Božidar Milosavljević

ZABORAVLJENO ZNANJE
PREDAKA

Urednik Zoran Petrović • Recenzenti dr Milivoje Rakić i Rastko Zakić • Lektor i korektor Goran Čučković • Tehnički urednik Goran Čučković •
Izdavač ZAPIS, Beograd, Mitropolita Petra 8 • Za izdavača Rastko Zakić • Tiraž 1.000 primeraka • Štampa i povez Biro za grafičku delatnost
Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi", Beograd, Bulevar vojvode Mišića 43/111 •Štampanje završeno decembra 1981.

Beograd, 1981
PREDGOVOR

Autor mr Božidar Milosavljević svoj esej „Zaboravljeno znanje predaka" na izvestan nacin nije namenio širokom
krugu čitalaca. Esej je protkan matematičkom fenomenologijom i obrascima koji (prema autoru) olakšavaju
razumevanje i lakše shvatanje iznete materije vezane za sadašnje stanje u fizici i filozofiji.

Sadržaj eseja odvija se u sedam izlaganja koja logički proizilaze jedno iz drugog: Saznanje. Realnost, Rad,
Život, Čovek, Misao i Sreća. Kroz celo izlaganje autor ostaje dosledan sadašnjim shvatanjima u nauci. Sva
objašnjenja prikazana su kao energetsko—materijalna zbivanja u procesu stalne transformacije, s tim što ih
autor oseća, objašnjava i meditira o njima na jedan njemu specifičan način. On čitaoca uvodi u materiju koja je
veoma pogodna za spekulativno razmišljanje, iz koga čitalac izvlači zaključke koji mu omogućuju stvaranje
sopstvenog stava i mišljenja, koje neobavezno i prvenstveno njega samog inspiriše i čini zadovoljnim.

Sa ovog stanovišta esej „Zaboravljeno znanje predaka" vrlo je atraktivan tekst pogodan za diskusiju, kako u
krugu istomišljenika tako i u krugu onih čija se mišljenja razilaze. Na kraju, kako sam autor kaže, tekst se može
shvatiti kao polazna osnova za razgovore i razmenu mišljenja o pojavama i procesima na granici realnog i
mogućeg.

U Beogradu, avgust 1981. Dr Milivoje Rakić

Prvo izlaganje: SAZNANJE

1.1. Polazimo od činjenice da čovek rasuđuje o pojavama i procesima u Prirodi na osnovu znanja; da znanje
formira na osnovu primljenih informacija i sopstvene imaginacije. Informacije prima čulima, koja registruju samo
mali deo okruženja: koža — fizički dodir i zračenja infracrvenog reda; nos — apsorpciju gasnih aromatičnih
molekula; jezik — apsorpciju aromatičnih molekula tečnosti i čvrste materije; uho — mali deo zvučnih talasa i
oko — svetlosne talase. Uloga imaginacije u ovakvim uslovima je da nadoknadi informacije, koje čula nisu u
stanju da registruju, bez obzira na prisutna oruđa koja su nam proširila ugao zapažanja. U ovakvim uslovima
možemo konstatovati da je saznanje u funkciji informacija i imaginacije:

Z = f (In, Im)

1.2. U okviru ovakve konstatacije očigledno su civilizacije sa većim brojem čula u znatnoj prednosti u
sagledavanju okruženja, zaključivanju i tumačenju pojava; pa samim tim i bržem razvoju. Da bi kompenzirali
ovakav nedostatak, trudimo se da povećamo asortiman prijemnika, koji nam impulse iz spoljneg sveta prevode
na frekvenciju naših čula. Samim tim činimo sebi indirektno dostupno opažanje pojava i procesa u Prirodi, koje
direktrto nismo u stanju da uočimo i prihvatimo.

1.3. Međutim, postoje isto tako i teoretske mogućnosti da povećamo broj čula, kako bismo prihvatili veći spektar
informacija. Nažalost, o ovoj mogućnosti vrlo malo razmišljamo.

1.4. Na nivou napred iznetih stavova, celokupni spoljni svet organizovali smo uslovno u pet kategorija pojmova,
kojima tumačimo sve pojave i sva zbivanja koja smo u stanju da opazimo. To su: prostor, energije, materija i
trajanje, povezani međusobno interakcijama kretanja.

Ukoliko zamislimo prostor beskonačan u svakom smislu, kao stacionarno energetsko polje, u kome su svi
potencijali izjednačeni; neophodno je da se u ovako shvaćenom prostoru pojavi neki uzrok (ideja ili misao), koji
bi svojim dejstvom inicirao razliku potencijala, kao neophodan uslov za individualizaciju. Ovo bi za dalju
posledicu imalo tendenciju uznemirenog (transformisanog) polja da se vrati u prethodno stanje mirovanja. Usled
dejstva prostornog pritiska dolazi do saopštavanja energije, od višeg ka nižem potencijalu. Ovo saopštavanje
nazivamo kretanje, koje svojim delovanjem deformiše energetsko polje. Posledica ove pojave je konstituisanje
materije u prostoru, koja traje u zavisnosti od brzine procesa — zapremajući izvesnu lokaciju; a zatim se u
procesu razmene potencijala ponovo dezintegriše kao energija u prostor.

1.5. Prema tome: prostor je beskonačan u svakom smislu; energija je pobuđeni ili transformisani prostor;
kretanje je saopštavanje energije; materija je deformisani prostor, a trajanje ovog procesa je u funkciji intenziteta
kretanja — odnosno razlike potencijala. Iz ovako izloženog procesa očigledno je da su elementi naše realnosti u
stvari samo agregatna stanja prostora (o čemu će kasnije biti reči) koja se uslovno mogu prikazati
tetraedarskom formacijom sistema (vidi prilog 1).

1.6. U ovako formiranom sistemu upisano je u obliku lopte sve naše znanje dok celokupan sistem tetraedra
okružuie ODisana loDta. koja sama po sebi predstavlja našu imaginaciju, i može se smatrati elementom sistema
višeg reda, koji je Ijudskom razumu nedovoljno poznat. Koristeći ovako definisan sistem, spoljni svet možemo
saznavati iz različitih aspekata. Najčešće to činimo sagledavajući okruženja iz temena M — kada sve pojave i
procese tumačimo u funkciji materije, što je najbliže našem osnovnom čulu dodira. Međutim, isto tako možemo
opažati iz drugih temena i tumačiti okruženje u funkciji energije, prostora ili trajanja, već prema tome iz koga
temena sagledavamo okruženje. Očigledno je da nam ovakav, integralan način opažanja, otvara neslućene
mogućnosti u okviru zahvaćenog volumena saznanja.

1.7. Kako je očigledno da svaki oa elemenata sistema može da interreaguje sa ostalim elementima, pod
različitim okolnostima moguće su bezbrojne varijacije međusobnih odnosa, koje se mogu prikazati i
prodiskutovati. Na bazi takvih diskusija međuzavisnosti osnovnih elemenata sistema, izvesno je da kretanje (u
opštem smislu shvaćeno kao saopštavanje energije od višeg ka nižem potencijalu) promenom svoga znaka i
intenziteta, bitno utiče na karakter ostalih elemenata okruženja koje povezuje. Tako je opisani tetraedarski
sistem moguće transponovati u bezbroj modela prostorno organizovanih i međusobno povezanih nultim
stepenom kretanja (C = 0) u težištu složenog sistema sveta i antisveta. U ovako organizovanom procesu, naša
realnost čini samo jedan element složenog pulzirajućeg sistema višeg reda (vidi prilog 2). Mogućnosti
kombinatorike izloženog modela sa drugim transformisanim sistemima, vode nas ka otvorenom konceptu
univerzuma.
Drugo izlaganje: REALNOST

2.1. Razmatrajući problem saznanja, došli smo do vrlo bitne konstatacije da se kretanje, kao pojava koja
uslovljava sva zbivanja u svemiru dešava u prostoru koji opredeljuje lokaciju na kojoj se vrši razmena između
energije i materije, koje predstavljaju sadržaj realnosti. Trajanje procesa u funkciji je razlike potencijala i
intenziteta saopštavanja energije. Ukoliko uporedimo zavisnost navedenih parametara realnosti, očigledno je da
je zbivanje nemoguće bez sadržaja i lokacije; da je sadržaj nemoguć bez lokacije a moguć bez zbivanja, i da je
lokacija moguća i bez sadržaja i bez zbivanja. Iz ovog sledi da je kretanje dva puta zavistan parametar; da su
energija i materija jedan put zavisni, dok je nezavisni prostor, praosnova naše realnosti. Ako ukinemo bilo koji od
ova tri parametra sistem naše realnosti se raspada, a saznanje gubi smisao, što se može prikazati izrazom:
n
R = (C => EM) A (EM V)

2.2. Međutim, u ciklusu u kome živimo na snazi je pravilo da je materija filozofska kategorija za označavanje
objektivne realnosti. Ukoliko uporedimo ovakav stav sa napred iznetim pristiipom, očigledno je da on predstavlja
pokušaj da se posledicom objasni dzrok, što podseća na amebu koja ne priznaje ništa što nije u stanju da
dodirne. Ovako sagledavanje okruženja ima za dalju posledicu organizaciju mehaničkog sveta sa potrošačkim
kriterijumima. Filozofija defekta mase iskazana relacijom
2
E = mc

postala je ideja vodilja u istraživanju mogućih izvora energije. Mada ovaj proces spontano nastaje u povratnom
ciklusu dezintegracije materije kroz energetsko stanje u prostor, očigledno je da nezavisno egzistira u prostoru
čitav spektar energetskih stanja, koja se mogu koristiti na različite načine i u različite svrhe.

2.3. U vezi sa napred iznetim stavom mogu se postaviti sledeća pitanja: 1. Da li je opštim zakonom relativnosti
iskazana jednakost ili ekvivalentnost mase materije i količine energije? 2. Da li zakon transformacije važi u oba
smera kako za defekt mase tako i za njeno nastajanje?
—2
m = Ec =?

i 3. Sta je u ovom procesu sa gustinom, otporom i potiskom prostora, koji nastaju kao posledica ovih
transformacija?

2.4. Ako prihvatimo prostor kao praosnovu realnosti, koja kroz proces transformacije menja svoja agregatna
stanja, u skladu sa napred iznetim stavovima mogu se i dalje postavljati pitanja: 4. Koji su to pojavni oblici
prostora? 5. Kakva je njihova međusobna veza? i 6. Koji uzroci dovode od izmene njihovog entiteta odnosno koji
uslovljavaju procese transformacije?

2.5. Prvo ili zadnje agregatno stanje prostora u geometrijskom smislu predstavlja tačka bez dimenzija i
sadržaja? U njoj nema kretanja. Jedini kvalitet ovoga stanja je beskonačna potencijalna energija sa
odgovarajućom beskonačnom gustinom. Ovo stanje može se uporediti sa crnom jamom naše realnosti ili
kvazarom antisveta. Nastaje zbog nekontrolisane integracije prostora, pri čemu kinetička energija nije u stanju
da se suprotstavi narastanju potencijalne energije. Kao posledica ovog procesa gustina prostora dostiže svoj
maksimum. Tačka može i dalje da se integriše kao eksplozija kvazara u antirealnosti sa narastaniem negativnog
ubrzanja (c°) ili da se dezintegriše u našu realnost nošena potiskom, koji nastaje recipročno opadanju gustine
prostora.
Ek => o; Ep => max.

2.6 Iz napred opisane transformacije, očigledno je da iz tačke nastaje elementarni vakuum, kao drugo
agregatno stanje. Ovaj entitet predstavlja čistu lokaciju i odlikuje se narastanjem prostora na račun opadanja
prvobitne gustine. U ovom stanju, još uvek nema izdiferenciranog sadržaja, tako da trajanje nema smisla.
Elementarni vakuum nošen potiskom tačke koja se dezintegriše teži svome dimenzionalnom maksimumu.
Paralelno sa ovim geometrijskim narastanjem, dolazi do kvalitativnih izmena sile potiska u kinetičku energiju
prostora.

EK> o; Ep=>o;

2.7. Kinetička energija polako ispunjava prostor koji se širi i transformiše ga u stacionarno energetsko polje.
Tako dolazimo do trećeg agregatnog stanja koje poseduje sva tri elementa realnosti — lokaciju, sadržaj i
zbivanje. Međutim, sadržaj ovog entiteta je samo energija bez materije. U daljem razvoju procesa, kada prostor
u svome širenju dostigne maksimum, dolazi do parcijalnih uticaja koji remete kontinualnost nastalog
stacionarnog energetskog polja.
 EK => max; Ep=>0;

2.8. Sa stanovišta znanja koje posedujemo nemoguće je tačno objasniti kako nastaju parcijalni uticaji koji
izazivaju razlike potencijala, odnosno individualizaciju stacionarnog energetskog polja, praćenu lokalnim
saopštavanjem energije i tendencijom uobličavanja. Uravnoteženi pritisak prostora deluje na više potencijale
razlažući ih i potiskujući u razređene zone. Tako nastaju energetski tokovi u stacionarnom energetskom polju,
praćeni stvaranjem plazme, četvrtog agregatnog stanja prostora. Ovaj entitet daleko je značajniji, kompleksniji i
uticajniji od sva preostala tri agregatna stanja materije. lako po svojoj konstituciji materijalne prirode, plazma kao
i energija može se interpolovati u bilo koje gasovito, tečno ili čvrsto stanje materije. Očigledno je da plazma ima
sposobnost kako disperzije tako i kondenzacije u zavisnosti od interakcija kinetičke i potencijalne energije.
Ukoliko bismo pokušali da njeno nastajanje hronološki smestimo u životni ciklus realnosti, onda bi to bilo u
periodu maksimalnog prostornog zahvata.

Ep < Ek > I jon.pot.mase

2.9. U daljem procesu potencijalna energija nadvladava kinetičku, tako da sledi kondenzacija plazme u gasno
stanje prostora. Peti entitet prati transformacija energije u masu koja narasta. Ovo agregatno stanje odlikuje se
velikom slobodom kretanja čestica koje čine masu, sa dobro opisanim pojavama u kinetičkoj teoriji gasa.

EP> Ek > eV mase

2.10. Šesto agregatno stanje u daljem procesu kondenzacije prostora je tečnost. Ovde je kinetička energija još
uvek dovoljno aktivna da nadvlada težnju potencijalne energije za uspostavljanjem konačnog poretka prostorne
organizacije.

Ep > Ek < eV mase

2.11. U daljem procesu povećavanja potencijalne i opadanja kinetičke energije, dolazimo do čvrstog stanja,
koje je sedmo agregatno stanje prostora. Ovde je potencijalna energija nastala tako da su prostornestrukture
materijalnih čestica izdiferencirane. Kinetička energija ogleda se u transportnim procesima ispod energije veze
molekula.

Ep > Ek < eV mase

Dalje sažimanje materije nama je nepoznato, ali teoretski vodi u tačku sa već opisanim osobinama.

2.12. Ukoliko se u sklopu ovakvog sagledavanja osnovnih elemenata naše realnosti osvrnemo na
dimenzionalnost prostora, potrebno je ispitati mogućnost interakcije između pojedinih dimenzija prostora. Pri
ovome treba imati u vidu da su manje složene dimenzije sastavni deo složenijih dimenzija i da su u zavisnom
položaju od njih. Na primeru klasične geometrije tačka je bez dimenzija (ili su sve dimenzije u njoj?);prava ima
jednu dimenziju — dužinu; ravan nastaje od dve upravne prave — i poseduje kvalitet površine; tri dimenzije ima
prostor koji nastaje od tri međusobno upravne prave. Četvrta dimenzija gustina, nastaje kada se na svaku od
prethodnih dimenzija prostora postavi nova upravna dimenzija, itd. Prema tome na bazi ovakvog narastanja
dimenzija moguće je izvući određene zaključke: za tačku je nemoguće prostiranje u beskonačnost — što je za
pravu sasvim obična pojava. Za pravu je nemoguće da bude pored sebe, a to je u ravni uobičajeno. Za ravan je
nezamislivo da su dve suprotne tačke u ravni susedne, međutim, u prostoru to je moguće. Zapremina ne može
da bude veća ili manja od sebe, ali to je u četvrtoj dimenziji moguće, itd. Iz napred iznetih primera očigledna su
ograničenja mogućnosti saznanja, koja proizlaze kako iz mehanizma prijema informacija i imaginacije, tako i iz
dimenzionalnog aspekta lokacije predmeta saznanja u odnosu na saznavaoca.

2.13. Na bazi napred opisanih procesa transformacija prostora i uočenih međuzavisnosti osnovnih elemenata
sistema, možemo usvojiti kao relativnu zakonitost procesa izraz, koji u najvećoj meri zadovoljava raspoložive
logičke mehanizme:

EV~TMC"

„Ukupna energija u prostoru proporcionalna je trajanju materije u nekom stepenu kretanja." Ili drugim rečima dok
se materija kreće — prisutna je i energija u prostoru; kada prestane kretanje ostaje samo prostor i trajanje bez
sadržaja. Ova ideja prisutna u svim učenjima za koje čovečanstvo zna, uklapa se i u najsavremenija
istraživanja. Daljom diskusijom gornje proporci je možemo preciznije definisati odnose osnovnih elemenata naše
realnosti.
Treće izlaganje: R A D

3.1. Posle napred iznetog procesa nastajanja, trajanja i odumiranja određene realnosti, korisno je malo pažnje
posvetiti radnom procesu, bez koga ove transformacije nisu moguće. U najopštijem smislu pojam rada odnosi se
na razmenu energije između nekog sistema i njegove okoline. Rad može biti: mehanički, hidraulični, pneumatski,
termički, električni, magnetni, psihički, ili neke druge prirode, i može se označiti izrazom:

W = F cos α

Isti pojam može se izraziti nešto konkretnije

d'W = P dV

izjednačavanjem rada sa dejstvom pritiska na deo neke zapremine, što nas dalje vodi u oblast termodinamike.

3.2. Istraživanje svojstava raznih sadržaja u energetskom polju podrazumeva evidentiranje ponašanja tih
sadržaja pod uticajem dejstva energije iz polja; iznalaženje korelativnih odnosa između ovih pojava i definisanje
novih parametara za bolje razumevanje nastalih procesa. S tim u vezi rad zračenjem od izuzetnog je značaja,
obzirom na prethodno istaknutu međuzavisnost kinetičke i potencijalne energije u sistemu i okruženju. Isto tako
neophodno je dobro upoznati prirodu energetskog polja, kako bi se što približnije utvrdili uticaji pojedinih njegovih
parametara u procesu razmene energije sa sistemom, koji se u njemu nalazi.

3.3. Prema osnovnom konceptu, razmena energije zračenjem između polja sile i proizvoljnog sistema može se
odvijati u tri oblika:

- Wp > Ws; ako je zračenje polja veće od zračenja sistema, onda sistem vrši pasivan rad, odnosno polje vrši
aktivan rad u odnosu na sistem, koji se naziva sivo telo.
- Wp = Ws; ako je zračenje polja jednako zračenju sistema, onda polje i sistem vrše neutralan međusobni rad.
Sistem se tada naziva crno telo.
- Wp < Ws; ako je zračenje polja manje od zračenja sistema, onda polje vrši pasivan rad, odnosno sistem vrši
aktivan rad u odnosu na polje i naziva se belo telo.
U vezi sa ovim elementarnim znanjem, možemo napomenuti da se razmena energije zračenjem između polja i
sistema odvija tako, što se deo energije polja reflektuje od sistema nazad u polje, a deo energije apsorbuje u
sistem. Apsorbovani deo energije ponovo se iz sistema emituje u polje.

Wp= Wr+Wa =>Wa = We=>Wr = ΔW.

3.4. Ovako opisan proces važi za siva tela koja uglavnom čine realnost naše planete. Kod crnih tela nema
refleksije tako da ova tela svu energiju polja apsorbuju da bi je kasnije emitovala nazad u polje. Kod belih tela
nema apsorpcije, ona svu energiju zrače u polje. Isto tako očigledno je da je reflektovani deo energije razlika
između zračenja polja i sistema i da predstavlja količinu rada koju polje vrši u odnosu na sivo telo, što se može
iskazati zamenom Stefan-Bolcmanovog zakona u Kirhovoj jednačini:
4
We = e α T

3.5. Kako je Vinovim zakonom uspostavljen odnos između učestanosti supstance i njene temperature
10
f = 5,8 x 10 T

kada u Kirhovom izrazu zamenimo ovu vrednost dobijamo količinu rada koji polje vrši prema sivom telu izraženu
preko učestanosti polja odnosno vibracijom.
10 4 (nedostaje deo formule)
We = e α < 5,8x10 )

3.6. Istraživanje fenomena gravitacije, kao radnog procesa, započelo je razmatranjem negativne mase u
Njutnovom zakonu, za sisteme gasova koji napuštaju atmosferski omotač.

2 2
F = c• mp • ms /p => — F = c• mp • — ms / p

Došlo se do pojma negativne gustine u odnosu na srednju vrednost gustine atmosfere,

m = p • V => — m = ( — p) • V => ps <>po

 što je ukazalo na globalnu tačnost Arhimedovog zakona kojim se ova pojava tumači. U traganju za detaljnijim
objašnjenjem ove pojave analizirane su vrednosti kinetičkih energija, gasnog pritiska i kvadrata brzine
oscilovanja molekula gasnih sistema i atmosfere.
2
Ek = 1/2 mc = 3/2 PV= 3/2 nRT = 1/2 UQ = 1/2 фI

iz čega dalje sledi

2
c = 2Ek / m ; P = 2Ek / 3V ; T = 2Ek / 3nR

Medutim, redosled dobijenih vrednosti nije u potpunosti odgovarao ponašanju gasova u atmosferi.

3.7. Kada je vrednost kvadrata srednje brzine oscilovanja molekula redukovana po jedinici mase moiekula koju
osciluje, došlo se do zadovoljavajućih rezultata. Tako je nastao pojam kapaciteta negativne težine supstance:
2 2
Knt = c / m ; (c / p • V)

koji predstavlja specifičnu oscilatornu sposobnost jedinične mase, pri određenim uslovima. Diskusijom ovog
izraza može se uočiti da je ova sposobnost proporcionalna povećanju energije pri konstantnoj masi, ili
smanjenju gustine mase pri konstantnoj energiji sistema.

3.8. Daljom razradom ove ideje došlo se do pojma granične vrednosti ovog kapaciteta, koji se odnosi na gas
azot koga ima 78% u atmosferi, i koji svojom specifičnom oscilatornom sposobnošću, odoleva gravitaciji
formirajući atmosferski omotač naše planete.

K° nt - AZOT

Ukoliko vrednost ovog izraza zamenimo u opštem obliku obrasca za kinetičku energiju dobijamo izraz

2
Knt = 2Ek / m

Daljim razlaganjem kinetičke energije na termičku, električnu i magnetnu komponentu dobijamo jednačinu koja
determiniše bestežinsku ravan poija.
2
Knt = 2 • fν / m (dEt + dEu + dEф)

Vrednost kapaciteta moguće je izraziti i preko učestanosti, razlaganjem brzine oscilovanja

2
Knt = (λ• f) / m

iz koga je očigledno da je kapacitet negativne težine proporcionalan povećanju stepena oscilovanja, a recipročan
masi koja osciluje.

3.9. Ako napred izloženo zapažanje, iskoristimo za objašnjenje prirode energetskog polja planete u
atmosferskom omotaču, možemo sa sigurnošću tvrditi da je ono termo-elektro-magnetne prirode. Isto tako može
se zaključiti iz ponašanja azota da energetsko polje ima svoju bestežinsku ravan determinisanu graničnom
vrednošću specifične oscilatorne sposobnosti jedinične mase i jednačinom iz prethodnog stava, sa
odgovarajućim parametrima za termičku komponentu energije (dEt) električnu (dEu) i magnetnu (dEΦ) - (vidi
prilog 3).

3.10. Kada grafički predstavimo međusobne uticaje ovih parametara u prostornom koordinatnom sistemu,
očigledno je da se materijalna čestica sistema nalazi u složenom energetskom polju, koje je definisano
međusobnim uticajima ovih parametara što se može izraziti preko vrednosti kapaciteta negativne težine polja ili
jedinične mase koja se u njemu nalazi. U zavisnosti od vrednosti ovih kapaciteta čestica se može nalaziti: ispod
ravni, u ravni ili iznad bestežinske ravni polja. Ako je ispod ravni onda je to sivo telo; ako je u ravni onda se radi o
crnom telu; a kada je iznad ravni radi se o belom telu, koje vrši rad u odnosu na polje u kome se nalazi.

3.11. Ukoliko energetsko polje zamislimo kao polje naše planete, a česticu materijalnog sistema kao neko
složeno oruđe koje vrši koristan rad — gravitaciju možemo shvatiti, ne kao silu već, kao prostornu pojavu, koja
ima svoju termičku, električnu i magnetnu komponentu, a posledica je procesa razmene energije između
energetskog polja i oruđa koje se u njemu nalazi. U tom svetlu Arhimedov zakon u kome se potisak supstance
polja javlja kao postedica manje gustine sistema, može se objasniti i kao radni proces zračenjem između sistema
i polja — uslovljen razlikom specifičnih oscilatornih sposobnosti polja i sistema (po jediničnoj masi).
 Wp - Ws = ΔW

3.12. Analizom ponašanja jedinične mase proizvoljnog sistema u bestežinskoj ravni energetskog polja planete,
dolazimo preko razmene energije izmedu sistema i planete koje se potiru, do međuzavisnosti ukupne energije
sistema po jediničnoj masi sa odgovarajućom energijom planete;

ΣEsi / msi <> ΣEpl / m pl

iz koje dalje proizilazi, za uslov tevitacije proizvoljnog sistema u energetskom polju planete, Zakon simetrije
kinetičke i potencionalne energije sistema po jediničnoj masi;

Ek / ms <> Ek / ms

odnosno uslov za ekvivalentnost kvadrata brzine oscilovanja jedinične ma»e sa gravitacionom konstantom i
prečnikom planete.

2
c <> 2 Rg

1.8. Daljim razmatranjem gornjeg izraza možemo zaključiti da su kvadrat brzine oscilovanja i gravitaciona
konstanta energetski uslovi, koji se javljaju kao koeficijenti transformacije kinetičke u potencionalnu energiju i
obratno, a manifestuju se kaointenzitet inercije iskazan gravitacionom konstantom u izrazu za potencionalnu
energiju; ili kao momenat inercije iskazan kvadratom brzine oscilovanja u izrazu za kinetičku energiju. Iz ovoga
dalje sledi zaključak da ni gravitacija ni njoj suprotna levitacija nisu sile, već rezultante razmene energije između
planete i proizvoljnog sistema, koje se javljaju kao spoljna manifestacija unutarnjeg energetskog stanja sistema i
planete. Za veću potencionalnu energiju sistema od kinetičke, javlja se gravitacija sa smerom dejstva u korist
planete;

— 2 —
Ep > Ek > g > c / 2R > Q > 0

dok se za veću kinetičku energiju sistema od potencionalne, javlja levitncija sa smerom dejstva u korist sistema.

— 2 —
Ek > Ep > c > 2Rg > Q <= 0

1.9. Na taj način zatvara se krug objašnjenja za fenomen levitacije — između Arhimedovog zakona o potisku
sredine objašnjenog radnim procesom zračenja i Zakona o održanju ukupne energije i simetriji kinetičke i
potencionalne energije. Oba zakona u pogledu formulacije uslova za levitaciju proizvoljnog sistema, saglasni su
u pogledu relevantnosti momenta
inercije jedinične mase iskazanog kvadratom brzine oscilovanja u funkciji gravitacione konstante i prečnika
planete; koji se kao energetski uslovi mogu manifestovati kroz razne tipove radnih procesa, a ne samo kroz
pravolinijsko kretanje.

3.15. Na kraju ovog kratkog izlaganja potrebno je istaći da rad nije samo prosta razmena energije sistema sa
okruženjem, već je za ovaj proces potrebno znanje i orude. Prema tome rad je funkcija od tri promenljive
različitog intenziteta; pri čemu je moguća različita efikasnost u zavisnosti od interakcija navedenih parametara.
Očigledno je znanje daleko najuticajniji parametar, tako da u spektru mogućnosti eksponencijalno utiče na prirast
efikasnosti radnog procesa, pri čemu je moguće uproštavanje oruđa ili smanjenje potrebne energije do
limitiranog minimuma.
Četvrto izlaganje: Ž I V O T

4.1. Zahvaljujući gravitacionoj pojavi koja je objašnjena u prethodnom izlaganju, na planeti se pojavio život
kakav znamo. Uobičajena definicija za fenomen života odnosi se na sposobnost materije da se reprodukuje sa
zadržavanjem određenih osobina. Očigledno život u ovoj definiciji postuliran je kao osobina sadržajr, koji
reprezentuje samo živa materija. Međutim, ako se podsetimo na prethodne stavove o Realnosti koju sačinjavaju
lokacija, sadržaj i zbivanje; čini se mnogo prihvatljivijom ideja o životu kao radnom procesu koji predstavlja
transformaciju kompleksnog sadržaja — odnosno izmenu strukture sistema Realnosti. Kako je rad u stvari
fenomen razmene energije, onda su primarni bilansi energetskih procesa, a osobine materije su sekundarna
pojava ili posledica ovih procesa.

4.2. Na bazi ovakvog objašnjenja sledi da je Vasiona u stvari živo biće u procesu stalne transformacije, kroz
izmenu agregatnih stanja prostora. Odgovarajuće karakteristike ili pojavni oblici Realnosti, koji nastaju i traju —
transformišu se u druge nepredvidive oblike. U ovakvom spektru beskonačnih mutacija, svaka životna forma je
konačna u svome trajanju i ograničena u svojoj složenosti; a svaka ideja je moguća pri određenim usiovima.

4.3. Saznanje kojim raspolažemo, i osećaj koji nas vodi ka reiativnoj istini ukazuju nam na složenost životnih
procesa. Međutim, niz životnih pojava moguće je klasifikovati u određen broj grupa i kategorija sa određenim
osobinama. Zadržaćemo se na pretpostavci da postoje tri grupe životnih struktura u našem Univerzumu, koje su
u hijerarhijskom odnosu.

- Najrazvijeniju grupu čine energetske strukture organizovane u entitete sa nedokučivim osobinama i

sposobnostima, koji su izvan predmeta ovog izlaganja.

- Srednju grupu čine energetsko—materijalne strukture ili nadljudska bića, u koju bismo mogli da smestimo
hipotetičke, znatno starije i razvijenije civilizacije od nas; ili pojedince sa naše planete, koji su ceo svoj životni
ciklus posvetili samooblikovanju, razvijajući nadracionalnu intuiciju i volju. O ovoj grupi u daljem izlaganju biće
ukratko reči u odeljku 4.9, 4.10. i 4.11.

- Najmanje razvijenu grupu čine materijalno—energetske strukture, koje se mogu klasifikovati u četiri kategorije
na osnovu četiri osobine, koje ih kvaiifikuju i kvantifikuju.

4.4. Prva osobina treće grupe živih bića je prostorni identitet koji predstavlja geometrijsku Ijusku ili materijalno
telo od elemenata supstance Planete. Ova osobina uslovljava oblik i predstavlja oruđe u materijalnom svetu.

- Druga osobina treće grupe je energetska matrica od supstance energetskog (eteričkog) polja planete. Ova
osobina daje jedinki snagu i sposobnost akcije u fizičkom okruženju, i utiče preko endokrinog sistema bića na
njegove fizičke mogućnosti.

- Treću osobinu treće grupe predstavlja astralna matrica od supstance Sunčevog polja i uticaja drugih planeta.
Ova osobina daje jedinki sposobnost osećanja, i preko vegetativnog sistema bića utiče na njegove želje.

- Četvrta osobina jedinke je posedovanje rrientalne matrice od supstance Galaktičkih uticaja. Ova osobina daje
jedinki sposobnost saznanja, i preko nervnog sistema bića utiče na njegov karakter i volju. Ova osobina je u
stvari ličnost.

Na bazi napred iznetih životnih osobina, složenih po značaju, moguće je nešto konkretnije reći o životnim
kategorijama treće grupe.
4.5. Na najnižem horizontu lokalne organizacije života u trećoj grupi nalaze se minerali. Oni poseduju samo
materijalno telo od elemenata sups'ance Zemlje, i sposobnost da reprodukuju svoju formu u skladu sa
geometrijom kristalne rešetke Dornriice kojoj pripadaju. Ovo im daje identitet vrste bez
individualnih osobina. Korisno je napomenuti da se pojam kristalne rešetke koristi za identifikaciju prostorne
strukture materije, koja proističe iz energetskih međudejstava materijalnih čestica od kojih je mineral sačinjen.

4.6. Na drugom horizontu životnih pojava nalaze se biljke. One pored fizičkog tela poseduju bioplazmu ili
energetsku matricu, koja im daje sposobnost akcije u odnosu na okruženje i reakcije na različite impulse iz
spoljneg sveta. Ove sposobnosti manifestuju se pokretanjem organa (lišća, grana i korenja) i procesom
fotosinteze, zatim reagovanjem na dejstvo gravitacije, toplote, muzike i drugih energetskih impulsa. Ove akcije
odvijaju se na bazi hidrauličkih principa koje inicira tečnost u endokrinom sistemu ovih bića i manifestuju se kao
mogućnosti.

4.7. Na trećem horizontu životnih pojava nalaze se životinje. One pored fizičkog tela i energetske matrice
poseduju astroplazmu ili astralnu matricu, koja im daje sposobnost osećanja prijatnosti ili neprijatnosti; simpatije
ili antipatije; Ijubavi ili mržnje. Astralna matrica zajedno sa energetskom matricom inkorporirana je u fizičkom telu
sa kojim čini celinu bića. Sposobnost osećanja razvija u jedinkama trećeg horizonta duševne osobine, koje se
preko vegetativnog sistema bića manifestuju kao želje.

4.8. Na četvrtom horizontu životnih pojava nalaze se Ijudi. Oni pored fizičkog tela, energetske i astralne matrice,
poseduju kosmoplazmu ili mentalnu matricu, koja im daje sposobnost saznanja i svesnog rasuđivanja. Ove
sposobnosti razvijaju u bićima sa četvrtog horizonta duhovne osobine koje se preko nervnog sistema manifestuju
kao intelekt, karakter i volja. Ljudska bića na našoj planeti, predstavljaju najviši oblik organizovane materije i čine
prelaz od materijalno-energetskih ka višim energetsko-materijalnim bićima iz druge grupe — odnosno petog
horizonta.

4.9. Na petom horizontu životnih pojava nalaze se astralna bića. Ova bića su u svom razvojnom procesu
izgubila čvrste materijalne Ijuske, tako da poseduju samo astralnu matricu kao nosioca prostornog identiteta sa
astralnim i mentalnim sadržajem. Kako ne poseduju materijalnog izvršioca, ova bića interreaguju sa bićima
četvrtog horizonta isključivo kroz energetske manifestacije, javljajući se kao nosioci parapsiholoških fenomena, ili
kao pojave „duhova" raznih tipova.

4.10. Na šestom horizontu životnih pojava nalaze sementalna bića. Ova bića su u daljem razvojnom procesu
odbacila fizičko telo, energetsku i astralnu matricu. Ona poseduju samo mentalnu matricu kao nosioca prostorne
identifikacije sa mentalnim sadržajem. Ova bića na znatno razvijenijem stupnju od Ijudi ne interreaguju sa
četvrtim horizontom, gde ih zastupaju astralne jedinke. Njihov uticaj na peti horizont najverovatnije se odvija na
suptilnim energetskim nivoima osećanja i misli.
4.11. Na sedmom horizontu druge grupe životne organizacije, nalaze se kauzalna (uslovna) bića, koja su u
svome dugom razvoju od minerala odbacila sve elemente vulgarne materije i prostih energetskih oblika. Ova
bića sačinjena su od kosmoplazme u kojoj se nalaze integrisani „stalni atomi" i „mentaina zajednica", koji ostaju u
kauzalnoj strukturi kao rudimenti embriona posle dezintegracije fizičkog tela, energetske, astralne i mentalne
matrice. Ova bića komuniciraju sa višim životnim oblicima prve grupe, a preko mentalnih i astralnih bića i sa
najrazvijenijim predstavnicima treće grupe.

Iz iznete materije očigledno je da kategorije životnih pojava čine sistem osobina složenih po vrednosti svoga
sadržaja (vidi prilog 4).

4.12. Vraćajući se ponovo na stavove iznete u 4.1. i 4.2. dužni smo u nekoliko reči objasniti pojam smrti sa
stanovišta logičkog mehanizma treće grupe životnih oblika. Ovaj pojam koji je u našoj svesti suprotan pojmu
rođenja, sa stanovišta zakona o održanju energije u stvari je identičan događaj. Gledano šire u životnom biću
vasione obe pojave su u stvari samo deo procesa stalne transformacije strukture sistema realnosti.

U procesu rađanja — nastaje u okruženju treće grupe materijalno biće sa odgovarajućim energetskim
matricama. U procesu smrti — nastaju iz okruženja treće grupe energetske matrice, dok se materijalno telo
dezintegriše u materijalne strukture nižeg reda. Ostaje otvoreno pitanje odakle dolaze i gde odiaze energetske
matrice - odnosno kvantum svesti, koji poseduje svako živo biće? Delimičan odgovor koji se odnosi na
dezintegraciju svesti u energetsko okruženje vodi nas bliže ideji o smrti kao prelazu iz naše Realnosti u neku
drugu prostorno-energetsku dimenziju Vasione.
Peto izlaganje: Ć O V E K

5.1. Ako razmišljate o strukturi sopstvenog bića — vrlo brzo ćete odustati od ideje da ste gomila mesa, kostiju i
kože - jer osećate u sebi određeni sadržaj, koji se manifestuje kroz akciju, osećanja i mislil Na bazi napred
rečenog čovek kao biće sa četvrtog horizonta (treće životne grupe) u okviru svoga fizičkog tela sadrži
inkorporirane tri materijalno-energetske matrice, koje funkcionišu kao posebni elementi usaglašenog sistema
unutar Ijuske koja im obezbeđuje prostorni identitet u materijalnom svetu. U zavisnosti od stepena usaglašenosti
ovih sistema, može se govoriti o različitim fizičkim, etičkim ili intelektualnim vrednostima svake jedinke. Prema
tome čovekje komplementarno materijalno-energetsko biće na visokom stepenu materijalne organizacije; i čini
prelaz ka višim energetsko-materijalnim bićima druge grupe.
5.2. Materijalnu osnovu čoveKa predstavija fizičKo telo koje kao Ijuska u sebi sadrži ostale tri matrice. Ovo telo
ima svoje organe prilagođene određenim funkcijama za vršenje radnih procesa: jedinke premajedinki i jedinke
prema okruženju. U tom smislu ovo telo je oruđe koje izvršava naloge svoga korisnika. Kako je fizičko telo u
direktnom kontaktu sa materijalnim svetom, ono je u stalnom radnom procesu razmene energije sa okruženjem.
U tom smislu fizičko telo se nalazi u određenom oscilatornom stanju, koje se odlikuje vrlo grubim vibracijama
pojedinih njegovih oraana, koie se kreću do granica akustičkih oscilacija. Funkcionisanje fizičkog tela u direktnoj
je zavisnosti od uticaja energetske matrice.
5.3. Energetsku osnovu čoveka predstavlja energetska matrica koja se kao plazmatična opna prostire oko
fizičkog tela, formirajući finu pulzirajuću mrežastu membranu. Ona nije vidljiva golim okom (neuvežbanog)
posmatrača, ali se upornim vežbanjem ili uz korišćenje filtera od „dicijanina" može uočiti kao svetlosna aura
infracrvenog reda oko jedinke. I ova matrica je u stalnom radnom procesu prema fizičkom telu i prema
energetskom polju pianete, tako da je u specifičnom oscilatornom stanju, koje se po svojim vrednostima nalazi u
granicama energije srednjeg infracrvenog zračenja. Energetska matrica ima sedam organa smeštenih na
površini plazmatične membrane u oblasti korpusa i glave fizičkog tela i određen broj energetskih centara na
korpusu i udovima. Energetski organi odgovaraju astralnim organima - chakram, i imaju funkciju distribucije
ezgoplazme po fizičkom telu. Jedan od ovih organa smešten u visini jetre (šestolistni) ima ulogu prihvatanja
životne energije - prane iz energetskog polja i njegovu distribuciju do ostalih energetskih organa. Funkcionisanje
energetske matrice u direktnoj je zavisnosti od astralne, a njen uticaj na fizičko telo odvija se preko endokrinog
sistema. Ovaj uticaj ogleda se u kapacitetu fizičkih mogućnosti, koje čovek poseduje.

5.4. Duševnu osnovu čoveka predstavlja astralna matrica, koja je kao i energetska matrica plazmatična
struktura, nešto finija, inkorporirana unutar energetske (eteričke) matrice. Ona poseduje sedam astralnih organa
koji su u direktnom kontaktu sa eteričkim organima, a preko njih i sa fizičkim telom. I astralna matrica ima svoju
karakterističnu vibraciju, koja se nalazi nešto iznad vibracije energetske matrice ali ispod energije veze
materijalnih čestica fizičkog tela. Preko svojih organa i vegetativnog sistema fizičkog tela, astralna matrica utiče
na duševne osobine i to: četvorolistni organ - mulandhara, koji se nalazi u korenu kičme utiče na nagone i
funkcije fizičkog tela; desetolistni organ — manipura, koji se nalazi ispod pupka utiče na samosvest; šestolistni
organ — vadihisthana, koji se nalazi u blizini jetre utiče na intuiciju, sposobnosti i talente; dvanaestolistni organ-
anahata kod srca utiče na raspoloženje; šesnaestolistni organ — vishuddha, koji se nalazi u grlu utiče na način
mišljenja; devedesetšestolistni organ — a'jna, koji se nalazi između očiju utiče na samostalnost — to je centar
ličnosti, i devetstotinašezdesetolistni organ — brahmarandra, koji se nalazi u temenu utiče na neprekidnost
svesti, kao veza sa trećim horizontom (vidi prilog 5).

Iz astralne matrice potiču sva osećanja i želje čoveka, koje uslovljavaju rad eteričke matrice, a imaju povratnu
vezu sa mentalnom matricom. Aktiviranje energetskih kanala između astralnih organa, oslobađa životnu silu -
khundalini poznatu i kao velika pozitivna sila ili spiralna vatra.

5.5. Duhovnu osnovu čoveka predstavlja mentalna matrica, koja je granična energetsko-materijalna struktura,
znatno finija od astralne matrice u kojoj je inkorporirana. Mentalnamatrica je kod većine Ijudi nedovoljno
razvijena , međutim, upornim radom ili samooblikovanjem ona se može aktivirati.
Tada se njene vibracije mogu usaglasiti sa vibracijama energetskog polja, što za posledicu ima neslućene
mogućnosti realizacije misli u fizičkom svetu. Ova struktura je u povratnoj vezi sa astralnom matricom i u znatnoj
meri utiče na tokove astropiazme i funkcionisanje životne sile khundalini. Uticaj mentalne matrice na fizičko telo
realizuje se preko nervnog sistema uslovljavajući volju i sposobnosti saznanja iz kojih proističe karakter i intelekt
Ijudskog bića.
5.6. Na početku ovog dela bilo je reči o usaglašenosti mentalno-astralno- eteričnog sistema matrica smeštenih u
materijalnom telu. Kako je očigledno da svaka od ovih matrica ima svoju specifičnu vibraciju, realizacija
usaglašavanja moguća je jedino kroz harmonijski odnos ovih vibracija; odnosno kroz dovođenje ovih oscilacija u
rezonansu.

M <=> A => E => F.

Iz ovog izraza očigledni su međusobni uticaji mentalne, astralne, eteričke matrice i fizičkog tela, koje
reprezentuju pojmovi:

HOĆU <=> ŽELIM => MOGU => RADIM

Isto tako očigledna je jedina povratna veza između astralne i mentalne matrice. Prigušenjem iii eliminacijom ove
povratne veze smer uticaja postaje bez „smetnji", a efikasnost Ijudskog bića neograničena što se može iskazati
relacijom

VOLJA > ŽELJA > SNAGA > ORUĐE.

Postizanjeni ovakvog duhovno-duševno-energetskog stanja, rezonantan odnos sistema je postignut i fizičko telo
postaje direktan izvršilac misli, bez usporenja procesa i negativnih uticaja na materijalnu Ijusku, što jedinku vodi
ka ličnoj sreći i r.eograničenim mogućnostima.

f M = I f A = mfE = nfF

1.10. Svaka od navedenih matrica nalazi se u cikličkom-oscilatornom procesu, koji počinje danom rođenja i
traje kroz život bića. U prvom delu ciklusi deluju stimulativno, a u drugom deluju smirujuće. Kako sva tri ciklusa
imaju različite periode (energetski 23 dana, astralni 28 a mentalni 33), dolazi do stalnih smena osam mogućih
stanja koja u znatnoj meri predodređuju afinitete i reakcije čoveka. Ova pojava naziva se bioritam i predstavlja
spregnuto međudejstvo energetske, astralne i mentalne matrice. Već smo ranije istakli da energetska matrica
uslovljava fizičku snagu čoveka iskazanu pojmom mogu: da astralna matrica predodređuje emotivna stanja
čoveka iskazana pojmom želim; a mentalna matrica deluje na kreativne sposob-
nosti ličnosti iskazane pojmom hoću. Iz ovakve postavke sledi osam mogućih stanja:

HOĆU + ŽELIM + MOGU = gornja granica individualnih sposobnosti

HOĆU + NE ŽELIM + MOGU
HOĆU + ŽELIM + NE MOGU
HOĆU + NE ŽELIM + NE MOGU
NEĆU + ŽELIM + MOGU
NEĆU + NE ŽELIM + NE MOGU
NEĆU + NE ŽELIM + MOGU
NEĆU + ŽELIM + NE MOGU
= učenje i važne odluke
= intelektualni rad i inovacije
= analiza i nove ideje
= provod, zabava i rekreacija
= donja granica individualnih sposobnosti
= fizički i rutinski poslovi
= napetost. razdražljivost i sukobi.

Na prelazu iz pozitivnog u negativni deo ciklusa i obratno, nalaze se takozvani kritični dani, koji mogu da se
dupliraju ili tripliraju. U vreme ovih dana preporučuje se izbegavanje mentalnih, emotivnih i fizičkih naprezanja,
naročito ako su kritični dani za vreme mladine ili punog meseca. Spretnim proračunom predispozicija i
izbegavanjem akcija u nepovoljnim periodima i za vreme kritičnih dana, može se izraditi mesečni optimalni
program aktivnosti za svakog čoveka. Korišćenje ovakvog kalendara ima za cilj racionalizaciju životne energije,
izbegavanje konfliktnih situacija i podizanje nivoa efikasnosti.
Šesto izlaganje: M I S A O

6.1. Razmatrajući fenomen života i Ijudskog bića, došli smo do saznanja da je mentalno biće najsavršenija
životna tvorevina, koja se nalazi na prelazu između energetsko—materijalnih (kosmoplazma) i energetskih bića.
U radnom procesu koji se naziva mišljenje, mentalno biće proizvodi misli kao energetski odraz razmene
potencijala sa okruženjem. Prema tome — misli su energetske pojave, sa pripadajućim spektrom osobina. One
svojim delova- njem zapremaju znatan deo okruženja ispunjavajući životni prostor između materijalnih sadržaja.

6.2. Budući da je proces mišljenja zavistan od mentalnog bića, koje ga produkuje, nije svaka misao podjednako
vredna, već zavisi kako od sadržaja na koji se odnosi, tako i od izvora iz koga ističe. U tom smislu možemo
razlikovati čitav spektar intenziteta, koji opredeljuju kvantitativni aspekt misaonih odraza u prostoru; nezavisno
od kvaliteta vezanih uglavnom za sadržaje na koje se misli odnose, i nameru sa kojom su misli formirane u
mentalnom subjektu. Tako je u mentalnom prostoru moguće naići na različite misaone forme; od snažnih, glupih
i zlonamernih do tihih, pametnih i dobronamernih; kao što je u akustičkom prostoru prisutna rika lava i tiha
uspavanka majke.
6.3. Misaone oblike sa punim pravom možemo smatrati prostorno-energetskim entitetima, jer poseduju vrlo
suptilne energetske karakteristike, koje su po svojoj konfiguraciji slične osobinama energetskog polja, tako da
mogu dugo da se zadrže u njemu pre dezintegracije. U tom smislu misli oplemenjuju ili degradiraju životni
prostor Ijudskih i viših bića, delujući svojim specifičnim vibracijama na mentalne matrice okolnih jedinki. Zbog
toga je kod Ijudi vrlo često prisutno zapažanje prijatna-topla ili napeta-hladna atmosfera. U tom smislu razvijenije
energetsko-materijalne civilizacije iznad četvrtog horizonta, u stanju su da razlikuju spektar mentalnog prostora,
kao što mi razlikujemo spektar svetlosti ili skalu tonova, i da na osnovu ovakvih zapažanja mnogo jasnije
razgraniče kvalitet i namere bića sa kojim komuniciraju.

6.4. U pogledu transportnog procesa misli koji se odvija od jedne do druge mentalne matrice, razlikujemo pet
stupnjeva i to:

- kod najnižih bića sa četvrtog horizonta za komuniciranje se koristi znak ili mimika, kojom se izražava cilj ili
namera;
- kod nešto viših bića razvijen je ornament, kao sredstvo komuniciranja;
- složena Ijudska bića koriste reč odnosno zvuk da bi iskazala određeno osećanje;
- kasnije se javlja pismo, koje obezbeđuje trajanje misli i mogućnost prenošenja iskustva na dolazeće
generacije;
- kod najrazvijenijih oblika iznad četvrtog horizonta komuniciranje se odvija mentalnim porukama, što ugrožava
autonomiju jedinke, ali zajednicu čini snažnijom. Ove poruke mogu se beležiti na mentalne trake i kao takve
upotrebiti za kondenzovano prenošenje informacija ili identifikaciju mentalnog sadržaja jedinke.

6.5. Najpogodniji način za transport misli je usaglašavanje mentalnih impulsa sa frekventnim stanjem
energetskog polja, u kome misaoni entitet treba da obavi određenu funkciju. Ukoliko su frekventna stanja u
potpunosti usaglašena, mentalni impuls nalazi se u rezonantnom stanju sa poljem, i nema otpora što mu
omogućuje trenutno prostiranje. U ovoj činjenici treba tražiti objašnjenje za razne parapsihološke fenomene kao
što su: telepatija, prekognicija, telekineza i druge. Rezonantnim slaganjem amplitudnih vrednos ti ujednačenih
monotonih mentalnih impulsa — mantri moguće je doblti snažne oscilacije polja, koje se mogu koristiti ne samo
za elektromagnetni, već i za pneumatski, hidraulični pa i mehanički rad.

fM = f EP

Na taj način dolazimo do teoretske mogućnosti kako je misaonim dejstvom moguće usloviti individualizaciii:
stacionarnog energetskog polja (vidi odeIjak 1.4.).
Sedmo izlaganje: S R E Ć A

7.1. Vraćajući se ponovo na zaključak petog izlaganja, koji se odnosi na problem usaglašenosti duhovno-
duševno-energetskih matrica, koje su smeštene u materijalnom telu, mi se u stvari vraćamo fenomenu sreće.
Pojam sreće u životu razumnih bića koja sebe nazivaju Ijudi - zauzima vrlo značajno mesto. Pored saznanja i
Ijubavi, sreća kao filozofska kategorija od izuzetnog je značaja i u fizikalnom svetu svake individue. Različiti
motivi čine svakog ponaosob sretnim ili nesretnim, tako da se spektar mogućih uzroka na prvi pogled teško može
sagledati.

7.2. Međutim, ako bolje razmotrimo uzroke sreće ili nesreće, uočićemo da se zapravo ne radi o motivima u
spoljnom svetu, već o procesima u svesti čoveka, koji posredno utiču na bioenergetsko stanje bića, izazivajući
prijatna ili neprijatna stanja svesti. U tom smislu odnosi između kategorija: potreba, želja i mogućnosti svakog
pojedinca, od izuzetnog su značaja za bilans procesa o kome je reč. Osnovne potrebe svakog bića manje više
iste su: želje nastaju kao subjektivna projekcija Realnosti, dok su mogućnosti limitirane količinom fizičke i
duhovne energije. U sistemu ovih pojava moguće su različite varijacije odnosa, aii preovladava šest osnovnih
procesa, koji rezultiraju određenim stanjem svesti i ponašanjem u fizičkom svetu.

7.3. M > P > Ž — Najpovoljniji proces u svesti, predstavlja stanje u kome su mogućnosti veće od potreba, a
potrebe veće od želja. Ovakvo stanje odraz je moćnog, zadovoljnog i skromnog bića, što za posledicu ima ličnu
sreću uslovljenu saznanjem.

7.4. P > M > Ž — Nešto nepoVoljniji proces predstavlja stanje u kome su potrebe veće od mogućnosti, a
mogućnosti veće od želja. Ovakvo stanje odraz je nemoćnog, zadovoljnog i skromnog bića što za posledicu ima
ličnu sreću uslovljenu samokontrolom.

7.5. M > Ž > P — Manje povoljan proces u svesti predstavlja stanje u kome su mogucnosti veće od želja, a
želje veće od potreba. Ovakvo stanje odraz je moćnog, zadovoljnog i ambicioznog bića što za posledicu ima
ličnu sreću uslovljenu vlašću.

7.6. Ž > M > P — Nepovoljniji proces predstavlja stanje u kome su želje veće od mogućnosti, a mogućnosti
veće od potreba. Ovakvo stanje odraz je moćnog, nezadovolinog i ambicioznog bića. što za posledicu ima ličnu
nesreću i težnju ka gomilanju materijalnih dobara.

7.7. P > Z > M — Najmanje povoljan proces predstavlja stanje u kome su potrebe veće od želja, a želje veće
od mogućnosti. Ovakvo stanje odraz je nemoćnog, nezadovoljnog i skromnog bića, što za posledicu ima ličnu
nesreću i materijalnu bedu.

7.8. Z > P> M — Najnepovoljniji proces u svesti predstavlja stanje u kome su želje veće od potreba, a potrebe
veće od mogućnosti. Ovakvo stanje odraz je nemoćnog, nezadovoljnog i ambicioznog bića, što za posledicu
ima ličnu nesreću i težnju ka intrigama.

7.9. Analiza prikazanih procesa i njihovog uticaja na stanje svesti bića i njegovo ponašanje u društvu, ukazuje
na značaj pojma skromnosti u preispitivanju životnih ciljeva i suzbijanju nerealnih želja. Ovaj proces dalje vodi
jačanju volje kao preduslova za samokontrolu misli, reči i dela. Pošto savlada samokontrolu, biće postaje čovek
svestan samoga sebe i svoga delovanja u fizičkom i duhovnom okruženju. Takvo biće samosvesno svoje
lokacije, sadržaja i delovanja, spontano se upušta u dublje saznavanje realnosti, na putu ka ličnoj sreći, slobodi i
savršenstvu.
IZVORI

Ovaj esej nastao je kao izvod iz znatno složenijeg materijala, obrađenog, sistematizovanog i izlaganog u
periodu od 1970. do 1980. godine. Namenjen je onim istraživačima koji ulažu napor da prodru iza materijalne
barijere, tehnološke inercije i potrošačke opsesije ciklusa u kome žive. Skreće se pažnja pažljivim čitaocima da
iznetu materiju prihvate kao poiaznu osnovu za sopstvena istraživanja i razmišljanja. U tom smislu navedene
stavove treba primiti kao odraz znanja dobronamernih prethodnika, ali sa rezervom, kao jednu od alternativa u
pokušaju da se prevaziđu relativne istine koje konstituišu našu predstavu o realnosti u kojoj živimo.

Traženje pravog puta prisutno je u svim dostupnim predanjima i pisanim izvorima informacija, koja prethode
našem ciklusu, a njegovo iznalaženje subjektivan je doživljaj pojedinaca ili zajednice, i ogleda se u
manifestacijama duha izraženim kroz kulturu i stil epohe. Istraživanje realnosti zahteva potpuno angažovanje
ličnosti, usmereno kroz sistematski i uporan rad i kompleksan pristup saznanju, nezavisan od veštački
isparcelisanih disciplina i istorijskih „izama".

Ovakva integralnost pristupa rezultira integracijom saznanja, koja sama po sebi predstavlja najveći kapital
saznavaoca. U tom smislu potrebno je sa dužnim poštovanjem odnositi se prema radu i ličnosti onih
prethodnika, koji su ceo život posvetili iznalaženju praiskustva ili otkrivanju novih istina.

Gledano retrogradno, izloženi materijal nastao je kao celina spontano, bez ikakvog prethodnog koncepta.
Zapravo, između 1965. i 1970. godine,
iniciran određenim uzrocima (koje nije neophodno pomenuti) počeo sam na temeljima zvanične nauke, da
istražujem objašnjenja za pojavu koja se naziva levitaciia; koja u svojoj manifestaciji sadrži energetske
karakteristike koje su ukazivdie na sposounost suprotstavljanja gravitaciji — koju sam u to vreme smatrao silom.
U tom smislu krenuo sam u istraživanje kroz detaljno izučavanje univerzitetskih udžbenika: mehanike, talasnog
kretanja, toplote, elektriciteta, magnetizma, termodinamike, fizike čvrstog stanja, fizičke hemije, kvantne
mehanike, radio-hemije, spektroskopije, fizike plazme, visokonaponskog inženjerstva itd; od poznatih autora: F.
Sirsa, Č. Kitela, V. Mora V. Rojanskog, G. Fridlandera, J. Kenedija, Dž. Harisona, R. Lorda, J. Lufborova, A. fon
Engela, E. Kufela, M. Abdulaha i drugih.

Praveći izvode i studirajući teoretske i empirijske osnove, odgovor na izučavani fenomen nazirao se u interakciji
energetskog polja sa materijalnim sistemom; međutim, kauzalna veza između gravitacione pojave i njenih
uzroka bila je isuviše tanana. Već posle ovog ciklusa bilo je očigledno da postoji mnogo više pitanja nego
odgovora u zvaničnoj nauci, koja se uglavnom bavi fenomenologijom procesa odgovarajući na pitanja šta i kako,
a vrlo retko ili nikada na pitanje zašto.

Zato sam odlučio da drugi ciklus istraživanja usmerim na stare izvore informacija. Tragajući za podacima o
energiji polja i njenim manifestacijama i srednjevekovnim, rimskim, grčkim, egipatskim, asirskim, lamaističkim,
taoističkim, prethinduističkim zapisima i folklornim predanjima raznih američkih, azijskih i afričkih kultura,
zahvaljujući radu: S. Santesona, Dž. Čečvarda, J. Carića, V. Bedžhota, P. Jevtića, S.N. Kramera, R. Grejvsa, R.
Pataija, Patandjalija, J. Kelera, Z. Kosidovskog, E. Venca, Lj. Ristanovića, D.G. Suzukija, R. Flaselijea, Dž.
Kontenoa, J. Aubojea, P. Montea, Joganande i mnogih drugih, došao sam do saznanja o integralnoj nauci koju
su negovale pretpotopne civilizacije, a koja prema nekim izvorima datira i 70.000 godina pre zadnje
geomorfološke kataklizme, kada su velikim delom uništene tekovine prethodnih ciklusa. Tragovi tih civilizacija i
njihovog znanja ostali su uglavnom u vidu arheoloških fragmenata, ili kao zavet pojedinih grupa saznavaoca.
Ove grupe bile su prinuđene da se izdvajaju i vremenom formiraju duhovnu vlastelu. Ona je staro znanje
preformulisala u religijsko učenje, koje je dalje doživljavalo veće ili manje transformacije.

Zajednički pristup u svim dostupnim antičkim i pretpotopnim izvorima, ukazivao je na izuzetan značaj
harmonijskih principa, za razliku od srednjevekovnog mraka koji je našu reafnost usmerio na grube mehaničke
principe radnih procesa, zasnovane na uništavanju materije. U okviru harmonijskih principa značajn aučenja
posvećena su razumevanju i primeni vibracija, koje se smatraju uzrokom i posledicom svake aktivnosti.

Sada sam se nalazio znatno bliže objašnjenju pojave levitacije, koju sam istraživao, ali se u meni rodila želja da
revidiram svoje klasično, mehaničko obrazovanje iz druaih oblasti.Tako sam u trećem ciklusu nastavio da radim
na prvobitnoj temi, i da istražujem nekoliko osnovnih pojmova iznetih u prethodnom eseju. Vratio sam se ponovo
zvaničnoj nauci ali sada je to bila oblast: astronomije, filosofije, psihologije, biologije, bionike, teologije i drugih
oblasti od dobro poznatih autora: F. Hojla, Dž. Tejlora, R. Boškovića, I. Asimova, R. Tota, T. Viksa, T. Marketa,
T. Penseka, Dž. Hopkinsa, J. Hermana, Platona, Kanta, Hegela, Ž. Beržijea, Dž. Mekveja, K. Sagana, J.
Šklovskog, A. Klarka, S. Lema, E. Loša, F. Vanderberga, 0. Neuberta, A.S. Landberga, J. Batlera, P. Andersa, R.
Vinera, V. Selhusa, R. Kevendiša, R. Dokinsa, K.G. Junga, E. Froma, M. Rizla, M. Ebona, V. Kelera, L. Vatsona,
Dž. Berdforda, V. Kensinktona i drugih, podvrgavajući njihove stavove analizi zasnovanoj na prethodnom
saznanju o harmoniji, vibracijama i razmeni energije kao uslovu za svako zbivanje u Realnosti.

Posle ovih analiza shvatio sam pravi uzrok pogrdnih naziva i podsmešljivih tekstova, koji se odnose na
astroiogiju, aihemiju, metafiziku i parapsihologiju, formulisanih krajem srednjeg i početkom novog veka, kao
odraz nerazumevanja i lošeg vaspitanja. Umesto staloženog i upornog rada na izučavanju tradicije, predanja i
starih zapisa, uglavnom je prisutno nestrpljenje uslovljeno nerealnim željama i primenom grube sile. Na sreću
neki od najbriljantnijih umova našeg vremena ostaviii su za sobom tragove o pokušajima integracije saznanja.
Tako je Albert Ajnštajn napisao predgovor za knjigu Aptona Sinklera „Mentalni radio" pokušavajući da telepatiju
objasni kvantnom mehanikom. Nikola Tesla je u svom privatnom životu intenzivno proučavao okultne fenomene.
Ernest Šredinger je u svojoj knjizi „Šta je život — um i materija" analizirajući mehanizme života sa stanovišta
teoretske fizike zastao pred pojmom duha dok je Rejmond Modi profesor filozofije medicine u knjizi ,,Život posle
života" opisao doživljaje pacijenata za vreme njihove kliničke smrti.

Radi boljeg uvida, sa najboljom namerom, preporučuju se: životno delo pukovnika Džemsa Čečvarda, koje se
odnosi na istraživanje najdalje prošlosti civilizacije na našoj planeti preko naga—maja mrtvog jezika sa glinenih
tablica bratstva naakals iz lamaističkih manastira; i ogroman komplementarni rad pukovnika Artura Pauvela, koji
je u pet tomova uobličio osnove teozofskog učenja Jelene Blavacke, Ane Besan, S.V. Lidbitera, V.J. Kilnera i
mnogih drugih, koji su zapadnoj civilizaciji preneli deo pretpotopnih učenja o čoveku i njegovim mogućnostfma.

U Beogradu, maja 1981. Mr. Božidar Milosavljević

POGOVOR

- U eseju „Zaboravljeno znanje predaka"mr Božidar Milosavljević, veoma sažeto, moglo bi se reći u proširenim
tezama, iznosi svoju kosmogonijsku viziju. Polazeći od fenomena Saznanja, autor ističe značaj zapažanja,
imaginacije dimenzionalni aspekt saznavaoca u odnosu na predmet saznanja, koji se može dalje razložiti na
prostornu, energetsku, dinamičku i materijalnu komponentu, sa trajanjem koje zavisi od brzine procesa
transformacije. Zalažući se za bezbroj mogućih međudejstava elemenata, koja za posledicu mogu imati bezbroj
mogućih modela, autor predlaže otvoreni koncept Univerzuma. Detaljnije objašnjenje međuzavisnosti lokacije,
sadržaja i zbivanja ističe Prostor kao praosnovu naše Realnosti. Ovako predstavljen, Prostor nije apstraktan, već
poseduje određene osobine kao što su: gustina, otpor i potisak.

- Radni procesi koji se odvijaju u Realnosti mogu biti različite prirode, od vulgarno materijalnih do suptilno
mentalnih, sa zajedničkom tendencijom razmene potencijala od višeg ka nižem, preko procesa zračenja, potiska
sredine i otpora koji se pri tome javljaju; što ukazuje na značaj Vibracije. U vezi sa tim fenomenom, Život se
objašnjava kao radni proces izmene strukture sistema Realnosti, sa primarnim bilansima energetskih procesa i
sekundarnim osobinama materije, koje su posledica ovih procesa; a fenomen Gravitacije, kao pojava koja je
posledica razmene Energije zračenjem između energetskog polja Planete i materijalne čestice koja se u njemu
nalazi. Iz ovakve postavke, sledi ideja o Vasioni koja je u stvari živo biće u procesu stalne transformacije kroz
izmenu agregatnih stanja Prostora, pri čemu se konstituišu energetska, energetsko-materijalna ili materijalno-
energetska bića sa određenim osobinama.

- Na bazi napred iznetih stavova Čovek je prikazan kao složena materijalno-energetska struktura sa
bioenergetskim, emotivnim i mentalnim sadržajem, koji su u vidu energetskih matrica smešteni u fizičkom telu,
koje predstavlja materijalnu osnovu Čoveka. U radnom procesu mišljenja, mentalna matrica proizvodi Misli, koje
su prikazane kao energetske pojave sa određenim osobinama i mogu se smatrati prostorno—energetskim
entitetima. Usaglašenost procesa bioenergetskog, emotivnog i mentalnog sadržaja u Ijudskom biću rezultira
različitim psihološkim i fiziološkim stanjima uslovljavajući procese u svesti Čoveka, koji preko mehanizma
potreba, želja i mogućnosti direktno utiču na Sreću svakog pojedinca. U tom smislu autor se zalaže za što veći
stepen usagiašenosti Vibracije, koje determinišu ova stanja, ističući značaj principa Harmonije.

U Beogradu, septembar 1981.

Rastko Zakić
PRILOZI
Поставио - ПРОТОМАЈСТОР - Децембар'09.