Freud, Sigmund - Iz Kulture I Umjetnosti

i
il'
ili i I
UN
III
wmltM
I
NELAGODNOST U KULTURI
Preveo.
Dr o r e B o g i e v i
I
Nemoguno je osloboditi se utiska da ljudi naj
ee mere lanim merilima. Prieljkuju mo, uspeh
i bogatstvo i tome se dive u drugih. Potcenjuju,
meutim, istinske ivotne vrednosti. Pa ipak, prili
kom donoenja tako optih sudova preti nam opasnost
da zaboravimo arolikost ovekovog sveta i njego
vog duevnog ivota. Postoje pojedinci kojima savre-
menici ne uskrauju oboavanje iako njihova veli
ina poiva na vrlinama i delima sasvim stranim ci
ljevima i idealima mase. Lako emo doi do pretpo
stavke da ipak samo manjina priznaje te velikane,
dok velika veina ne eli bilo ta da zna o njima. Ali
verovatno sve nije tako jednostavno, jer se miljenje
ljudi ne slae s njihovim postupanjem, budui da su
njihove elje mnogostruke.
Jedan od tih izuzetnih ljudi naziva sebe u pi
smima mojim prijateljem. Poslao sam mu svoj mali
rukopis u kome religiju smatram iluzijom. On mi je
odgovorio da bi se potpuno sloio sa mojim sudom o
religiji, ali ali to nisam poklonio panju pravom
izvoru religioznih oseanja. To je naroito oseanje,
koje ga nije nikada napustilo, ije su mu postojanje
potvrdili mnogi a on mora pretpostaviti da postoji
264
Iz kulture i umetnosti
i u miliona ljudi. To oseanje on bi nazvao oseanjem
venosti, to je oseanje o neem bezgraninom, bez
ograda, tako rei okeansko. Ono je isto subjektivna
injenica, nije verska dogma, na njega se ne na-
dovezuje nikakvo oseanje daljeg postojanja linosti,
ali je izvor religiozne energije koju razne crkve i
religiozni sistemi kaptiraju, sprovode u odreene ka
nale, a svakako i crpe. Ljudi se mogu nazvati reli
gioznim samo na osnovu ovog okeanskog oseanja,
ak i ako se odriu svake vere i svake iluzije.
Takva izjava moga cenjenog prijatelja, koji je i
sam jednom poetski veliao ari iluzije, priinila mi
je ne male tekoe. Nije lako nauno obraivati ose
anja. Moemo pokuati da opiemo njihove fizio
loke znake. Gde to ne poe za rukom a plaim
se da se ni to okeansko oseanje nee moi okarakte-
risati na taj nain , ne preostaje drugo nego se
drati sadraja predstave koji se asocijativno naj
lake pridruuje oseanju. Ako sam dobro razumeo
svoga prijatelja, on misli na isto to to je jedan ori
ginalan i prilino udan pesnik dao kao utehu svome
junaku pre nego to je dobrovoljno otiao u smrt:
Ne moemo ispasti iz ovoga sveta.1
Dakle, to je oseanje neraskidljive povezanosti,
pripadanja celini spoljnog sveta. Rekao bih da mi to
vie lii na neku vrstu intelektualnog uvida, naravno
ne bez propratnog oseajnog tona, koji je prisutan i
u drugih misaonih akata slinog dometa. Na svojoj
linosti nisam se mogao uveriti da je takvo oseanje
primarno. Zbog toga, pak, nemam prava da poriem
1 Dietrich Christian Grabbe: Hannibal: Da, iz sveta
neemo ispasti. Jednom i zauvek smo u njemu.
Nelagodnost u kulturi
265
njegovo stvarno postojanje u drugih. Pitanje je .samo
da li se ono tano tumai i da li se moe priznati
kao fons et origo svih potreba za religijom.
Nemam nita da dodam to bi bitno doprinelo
reenju ovoga problema. Ideja da ovek putem ne
posrednog, od poetka na to usmerenog oseanja sa
znaje o svojoj povezanosti s okolnim svetom zvui to
liko strano, tako se loe uklapa u potku nae psiho
logije, da je opravdan pokuaj psihoanalitikog, tj.
genetskog tumaenja jednog takvog oseanja. Onda
nam se namee sledei tok misli: Normalno ni u ta
nismo sigurniji do u oseanje samoga sebe, sopstve-
nog Ja. Ovo Ja nam izgleda samostalno, jedinstveno,
dobro ogranieno od svega drugoga. Tek nas je psi
hoanalitiko izuavanje nauilo da je takay izgled
samo varka, da Ja naroito prema unutra bez jasnih
granica prelazi u nesvesno duevno zbivanje koje mi
oznaavamo kao Ono, kome je istovremeno fasada.
Psihoanaliza nam duguje jo mnoga obavetenja o
odnosima naeg Ja prema Onom. Izgleda da je bar
prema spolja Ja jasno i otro ogranieno. Drugaije
biva samo u jednom stanju koje je istina neobino,
ali koje se zato ne moe "oglasiti bolesnim. Na vrhun
cu zaljubljenosti ini se da granica izmeu Ja i ob
jekta iezava. Ne obazirui se na ulne dokaze, za
ljubljeni smatra da su Ja i Ti jedno i spreman je
da se ponaa kao da je tako. Ono to moe privre
meno da ukloni fizioloka funkcija, moe, naravno,
da bude poremeeno i usled nekog bolesnog procesa.
Patologija nam je pokazala vie stanja u kojima gra
nica izmeu Ja i spoljnog sveta postaje neodreena
ili se granice stvarno pogreno utvruju. U takvim
sluajevima nam delovi sopstvenog tela izgledaju
266
strani, a delovi sopstvenog duevnog ivota, opaa
nja, misli, oseanja, kao da ne pripadaju naem Ja.
U drugim sluajevima se spoljnom svetu pripisuje i
ono to je oigledno nastalo u naem Ja i to bi to
Ja trebalo da prizna kao svoje. I oseanje svoga Ja
je, dakle, takoe podlono poremeajima, granice tog
Ja nisu stalne.
Daljim razmiljanjem dolazimo do zakljuka da
to oseanje svoga Ja u odraslog oveka nije moglo
da bude takvo od poetka. Moralo je proi razvojni
put koji se naravno ne moe dokazati, mada se moe
rekonstruisati sa dosta velikom verovatnoom.1 Odoj-
e jo ne razlikuje svoje Ja od spoljnog sveta kao
izvora oseanja koji na njega nadiru. To naui po
stepeno, odgovarajui na razne nadraaje. Na njega,
svakako, ostavlja najjai utisak to neki izvori uz
buenja, koje kasnije otkriva kao svoje organe, mogu
neprekidno da stvaraju oseaje, a drugi mu povre
meno iezavaju. Meu takvima se nalazi i najvie
eljeni, majina dojka, koju vraa tek pla kojim
je trai. Tako se Ja prvi put suoi s jednim objek
tom, neim to se nalazi izvan i to tek naroita
akcija primorava da se pojavi. Drugi podsticaj izdva
janju tog Ja iz mase oseaja, tj. priznanju jednog
izvan, jednog spoljnog sveta, daju mu esti, razno
vrsni i neizbeni oseaji bola i neprijatnosti. Princip
zadovoljstva koji neogranieno vlada zahteva njiho
vo uklanjanje i izbegavanje. Nastaje tenja da se od
1 Vidi mnogobrojne radove o razvoju i oseanju svoga
Ja poev od Ferenczi-ja: Razvojni stupnjevi oseanja stvar
nosti (Entwicklungsstufen der Wirklichkeitssinnes) 1913.
pa Lo-$>siloga. P. Federn-a 1926, 1927. i kasnije.
267
Ja odvoji sve to moe postati izvorom neprijatnog,
da se to izbaci napolje i stvori Ja nepomuenog za
dovoljstva, kome nasuprot stoji strano pretee ,,spo-
lja. Granice toga primitivnog zadovoljnog Ja ne
mogu izbei ispravkama u toku sticanja iskustava.
Poneto meu onim to ne bismo eleli napustiti, jer
prua zadovoljstvo, ipak nije Ja, ve objekt, a mnoga
patnja koju bismo hteli da odstranimo pokae se ne
odvojiva od Ja, jer potie iznutra. Tako nauimo kako
da namernim upravljanjem ulne delatnosti i odgo
varajuom miinom aktivnosti razlikujemo unutra
nje ono to pripada svome Ja, od spoljanjeg
onog to potie iz spoljnog sveta. Time je nainjen
prvi korak ka uspostavljanju principa realnosti, koji
e preovladavati tokom kasnijeg razvoja. Ovo razli
kovanje, naravno, slui praktinoj svrsi odbrani
od doivljenih i preteih neprijatnih oseaja. To to
se Ja za odbranu od izvesnih unutranjih neprijatnih
nadraaja slui istim metodama koje primenjuje i
protiv neprijatnosti spol ja predstavlja polaznu ta-
ku znaajnih bolesnih poremeaja.
Na taj nain Ja se, dakle, odvaja od spoljnog
sveta. Tanije reeno: u poetku Ja sadri sve a ka
snije odvaja od sebe jedan spoljni svet. Nae dana
nje oseanje svog Ja samo je zakrljao ostatak jed
nog mnogo ireg, tavie sveobuhvatnog oseanja koje
odgovara prisnijoj povezanosti svoga Ja sa okolnim
svetom. Ako prihvatimo da se ovo primarno oseanje
svoga Ja odralo u veoj ili manjoj meri u duevnom
ivotu mnogih ljudi, onda bi ono stajalo kao pandan
uz bok onom ue i otrije ogranienom oseanju svo
ga Ja u zrelo doba. Onom prvom potpuno odgova
raju sadraji predstava o bezgraninosti i povezano
268
sti sa vaseljenom, isti sadraji pomou kojih moj pri
jatelj tumai ono okeansko oseanje. Ipak, da li
smo u pravu kada tvrdimo da ono prvobitno i dalje
ivi pored kasnijih oblika koji su postali od njega?
Bez sumnje, takav sluaj nije udan niti na pod
ruju duevnog ivota niti drugde. Uvereni smo da
su najrazvijenije ivotinjske vrste proistekle od naj
niih. Pa ipak, i danas nailazimo na sve jednostavne
ivotne oblike meu ivima. Rod velikih gutera je
izumro i ustupio mesto sisarima, ali pravi predstav
nik toga roda, krokodil, jo ivi s nama. Analogija
je moe biti malo daleka a slaba strana joj je i to
to preivele nie vrste veinom nisu pravi preci da
nanjih, razvijenijih. Meulanovi su po pravilu izu
mrli i poznati su samo kao rekonstrukcije. U oblasti
duevnog ivota, suprotno tome, odravanje primi
tivnog uz nove oblike koji su nastali od njega toliko
je esta pojava da je suvino podupirati je prime-
rima. Ona je najee posledica rascepa u razvoju.
Jedan kvantitativni deo nekog stava, nekog nagona
ostao je nepromenjen, dok se drugi deo dalje razvio.
Ovim zadiremo u optiji problem odravanja u
psihi, koji, tako rei, jo nije obraen, ali je toliko
privlaan i znaajan da emo se usuditi, iako je po
vod nedovoljan, da mu poklonimo nekoliko trenu
taka panje. Otkada smo se oslobodili zablude da
nama dobro poznato zaboravljanje znai razaranje
tragova, odnosno, unitenje upamenog, naginjemo
suprotnom gleditu: da u duevnom ivotu ne moe
da propadne nita to je jednom nastalo. Na neki na
in sve ostaje sauvano i pod povoljnim uslovima, na
primer, u toku dovoljno duboke regresije moe po
novo izii na videlo. Pokuaemo poreenjem iz dru
269
ge oblasti da objasnimo ta znai ova tvrdnja. Uze-
emo za primer razvoj Venog Grada.1 Istoriari nam
govore da je najstariji Rim zidinama ograeno na
selje na Palatinu bila Roma Quadrata. Zatim sledi
faza Septimontium-a, ujedinjenje naselja na pojedi
nim breuljcima i potom grad opasan Servijevim zi
dom. Jo kasnije, posle svih preobraaja u doba re
publike i ranog kraljevstva, nastaje varo koju je car
Aurelije opasao zidinama. Neemo dalje izuavati
preobraaje grada, ve se zapitati ta bi posetilac jo
mogao da nae iz ranijih stadija u dananjem Rimu
pod pretpostavkom da raspolae najsavrenijim isto-
rijskim i topografskim znanjem. Aurelijev zid, sa
izuzetkom nekih proloma, videe skoro nepromenjen.
Ponegde moe naii na delove Servijevog bedema
koji su iskopavanjem dospeli na svetlost dana. Ako
bi mnogo znao, vie nego dananja arheologija, moda
bi uspeo da ocrta ceo poloaj ovih zidina i obrise one
Roma Quadrata. Sto se tie graevina koje su ne
kada bile smetene u tome okviru nee ih nai,
ili samo neznatne ostatke, jer one vie ne postoje.
Najbolje poznavanje Rima iz doba republike moda
bi mu omoguilo da oznai mesta gde su stajali hra
movi i javne zgrade toga doba. To mesto sada zau
zimaju ruevine, ali ne prvobitnih zgrada nego i nji
hovih restauracija iz kasnijih vremena, posle poara
i razaranja. Nije potrebno naroito naglasiti da po-
slednjih stolea, od renesanse naovamo, svi ovi ostaci
starog Rima izgledaju kao strano telo u meteu jed
nog velikog grada. Poneka starina je svakako jo po
1 Prema The Cambridge Ancient History T. VII 1928.
The founding of Rome (osnivanje Rima) by Hugh Last.
270 Iz kulture i umetnosti
kopana u tlu ili ispod modernih graevina. Istorijski
gradovi, kao Rim, pokazuju nam na taj nain odra
vanje prolog.
Nainimo sada fantastinu pretpostavku da Rim
nije ljudsko naselje, ve duevno bie sa slino du
gom i bogatom prolou. U njemu dakle nije pro
palo nita od onoga to je jednom nastalo. U njemu
pored poslednje faze razvoja jo i dalje postoje i sve
prethodne. Za Rim bi to znailo da se na Palatinu
uzdie u svoj svojoj ranijoj visini carski dvor i Septi-
zonijum Septimija Severa, da se jo uvek na krov
nim zupcima zamka San Angelo nalaze lepe statue
kojima je bio ukraen sve do gotske opsade. Jo i
vie: na mestu palate Kafareli (Caffarelli) stajao bi
takoe, ak i bez potrebe da se ova zgrada ukloni,
hram kapitolskog Jupitera, i to ne samo u svom po-
slednjem obliku, koji su videli Rimljani iz doba re
publike, ve i u svom najranijem, kad su mu oblici
bili etrurski, ukraeni antifiksima od peene gline.
Na mestu dananjeg Kolizea mogli bismo se diviti
iezlom Neronovom Domus Aurea. Na trgu Panteo
na videli bismo ne samo dananji Panteon kakvog
nam je ostavio Adrijan, ve na istom temelju i prvo
bitnu graevinu M. Agripe. tavie, na istom temelju
stajali bi crkva Santa Maria sopra Minerva i stari
hram nad kojim je sazidana. Posmatrau bi, moda,
bilo potrebno samo da skrene pogled ili premesti
svoje stajalite pa da dobije ovaj ili onaj izgled.
Oigledno, nema smisla dalje raspredanje ove
fantazije koja vodi neem nezamiljivom, ak apsurd
nom. Ako elimo prostorno da prikaemo neki isto
rijski redosled, moemo to postii jedino redajui ih
u prostoru jedno do drugog. Isti prostor ne moe se
271
dva puta popuniti. Na pokuaj izgleda kao prazna
igrarija. On ima samo jedno opravdanje: pokazuje
koliko smo daleko od mogunosti da putem oigled
nog prikaza objasnimo osobenosti duevnog ivota.
Treba da zauzmemo stav prema jo jednom pri
govoru. Postavlja se pitanje zato smo izabrali upra
vo prolost jednoga grada za uporeivanje sa prolo
u duevnog ivota. Tvrdnja da je ouvano sve iz
prolosti vai i za duevni ivot jedino pod uslovom
da je organ psihe intaktan i da njegovo tkivo nije
stradalo od zapaljen ja ili traume. Ali razaranja koja
bi se mogla uporediti sa uzrocima bolesti belei isto-
rija svakog grada, ak i ako je imao manje bumu
prolost nego Rim, pa ak i ako je jedva ikad do
njega dopro neprijatelj, kao do Londona. I najmir
niji razvoj jednog grada ukljuuje ruenje i zamenji-
vanje zgrada i zato je grad uopte nepogodan za po-
reenje sa duevnim organizmom.
Uzmiui pred ovim prigovorom, odustajemo od
traenja upeatljivih kontrasta, pa emo se posluiti
radi poreenja jednim u svakom sluaju srodnijim
objektom: ivotinjskim ili ovejim telom. I tu na
lazimo isto. Ranije faze razvoja ni u kom smislu vie
nisu ouvane, pretopile su se u kasnije kojima su pre
dale svoju materiju. Embrion se ne moe viS doka
zati u odraslom. Timus, grudna lezda, postoji kod
deteta; posle puberteta je zamenjuje vezivo, ali ona
vie ne postoji. U cevaste kosti odraslog oveka mo
gu, dodue, da ucrtam obrise deje kosti, ali je ona
sama iezla dok se duila i debljala do svoga ko
nanog oblika. Ostaje injenica da je jedino u du
evnoj sferi mogue ouvanje svih prethodnih stup
272
njeva pored krajnjeg. Nismo u mogunosti da ovo
zbivanje predstavimo oigledno.
Moda smo sa ovom tvrdnjom otili predaleko.
Moda bi trebalo da se zadovoljimo tvrenjem da u
duevnom ivotu prolost moe da bude ouvana, da
ne mora biti bezuslopno unitena. Moguno je, sva
kako po pravilu ili izuzetno da neto staro u
psihi bude toliko izbrisano ili istroeno da se vie
nikakvim postupkom ne. moe uspostaviti i oiveti ili
la ouvanje uopte zavisi od nekih povoljnih okol
nosti. Moguno je, ali o tome ne znamo nita. Mi sa
mo moemo rei da je ouvanost prolog u duevnom
ivotu pre pravilo nego izuzetak.
Voljni smo, dakle, da prihvatimo postojanje u
mnogih ljudi okeanskog oseanja i skloni da ga do
vedemo u vezu sa ranom fazom oseanja svoga Ja..
Ali,, onda se pojavljuje novo pitanje: s kojim pravom
se oseanje smatra izvorom potrebe za religijom?
Cini mi se da to pravo nije mnogo osnovano.
Oseanje moe postati izvorom energije samo ako je
i samo izraz neke jake potrebe. Za potrebu za reli
gijom, ini mi se, ne moe se porei da potie od
detinje bespomonosti koja je pobudila enju za
ocem, naroito zato to se ono oseanje ne produava
jednostavno iz detinjstva, ve ga stalno odrava strah
od nadmoi sudbine. Ne bih znao drugu potrebu u
detinjstvu sline snage kakvu ima potreba za oe
vom zatitom. Tako je uloga okeanskog oseanja, koje
bi moglo da prieljkuje uspostavljanje neogranienog
narcizma, potisnuta iz prvog plana. Nastajanje reli
gioznosti moemo jasno pratiti sve do oseanja de
tinje bespomonosti. Moda se iza nje jo neto skri
va, ali to je, zasad, jo obavijeno maglom.
273
ini mi se mogunim da je okeansko oseanje
naknadno dospelo u vezu sa religijom. Ta sjedinje-
not sa vaseljenom, to tom oseanju pripada kao
misaoni sadraj, izgleda kao prvi pokuaj jedne ver-
ske utehe, kao neki drugi put za porican je opasnosti
koju Ja doivljava kao pretnju spoljnog sveta. Jo
jednom priznajem da se veoma teko snalazim meu
ovim jedva uhvatljivim veliinama. Drugi moj prija
telj, koga je neutoljiva e za naukom nagonila na
najneobinije eksperimente i koji je najzad postao
sveznalica, uveravao me je da se u Joga-vetinama
odvraanjem od spoljnog sveta, usmeravanjem panje
na telesne funkcije, naroitim nainom disanja, za
ista mogu probuditi u sebi nova oseanja i opta ra
spoloenja, to on objanjava kao regresije na pra
stara, odavno prevazidena stanja duevnog ivota. On
u tome, tako rei, vidi fizioloku osnovu mnogih mu
drosti mistike. Bliski tome bi bili odnosi prema nekim
jo neobjanjenim modifikacijama duevnog ivota
kao to su trans i ekstaza. Ali neto menagoni da i
ja jednom uzviknem recima Silerovog gnjurca: Ne
ka se raduje ko die u ruiastom svetlu.
18 Froj d, Odabrana del a, V
II
U svome rukopisu Budunost jedne iluzije ne
govorim toliko o najdubljim izvorima religioznog ose-
anja koliko o onome ta obian ovek podrazumeva
pod svojom religijom o sistemu uenja i obea
nja, koji mu s jedne strane objanjava sa podrob-
nou, kojoj treba zavideti, zagonetku ovoga sveta,
a s druge strane ga uverava da brino Provienje
bdi nad njegovim ivotom i da e mu mogue odri
canje u toku zemaljskog ivota nadoknaditi na dru
gom svetu. Obian ovek moe to Provienje da
predstavi sebi samo u vidu linosti velianstveno uz
vienog oca. Samo takvo bie je u stanju da zna za
potrebe oveka, mogu da ga umilostive njegove mol
be i da ga stiaju znaci njegovog kajanja. To je sve
toliko oigledno detinjasto, toliko daleko od istine,
da je svakome ovekoljubivih oseanja ao pri po
misli kako veina smrtnika nikada nee biti u sta
nju da se vine iznad ovakvog shvatanja ivota. Jo
vie zastiuje saznanje da itekako veliki broj savre-
menika, koji su morali uvideti neodrivost ovakve
religije, ipak, tuno se povlaei, pokuavaju da od
brane svaki njen pedalj. 2ele da se uvrste u redove
vernika da bi filozofima, koji misle da spasavaju
275
Boga religije time to ga zamenjuju jednim bezli
nim, maglovitim, apstraktnim principom, da bi ga
podsetili na opomenu: Ne spominji uzalud ime Go
spoda Boga. Ako su to inili neki najvei duhovi u
prolosti, ne bismo se zbog toga smeli pozivati na njih.
Zna se zato su to morali.
Vratimo se obinom oveku i njegovoj veri, je
dinoj koja bi smela da nosi to ime. I odmah susre
emo poznatu misao jednog naeg velikog pesnika i
mudraca, koja govori o odnosu religije, umetnosti i
nauke. Ona glasi:
Ko vlada naukom i umetnosti,
ima i veru;
Ko ne raspolae njima dvema,
ostaje mu vera1
Ova izreka, s jedne strane, suprotstavlja religiju
dvema vrhunskim delatnostima oveka -a, s druge
strane, tvrdi da one prema svojoj ivotnoj vrednosti
mogu zastupati ili zameniti jedna drugu. Ako hoemo
da osporimo religiju i obinom oveku, oigledno ne
emo imati na svojoj strani autoritet pesnika. Izabra-
emo poseban put da bismo blie ocenili njegove reci.
ivot kakav nam je dosuen suvie je teak za nas.
Donosi nam odve bola, razoaranja, nereivih za
dataka. Ne moemo izbei ublaavajua sredstva da
bismo ga mogli podneti. Ne ide bez pomonih kon
strukcija, rekao nam je Teodor Fontane. Takva
sredstva su, moe biti, trojaka: velika odricanja koja
nam omoguuju da potcenimo svoju bedu, zamene za
1 Goethe iz Zahmen Xenien IX (pesme iz zaostav-
tine).
276
zadovoljenje koja je umanjuju i opojna sredstva koja
n&s ine neosetljivim za nju. Neto od ovoga je ne-
izbeno.1 Volter je mislio na odricanja zavravajui
svoga Candide savetom da treba da obraujemo sop-
stvenu batu. I nauna delatnost predstavlja takvo
odricanje. Zamena za zadovoljenje koju prua umet-
nost su iluzije u odnosu na stvarnost, ali, zahvalju
jui ulozi koju ima fantazija u duevnom ivotu, zbog
toga psihiki nije manje delotvoma. Opojna sredstva
deluju na nae telo izmenama njegovog hemizma. U
ovom reu-nije lako odrediti mesto religiji. Morae-
mo dalje da tragamo.
Pitanje o smislu ovekovog ivota postavljano je
bezbroj puta. Do sada nije naen zadovoljavajui
odgovor ukoliko je takav uopte i mogu. Neki,
koji to pitaju, dodaju: ivot e za ljude izgubiti sva
ku vrednost ako se pokae da nema smisla. Ali ova
pretnja ne menja nita. Cini se, tavie, da s pravom
smemo odbaciti to pitanje. Izgleda da se ono zasniva
na onoj ljudskoj uobraenosti, ije mnogobrojne vi
dove poznajemo odranije. O smislu ivota ivotinja
se ne govori, sem ukoliko se on sastoji u nameni da
slui ljudima. No, i to nije odrivo, jer ovek ne zna
ta da radi sa mnogim ivotinjama. Moe jedino da ih
opie, klasifikuje, prouava. Mnogobrojne ivotinje su
i to izbegle jer su ivele i izumrle pre nego to ih
je ovek video. Opet, samo religija zna da da odgo-
yor o smislu ivota. Neemo pogreiti ako tvrdimo
da ideja o smislu ivota ivi i propada zajedno sa ne
kim verskim sistemom.
1 Vilhelm Bu (Wilhelm Busch) kae to isto, samo ba
nalnije, u Pobonoj Jeleni: ,,Ko ima briga, ima i likera.
277
Postaviemo zato skromnije pitanje: ta ljudi
mogu saznati o svrsi svoga ivota na osnovu svoga po
naanja, ta trae od ivota, ta ele da postignu,
Odgovorom se ne moe pogreiti: tee za sreom, ele
da postanu sreni i da takvi ostanu. Ta tenja ima
dve strane: pozitivan i negativan cilj s jedne stra
ne, ele odsustva bola i nezadovoljstva, a s druge
straihe doivljavanje snanih zadovoljstava. U uem
smislu rei, srea se odnosi samo na ovo drugo.
Shodno dvojstvu ciljeva, i aktivnost ljudi se odvija
u dva pravca, prema tome da li ele da ostvare (pre
teno ili ak iskljuivo) jedan ili drugi cilj.
Smisao ivota, kao to vidimo, jednostavno pro-
izilazi iz programa principa zadovoljstva. Taj princip
od poetka vlada delatnou psihikog aparata. O
njegovoj svrsishodnosti ne moe se dvoumiti, pa ipak
je njegov program u sukobu sa celim svetom, makro
i mikrokosmosom. Uopte ga nije moguno spro
vesti, protivi mu se ceo poredak vaseljenje. Moglo
bi se rei da plan stvaranja sveta nije sadrao nameru
da oveku da sreu. Ono to se naziva sreom, u naj
uem smislu te rei, potie obino od iznenadnog za
dovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj pri
rodi je moguna sama kao epizodian fenomen. Svako
produavanje situacije koju je prieljkivao princip
zadovoljstva daje samo oseanje mlake ugodnosti. Mi
smo stvoreni da moemo intenzivno uivati samo u
kontrastu a u stanju vrlo malo.1 Na taj nain su na
e mogunosti sree ograniene ve konstitucijom.
S mnogo manje tekoa doivljuje se nesrea. Patnja
1 Gete (Goethe) ak poruuje: Ne podnosi se nita
tee od niza' lepih dana. To je, ipak, preterivanje.
278
preti sa tri strane: iz sopstvenog tela predodreenog
za raspadanje i nestajanje, pa ne moe ak da izbegne
signale opomene: strah i bol; od spoljnog sveta koji
premonim, nemilosrdnim, razornim snagama moe
da besni protiv nas, i najzad, iz odnosa sa drugim
ljudima. Patnju iz toga izvora doivljavamo moda
bolnije od bilo koje druge. Skloni smo da je u izve-
snoj meri smatramo nepotrebnim dodatkom, iako
sudbinski nije nimalo manje neizbena nego to su
to patnje drugog porekla.
Nije udo, stoga, to su ljudi pod pritiskom tih
mogunosti patnje postali umereniji u svojim zahte-
vima za sreom, kao to se i sam princip zadovolj
stva pod uticajem spoljnog sveta preobratio u skrom
niji, princip realnosti, pri emu se ljudi smatraju ve
srenim ako su izbegli nesreu, prebrodili nevolju.
Zadatak izbegavanja patnje uopte je potisnuo u po
zadinu postizanje zadovoljstva. Razmiljanjem za
kljuujemo da se taj zadatak moe postii na razne
riaine. Sve te puteve su preporuile razne kole i
votne mudrosti a ljudi su ih sledili. Neogranieno za
dovoljenje svih potreba izgleda da je najprimamlji
viji nain ivota. To, pak, znai pretpostaviti zado
voljstvo opreznosti, to se posle kratkog vremena
sveti. Druge metode, iji je najvaniji cilj izbegava-
nje nezadovoljstva, razlikuju se meu sobom prema
tome kome izvoru nezadovoljstva poklanjaju veu
panju. Postoje postupci koji sy ekstremni i koji su
umereni, jednostrani i oni koji pristupaju sa vie stra
na. Najneposrednija zatita od patnje koja moe da
proistekne iz ljudskih odnosa je dobrovoljno osam-
ljenje, udaljavanje od drugih. Naravno, jasno je:
srea koja se postie tim putem jeste srea spokoj-
279
stva. Neki od naina otuivanja pruaju jedinu od-
branu od spoljnog sveta onome koji eli da taj za
datak obavi sam. Naravno, postoji drugi i bolji put,
a taj je da uz pomo tehnike predvoene naukom,
kao lan ljudske zajednice, krene u napad na priro
du i potini je ljudskoj volji. Tada sarauje sa svi
ma na postizanju sree svih. Ipak, najinteresantnije
su one metode zatite od patnje koje pokuavaju da
utiu na sopstveni organizam. U krajnjoj liniji, svaka
patnja je obeanje i postoji samo ako je oseamo.
Oseoamo je samo zahvaljujui odreenom ustrojstvu
svoga organizma. Hemijska metoda, intoksikacija,
najgrublja je, ali i najuspenije deluje u tom smislu.
Ne verujem da bilo ko razume njen mehanizam, ali
injenica je da postoje materije koje telo ne sadri,
a sVojim prisustvom u krvi i tkivima neposredno
stvaraju oseanje zadovoljstva. One, takoe, menja-
ju zakonitosti rada naeg oseajnog ivota, te posta
jemo nesposobni da primamo drai koje prouzrokuje
nezadovoljstvo. Oba dejstva odigravaju se ne samo
istovremeno, ve su, izgleda, meusobno prisno po
vezana. U naem hemizmu, takoe, mora da postoje
materije slinog delovanja, jer poznajemo bar jedno
bolesno stanje, maniju, gde je ponaanje slino pi
janstvu iako nije dato nikakvo opojno sredstvo. Na
normalan duevni ivot, osim toga, pokazuje koleba
nja u smislu olakanog ili oteanog raanja zadovolj
stva a s time uporedo ide smanjenje, odnosno poja
anje prijemivosti za neprijatno. Na alost, dosad
je ta toksina strana duevnih zbivanja promakla na
unom istraivanju. Pojedinci, pa i narodi, toliko
cene usluge opojnih sredstava u borbi za sreu i od-
280
stanjivanje bede da su im kao dobroinitelju dali
stalno mesto u svojoj ekonomici libida. Zahvaljujui
njima, ne postie se samo neposredno zadovoljstvo
ve, u izvesnom stepenu, i arko eljena nezavisnost
od spoljnog sveta. Zna se da se uz pomo razbijaa
briga u svako doba moe izbei pritisak realnosti i
nai utoite u nekom sopstvenom svetu, gde su uslo-
vi oseanja povoljniji. Poznato je da ba ta svojstva
ine opojna sredstva opasnim i tetnim. Ona su krivci
to se u izvesnim okolnostima beskorisno gube velike
kdliine energije, koje bi se mogle upotrebiti za po-
bolj anj e 1 j udske sudbine.
Komplikovana graa naeg duevnog aparata
pristupana je i itavom nizu drugaijih uticaja. Za
dovoljenje nagona predstavlja Sreu, ali u istoj meri
postaje i uzrok tekih patnji, ukoliko bi nas spol]ni
svet primorao da gladujemo proti vei se zadovoljenju
naih potreba. Moe se oekivati da bismo uticanjem
na te nagone uspeli da se oslobodimo jednog dela
patnji. Ovaj nain odbrane od patnji nije vie uperen
na aparat oseanja ve tei da zagospodari unutra
njim izvorima potreba. Ekstremno se to dogaa kada
se^ umrtve nagoni. O tome ui orijentalna filozofija
ivota, a sprovodi je praksa joga. Ukoliko uspe, onda
se, naravno, naputaju i sve druge aktivnosti (rtvo
van je ivot), a, s druge strane, opet, steena je samo
srea spokojstva. Isti put sledimo kada je cilj skrom
niji, ako teimo da upravljamo nagonskim ivotom.
Gospodari su u tom sluaju vie psihike instancije
koje su se podredile principu realnosti. Pri tome se
uopte ne odustaje od nastojanja da se postigne za
dovoljenje, a postie se i izvesna zatita od patnji,
281
jer se nezadovoljenje zauzdahih nagona ne doivlja
va sa toliko bola kao nezadovoljenje slobodnih. U
Kamenu za to, nesumnjivo opadaju mogunosti ui
vanja. Oseanje sree zadovoljenjem divljeg nagona,
koga Ja nije zauzdalo, neuporedivo je intenzivnije
nego zadovoljenjem obuzdanog nagona. Neodoljivost
perverznih impulsa, moda, i dra zabranjenog uopte
dobijaju ovim ekonomsko razjanjenje.
Jedna druga tehnika odbrane od patnje slui se
premetanjem libida. Na duevni aparat to dozvolja
va a njegove funkcije pri tome dobijaju mnogo u gip
kosti. Zadaitak koji treba da se rei sastoji se u preme-
tanju nagonskih ciljeva te vrste tako da ne moe da
ih pogodi odbijanje iz spoljnog sveta. Sublimacija na
gona to potpomae. Najvie postie ko ume dovoljno
da povisi udeo zadovoljstva iz izvora psihikog i inte
lektualnog rada. Sudbina mu tada ne moe mnogo na
koditi. Zadovoljenja u vidu stvaralake radosti umet-
nika koji je materijalizovao svoja matanja, istraiva
a koji je reio probleme i spoznao istinu imaju na
roiti kvalitet, koji emo jednog dana svakako moi
okarakterisati i metapsiholoki. Zasada se moe izra
ziti samo slikovito, ine nam se finija i via. Nji
hov intenzitet je, meutim, priguen u poreenju sa
intenzitetom zadovoljenja sirovijih, primamijih na
gona. Oni ne potresaju nae telesno bie. Slabost ove
metode je, pak, nemogunost iroke primene. Pristu
pana je samo malobrojnima. Preduslovi su naroita
podloga i obdarenost, koji su retko prisutni u delo-
tvornim razmerama. Ona ni tom malom broju ljudi
nije u stanju da obezbedi potpunu zatitu od patnji,
ne daje im neprobojan oklop protiv strela sudbine i
282
obino ^otkae kada sopstveno telo postane izvor
patnji.1
Ako je ve u ovom postupku jasna namera da se
pribavljanjem zadovoljstva iz unutranjih, psihikih
zbivanja postigne nezavisnost od spoljnog sveta, ta
tenja se jo jasnije ispoljava u sledeem postupku.
Tu se jo vie labavi veza sa realnou. Zadovoljenje
se postie putem iluzija, poznato nam je da su one to,
ali njihovo odstupanje od stvarnosti ne ometa uiva
nje. Oblast i koje potiu iluzije je svet fantazija. U
svoje vreme, dok se razvijao princip realnosti, ta ob
last je, u pravom smislu rei, osloboena obaveze da
proverava realnost i odreena da zadovoljava elje
koje je teko ispuniti. Na vrhuncu zadovoljstva po
stignutih putem fantazije nalazi se uivanje u umet-
1 Ukoliko naroita obdarenost ne odredi izriito pravac
ivotnom interesovanju, moe obian, svakom pristupaan
rad u svome pozivu da dobije znaaj koji mu je pridao Vol-
ter (Voltaire) u svome mudrom savetu. U jednom kratkom
pregledu nije moguno dovoljno istai znaaj rada za eko
nomiku libida. Ni jedna druga ivotna tehnika ne vezuje po
jedinca toliko vrsto za realnost, koliko oslanjanje na rad.
On ga sigurno bar uklapa u deli realnosti i u ljudsku za
jednicu. Mogunost da se u velikom obimu libidinozne kom
ponente (narcistike, agresivne pa ak i erotine) premeste
na rad u svome pozivu i meuljudske odnose, to je sa njim
povezano, daje radu vrednost koja nije ni po emu manja
od vrednosti koju ima zahvaljujui svojoj neophodnosti za
potvrivanjem i obezbeenjem egzistencije u drutvu. Naro
ito zadovoljstvo prua poziv koji je slobodno izabran, to u
stvari omoguava da se putem sublimacija uine korisnim
postojee sklonosti i jo uvek prisutni, ili konstitucionalno
pojaani, nagoni. I pored svega ljudi slabo cene rad kao put
ka srei. Ne otimaju se da rade kao to ine sa drugim mo
gunostima zadovoljenja. Veina ljudi radi iz nude. Iz te
prirodne odvratnosti koju imaju ljudi prema radu proistiu
najtei socijalni problemi.
Nelagodnost u kumiri
283
nikim delima koja posredstvom umetnika postaju
pristupana i onom koji sam nije stvaralac.1 Ko je
osetljiv na delovanje umetnosti, ceni je na najvii mo
gui nain kao izvor uivanja i ivotne utehe. Ipak,
blaga narkoza u koju nas uvodi umetnost moe da
bude samo privremeno pribeite od ivotnih nevolja,
ona nije dovoljno duboka da bi se zaboravila realna
beda.
Energinije i temeljnije deluje jedan drugi po
stupak. Po njemu je realnost izvor svih patnji i je
dini neprijatelj. Uz nju nije mogue iveti. Onaj ko
eli da bude u bilo kom smislu srean mora zato da
prekine s njom sve veze. Pustinjak okree lea ovom
svetu i nee vie da ima posla s njim. Moe se uiniti
i vie od toga. Moguna je elja da se svet preinai i
da se umesto njega izgradi drugi u kome e biti od
stranjene najnepodnoljivije strane i zamenjene dru
gima u skladu sa sopstvenim eljama. Ko u pobuni
oajanja poe tim putem ka srei po pravilu nee
nita postii. Stvarnost je za njega suvie jaka. Po-
stae sumanut i najee nee nai pomagaa u spro-
voenju svoje sumanutosti. Tvrdi se da se svako od
nas u nekom pogledu ponaa slino paranoiku i stva
ranjem elje ispravlja neku sebi nepodnoljivu oso
binu sveta i tu sumanutost ubacuje u realnost. Sluaj,
kada vei broj ljudi pokua zajedniki da sebi obe-
zbedi sreu i zatitu od patnji sumanutim iskrivlje
njem stvarnosti je od naroitog znaaja. Ludilom
masa takve vrste moramo nazvati i ljudske religije.
1 Uporedi: Formulaciju o dva principa psihikih zbiva
nja, 1911. Sabrana dela knj. VI i Uvod u psihoanalizu XXIII
(Sabr. dela, knj. VII).
284
Naravno, ludilo ne uvia niko, kada i sam sudeluje u
njemu.
Ne verujem da je potpuno ovo nabrajanje meto
da kojima se ljudi trude da ostvare sreu i odstrane
patnju. Znam, takbe, da se ova materija moe i dru
gaije rasporediti. Nisam jo naveo jedan od takvih
postupaka; ne zato to sam to zaboravio, nego to
emo se njime baviti u vezi sa neim drugim. Kako bi
i bilo moguno zaboraviti ba tu tehniku umetnosti
ivljenja! Nju obeleava najudnovatiji spoj karakte
ristinih crta. Naravno, i ona tei za nezavisnou od
sudbine (najbolje da to tako nazovemo) i radi toga
prenosi zadovoljenje u unutranje duevne procese.
Koristi se pri tome pomenutom pomerljivou libida.
Ali se ne odvraa od sveta, naprotiv: prianja za nje
gove objekte i postie sreu iz oseajnog odnosa pre
ma njima. Pri tome se ne zadovoljava, tako rei, tro
mom rezignacijom i izbegavanjem neprijatnosti; ta
tehnika radije nehatno prolazi pored takvog cilja i
vrsto se dri prvobitnog strasnog stremljenja pozi
tivnom postizanju sree. Moda se ona stvarno ovom
cilju pribliava vie nego bilo koja druga metoda. Go
vorim, naravno, o ivotnom pravcu koji stavlja u sre
dite ljubavi oekuje sva zadovoljstva otuda to voli
i to je voljen. Takva psihika konstelacija nam je
svima dosta bliska. Meu oblicima, u kojima se ispo-
Ijava ljubav, polna Ijubav nam prua najsnaniji do
ivljaj. oseanja zadovoljstva koji* sve preplavljuje i
tako je obrazac naoj enji za sreom. Sta bi bilo pri
rodnije no da ostanemo pri tome i traimo sreu na
istome putu gde smo je sreli prvi put. Slaba strana
ove ivotne tehnike je jasna kao dan. Inae ne bi ni
kome palo na pamet da napusti ovaj put ka srei radi
285
drugoga. Nikada nismo slabije zatieni od patnje
nego kada volimo, nikad bespomoni je nesreni nego
kada izgubimo voljeni objekt ili njegovu ljubav. Ali,
time nismo zavrili o ivotnoj tehnici zasnovanoj na
vrednovanju ljubavi. O tome treba rei mnogo vie.
Moemo povezati sa ovim zanimljivu pojavu da
se srea u ivotu oekuje preteno od uivanja u le-
pome. U naim ulima i rasuivanju ona se prikazuje
uvek u vidu lepote ljudskih oblika i pokreta, predme
ta iz prirode i predela, umetnikog, pa ak i nau
nog stvaralatva. Estetski stav u odnosu na ivotni
cilj prua slabu zatitu od patnji kojima smo izloeni
ali je ipak u stanju da nam mnogo ta nadoknadi.
Uivanje u lepom ima obeleje jednog posebnog, blago
opojnog oseanja. Nije jasna nikakva korist od lepo
te, niti se uvia da je ona za kulturu nuna, pa ipak
se kultura bez nje ne moe zamisliti. Nauka o estetici
prouava uslove pod kojima se doivljava lepo, ali
nije mogla da objasni prirodu i poreklo lepote. Neu-
speh se, kao to je uobiajeno, prikriva upotrebom
zvunih,'praznih rei. Na alost, i psihoanaliza moe
vrlo malo da kae' o lepoti. Izgleda jedino potvreno
da je njen zaetak u oblasti seksualnih oseaja. Ona
bi mogla biti obrazac pobude sa zapreenim ciljem.
Lepota i dra prvobitno su svojstva seksualnog
objekta. Potrebno je napomenuti da se genitalije sko
ro nikada ne smatraju lepim iakb njihova pojava uvek
uzbuuje. Izgleda, meutim, da je karakter lepoga
svojstven nekim sekundarnim polnim odlikama.
Usuujem se, uprkos nepotpunosti, da iznesem
neke opaske u vidu zakljuaka naih ispitivanja. Pro
gram koji nam namee princip zadovoljstva da
postignemo sreu ne moe se ispuniti, pa ipak ne sme-
286
mo >jie, ne moemo, napustiti napore da se ispu
njenju pribliimo na ovaj ili onaj nain. Moemo ii
veoma razliitim putevima, odabrati pozitivan cilj:
postizanje zadovoljstva, ili negativan: izbegavanje ne
zadovoljstva. Nijednim od naina ne moemo postii
sve to elimo. Srea u onom umerenom smislu, kako
se jo moe smatrati mogunom, jeste problem indi
vidualne ekonomije libida. Ne postoji za to savet koji
odgovara svima. Svako mora sam da pronae sopstve-
ni nain kako da postane srean. Najrazliitiji inioci
e doi do izraaja i usmerie izbor puteva. Radi se o
tome koliko realnog zadovoljenja od sveta neko moe
oekivati i U kolikoj meri je spreman da postane ne
zavisan od njega; i najzad, kolikom snagom smatra
da raspolae da bi ga izmenio prema svojim eljama.
Ve u tome e osim spoljnih okolnosti, odigrati odlu
ujuu ulogu psihika konstitucija pojedinca. Govek
koji je preteno erotian pretpostavie oseajne veze
sa drugim osobama, narcistian ovek, preteno je
sam sebi dovoljan, traie osnovna zadovoljenja u
sopstvenim unutranjim duevnim zbivanjima, ovek
od akcije nee napustiti spoljni svet u kome moe da
ogleda svoju snagu.
U prosenog od ovih tipova, vrsta njegove obda
renosti i opseg mogunosti sublimacije nagona odlu-
ie u kom pravcu e usmeriti svoje interesovanje.
Svaka ekstremna odluka bie kanjena time to oso
bu izlae opasnosti, koju donosi biranje iskljuivo
jedne ivotne tehnike ako se pokae nedovoljnom. Ve-
rovatno nam i ivotna mudrost savetuje da ne oe
kujemo sva zadovoljenja od jedne jedine tenje, kao
to oprezan trgovac izbegava da uloi sav kapital na
287
jedno mesto, Uspeh nikad nije siguran, zavisi od sku
pine mnogih momenata, ali verovatno najvie od spo
sobnosti psihike konstitucije da prilagodi svoje funk
cije okolini i da nju iskoristi za pribavljanje zadovolj
stva. Covek koji je doao na svet sa naroito nepo
voljnom nagonskom konstitucijom i nije kako treba
izvrio preobraaje i prerasporedio svoje libidinozne
komponente neophodne za kasniju delatnost imae
tekoa da iz svoje spoljne situacije postigne sreu,
naroito kad je suoen sa tekim zadacima. Bekstvo
u neurozu, do kojeg obino dolazi jo u mladosti, pre-
ostaje mu kao poslednja ivotna tehnika koja daje
{gleda bar za utena zadovoljstva. Covek koji u po
li] im godinama uvidi da su mu napori u potrazi za
sreom omanuli, nalazi jo uvek utehu u zadovolj
stvu od hronine intoksikacije ili preduzima oajni
ki pokuaj pobune u psihozi1.
Religija suava igru izbora i prilagoavanja, jer
namee svima na isti nain svoj put za postizanje sre
e i zatitu od patnji. Njena se tehnika, koja ima na
uma zastraivanje inteligencije, sastoji u potcenji-
vanju vcednpsti ivota i sumanutom izopaavanju
slike realnog sveta. Po tu cenu, prisilnom fiksacijom
jednog psihikog infantilizma i uvlaenjem u jedno
masovno ludilo, religija uspeva da mnoge ljude pote
di individualne neuroze. Ali nita vie. Postoje, kao
to smo rekli, mnogi putevi-koji mogu voditi srei,
* Oseanj potrebu da ukaem bar na jednu od praznina
u gornjem prilogu. Razmatranja mogunosti oveka da bude
srean ne bi trebalo da izostavi pretresan je odnosa izmeu
narcizma i libida vezanog za objekt. Hteli bismo da znamo
ta za ekonomiju libida znai to ako je ovek u sutini pre
puten samom sebi.
288
onakvoj kakva je ljudima dostupna, ali nijedan nije
siguran. Religija, takoe, ne moe da odri svoje obe
anje. Vernik, najzad primoran da govori o nedoku
ivoj volji bojoj priznaje time da mu je kao posled-
nja mogunost utehe i izvor zadovoljstva u patnji pre
ostalo samo bezuslovno potin javan je. A ako je spre
man na to, onda je verovatno mogao sebe potedeti
zaobilaenja.
III
Naim istraivanjem o srei nismo saznali mnogo
vie od opte poznatog. Ako ga i produimo pitanjem,
zato je ljudima toliko teko da postanu sreni, nema
mnog izgleda da doznamo neto novo. Zapravo, dali
smo odgovor pokazavi tri izvora naih patnji: pre
mo prirode, tronost naeg tela i nesavrenstvo usta
nova koje upravljaju vezama meu ljudima u poro
dici, dravi i drutvu. U pogledu dva prva zakljui-
emo bez mnogo kolebanja: Preostaje riam da prizna
mo te izvore patnje i da se prepustimo neizbenom.
Prirodu neemo nikada potpuno savladati. Na orga
nizam, koji je i sam deo te prirode, uvek e ostati
tvorevina, prolazna i ograniena u mogunostima i
prilagoavanju. Ovo saznanje ne paralie; naprotiv,
ukazuje pravac naem delovanju. U stanju smo da se
oslobodimo ponekih, mada ne svih patnji, a druge da
ublaimo; to nam dokazuje hiljadugodinje iskustvo.
Drugaije se postavljamo prema treem, socijalnom
izvoru patnji. Njega neemo da prihvatimo. Ne mo
emo shvatiti zbog ega te ustanove koje smo mi sami
stvorili ne bi bile upravo za zatitu i dobrobit svih
nas. U svakom sluaju, razmiljajui koliki smo lo
uspeh postigli na tom polju zatite od patnje, budi se
19 Froj d, Odabrana dela, V
290
iz kulture i umetnosti
sumnja ne.skriva li se i ovde deo nesavladive pri
rode? ovog puta u vidu sopstvene psihike tvo
revine.
U toku razmatranja ove mogunosti doli smo
do tvrdnje koja toliko zapanjuje da se moramo za
drati na njoj. Ona glasi: naa takozvana kultura snosi
veliki deo krivice za nau bedu. Oseali bismo se sre-
nijim ako bismo je napustili i nali se u primitivnim
uslovima. Nazivam je zapanjujuom jer, kako god od
redili pojam kulture, injenica je da ba kulturi pri
pada sve ono ime pokuavamo da se zatitimo od
pretnji koje potiu iz izvora patnji.
Kojim putem je toliko ljudi dolo do tog stano
vita zauujueg neprijateljstva prema kulturi. Ja
mislim da je duboko i odavno postojee nezadovolj
stvo stanjem kulture u datom trenutku Stvorilo osno
vu iz koje je u odreenim istorijskim prilikama izra
sla osuda. Mislim da poznajem poslednji i pretposled-
nji takav povod. Nisam dovoljno uen, te nisam u sta
nju da pratim lanac tih dogaaja dovoljno daleko kroz
ljudsku istoriju. Takav neki faktor, neprijateljski na
strojen prema kulturi, vakako je delovao ve u vre-
me pobede hrianstva nad paganstvom. Bio je vrlo
srodan obezvreenju zemaljskog ivota, to je spro
velo hrianstvo. Uspesi istraivakih putovanja i do
dir sa primitivnim narodima i plemenima predstav
ljaju predposlednji povod. Zahvaljujui povrnom po-
smatranju i pogreno shvaenim obiajima i navikama
Evropljanima se inilo da oni vode jednostavan, skro
man i srean ivot, nedostupan posetiocima vie kul
ture. Kasnija saznanja su ispravila izvesne zakljuke
takve prirode. U mnogim sluajevima itav niz ivot
nih olakica, za koje treba zahvaliti velikodunosti
291
prirode i lakoi zadovoljenja glavnih potreba, zablu
dom je pripisan odsustvu zamrenih kulturnih zahte-
va. Poslednji povod poznajemo naroito,dobro. Nastao
je kada smo upoznali mehanizam neuroza koje prete
da sahrane i onaj deli sree kulturnog oveka. Utvr
dili smo da ovek postaje neurotian jer ne moe da
podnese obim odricanja koja mu je nametnulo dru
tvo radi svojih kulturnih ideala. Na osnovu toga se
zakljuuje da bi otklanjanje ili znatno smanjenje ta
kvih zahteva znailo vraanja mogunosti postizanja
sree.
Pored toga postoji i drugi momenat razoaranja.
Poslednje generacije ljudi ostvarile su ogroman na
predak prirodnih nauka i njihove tehnike primene
i uvrstile svoju vlast nad prirodom na nain koji se
ranije nije mogao ni zamisliti. Pojedinosti o napretku
su svima poznate i nema potrebe da ih pominjemo.
Ljudi su ponosni ovim tekovinama i imaju prava na
to. ini mi se, ipak, da su zapazili da ncuvo steene mo
gunosti raspolaganja, prostorom i vremenom, poti-
njavanje snaga prirode, ispunjenje hiljadugodinjih
elja nisu poveali obim zadovoljstava oekivanih od
ivota, niti ih prema njihovim oseanjima uinili
srenijim. Iz ovih tvrdnji zadovoljiemo se zaklju
kom da vlast nad prirodom nije jedini preduslov ljud
ske sree i da, takoe, nije jedini cilj kulture. Ali na
osnovu toga neemo zakljuiti da je tehniki napre
dak bez vrednosti za nau ekonomiju sree. Moglo bi
se prigovoriti: zar nije pozitivan dobitak u zadovolj
stvu, nedvosmislen porast oseanja sree, ako pone
kad mogu da zaelim da ujem glas Svoga deteta koje
ivi stotinama kilometara daleko od mene, kada ne
posredno Dole iskrcavanja prijatelja, mogu da sa
292
lz kulture i umetnosti
znam da je dobro proao na dugom i napornom pu
tovanju? Ne znai li nita to je medicini uspelo da
ogromno smanji smrtnost male dece i opasnost od in
fekcije porodilja, pa ak i da produi proek ivota
kulturnih ljudi za znaajan broj godina? Mogli bismo
nabrojiti jo veliki broj isto toliko dobrih stvari za
hvaljujui toliko kuenom dobu naunog i tehnikog
napretka. Ali, uje se i glas pesimistike kritike, koji
opominje da se veina takvih zadovoljenja odigrava
po uzoru jevtinog provoda koji se velia u jednoj
anegdoti. Uivanje takve vrste postiemo kada hladne
zimske noi izvuemo ispod pokrivaa golu nogu i
opet je uvuemo. Dete nikada ne bi napustilo rodni
grad, da ne postoji eleznica koja savlauje daljine,
telefon ne bi bio potreban da se uje njegov glas. Moj
prijatelj ne bi preduzeo putovanje morem da nije us
postavljena plovidba preko okeana, pa mi ne bi bio
potreban telegraf da smiri moje brige. Cemu koristi
smanjenje deje smrtnosti kada nas ba ona primo
rava na najvea ogranienja raanja dece, tako da u
krajnjoj liniji ne odgajamo vie dece nego u vreme
pre carstva higijene. Svoj seksualni ivot u braku vo
dimo, pri tome, pod tekim uslovima, a verovatno ra
dimo i protiv korisnog prirodnog odabiranja. Najzad,
ta e nam dug ivot ako je teak, oskudan u radosti
ma i toliko pun patnji, da nam je smrt dobrodoli
spasilac.
Izgleda sigurno da se ne oseamo dobro u naoj
dananjoj kulturi, iako je vrlo teko prosuditi da li
su se ljudi u prolosti i u kolikoj meri oseali sreni-
jima i kakav su udeo u tome imali uslovi njihove kul
ture. Uvek emo biti skloni da nevolju sagledamo ob
jektivno, tj. da sebe sa svojim zahtevima i svojom
293
osetljivoti postavimo u uslove u kojima bismo onda
ispitali kakve emo povode za oseanje sree i nesree
u njima nai. Ovakav nain posmatranja, koji se ini
objektivnim jer ne uzima u obzir varijacije subjek
tivne osetljivosti, naravno, najsubjektivniji je jer me-
sto svih drugih, nepoznatih duevnih stanja, stavlja
svoje. Srea je, pak, neto u potpunosti subjektivno.
Ma koliko se jo uvek zgraavali zbog izvesnih situa
cija, recimo antikih robova na galijama, seljaka u
30-godinjem ratu, rtava svete inkvizicije, Jevrejina
koji oekuje pogrom, ipak nam je nemoguno da se
uivimo u te osobe, da odgonetnemo promene prijem-
ivosti za oseanja zadovoljstva i nezadovoljstva do
kojih su doveli prvobitna tupost, postepeno otuplje-
nje, prestanak nadanja, grublji i finiji nain narko-
fiziranja. U sluaju mogunosti najvee patnje stupa
ju u dejstvo odreeni duevni zatitni ureaji. Cini
mi se nekorisnim da i dalje pretresam ovu stranu
problema.
Vreme je da se pozabavimo sutinom kulture ija
je vrednost za sreu dovedena u sumnju. Neemo tra
iti formulu koja sa malo rei izraava tu sutinu, pre
nego to poneto saznamo ispitivanjem. Dovoljno je,
dakle, da ponovimo1 da re kultura oznaava celo-
kupni zbir postignua i ustanova u kojima se na i
vot razlikuje od ivota naih ivotinjskih predaka i
koje slue dvema svrhama: zatiti oveka od prirode
i ureenju odnosa meu ljudima. Radi boljeg razu-
mevanja sakupiemo posebice obeleja kulture kako
se javljaju u ljudskim zajednicama. Pri tome emo se
1 Vidi: Budunost jedne iluzije (Die Zukunft einer
IUueion) 1927.
294
bez predomiljanj a rukovoditi obiajnim govorom, ili,
kako se takoe kae, jezikim oseanjem, verujui da
e to biti u skladu i sa unutranjim spoznajama koje
se jo opiru izraavanju apstraktnim recima.
Uvod je lak: kulturnim smatramo sve radnje i
vrednosti koje slue oveku da koristi zemlju, da ga
tite od nasilja prirodnih sila i si. Najmanje je sum
nji u ovaj vid kulturalnosti. Prva dela kulture ako se
vratimo dosta daleko unazad, bila su upotreba alata,
zfiuzdavanje vatre, izgradnja naselja. Meu njima je
naroito znaajno potinjavanje vatre, izvanredno do
stignue kome nije bilo prethodnog uzora1. Ovim je
ovek utro puteve kojima od tada stalno ide sve dalje.
Lako se mogu odgonetnuti pobude za to. Svim svojim
oruima ovek ini svoje organe (i motorne i senzor-
ne) savrenijim, ili otklanja prepreke njihovom delo-
1 Psihoanalitiki materijal, nepotpun, ne sasvim razgo-
vetan, daje ipak fantastian nagovetaj o poreklu toga o-
vekovog podviga. Praovek kao da je imao obiaj pri su
sretu sa vatrom da zadovolji infantilnu elju time to je gasio
mlazom mokrae. Prema, sagama kojima raspolaemo, o prvo
bitnom lanom Znaenju plamenih jeziaka, koji sukljaju
uvis ne moe biti sumnje. Gaenje vatre mokrenjem, to ine
i kasniji dinovi, Gulivr u Liliputu i Rabelais-ov Gargantua,
predstavljalo je neku vrstu seksualnog akta sa ovekom, ui
vanje u mukoj potenciji kroz homoseksualni dvoboj. Onaj
koji se prvi odupro tome zadovoljstvu i sauvao vatru, mo
gao ju je poneti sa sobom i uzeti u svojti slubu. inom suz
bijanja plamena svog sopstvenog seksualnog uzbuenja, ukro
tio je prirodnu snagu vatre. Ova velika kulturna pobea
bila je, dakle, nagrada za odricanje od nagona. Izgleda da je
zatim ena postavljena za uvara zarobljene vatre na doma
em ognjitu jer joj anatomska graa onemoguava da po
pusti takvom iskuenju. Vredno je spomena da analitiko
iskustvo redovno pokazuje povezanost astoljublja, plamena
i uretralne erotike.
Nelagodnost , u kulturi
295
vanju. Motori mu daju dinovsku snagu, koju moe
kao i svoje miie da upuuje gde eli, da sagradi brod
i avion, tako da ni vazduh ni voda ne mogu da spree
njegovo kretanje. Naoarima koriguje manu soiva u
svom oku, dogledom posmatra daleka prostranstva,
mikroskopom savlauje granice vidljivosti odreene
graom mrenjae. Stvorio je instrumenat u obliku
fotografske kamere koji zadrava trenutne vidne uti
ske. To isto ini gramofonska ploa sa zvunim uti
scima, koji su isto tako prolazni. Obe su u osnovi ma
ter ijalizacija date mu sposobnosti seanja, njegovog
pamenja.. PompU telefona uje sa razdaljina koje bi
ak t bajke priznale nedostupnim. Pisanje je u po
etku bio govor odsutnog. Kua je zamena za maji
nu utrobu, koja je prvi ali verovatno jo uvek eljeni
dom, u kome se sigurno toliko dobro oseao.
Dela koja je ovek stvorio na ovoj zemlji pomo
u svoje nauke i tehnike ne samo to zvue kao bajka,
ve su zapravo ispunjenje svih a ne samo veine
elja iz bajki. Na zemlju je prvobitno stupio kao sla
bano ivotinjsko bie, a svako bie njegove vrste
uvek mora da stupi na nju kao nemono odoje
,,oh inch of nature. Sva ova dobra moe smatrati kul
turnim nasleem. Od davnina je izgradio predstavu
ideala svemoi i sveznanja i njih ovaplotio u svojim
bogovima. Njima je pripisivao sve to je izgledalo
nedostino eljama ili mu je bilo zabranjeno. Sme se,
dakle, rei: ovi bogovi bili su ideali kulture. Sada se
sasvim pribliio ispunjenju tih ideala, tako rei i
sam je postao Bog. Naravno, samo saglasno opte ljud
skom shvatanju o dostizanju ideala. Ni u emu savr
eno, ponegde ba nikako a drugde samo polovino.
Covek je, moglo bi se rei, postao neka vrsta boga sa
296
protezama. Stvarno velianstven, kada postavi sve
svoje pomone organe. Ali, oni mu nisu prirasli i prir
moravaju ga u nekim prilikama da jo mnogo stvara.
Uostalom, ima prava da se tei time to taj razvoj nee
biti zavren ba sa godinom gospodnjom 1930. Budua
vremena e doneti novi, verovatno nepojmljivo veliki
napredak u ovoj oblasti kulture i poveati jo vie
slinost Bogu. Naeg ispitivanja radi, ne smemo za
boraviti da se dananji ovek iako slian Bogu ne
osea srenim.
Nekoj zemlji, dakle, priznajemo da je dostigla vi
soku kulturu kada vidimo da se u njoj neguje i celi-
shodno sprovodi sve ono to oveku slui za korie-
nje zemlje i njegovu zatitu od prirodnih sila, ukrat
ko reeno to mu je korisno. U takvoj zemlji je regu-
lisan tok rekama koje prete poplavama, a- vodu im
odvode kanalima onamo gde u njoj oskudevaju. Zem
ljite je briljivo obraeno i zasaeno rastinjem koje
tu moe da uspeva. Mineralno blago se marljivo iznosi
iz dubine na povrinu i prerauje u eljene alate i
orua. Saobraajna sredstva u mnogobrojna, brza i
pouzdana. Divlje i opasne ivotinje su unitene. Ga
jenje onih koje su pripitomljene i postale domae u
punom je zamahu. Meutim, prema kulturi imamo
jo i druge zahteve, nadamo se da emo ih u istim
tim zemljama nai ostvarene u znatnoj meri. Kao da
elimo da poreknemo najpre postavljenu tvrdnju,
kulturnim nazivamo i kada vidimo da je panja ljudi
posveena stvarima koje ba ni po emu nisu korisne
(koje su pre nekorisne), na primer, kada se u varoi
na neophodnim zelenim povrinama koje slue za
igralita i kao rezervoar vazduha nalaze i leje cvea
ili kada su prozori stanova ukraeni saksijama sa cve-
297
em. Uhrzo zapaamo da je ono nekorisno, za koje
oekujemo da e se ceniti u kulturnijoj sredini, lepo-
ta. Zahtevamo da kulturan ovek bude potovalac le-
pote kad na nju naie u prirodi i da je, prema vetim
svojih ruku, ostvaruje na predmetima; Daleko smo od
toga da ovim iscrpemo sve to oekujemo od kulture.
Zahtevamo da vidimo i znake istoe i reda. Nemamo
visoko miljenje o kulturi engleske provincijske va
roi iz doba Sekspira kada proitamo da se pred vra
tima kue njegovih roditelja u Stratfordu nalazila ve
lika gomila ubreta. Nismo u stanju da se uzdrimo,
pa grdimo varvarstvo" (to je suprotno kulturi), ako
na stazama Beke ume vidimo razbacanu hartiju. Ne
istoa svake vrste ini nam se da je nespojiva sa kul
turom. Proteemo zahteve za istoom i na oveje
telo. Sa zaprepaenjem sluamo o zadahu koji se
irio od linosti Kralja Sunca. Klimamo glavom kada
nam u, Isola Bella pokau mali umivaonik koji je slu
io Napoleonu za jutarnju toaletu. Ne tidimo se ak,
ako neko upotrebu sapuna uzima kao neposredno me-
rilo kulture. Slino vai i za red, koji se kao i istoa
u potpunosti tie ljudskog roda. Za razliku od istoe
koju u prirodi ne moemo oekivati, red tavie, pred
stavlja oponaanje prirode. Posmatranje velikih astro
nomskih pravilnosti ne samo da je oveku posluilo
kao uzor, ve je dalo i polazne take uvoenju reda
u svoj ivot. Red je neka vrsta prisile ponavljanja
koja na osnovu jednom uspostavljenog poretka odre
uje kada, gde i kako treba neto uiniti, kako bisn
se u svakom slinom sluaju potedeli kolebanja i
oklevanja. Dobrobit reda se ne moe porei. On lju
dima omoguava da najcelishodnije koriste prostor i
vreme a pritom im tedi fiziku snagu. S pravom bi
298
Iz kulturp i umetnosti
smo mogli oekivati da se on provlai od poetka i bez
prisile kroz ljudsku delatnost, pa je opravdano ue
nje to to nije sluaj, ovek u svome radu ispoljava
prirodnu sklonost za nemarnost, neurednost i tek ga,
uz velike napore, moramo vaspitati da oponaa nebe
ske uzore.
Lepota, istoa i red oigledno zauzimaju poseb
no mesto meu zahtevima kulture. Niko nee tvrditi
da su oni isto toliko vani koliko savlaivanje prirod
nih sila i drugi momenti, koje emo upoznati; pa ipak,
niko ne eli da ih potisne kao sporedne. Primer lepo-
te, sam po sebi, pokazuje da kultura nije zamiljena
radi korisnosti te je ne smemo izostaviti meu onim
to je od interesa za kulturu. Korist reda je sasvim
oigledna. to se tie istoe, pretpostavljamo da nju
zahteva higijena, ali moemo naslutiti da ovaj odnos
nije bio sasvim nepoznat ljudima i pre doba naune
zatite od bolesti. Korisnost nam ipak ne objanjava
u potpunosti tu tenju; mora da je jo neto posredi.
Ali mi smatramo da nijednim drugim svojstvom
ne moemo bolje obeleiti kulturu nega potovanjem
i negovanjem viih psihikih delatnosti, intelektual
nih, naunih i umetnikih postignua, vodee uloge
koja se u ovejem ivotu pripisuje idejama. Meu
tim idejama nalaze se na vrhu religiozni sistemi, iju
sam zamrenu grau pokuao na dragom mestu da
rasvetlim. Uz njih su filozofske spekulacije i, najzad,
ono to bi se moglo nazvati ljudskim idealima: njiho
ve predstave o mogunom savrenstvu pojedinca, na
roda, itavog oveanstva i zahtevi koji se postavlja
ju na osnovu ovakvih predstava. Ove tvorevine nisu
meusobno nezavisne, one su, tavie, prisno ispre-
pletane, to oteava ne samo njihovo prikazivanje ve
299
i psiholoko objanjenje njihovog postanka. Prihvati
mo li, sasvim uopteno, da je opruga koja pokree
svaku ovekovu delatnost tenja ka oba cilja koji se
slivaju: ka koristi i ka postizanju uivanja, onda mo
ramo smatrati da to vai i za ovde navedene kulturne
pojave, mada se to uoava lako samo u naunoj i
umetnikoj delatnosti. Nema sumnje da i one druge
delatnosti odgovaraju jakim potrebama oveka, mo
da onakvim koje su razvijene samo kod manjeg bro
ja ljudi. Isto tako ne smemo dozvoliti da nas dovedu
u zabludu neiji sudovi o vrednosti pojedinih religi
oznih, filozofskih sistema i tih ideala. Bez obzira na to
vidimo li u njima najvie dostignue ljudskog duha ili
ih saaljevamo kao zablude, moramo priznati da nji
hovo postojanje, a naroito ako one preovladavaju,
oznaava visok stupanj kulture.
Poslednja, svakako ne najbeznaajnija karakter
na osobina neke kulture koju treba da ocenimo, jeste
kako su ureeni odnosi meu ljudima, drutveni od
nosi, to se odnosi na oveka kao suseda, pomagaa,
seksualni objekt drugoga, lana porodice i drave.
Ovde e biti izuzetno teko da se oslobodimo nekih
6
idealnih zahteva kako bismo shvatili ono to je uop-
te kulturno. Mogli bismo moda poeti objanjenjem
da se kulturalni elemenat pojavljuje u trenutku prvog
pokuaja da se urede drutveni odnosi. U odsustvu
ovakvog pokuaja, odnosi bi bili podreeni samo volji
pojedinca, tj. fiziki jai bi ih podesio prema svojim
interesima i nagonskim podsticajima. Nita se ne bi
tu promenilo, ako taj jai naie na pojedinca jaeg
od sebe. Zajedniki ivot ljudi je mogu tek kada se
sakupi veina koja je jaa od bilo kog pojedinca i koja
je ujedinjena protiv svakog pojedinca. Mo zajednice
300
l z kulture i umetnosti
se sada postavlja kao pravo nasuprot moi poje
dinca, koja se osuuje kao gruba sila. Zamena moi
pojedinca zajednicom predstavlja odluan korak za
kulturu. Sutina lei u ogranienju mogunosti zado
voljenja lanova zajednice. Pojedinac nije poznavao
takve ograde. Sledei zahtev kulture je stoga pravda,
to e rei osiguranje da jednom stvoren poredak nee
ponovo biti skren u korist pojedinca. Etika vred-
nost ovakvog prava ovde se nee prosuivati. U da
ljem razvoju, kultura izgleda tei da ovo pravo ne
bude samo izraz volje neke male zajednice (kaste,
drutvenog sloja, plemena) koja se prema drugoj, mo
da brojnijoj masi opet ponaa kao nasilnik. Krajnji
ishod treba da bude zakon, kome su svi (u najmanju
ruku svi podobni za zajednicu) doprineli rtvom svo
ga nagona i koji ne doputa da neko (opet sa istim
izuzetkom) postane rtvom grube sile.
Lina sloboda nije proizvod kulture. Ona je bila
najira pre pojave bilo kakve kulture, mada je onda
bila bez vrednosti jer je ovek jedva bio u stanju da
je brani. Razvojem kulture ona doivljava ogranie
nja a pravda iziskuje da niko ne bude povlaen od
tih ogranienja. Pojava koja se javlja u svakoj ljud
skoj zajednici u vidu tenje za slobodom moe zna
iti pobunu protiv neke postojee nepravde i zato biti
korisna za dalji razvoj kulture i podnoljiva kulturi.
Ali moe isto tako poticati iz ostataka prvobitne lino
sti nezauzdane kulturom i tako postati osnova neprija
teljstva prema kulturi. Tenja za slobodom die se da
kle protiv nekih odreenih oblika i zahteva kulture
ili protiv kulture uopte. Izgleda nemogue da oveka
moemo bilo kakvim uticajima navesti da preobrazi
svoju prirodu u prirodu termita, zato e uvek braniti
301
svoje zahteve za linom slobodom pred voljom mase.
Dobrim delom je borba oveanstva usredsreena na
jedan zadatak iznalaenje celishonog tj. srenog
poravnanja izmeu individualnih i kulturnih zahteva
mase. Sudbinski problem je za njih da li je moguno
postii takvo poravnanje kroz neki oblik kulture ili
se sukob ne moe izgladiti.
Poto smo dozvolili optem oseanju da nam kae
koje osobenosti ovekovog ivota treba da nazivamo
kulturnim, dobili smo celovitu predstavu o kulturi.
Dodue, nismo saznali vie nego to je opte poznato.
Pri tome smo pazili da se i sami ne saglasimo sa pre
drasudom da kultura znai isto to i usavravanje, da
je ona put ka savrenstvu koje je predodreeno o-
veku. Ali sada nam se namee jedno gledite koje
moda ukazuje na neto drugo. Razvitak kulture iz-
glea nam kao svojevrstan proces kome podlee o-
veanstvo i u kome nam se poneto ini poznatim. Taj
proces moemo okarakterisati promenama koje on
prouzrokuje na nama ve poznatim nagonskim sklo
nostima, ije je zadovoljenje, u stvari, ekonomski za
datak naeg ivota. Neki od instinkata su na takav na
in svareni da se namesto njih pojavi ono to nazi
vamo karakternim svojstvom pojedinaca. Najznaaj
niji primer takvog procesa pronali smo u analnoj
erotici mladog oveka. Prvobitno njegovo interesova-
nje za funkcije ekskrecije, njene organe i produkte,
preobraava se u toku rastenja u grupu svojstava
koja znamo kao tedljivost, smisao za urednost i i
stou. Ona su, sama po sebi, dragocena i dobrodola,
ali mogu suvie preovladati i izmetnuti se u ono to
nazivamo analnim karakterom. Ne znamo kako se to
deava, ali ne moe se sumnjati u tanost ove postav
302
Iz kulture i umetnostl
ke1. I tako smo utvrdili da su red i istoa bitni za-
htevi kulture, mada njihova neophodnost u ivotu
nije ubedljiva, ba kao ni njihova pogodnost da budu
izvori zadovoljstva. Na ovom mestu morao je prvi put
da nam se nametne utisak slinosti procesa kulture sa
razvojem libida u pojedinca. Drugi nagoni se navedu
na to da promene uslove za svoje zadovoljenje, da se
upute drugim stazama, to se u veini sluajeva po
dudara sa dobro nam poznatom sublimacijom (nagon
skih ciljeva), dok se u drugim sluajevima jo mogu
razlikovati od sublimacije. Sublimacija nagona je po
sebno istaknuta crta kulturnog razvitka, ona omogu
ava da vie psihike aktivnosti, naune, umetnike,
ideoloke, postignu tako znaajnu ulogu u kulturnom
ivotu. Preputajui se prvom utisku, moglo bi se rei
da je sublimacija uopte sudbina nagona, iznuena
kulturom. Ali bie bolje da o tome jo razmislimo.
Najzad, tree, a to je izgleda najvanije: nemogue je
sagledati u kolikoj meri je kultura izgraena na od
ricanju od nagona, koliko-se zasniva ba na pretpo
stavci o nezadovoljenju (suzbijanju, potiskivanju ili
neem drugom) jakih nagona. Ovo, odricanje zbog
kulture gospodari prostranom oblau socijalnih od
nosa ljudi. Ve nam je poznato da je ono uzrok nepri
jateljstva, protiv koga moraju da se bore sve kulture.
Ono e mnogo zahtevati i od naeg naunog rada, tre
ba da damo mnoga objanjenja. Ne moe se lako ra-
zumeti kako se to omoguuje da se neki nagon lii za
1 V. Karakter i analna frotika (Charakter und Anal-
erotik) 1908. (Sabrana dela, knj. V) i mnogobrojne druge pri
loge E. Jone-a i dr.
303
dovoljenja. To nije nimalo bezopasno, ne kompen-
zuje li se to ekonomski, mogu nastati ozbiljne smetnje.
Ali elimo li saznati koliku vrednost zasluuje
nae shvatanje o razvoju kulture kao specifinog pro
cesa koji se moe porediti sa normalnim sazrevanjem
linosti, oigledno moramo naeti drugi problem i sebi
postaviti pitanje: pod kakvim uticajima zapoinje ra
zvoj kulture, kako je nastala i ime je odreen njen
razvojni put.
IV
Zadatak izgleda prevelik. Ne usteem se da pri
znam da sam obeshrabren. Izneu ono maio to sam
mogao da dokuim.
Pote je praovek otkrio da je u njegovim ruka
ma (ovo treba shvatiti doslovno) da li e radom po
boljati svoju sudbinu na zemlji, nije moglo da mu
bude svejedno radi li neko s njim ili protiv njega.
Onaj drugi je dobio vrednost saradnika s kim je ko
risno iveti zajedno. J o ranije, u praoba, dok je li
io na majmuna, stekao je naviku osnivanja porodice.
lanovi porodice bili su verovatno njegovi prvi po
magai. Moe se pretpostaviti da je osnivanje poro
dice bilo u vezi s tim da potreba za polnim zadovolje
njem vie nije nailazila kao gost koji se iznenada
pojavi a posle odlaska dugo ne daje glasa o sebi, ve
je postala stalni stanar u pojedinca. Mujak je time
dobio motiv da uz sebe zadri enu, ili uoptenije,
seksualne objekte. enke koje nisu htele da se odvo
je od svojih bespomonih mladunaca morale su, ve
i radi njihovog dobra, da ostanu uz jaeg mujaka1.
1 Iako je organska periodinost seksualnog zbivanja
ouvana, njen uticaj na psihiku komponentu seksualnog
uzbuenja je tako rei obrnut. Ova izmena je ponajpre uz-
305
U toj primitivnoj porodici jo nedostaje jedno bitno
Obeleje kulture. Volja poglavice i oca je bila neogra
niena. U Totem i tabu pokuao sam da pokaem put
rono vezana sa gubljenjem znaaja mirisnih nadraaja, ko
jima je menstruacija delovala na psihu mujaka. Njihovu
ulogu preuzimaju vidne drai, koje su, nasuprot povreme
nim mirisnim draima, bile u stanju da deluju neprekidno.
Tabu menstruacije potie od ovog organskog potiskivanja
kao odbrana od jedne prevazidene faze razvoja. Sve druge
rtiotivacije su verovatno sekundarne prirode. (Uporedi: C. D.
Dali, Mitologija hinduizma i kompleks kastracije. Imagb
XIII, 1927). Ovakvo zbivanje e ponavlja na drugom nivoU,
kada bogovi iz jednog prevazienog kulturnog perioda po
staju demoni. Slabljenje mirisnih drai izgleda da je i samo
posledica ovekov.og odvraanja sa tla, usvajanjem usprav
nog hoda, koji je uinio vidljivim do tada skrivene genita
lije i stvorio potrebu za njihovom zatitom, pa tako prouz
rokovao stid.
Na poetku sudbonosnih procesa kulture nalazilo bi se,
prema tome, ovekoVo uspravljanje. Otuda lanac dogaaja
ide preko gubljenja znaaja mirisnih drai, izolovanja perio
de sa prevagom vidnih drai, vidljivosti polnih organa, do
stalnosti seksualnog uzbuenja, osnivanja porodice i time do
praga ljudske kulture. Ovo je samo teoretska spekulacija, ali
dovoljno znaajka da zasluuje egzaktnu proveru ispitiva
njem osobenosti ivota oveku bliskih ivotinja.
Socijalni razlozi su oigledni i u kulturnoj tenji za
istoom. Ona nalazi naknadno opravdanje u higijenskim
obzirima, ali se ispoljila jo pre toga saznanja. Nagon za
istoom potie iz tenje za uklanjanjem ekskremenata, koji
su. postali neprijatni ulnim opaajima. Znamo da je druk
ije u detinjstvu. Ekskrementi ne pobuuju odvratnost u e-
tetu, oni mu se ine dragocenim kao odvojen deo sopstve-
nog tela,
Vaspitanje nastoji naroito energino da ubrza tok pred
stojeeg razvoja, koji e uiniti da ekskrementi postanu
bezvredni, odvratni, mrski, runi. Takva promena vicdnosti
teko bi bila mogua da ove materije oduzete telu nisu zbog
svoga jakog mirisa bile osuene na istu sudbinu koja je za
desila mirisne drai, posle ovekovog uspravljanja sa tla.
20 F roj d. Odabrana dela, V
306
koji je vodio od takve porodice do sledeeg stupnja
zajednikog ivljenja u obliku bratstva. Savladavi
oca, sinovi su otkrili da ujedinjeni mogu biti jai od
pojedinca. Totemistika kultura poiva na ogranie
njima koja su oni morali da nametnu jedan drugome
radi odravanja novog poretka. Tabu propisi bili su
prvo pravo. ivot ljudi u zajednici bio je, dakle,
dvojako zasnovan: prisilom na rad, to je nametala
nametnuta nuda spolja, i silom ljubavi, zbog koje se
ovek nije hteo liiti seksualnog objekta u obliju
ene, a ena deteta, od sebe otrgnutog dela. Eros i
Ananke su postali i roditelji ljudske kulture. Prvi
uspeh kulture bio je to to je, sada, i vei broj ljudi
mogao da ostane u zajednici. Poto su u tome sudelo-
vale obe velike sile, moglo se oekivati da e se dalji
razvoj odvijati glatko, u smislu sve uspenijeg savla
ivanja spoljnog sveta i daljeg poveanja broja ljudi
obuhvaenih zajednicom. Zato nije lako razumeti za
to kultura moe da deluje na uesnike drugaije, a
ne da ih ini samo srenima.
Analna erotika, dakle, podlee najpre organskom po
tiskivanju koje je utrlo put kulturi. Socijalni faktor, koji se
stara o daljem preobraavanju analne ferotike, pokazuje se u
tome to je toveku, bez obzira na to koliko je odmakao u
razvoju, uvek samo miris tuih ekskremenata odvratan, go
tovo nimalo miris sopstvenih. Neist ovek, odnosno onaj
koji svoj izmet ne uklanja, vrea dakle, drugoga i nema pre
ma njemu obzira. To govore i najsonije i najvie upotreb
ljavane psovke. Isto tako, ne bi se moglo shvatili zato se
ovek slui imenom svoga najvernijeg prijatelja iz ivotinj
skog sveta kao psovkom da pas dvema svojim osobinama ne
zasluuje prezir oveka: ivotinja je koja njui, koja se ne
gadi ekskremenata i ne stidi se svojih seksualnih funkcija.
307
Pre nego to ponemo da istraujemo otkuda
moe da naie neka smetnja, dozvoliemo sebi jedno
skretanje (priznanjem da je ljubav jedna od oSnova
kulture) kako bismo popunili prazninu u jednom rani
jem izlaganju. Rekli smo: iskustvo da polna (geni
talna) ljubav prua oveku doivljaj najpotpunijeg
zadovoljenja, da mu, tavie, predstavlja obrazac sva
ke sree, trebalo je da ga navede da i nadalje u i
votu trai sreu u oblasti polnih odnosa, da genitalnu
erotiku postavi u centar ivota. Nastavili smo da on
na taj nain postaje opasno zavisan od jednog dela
spoljnog sveta, naime od izabranog ljubavnog objek
ta, i da se izlae najljuim patnjama ako bude pre
zren od njega ili ako ga izgubi zbog neverstva ili smr
ti. Mudrai svih vremena su zato najupornije odvra
ali od tog ivotnog puta; pa ipak, on nije izgubio
svoju privlanost u oima velikog broja ljudi.
Veoma malom broju ljudi njihova konstitucija
omoguava da ipak nau sreu putem ljubavi ali su
pri tome neizbene dalekosene duevne promene u
funkciji ljubavi. Te osobe postaju nezavisne od sau-
estvovanja objekta, jer glavnu vrednost premetaju
sa cilja da budu voljeni na sopstveno voljenje. Oni se
zatiuju od gubitka ljubavi time to svoju ljubav ne
usmeravaju na pojedinane objekte, ve podjednako
na sve ljude. Oni izbegavaju kolebanja i razoaranja
genitalne ljubavi time to je odvrate od njenog seksu
alnog cilja, a nagon pretvore u stremljenje sa zapre-
enim ciljem. Na taj nain postiu u sebi jedno sta
nje ujednaenog, nenaruivog oseanja Jienosti koje
vie nema mnogo spolj ne slinosti sa burnom genital
nom ljubavi od koje potie. Sveti Franje Asiki, iz
gleda; najdalje je dospeo takvim korienjem ljubavi
20*
308
za doivljavanje unutarnje sree. Ono u emu mi vi
dimo jednu od poznatih tehnika za zadovoljavanje
principa uivanja esto je dovoena u vezu i sa reli
gijom, sa kojom je moda povezana u onim udaljenim
oblastima gde se zanemaruje razlikovanje izmeu Ja i
objekata, i objekata meu sobom. Jedno etiko gledi
te ija e nam dublja motivacija kasnije postati ja
sna vidi u takvoj spremnosti da se vole svi ljudi i celi
svet najuzvieniji stav do kojeg ovek moe da se
uzdigne. Ve na ovom mestu ne elimo da krijemo
svoje dve najvee sumnje. Nama se ini da ljubav
koja ne bira gubi jedan deo sopstvene vrednosti jer
ini nepravdu objektu. Zatim: nisu svi ljudi vredni
ljubavi.
Ljubav koja je izgradila porodicu ostaje kako u
svome prvobitnom vidu, u kojem se ne odrie direkt
nog seksualnog zadovoljenja tako i u svojoj modifi
kaciji, nenosti sa zapreenim ciljem koja je u kul
turi i dalje delotvorna. U oba oblika ljubav i dalje
vri funkciju da meusobno povezuje vei broj ljudi
i to vre nego to to postiu interesi radne zajed
nice. Nemarno upotrebi javan je rei ljubav u govo
ru ima svoje genetsko opravdanje. Ljubavlju naziva
mo vezu izmeu mukarca i ene koji su na osnovu
svojih seksualnih potreba zasnovali porodicu, ali, ta-
koe, i pozitivna oseanja izmeu roditelja i dece,
brae i sestara u porodici, iako takvu vezu moramo
da opiemo kao ljubav sa zapreenim ciljem, kao ne-
nost. Ljubav sa zapreenim ciljem je prvobitno ta-
koe bila potpuno ulna ljubav i jo uvek je takva
u ovekovom nesvesnom. Obe te ljubavi, potpuno ul
na i ona sa zapreenim ciljem, deluju i izvan po
rodice i uspostavljaju nove veze sa dotle tuim Iju-
309
dima. Genitalna Ijubav vodi osnivanju novih poro
dica, a ona sa zapreenim ciljem uspostavljanju pri
jateljstava, to postaje vano u odnosu na kulturu,
jer su ta prijateljstva slobodna od izvesnih ogranie
nja genitalne ljubavi, npr. od njene iskljuivosti. Ali
u toku razvoja odnos ljubavi prema kultu gubi svo
ju jednosmislenost. S jedne strane ljubav se suprot
stavlja interesima kulture, a s druge strane kultura
ugroava Ijubav osetnim ogranienjima.
Takvo razdvajanje izgleda neizbeno. Njegov
razlog se ne moe odmah utvrditi. Ono se najpre ispo-
Ijava kao sukob porodice i vee zajednice iji je pri
padnik pojedinac. Ve smo saznali da je jedno od
glavnih nastojanja kulture da ljude udruuje u ve
like zajednice. Porodica, meutim, nee da ispusti
jedinku. Ukoliko je prisnija vezanost lanova poro
dice, utoliko vie su esto skloni da se izdvoje od
drugih; utoliko tee stupaju u iri ivotni krug. Filo-
genetski stariji, u detinjstvu jedino postojei nain
zajednikog ivota, brani se da ga ne smeni onaj ka
snije kulturom steeni. Odvajanje od porodice postaje
zadatak za svaku mladu osobu a njegovo reenje dru
tvo esto podupire pubertalnim ritualima i obredi
ma primanja. Imamo utisak da su te tekoe vezane
za svaki oblik psihikog ivota, pa ak i za svaki
organski razvoj.
Zatim, ubrzo ene dolaze u protivurenost sa
kulturnim stremljenjem i ispoljavaju svoj usporava
jui i zadravajui uticaj. Ba one, koje su u poetku
zahtevima svoje ljubavi postavile temelj kulture.
Zene zastupaju interese porodice i seksualnog ivo
ta. Kulturna delatnost postala je sve vie stvar mu
karaca. njima namee sve tee zadatke, primorava
310
l z kul tur e i umetnosti
ih da sublimiraju nagone, emu su ene slabo do
rasle. Kako ovek ne raspolae neogranienim koli
inama psihike energije, on mora da obavlja svoje
zadatke raspodeljujui celishodno libido. Sve to utro
i u kulturne svrhe, on najveim delom oduzima od
ene i seksualnog ivota. Stalno druenje sa mukar
cima, zavisnost od odnosa sa njima, otuuju ga ak i
od dunosti mua i oca. Tako se zbog zahteva kul
ture ena osea potisnutom u pozadinu, pa prema
kulturi zauzima neprijateljski stav.
Tendencija kulture da ogranii seksualni ivot
nije nita manje oevidna od druge da proiri
krug kulture. Prva faza kulture, totemizam, ve na
mee zabranu incestuoznog izbora objekta, to je
moda najtee osakaen je koje je ikad pretrpeo o-
veji ljubavni ivot. Tabu, zakoni i obiaji postav
ljaju nova ogranienja koja pogaaju i mukarce i
ene.
U ovome sve kulture ne idu podjednako daleko.
Privredna struktura drutva utie i na razmere pre
ostale seksualne slobode. Kao to znamo, kultura se
povinjava prisili ekonomske nunosti, jer veliki deo
psihike energije koji sama troi mora da oduzme
od seksualnosti. Kultura se u tom pogledu odnosi pre
ma seksualnosti kao jedno pleme ili jedan drutveni
sloj koji iskoriuje drugi. Strah od pobune potla
enih namee stroe mere opreznosti. Vrhunac takvog
razvoja pokazuje naa zapadnoevropska kultura. Psi
holoki je sasvim opravdano to poinje time da osu
uje pojave dejeg seksualnog ivota, jer je obuzda-
vanje seksualnih prohteva odraslih bezizgledno
ako nije pripremljeno u detinjstvu. Ali niim se ne
moe opravdati to je kulturno drutvo toliko daleko
Nel agodnost u kul t uri
311
da porie postojanje tih pojava koje se ne samo lako
mogu dokazati nego su, tavie, upadljive. Polno zre
loj osobi izbor objekta ogranien je na suprotan pol,
a veina ekstragenitalnih naina zadovoljenja je za
branjena kao perverzija. Zahtev, izraen ovim zabra
nama da seksualni ivot bude za sve jednoobrazan,
ne vodi rauna o neujednaenostima uroene i
steene seksualne konstitucije ljudi i prilinom broju
oduzima seksualno uivanje, pa tako postaje izvor
teke nepravde. Ishod ovih mera ograniavanja mo
gao bi biti taj da svi seksualni interesi normalnih
ljudi, onih koji nisu u tome spreeni konstitucijom,
teku neoteeni kroz preostale otvorene kanale. Ali
i heteroseksualna genitalna ljubav, koju je mimoila
zabrana, takoe je okrnjena ogranienjima legitim
nosti i monogamije. Dananja kultura daje jasno na
znanje da dozvoljava seksualne odnose samo na osno
vu jedne jedanput uspostavljene i neraskidive veze
mukarca i ene, da ne trpi seksualnost kao izvor za
dovoljenja, sam po sebi, i da je reena da je pod
nosi jedino kao vrelo razmnoavanja koje je do sada
nezamenljivo.
Naravno, to je krajnost. Poznato je da se to nije
moglo sprovesti, ni za krae vreme. Samo su se sla-
bii priklanjali tolikom potkresivanju svoje seksualne
slobode a jae prirode samo pod uslovima izvesne
kompenzacije, o emu e biti rei kasnije. Kulturno
drutvo bilo je primorano da prelazi utei preko
mnogih prekoraenja, koja bi, prema svojim propisi
ma, moralo da progoni. Samo, pe smemo pasti u su
protnu zabludu pa da takav kulturni stav smatramo
potpuno bezopasnim jer ne ostvaruje sve svoje name-
re. Seksualni ivot oveka u svakom sluaju teko je
312
Iz kul t ure i umetnosti
oteen i ostavlja ponekad utisak jedne funkcije koja
je u toku nazadovanja kao to su, izgleda, nai zubi;
naa kosa u svojstvu organa. Verovatno moemo
s pravom smatrati da je znaaj seksualnog ivota kao
vrela oseanja sree, dakle, za ispunjavanje naeg
ivotnog cilja, znatno umanjeno.1 Pokato nam se
ini da ne samo pritisak kulture nego i neto u biti
same funkcije onemoguava puno zadovoljenje i
gura nas na druge puteve. Moda smo u zabludi, ali
teko je to utvrditi.2
1 Meu knjievnim delima tananog Engleza D. Gol-
svortija (J. Galsworthy), koji danas uiva opte priznanje,
odavno cenim jednu priicu iji je naslov Jabuka (The
Appletree). Ona veoma uverljivo pokazuje kako u ivotu da
nanjeg kulturnog oveka vie nema mesta za jednostavnu,
prirodnu ljubav dvaju ljudskih bia.
2 Sledeim primedbama potkrepiu gore pomenutu pret
postavku; i ovek je ivotinjsko bie nedvosmisleno bisek-
sualne osnove. Covek postaje stapanjem dveju simetrinih
polovina od kojih je, prema gleditu nekih istraivaa, jed
na isto muka a druga isto enska. Mogue je, takoe, da
su obe polovine prvobitno bile hermafroditne. Polnost je bio
loka injenica, koju je psiholoki teko shvatiti, iako je iz
vanredno vana za duevni ivot. Obino kaemo: svaki o
vek pokazuje i muka i enska nagonska stremljenja, po
trebe, svojstva. Meutim, karakter mukog ili enskog moe,
dodue, da pokae anatomija, ali psihologija nikako. U njoj
suprotnost polova izbledi i svodi se na suprotnost izmeu
aktivnosti i pasivnosti, pri emu i suvie nepromiljeno do
vodimo u vezu aktivnost sa mukou, a pasivnost sa en-
stvenou, to se u ivotinjskom carstvu nipoto ne moe po
tvrditi bez izuzetka. Uenje o biseksualnosti je jo u mraku
i to to jo nije nalo dodirnu taku sa naukom o nagonima
oseamo u psihoanalizi kao veliku smetnju. Ma kako to bilo.
ako prihvatimo kao injenicu da pojedinac u svom seksual
nom ivotu hoe da zadovolji i muke i enske elje, onda
moramo oekivati da te zahteve nee moi ispuniti isti objekt
1 da e jedan drugoga ometati ukoliko ne poe za nikom da
V
Psihoanalitiki rad nam je pokazao da takozvani
neurotian ne podnose ba odricanja u seksualnom
ivotu. Svojim simptomima stvaraju sebi zamene za
se oni odvoje i da se svako stremljenje uputi posebnim pu
tem, koji njemu odgovara. Druga tekoa se pojavljuje otu
da to je erotinoj vezanosti, osim njoj svojstvene sadistike
komponente, esto prikljuena izvesna koliina direktno agre
sivnih sklonosti. Objekt ljubavi nee uvek prema ovim kom
plikacijama pokazati toliko razumevanja i trpeljivosti, ko
liko ona seljanka koja se ali da je mu vie ne voli, jer je
ve nedelju dana nije istukao.
Ali najdublje sie pretpostavka koja se nadovezuje na
zakljuke u primedbi na str. 36 (knjige), da su uspravljanje
oveka i obezvreivanje ula mirisa dovela celokupnu sek
sualnost, a ne samo analnu erotiku u opasnost da postane
rtvom organskog potiskivanja. Od tada je seksualna funk
cija praena otporom koji ne treba dalje obrazlagati, a koji
spreava potpuno zadovoljenje i odvraa Ja od seksualnog
cilja u pravcu sublimacije i pomeranja libida.
Poznato mi je da je Bleuler (Seksualni otpor Der
Sexualwiderstand Jahrbuch fur psychoanalyt. und psycho-
pathol. Forschungen, Bd. V, 1913) jednom ukazao na posto
janje takve prvobitne odbojnosti prema seksualnom ivotu.
Svi neurotiari, a i mnogi drugi, negoduju zbog injenice da
se raamo izmeu mokrae i izmeta (inter urinas et faeces
nascimur). Mnogim ljudima su jake mirisne senzacije koje
genitalije proizvode nepodnoljive i one im ogade seksualni
odnos. Iz toga bi proizilazilo da je najdublji koren seksual-
314
I z kul tur e i umetnosti
zadovoljenja, koja ili sama po sebi prouzrokuju pat
nju ili postaju izvor patnje, jer im priinjavaju te
koe sa okolinom i drutvom. Ovo poslednje je lako
razumeti, a ostalo nam postavlja novu zagonetku.
Ali kultura trai i druge rtve osim odricanja od
seksualnog zadovoljenja.
Tekoe razvoja kulture, svodei to na inerciju
libida, njegovu nevoljnost da staru poziciju napusti
radi nove, shvatili smo kao tekou opteg razvoja.
Rei emo otprilike isto ako suprotnost kulture i sek
sualnosti tumaimo time to je ljubav odnos izmeu
dve osobe, gde je trea suvina ili smeta, a kultura
poiva na vezama izmeu veeg broja ljudi. Na
vrhuncu ljubavnog odnosa ne preostaje interesovanje
za okolni svet. Ljubavni par je dovoljan samom sebi;
nije im potrebno ni zajedniko dete da bi se oseali
srenim. Ni u jednoj drugoj prilici Eros ne otkriva
tako jasno sutinu svoga bia, tenju da od vie njih
naini jedno. Ali kada je to, kao to se govori go
tovo poslovino, u zaljubljenog dvaju ljudskih bia,
postigao, onda ne eli da ide dalje.
nog potiskivanja, koje se poveava uporedo s kulturom, or
ganska odbrana novog oblika ivota, steenog uspravnim
hodcm, od ranije animalne egzistencije. Taj rezultat naunog
istraivanja upadljivo se podudara sa esto spominjanim ba
nalnim predrasudama. Ovo su, ipak, za sada, neproverene
mogunosti koje nauka jo nije potvrdila.
Neemo zaboraviti da, iako mirisni nadraaji gube u
znaaju, postoje, ak i u Evropi, narodi koji kao sredstvo
seksualnog nadraivanja visoko cene jake. nama toliko od
vratne mirise genitalija i nee da ih se odreknu (Vidi folklor
na istraivanja iz ankete Ivana Bloha (Iwan Bloch): Ueber
den Geruchssinn in der vita sexualis O ulu mirisa u pol-
nom ivotu, u raznim goditima Antropofiteje Fridriha S.
Krausa AntropcDhvteia Friedrich S. Krauss).
Nel agodnost u kul turi
315
Moemo i sada lako zamisliti neku kulturnu za
jednicu, koju bi sainjavale takve dvostruke unutar
sebe libidinozno zasiene linosti, a meusobno po
vezane vezama zajednikog rada i interesa. U tom
sluaju kulturi ne bi bilo potrebno da s^ksualitetu
oduzima energiju. Ali ovakvo stanje, koje se samo
poeleti moe, ne postoji i nikada nije postojalo.
Stvarnost pokazuje da se kultura ne zadovoljava ve
zama koje su joj date do sada, eli da sve lanove
zajednice povee libidinoznim vezama, da se toga
radi slui svim sredstvima. Potpomae svaki postupak
kojim e ostvariti vrstu identifikaciju meu njima.
Svim silama namee libido sa zapreenim ciljem da
bi prijateljstvom ojaala drutvene veze. Da bi se
ostvarila ova nastojanja, neminovno je ogranienje
seksualnog ivota. Ne razumemo kakva nuda pri
morava kulturu na taj korak i ini je suparnicom
seksualnosti. Mora biti da je u pitanju neki faktor
koji ometa, ali ga jo nismo otkrili.
Trag nam moe ukazati jedan od tzv. zahteva
ideala kulturnog drutva. On glasi: Voli blinjega
svoga kao samoga sebe. Poznat je u elom svetu i
izvesno stariji od hrianstva, koje ga je proglasilo
jednim od svojih najplemenitijih zahteva. Sigurno je,
ipak, da nije mnogo star jer je i u istorijskom perio
du neko vreme ljudima bio nepoznat. Ponaajmo se
naivno, kao da smo to uli prvi put. Tada neemo
moi sakriti iznenaenje i uenje. Zato bismo to
inili? Sta e nam pomoi? Pre svega, kako emo to
uspeti? Isuvie mi je dragocena moja ljubav, ne mogu
je lakomisleno odbaciti. Ona mi namee obaveze koje
sam spreman da ispunim, pa i po cenu rtava. Ako
volim drugoga, on to mora neim da zaslui (Ostav
316
I z kul ture i umetnosti -
ljam po strani korist, koju mi moe doneti mogu
nost da mi predstavlja seksualni objekt). Propisi o
lj ubavi prema blinjem ne obuhvata ju veze ove pri
rode. On zasluuje ljubav ako mi je po svojim glav
nim osobinama toliko slian da u njemu mogu da
volim sebe. Zasluuje je ako je mnogo savreniji od
mene, pa u njemu mogu da volim ideal svoje sop-
stvene linosti. Moram ga voleti ako je sin moga pri
jatelja, jer bol moga prijatelja, ako ga zadesi patnja,
bio bi i moj bol, morao bih ga deliti s njim. Ali ako
mi je tu, ako nije uspeo da me privue nekom svo
jom vrednou ili znaajem koji je uspeo da stekne
u mom oseajnom ivotu, teko u moi da ga vo
lim. Time, ako ih izjednaim sa strancem uiniu
naao svojima, koji moju ljubav cene kao naklonost.
Ali, ako treba da ga volim tom ljubavlju prema svetu
samo zato to je bie ove zemlje, kao to je to insekt,
kina glista, zmija belouka, tada e mu, plaim se,
pripasti veoma mali deo moje ljubavi, a nemoguno
onoliko koliko imam prava da prema glasu razuma
zadrim za sebe. Cemu tako sveano izdat propis
ako se njegovo izvrenje ne preporuuje, jer bi bilo
nerazborito!
Ako bolje razmislim, nailazim na nove tekoe.
Taj stranac uopte nije vredan ljubavi; tavie, pri
znajem poteno, pre zasluuje moje neprijateljstvo,
ak i mrnju. Izgleda da ne osea nimalo ljubavi za
mene, .ne pokazuje ni najmanji obzir prema meni. On
e mi priiniti tetu, ako mu to donosi korist. Ne vodi
pri tome rauna da li su razmere koristi u skladu sa
veliinom tete koju mi nanosi. Ali i ne mora imati
koristi od toga, dovoljno je da mu priinjava zado
voljstvo, pa e me bezobzirno ismevati, vreati, kle
317
vetati, pokazae svoju mo nada mnom. Sto god se on
osea sigurnijim a ja bespomonijim, mogu sa veom
izvesnou oekivati takav postupak. Ako se ponaa
drugaije, pa prema meni, strancu, pokae obzira i
prui mi zatitu, spreman sam i bez one zapovesti
da mu vratim na isti nain. Da, kada bi ona visoko
parna zapovest glasila: Ljubi blinjega svoga koliko
tvoj blinji tebe ljubi, ne bih prigovarao. Postoji i
druga zapovest koja mi se ini jo manje razumlji
vom i izaziva u meni jo vee opiranje. Ona glasi:
Ljubi svoga neprijatelja. Dobro razmislivi, vidim
da nisam u pravu to je ne prihvatam kao jo tei
zahtev. U osnovi su obe iste.1 ini mi se sada da
ujem dostojanstven glas koji poruuje: Ba zato to
tvoj blinji nije dostojan ljubavi i to ti je verovatno
neprijatelj, treba da ga voli koliko sebe. Sada ra-
zumem, ovo je slian sluaj kao sa Credo quia
absurdum .
Vrlo verovatno e blinji na zahtev da mene voli
kao sebe odgovoriti isto to i ja i da e me odbiti istim
razlozima. Nadam se da on nee imati objektivnog
prava koliko ja, ali i on e isto misliti. U svakom slu
1 Veliki pesnik dozvoljava sebi da iskae najstroije
zabranjenu psiholoku istinu makar kroz alu. Tako H. Haj ne
(H. Heine) priznaje: Ja sam najmiroljubivije nastrojen. Moje
elje su sledee: skromna koliba, slamni krov; ali dobar
krevet, dobra hrana, sasvim svee mleko i buter, ispred pro
zora cvee, ispred vrata lepo drvee. Ako bi dragi Bog hteo
da me uini sasvim srenim, omoguio bi mi da doivim ra
dost to je o to drvee obeeno est-sedam mojih neprijate
lja. Oaloena srca, pre smrti bih im oprostio sve nedae
koje su mi priinili za ivota. Da, neprijatelju se mora opro
stiti ali tek kada je obeen. (Heine, Misli i dosetke
(Gedanken und Einflle).
318
I z kul tur e i umctnosi i
aju postoje razlike u ponaanju ljudi, koje etika bez
obzira ime su uslovljene razvrstava kao dobre" i
loe . Potovanje visoko-etikih zahteva nanosie
tetu kulturi sve dok se ove neosporne razlike ne
otklone, jer upravo daju premiju nevaljalstvu. Ne
mogu na ovom mestu da se oslobodim seanja na do
gaaj koji se dogodio u francuskoj skuptini. Rasprav
ljalo se o smrtnoj kazni. Jedan govornik se strasno
zalagao za njeno ukidanje i ponjeo burna priznanja.
Tada jedan glas iz sale dobaci: Que messieurs les
assassins commencent.
Deli rado poricane istine, koja se iza svega toga
krije, jeste da ovek nije krotko bie kome je po
trebna Ijubav, a ume i da se brani ako ga neko na
padne, ve da se zbog svojih nagonskih svojstava
mora smatrati u velikoj meri sklonim agresiji. Blinji
mu, stoga, ne predstavlja samo mogueg pomagaa,i
seksualni objekt, ve i iskuenje da na njemu zado
volji svoju agresiju, da iskoristi bez naknade nje
gov rad, da ga bez njegove saglasnosti seksualno isko
risti, da prisvoji njegovu imovinu, da ga ponizi, da
mu priini bol, da ga mui i da ga ubije. Homo ho-
mims lupus. Ima li kogod hrabrosti da porekne ovu
izreku posle svih ivotnih i istorijskih iskustava? Po
pravilu, svirepa agresija iekuje neku provokaciju
ili se stavlja u slubu neke zamisli, iji bi se cilj
mogao postii i blaim sredstvima. Pod okolnostima
koje su za nju povoljne, kada otpadnu duhovne kon-
tra-sile koje je obuzdavaju, ispolji se i spontano, te
razoblii oveka kao divlju zver, koja ne zna da te
di sopstvenu vrstu. Ko god se podseti grozota seo
be naroda, prodora Huna, takozvanih Mongola pod
Dingis-Kanom i Timur-Lenkom, osvajanja Jerusa-
319
lima koje su izvrili poboni Krstai, pa i uasa po-
slednjeg svetskog rata, morae pred istinitosti ovoga
gledita ponizno da pogne glavu.
Postojanje te sklonosti agresiji, koju moemo
naslutiti u sebi a u drugih je s pravom pretpostav
ljamo, jeste okolnost koja remeti nae odnose sa bli
njima a kulturu primorava na svoje napore. Zbog
toga primarnog meusobnog neprijateljstva ljudi,
kulturna zajednica je u stalnoj opasnosti raspada.
Zajedniki radni interesi ne bi je odrali, jer su
strasti proistekle iz nagona jae od interesa koje na
lae razum. Kultura mora sve da uini kako bi agre
sivnom nagonu stavila ograde a njihovo ispoljava-
nje priguila kroz psihike reaktivne formacije. Otu
da, dakle, potie nametanje metoda koje e ljude na-
gnati identifikaciji i ograniiti cilj u ljubavnim od
nosima. Otuda ogranienje seksualnog ivota i ideala
da treba voleti blinjega kao samoga sebe. To je
stvarno opravdano, jer nita drugo nije u veoj pro-
tivurenosti sa stvarnom ljudskom prirodom. Takvim
nastojanjima kultura do sada nije mnogo postigla
uprkos svih napora. Smatra da se zatitila najgrubljih
ispada brutalnog nasilja, jer je sebi dala pravo da
primeni silu prema prestupnicima. Ali, zakon ipak
ne moe obuhvatiti obazrivija i prefinjenija ispolja-
vanja ljudske agresije. Svi mi, najzad, naputamo
kao iluziju sve to smo u mladosti oekivali od dru
gih ljudi i iskusimo koliko nam oni svojom zlona-
mernou nanose patnji i oteavaju ivot. Bili bismo
nepravini prema kulturi ako joj pri tome zameramo
da tei da iz ljudskih aktivnosti odstrani sukob i
takmienje. Oni su, oigledno, neophodni, ali po zna
320
I z kul t ure i umetnost i
enju suparnitvo nije isto to i neprijateljstvo, ve
se zloupotrebljava kao povod za to.
Komunisti smatraju da su otkrili put ka otkla
njanju zla. Covek je nedvosmisleno dobar, blagona
klon prema drugima. Ustanova privatne svojine je
pokvarila njegovu prirodu. Posedovanje line svoji
ne daje jednima mo, a time i iskuenje da zloupo
trebe druge. Oni koji su lieni poseda moraju se dii
kao neprijatelji podjarmljivaa. Sa ukidanjem line
svojine, s proglaenjem svih dobara zajednikim,
kako bi ih svi ljudi mogli da uivaju, ieznue zlo-
namernost i neprijateljstvo meu ljudima. Niko nee
imati razloga da drugog smatra neprijateljem, poto
su sve potrebe zadovoljene, a svi ljudi e se drago
voljno prihvatiti potrebnog rada.
Ja nemam veze sa ekonomskom kritikom komu
nistikog sistema i ne mogu da ispitam da li je uki
danje privatne svojine svrsishodno i korisno.1 Uvi-
deo sam, meutim, da su psiholoke postavke tog si
stema neodrive iluzije. Oduzimanjem- privatne svo
jine oduzima se ljudskoj elji za agresijom jedno
orue, nesumnjivo znaajno, ali svakako ne i najzna
ajnije. To nimalo ne menja razlike u moi i uticaju
koje agresija zloupotrebljava za svoje ciljeve,, pa ni
1 Ko je u sopstvenoj mladosti iskusio bedu siromatva,
ravnodunost i oholost imunih, toga ne bi trebalo sumnji
iti da nema razumevanja i dobre volje da se bori protiv
imovne nejednakosti ljudi i svega to iz toga proistie. Na
ravno, ako ta borba hoe da se poziva na apstraktnu pravdu
koja zahteva jednakost svih ljudi, lako e se pojaviti prigo
vor da je priroda nanela nepravdu pojedincima dajui im u
najveoj meri nejednaka telesna svojstva i duevnu obda
renost. emu nema pomoi.
Nel agodnost u kul tur i
321
njenu sutinu. Nju nije stvorila svojina. Ona je sko
ro neogranieno vladala u pradavnim vremenima
kada je imovina bila jo veoma oskudna, ona se via,
takoe, ve i u dejoj sobi, tek to je svojina napu
stila svoj analni praoblik, i ona je talog svih nenih
i ljubavnih meuljudskih odnosa, moda sa jedinim
izuzetkom onoga izmeu majke i njenog mukog de-
teta. Ukinemo li lino pravo na materijalna dobra,
preostaje ipak povlastica koja proistie iz seksualnih
odnosa, to mora postati izvor najjae mrnje i naj
eeg neprijateljstva izmeu inae izjednaenih lju
di. Ako bismo i tu povlasticu otklonili potpunom slo
bodom seksualnog ivota, ako bismo, dakle, odbacili
porodicu, klicu kulture, onda se, dodue, ne moe
predvideti kakvim novim putevima bi krenula kul
tura u daljem razvoju, ali sigurno moemo oekivati
da bi je ta nenaruiva osobina ljudske prirode pra
tila i tamo.
Oigledno, ljudima nije lako da se odreknu za
dovoljenja svojih agresivnih sklonosti jer se pri tom
ne oseaju prijatno. Ne treba potcenjivati prednosti
manjeg kulturnog kruga, koji prazni nagon, napada
jui one izvan svoga kruga. Mogue je uvek povezati
vei broj ljudi ljubavlju, ako preostaju drugi na koje
e se upraviti agresija. Mene je svojevremeno zani
mala pojava meusobnog sukobljavanja i ismejava-
nja susednih, a inae vrlo bliskih zajednica Spa-
naca i Portugalaca, sevemih i junih Nemaca, Engle
za i Skotlanana itd. To sam nazvao narcizam malih
diferencija , ali to ne doprinosi mnogo objanjenju.
U tome vidimo samo ugodno i relativno neduno za
dovoljenje sklonosti agresije ime je lanovima za
jednice olakano da ostanu skupa. Rasturen na sve
21 Frojd, Odabrana dola, V
322
strane, jevrejski narod je time stekao neprocenjive
zasluge za kulturu naroda domaina. Na alost, ni
svi pokolji Jevreja u srednjem veku nisu doprineli
njihovoj hrianskoj sabrai da se ovaj vek preobrazi
u mirniji i sigurniji. im je apostol Pavle postavio
u osnove svoje hrianske zajednice ljubav prema o-
veku, neizbena posledica bila je krajnja netrpelji
vost hrianstva prema onima koji su ostali van. Rim
ljanima je verska netrpeljivost bila nepoznata, jer
njihova dravna zajednica nije zasnovana na ljubavi,
mada je religija u njih bila stvar drave, a drava
proeta religijom. Takoe nije sluajnost, kojoj nema
objanjenja, to je radi ispunjenja sna o germanskoj
vladavini svetom probuen antisemitizam. Moe se
razumeti zato pokuaj izgraivanja nove komuni
stike kulture u Rusiji ima za psiholoku podrku
proganjanje buruja. Zabrinuto se pitamo ta e sov
jeti uraditi kada istrebe buruje.
Ako kultura zahteva tolike rtve ne samo od sek-
sualiteta ve i od agresivnih sklonosti ljudi, onda
bolje razumemo da je oveku teko da se u njoj oseti
srenim. Praoveku je zaista bilo lake jer nije znao
za ogranienja nagona. Za uzvrat, njegova sigurnost
da dugo uiva u takvoj srei bila je vrlo mala. Kul
turni ovek je razmenio deo mogunosti da bude
Mean za neto sigurnosti. Ne zaboravimo, takoe, da
je u praporodici takvu slobodu nagona imao jedino
poglavar, a svi ostali bili su ropski potinjeni. U ta
pradavna vremena dostigla je svoj vrhunac suprot
nost izmeu manjine koja je uivala prednosti kul
ture i veine kojoj su te prednosti bile otete. Brilji
vim ispitivanjem dananjih primitivnih naroda, sa
znali smo da im ne treba ni najmanje zavideti na
323
slobodi nagonskog ivota. On podlee ogranienjima
druge prirode, koja su moda jo stroija nego u sa-
vremenog kulturnog oveka.
Kada, s pravom, prigovaramo dananjem stanju
kulture to premalo ispunjava naa oekivanja da
izgradi ivot u kome emo biti sreni, to dozvoljava
mnogo patnje koja bi verovatno mogla da se izbegne,
ako nepotednom kritikom elimo da otkrijemo ko
rene njenog nesavrenstva, to inimo nesumnjivo
ispravno i zbog toga nismo neprijatelji kulture. Sme-
mo oekivati da emo postepeno izvriti odgovarajue
promene u naoj kulturi, da emo bolje zadovoljiti
svoje potrebe i uiniti nepotrebnom ovakvu kritiku.
Ali moda emo se pomiriti i sa idejom o postoja
nju tekoe vezane za sutinu kulture, koju nee
moi ublaiti nijedan pokuaj reforme kulture. Osim
obaveze da ograniimo nagone, pojavljuje se i opa
snost jednog stanja koga emo nazvati psiholokom
bedom mase . Ova opasnost preti naroito onde gde
su drutvene veze uspostavljene preteno meusob
nom identifikacijom, pri emu linosti voa ne o-
bijaju onaj znaaj kakav bi morali da imaju pri
okupljanju masa.' Sadanje stanje kulture u Ame
rici pruilo bi zgodnu priliku da se izuava ta boljka
to preti kulturi. Ipak, neu podlei iskuenju, te
se ne uputam u kritiku amerike kulture. Ne elim
da stvorim utisak da se i ja sluim amerikim me
todama.
1 Vidi: Psihologija mase i Ja. Analiza (Massenpsycholc'
j:h und Ich Analyse), 1921.
VI
Ni u jednom radu do sada nisam bio pod jaim
utiskom da iznosim opte poznato, da troim harti-
ju i mastilo, a kasnije rad slovoslagaa i tampara,
da bih priao stvari koje su same po sebi jasne. Iz
tih razloga prihvatam rado i sam nagovetaj da pri
znavanje svojevrsnog, samostalnog nagona agresije
unosi promenu u psihoanalitiko uenje o nagonima.
Pokazae se da nije tako, da je samo re o jed
nom odavno izvrenom preokretu koji treba bolje
objasniti i slediti njegove posledice. Od svih poglav
lja analitike teorii" koja su se sporo razvijala, ue
nje o nagonima se s najveim naporom probijalo. Ono
je, meutim, neophodno za celinu, pa sam morao da
neto stavim na njegovo mesto. U poetku sam se
oseao potpuno bespomoan, dok mi reenica filo-
zofa-pesnika Silera (Schiller) da glad i ljubav odra
vaju kretanje sveta nije pruila prvi oslonac. Glad
se mogla smatrati predstavnikom nagona koji tee
da odre pojedinca. Ljubav tei ka objektima a glav
na joj je uloga odravanje vrste, a to i priroda pod-
stie u svakoj prilici. Tako su se u prvo vreme suoili
Ja-nagoni i objektalni nagoni. Energiju ovih drugih,
iskljuivo njihovu, nazvao sam imenom libido. Tako
325
suprotnost izmeu Ja-nagona, i usmerenih ka objek
tu libidinalnih nagona Ijubavi dobija najiri smisao.
Meu objektalnim nagonima je i sadistiki. On je
odudarao od ostalih jer mu cilj uopte nije bio lju-
bav. Po nekim osobinama, ak je blizak Ja-nagoni-
ma i oigledno u bliskom srodstvu sa nagonom vla
danja, koji nema libidinoznih tenji. Ali ova nesla
ganja su prevaziena. Sadizam, oigledno, pripada
seksualnom ivotu svirepa igra moe da zameni
nenu. U tom svetlu je neuroza ishod borbe izmeu
interesa samoodranja i zahteva libida, borba u kojoj
je Ja pobedilo ali po cenu tekih patnji i odricanja.
Svaki analitiar e potvrditi da ovo jo i danas
ne zvui kao davno prevaziena zabluda. Izmena se
pokazala neophodnom, kada su se naa ispitivanja
proirila sa potisnutog ka onom koji potiskuje, sa
objektalnih nagona ka Ja. U tom pogledu presudno
je bilo uvoenje pojma narcizam, odnosno stava da
je i Ja proeto libidom, da mu, tavie, predstavlja
prvobitni dom i da je i dalje u izvesnoj meri nje
gov glavni tab. Taj narcistiki libido upravlja se
ka objektima i postaje tako objektalni libido, ali se
moe ponovo preobratiti u narcistiki libido. Pojam
narcizma je omoguio da se analitiki shvate trau
matska neuroza, pa ak i mnogi poremeaji bliski
psihozama. Nije bilo potrebno da napustimo tuma
enje da je prenosna neuroza pokuaj naeg Ja da
se odbrani od seksualnosti. Meutim, pojam libido
je doao u opasnost. Poto su i Ja-nagoni bili libidi-
nozni, jednog trenutka je izgledalo neizbenim da se
libido izjednai sa nagonskom energijom uopte, kao
to je ranije to uinio C. G. Jung. Pa ipak sam ostao
u uverenju da svi nagoni ne mogu biti istog porekla,
326
iako to jo nisam mogao dokazati. Sledei korak
nainio sam u S one strane principa zadovoljstva"
(Jenseits des Lustprinzips), 1920, kada su mi prvi
put pali u oi prisilno ponavljanje i konzervativni
karakter nagonskog ivota. Polazei od spekulacija
o poetku ivota i biolokih paralela, zakljuio sam
da, osim nagona odranja ive materije i stvaranja
sve veih jedinki , mora postojati i drugi neki na
gon, njemu suprotan, koji tei da razgradi ove je
dinke i vrati ih u prvobitni neorganski oblik. Osim
Erosa, dakle, postoji i nagon smrti. Njihovim delo-
vanjem u istom ili suprotnom smislu mogu se obja
sniti fenomeni ivota. Dokazati, pak, delovanje pret
postavljenog nagona smrti nije bilo lako. Eros se po
kazuje upadljivo i dosta glasno. Moglo se pretposta
viti da nagon smrti radi neujno na razaranju u unu-
tranjosti ivog bia. Ali, naravno, to nije bio dokaz.
Zatim mi je palo na um da se jedan deo nagona
usmerava protiv spoljneg sveta i tada ispoljava kao
nagon agresije i destrukcije. Tako je i ovaj nagon pri
moran da slui Erosu time to ivo bie, umesto sop-
stvenog, unitava neto drugo, ivo ili neivo. Ogra
niavanje agresije upravljene napolje moralo bi da
pojaa samorazaranje, koje se i inae stalno odigra
va. Na ovom primeru istovremeno smo nauili da se
obe vrste nagona retko pojavljuju a moda se ni
kada i ne pojavljuju meusobno odvojene, ve
se stapaju, ali u razliitim, veoma promenljivim ko
1 Suprotnost koja se zapaa izmeu neumorne tenje
Erosa da se proiruje i uopte konzervativne prirode nagona
je upadljiva i moe postati polazna taka iz koje e se po
stavljati novi problemi.
327
liinskim odnosima, te zbog toga ostaju izvan do
meta naeg rasuivanja. Odavno poznat kao parci
jalan nagon seksualnosti, sadizam nam pokazuje tak
vu, vrlo snanu leguru ljubavne enje i nagona de
strukcije. U njegovoj suprotnosti, u mazohizmu po
stoji veza destruktivnosti okrenute unutra i seksual
nosti, ime ova inae neprimetna tenja postaje
upadljiva i osetna.
Prihvatanje nagona smrti ili destruktivnosti na
ilo je na otpor ak i u krugu analitiara. Znam ko
liko smo skloni da sve to u Ijubavi osetimo da je
opasno i neprijateljsko pripiemo iskonskoj bipolar
nosti njene sutine. Saznanja koja sam ovde razra
dio, u poetku sam zastupao samo pokuaja radi, ali
tokom vremena su se toliko uvrstila da vie ne
umem drugaije da mislim. Smatram da se teorijski
mogu neuporedivo bolje upotrebiti nego bilo koja
druga. Ona predstavljaju uproavanje, ali bez za
nemarivanja ili preuveliavanja injenica, kakvom
teimo u naunom radu. Jasno mi je da smo u sa
dizmu i mazohizmu uvek gledali ispoljavanje nagona
destrukcije upravljenog napolje ili unutra, i jako legi-
ranog sa erotikom, ali vie ne mogu da shvatim kako
smo mogli prevideti ubikvitarnost neerotine agresiv
nosti i destruktivnosti i propustiti da im damo mesto
koje zasluuju prema svome* znaaju za objanjava
nje ivota. Nagon destrukcije okrenut unutra, uko
liko nije obojen erotski, obino promakne opaanju.
Seam se sopstvenog otpora, kada se u psihoanaliti
koj literaturi prvi put pojavila ideja o nagonu raza
ranja, i koliko mi je trebalo da je prihvatim. Manje
se udim to su je i drugi odbili i to jo uvek to
ine. Nevinaca, naime, ne vole da im se pomene uro
328
Jz kul tur e i umetnosti
ena sklonost oveka zlu , agresiji, destrukciji, a
time i svireposti. Bog ih je stvorio po obliju svoga
savrenstva i niko ne eli da se podseti koliko je te
ko spojiti uprkos uveravanja hrianske nauke
njegovu svemo i bezgraninu dobrotu i nesum
njivo postojanje zla. avo je postao najbolji izgovor
za izvinjenje Boga. Preuzeo je na sebe ekonomsko
rastereenje, istu ulogu koju ima Jevrejin u svetu
arijevskih ideala. Ali i tada je Bog odgovoran, koliko
za postojanje avola, toliko i za zlo koje on otelov-
ljuje. Pred ovakvim tekoama, preporuljivo je svi
ma da se u zgodnoj situaciji duboko poklone visoko
moralnoj ljudskoj prirodi: to e im pomoi da ih svi
vole i da im zbog toga bude mnogo ta oproteno.1
Naziv libido opet se moe primeniti na ispolja-
vanje Erosa, kako bi se razlikovao od energije na
gona smrti.2 Priznajem, njega shvatamo mnogo tee.
1 Veoma ubedljivo deluje identifikacija principa zla sa
n&gonom razaranja u Geteovom (Goethe) Mefistofelesu:
Jer sve to nastaje
zasluuje a propadne.
Dakle, sve j e Sto gresima
razaranjem, ukratko zlom nazivate
deo mene samoga.
I sam avo ne smatra svojim protivnikom svetinju,
dobro, ve prirodnu silu stvaranja, razmnoavanja ivota,
dakle Erosa.
U vazduhu, vodi, zemlji
razvijaju se hiljade klica
u suvoi, vlazi, toploti, hladnoi.
Da nisam za sebe zadrao plamen,
ne bih imao nlCega samo svoga.
1 Dananje shvatanje moe se otprilike izraziti reeni
com: libido uestvuje u svakom ispoljavanju nagona, ali u
tome nije sve libido.
32
jer ga donekle samo nasluujemo kao ostatak u po
zadini Erosa. Proe nezapaen, ukoliko ga ne izda
legura sa Erosom. Najjasniji uvid u njegovu sutinu
i odnose sa Erosom dobijamo kroz sadizam, gde on
izopauje smisao erotskog cilja a pri tome potpuno
zadovoljava seksualne elje. Ali kada se ak pojavi
i bez ikakvih seksualnih stremljenja, u lepom besu
razaranja, nije moguno prevideti da je njegovo za
dovoljenje povezano sa izvanredno velikim narcisti-
kim uivanjem, jer svome Ja ispunjava stare elje
svemoi. Nagon razaranja, umeren i zauzdan i isto
vremeno zapreen u postizanju cilja, usmeren objek
tima omoguie svome Ja da zadovolji ivotne po
trebe i da zavlada prirodom. Njegovo priznanje po
iva preteno na teorijskim osnovama, pa, mora se
priznati, nije sasvim bezbedno od teorijskih zamerki.
Ali tako nam sada izgleda, na dananjem stepenu na
ega znanja. Budua istraivanja i razmiljanja si
gurno e to i konano rasvetliti. Za sve to sledi sto
jim, dakle, na stanovitu da sklonost agresivnosti
predstavlja osnovni, samostalni nagon u oveka,
i ponavljam, on predstavlja najveu prepreku kul
turi. Negde u toku ovog istraivanja rodila se mi
sao da je kultura naroiti proces koji se odvija meu
ljudima; ja i dalje zastupam tu ideju. Dodajem da je
taj proces u slubi Erosa i tei da sakupi izdvojene
edince a kasnije porodice, plemena, narode, na
bije u velike celine. Zbog ega to mora da se do
godi ne znamo. Ali je ba to delo Erosa. Ljudske
mase mora da su meusobno povezane libidinoznim
vezama. Nee ih odrati zajedno sama nuda ili pred
nosti zajednice. Ali ovom programu kulture opire
se prirodni ljudski nagon agresije, neprijateljstvo
330
jednoga prema svima i svih prema jednome. Nagon
agresije potomak je i glavni predstavnik nagona
smrti, koji smo pronali uz Erosa i koji s njim deli
vlast nad svetom. Sada smatram da nam nije nepo
znat smisao razvoja kulture. I ona pokazuje borbu
izmeu Erosa i smrti, nagona ivota i nagona raza
ranja, koja se odigrava meu ljudima. Takva borba
je najhitniji sadraj ivota uopte, pa se zato i raz
voj kulture moe kratko oznaiti kao borba ljudskog
roda za ivot.' I ovu borbu giganata ele nae da
dilje da ublae sa ,,buji paji s neba .
1 Verovamo moemo blie oznaiti: u obliku koji je
uslovio neki nama jo neooznati dogaaj
VII
Zato nai srodnici, ivotinje, ne poznaju borbu
za kulturu? Ne znamo. Vrlo verovatno su se neke
meu njima: pele, mravi, termiti, hiljadama godi
na borili dok su stvorili dravnu instituciju, podelu
uloga, ogranienja za pojedince, kojima se mi danas
divimo. Za na dananji poloaj znaajno je to ose-
amo da ne bismo bili sreni ni u jednoj od ovih
ivotinjskih drava, ni u jednoj od uloga koje su
tamo dodeljene pojedincima. U drugih ivotinjskih
vrsta, mogue je povremeno uspostavljana ravnote
a uticaja iz spoljnog sveta i nagona, koji se u njima
bore i tako je dolo do zastoja u razvoju. U prao-
veka je, moda, neki novi nalet libida ponovo pod-
stakao rasplamsavanje nagona razaranja. Ovde se
na mnoga pitanja jo ne moe odgovoriti.
Drugo jedno pitanje nam je blie: kakvim sred
stvima se slui kultura da bi sputala, uinila bezo
pasnom ili moda otklonila agresiju koja joj se ispre-
ila. Nekoliko metoda smo ve upoznali, ali jo ni
smo onu koja kao da je najvanija. Nju moemo izu
avati kroz istoriju razvitka pojedinca. ta se s njim
deava da bi njegova elja za agresijom postala ne
kodljiva? Neto vrlo znaajno, to ne bismo pogodili.
332
a to je ipak tako blizu pameti. Agresiju introjici-
ramo, internalizujemo, u stvari je vraamo onamo
odakle je potekla, okreemo je, dakle, protiv sopstve-
noga Ja. Tu nju preuzima jedan deo toga Ja koji se
u vidu Nad-ja suprotstavlja preostalom delu i kao
savest na njega ustremljuje istu onu strogu agre
sivnost koju bi Ja rado zadovoljilo na stranoj osobi.
Napon izmeu strogog Nad-ja i pokorenog Ja nazi
vamo oseanjem krivice; ono se ispoljava kao po
treba za kaznom. Kultura, dakle, savlauje opasnu
elju za agresijom pojedinca time to je oslabi, ra
zorua i posredstvom jedne njegove unutranje in
stancije nadzire, kao to to ini posada u osvojenom
gradu.
O nastanku oseanja krivice analitiar misli dru
gaije nego psiholozi. Ali i njemu nije lako da to
objasni. Ako nekog upitamo kako nastaje oseanje
krivice, dobiemo, u prvi mah, odgovor kome se ne
moe prigovoriti: osea se krivim (poboni e rei:
grenim) ako uradi neto to se smatra ravim .
Primetiemo zatim koliko malo kazuje takav odgo
vor. Posle malo oklevanja moda e dodati da se
ovek moe oseati krivim iako nije uinio nita ra-
vo, ve je samo uvideo svoju nameru da to uini.
Onda emo postaviti pitanje: zbog ega se ove sma
traju jednakim namera i izvrenje? U oba sluaja
pretpostavlja se da je ve poznato da zlo treba od
baciti i spreiti da bude izvreno. Kako je dolo do
ovakvog gledita? Smemo odbaciti postojanje uro
ene, tako rei prirodne sposobnosti razlikovanja do
brog od ravog. Zlo esto ne samo to nije tetno ili
opasno po nae Ja, naprotiv predstavlja neto e
ljeno, neto to mu predstavlja uivanje. Znai da
333
uticaj sa strane odreuje ta treba nazvati dobrim
odnosno ravim. Mora da postoji neki razlog zato
se ovek potinio takvom stranom uticaju, jer ga sop-
stvena oseajnost ne bi navela na taj put. Lako se
otkriva da su u pitanju njegova bespomonost i za-
visnost od drugih, to emo najbolje opisati kao
strah od gubitka ljubavi. Ako izgubi ljubav drugoga,
od koga zavisi, gubi i zatitu od razliitih opasnosti,
meutim, pre svega dolazi u opasnost da jai od
njega pokae svoju nadmo nad njim u vidu kanja
vanja. Dakle ravo je u poetku ono zbog ega
nam preti gubitak ljubavi, pa se zbog straha od tak
vog gubitka mora da izbegava. Zbog toga i nije vano
da li smo ve uinili zlo ili emo ga tek uiniti, u
oba sluaja opasnost se javlja tek kada autoritet to
otkrije. On e se u oba sluaja ponaati na isti nain.
Ovakvo stanje nazivamo neistom savesti. U
stvari, jo mu ne pripada to ime, jer svest o krivici
je na tom stupnju oigledno samo strah od gubitka
ljubavi, socijalni strah. U maloga deteta nikada
i ne moe biti drukije. Ali u mnogih odraslih jedi
na promena sastoji se u zameni oca, ili oba roditelja,
veom ljudskom zajednicom, zato im su sigurni da
autoritet nee saznati o tome ili da im ne moe ni
ta uiniti, oni se po pravilu ne ustruavaju da ine
ravo ako od toga oekuju prijatnosti. Strah se od
nosi samo na otkrivanje.1 Dananje drutvo uglav
nom mora da rauna sa ovakvim stanjem.
Velika promena se deava tek kada izgradnjom
Nad-ja autoritet bude internalizovan. Ovim se pro
1 Stimo se uvenog Rusoovog (Rousseau) mandarina.
334
blemi savesti podiu na vii stupanj. U stvari tek
sada bi se moglo govoriti o savesti i oseanju kri
vice.1 Sada otpada i strah od biti otkriven i ukla
nja razliku izmeu ravog postupka i rave pomisli,
jer se od Nad-ja ne moe nita skriti, ak ni misli.
Verujemo da je realna ozbiljnost situacije svakako
minula jer novi autoritet, Nad-ja, nema motiva da
postupa loe sa Ja kome prisno pripada. Ali prisu
stvom uticaja geneze, koja omoguava da dalje ive
prolost i prevazieno, u osnovi ostaje sve kako je
bilo u poetku. Nad-ja kinji greno Ja nepromenje-
nim oseanjem straha i trai priliku da ga izloi
kazni spoljnog sveta.
Na tom drugom stupnju razvoja, savest pokazuje
jednu osobenost koju nije imala na prethodnom, a
koja se vie ne moe lako objasniti. Naime, to god
je ovek estitiji, utoliko se stroe i nepoverljivije
ponaa savest. Vrhunac dostie u svetaca, koji sebe
optuuju zbog najteih grehova. Vrlina pri tome gubi
deo obeane nagrade, posluno i asketsko Ja ne ui
va poverenje svoga mentora, trudi se, ini se uza
lud, da ga stekne. Sada e neko prigovoriti da su to
vetaki podeene tekoe, da je stroa i budnija sa
vest obeleje moralnog oveka. Kada sveci sebe pro
glaavaju grenicima onda se oni s pravom pozivaju
ha iskuenja da zadovolje nagone; tim iskuenjima
su oni naroito jako izloeni, jer je poznato da se
1 Svako razuman shvatie i uzee u obzir da je u ovom
pojednostavljenom prikazu otro razdvojeno ono to se u
stvarnosti odvija u neotrim prelivima, da se ne radi samo
o postojanju Nad-ja ve i o njegovoj relativnoj snazi i sferi
uticaja. Sve do sada reeno o savesti i krivici opte je po
znato i najveim delom priznato.
335
ona stalnim odricanjem samo pojaavaju, a kada se
povremeno zadovolje, bar za kratko vreme, slabe.
Druga injenica sa podruja etike, toliko bogate pro
blemima, jeste da neuspeh, odnosno promaaj spo-
lja silno pojaava mo savesti u ljudskom Nad-ja.
Dok je oveku dobro, i savest mu je blaga i svata
doputa njegovom Ja. Ako mu se dogodi neka ne
prilika, povlai se u sebe, uvidi svoju grenost, po
vea zahteve svoje savesti, nametne se'oi uzdrlji-
vost i kanjava se ispatanjem.1 itavi narodi su se
tako ponaali; na isti nain se i danas ponaaju. Ali
ovo se lako objanjava prvobitnim, infantilnim, stup
njem savesti koji nije naputen posle introjekcije u
Nad-ja, ve pored i iza njega postoji i dalje. Sudbi
nu smatramo zamenom roditeljske instancije. Doiv
ljena nesrea znai da nas via sila ne voli vie, i
pod pretnjom gubitka ljubavi priklanjamo se ponovo
roditeljskim predstavnicima, u svome Nad-ja, koje
smo u srei zanemarili. Ovo je oigledno u strogo
religioznom tumaenju sudbine kao izraza boje vo
lje. Narod Izraela se smatrao najmilijim detetom bo
jim. Kada je Velici Otac dopustio da se nesrea za
nesieom srui na njegov narod, niko nije posum
njao u takvu vezu sa Njim, niti je posumnjao u Boju
mo i pravdu. Naprotiv, stvorili su proroke koji
su ih korili zbog grenosti i na osnovu oseanja kri
vice stvorili prestroge propise svoje svetpr> religije.
* Mark Tven u jednoj svojoj kratkoj priici: The first
melon I ever stole (Prva dinja koju sam ikad ukrao) obradio
je takvo jaanje morala usled nedae. Prva dinja je sluajno
bila zelena. Cuo sam priu iz usta Mark Tvena. Poto je iz
govorio naslov, zautao je i kao u nedoumici se zapitao: Was
it the first (Da li je bila prva?) Time je sve rekao.
336
i z kul tur e i umetnost.i
udno je, ali se primitivac ponaa drugaije. Ako mu
se dogodi nesrea, ne pripisuje je sebi ve fetiu, koji
je oigledno nije skrivio, te kanjava njega umesto
da to uini sa sobom.
Poznajemo, dakle, dva korena oseanja krivice:
strah od autoriteta i kasnije nastali strah od Nad-ja.
Prvi prisiljava da se odustane od zadovoljenja na
gona, a drugi, osim toga, trai i kanjavanje, jer se
zabranjene elje pred Nad-ja ne mogu sakriti, uli
smo takoe kako se moe shvatiti strogost naeg
Nad-ja, odnosno zahtevi savesti. Ona je jednostavno
produenje strogosti spoljnog autoriteta koji je sme-
nila i delom zamenila. Sada uviamo u kakvom su
odnosu odustajanje od zadovoljenja instinkata i ose-
anje krivice. Prvobitno je odricanje od nagona po-
sledica straha od spoljnog autoriteta. Odriemo se
zadovoljenja da ne bismo izgubili njegovu Ijubav.
im smo se odrekli, mi smo, tako rei sa spoljnim
autoritetom kvit i ne bi trebalo da preostane ose-
anje krivice. Kada strah potie od Nad-ja, dogaa
se drugaije. Ovde odricanje od zadovoljenja nago
na nije dovoljno jer elja postoji i dalje, a ne moe
se sakriti od Nad-ja. Dakle, uprkos izvrenog odri
canja pojavie se oseanje krivice, a to je sa gledita
ekonominosti veliki nedostatak uspostavljanja Nad-
-ja, ili, kako bi se moglo rei, obrazovanja savesti.
Odricanje od nagona ne osloboava vie u potpuno
sti, uzdravanje iz estitosti nije vie nagraeno obez-
beivanjem ljubavi, nedaa koja preti spolja gu
bitak ijubavi i kazna od strane spoljnog autoriteta
zamenjena je trajnom unutarnjom nesreom, nape-
tou zbog oseanja krivice.
337
Ovi odnosi su toliko zamreni a istovremeno to
liko vani, te u ih, bez obzira na opasnost ponav
ljanja, razmatrati sa raznih strana. Vremenski redo-
sled bi bio: prvo, odricanje od nagona zbog straha
od agresije spoljnog autoriteta. Iz toga proistie strah
od gubitka ljubavi; a ljubav je zatita od te kaznene
agresije. Zatim se izgrauje unutranji autoritet pa
se ovek odrie od nagona zbog straha od njega, stra
ha od savesti. U drugom stepenu ravo delo i rava
namera se izjednauju otuda potiu svest o kri
vici i potreba za kaznom. Agresija savesti konzervira
agresiju autoriteta. Dovde je postalo sve jasno. Ali
gde je tu mesto uticaju nesree (spolja nametnutog
odricanja) koji pojaava savest do izvanredne stro
gosti savesti najboljih i najposlunijih? Obe osobine
savesti smo objasnili, ali ipak ostaje utisak da ova
objanjenja ne dopiru do kraja i da je jedan deo
ostao jo nerazjanjen. To konano postie jedna za
misao, koja uostalom pripada psihoanalizi, a nepo
znata je obinom nainu ljudskog razmiljanja. Ona
je takve prirode da nam omoguava da shvatimo zbog
ega nam je ova stvar izgledala tako zamrena i ne
pristupana. Ona, naime, kae: U poetku je stvarno
savest (tanije: strah koji kasnije postaje savest) uz
rok odricanju od nagona, ali kasnije je taj odnos
obrnut. Svako odbijanje nagona postaje dinamiki iz
vor savesti, a svako sledee odbijanje pojaava nje
nu strogost i netrpeljivost. Ako budemo u stanju da
ovo bolje uskladimo sa ve poznatom istorijom po
stanka savesti, moraemo prihvatiti paradoksalno na
elo: savest je posledica odricanja od nagona, odnosno
(spolja nametnuto) odricanje od nagona stvara savest,
koja otada zahteva i dalje odbacivanje nagona.
- 2 Krijd. Odabn/na drla. V
338
Iz kul t ure i umetnosti
U stvari, protivurenost ove reenice i opisane
geneze savesti nije tako velika a nalazimo nain a
je jo vie smanjimo. Radi lakeg izlaganja, uzmimo
za primer nagon agresije, uz pretpostavku da se u
ovom sluaju deava samo odricanje od agresije. Na
ravno, ovo je samo privremena pretpostavka. Onda
odricanje od nagona tako deluje na savest da Nad-ja
preuzme svaki deli agresije koju ne zadovoljimo te
se njegova agresivnost (protiv Ja) pojaa. To nije sa
svim u skladu sa gleditem da je prvobitna agresiv
nost savesti produetak strogosti spoljnog autoriteta
i, prema tome, nema nikakve veze sa odricanjem. Ali
i to neslaganje emo izgladiti ako utvrdimo drugo
poreklo prvobitne snabdevenosti Nad-ja agresijom.
Dete svakako razvija vrlo veliku agresivnost prema
autoritetu koji mu ometa prva, ali i najznaajnija
zadovoljenja, bez obzira na to kakve su vrste bila
traena odricanja od nagona. Dete je nuno moralo
da se odrekne zadovoljenja te osvetnike agresije.
Ono nalazi izlaz iz ove teke ekonomske situacije pu
tem poznatih mehanizama. Identifikacijom unosi u
sebe taj neprikosnoveni autoritet, koji sada postaje
Nad-ja, i preuzima svu onu agresiju koju je kao dete
elelo da upotrebi protiv njega. Ja deteta mora da se
pomiri sa alosnom ulogom tako ponienog oe
vog autoriteta. Ovo je obrtanje situacije, to se
esto deava: Kada bih ja bio otac, a ti dete i ja bih
postupao loe s tobom. Odnos izmeu Ja i Nad-ia je
eljom izopaeno vraanje realnih odnosa izmeu jo
nepodeljenog Ja i jednog spoljnog objekta. To je,
takoe, tipino. Bitna razlika, meutim, lei u tome
to prvobitna strogost naeg Nad-ja nije ili nije
toliko strogost koju smo iskusili od objekta ili koji
339
mu pripisujemo, ve odraava sopstvenu agresiju
upravljenu protiv njega. Ako se to pokae tanim,
smemo zaista tvrditi da je u poetku savest nastala
potiskivanjem jedne agresije i da je u daljem raz
voju pojaavaju nova takva potiskivanja.
Koje je od ova dva shvatanja ispravno? Prethod
no, koje nam genetski izgleda tako nepobitno, ili no
vije, koje je tako sreno zaokruglilo teoriju? Oigled
no su oba ispravna, ona se meusobno ne sukoblja
vaju, ak imaju jednu dodirnu taku jer osvetniku
agresiju deteta odreuje i veliina kaznene agresije
koju ono oekuje od oca. Ali iskustvo ui da stro
gost onog Nad-Ja koje se razvilo u deteta ni u kom
sluaju ne odraava strogost postupaka koje je ono
doivelo.1 Ona je, izgleda, nezavisna od ovog postu
panja, pa i pored vrlo blagog odgoja neko dete moe
imati veoma strogu savest. Ipak bi bilo pogreno pre
uveliavati tu nezavisnost. Lako se moemo uveriti
da strogost vaspitanja veoma utie i na izgradnju
dejeg Nad-Ja. Moe se rei da pri izgradnji Nad-ja
i nastajanju savesti deluju skupa uroeni konstitu-
cionalni faktori i uticaji miljea realne okoline. Ovo
ne treba da zvui udno jer je to opti etinlnki uslnv
svih ovakvih procesa."
1 to su s pravom istakli Melame Kelin i drugi, engle
ski autori.
2 Fr. Alexander je u Psihoanalizi celokupne linosti"
(Psychoanalyse der Gesamtpersonlichkeit), 1927, u vezi Ajhor-
nove (Aichhorn) studije o vaspitnoj zaputenosti ispravno
procenio oba glavna tipa patogenih metoda vaspitanja, pre-
teranu strogost i razmaenost. Preterano mek i popustljiv
otac bie povod stvaranja u deteta prestrogog Nad-Ja, jer
*o dete, proeto ljubavlju koju prima, nema drugi izlaz te
:2*
340
l z kul tur e i umetnosti
Moe se, takoe, rei da dete kada na prva na
gonska odricanja reaguje preterano jakom agresijom
i odgovarajuom strogou svog Nad-ja sledi jedan
filogenetski uzor, te prelazi aktuelno opravdanu me-
ru, jer je otac preistorije svakako bio uasan i ka
dar da bude u najveoj meri agresivan. Razlike iz
meu dva shvatanja o postanku sa vesti jo vie se,
dakle, smanjuju ako sa individualne preemo na fi-
logenetsku istoriju razvoja. Ali se zato ukazuje nova
znaajna razlika izmeu ova dva procesa. Ne mo
emo prei preko tvrenja da oseanje krivice ljud
skog roda potie iz Edipovog kompleksa i da je ste
eno kada su udrueni sinovi ubili oca. Tada jedna
agresija nije potisnuta, ve izvrena. Smatramo da
ista ta agresija, kada je dete potisne, postaje izvor
oseanja krivice. Posle svega ovoga neu se zauditi
ako neki italac ljutito uzvikne: Znai svejedno je,
ubili oca ili ne. Osetiemo se krivim u svakom slu
aj u! Imamo prava da posumnjamo u poneto: Ili
nije tano da oseanje krivice potie od potisnute
agresije ili je istorija o ubistvu oca samo roman, a
deca praljudi nisu ubijala svoje oeve ee nego to
to ine dananja. Uostalom, ukoliko to nije roman,
ve verodostojna istorija, pred nama bi bio sluaj u
itojem se deava ono to ceo svet oekuje, naime: neko
svoju agresiju okree unutra. U vaspitno zaputenog, koji je
odgajan-bez ljubavi, nedostaje napon izmeu Ja i Nad-Ja pa
se sva njegova agresija moe uputiti napolje. Ako ostavimo
po strani konstitucionalni faktor (mada ga moramo priznati),
moemo rei da stroga savest nastaje sadejstvom dva ivotna
uticaja: odbacivanjem nagona, koji osloboava agresivnost,
i doivljajem ljubavi, koja okree agresiiu Dut unutra i pre
nosi je na Nad-Ja.
341
se osea krivim zato to je stvarno uinio neto to
se ne moe pravdati. A za taj sluaj, koji se svako
dnevno ponavlja, psihoanaliza nam jo duguje obja
njenje.
To je istina pa moramo nadoknaditi. Ali nije to
neka velika tajna. Krivicu koju oseamo poto smo
neto zgreili treba nazvati kajanjem. Ono se odnosi
samo na jedno delo i pretpostavlja, naravno, da je
savest, spremnost da se oseamo krivim, postojala jo
pre uinjenog dela. Kajanje takve vrste nam zato ni
kad nee pomoi da otkrijemo poreklo savesti i ose-
anje krivice uopte. Tok dogaaja u ovim svako
dnevnim sluajevima obino je sledei: neka nagon
ska potreba koja je stekla snage postigne zadovo
ljenje uprkos savesti, koja je u krajnjoj liniji ipak
ograniene moi. Posle prirodnog slabljenja potrebe
koja je zadovoljena, uspostavlja se raniji odnos sna
ga. Psihoanaliza je zato u pravu to u ov'j raspravi
izostavlja sluaj oseanja krivice zbog kajanja, bez
obzira to je est i to je njegov praktini znaaj
velik.
Ali iako oseanje krivice potie od ubistva pra
oca, to ipak predstavlja sluaj kajanja . A, prema
pretpostavci tada, pre uinjenog dela, nisu postojali
savest i oseanje krivice. Otkuda u tom sluaju po
tie kajanje? Ovaj sluaj zaista mora da nam razjasni
tajnu oseanja krivice i uini kraj naoj pometnji.
Ja mislim da e to i uiniti. Ondanje kajanje ishod
je prvobitne oseajne ambivalencije prema ocu. Si
novi su ga mrzeli, ali i voleli. Poto su agresijom
utolili mrnju, u kajanju zbog toga dela se ispoljila
ljubav. Ona je njihovom identifikacijom sa ocem iz
gradila Nad-ja, dala mu mo oca kao kaznu za po
342
injeno delo agresije protiv njega, ustrojila ograni
enja da bi spreila ponavljanje dela. Sklonost agre
siji prema ocu se ponavljala i u sledeim pokole-
njima, pa je i oseanje krivice i dalje postojalo i po
jaavalo se iznova prilikom svakog potiskivanja agre
sije i njenog prenoenja u Nad-ja. Sada, mislim, ko
nano i potpuno jasno shvatamo dve stvari udeo
ljubavi u nastajanju savesti i sudbonosnu neizbenost
oseanja krivice. Stvarno, nije bitno da li je neko
ubio oca ili se uzdrao od toga dela, u oba sluaja
se mora oseati krivim, jer je oseanje krivice izraz
konflikta ambivalence, vene borbe izmeu Erosa i
nagona razaranja, odnosno nagona smrti. Ovaj se
konflikt rasplamsa im je ovek suoen sa obavezom
da ivi u zajednici. Sve dok je jedini oblik zajednice
porodica, taj konflikt moe da se ispolji samo kao
Edipov kompleks, mora da ustanovi savest i stvori
prvo oseanje krivice. Pri pokuaju proirenja zajed
nice, isti konflikt se nastavlja u oblicima uslovljenim
prolou, pojaava se, a posledica je dalji porast ose
anja krivice. Kultura se pokorava unutranjem ero
tinom nagonu, koji zahteva da ona ujedini ljude u
vrsto povezanu masu, a ona moe postii taj cilj
samo neprekidnim pojaavanjem oseanja krivice.
Sto je zapoeto sa ocem, zavrava se na masi. Ako
kultura predstavlja nuni put razvoja od porodice
ka oveanstvu, onda je s njom neraskidljivo pove
zano stalno jaanje oseanja krivice, moda do raz-
mera koje e pojedinac teko moi da podnosi. To
je posledica uroenog konflikta ambivalencije koji
potie iz venog sukoba ljubavi i tenje za smru.
Podsetimo se optubi velikog pesnika protiv nebe
skih sila :
343
Vi nas uvodite u ivot,
Dozvoljavate jadniku da postane grean,
Pa ga preputate patnji
jer se svaki greh sveti na zemlji1.
Preostaje nam jedino da uzdahnemo pred sazna
njem da je pojedinim ljudima dato da iz vrtloga sop-
stvenih oseanja, ak i bez napora, izvlae najdublje
istine, do kojih mi ostali treba da se probijamo uz
munu neizvesnost pipajui.
VIII
Stigavi na kraj ovakvog puta, autor se osea
dunim da svoje itaoce zamoli za oprotaj to im
nije bio vet vodi i nije ih potedeo doivljaja me-
stiminih praznina i tegobnih stranputica. Nema sum
nje, moglo se uraditi i bolje. Pokuau da naknadno
neto popravim.
U prvom redu, nasluujem da itaoci imaju
utisak da je rasprava o oseanju krivice prevazila
okvire ovog izlaganja, da zauzima suvie prostora i
da je potisnula u stranu ostali sadraj s kojim nije
uvek najvre povezana. To je moda poremetilo
sklop poglavlja ali odgovara mojoj nameri da ose
anje krivice predstavim kao najvaniji problem
kulturnog razvoja i dokaem da je cena kulturnog
napretka plaena gubitkom uivanja sree zbog ja
anja oseanja krivice.1 Ova tvrdnja, koja je krajnji
1 ,.I tako savest stvara kukavice od svih nas.. . " Op
tuba na raun dananjeg vaspitanja zato to krije od mla
dog oveka kakvu e ulogu igrati seksualnost u njegovom i
votu nije jedina. Ono je pogreno, osim toga. jer oveka ne
priprema na agresiju, iako je predodreeno da joj on pred
stavlja objekt. Vaspitanje otprema omladinu u ivot sa ne-
tanom psiholokom orijentacijom i ono postupa kao kada
345
rezultat moga istraivanja, jo uvek zvui strano, a
to se moe dovesti u vezu sa veoma osobenim, ali
potpuno neobjanjenim odnosom oseanja krivice i
nae svesti. Kada je u pitanju obian sluaj (po nama
normalan) kajanja, ono se sasvim jasno nalazi u sve
sti, ak smo navikli da kaemo umesto osea se kri
vim svestan krivice . Ispitivanjem neuroza,
ime smo uostalom dobili najdragocenije putokaze za
razumevanje normalnog, pokazali su se i suprotni
odnosi. U jednoj takvoj afekciji, prisilnoj neurozi,
oseanje krivice vrlo se upadljivo namee svesti, su
vereno vlada klinikom slikom i bolesnikovim ivo
tom i jedva doputa da se jo neto pojavi uz njega.
Ali u veini drugih sluajeva i oblika neuroza ono
ostaje potpuno nesvesno; meutim, zbog toga ne ispo-
ljava slabije delovanje. Bolesnici nam ne veruju kada
im nagovestimo da i u njih postoji nesvesno osea
nje krivice. Da bi nas samo upola razumeli, pria
mo im o nesvesnoj potrebi za kaznom kroz koju se
ispoljava oseanje krivice. Ne treba, ipak, precenji-
vati povezanost sa oblikom neuroze. Meu bolesni
cima od prisilne neuroze postoje tipovi koji svoje
oseanje krivice ne zapaaju ili ga osete u vidu neke
nelagodnosti ili neke vrste straha tek kada su spre-
bi uesnike neke polarne ekspedicije opremili letnjom ode-
om i mapama severno-italijanskih jezera. U tome se jasno
zapaa izvesna zloupotreba etikih postavki. Njihovoj stro
gosti ne bi nakodilo ako bi vaspita rekao: takvi bi trebalo
da budu ljudi da bi bili sreni i mogli druge da usree. Ali
moramo raunati da oni nisu takvi. Umesto toga, omladina
ostaje u uverenju da svi potuju etike propise, dakle da su
estiti. Na ovaj nain stvaramo podlogu zahteva da i ona
postane takvom.
346
eni da izvre neku odreenu radnju. Ove stvari tre
balo bi ve jednom da shvatimo, ali za sada ne moe
mo. Moda je ovde dobrodola napomena da je ose-
anje krivice u sutini samo jedna topika podvrsta
straha, koja se u kasnijim fazama potpuno podudara
sa strahom od Nad-ja. A u strahu se pokazuju iste
neobine varijacije u odnosu na svest. Na neki nain,
strah se nalazi u pozadini svih simptoma, ali on osva
ja svest as buno, potpuno, a as se toliko uspeno
prikriva da smo primorani govoriti o nesvesnom stra
hu ili, ako elimo imati psiholoku istu savest, jer je
strah najpre samo jedno oseanje, o mogunostima
doivljavanja straha. I zato se moe s lakoom zami
sliti da se ni oseanje krivice prouzrokovano kultu
rom ne doivljava kao takvo, ve da dobrim delom
ostaje nesvesno ili se pojavljuje kao nelagodnost, ne
zadovoljstvo, za koje traimo druge motivacije. Reli
gije, bar, nisu nikada potcenjivale ulogu oseanja
krivice u kulturi. One ak nastoje da oveanstvo
oslobode toga oseanja krivice, ili kako ga nazivaju
greha. Ovo im priznanje nisam odao na drugom
mestu1. Prema nainu na koji se u hrianstvu stie
spasenje: rtvom jednog pojedinca, koji time uzima
na sebe jedan svima zajedniki greh, izveli smo za
kljuak kakav je mogao biti prvi povod za opteree
nje onom prakrivicom kojom je i zapoela kultura2.
Nije naroito vano, ali moda nije ni suvino,
to objanjavam znaenje pojedinih rei kao: Nad-ja,
savest, oseanje krivice, potreba za kaznom, kajanje,
1 Mislim na: Budunost jedne iluzije (Die Zukunft einer
Illusion) 1927.
2 Totem i tabu (Totem und Tabu) 1912.
347
jer smo ih moda esto upotrebljavali odve slobod
no i jednu umesto druge. Sve se odnose na istu
stvar, ali imenuju njene razne strane. Nad-ja je in
stancija koju smo mi dokuili. Savest je jedna od
funkcija koje mu pripisujemo, ona obavlja dunost
cenzora i treba da nadzire i ocenjuje postupke i na-
mere naeg Ja. Oseanje krivice, tvrdoa Nad-ja, isto
je, dakle, to i strogost savesti. Ono predstavlja zapa
anje naeg Ja da je pod takvim nadzorom, procenu
napona izmeu njegovih tenji i zahteva Nad-ja. Ono
je strah od ove kritike instancije koji je u osnovi
itavog tog odnosa i potreba za kanjavanjem, ono
je izraz nagona naeg Ja koje je pod uticajem sadi
stikog Nad-ja postalo mazohistino, to znai da Ja
jedan deo nagona za samounitenjem, koji postoji u
njemu, upotrebljava za erotino vezivanje sa svojim
Nad-ja.
O savesti se ne bi moglo govoriti pre nego to
se ustanovi postojanje Nad-ja. Svest o krivici, sloi-
emo se, nastala je pre Nad-ja, pa prema tome i pre
savesti. Ona zato predstavlja neposredan izraz straha
od spoljnog autoriteta, priznavanje napona izmeu
Ja i njega. Direktan je potomak konflikta izmeu po
trebe za njegovom ljubavi i pritiska za zadovolje
njem nagona, ije obuzdavanje prouzrokuje sklonost
agresiji. Natkril javan je ovih dvaju slojeva oseanja
krivice, straha od spoljnog i od unutranjeg autori
teta, otealo nam je bolji uvid u odnose savesti. Ka
janje je opti naziv reakcije Ja u jednom sluaju ose
anja krivice i sadri malo izmenjen oseajni mate
rijal straha koji deluje u pozadini svega toga; kaja
nje i samo predstavlja kaznu, ali moe da ukljui i
348
potrebu za kaznom. I kajanje, dakle, moe biti starije
od savesti.
Nee smetati ako jo jednom pomenemo protivu-
renosti koje su nas u toku naeg ispitivanja za tre
nutak zbunile. Oseanje krivice je jednom bilo po-
sledica uzdrane agresije a drugi put, i to ba na svom
istorijskom poetku prilikom ubistva oca , posle-
dica izvrene agresije. Nali smo, dodue, izlaz iz ove
tekoe. Ustanovljenje unutranjeg autoriteta, Nad-ja
je iz temelja izmenilo ba te odnose. Pre toga su ose
anje krivice i kajanja bili jedno isto.
Napominjemo da treba zadrati naziv kajanje
samo za reakciju posle stvarno izvrene agresije. Ka
snije, uz sveznajue Nad-ja, razlika izmeu namera-
vane i izvrene agresije izgubila je svoj znaaj. Ota
da, oseanje krivice mogu da prouzrokuju kako stvar
no izvreno nasilje, to zna ceo svet, tako i samo na-
meravano, to je otkrila psihoanaliza. I pored prome-
njene psiholoke situacije, konflikt ambivalence dva
pranagona nastavlja sa istim delovanjem. Dolazimo u
iskuenje da ovde traimo reenje zagonetke toliko
nestalnih odnosa izmeu oseanja krivice i svesti.
Oseanje krivice u vidu kajanja zbog ravog dela
trebalo bi da bude uvek svesno, a ono koje je nastalo
zapaanjem impulsa za ravo delo moglo bi ostati
oesvesno. Ipak, nije tako jednostavno, prisilna neu
roza to energino pobija. Na drugu protivurenost
nailazimo prouavajui agresivnu energiju kojom
smatramo da raspolae Nad-ja. Prema jednom gledi
tu ona je samo produenje energije kanjavanja
spoljnog autoriteta odrana za duevni ivot. Drugo
gledite smatra da je u pitanju prvenstveno neupo-
trebljena sopstvena agresija uperena protiv autorit-
349
ta koji obuzdava. Prvo se uenje, ini se, bolje ukla
pa u istoriju a drugo u teoriju oseanja krivice. Dub
ljim razmiljanjem skoro su otklonjene na izgled ne
pomirljive suprotnosti.
Ispostavilo se da je u obe bitno i zajedniko agre
sija, koja je upuena unutra. I kliniko zapaanje,
s druge strane, potvruje da se mogu razlikovati dva
izvora agresije pripisane naem Nad-ja. U pojedinom
sluaju jae deluje jedan ili drugi, ali opte uzev, oni
deluju zajedno.
ini mi se da postavku koju sam ranije predlo
io da privremeno prihvatimo treba na ovom mestu
ozbiljno da branim. U najnovijoj literaturi analiza
zapaa se tenja ka uenju da svako zatajivanje, sva
ko spreavanje zadovoljenja nagona ima, odnosno
moe imati, za posledicu pojaanje oseanja krivice1.
Mislim da stvaramo veliku olakicu teoriji ako pri
hvatimo da ovo vai samo za nagone agresije i da
emo malo toga nai to protivurei ovakvoj postavci.
Kako dinamiki i ekonomski objasniti zato se zbog
nezadovoljenog erotskog zahteva pojaava oseanje
krivice?
Ovo je, ini se, moguno samo zaobilazno: ako
se spreavanjem erotskog zadovoljenja pobudi jedan
deo agresivne sklonosti protiv linosti koja ometa za
dovoljenje i ako zatim mora da bude potisnuta sama
agresija. Ali onda se ipak samo agresija, poto je po
tisnuta i preneta na Nad-ja, preobraa u oseanje kri
vice. Uveren sam da emo mnoge dogaaje moi
predstaviti jednostavnije i jasnije ako primenu otkri
1 Naroito u E. Jonesa, Suan Isacs, Melanie Klein; a
kako sam shvatio i kod Reika i Alexandera.
350
a psihoanalize o poreklu oseanja krivice ogranii
mo na agresivne nagone. Ispitivanje klinikog mate
rijala ne daje nam za ovo odreen odgovor, jer se,
shodno naoj pretpostavci, obe vrste nagona retko
kada pojavljuju iste, meusobno odvojene. Izuava
nje ekstremnih sluajeva svakako e uputiti na pra
vac koji oekujem. Pokuau da ovo odreenije shva-
tanje prvi put iskoristim, te u ga primeniti na pro
ces potiskivanja. Kao to smo nauili, simptomi ne
uroze su u sutini zamena za zadovoljavanje neostva
renih seksualnih elja. Tokom analitikog rada bili
smo iznenaeni saznanjem da moda svaka neuroza
skriva izvesnu koliinu nesvesnog oseanja krivice,
koja, sa svoje strane, uvruje simptome koristei se
njima za kanjavanje. Sada nam je lako da formuli-
emo sledeu reenicu: kada se jedna nagonska te
nja potisne, pretvore se njeni libidinozni delovi u
simptome, a njene agresivne komponente u oseanje
krivice. Ako je ova reenica, ak, samo u proeku
priblino tana, ona zasluuje nau panju.
Nekim itaocima ove rasprave moda e se uini
ti da su suvie esto sluali formulu o borbi izmeu
Erosa i nagona smrti. Trebalo je da ta formula obe-
lei proces kulture koji se odigrava u oveanstvu,
ali ona je proirena i na razvoj pojedinca a, povrh
svega, trebalo je da skine veo tajne sa organskog i
vota uopte.
Ispitivanje uzajamnih odnosa izmeu tri pojave,
izgleda, ne moe se izbei. Vraanje na istu formulu
-opravdano je razmatranjem da su proces kulture ove-
anstva kao i razvoj pojedinca isto to i ivotna zbi
vanja, dakle neto to mora imati udela u najoptijem'
svojstvu ivota. Ali ba zbog toga, postojanje ove op-
Nel agodnost u k ul tur i
351
te crte ne doprinosi razlikovanju sve dok se ona na
roitim okolnostima ne suzi. Stoga nas moe umiriti
tek tvrenje da je proces kulture.ljudskog roda ona
modifikacija ivotnog procesa kroz koji taj proces
prolazi pod uticajem zadatka koji je postavio Eros a
podstaknula Ananke realna nuda; a taj zadatak
je ujedinjenje pojedinaca u zajednicu ljudi uzajamno
libidinozno povezanih. Obratimo li panju na veze
izmeu procesa kulture oveanstva i procesa razvoja
ili odgoja pojedinca, bez mnogo kolebanja emo pri
hvatiti da su oba procesa slina, ukoliko se ne radi o
istom procesu, ali na razliitim objektima. Kulturni
proces oveanstva, naravno, apstrakcija je vieg reda
nego to je razvoj pojedinaca, zato je tee da se ovaj
proces predstavi oigledno, pa zato i ne treba prete-
rivati u traganju za analogijama. Poto su ciljevi isto-
vetni ovde uklapanje pojedinca u ljudsku masu, a
onde stvaranje od mnogih pojedinaca jedne masovne
zajednice ne moe nas iznenaditi slinost upotreb-
ljenih sredstava i nastalih fenomena. Zbog svoje iz
vanredne vanosti, ne moe i dalje biti nepomenuta
osobina kojom se ova dva procesa razlikuju. U proce
su razvoja pojedinca glavni cilj je program principa
zadovoljstva da se postigne zadovoljenje u oseanju
sree. Uklapanje u ljudsku zajednicu ili prilagoava-
nje njoj izgleda da je uslov koji je teko mimoii i to
mora da se ispuni na putu postizanja sree kao cilja.
Moda bi bolje bilo da nema toga preduslova. Drugim
recima: individualni razvoj, ini se, produkt je inter
ferencije dve tenje: tenje za sreom, koju obino
nazivamo egoistinom , i tenje za ujedinjenjem sa
drugima u zajednicu, koju nazivamo altruistinom .
Oba naziva ne kazuju mnogo. Rekli smo da je u indi
352
I z kul tur e i umetnostl
vidualnom razvoju glavni naglasak na egoistinom ili
tenji za sreom, dok se druga, nazovimo je kulturna
tenja, po pravilu zadovoljava ulogom ograniavanja.
Drugaije je u procesu kulture. Tu je cilj stvaranja
celine od ljudskih individua daleko najvaniji. Usre
ivanje kao cilj, dodue, jo postoji, ali je potisnuto
u pozadinu. Gotovo se ini da bi najbolje uspelo stva
ranje velike ljudske zajednice kada se ne bi moralo
brinuti za sreu pojedinca. Proces razvoja pojedinca,
prema tome, moe imati svoje osobenosti, koje se ne
nalaze u kulturnom procesu oveanstva. Samo, ako
je cilj prvog zbivanja prikljuenje zajednici, ono se
mora podudarati sa ovim drugim.
Kao to planeta ne krui samo oko svoga central
nog tela, ve se okree oko svoje osovine, tako i poje
dinac uestvuje u razvojnom putu oveanstva i isto
vremeno ide svojim sopstvenim putem. Ali naim
kratkovidnim oima izgleda da je igra sila na nebu
okamenjena u jednom venom poretku. U organskom
zbivanju vidimo jo i kako se sile meusobno bore i
kako se ishod konflikta neprestano menja. U svakoj
linosti, isto tako, moraju da se bore obe tenje za
linom sreom i za prikljuenje drugima. Oba proce
sa, individualni i kulturni razvoj, moraju se susresti
kao neprijatelji i boriti se za prostor, ali ova borba iz
meu pojedinaca i drutva ne potie od suprotnosti
verovatno nepomirljivih pranagona, Erosa i smrti, ve
predstavlja nesuglasicu oko gazdovanja libidom, sli
no sukobu oko raspodele libida izmeu Ja i objekta,
ali ono ostavlja mogunost linosti da na kraju posti
gne poravnanje. Nadajmo se da e tako biti i u bu
duoj kulturi iako ona, za sada, veoma oteava ivot
pojedinca.
N i 1(nj <nl i mst u kul t ur i
353
Analogija izmeu kulturnog procesa i razvojnog
puta individue moe se znatno proiriti. Moe se, na
ime, tvrditi da i zajednica izgrauje jedno Nad-ja,
pod ijim se uticajem odigrava kulturni razvoj. Bio
bi privlaan zadatak za poznavaoca ljudskih kultura
da ispituje u pojedinostima tu slinost. Ja u se ogra
niiti na to da istaknem neke upadljive injenice.
Nad-ja neke kulturne epohe slinog je porekla kao i
u pojedinca. Ono poiva na utisku koji su za sobom
ostavile velike voe, ljudi nadmone snage duha ili
oni u kojih se jedno od ljudskih stremljenja razvilo
najjae i najistije, pa zato esto i najjednostranije.
U mnogim sluajevima ta analogija ide jo i dalje, jer
su ih drugi ljudi dosta esto, iako ne uvek, za
svoga ivota ismevali, zlostavljali ili ih i odstranji
vali na grozan nain. Tako se isto i praotac tek dugo
posle nasilne smrti uspeo do boanstva. Najdirljiviji
primer takve sudbinske isprepletanosti je linost Isu
sa Hrista, ukoliko ona ne pripada mitu, koji je seanje
na taj pradogaaj iz dubina vratio u ivot . . . Druga
taka podudarnosti jeste to kulturno Nad-ja, koje
isto kao i Nad-ja pojedinca, postavlja stroge idealne
zahteve a nepotovanje kanjava strahom od savesti.
Pred nama je zanimljiv sluaj, jer su duevna zbiva
nja u vezi s tim bolje upoznata u masi i pristupanija
su svesti, nego to je to moguno postii u pojedinca.
Kod njega u sluaju napetosti moemo zapaziti agre
siju Nad-Ja samo u vidu suvie naglaenih prebaci
vanja. Zahtevi obino ostaju u pozadini, najee ne-
svesni. Ako ih dovedemo u svest, pokae se da pripa
daju propisima ondanjeg kulturnog Nad-Ja. Na tonr.
mestu su, moemo rei, oba zbivanja kulturni pro
ces razvoja mase i razvoj linosti redovno sioplje-
.i Kroj cl. odabrana drla, V
354
I z kul t ure i umetnost l
ni Neka ispoljavanja i svojstva Nad-Ja mogu se zato
lake upoznati po njegovom ponaanju u kulturnoj
zajednici nego u pojedinca.
Nad-ja kulture izgradilo je svoje ideale i istaklo
svoje zahteve. Meu ovim poslednjima, oni koji se
bave meuljudskim odnosima sastavljeni su ujedno
kao etika. U svima vremenima etici je pridavana naj
vea vrednost, kao da su se upravo od nje oekivala
naroito vana postignua. Stvarno je etika usmerena
na onu taku koja je dobro poznata kao najranjivije
mesto u bilo kojoj kulturi. Etiku zato treba shvatiti
kao terapeutski pokuaj, nastojanje da se pomou za-
povesti Nad-ja postigne ono to dosad drugim kultur
nim radom nije postignuto. Znamo ve da je re o
tome, ime otkloniti najveu prepreku kulture kon-
stitucionalnu ljudsku sklonost meusobnoj agresiji.
Ba zbog toga postaje nam naroito zanimljiva, vero-
vatno najmlaa zapovest kulturnog Nad-Ja: Ljubi
blinjega svoga kao samoga sebe U toku izuavanja
i leenja neuroza, zakljuili smo da se tome Nad-ja
pojedinca mogu zameriti dve stvari. Strogou svojih
zapovesti i zabrana vodi vrlo malo rauna o srei Ja,
jer ne uzima dovoljno u obzir otpore poslunosti: ja
inu nagona Onog i tekoe iz spoljnog sveta. Primo
rani smo vrlo esto da se iz terapeutski h razloga bori
mo protiv Nad-ja i trudimo se da smanjimo njegove
zahteve. Slini su prigovori i etikim zahtevima kul
turnog Nad-ja. Ono, takoe, ne vodi rauna o duev
noj konstituciji ljudi, izdaje naredbu ne pitajui se
da li je ovek u stanju da je poslua. Ono, tavie,
smatra da je ovekovo Ja psiholoki sposobno za sve
to se od njega zahteva i da je Ja sposobno da neo
granieno vlada svojim Ono. To je zabluda. ak i u
355
normalnog oveka vladanje Onim ima granice koje se
ne mogu prekoraiti. Zahtevima preko toga prouzro-
kovae se u pojedinaca pobuna, neuroza, ili e po
stati nesreni. Zapovest: Ljubi blinjega svoga kao
sebe samoga" najsnanija je odbrana od ljudske agre
sije i izvanredan primer nepsiholokog postupanja
kulturnog Nad-ja. Zapovest se ne moe sprovesti.
Tako velika inflacija ljubavi moe joj samo smanjiti
vrednost, ali ne moe odstraniti nudu. Za sve to
kultura ne mari i propoveda da se stiu sve vee za
sluge to je tee pokoravanje pravilima. Meutim, oni
koji se u dananjoj kulturi pridravaju takvog pravi
la samo dovode sebe u loiji poloaj u odnosu na one
koji su ga prekrili. Agresija mora biti strahovita pre
preka kulturi, im odbrana od nje moe da unesrei
isto koliko i sama agresija. Takozvana prirodna etika
nema ovde ta da prui osim narcistikog zadovolj
stva mogunosti da se smatramo boljim od drugih.
Etika koja se oslanja na religiju deluje obeanjima o
lepem zagrobnom ivotu. Mislim da e etika uzalud
propovedati sve dok se vrline ne budu nagraivale na
zeml ji. I meni se ini da e realna izmena odnosa pre
ma imovini nesumnjivo vie doprineti tome nego bilo
koja etika zapovest. Meutim, ovo saznanje su soci
jalisti ponovo zamaglili idealistikom zabludom o
ljudskoj prirodi pa je postala bezvredna za sprovo-
denje u delo.
Izgleda mi da nain posmatranja, kojim se kroz
pojave kulturnog razvoja prati uloga Nad-ja obeava
nova otkria. Hitam da zavrim. Ali jedno pitanje ;.e-
ko u moi da izbegnem. Ako je razvoj kulture u t>.-
likoj meri slian razvoju pojedinca i slui se istin
sredstvima, nemamo li prava da postavimo dijagnozu
356
I z kul t ure i umetnosti
da su neke kulture, neke kulturne epune, moda ak
i ceo ljudski rod pod uticajem kulturnih stremljenja
postali neurotini. Analitikom razlaganju ovih neu
roza mogli bi se nado vesti predloi o terapiji, to bi
s pravom bilo od velikog znaaja. Ne bih rekao da je
takav pokuaj prenosa psihoanalize na kulturnu za
jednicu besmislen ili osuen da ostane jalov, ipak
moram biti veoma oprezan i ne smem zaboraviti da
se u krajnjoj liniji radi samo o analogiji i da je ne
samo ljude ve i pojmove opasno istrgnuti iz sfere u
kojoj su nastali i razvijali se. Dijagnoza neuroze dru
tva nailazi i na jednu posebnu tekou. U neurozi
pojedinca slui nam za polaznu taku kontrast kojim
se bolesnik razlikuje od svoje okoline, koja se sma
tra normalnom. To otpada ako je masa podjednako
aficirana, te bi se moralo pronai neko drugo stano
vite. Tako je i u pogledu terapeutske primene ovoga
znanja: ta bi pomogla i najcelishodnija analiza soci
jalne neuroze, ako niko nema autoriteta da primora
masu na leenje? I pored ovih tekoa nadam se da
e jednog dana neko zapoeti smelo delo izuavanja
patologije kulturne zajednice.
Iz najrazliitijih pobuda ne nameravam da se
uputam u ocenjivanje ljudske kulture. Trudio sam
se da se ogradim od entuzijastine predrasude da je
naa kultura najdragocenije to imamo ili to moe
mo stei i da nas njen put neminovno vodi u visine
nesluenog savrenstva. Ako nita vie, mogu bez
srdbe da sluam kritiara koji smatra da se, kada se
imaju u vidu ciljevi kulture i sredstva kojima se ona
slui, mora doi do zakljuka da napori ne vrede t,ru-
da, jer je ishod uvek stanje koje pojedincu postaje ne
podnoljivo. Poto vrlo malo znam o ovim stvarima.
357
nepristrasnost mi lako pada. Jedino sam siguran da
se ljudi u svome sudu o vrednostima neminovno ru
kovode svojim eljama o srei; ti sudovi, dakle, pred
stavljaju pokuaj ljudi da svoje iluzije potkrepe argu
mentima. Razumeo bih potfmno ako bi neko naglasio
prisilni karakter ljudske kulture, na primer, pa re
kao, da su sklonost ograniavanju seksualnog ivota
ili irenja humanistikog ideala na raun prirodnog
odabiranja pravci razvoja koji se ne mogu otkloniti
niti odvratiti, te je najbolje da im se priklonimo, kao
to postupamo pred nunostima prirode. Poznate su
mi i suprotne primedbe da su takve tenje, koje su
smatrane nesavladivima u toku istorije oveanstva,
esto odbacivane i zamenjivane drugima. I tako gu
bim hrabrost da se pred svojim blinjim pojavim kao
prorok. Prihvatam njihov prigovor da ne umem da
im pruim utehu, jer to u osnovi svi ele, najbenji
revolucionari ne manje strasno nego najestitiji bo-
gomoljci.
Cini mi se da je pitanje sudbine ljudskog roda
da li e i u kolikoj meri kulturnom razvoju poi za
rukom da savlada prepreku ivotu u zajednici koja je
nastala zbog ljudskog nagona agresije i samounite
nja. U vezi s tim izgleda da dananje vreme zasluuje
najveu panju. Ljudi su sada toliko ovladali prirod
nim silama da bi pomou njih mogli sa lakoom da
se meusobno istrebe do poslednjeg. Oni to znaju.
Otuda, dobrim delom, i potiu sadanji njihov nemir,
nezadovoljstvo i strahovanja. Nadajmo se da e onaj
drugi iz para nebeskih sila , veni Eros, uiniti sve
da izae kao pobednik iz borbe sa svojim takoe be
smrtnim protivnikom. Ali ko moe predvideti uspeh
i ishod?
S A D R A J
SUMANUTOST I SNOVI U GRADIVI V. Ji'.MSENA 5
Dodatak drugom izdanju 97
JEDNA USPOMENA IZ DETINJSTVA
LEONARDA DA VINClJA 101
MIKELANDELOV MOJSIJE 197
Dodatak studiji o Mikelanelovom Moj siju 233
DOSTOJEVSKI I OCEUBISTVO 235
NELAGODNOST U KULTURI 261
IZDAVAKO PREDUZEE
MATICE SRPSKE
N o v i S a d
*
ODABRANA DELA
SIGMUNDA FROJDA
IVIII
u izboru
dra HUGA KLAJNA
III izdanje
*
JeziCka redakcija:
LAZA ATANACKOVIC
Korice:
MIRKO STOJNIC
tampa:
RADISA TIMOTI*
Beograd, 1976.
Na osnovu miljenja Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, nauku
i kulturu SAPV br. 413-85 od 12. marta 1873. godine, ova knjiga oslo
boena je osnovnog poreza na promet

Freud, Sigmund - Iz Kulture I Umjetnosti

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Freud, Sigmund - Iz Kulture I Umjetnosti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

i

You might also like