PlatformaSCCA ISSN 1580-738X

platformaSCCA 3 platformaSCCA 2 platformaSCCA 1

Izdal SCCA, Zavod za sodobno umetnost-Ljubljana, 2002
Published by SCCA, Center for Contemporary Arts-Ljubljana, 2002
Miko uvakovi
IDEOLOGIJA IZLOBE: O IDEOLOGIJAMA MANIFESTE
Pristup
Ovaj kratak tekst je zamiljen kao razmatranje ideologije
(fikcionalnog zaslona, ritualnog prostora i dejstva aparatusa) jedne
izlobe i familije izlobi. Razmatranje je izvedeno na nain lociranja
predoavanja ustanovljenih na stajalitima studija kulture (Cultural
Studies) i komparativno ukazuje na:
1) ideologiju familije izlobi (na primer, venecijanski Bijenale,
kaselska Dokumenta i premetajua Manifesta),
2) samu ideologiju Manifeste, i
3) ulogu SCCA (Sorosovi centri za suvremenu umetnost) u direktnom
i indirektnom formulisanju statusa i prioriteta izlobe.
Ideologija izlobe (teorijska shema)
Ideologija izlobe nije skup orijentisanih sasvim racionalizovanih
intencija prireivaa (kustosa, autora koncepcije, finansijera,
kulturnih radnika, politiara). Ideologija je neizvesna atmosfera
(okruje) konceptualizovanih i nekonceptualizovanih mogunosti,
odluka, simbolizacija, reenja, proklamacija, zanemarivanja
(brisanja), sluajnih izbora, selekcija, predloga, vrednosti, preutnih
znanja, cenzura, efekata javnog i preutnog ukusa, opravdanja, elja
i drutvenih funkcija koje grade nekakvu za drutvo i kulturu
prihvatljivu realnost izlobe. Drugim reima, ideologija jedne izlobe
ili familije izlobi nije onaj poredak (tekst) poruka koje autori izlobe
projektuju i proklamuju kroz svoje uvodne ili pratee tekstove, ve
ona razlika nameravanog i nenameravanog, prihvatljivog i
neprihvatljivog u odnosu javne scene i preutne scene: svesnog i
nesvesnog, odnosno, doslovnog i fikcionalnog. Ideologija izlobe nije
ono to je namenjeno prihvatanju od strane javnog mnjenja (doxe),
ve je ono to paradoksalno formira doxu i predstavlja njen izraz
(pojedinani primer) u nekakvoj razmeni "drutvenih vrednosti" i
"drutvenih moi".
Uporedna rasprava velikih evropskih izlobi
Ako se sasvim grubo uporede tri sasvim razliite familije
internacionalnih izlobi: venecijanski Bijenale, kaselska Dokumenta i
premetajua Manifesta, ukazuju se tri sasvim razliita politika
predoavanja "realnosti" umetnosti.
Bijenale u Veneciji je konstituisan u epohi preobraaja nacionalnih
modernistikih kultura u internacionalni jezik velike evropske i,
zatim, evro-amerike modernosti (Modernizma sa velikim M). U tom
smislu, struktura Bijenala je "reena" (projektovana) kao odnos

nacionalnih paviljona i internacionalne izlobe. Organizacionom

strukturom Bijenala se ponavlja (rekreira) trenutak inicijacije
modernistike umetnosti XX veka, a to znai preobraaja nacionalnih
buroaskih modernosti u internacionalni jezik modernizma. To
rekreiranje "prvobitnog" preobraaja moderne (njenih posebnih
nacionalnih obeanja i identiteta) u hegemoni i jedinstveni
internacionalni modernizam jeste sredinji "glas" (efekat) svih
bijenalskih izlobi, ma koliko one bile razliite i ma koliko one
projektovale sasvim specifian konkretan estetiki, poetiki ili
umetniki problem u datom istorijskom trenutku. Venecijanski
Bijenale je sasvim u znaku dijalektike modernizma (kako je "ona"
ve pretpostavljena kod Hegela):
(i) teza,
(ii) antiteza i
(iii) sinteza.
Teza je nacionalna modernost (pojedinani, esto, "folklorni" ili
"hegemoni" paviljoni). Antiteza je internacionalni modernizam
(grupna internacionalna izloba ili izlobe; u pitanju je norma ili
kanon trenutka). Sinteza je izuzetno individualno delo umetnika
pojedinca (nosioca nagrade, predvodnika nove pojave, stvaraoca u
nadila-enju svog nacionalnog horizonta) koji svoju umetniku, tj.
stvaralaku, originalnost, genijalnost ili veliinu ispoljava obrtom
nacionalnog u internacionalno velikog planetarnog modernizma.
Kaselska Dokumenta kao familija izlobi nastaje posle Drugog
svetskog rata kada veliki hegemoni modernizam postoji kao
dominantna, vladajua i obuhvatajua kultura savremene
autonomije umetnosti. Tu nema nacionalnih selekcija, ve postoji
intencionalni izbor velikih umetnika, koji direktno ne zastupaju
posebnu naciju, kulturu, ak ni pokret, pojavu ili stil, ve "brisane
tragove" pokreta i stila pokazuju (transcendiraju) kao izraze velikog
individualnog umea, nadahnua, snage, transgresije ili prodornosti
individualnog-samog umetnika moderniste. Takav umetnik, govori,
odnosno, dela jezikom prepoznatljive internacionalne modernosti
(jezikom pariske, njujorke ili neke druge hegemone kole) koja sebe
prikazuje kao sam izvor aktuelne umetnosti i umetnikog. Takav
umetnik je paradigmatski uzorak stvaraoca:
(1) po uzoru na prirodu - Pollock je jednom rekao "Ja stvaram kao
priroda"
(2) po uzoru na mainu - Warhol je jednom rekao "Ja stvaram kao
maina"
(3) po uzoru na drutvo - Beuys je delovao i delao kao drutvo
(drutveni organizam, drutveno bie: politika ivotinja).
Dokumenta su nedijalektina i aistorijska izloba. Ona su
nedijalektina jer ne ukazuju na obrt, ve na TU-prisutnu izolovanu i
idealizovanu snagu i mo samog umetnika individualca ili samog
umetnikog remek-dela koje nadilazi sopstveni kontekst. Ona su
aistorijska jer ne rekonstruiu istoriju, ve lociraju trenutak (interval,
segment, taku, proiveni bod) istorije kao izuzetni as pojavljivanja
izuzetnog umetnika i njegovog dela (to se vidi i na Dokumenti VII

kada nastajua postmoderna preuzima izuzetnost potisnute

moderne i omoguava da se "slabi", "meki" ili "pluralni" subjekt
postmoderne rekonstituie po uzoru na jakog modernistikog
subjekta vladajueg umetnikog trita). Drugim reima, slabi
subjekt postmoderne je preuzeo efekte jakog subjekta i ponitio
sebe, na primer, uporediti, statusne obrte Clementea ili Kiefera u
velike majstore zapadnog slikarstva. Ali, to se deava i onda kada se
promoviu novi pokreti (Dokumenta V sa postobjektnom umetnou)
ili zastupaju "reprezentacije" kulture (Dokumenta X). ak i
Dokumenta X kojima se obeava i istorija modernosti i njena kultura
kao politika, bivaju dovedeni do izuzetnog kda posebnosti idealiteta
umetnosti koja jeste "iz" ili "od" transcendiranja politikog i
istorijskog u umetniko. Istorija i dijalektika se upisuju u sinhroniju
idealiteta. Izloba Dokumenta X je pokazala obrt reprezentacija
politikog, drutvenog ili kulturnog u visoki estetizam umetnosti koja
uva svoju autonomnost i trinu posebnost, ak i onda kada
eksplicitno zastupa politiku, drutvo i kulturu kroz privid
dokumentarnog predoavanja evropskih realnosti.
Ali, sa Manifestom se deava neto drugo. Manifesta nastaje sa
ekspliciranim politikim zahtevom u trenutku kada dolazi do
preureenja blokovske (binarne) Evrope u postblokovsku
(heterogenu ili pluralnu) Evropu posle pada Berlinskog zida. Tu se
ukazuju tri bitna, ali neizvesna zahteva:
(i) zahtev da se uspostavi mogunost izlagake, umetnike i
kulturne, a to znai i politike, komunikacije (razmene) izmeu
istorijski razdvojenih (moda i neuporedivih) kultura Istone i
Zapadne Evrope, ali i da se ukae na relativne odnose margine i
centra unutar same Zapadne Evrope kao paradigmatskog uzorka,
(ii) zahtev da se identifikuje identitet (a identitet je uvek diskurzivna
kulturom nad-determinisana tvorevina) preobraaja internacionalne
visoke umetnosti u transnacionalnu (multikulturalnu) umetnost posle
pada Berlinskog zida (tj. trenutka kada se postmodernizmi poznog
kapitalizma, zapadnoevropskih retro-marginalnih kultura i
postsocijalizma susreu u obeanju "otvorenog drutva"),
(iii) zahtev o statusu umetnosti: umetnost vie nije ponuena kao
posebna (autonomna i idealna) sfera (kontekst) stvaranja ili
proizvodnje, razmene i recepcije artefakata (umetnikih dela), ve je
naruena oita granica izmeu umetnosti i kulture - time je uinjeno
to da familija izlobi Manifeste nije prezentacija velikih dela (remek
dela) aktuelnog trenutka, ve arhiviranje (smetanje u registre)
artefakata (tragova, informacija, medijskih rekdiranja) kulture
aktuelnosti na mestu i oekivanju umetnosti.
Dok se venecijanski Bijenale ukazivao kroz dijalektiku napetost
nacionalnog i internacionalnog, a Dokumenta kroz aistoricizam i
antidijalektinost individualnog, Manifesta je koncipirana kao
pregledni odnos arbitrarnih registara ili: kao odnos indeksiranja
(indexing) i mapiranja (mapping) mogunosti prikazivanja lokalne
(posebne, specifine, neuporedive) kulture diskurzivnim mainama i
medijskim mogunostima masovne kulture poznog kapitalizma.

Pozni kapitalizam je mehanizmima svog predoavanja i prikazivanja

upisan u prividnu nekonfliktnost zastupanja razlika i raskola kultura
(razliitih kultura) Evrope na kraju XX vek.
Bitno je uoiti i jo jednu karakteristinu razliku izmedu
venecijanskog Bijenala, Dokumenate i Manifeste u odnosu na
internacionalno umetniko trite i utilitarne zahteve nacionalnih
kultura. Venecijanskim Bijenalom je omogueno da se barem
ekskluzivno i simboliki uporedno izloe formulacije nacionalnog
"kulturnog" (nacionalni paviljoni) i internacionalnog "trinog" (velike
internacionalne postavke) modernizma i postmodernizma.
Dokumenta su uvek bila izloba internacionalnog "trinog"
modernizma i postmodernizma. Na Dokumentima se odigravala
kljuna verifikacija umetnika koji iz lokalne nacionalne kulture ili
adolescentskog ivotnog doba prelazi u visoki i veliki svet
internacionalne umetnosti i njenog galerijskog i muzejskog
zastupnitva. Naprotiv, sa familijom izlobi Manifesta je nastala
sasvim nova i do sada nepoznata situacija:
(i) stvorena je visoka internacionalna druga liga, a to znai da je u
politikom preobraaju internacionalnog hegemonizma u
multikulturalizam nastajue globalizacije bilo potrebno stvoriti
"pokretnu" i "otvorenu" instituciju koja e na globalnom planu
integrisati: (a) mlade umetnike, (b) umetnike marginalnih
zapadnoevropskih kultura koje nisu "velike" (kao to su nemaka,
francuska, italijanska i eventualno ruska), i (c) umetnike tranzicijskih
nekada istonoevropskih kultura, a da se
(ii) pri tome ne izazove udar ili, barem, poremeaj, u stabilnom
trinom sistemu identifikacije i egzistencije velikih Majstora
modernizma i postmodernizma koji konstituiu svet umetnosti ili,
grubo reeno, prvu majstorsku ligu; kao da je stvoren meuprostor
izmeu visoke autonomne umetnosti koja gradi svet velikih i
epohalnih dela i izabrane i projektovane umetnosti koja zastupa i
prikazuje trenutne interese posebnih kultura i njihovih identiteta;
(iii) zapravo, prvi put u XX veku se u Evropi desilo da svet
(institucije, inovnici) visoke autonomne umetnosti omoguava i
projektuje prostor za nastajanje utilitarne (sa funkcijama) umetnosti
koja je drugo od njega, ne ugroava ga, ve ga potvruje u njegovoj
izuzetnosti i snabdeva, veoma kontrolisano i selektivno, sveom
krvlju (mladim ili drugim umetnicima) koji ga jaaju, ali ne dovode u
pitanje.
Logika institucija, SCCA-a i veza sa Manifestom
Moja, i ne samo moja, teza je da slikarstvo i skulptura poslekonceptualne umetnosti (na primer od sredine 70-ih) nemaju
istorijsku logiku pravolinijskog razvoja (smene stilova, individualnih
poetika ili pojava). Sve je uporedno i mogue, sa mnogobrojnim
povratnim spregama (kontratransferima, protivudarima) unutar
labavo odnoeih svetova umetnosti. U pitanju je neureeno i
nepregledno polje pluralnih mogunosti i njihovih umnoavanja
(metastaza). Nije re o post-istoriji, ve o poludeloj-pomahnitaloj
istoriji koja se entropijski raspada i rasipa i postaje stvar uenjatva

ili fascinirajueg spektakla (izmeu oka i tela, odnosno, vizuelnog i

haptikog). Nema razlike izmeu "izvora" (nastanka, obnove) i
"ponora" (kraja) slikarstva i skulpture. Legitimna su dela bilo kog
umetnika i bilo koje strategije, gesta ili postupka (transavangarde,
neoekspresionizma, anahronizma, ne-ekspresionizma,
neokonceptualne umetnosti, simulacionizma, retroavangarde, sots
arta, cinikog realizma, post-pop arta, net arta, cyber arta, itd).
Nema razlike izmeu ulja na platnu i ekranske digitalno generisane
slike, odnosno, izmedu usamljenikog rada na slici u ateljeu i
umetnosti spektakla po pravilima masovne kulture. Umetnost se
ukazuje kao polje nepreglednih mogunosti. Nepreglednost je
sutinsko svojstvo umetnosti koja se naziva "postmodernom 80-ih".
Ulazak u slikarstvo, izlazak iz slikarstva. Naputanje umetnosti.
Razaranje profesije slikara i opsesivno prizivanje tradicionalne uloge
slikara zanatlije-manuelca. Umetnik je istovremeno zabavlja
(Koons), aman (Beuys), producent (Warhol), majstor zanata (Stella),
antropolog (Kosuth), analitiar medija (Burgin), inteligentni
provokator (Komar i Melamid) ili konstruktor fikcije (Alice Aycock),
itd
U 90-im dolazi do bitnih promena u tkivu umetnosti. Neoekivano se
odigrava obrt, upravo, usred samog neuhvatljivog pluralizma i
njegovih neuhvatljivih nepreglednosti.
U umetnikom kontekstu USA ova promena se odigrava kroz
fragmentizaciju galerijskog paramedijskog neokonceptualizma u
posebne modele zastupanja i prikazivanja ideala i, moda, privida
multikulturnog drutva: drutva bez etnikog, rasnog, polnog,
kulturom izdiferenciranog sredita i bez oiglednih tenzija
(konfliktnosti). Drugim reima, sredstva elitne autonomne umetnosti
(na primer, neokonceptualizma i neo-ekspresionzima) se primenjuju
u registrovanju "pojava" malih ili marginalnih kultura (Meksikanci,
Pakistanci, Portorikanci u USA) njihovim uvodenjem u diskurzivnu i
vizulenu prepoznatljivost i sveprisutnost masovne kulture poznog
kapitalizma. Drugim reima, lokalni etniki folklori dobijaju
savremeni medijski i transnacionalno prepoznatljivi jezik.
U umetnikom kontekstu Evrope dolazi do pomaka koji je uzrokovan
raspadom realnog socijalizma (Istonog bloka) i stvaranjem
zapadnih institucija ija je funkcija podsticanje, pokretanje i
opskrbljivanje tranzicijskih procesa na Istoku (od drava
nekadanjeg SSSRa preko komunistikih drava Srednje Evrope do
Balkana). Podsticanje, pokretanje i opskrbljivanje tih procesa su
omoguili i Centri za savremenu umetnost (SCCA) Fonda za
otvoreno drutvo ili skraeno: "Sorosa". Centri su u prvom koraku
nastali kao institucije koje omoguavaju dokumentovanje lokalnih
umetnikih scena, finansiranje aktuelnih umetnikih projekata i
zastupanje transnacionalno emancipovane lokalne umetnosti na
internacionalnoj sceni. Vremenom, Centri su se povezali u
finansijske, komunikacijske, izlagake, promotivne i obrazovne
mree u procepu ili premoenju izmeu Istoka u tranziciji i Zapada
u globalizaciji. Ono to se karakteristino ukazalo, veoma brzo, po

ostvarivanju Centara, bila je pojava sline nove umetnosti u sasvim

razliitim i, esto, neuporedivim lokalnim kulturama. Prie i
predoeni sluajevi su bili razliiti, ali sredstva, tj. poetika
prikazivanja, izraavanja i komunikacije bila je sasvim uporediva.
Grubo govorei, verovatno nije re o unapred zacrtanom planu i
programu, ali sigurno nije ni u pitanju nekakva kakva takva
metafizika Zeitgeista!?! Re je, pretpostavljam, o odnosu funkcije,
strukture i efekta, upravo onako, kako su nekada davno o tome
pisali Foucault (diskurs) ili iek (ideologija). To znai, da je u pitanju
funkcija institucije koja umetnost rekonfigurie saglasno
vanumetnikim zahtevima:
(i) globalno: pokretanja tranzicije u istonoevropskim kulturama,
(ii) poetiki: emancipacije od elitnog autonomno-umetnikog
modernizma i postmodernizma u praktino-umetnikom i teorijskointerpretativnom smislu,
(iii) kulturoloki: preobraaja "alternativne" (emancipovane urbane)
umetnosti kao marginalne umetnosti nacionalne kulture, koja je
izmeu popularne i visoke kulture, u umetnost-sondu kojom se
testiraju, projektuju i zastupaju strategije relativizacije odnosa
margine i centra u svakom konkretnom pojedinanom drutvu,
drugim reima, sama kultura postaje "materijal" i "medij" bavljenja u
cilju anticipacije i realizacije beskonfliktnog (politiki korektnog)
drutva, i
(iv) politiki: umetniko delo postaje pokazni medijski projekt
posredstvom koga se realizuje politiki tonirana, ali ne i potpuno
eksplicirana praksa i produkcija uzoraka koji obeavaju realnu
delatnost unutar civilnog drutva koje treba tek da nastane, a time
se, zapravo, sutinski neutraliu uslovi u kojima je nastajala i
prezentovala se kritika, cinika, subverzivna i, sasvim oigledno,
nihilistika umetnost sots arta, perestrojke, cinikog realizma ili
retroavangarde.
Ovim je gotovo stvorena formula za "genezu" dela koje dobro prolazi
i koje dobija teorijsku i finansijsku podrku. Ontologija dela dobija
prepoznatljivu morfologiju:
(a) novi mediji (transnacionalno) + (b) lokalne (regionalne) teme =
(c) predstava 'od' brisanih tragova kulture.
Uoava se jo jedna zanimljiva kontraverza. Model koji je
ustanovljen za marginalne ili druge, na primer, meksikanske,
portorikanske ili istonoevropkse kulture, sada se kroz izlobe
Manifeste i sline izlobe pod uplivom Centara (na primer, After the
Wall) primenjuje i na male ili periferne zapadnoevropske kulture kao
to su vedska, Holandska, Danska, Belgijska, itd. Time se one
ukljuuju u "emancipatorski" horizont izjednaavajue
multikulturalne drutvenosti na kraju XX veka.
Zato sam jednom prilikom za umetnike produkcije koje podravaju
SCCA upotrebio, sasvim bez ironije, termin soros realizam. Ovaj
termin doslovno ukazuje na umetnost:
(a) koja ima funkciju (vidi i-iv),

(b) koja ima odnos predoavanja i zastupanja prema konkretnoj

realnosti drutva i kulture (vidi formulu /a/ + /b/ = /c/), i
(c) koja ima "optimalnu projekciju", a to znai pozitivan drutveni
projekt izmene (emancipacije, edukacije) koji se zastupa "kroz"
umetniko delo.
Soros realizam nije realizam u smislu povratka slikarskom realizmu
paranoinog nacionalistikog tipa koji je razvijen u veini
postsocijalistikih drutava u 80-im i 90-im godinama, a nije ni
brutalna varijanta socijalistikog realizma koji je postavljao kanone
izraavanja u 30-im, 40-im, 50-im i 60-im godinama na Istoku, ve,
naprotiv, jeste meko i suptilno uniformisanje i normiranje
postmodernog pluralizma i multikulturalizma kao kriterijuma
prosveenog politikog liberalizma koji treba da realizuju evropska
drutva na prelazu u novi vek. Konkretna korist od ovakvog pristupa
je pomeranje sa "ograniene" (sasvim elitne) emancipacije koju nosi
visoka umetnost i alternativa na opte drutvenu emancipaciju u
okviru date lokalne kulture. Na primer, teorije poststrukturalizma i
vrednosti liberalizma koje imaju karakter "univerzitetskog" ili
'muzejskog', ali svakako "manjinskog intelektualnog" diskursa, sada
"kroz" umetnost postaju diskurs, ukus i vrednost "normalne" kulture
tek nastajueg srednjeg intelektualnog sloja gradanstva i njegovog
javnog mnjenja (doxe). Konkretna manjkavost ovakvog pristupa
umetnosti je uspostavljanje "prosene preglednosti" koja umetnike
i estetske ciljeve realizuje kao kulturom determinisane efekte.
Drugim reima, umetnost mladih, marginalnih i onih u tranziciji
dobija "svoj" pokretni rezervat obeanih mogunosti preivljavanja i
realizacija.
Literatura:
1. Documenta V, Kassel, 1972.
2. Alan Sondheim, Individuals: Post-Movement Art in America, A
Dutton Paperback, 1977.
3. Slavoj iek, Hegel in oznaevalec, Analecta, Ljubljana, 1980.
4. Documenta VII, Kassel, 1982.
5. Slavoj iek, Filozofija skozi psihoanalizo, Analecta, Ljubljana,
1984.
6. Venecijanski Biennale i jugoslavenska moderna umetnost, Ur.
elimir Koevi, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1988.
7. Fredric Jameson, Postmodernizem, Analecta, Ljubljana, 1992.
8. Urbanaria I, Ur. Lilijana Stepani, OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana),
Ljubljana, 1994.
9. Quarterly. The Soros Centres for Contemporary Arts 5, Soros
Centres for Contemporary Arts Network, 1995.
10. Mikhail N. Epstein, After the Future. The Paradoxes of
Postmodernism and Contemporary Russian Culture, The University
of Massachusetts Press, Amherst, 1995.
11. Manifesta 1 - European Biennial of Contemporary Art,
Rotterdam, 1996.
12. Documenta X, Kassel, 1997.
13. Druga godinja izloba, SCCA-Beograd, Beograd, 1997.

14. "The New Europe Issue" (temat), Siksi 4, Helsinki, 1997.

15. Christopher Phillips, "The View from Europe's Lower East Side",
Art in America, October 1997, str. 47-53.
16. Art Work in Public Spaces, SCCA-Prague, Prague, 1997.
17. Otok / Island, Gl. ur. Janka Vukmir, SCCA-Zagreb, Zagreb, 1997.
18. Urbanaria II, Ur. Lilijana Stepani, OSI-Slovenia (SCCALjubljana), Ljubljana, 1997.
19. Manifesta 2 - European Biennial of Contemporary Art,
Luxembourg, 1998.
20. Miel Fuko, Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998.
21. Miel Fuko, Treba braniti drutvo. Predavanja na Kole de Fransu
iz 1976. godine, Svetovi, Novi Sad, 1998.
22. Manifesta 3 - European Biennial of Contemporary Art; Ed. by Igor
Zabel, Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia, 2000.
Miko uvakovi: filozof, profesor estetike na Fakulteti za glasbeno
umetnost v Beogradu.
Copyright: Avtorji & SCCA, Zavod za sodobno umetnost-Ljubljana
/Authors & SCCA, Center for Contemporary Art-Ljubljana