Izvod iz knjige

„Filozofski aspekti modernog olimpizma“

, Ljubodrag Simonović,„Lorka“, Beograd, 2001. E-mail:comrade@sezampro.rs

OLIMPIZAM I DEMOKRATIJAPreobražaj liberalizma u autoritarizam

Kuberten u demokratiji vidi političko sredstvo buržoazije koje treba primenjivati dotle,dok ona od njega ima koristi. Pišući u vreme velike ekonomske krize 1929. godine oosnovnim idejama od kojih se pošlo u osnivanju MOK-a, Kuberten konstatuje: "Bilo je, prvo, neophodno uspostaviti Međunarodni olimpijski komitet sa njegovim osnovnim pravilima koja je trebalo da budu priznata od strane svih nacija. To nije bilo lako, jer jenjegov ustav bio u izrazitoj suprotnosti s idejama tog vremena. On je odbacio delegatski princip koji je tako drag našim parlamentarnim demokratijama - princip koji, nakon što jeučinio velike usluge, izgleda da svakim danom postaje sve manje delotvoran."

(1)

Kriterijum "delotvornosti" demokratije nije njena efikasnost u pružanju mogućnosti zaostvarivanje osnovnih ljudskih i građanskih prava, već efikasnost u držanju radnika u pokornosti i obezbeđivanju stabilnog razvoja kapitalizma. Istovremeno, Kubertenotvoreno saopštava da je MOK ustanovljen kao autoritarna organizacija i da je kao takva prototip političkog ustrojstva društva za koje se on zalagao od kada je krenuo kaolimpijskim vrhovima. Može se reći da MOK predstavlja simboličnu organsku sponukoja povezuje Kubertenovu izvornu olimpijsku ideju sa fašizmom.Kuberten nema poverenja u demokratiju jer je ona takav politički oblik vladavine kapitalanad čovekom koji nije u stanju da obezbedi stabilan razvoj kapitalizma i sa svojim"političkim slobodama" pruža mogućnost za političko organizovanje radnika koji, utrenucima krize kapitalizma, mogu da ugroze vladajući poredak. Uplašen, nakon Ruske iMinhenske revolucije, za sudbinu kapitalizma, Kuberten oštro kritikuje buržoazijuoptužujući je da je, za razliku od aristokratije, zapostavila "brigu" o radnicima i na tajnačin ih okrenula protiv vladajućeg poretka. Kuberten: "Kapitalistička buržoazija rizikujeda skupo plati sebičnu računicu koja ju je navela da uspostavi demokratiju. Ona nikadanije htela da pomogne radničkoj klasi da stekne druga znanja osim onih koja njenu službumogu učiniti produktivnijom povećavajući njene proizvodne sposobnosti. Ona joj je čak zabranjivala pristup onim nepristrasnim znanjima koja, kako to divno kaže sveštenik Vagner, daju "pristup uzvišenom životu". Ona je stvorila duhovno bogatstvo i postavilaoko njega straže da bi sačuvala monopol."

(2)

Kuberten želi, ustvari, da kaže da je buržoazija dala radnim "masama" građanska prava samo zato da bi ih pridobila za rušenjearistokratije i osvajanje vlasti, i da nije izgradila adekvatan mehanizam duhovne kontrolenad radnicima koji će u vreme krize kapitalizma moći efikasno da ih pacifikuje(depolitizuje) i na taj način "neutrališe" mogućnost da ostvare (formalna) prava za koja suse izborili.

Umesto društvenog poretka koji se temelji na principu "vladavine prava", Kuberten sezalaže za uspostavljanje novog poretka privilegija koji će biti analogan feudalnom poretku. On nije zagovornik

ancien régime

-a jer se taj poredak, poput hrišćanstva, pokazao nesposobnim da održi "mase" u pokornosti. Kuberten se opredeljuje za buržoaziju poveravajući joj "istorijski" zadatak da, koristeći se sportom kao modernom(pozitivističkom) religijom, povrati neprikosnoveni vladajući status koji je plemstvoimalo pre Francuske građanske revolucije, da nanovo satera radne "mase" i ženu tamogde im je pre Revolucije bilo mesto i da se zauvek obračuna s emancipatorskim nasleđemgrađanskog društva i s nacionalnim kulturama. On teži stvaranju svojevrsne buržoaskearistokratije koja svoju predodređenost na vlast ne temelji na "plavoj krvi", nego na moćida je osvoji i rešenosti da je zauvek sačuva. Ne božanski autoritet, već autoritet gole sile,koja se pojavljuje pod plaštom "prirodnog prava", moć je na kojoj treba da se zasniva poredak. Nije slučajno što Kuberten od "herojskog doba" antičke Grčke, u kome se

demos

još nije pojavio na političkoj sceni, stvara idealizovanu sliku sveta koja se pojavljuje kao civilizacijsko pokriće za socijalno darvinistički poredak za koji se zalaže.Kuberten u ljudskim i građanskim pravima vidi ustupak koji je vladajuća "elita" moralada učini da bi sačuvala vlast, dakle samo jednu izgubljenu bitku u ratu između "bogataša"i "siromaha" (radnih slojeva) koji traje od kada je sveta i veka, što znači zlo s kojim se jednom zauvek treba obračunati. Iz takve političke koncepcije proističe i Kubertenova"utilitarna pedagogija": militarizovanje buržoazije i stvaranje od nje, korišćenjem sporta itelesnog drila, "gospodarske rase" predstavlja njen prevashodni zadatak. Što više sporta iolimpizma, to manje demokratije! - tako bi mogao da glasi jedan od "praktičnih" postulata Kubertenove olimpijske filozofije. "Seme autoritarizma", koje je niklo uKubertenovoj koncepciji, posejano je još sa Kontovom idejom progresa koja predstavljaideju-vodilju Kubertenove olimpijske filozofije. O tome Markuze: "Comteova vjera unužne zakone napretka nije isključivala praktička nastojanja u pravcu takvih društvenihreformi koje bi ispred tih zakona uklonile svaku prepreku. Pozitivistički programdruštvene reforme predskazuje preobrazbu liberalizma u autoritarizam. Nasuprot Hegelu,čija je filozofija pokazivala sličnu tendenciju, Comte je prešao preko činjenice da je ovajobrat postao nužan zbog antagonističkog ustrojstva građanskog društva. On je držao dasu sukobljene klase samo ostaci jednog zastarjelog režima, koji će pozitivizam brzoukloniti bez ikakve opasnosti za "temeljnu ustanovu svojine"."

(3)

U vreme nastanka kapitalizma nastupajuća građanska klasa bori se za "pravnu državu",ali ne radi ukidanja klasnih privilegija i ljudske emancipacije, već da bi mogla da sedomogne vlasti. Kuberten nastoji da, u vreme učvršćivanja kapitalističkih dinastija istvaranja kolonijalnih imperija, stvari dovode do kraja: vladajuća buržoaska "elita" trebada stvori takav politički sistem koji će obezbediti neprikosnovenost i večnost njene vlasti.U novim okolnostima zastupanje izvornih stanovišta liberalizma postaje za "progres"štetni moralizam - on promašuje interese klase za koju je stvoren, što znači da je u oprecis političkim duhom liberalizma na čijim krilima se razvija i Kubertenova koncepcija. Nato Kuberten nedvosmisleno upućuje kada govori o radnicima (kao i "nižim rasama" i

ženi): oni su lišeni elementarnih ljudskih i građanskih prava. Principi koje je nastupajućagrađanska klasa koristila u XVII i XVIII veku da dođe na vlast i ostvari svoje političke iekonomske interese, sada se pojavljuju kao opasnost za nju jer pružaju mogućnost proletarijatu, čedu industrijalizacije, da dođe na vlast koristeći instrumente "pravnedržave". Politički realizam osnov je Kubertenovog utilitarizma i u tome se Kuberten nerazlikuje bitno od svojih prethodnika. On se od njih idejno razlikuje, ali je političkigledano na istim pozicijama: i on brani interese buržoazije prilagođavajući se novimistorijskim okolnostima. Stoga nije slučajno što se slobodarski impulsi liberalizma ne pojavljuju kod Kubertena, već kod Marksa i njegovih sledbenika: Marks je branilacemancipatorskog (opšte-ljudskog), a Kuberten političkog (klasnog) duha liberalizma.Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja obračun s emancipatorskim idejamaFrancuske građanske revolucije koje su osnov neotuđivih "prava čoveka" (

droits de l' homme

) i "prava građanina" (

droits de citoyen

) i kao takva su temelj modernogzakonodavstva. Govoreći o Francuskoj revoluciji Kuberten konstatuje da se "promenilasamo forma, suština je ostala ista",

(4)

iz čega sledi nastojanje da se ukinu sve one(običajne, religiozne, moralne i pravne) norme i institucije koje služe za njihovu zaštitu isprovođenje. Do koje mere se Kuberten, u borbi za apsolutizovanje (samo)voljevladajuće "elite", oglušuje o dostignuti nivo građanskih i ljudskih prava, pokazujenjegovo sramno držanje u "Drajfusovoj aferi": umesto da od onih koji su podigli hajku naDrajfusa traži da dokažu svoje optužbe, Kuberten zahteva od optuženog da dokaže svojunevinost! Kuberten se sa aristokratskim prezirom izruguje idejama vodiljama Revolucije, proglašavajući ih za najveću besmislicu. On odriče čoveku pravo na slobodu: čovek se nerađa slobodan, već kao gospodar ili rob, zavisno od toga kojoj rasi, polu i klasi pripada.Kuberten, zatim, odriče čoveku pravo na jednakost: "uzaludno je boriti se protivnajstarijeg i osnovnog društvenog zakona - zakona nejednakosti",

(5)

tvrdi Kuberten.Interesantno je da Kuberten zahtev za jednakošću svodi na zahtev za jednoobraznošću,"previđajući" da jednakost i logički pretpostavlja individualnu različitost. Privilegije porođenju temelj su Kubertenove teorije o ljudskim pravima. Rasna, klasna i polnarazličitost osnov su ljudske (društvene) nejednakosti. Što se tiče "principa bratstva",Kuberten odriče da su ljudi braća: "Bratstvo nije za ljude - već za anđele",

(6)

konstatujeKuberten svodeći buržuja na "civilizovanu" zver, radnika na tegleću marvu, a ženu nakrmaču sa svetačkim oreolom. Kuberten se obračunava i s drugim osnovnim pravimačoveka. Pravo čoveka na život podređeno je, videli smo, pravu poretka na opstanak: rat jenajviši ispit "muške zrelosti", a spremnost i sposobnost da ubije čoveka predstavljanajvišu ljudsku vrlinu. Ukidanje prava potlačenima na srećan život predstavlja još jedanKubertenov doprinos "usavršavanju sveta". Ovde je Kuberten na pozicijama De Mestra:nesreća potlačenih neminovnost je i kao takva izvorište "srećnog života" gospodarske"elite". Inače, za Kubertena su i odnosi u feudalnom društvu "demokratski", mada netoliko koliko u građanskom društvu. U konačnom, pravo kapitalizma na opstanak iekspanziju ima primat pred ljudskim i građanskim pravima. Ono što je Kuberten preuzeoiz revolucionarnog duhovnog nasleđa građanske klase XIX veka je nacionalizam koji će