te uti kako
odlazi.
EDGAR: Dobri gospodaru moj,
ostajte zdravo!
GLOSTER: I ti, od sveg srca.
EDGAR: Ja se ovako igram s oajanjem
njegovim da bih ga izleio.
GLOSTER: Bogovi silni! Ja se odriem
ovoga sveta i pred vaim okom
strpljivo stresam veliki svoj jad.
Da sam ga mogao podnositi
i due a da se ne prepirem
sa velikom vam voljom neumitnom,
nemili stenjak mog ivota sam bi
dogoreo. O, ako moj je Edgar
jo iv, vi njemu dajte blagoslov!
Sad, prijatelju, poi u zdravlju.
EDGAR: Odoh, gospodine: ostajte zbogom.
(Gloster skoi i padne na zemlju.)
A ipak ne znam da l' uobraenje
ivotno blago ne bi opljakalo
ako se ivot krai nudi sam.
Da je on bio gde je mislio
da jeste, ne bi mislio sad vie.
Da li je iv il' mrtav? ujte me,
gospodine! Hej, prijatelju! Da l' me
ujete? Neto kaite! Ovako
zbilja bi mogo umreti; al' ne,
povratio se, iv je. Ko ste vi,
gospodine?
GLOSTER: O, bei, pusti me
da umrem.
EDGAR: Da si bio ita drugo
sem svila babjeg leta, perce, vazduh,
ti bi se kao jaje razmrskao
stropotavi se tol'ko seanja;
ali ti die, telo ti je teko,
ne krvari, celokupan si, zbori.
Nema ni deset katarki visinu
sa koje ti si okomito pao. udo je
to si iv jo. Reci neto.
GLOSTER: Da l' padoh ili nisam?
EDGAR: Sa stranog vrha ove krene stene.
Pogledaj uvis; eva piskava
na toj visini ne moe se uti
ni videti: de, uvis pogledaj.
GLOSTER: Ah, oi nemam ja.
Pa zar se bedi dobroinstvo to
ne da da smru sa sobom okona?
Ipak je bilo neke utehe
kad nesrea je tiraninov bes
mogla da obmane, i njegovu
oholu volju da osujeti.
EDGAR: Dajte mi ruku: ustanite; tako.
Kako ste? Da li noge oseate?
Stojite, evo.
GLOSTER: Isuvie dobro.
EDGAR: Ovo udesa sva nadmauje.
A koji ono rastade se stvor
s vama na vrhu stene?
GLOSTER: Neki bedan,
nesrean prosjak.
EDGAR: Dok sam ovde dole
stajao, o i mi se njegove
injahu ko dva puna meseca;
hiljadu imao je noseva,
rogove bradaviave, a divlje
ko izbrazdano valjao se more:
to bee neki zloduh; smatraj zato,
o sreni oe, da su najvii
bogovi tebe spasli, koji za se
postiu slavu ono inei
to ljudima se ini nemogue.
GLOSTER: Da, sad se seam; odsad nevolju
snosiu sve dok sama ne vikne:
"Dosta je, dosta!" i dok ne umre.
Tog stvora o kom govorite ja sam
smatrao za oveka; on je esto
"Zloduh, gle, zloduh!" uzvikivao.
On me do onog mesta dovede.
EDGAR: Budite spokojni, umirite se.
Al' ko to amo dolazi?
(Ulazi Lir, fantastino okien cveem.) Zdrav razum
nikada ne bi svoga gospodara
opremio ovako.
LIR: Ne, ne mogu mi nita to kujem novac; ja sam lino kralj.
EDGAR: O, prizore koji razdire srca!
LIR: to se toga tie, priroda je iznad vetine. Evo ti predujam. Taj momak rukuje svojim
lukom kao da je strailo za ptice; nategni ga za suknarski arin. Gle, gle, mi! Tiina,
tiina, ovo pare prenog sira bie zgodno za to. Evo moje pancirne rukavice; okuau je
u dvoboju sa dinom. Dajte ovamo mrke helebarde! O, lepo si poletela, ptico; posred
mete, posred mete, prrr! Lozinku!
EDGAR: Slatki majoran.
LIR: Prolazi.
GLOSTER: Poznajem taj glas.
LIR: Ha! Gonerila, s belom bradom! Laskali su mi kao psi i priali da imam sede vlasi u
bradi pre no to su se pojavile crne. Govoriti "da" i "ne" na sve to bih rekao! A to "da" i
"ne" nije bila valjana teologija. Kad je pala kia da me promoi i kad me je vetar naterao
da zacvokoem, kad grom nije hteo zautati na moju zapovest e, onda sam ih pronaao,
onda sam ih nanjuio. Manite ih, one nisu ljudi od rei; rekli su mi da sam sve to moe
biti; la je to, ja nisam otporan na groznicu.
GLOSTER: Dobro se seam zvuka ovog glasa:
nije l' to kralj?
LIR: Da, svaki pedalj kralj;
gle kako dru podanici svi
kada ovako ukoeno gledam.
Ovom oveku ivot opratam.
Koja ti ono bejae krivica?
Preljuba?
Umreti nee: zar zbog preljube
da umre! Ne: to cari radi; ona
malena zlatna muva tera blud
na moje oi.
Nek cveta parenje; jer Glosterov
kopilan bee prema ocu svom
bolji no moje erke, zaete
u branoj postelji.
Navali, blude! Smeajte se svi!
Meni vojnika treba. Pogle onu
gospicu to se cifra:
lice joj veli da je isti sneg
me njenim kracima;
uspija govorei o vrlini,
odvraa glavu im sladostrae
pomene kogod;
a ipak niti tvor ni pretila
kobila to ne obavljaju s vie
uspaljenosti nezajazne.
Kentauri su ispod pojasa,
iako gore ene:
one su bogovima stanite
samo do pasa: ispod njega sve
avolovo je;
pakao tu je, tama, sumporni
brlog i prenje i kljuanje
i truljenje i kuni zadah; fuj, fuj!
Pih, pih! Dobri apotekaru, daj mi uncu mousa da zainim matu; evo ti novaca.
GLOSTER: O, daj mi da tu ruku poljubim!
LIR: Da obriem je prvo; bazdi na smrtnost.
GLOSTER: O, razoreno delo prirodino!
Ovako e se svemir veliki
jednoga dana istrti u nita.
Poznaje li me?
LIR: Dobro se seam tvojih oiju. ta, je l' kilji na mene? Ne, ini najgore to zna,
slepi Kupidone: ja neu da volim. De proitaj ovaj izazov; pogledaj samo rukopis.
GLOSTER: Da je tu svako slovo sunce, ne bih
mogao da ih vidim.
EDGAR (za sebe): Da mi to
ispria neko, ne bih smatrao
za istinu; al' zbilja jeste, pa mi
sve srce slama.
LIR: itaj.
GLOSTER: ta! Praznim onim dupljama?
LIR: Oho, je l' tako ti meni? Nema oiju u glavi, nema para u kesi? Oi su ti u tekom
stanju, a kesa u lakom: pa ipak, vidi kako se sve zbiva na ovom svetu.
GLOSTER: Vidim oseajui.
LIR: ta, zar si lud? ovek i bez oiju moe videti kako je na svetu. uj, da ti na uvo
kaem: promeni mesta; pa biraj pesnicu: ko je sudija, ko je lopov? Jesi li kad video da
seljakov pas laje na prosjaka?
GLOSTER: Jesam, gospodaru.
LIR: I da ono bedno stvorenje bei od psa? Tu si mogao videti veliku silu vlasti; i psa
sluaju kad je na poloaju.
Pandurska huljo, ruke krvave
zaustavi! to iba onu drolju?
Sopstvena lea razgoliti; ti
vatreno eli da s njom ini ono
zbog eg je sada biuje. Zelena
jajaru sitnu vea. ak i mali
gresi kroz ruho dronjavo provire;
a plat i bunda sve sakrivaju.
Oklopi zlatom greh, i snano e se
pravdino koplje slomiti ne nanev
nikakve tete; a obuci ga
u dronjke, pa e slamica patuljka
probosti ga. Ba niko ne grei,
niko, velim ti, niko, jemim za to
veruj mi, prijatelju ako ima
imalo moi da zapeati
svom tuiocu usta. Namesti
staklene oi, pa se, kao jevtin
politiar, pretvaraj kako vidi
to ne vidi. Hajd, hajde, hajde, hajde,
izuj mi izme; jae, jae; tako!
EDGAR (za sebe): O, kakva smesa bezumlja i smisla;
umnosti usred ludila!
LIR: Ako bi da mi kob oplakuje,
tad uzmi moje oi; znam te dobro;
tvoje je ime Gloster: strpi se;
svi smo mi na svet doli plaui;
ti zna da, kada omiriemo
prvi put vazduh, svi mi cvilimo
i jecamo. A sad da ti odrim
propoved jednu: posluaj me dobro.
GLOSTER: O, nesrenog li dana!
LIR: Mi plaemo ko novoroenad
to doosmo na ovu veliku
ludaku pozornicu. Ovo je
ba krasan eir! Divno bi lukavstvo
bilo da takvom obuje se ojom
gomila konja; ba u to da probam,
pa kad se onim mojim zetovima
priunjam, tada: kolji, kolji, kolji!
(Ulazi jedan plemi s pratiocima.)
PLEMI: Ah, tu je; drite ga. Gospodaru,
najdraa vaa ki.
LIR: ta, nema spasa? Zar sam zarobljenik?
Zbilja me sudba vara kako hoe.
Lepo o meni starajte se; otkup
dau vam. I dovedite ranare;
ja sam u mozak ranjen.
PLEMI: Dobiete
to god poelite.
LIR: Bez pomonika? Sasvim sam?
O, u stub soli ovo bi oveka
pretvorilo, pa ko batovanske
kante bi mogao da koristi
oi, prainu kupe jesenju.
PLEMI: Moj dobri gospodaru
LIR: Umreu
valjano, gizdav ko mladoenja.
ta? Veseo u biti: hodite,
hodite; ja sam kralj, da l' znate to,
gospodo moja?
PLEMI: Pravi ste kralj, i mi vas sluamo.
LIR: Znai da tu jo ima ivota. Hajdete, ako hoete da ga uhvatite, uhvatiete ga trei.
Dr' ga, dr' ga, dr' ga! (Istri. Pratioci za njim.)
PLEMI: I poslednjega prosjaka je alost
gledati kad je takav, kamo l' kralja!
Al' jedna tvoja ki oslobaa
prirodu one kletve stravine
koju na nju dve druge navukoe.
EDGAR: Da ste mi zdravo, vrli gospodaru!
PLEMI: Gospodine, to krae; ta elite?
EDGAR: uste li da l' e bitka uskoro?
PLEMI: Svakako, svi to znaju, uju svi
to umeju da zvuk razaberu.
EDGAR: Ali, izvin'te, kol'ko je dg leko
neprijateljska vojska?
PLEMI: Bprzuje
i brzo napreduje; svakog asa
moemo da joj vidimo glavninu.
EDGAR: Hvala vam; to je sve, gospodine.
PLEMI: Mada iz posebnog je razloga
kraljica ovde, vojska joj ve kree.
EDGAR: Zahvaljujem, gospodine.
(Plemi izlazi.)
GLOSTER: O, veno milostivi bogovi,
dah ivotni oduzmite mi, da me
moj zao duh ne natera jo jednom
da umrem pre no vaa volja bude!
EDGAR: Odlino vi se, oe, molite.
GLOSTER: A ko ste vi, gospodine moj dobri?
EDGAR: Puki sam siromaak, koga su
pripitomili udarci sudbine;
upoznavi i osetivi alost,
prijemiv postadoh za saaljenje.
Dajte mi ruku, nekom konaitu
odveu vas.
GLOSTER: Od sveg vam srca hvala;
neka vas nebo zaspe obiljem
i blagoslovom!
(Ulazi Osvald.)
OSVALD: Evo nagrade!
U dobar as! Ta bezoka se glava
rodi da moju sreu zasnuje.
Brzo se sad pomoli za spas due,
nesreni stari izdajnie: ve je
isukan ma da tebe uniti.
GLOSTER: Neka mu tvoja ruka prijateljska
dovoljno snage da.
(Edgar stane izmeu njih.)
OSVALD: Seljae drski,
zar sme da brani javnog izdajnika?
Gubi se! Il' e sudba njegova
zaraziti i odneti i tebe.
Pusti mu ruku!
EDGAR: Ne puam ju, gos'n, bez jai' razloga.
OSVALD: Putaj, robe, il' e umreti!
EDGAR: Dobri moj gos'n, 'vataj ti put za ui i puti na miru siroma' svet. Da sam trebo
da poginem od laparanja, mogb sam to jo pre dve nedelje. Ne, nemoj se pribliava
starcu; isti se, lepo ti savetujem; il' u d' isprobam ta je tvre: tvoja tikvetina il' moja
mougetina. U oi ti lepo kazujem.
OSVALD: Bei, balegaru jedan!
EDGAR: u ti proakam zubi, gos'n. 'Ajd, prii samo; brigam ja za tvoje finte.
(Bore se, i Edgar ga obara.)
OSVALD: Ubi me, robe. Uzmi, propalice,
tu kesu; ako sebi sree eli,
sahrani me; a pisma koja nae
kod mene predaj grofu Edmundu
od Glostera. U engleskoj e vojsci
pronai ga. O, smrt u nedoba! (Umre.)
EDGAR: Znam te ja dobro: hulja usluna;
gresima svoje gospodarice
odan koliko samo pokvarenost
eleti moe.
GLOSTER: ta, je li on mrtav?
EDGAR: Sedite, oe; otpoinite.
Da mu pretresem depove: ta pisma
to pomenu ih mogu biti meni
na usluzi. Da, mrtav je; al' samo
teta to drugog ne nae delata.
Da vidimo: dozvoli, ljubazni
peate, a ti nemoj zameriti,
pristojnosti: da naum saznamo
neprijatelja naih, mi bismo im
rasporili i srca; to jo pre
s pismima njinim smemo.
(ita) "Setite se naih uzajamnih zakletava. Imate mnogo prilika da ga uklonite; ako vam
ne pomanjka volje, imaete povoljnog vremena i mesta koliko hoete. Nita nismo uinili
ako se on vrati kao pobednik; onda u ja biti suanj, a njegova postelja moja tamnica.
Oslobodite me njene gadne toplote i za svoj trud zauzmite njegovo mesto. Vaa volela
bih da kaem: ena odana slukinja Gonerila."
Prostranstva nedokuna enske volje!
Zavera o ubistvu estitog
njenoga mua, koga brat moj treba
da zameni! U ovaj pesak u te
zatrpati, o proklet glasnie
ubica bludnih; a kad doe as,
zapanjiu tim sramnim pismom oi
vojvode, kojem kovali su smrt.
Na njegovu e biti dobrobit
kad ispriam mu sve prilikom tom
o tvojoj smrti i o poslu tvom.
GLOSTER: Poludeo je kralj: o, kako je
ukoen duh moj prizemni, kad stojim
i kada svoju patnju ogromnu
oseam otro! Bolje da mahnitam;
tad bi mi misli bile odvojene
od alosti, i bol bi mi zbog lanih
matarija izgubio svu svest
o sebi. (Doboi u daljini.)
EDGAR: Ruku dajte. ini mi se
da u daljini ujem doboe.
Hajdemo, oe, ja u vas odvesti
do nekog prijatelja. (Izlaze.)

POJAVA SEDMA

ator u francuskom logoru (Ulaze Kordelija, Kent, lekar ijedanplemi)
KORDELIJA: O, dobri Kente! Kako da ivotom
i radom ti dobrotu naknadim?
ivot e biti prekratak, i svako
merilo premaleno.
KENT: Gospoo,
priznanje to je plata prebogata.
Sve vesti su mi suta istina,
ni manje niti vie.
KORDELIJA: Bolje se
obuci: te su rite uspomena
na gorke ase; molim, skini ih.
KENT: Izvinite me, mila gospoo;
nameri mojoj kodilo bi da me
ve sad poznadu. Molim vas za milost
da budem za vas nepoznat sve donde
dok as i ja ne zatraimo to.
KORDELIJA: Onda nek bude tako, dobri moj
gospodine. (Lekaru.) ta radi kralj?
LEKAR: Jo spava, gospoo.
KORDELIJA: Milostivi bogovi,
izleite tu grdnu naprslinu
u njegovome uvreenom duhu!
O, uskladite razdeena ula
ovoga oca koji podetinji!
LEKAR: Dozvoljava li vae velianstvo
da probudimo kralja? Ve je dugo
spavao.
KORDELIJA: Nek vas vae znanje vodi,
i potpuno po volji sopstvenoj
upravljajte se. Da li je obuen?
(Sluge unose Lira na stolici.)
PLEMI: Da, gospo; dok je spavao duboko,
u novo smo ga ruho preodeli.
LEKAR: Tu ostanite, dobra gospoo,
dok ga ne probudimo; ne sumnjam,
pribraniji e biti sada.
KORDELIJA: Dobro.
(uje se muzika.)
LEKAR: Pribliite se, molim. Glasnije
muzika neka svira.
KOREDELIJA: Oe dragi!
Na moje usne privij, ozdravljenje,
svoj lek, pa neka ovaj poljubac
otkloni one uvrede duboke
koje su moje sestre nanele
njegovom dostojanstvu!
KENT: Dobra, draga kneginjo!
KORDELIJA: I da nisi otac njihov,
ove bi sede vlasi morale
probuditi u njima saaljenje.
Zar ovo lice da se zakavenim
izloi vihorima? Stravinoj
tutnjavi groma? Groznom, krilatom
udaru hitrih ukrtenih munja?
Zar on da tako stoji kao straar
beznadnik bedni! s ovim lemom tankim?
Pas moga neprijatelja, pa makar
da ujeo me, u toj noi bi se
grejao pored moga ognjita.
A ti si, jadni oe, morao
da konai uz bojake i svinje
na truloj, retkoj slami! Ah, moj Boe!
udo je to ti zajedno sa umom
nije se i sam ivot okonao.
Budi se; kaite mu neto.
LEKAR: Vi mu
kaite, gospo; to je najbolje.
KORDELIJA: Kako ste, kralju, gospodaru moj?
Kako je vae velianstvo?
LIR: Zlo mi
inite to me vadite iz groba.
Ti blaena si dua; ali ja sam
za vatren toak vezan, te me suze
pre ko rastopljeno olovo.
KORDELIJA: Da li me poznajete, gospodaru?
LIR: Znam, vi ste duh; a kad ste umrli?
KORDELIJA: Jo je on, jo je odavde daleko.
LEKAR: Jedva je budan; neko vreme ga
na miru ostavite.
LIR: Gde sam bio?
Gde sam to? Vedar osunani dan?
Obmanue me strano. Umro bih
od saaljenja kad bih video
i druge tako. Ne znam ta da kaem.
Jesu l' to moje ruke? Ne bih se
zakleti smeo. Al' da vidimo:
oseam ubod ove iode.
O, kad bih mogo znati izvesno
kakvo je moje stanje!
KORDELIJA: Gospodaru,
o, pogledajte na me, podignite
nada mnom ruke, blagoslovite me.
Ne, kleknuti ne smete!
LIR: Molim vas,
nemojte mi se izrugivati:
jer ja sam starac, slab i detinjast,
meni je preko osamdeset, ni sat
vie il' manje; i, da pravo reem,
plaim se da me pamet ne slui.
Sve mi se ini da vas poznajem,
i vas i tog oveka; ali sumnjam:
jer mi je ovo mesto potpuno
neznano, i uz sav se trud ne mogu
odela ovog setiti; nit' znam
gde spavah noas. Ne smejte mi se;
jer kao to znam da sam ovek, tako
mislim i da je ova gospoa
ki moja, Kordelija.
KORDELIJA: Jesam,jesam!
LIR: Da l' su ti suze vlane? Jesu, zbilja.
Ne plai, molim te: da otrova
za mene ima, popio bih ga.
Znam da me ne voli; jer tvoje sestre
mene su, seam se, uvredile:
ti za to ima razloga, ne one.
KORDELIJA: Ne, nemam, nemam razloga!
LIR: A da l' sam
u Francuskoj?
KENT: U svom ste kraljevstvu,
moj gospodaru.
LIR: Ne obmanjuj me.
LEKAR: Umirite se, gospo; vidite li,
veliki bes je njegov iezao;
al' opasno je upoznavati ga
s vremenom koje je izgubio.
Zamolite ga da unutra ue;
i vie ga ne uznemiravajte
dok se jo malo ne oporavi.
KORDELIJA: Da l' biste poli sada, velianstvo?
LIR: Strpljenja mora sa mnom imati.
Molim te sad: zaboravi, oprosti,
jer sam star i budalast.
(Izlaze Lir, Kordelija, lekar i pratioci.)
PLEMI: Da li je potvreno, gospodine, da je vojvoda od Konvela na onakav nain
ubijen?
KENT: Sasvim izvesno, gospodine.
PLEMI: Ko predvodi njegovu vojsku?
KET: Glosterov sin kopilan, kako kau.
PLEMI: Pria se da Edgar, njegov prognani sin, ivi s grofom od Kenta u Nemakoj.
KENT: To je nepouzdan izvetaj. Vreme je da se malo osvrnemo; vojska kraljevine se
brzo pribliava.
PLEMI: Odluna bitka e po svemu sudei biti veoma krvava. Ostajte zbogom,
gospodine. (Ode.)
KENT: Da l' na cilj lo il' dobar ivot moj sad stie ovaj odluie boj. (Ode.)

PETI IN

POJAVA PRVA

Britanski logor blizu Dovera (Ulaze, sa doboima i zastavama, Edmund Regana, oficiri,
vojnici i drugi.)
EDMUND: Saznajte da li veran ostaje
vojvoda svome smeru poslednjem,
il' ga je neto navelo da naum
promeni; on kolebljiv je i esto
protivrei sam sebi; njegovu
odluku vrstu nam donesite.
(Jedan oficir odlazi.)
REGANA: Sestrinog glasnika zacelo neka
nesrea snae.
EDMUND: Bojim se da jeste,
gospoo.
REGANA: Mili grofe moj, vi znate
kakvo vam dobro elim: recite mi,
al' iskreno, za celu istinu,
da li vi moju sestru volite?
EDMUND: Da, sasvim asno.
REGANA: I ba nikad niste
pronali put mog zeta k zabranjenom
onome mestu?
EDMUND: Lana pomisao.
REGANA: Sumnjam da s njom ste vi u dosluhu,
da grlite je, da ste sasvim njen.
EDMUND: asti mi, nisam, gospoo.
REGANA: Ne mogu da je trpim: premili
moj grofe, prisni ne budite s njom.
EDMUND: Ne plaite se toga. Evo nje
i njenog mua vojvode!
(Ulaze Olbeni, Gonerila i vojnici, sa doboima i zastavama.)
GONERILA (za sebe): Izgubila bih bitku radije
no da me ona razdvoji od njega.
OLBENI: Srdaan pozdrav, draga svastiko!
uo sam da je svojoj keri kralj
prispeo, zajedno sa drugima
koje je strogost nae vladavine
primorala na bunu. Nikad jo
ne bejah hrabar ako nisam estit
mogao biti: ovaj nam je rat
Francuska nametnula jer je nau
napala zemlju; al' nam dumani
nisu ni kralj ni oni drugi, koji,
bojim se, nama se suprotstavie
iz opravdanih, tekih razloga
EDMUND: Gospodine, zborite plemenito.
REGANA: emu to mudrovanje?
GONERILA: Udrueni
izaite pred neprijatelja;
nije sad vreme za te posebne
domae raspre.
OLBENI: S ratnicima starim
odluimo ta valja initi.
EDMUND: Odmah u doi k vama u va ator.
REGANA: Hoe li s nama, sestro?
GONERILA: Neu.
REGANA: To bi ti pristajalo najvie;
molim te, poi s nama.
GONERILA (za sebe): Oho, tako!
Razreih zagonetku. (Glasno.) Poi u.
(Ulazi Edgar, preruen.)
EDGAR: Ako je vaa milost ikada
govorila s ovakvim siromakom,
ujte me: redve.
OLBENI: Doi u za vama.
(Izlaze Edmund Regana, Gonerila, oficiri, vojnici i pratnja.)
Govori.
EDGAR: Pre no zaponete boj,
proitajte to pismo. Budete li
pobedili, nek truba zovne onog
to vam ga donese: ma kol'ko bedan
izgledao, dovesti mogu pred vas
ratnika jednog koji e sve tvrdnje
to ovde stoje i dokazati.
Podlegnete li, vai poslovi
na ovom svetu bie okonani
i prestae sve spletke. Sreni bili!
OLBENI: ekaj dok pismo ne proitam.
EDGAR: Ne smem.
Kad doe as, nek glasnik me pozove,
pa u se ponovo pojaviti.
OLBENI: Pa, zbogom poo; pogledau ovo.
(Edgar ode. Vraa se Edmund)
EDMUND: Neprijatelj se vidi; vojsku svu
saberite. A evo procene
o broju i o snazi njihovoj,
po marljivome uhoenju; ali
urba je vaa preko potrebna.
OLBENI: Uiniu to vreme nalae. (Ode.)
EDMUND: Obema sestrama na ljubav sam se
zakleo; a od jedne druga strepi
kao od guje ujedeni. Koju
od njih da uzmem? Obe? Samo jednu?
Nijednu? Ako obe u ivotu
ostanu, tad ni s jednom neu moi
da uivam. Udovicu da uzmem
to njezinu bi sestru Gonerilu
izbezumilo preko svake mere;
a teko da u do svog cilja doi
ako joj suprug ivi. E pa, onda
ugled mu valja iskoristiti
za boj; pa kad on proe, neka ona
to eli da ga se otarasi
gleda na koji nain e ga brzo
ukloniti sa sveta. to se tie
njegovih rei da e prema Liru
i Kordeliji biti milostiv

kad proe bitka, kad ih zarobimo,
oprotaj nee taj doiveti.
Al' brzo delo poloaj moj trai;
ko mnogo pria, taj se obesnai. (Ode.)

POJAVA DRUGA

Polje izmeu dva logora (Bojni poklii. Ulaze, s doboima i barjacima, Lir, Kordelija i
njihova vojska, i odmah izlaze. Ulaze Edgar i Gloster.)
EDGAR: Oe, nek senka drveta vam ovog
domain dobar bude; molite se
da bude pobeda na strani pravde.
Ako se ikad vratim, doneu vam
utehe.
GLOSTER: Boji blagoslov sa vama!
(Edgar izlazi. Bojna buka, posle toga povlaenje. Edgar se vraa.)
EDGAR: Beimo, stare! Dajte ruku; hajd'mo!
Kralj Lir je pobeen i zarobljen je
zajedno s erkom. Ruku, hajdete!
GLOSTER: Nikuda neu, moj gospodine;
ovek i ovde moe istrunuti.
EDGAR: ta, opet mrane misli? ovek mora
trpeti i kad ode odavde,
ba kao to je amo dolazei;
sve je u tome: biti zreo. Hajd'mo!
GLOSTER: I ovo je zacelo istina. (Izlaze.)

POJAVA TREA

Britanski logor blizu Dovera. (U pobednikoj povorci, s doboima i zastavama, ulazi
Edmund; za njim Lir i Kordelija kao zarobljenici; oficiri, vojnici i drugi.)
EDMUND: Nekol'ko oficira neka ih
odvede; dobro uvajte ih, sve dok
ne obznani se via volja onih
koji e njima biti sudije.
KORDELIJA: Mi nismo prvi to smo dobro hteli,
a pri tom s bedom najgorom se sreli.
Nesrea tvoja, kralju namueni,
skrha mi duh; inae lako meni
bilo bi da se ovoj hudoj srei
suprotstavljam, jo je nadmrgodei.
A hoemo li sada videti
te keri i te sestre?
LIR: Ne, ne, ne, ne! U tamnicu idemo;
da onde, sami, pevamo ko ptice
u kavezu: kad ite blagoslov,
kleknuu, trae oprotaj od tebe;
i tako emo iveti nas dvoje,
i moliti se, pevati, i stare
priati bajke, i leptirima se
smejati zlatnim; sluaemo tu
gde jadnici o dvorskim novostima
priaju; s njima askaemo i mi
o tome ko sve dobija, ko gubi,
ko penje se, ko pada: zagonetke
zbivanja emo objanjavati
ko da smo Boje uhode; i tako
me zidovima emo tamnikim
nadiveti sve zavade i spletke
velikih, ija oseka i plima
sa Mesecom se menja.
EDMUND: Vodite ih!
LIR: Na takve rtve, Kordelija moja,
bogovi sami tamjan posipaju.
Da li te vrsto drim? Ko bi hteo
da rastavi nas, mora poar s neba
da skine i da rastera nas njim
ko lisice. Osui suze; guba
i meso e im prodrati i kosti
pre nego to nas na pla nateraju:
najpre e oni skapati od gladi.
Hajdemo. (Lir i Kordelija odlaze u pratnji strae.)
EDMUND: Prii, kapetane; sluaj: beleku ovu uzmi,
(Daje mu list hartije.) pa za njima u
zatvor. Ja te unapredih ve
za jedan stupanj; ako uini
to ovde stoji, put prokrie
k srei i asti. Ovo zapamti:
ovek je kao vreme; biti nean
to mau tvom ne prilii. Tvoj velik
zadatak zapitkivanje ne trpi;
il' reci da e ga izvriti
ili na drugi nain sreu trai.
KAPETAN: Izvriu ga, gospodaru.
EDMUND: Krei;
i budi srean kad to obavi.
No pazi: odmah; i da to izvede
ko to ti tu napisah.
KAPETAN: Ja ne mogu
ni vui kola ni zob suvu jesti;
to ovek moe, to u i ja moi.
(Izae. Trube. Ulaze Olbeni, Gonerila, Regana, oficiri i pratnja.)
OLBENI: Gospodine, pokazali ste danas
junatvo; srea sluila vas lepo.
Zarobili ste nae protivnike
iz dananjega boja; ja ih sada
traim od vas, da drim ih onako
kako to podjednako nalau
zasluge njine i bezbednost naa.
EDMUND: Ja smatrah savetnim, gospodine,
da starog, slabog kralja poaljem
u zatvor i pod strau pouzdanu.
NJegova starost, a jo vie zvanje
njegovo, ima neke maije
to moe srce puka prostoga
pridobiti, i koplja najamnika
okrenuti na nas, na njihove
zapovednike. S njim sam poslao
i kraljicu, iz istog razloga;
oni su spremni da se sutra, ili
kasnije, onde pojave gde vi
budete svoje vee drali.
Mi smo jo znojavi i krvavi;
prijatelj prijatelja izgubi,
pa u estini ak i najbolji
razlog za borbu oni proklinju
to jo otrinu njenu oseaju.
O Kordeliji i o njenom ocu
valja da bude veano na nekom
zgodnijem mestu.
OLBENI: Ako dozvolite,
gospodine, u ovom ratu vas
ja smatrah podanikom a ne bratom.
REGANA: To zavisi od toga kako mi
izvoljevamo da ga uzdignemo.
Smatram, pre nego to ste rekli to
za nau volju trebalo je da nas
priupitate. On je nau vojsku
vodio, na je poloaj i linost
zastupao; i vlastan je po tom
punomoju da ustane i vas
nazove bratom.
GONERILA: Ne tako estoko!
Sopstvena vrednost uzdie ga vie
no ono to ti prenosi na njega.
REGANA: U moje pravo zaodeven,
on moe sa najboljima da se megi.
GONERILA: To moe samo ako ti je mu.
REGANA: Podrugljivci su esto proroci,.
GONERILA: Oho! To oko to ti ree to pomalo kilji.
REGANA: Meni nije dobro,
gospoo; a iz punog srca bih
inae odgovorila. Vojnike,
zatoenike, zemlju, nasledstvo
preuzmi, vojskovoo; raspolai
njima i mnome; celu tvravu
osvojio si; svedok nek je svet
da uznosim te za svog gospodara
imua.
GONERILA: Misli da ga dobije?
OLBENI: Od tvoje volje to ne zavisi.
EDMUND: Niti od vae, vojvodo.
OLBENI: Od moje
zavisi, polukrvni prijane.
REGANA (Edmundu): Naredi nek se dobo oglasi
i potvrdi da sva ti prava dadoh.
OLBENI: Stanite; ujte. Ja te, Edmunde,
hapsim za veleizdaju, a s tobom
i ovu pozlaenu zmijicu.
(Pokazuje na Gonerilu)
Va zahtev, lepa moja svastiko,
u ime svoje ene odbijam;
ona se tajno verila sa ovim
gospodinom, pa ja, ko njezin mu,
ponitavam tu vau prosidbu.
Hoete l' da se udate, vi meni
poklon'te ljubav; moja gospa je
ve obreena.
GONERILA: Kakva komedija!
OLBENI: Glostere, ti si naoruan. Trube,
zatrubite: pa ne doe li niko
da ti u oi izloi sve tvoje
gnusne i oigledne izdaje
evo ti moje zaloge.
(Baca rukavicu na zemlju.) Pre nego
okusim hleb, dokazau ti da si
u svemu onaj kakvim te proglasih.
REGANA: Zlo mi je! Bolesna sam!
GONERILA (za sebe) Da to nisi,
u lek se nikad ne bih pouzdala.
EDMUND: Evo za uzvrat!
(Baca rukavicu.) Ma ko da me zove
izdajnikom, taj kao nitkov lae.
Pozovi trubom: ko se usudi
da prie, ja u njemu, vama svakom!
potenje svoje i ast svoju vrsto
dokazati.
OLBENI: Ovamo glasnika!
EDMUND: Glasnika! Gde je glasnik?
OLBENI: Uzdaj se
u svoju hrabrost samo; tvoja vojska,
u moje ime skupljena, u moje
ime je otputena kuama.
REGANA: Savlauje me bolest.
OLBENI: Nije joj
dobro; u ator vodite je moj. Glasnie, prii.
(Ulazi jedan glasnik.)
Zaduvaj u trubu
i ovo nam proitaj.
OFICIR: De, zatrubi!
(Odjekuje truba.)
GLASNIK: Ako iko od ugleda i ina u vojsci hoe da izjavi da je Edmund, tobonji grof
od Glostera, viestruk izdajnik, neka se pojavi na trei zvuk trube. On je spreman da se
brani.
EDMUND: Zatrubi! (Truba se oglasi.)
GLASNIK: Ponovo! (Truba se opet oglasi.)
GLASNIK: Ponovo! (Truba se oglasi po trei put. Odgovarajoj truba iza scene. Ulazi
Edgar, naoruan, sa trubaem ispred sebe.)
OLBENI: Pitaj ga ta bi hteo, zato se
pojavljuje na poziv trube.
GLASNIK: Ko ste?
Ime? I in? I to se odazvaste
na ovaj poziv?
EDGAR: Znajte da sam ime
izgubio; zub izdaje ga svega
izglodao je i rastoio;
al' plemenit sam ko i protivnik
sa kojim dooh da se borim.
OLBENI: Ko je
taj protivnik?
EDGAR: Ko predstavlja se ovde
za Edmunda, za grofa Glostera?
EDMUND: Ja sam to glavom: ta mu ima rei?
EDGAR: Izvlai ma, pa ako rei moje
uvredile su srce plemenito,
neka ti ruka pravdu pribavi.
Evo i moga! Sluaj to je pravo
vitetva moga, zakletve i asti :
uprkos tvojoj snazi, mladosti,
inu i dostojanstvu, uprkos
pobedilakom mau tvome, srei
tek iskovanoj, hrabrosti i srcu,
optuujem te da si izdajnik,
neveran prema svojim bogovima,
svom bratu i svom ocu, da si protiv
vladara ovog slavnog kovao
zaveru; da si sve od temena
do peta i praine ispod njih
izdajnik, gadan kao krastaa.
Ako li kae "nisam", ovaj ma,
miica ova i sva hrabrost moja
dokazae tvom srcu, kome zborim,
da lae.
EDMUND: Predostrono bilo bi
da te za ime upitam; al' poto
izgled je tvoj i lep i ratniki,
a govor tvoj pokazuje da ima
izvesnog vaspitanja ja u se
odrei sa prezrenjem svoga prava
da bezbedno i glatko odloim
taj dvoboj, mada pripada mi ono
po pravilima vitekim. Na glavu
natrag ti bacam ove izdaje,
a la paklenu stavljam ti na srce;
one sad samo skliznue o tebe,
okrznue te jedva, pa e odmah
moj ma im put prokriti do mesta
na kojem e poivati do veka.
Progovorite, trube!
(Trube daju znak za dvoboj. Oni se bore i Edmund pada.)
OLBENI: O, spasite ga!
GONERILA: Ovo je lukavstvo,
Glostere: prema pravu ratnikom
ti nisi bio obavezan da se
neznanom protivniku odazove;
ti nisi pobeen ve obmanut,
prevaren.
OLBENI: Gospo, jezik za zube,
ili u ovim pismom da ti usta
zapuim. Gledajte, gospodine!
Ti gora no to ime ikoje
izrei moe, itaj svoje zlo!
Ne cepaj, gospo; vidim da ga zna.
(Daje pismo Edmundu.)
GONERILA: Ako i znam, svi zakoni su moji,
ne tvoji: ko mi moe suditi? (Izae.)
OLBENI: udovino! Da l' ti zna ovo pismo?
EDMUND: Ne pitajte ta znam sve.
OLBENI: Poite
za njome: oajna je; motrite je!
(Izlazi jedan oficir.)
EDMUND: Za ta me krivite, to sve uinih,
i vie, mnogo vie; vreme e
sve izneti na videlo: al' tome
sad doe kraj, a tako je i meni.
No ko si ti to sreno me ovako
pobedi? Ako plemenit si rodom,
pratam ti.
EDGAR: Oprotaj za oprotaj.
Roenjem nisam manji nego ti,
Edmunde; ako vii sam, ti meni
utol'ko vie naneo si zla.
Edgar se zovem, tvog sam oca sin.
Nebesnici su pravedni: od naih
poroka slatkih oni stvaraju
orua kojim e nas kazniti.
Tamno i greno mesto gde te zae
stajalo ga je oiju.
EDMUND: O, to je
istina, to si pravo rekao;
navri toak krug: i ja sam ovde.
OLBENI: Uinilo mi se da ak tvoj hod
vladarsko plemstvo nagovetava.
Moram te zagrliti: nek mi emer
rascepi srce ako ikad mrzeh
tebe il' tvoga oca.
EDGAR: Znam ja to,
vojvodo plemeniti.
OLBENI: Gde ste se
sakrivali? I kako saznaste za nesreu svog oca?
EDGAR: Leei je.
Poujte kratku priu; kad je budem
ispriao, o, nek mi pukne srce!
Da krvavome umaknem progonstvu
to me je sve u stopu pratilo
o, slatki na ivote, mi bismo
radije svakog asa umirali
od smrtnih muka no da umremo
najednom! ja se preruih u krpe
ludaka nekog, izgled stekavi
koji su prezirali ak i psi;
tako odeven, sretoh oca svoga
s iskrvavljenim prstenovima
to tek su bili drago kamenje
izgubili; i postadoh mu vodi,
prosih za njega, oaja ga spasoh;
al' nikako mu kakva greka! nisam
kazao ko sam, do pre pola sata,
kada se naoruah; nesiguran,
al' nadaju se ovoj pobedi,
zamolih ga za blagoslov i sve mu
ispriah o svom lutanju, od samog
poetka pa do kraja: ali, ah,
naeto srce njegovo, i odve
slabo da izme radosti i bola,
krajnosti ove dve, podnese sukob,
osmehuju se prepue.
EDMUND: Ova me tvoja pria ganula,
i moda e jo dobra doneti;
al' nastavi jo neto, izgleda,
ima da kae.
OLBENI: Ako ima jo,
jo tunije, preuti to; jer ja sam
ve uvi ovo gotov bezmalo
da rastoim se sav.
EDGAR: Bez sumnje, to bi
vrhunac inilo se onom koji
ne voli alost. Ali drugo neto,
da umnoi to to je previe,
predstavlja mnogo vie, nadmaa
najveu krajnost.
Dok sam od bola naglas kukao
naie neki ovek, pa kad vide
u kakvom stanju uasnom sam bio,
ustuknu ispred tako stranog drutva;
al' zatim, saznav ko je bio taj
to se toliko napatio, on mi
miice snane stee oko vrata
pa zajauka ko da nebo hoe
da prolomi; na oca moga pade,
i tada mi o Liru i o sebi
ispria priu najalosniju
koju je ikad uho slualo;
sa svakom rei rastao mu bol,
i ivotne mu strune poee
pucati: uto dvaputa se truba
oglasi, i ja ostavih ga onde
upola mrtva.
OLBENI: Al' ko bee to?
EDGAR: Kent, gospodaru, Kent prognani, koji
preruen svogje kralja dumanina
pratio, i za njega inio
ono to ne bi pristao ni rob.
(Ulazi jedan pli s krvavim noem.)
PLEMI: O, pomo, pomo!
EDGAR: Kakvu pomo?
OLBENI: Kai, ovee!
EDGAR: ta taj krvavi no znai?
PLEMI: Pui se, jo je vreo; izvaen je
pravo iz srca. O, ona je mrtva!
OLBENI: Ko je to mrtav? Kai, ovee!
PLEMI: Supruga vaa, gospodaru, vaa
supruga; a i njena sestra, koju
otrovala je; sama priznade.
EDMUND: Zaruen bejah sa obema: sad se
u isti as sve troje venavamo
EDGAR: Dolazi Kent.
OLBENI: Donesite im tela,
iva il' mrtva: ovaj sud nebesa,
koji nas tera da uzdrhtimo,
u nama saaljenje ne budi.
(Izlazi plemi. Ulazi Kent.)
O, to je on? Ne doputa nam vreme
da primimo vas kako to pristojnost
nalae.
KENT: Dooh da mom gospodaru,
mom kralju, laku no zauvek kaem;
zar on tu nije?
OLBENI: Mi zaboravismo
najvanije! Govori, Edmunde;
gde je na kralj? I gde je Kordelija?
Vidi li ovaj prizor, Kente?
(Unose leeve Gonerile i Regane.)
KENT: Ah, to ovako?
EDMUND: Edmunda su ipak
voleli: jedna drugu radi mene
otrova, pa se sama ubi.
OLBENI: Tako je. Pokrijte im lica!
EDMUND: Rvem se s duom; neto dobro elim
da uinim, uprkos sopstvenoj
prirodi. Brzo poaljite, smesta,
u zamak, jer sam dao pisanu
naredbu da se Lir i Kordelija
pogube. Kaem, ne asite asa.
OLBENI: Trite! O, potrite!
EDGAR: Al' kome,
vojvodo? Ko taj nalog ima? Dajte
zalog da potvrdi taj opoziv.
EDMUND: Dobro si na to pomislio: evo
mog maa, daj ga kapetanu.
OLBENI: uri
ko da je ivot tvoj u pitanju. (Edgar izlazi.)
EDMUND: Od tvoje ene i od mene on je
dobio nalog da u zatvoru
obesi Kordeliju, pa da onda
okrivi njeno oajanje to se
ubila sama.
OLBENI: Bogovi nek je tite! Nosite ga.
(Edmunda iznose. Ulazi Lir s mrtvom Kordelijom na rukama; Edgar, oficir i drugi.)
LIR: Zaurlajte, zaurlajte, zaurlajte!
O, vi ste vi od kamena! Da imam
jezike vae, vae oi, ja bih
od jada svod nebeski sruio.
Zauvek ona ode. O, ja znam
kada je neko mrtav, kada iv;
mrtva je kao zemlja. Dajte mi
ogledalo; pa ako njezin dah
tu povrinu glatku zamagli
i zamuti, tad ona ivi jo.
KENT: Da li je to smak sveta proreeni?
EDGAR: Il' slika toga uasa?
OLBENI: I propast
sveopta, sveg ivota prestanak?
LIR: Ovo se perce kree; iva je!
Ako je tako, to je onda srea
to emer onaj sav iskupljuje
koji sam ikad osetio.
KENT (kleei): O, moj dobri gospodaru!
LIR: Molim te, odlazi.
EDGAR: To je plemeniti Kent,
va prijatelj.
LIR: Nek kuga vas odnese,
vi ubojice, izdajice svi!
Mogao sam je spasti; zanavek je
otila sada! Moja Kordelija,
o, Kordelija, malo priekaj!
Ah! ta to kae? Glas joj uvek bee
blag, tih i nean, to je izuzetno
kod ena divno. Ubio sam onog
nitkova koji te je obesio.
OFICIR: Jest, istina je, gospodaru,
to je uinio.
LIR: Zar nisam, mladiu?
Bilo je dana kad sam svojim dobrim
i britkim maem naterivao
sve njih da cupkaju: a sad sam star
i slab od ovog jada. Ko ste vi?
Oi mi nisu ba ponajbolje;
al' odmah u vam rei.
KENT: Ako se
hvalie sudba da je volela
i mrzela dva ljudska bia, onda
gledamo jedno od njih.
LIR: Mrano je ovde. Da vi niste Kent?
KENT: On glavom ja sam Kent, va sluga. Gde je
va sluga Kaj?
LIR: Ah, on je valjan ovek,
mogu vam rei. Udari dok trepne.
Mrtav je sad i truo.
KENT: Nije, dobri
moj gospodaru; ja sam ovek taj
LIR: Videu ovo odmah.
KENT: Koji je, im vas srea napusti
i progna, vae tune korake
pratio.
LIR: Vi ste ovde dobrodoli.
KENT: Ne, niko nije; sve je turobno,
mrano i ubitano. Vae su
starije keri sebe ubile
i umrle u oajanju.
LIR: Da,
to mislim i ja.
OLBENI: Ne zna on ta kae,
i nema svrhe nikakve da njemu
predstavljamo se.
EDGAR: Potpuno uzalud.
(Dodazi jedan oficir.)
OFICIR: Edmund je mrtav, gospodaru.
OLBENI: To je
sitnica ovde. Draga gospodo
i plemeniti prijatelji, ujte
nameru nau. Pruiemo svaku
utehu koja smisliti se moe
za ovu razvalinu ogromnu.
to nas se tie, vladalake moi
dok ivi ovo staro velianstvo,
njemu u korist mi se odriemo.
(Edgaru i Kentu.)
Vama sva prava vraamo, uz dobit
i viak koji vaa vrla dela
i odve su zasluila. Nek svaki
prijatelj stekne nagradu za svoje
vrline, a nek svaki neprijatelj
iskapi gorak pehar za krivicu.
O, pogledajte, pogledajte!
LIR: Ludice moja jadna obeena!
Ne, ne, ivota nema! Zato bi
pas, konj il' pacov imali ivota,
a ti ni daka? Nee vie doi,
nikad, nikad, nikad, nikad, nikad!
Otkopajte mi dugme, molim.
Hvala, gospodine. Da l' ovo vidite?
Pogledajte je, pogledajte, njene
usnice, pogledajte, pogledajte! (Umre.)
EDGAR: Izgubio je svest! O, gospodaru!
KENT: Slomi se, srce; slomi, molim te!
EDGAR: Dignite pogled, gospodaru moj!
KENT: Ne muite mu duh. O, pustite ga
neka odleti! Mrzi ga ko hoe
da ga na muilitu okrutnog
ovoga sveta raspinje i dalje.
EDGAR: O, zaista je mrtav!
KENT: udoje
to je i ovoliko izdrao:
ivot mu bee samo pozajmljen.
OLBENI: Odnesite ih.
(Kentu i Edgaru.) Prijatelji dragi,
vladajte ovom kraljevinom sada,
od rana je izleite i jada.
KENT: Ja na put moram krenuti to pre;
gospodar zove, ne smem rei "ne".
OLBENI: Tuno nam vreme zboriti nalae
iz srca, ne to treba da se kae.
Ko je me nama najstariji bio
ponajvie se od nas napatio;
toliko nee poiveti niko
od mlaih nas, ni videti toliko.
(Izlaze uz zvuke posmrtnog mara)

(ZAVESA)