Извод из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007. Е-mail:comrade@sezampro.rs

СПОРТ И КУЛТКулт такмичења

Спорт је капиталистичко такмичење. Није сваки историјски облик такмичења спорт,већ онај који је отелотворење социјално-дарвинистичког принципа

bellum omniumcontra omnes

и апсолутизованог принципа увећавања квантитативно мерљивог учинкакоји је уобличен у олимпијској максими

citius, altius, fortius

- који одговара тржишнојекономији и апсолутизованом принципу профита. Као што се капитализам суштински разликује од хеленског робовласничког и феудалног поретка, тако се спорт суштински разликује од античког

agon-

a и витешких турнира. Олимпијске игре биле су аутентичнаигра аристократске Хеладе; витешки турнири били су аутентичнa игра феудализма;спорт је аутентичнa игра капитализма. Спортска теорија своди спорт на надисторијскупојаву чија се бит добија из “непроменљиве људске природе”, при чему је човек сведенна “звер”, а људско друштво на “цивилизовани” зверињак. Међутим, индивидуалнотакмичење (достигнуће), које се заснива на принципу “једнакост на старту”, историјски је производ и одговара изворном духу капитализма (либерализму) који атомизуједруштво по принципу

homo homini lupus

. Уклањање “противника” победом која сеостварује постизањем већег резултата (рекорда) постаје капиталистички облик(“цивилизоване”) природне селекције. “Примитивни народи” не познају индивидуалнотакмичење ни индивидуално достигнуће, као ни принцип рекорда. Исто је сахеленским друштвом: човек је припадник

polis-

а и “божја играчка” (Платон). Смисаотакмичења није постизање рекорда, већ победа коју постиже олимпијски

agonista

као“изабраник богова” којом стиче могућност да се нађе на Олимпу међу бесмртномолимпијском олигархијом.Историја спорта је историја капитализма. У изворном смислу израз “спорт” (од 1828.године, пре тога

desport

desportare

) не означава такмичење у коме доминира култпобеде и култ рекорда, већ разбибригу, необавезно учествовање у активностима које суиграње аристократског начина живота путем симболике и облика понашања којипроистичу из аристократског света, и који су отелотворење аристократског вредносногсистема израженог у принципу “поредак и мера” (

ordre et mesure

). “Спорт” је биопривилегија аристократије којим се потврђује њен ексклузивни владајући класнистатус, што значи да није био начин интегрисања радних “маса” у духовну орбитувладајуће класе, као што ће то постати у буржоаском друштву. У њему не доминираборба за победу елиминисањем противника ни идеја прогреса, већ такав начинпонашања (“џентлменски манири”) који одваја припадника аристократије од “нижихкласа”. Исто тако, изворни појам “спорта”, као забаве, не изводи се у односу према раду и “свету бриге”, већ означава начин живота аристократије као паразитске класе.

Тек у развијеном капиталистичком друштву израз “спорт” постаје ознака за“осамостаљени” дух капитализма који је отелотворење принципа

bellum omnium contraomnes

citius, altius, fortius

и појављује се као сфера “слободе” у односу према раду.Што се тиче принципа “витештва”, који идеолози спорта користе да би спортуприбавили “културну” легитимност, он у изворном смислу одговара статичномаристократском поретку у коме се владајући друштвени статус не стиче беспоштедномборбом за опстанак, као што је то у капитализму, већ рођењем.Спорт је уобличен као институција у другој половини XIX века и представља обрачун сидејама-водиљама Француске грађанске револуције, критичким рационализмом,еманципаторским могућностима новостворених демократских институција, као и сфилантропским и плесним покретом. Он није покрет напредног грађанства које,инспирисано духом просветитељства и идеалима Француске грађанске револуције,тежи да створи ново друштво, већ империјалистичких кругова који настоје да сеобрачунају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва XIX века и да покоресвет. Модерне олимпијске игре израз су “мондијалистичког” духа империјализма и каотакве су обрачун с културним бићем античких олимпијских игара, као и с олимпијскимидејама и покретима који су настали у модерном добу - који се заснивају нахеленистичком духовном наслеђу, народним културама и на еманципаторском наслеђуграђанског друштва (Гуц Муц, Шартан, Брукс, Лесепс, Грусе, Запас...)У изворном облику спорт се не ослања на телесни активизам који треба да поспеши развој радних или уметничких способности, већ на “витешке традиције” које имајубелициозни карактер. Спортска такмичења су рат у коме се борба не води оружјем,него телима “противника” и као таква су обрачун с пацифистичком свешћу и припремаза оружани сукоб. Отуда беспоштедно “ривалство”, које подразумева способност испремност на убиство “противника”, представља главну особеност спортског“дружења”. Спортска терминологија указује на суштину: спортски сусрети у којиманема елиминисања називају се “пријатељским”, што значи да су они сусрети у којима је победа императив - непријатељски. Будући да је природна селекција носилац“прогреса”, који је судбинска сила којој је човек безнадежно подређен, разумљиво језбог чега грађански теоретичари са таквим одушевљењем говоре о рату: они у њемувиде највиши и најнепосреднији облик деловања закона природне селекције. ИзКубертенове олимпијске доктрине недвосмислено следи да спорт спада у сферу рата ивојне обуке и да је главно средство за обрачун с пацифистичком свешћу. Став КарлаДима, верног тумача Кубертенове доктрине и једног од водећих идеологавеликонемачког експанзионизма: “Спорт је рат!” (“

Sport ist Krieg!”

), на најадекватнијиначин изражава суштину спорта. Не треба сметнути с ума да је Кубертен покренуоолимпијску кампању с нескривеним циљем да изазове промене у францускомшколском систему, да би од француске буржоаске младежи створио колонијалнефаланге. Колонијални поход “без добре спортске припреме” представља, по Кубертену,“опасну непромишљеност”. Није случајно што је Енглеска као водећа колонијалнасила, где има места само за “јаке личности”, била главно извориште Кубертеновоголимпијског надахнућа. Исто тако, није случајно да је Кубертен у крвавим борбама наантичком олимпијском борилишту и у средњовековним турнирима обесних великаша

пронашао извориште “витешког духа” коме буржуј треба да тежи. Рат на спортскомпољу требало је да очува милитаристичке традиције ратничке аристократије и да их“превазиђе” белициозним и прогресистичким духом монополистичког капитализма.Бити у стању “гледати смрти у очи”, која се појављује у облику човека сведеног на“противника”, једна је од најважнијих особености Кубертеновог “новог човека”, аспособност и спремност човека да убије човека представља највиши изазов за његову“утилитарну педагогију”. Пишући, након Првог светског рата, о највишим вредноснимизазовима енглеских владајућих кругова, Бертранд Расел, један од најзначајнијихбританских филозофа XX века, закључује: “У обичној енглеској породици из вишекласе убијање птица се сматра врло часним а убијање људи у рату - најплеменитијимзанимањем.”

(1)

“Потреба” аристократа за убијањем није израз људске природе, већ јеизраз патологије аристократског поретка који је дегенерисао човека и за који јеубијање људи највиша врлина. Исто је с грамзивошћу: она није аутентична људскапотреба, већ израз патологије капитализма која се приписује човеку да би се „доказало“да је капитализам утемељен у људској природи и да је стога вечан. Слично је спонашањем “хулигана”: оно не указује на природу младих људи, већ на природувладајућег поретка и на положај младих у друштву.У спорту је “осамостаљен” белициозни дух капитализма који, путем „спортскогтакмичења“, настоји да васкрсне дух античке робовласничке аристократије, као и“витешки дух” крвожедне средњовековне властеле. Милитаризовање тела, духа,међуљудских односа и односа између нација и раса највиши је “културни” облик укоме се појављује владајући белициозни дух. У антици у форми борбе појединаца застицање места на Олимпу одвијала се борба владајуће класе за очување привилегија; умодерном друштву под привидом спортског такмичења одвија се борба паразитскихкласа против еманципаторског наслеђа човечанства и човека као универзалногстваралачког бића слободе. Спортско такмичење постаје обрачун с такмичењем које неподразумева елиминацију и доминацију човека над човеком, поготову с такмичењемкоје подразумева развој универзалних стваралачких моћи човека и које отварамогућност за превазилажење постојећег и стварање новог света. У спорту неманадигравања, већ се такмичење своди на борбу за опстанак и доминацију која употпуности одговара владајућем духу капитализма: јачи иду даље, слабији отпадају.Смисао спорта није развој игре, већ очување владајућег поретка.Интересантно је да грађанским теоретичарима, по којима су гладијаторске борбе,витешки турнири, двобоји, самоубилачки ритуали самураја и рат - “такмичење”, непада на памет да класну борбу, борбу за еманципацију женa, борбу за ослобађање одколонијалног јарма, поготову револуцију - назову “такмичењем”. Исто тако, упркостоме што у први план истичу борбу, њима не пада на памет да у појам игре укључе иборбу између старог и новог која подразумева проширење хоризонта слободе - без чеганема истинске игре. У суштини, смисао такмичарских игара није развој људског, негопражњење “негативне енергије” да би се спречило да се она не усмери на политичкуборбу која тежи искорењивању узрока несреће у друштву. Игра постаје стерилисањекритичко-мењалачке свести. Ни код Расела такмичење не подразумева борбу противвладајућег неправедног и деструктивног поретка, што значи за слободу и опстанак;