Izvod iz knjige ³Filozofski aspekti modernog olimpizma³, Ljubodrag Simonovi, ÄLorka³, Beograd,2001. E-mail:comrade@sezampro.rs

OLIMPIZAM I POZITIVIZAM

Pozitivistika misao XIX veka najvanije je filozofsko izvorite i uporite modernog olimpizma.Kuberten ne nastoji da razvije pozitivnu filozofiju, ve da iskoristi njen izvorni duh i one postulatekoji mogu da doprinesu efikasnoj borbi za ouvanje i razvoj vladajueg poretka. "Punou"olimpizma ne odreuje u prvom redu pozitivna filozofija, ve novi "praktini" izazovi koji se prednjom pojavljuju. U tom smislu olimpizam nije samo pokuaj oivotvorenja pozitivne filozofije, ve inastojanje da se daju novi pozitivistiki odgovori, a to znai razvije efikasniji mehanizam vlasti, primeren novom odnosu klasnih snaga, za dranje "masa" u pokornosti. Moderni olimpizam nijesamo shvatanje sveta, ve pre svega aktivni (konzervirajui) odnos prema njemu koji se pojavljuje uvidu borbe protiv onih koji nastoje da taj svet promene. Kuberten je nastojao da sa svojimolimpizmom bude u prvim redovima antislobodarske borbe. Uprkos tome to je bio skriboman,Kubertenova osnovna intencija nije bila razvoj teorije, ve politika praksa. Njegovi spisi susvojevrsna razrada strategije i taktike borbe protiv radnikog pokreta, kolonijalizovanih naroda iene. Kuberten ne nastoji da uini buruja umnijim i plemenitijim, ve da pokrene umalu"ivotinju" u njemu, razvije mu gramzivost i povede ga u nova kolonijalna osvajanja. Otuda jefanatini osvajako-tlaiteljski duh jedna od dominirajuih karakteristika olimpizma.Govorei o Kontovoj pozitivnoj filozofiji Markuze konstatuje: "Rijetko se kada u prolosti nekafilozofija nametala tako jakom i otvorenom ponudom s namjerom da bude iskoritena za odranjevladajueg autoriteta i za zatitu uloenih interesa od bilo kakvog revolucionarnognapada.(...)Pozitivna filozofija je jedino oruje koje je sposobno da se bori protiv "anarhike snageisto revolucionarnih naela", jedino njoj moe uspjeti "da apsorbira sadanju revolucionarnunauku"." I dalje: "Zemaljski gospodari otkrit e, takoer, da pozitivizam tei "sreivanju itave vlastiu rukama onih koji tu vlast posjeduju - bez obzira tko bili". Comte postaje jo otvoreniji. Onoptuuje "udne i krajnje opasne" teorije i napore koji su usmjereni protiv vladajueg poretkasvojine. Svi oni stvaraju "apsurdnu utopiju". Potrebno je, naravno, poboljati uslove niih klasa, alito treba uiniti a da se ne poremete klasne prepreke i da se ne "narui neophodni ekonomski poredak". U ovoj taki pozitivizam, takoer, daje sebi svjedoanstvo. On obeava da e "osigurativladajue klase protiv svake anarhistike najezde" i da e pokazati put valjanom postupku smasama."

(1)

Kubertenov odnos prema antici, hrianstvu, prosvetiteljstvu, idejama vodiljamaFrancuske graanske revolucije, filantropskom pokretu, demokratskim institucijama i nacionalnimkulturama izraz je nastojanja da iz istorije odstrani sve ono to stvara mogunost za razvojslobodarske misli i za iskorak iz postojeeg sveta. Olimpizam je vie nego duhovna kontrarevolucija: on nije obraun samo s emancipatorskim nasleem graanskog drutva XIX veka, ve i scelokupnom duhovnom (kulturnom) tradicijom Zapada. Koristei se Marksovom "

XI tezom o Fojerbahu

" mogao bi se uobliiti sledei olimpijski postulat : filozofi su do sada objanjavali svet -radi se o tome da se svim sredstvima i po svaku cenu sprei njegova promena.

Meu istraivaima Kubertenovog dela ima onih (Prokop) koji smatraju da Kuberten nije imaoneposredne veze sa Kontom, ve da ga je Frederik Le Ple uveo u svet pozitivne filozofije. Bilo prekoLe Plea ili itajui Konta, Kuberten je usvojio osnovna metodoloka i doktrinarna polazita Kontovefilozofije i putem olimpijske ideje i prakse pokuao da realizuje Kontovu ideju o "pozitivnomdrutvu". Moe se rei da meunarodni sport predstavlja pokuaj oivotvorenja iinstitucionalizovanja pozitivne filozofije i njeno pretvaranje u globalni duhovni (politiki) pokret.

Urlike Prokop u meunarodnom sportu s pravom vidi "

ins

tuc

ju a

alog

u poz

ivn

oj f

lozof

(2)

Olimpijska filozofija i sport pojavljuju se kao jedinstvo misli i prakse u izgradnji pozitivnog drutva.

Osnov Kubertenove olimpijske doktrine ine ideje koje su kamen temeljac Kontove "socijalnefizike": ideja reda ("socijalna statika") i ideja progresa ("socijalna dinamika").

Ideja reda

Polazite Kontove teorije je drutveno stanje koje karakterie "duboka anarhija" (

arch

e profo

(3)

koja proistie iz revolucionarnih previranja s kraja XVIII i s poetka XIX veka, i nastojanje da seobezbedi stabilan razvoj kapitalizma. Ono to je nakon svega potrebno je pomirenje (sinteza) reda i progresa. Red postoji u drutvu kada postoji stabilnost temeljnih principa i kada gotovo svi lanovidrutva imaju isto miljenje. Po Kontu, takvo stanje postojalo je u feudalnom dobu tamo gde jevladalo katolianstvo. Sledei katolike kontrarevolucionarne mislioce Bonala i De Mestra, Kont seobraunava s protestantizmom kao "negativnom ideologijom" (De Mestr) koja samo stvaraintelektualnu anarhiju. Razvojem nauke o drutvu, kao njegove duhovne okosnice, ljudi e opetmisliti na isti nain to e obezbediti stabilnost drutva. Iz toga sledi da je pozitivno obrazovanjenuna osnova za uspostavljanje pozitivnog poretka. Kont smatra da je Francuska revolucija bilaneophodna, jer se stari poredak temeljio na prevazienom teolokom znanju koje je razvojem naukeizgubilo vrednost. Revolucija sama po sebi nije pruila mogunost za reorganizovanje drutva, jer je bila "negativna" i "metafizika" po svojim zahtevima. Otuda sledi potreba da se stvori nova(pozitivna) religija i novo svetenstvo koje e, poput katolike crkve u srednjem veku, da ujedinidrutvo.

(4)

Pozitivno jednoumlje, koje je suprotno idejnom i politikom pluralizmu, osnov jeKontove politike koncepcije.

Kont nastoji da se obrauna s radikalizmom Francuske graanske revolucije tako to e, polazei od promena koje je ona pokrenula, da ukroti njenu izvornu snagu i iskoristi je za uvrivanje i razvojnovonastalog poretka. On eli da "pomiri" revolucionarni duh, koji je uklonio sa istorijske scene prevazieni "metafiziki" stupanj razvoja istorije, sa novim "progresivnim" duhom "pobednike buroazije" (Enthoven) iz ega treba da proistekne stabilni razvoj kapitalizma i uspostavljanje pozitivnog, kao konanog stupnja u razvoju civilizacije. Iako Kuberten tvrdi da je ubrzaniindustrijski razvoj, koji je oduzeo smisao ivotu, polazite za njegovo nastojanje da ponudiolimpijsku filozofiju kao novu integrativnu duhovnu snagu drutva, pravi razlog za to je tenja da semilitarizuje francuska buroazija i pokrene u nove kolonijalne pohode, kao i strah od sve snanijegradnikog pokreta i nove revolucionarne (komunistike) misli. Zastraen Pariskom komunom i sveglasnijim revolucionarnim pokliima francuskog (i evropskog) proletarijata, Kubertenu ne pada na pamet da se "miri" sa revolucionarnim duhom koji otvara mogunost za prevazilaenje klasnogdrutva, ve nastoji da sa svojim "reformama" uniti klicu

um-

a koji je stvoren u modernomdrutvu. U tom kontekstu njegova olimpijska ideja predstavlja obraun s emancipatorskimimpulsima Kontovog pozitivizma. Kubertenova olimpijska doktrina i praksa odgovor su namogunost koju stvara revolucionarni radniki pokret za obraun s poretkom koji se temelji na privilegijama i za realizaciju ideja vodilja Francuske graanske revolucije. Buruj za Kubertena nijesamo branilac kapitalizma, ve i privilegija bogatake "elite" koje je ona stekla u robovlasnitvu ifeudalizmu. Otuda su njegovi politiki saveznici aristokratija i Katolika crkva - zakleti neprijateljiFrancuske graanske revolucije i emancipatorskog naslea XIX veka; otuda je antiki svet, u komese

emo

jo nije pojavio na politikoj sceni, ideal sveta kome treba teiti; otuda njegovo nastojanjeda odnose izmeu radnika i kapitalista svede na odnose izmeu feudalaca i kmetova; otuda njegovzakljuak o Francuskoj graanskoj revoluciji da se "samo forma promenila, sutina je ostala ista",kao i njegov stav da je feudalni poredak bio "demokratski".

Borba izmeu protivrenosti uklonjena je kako iz Kontovog, tako i Kubertenovog drutvenog

poretka. Dominira "spontana harmonija" (Gurvi), a ne "integracija dijelova uz postojanje drutvenih protivrjenosti".

(5)

Kuberten kao dosledni socijalni profilaktiar ima holistiki pristup drutvu : ono postaje organska celina koja skladno funkcionie. Nasuprot Sen-Simonu, Furijeu i Marksu, koji usukobima izmeu drutvenih grupa (klasa) vide motor drutvenog progresa, Kuberten, poput Konta iSpensera, smatra da politiki sukobi ugroavaju zdravlje drutvenog organizma i usporavaju njegov(neminovni) napredak, i stoga nastoji da sve (pozitivne) drutvene pojave dovede u organsko jedinstvo i ukloni one (negativne) koje ga ugroavaju. Kuberten je odbacio borbu potlaenih zaslobodu, jednakost i bratstvo - bez koje se ne moe zamisliti istorija oveanstva. Sukob je dozvoljensamo u kontekstu socijalno darvinistikog evolucionizma: borba za dominaciju i prirodna selekcija postaju temelj "usavravanja" i "progresa" oveanstva. To je ono to daje unutranju dinamiku"socijalnoj statici". U osnovi Kubertenove koncepcije reda je "injenica" da su "vladajue klase"(aristokratija i buroazija) uspostavile neprikosnovenu vlast nad radnicima i da je time okonanaistorija klasnih borbi. Nije sluajno to je "pomirenje" jedan od kljunih pojmova koji je Kubertenusvojio od Konta, i od njega stvorio univerzalni princip njegove socijalne teorije. Kont u svojoj pozitivnoj filozofiji tei da pomiri nauku i religiju, kao i da uskladi ideale Francuske graanskerevolucije sa kontrarevolucionarnom doktrinom svog vremena. Kuberten u "pomirenju" pronalaziarobnu formulu koja treba da "pomiri" staro i novo, katolianstvo sa modernim olimpijskim paganizmom, radnike sa gazdama, enu sa

pater fam

om, "nie rase" sa kolonijalnimgospodarima - da bi se uspostavio drutveni mir i omoguila ekspanzija kapitalizma.

Kont polazi od Aristotelove teze da je ovek

zoo

pol

. Za razliku od Rusoovog "drutvenogugovora" po kome je drutvo rezultat meusobnog dogovora ljudi, za Konta "socijabilitet socijalnogreda poiva na spontanom nagonu ljudi" - "drutvenost rezultira spontano iz same ljudske prirode".

(6)

Kuberten odbacuje Aristotelovo shvatanje oveka kao politikog bia, Rusoov

trat

,kao i Kontovu teoriju. ovek je gramziva ivotinja, a drutvo je rezultat prirodne evolucije i kaotakvo predstavlja najvii oblik organizovanja ivotinjskog sveta, pri emu je "pravo jaega"vladajua integrativna mo drutva. Struktura drutva odgovara strukturi ivotinjskog sveta: na jednoj strani su zveri ("gospodarska rasa"), a na drugoj preivari ("radne mase"). "Odnosi" izmeu"gospodarske rase" i radnih "masa" odgovaraju odnosima koji su uspostavljeni izmeu grabljivica i preivara i koji su uslovljeni nainom na koji zveri obezbeuju svoj opstanak : "prirodno pravo"zveri da prodiru bijoljede postaje "prirodno pravo" monih da pljakaju i ubijaju radnike i pripadnike "niih rasa". Otuda Kuberten stvara utisak o genetskoj predodreenosti bele rase,otelotvorene u zapadno-evropskoj buroaziji, da vlada svetom i govori o "gospodarskoj rasi", a ne ogospodarskoj klasi, koja je tokom evolucije (borbe za opstanak) stekla osobenosti koje je ine"superiornom" u odnosu prema drugim rasama. Interesantno je da se i Kont u svom kasnijem delu"

tem poz

ivn

e pol

" poziva na "prirodni red": "Sami materijalni interesi, koje moralna snagatreba da pretresa s politikom moi, upravljeni su dvjema opim principima koji proizlaze iz tonog procjenjivanja prirodnog reda. S jedne strane, mukarac treba da hrani enu, s druge strane aktivnaklasa treba da hrani kontemplativnu klasu."

(7)

Prema Kontu, "industrijska revolucija" predstavlja "glavnu neophodnu bazu velikog pokretaelementarnog razvoja koji je dosad karakterizirao moderno drutvo".

(8)

On priznaje "neposredniutjecaj industrijske revolucije na promjenu socijalnih pojava i na oblikovanje novog filozofskognaina miljenja"

(9)

i "sagledava znaenje poele rada za stvaranje kooperacije meu ljudima".

(10)

"Iako Comte," tvrdi Fiamengo, "nije elementu poele rada posvetio vie panje u svome dijelu niulazio u analizu drutvene poele rada, vezivanje pojmova kooperacije, drutvenog solidariteta isocijabiliteta, koje on vidno razlikuje od porodice kao unije, zasnovane na elementima osjeajnosti isimpatije, te konano sagledavanje znaenja poele rada za obuhvatanje itave ljudske vrste u jedinstveni socijalni organizam, predstavlja bez sumnje smionu participaciju ideja koje su donekle