TROFIMOV: oveanstvo ide napred usavravajui svoje snage.

Sve to je za
njega nedostino kad tad postae blisko, razumljivo, samo treba raditi, pomagati
svim snagama onima koji trae istinu. Kod nas, u Rusiji, zasad radi vrlo malo
njih. Ogromna veina one inteligencije koju ja poznajem nita ne trai, nita ne
radi i zasad nije sposobna za rad. Nazivaju sebe inteligencijom, a mlaima
govore ti, sa seljacima postupaju kao sa ivotinjama, ue slabo, ozbiljno nita
ne itaju, apsolutno nita ne rade, o nauci samo govore, u umetnost se malo
razumeju. Svi su ozbiljni, svi imaju stroga lica, svi govore samo o vanim
stvarima, flozofraju, a meutim svi vide da radnici vrlo ravo jedu, da spavaju
bez jastuka, po trideset, po etrdeset u jednoj sobi, svuda stepenice, smrad,
vlaga, moralna prljavtina... I oigledno svi ovi lepi razgovori kod nas slue samo
zato da se zamau oi i sebi i drugima. Recite mi, gde su nam deje jasle, o
kojima govore tako mnogo i tako esto, gde su itaonice? O njima samo piu u
romanima, a u stvari ih uopte i nema. Postoji samo blato, prostakluk,
azijatina... Ja se bojim ozbiljnih lica i ne volim ih, bojim se ozbiljnih razgovora.
Bolje da utimo!
( ) Mi smo zaostali bar za dvesta godina, mi nemamo apsolutno nita,
nemamo odre]enog stava prema prolosti, mi samo flozoframo, alimo se da
nas mori tuga ili pijemo rakiju. To je tako jasna stvar: ako hoemo da ponemo
iveti u sadanjosti, prvo treba da iskupimo svoju prolost, da raskrstimo s njom,
a iskupiti je moemo samo patnjom, samo neobinim, neprekidnim radom.
Razumite to, Anja.
A.P. ehov - Vinjik (1903)