SADRŽAJ

Sadržaj........................................................................................1

1 Uvodni dio................................................................................2

2 Istorija računara.......................................................................4

2.1.Praistorija računara............................................................4

2.2. Prva generacija (1945-1955).............................................5

2.2.1.Generacija vakumskih cjevi ( prva generacija).............6

2.3. Druga generacija (1955-1965)..........................................8

2.4. Treća generacija (1965-1980)...........................................9

2.5. Četvrta generacija (1980 do danas)................................10

3. Istorija računara u SFRJ.......................................................12

3.1. Hronologija......................................................................14

4. Zaključni dio..........................................................................15

5. Literatura...............................................................................16
1 Uvodni dio

Vijekovima su ljudi pokušavali da olakšaju i ubrzaju izračunavanje matematičkih

problema. U IX vijeku se pojavilo mnoštvo novih teorija u oblasti matematike i fizike,
koje nisu mogle biti proverene zbog zamašnosti matematičkih proračuna.

Razvoj nauke i tehnike, u prvom redu elektronike odnosno elektronskih

komponenti uslovio je razvoj računara. Otkrivanje elemenata kao što su elektronske
cijevi, tranzistori i sl. imalo je za posledicu proizvodnju novih vrsta (generacija)
elektronskih računara.

Pojavom kompjutera (elektronskih uredjaja za skladištenje i obradu podataka)

ubrzan je tehnološki i informativni razvoj civilizacije. Za razliku od od pronalazaka za
koje se tačno zna ko ih je i kada izumio, za kompjuter se teško može imenovati samo
jedna osoba kao pronalazač.

Kao začetnik informatike smtra se Britanac Čarls Bebidž (Charles Babbage,

1791-1871) Slika 1.1. On je izmislio diferencijalnu i analitičku mašinu za računanje.

Charles Babbage se rodio 1791. godine u

Engleskoj. Poput većine naučnika naslijedio je
veliko bogatstvo (samo su se bogati mogli baviti
naukom), koje je na kraju sasvim potrošio.Na ideju
o stvaranju mašine za računanje došao je prilikom
razmišljanja o dugotrajnom i veoma napornom
poslu, izračunavanja logaritamskih tablica. Nije
dugo razmišljao, pa je već 1821. godine u glavi
imao osnovnu šemu uređaja, koji je i iznio pred
Kraljevsko astronomsko društvo 1822. godine. Na
osnovu demonstracije prvi je dobio "zlatnu
medalju"- podstaknut tim uspjehom krenuo je na
izgradnju prve računske mašine.
Slika 1.1.

Čak i najpovršnija šema ovog uređaja izgledala je zastrašujuće složeno, a sastojala

se od mnogobrojnih zupčanika i osovina. Babbage je zamislio da diferencijalna
mašina na kraju i odštampa matematičke tablice. Na svom imanju je sagradio veliku
radionicu i zaposlio radnike od kojih je zahtjevao stroge tolerancije u izradi
zupčanika, osovina, tačkica... Već nakon nekog vremena počeli   su se javljati
problemi, minijaturni uređjaj koji je prikazao Astronomskom drustvu služio je samo za
demonstraciju i kod njega se manje nepravilnosti nisu odražavale na ukupan rad
mašine. Ali, kod velike diferencijalne mašine stvari izgledaju potpuno drugacije: niz
malih nepravilnosti se zbraja, pa sve zavrsava blokiranjem cijelog uređaja.

Nakon puno izgubljenih godina rada i ogromne količine izgubljenog novca, Babbage
odustaje od projekta 1833. godine. Da je Babbage samo malo zastao i razmislio,
zaključio bi da su njegove misli sto godina ispred svog vremena. Ali, njegov mozak
nije mirovao, krenuo je u razvoj tzv. "analitičke mašine" , i u tom trenutku rođen je
princip rada kompjutera.

2
Diferencijalna mašina (Slika1.2.)
je zamišljena za računanje četiri
aritmetičke radnje: sabiranje,
oduzimanje, množenje i deljenje.
Analitička mašina je zapravo
preteča današnjeg računara,
zamišljena za nalaženje rešenja
bilo kog matematičkog izraza, za
koji znamo redosled operacija
pomoću kojih taj izraz može biti
rešen (danas skup operacija
odredjenog redosleda nazivamo
algoritam.

Slika1.2

3
2 Istorija računara
Kao i svaka istorija, i istorija razvoja elektronskih digitalnih računara ima i svoju
praistoriju, tj. pojavi savremenih računara prethodili su mnogi pokušaji da se napravi
nekakva mašina sposobna da izvodi jednostavnije ili složenije računske operacije. U
ovoj glavi ćemo izvršiti kratak pregled, kako tih "praistorijskih" pokušaja, tako i
pregled razvoja različitih generacija računara.

2.1.Praistorija računara

Ako ne računamo različita ručna računska sredstva, poput različitih vrsta

računaljki i abakusa koji su se javili još u starom veku, možemo reći da je prvu
računsku mašinu napravio 1642. godine poznati francuski matematičar i fizičar Blez
Paskal (Blaise Pascal, 1623-1662). On je tada imao samo 19 godina a pomenuti
poduhvat je izveo da bi pomogao svom ocu koji je bio poreznik. Paskalova mašina je
bila u potpunosti mehanička i koristila je zupčanike a pokretala se okretanjem ručice.
Ta mašina je mogla da izvodi jedino operacije sabiranja i oduzimanja.

Međutim, trideset godina kasnije je slavni nemački matematičar Lajbnic

(Gottfried Wilhelm von Leibnitz, 1646-1716) napravio računsku mašinu koja je,
osim sabiranja i oduzimanja, mogla da izvršava i operacije množenja i deljenja.
Naravno da je i ova mašina bila u potpunosti mehanička i nije donela nikakvu novinu
u tehnologiji, ali ipak predstavlja ekvivalent jednostavnog džepnog kalkulatora 300
godina pre pojave džepnih kalkulatora kakve danas koristimo.

Na ovom polju se ništa nije dešavalo narednih 150 godina, sve dok Čarls
Bebidž (Charles Babbage, 1792-1871), profesor matematike na Univerzitetu
Kembridž, nije izumeo diferencnu mašinu. Ova, takođe mehanička mašina, je mogla
samo da sabira i oduzima, a koristila se za izračunavanje tablica u pomorskoj
navigaciji. Mašina je projektovana tako da je izvršavala uvek isti algoritam, metod
konačnih razlika korišćenjem polinoma. Najinteresantnija karakteristika diferencne
mašine je njeno rešenje izlaza. Rezultati su upisivani na bakrenu ploču pomoću
čeličnih kalupa. Na izvestan način, upotrebljeni metod je nagovestio kasniju primenu
write-once medijuma, kao što su bile bušene kartice ili prvi optički diskovi.

Mada je diferencna mašina radila prilično dobro, Bebidž se nije zadovoljavao

računskim sredstvom koje je moglo da izvršava samo jedan algoritam. Ubrzo je
počeo da troši, za ono vreme, sve veće i veće sume sopstvenog kao i veliku svotu
vladinog novca, na projekat i konstrukciju naslednika diferencne mašine kojeg je
nazvao analitička mašina.

Analitička mašina se može smatrati prvim mehaničkim programabilnim

računarom. Ona je imala četiri dela: memoriju, jedinicu za izračunavanje i ulaznu i
izlaznu jedinicu zasnovane na principu bušenih kartica (naravno, sa odgovarajućim
čitačem i bušačem kartica). Memorija je bila kapaciteta 1000 reči od po 50
decimalnih cifara i služila je za smeštanje promenljivih i rezultata. Jedinica za
izračunavanje je mogla da prihvati operande iz memorije, da ih sabira, oduzima,
množi ili deli, i da vrati rezultat u memoriju. Kao i diferencna, i analitička mašina je
bila u potpunosti mehanička.

Veliki napredak u odnosu na diferencnu mašinu sastojao se u tome što je

analitička mašina bila računar opšte namene. Instrukcije su se čitale sa bušenih
4
kartica i izvršavale. Neke instrukcije su nalagale prenos dva broja iz memorije u
jedinicu za izračunavanje, izvršavanje određene operacije nad njima i vraćanje
rezultata u memoriju. Druga grupa instrukcija je mogla da izvrši testiranje broja i
uslovno grananje u odnosu na to da li je broj negativan ili pozitivan. Upisivanje
različitih programa na bušene kartice je omogućavalo da analitička mašina izvršava
različita izračunavanja, dok to nije bio slučaj sa diferencnom mašinom.

Kako je analitička mašina bila programabilna, potreban je bio softver, a samim

tim i programer. Bebidž je za taj posao najmio ženu po imenu Ada Avgusta
Lovelas, inače kćerku lorda Bajrona. Gospođa Ada je tako prvi programer na svetu i
njoj u čast je programski jezik Ada dobio ime (naročito zbog činjenice, što je
naknadno utvrđeno, da su svi programi koje je ona napisala bili korektni).

2.2. Prva generacija (1945-1955)

Motiv za ubrzani rad na elektronskim računarima bio je II svetski rat. Radio

poruke su bile šifrovane pomoću uređaja koji se zvao ENIGMA. Britanska
obaveštajna služba uspela da nabavi jedan primerak mašine ENIGMA, ali da bi se
vršilo dešifrovanje, potrebno je bilo vršiti veliki broj izračunavanja.Sve je to moralo da
bude obavljeno vrlo brzo pošto se radio poruka uhvati.
Britanska vlada je oformila tajnu laboratoriju gde je napravljen elektronski
računar nazvan COLOSSUS (Slika 1.3.). U projektovanju mašine učestvovao je i
čuveni engleski matematičar Alen Tjuring (Alan Turing). COLOSSUS je proradio
1943, ali pošto je britanska vlada držala u strogoj tajnosti ovaj projekat i na njega je,
kao na vojnu tajnu, stavljen tridesetogodišnji embargo, to COLOSUSS predstavlja
slepo crevo, obzirom da nije uticao na razvoj drugih elektronskih računara. Ipak, bio
je to prvi elektronski računar.

Slika 1.3.

5
2.2.1.Generacija vakumskih cjevi ( prva generacija)

Prvi pravi programirani kompjuter bio je ENIAC (elektronski numericki

integrator i kompjuter)(Slika 1.4.), kojeg  su napravili J.Presper Eckert i John V.
Mauchly na univerzitetu u Pensilvaniji. 

Radovi su počeli 1943. godine, i bio je

predviđen za kompjutersku balistiku u II
svjetskom ratu. Radovi su se završili
tek 1945. godine pa je Eniac bio
korišten pri dizajniranju prve atomske
bombe. Kasnije je korišten pri izradi
generatora, vremenskim prognozama
itd. Ova mašina se sastojala od 18000
vakuumskih cevi i 1500 releja. ENIAC
je bio težak 30 tona i zauzimao je
veličinu odbojkaškog igrališta. Snaga
mašine bila je 140kW. Zli jezici kažu da
se kvario u prosjeku svakih sedam
minuta (što nije čudo, obzirom na
ogromnu disipaciju i upotrebljenu
tehnologiju) a za množenje dva broja
potrebne su bile 3ms.
Slika 1.4.
Što se arhitekture tiče, ENIAC je imao dvadeset registara, a svaki je mogao da sadrži
desetocifreni decimalni broj, i to tako što je svaka cifra predstavljena sa po deset
vakuumskih cevi. Programirao se postavljanjem 6000 multipozicionih prekidača a
veze između komponenata su bile žičane.

Posle tog istorijskog trenutka mnogi drugi istraživači se se dali na posao

proizvodnje elektronskih računara. Prvi naredni računar koji je proradio 1949. godine
bio je EDSAC izgrađen na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji. Njegov autor bio
je Moris Vilks (Maurice Wilkes), a ovaj računar vrijedi pomenuti jer je to bio prvi
računar sa zapamćenim programom. Sledili su JOHNIAC napravljen u firmi Rand
Corporation, ILLIAC napravljen na Univerzitetu u Ilinoisu, MANIAC iz Los Alamos
Laboratory i WEIZAC sa Vajcmanovog instituta u Izraelu. Ekert i Mokli su počeli da
rade na narednom računaru EDVAC (Electronic Discrete Variable Automatic
Computer), ali je taj projekat bio fatalno ugrožen kada su njih dvojica napustila
Univerzitet u Pensilvaniji radi osnivanja kompanije u Filadelfiji (Eckert-Mauchley
Computer Corporation). Posle više fuzionisanja, ova kompanija je postala današnja
Unisys Corporation.

U međuvremenu, jedan od učesnika ENIAC projekta, Džon fon Nojman (John

von Neumann) je otišao na Prinstonov Institut za napredne studije da bi radio na
sopstvenoj verziji EDVAC-a, koju je nazvao IAS mašina.

Fon Nojman je zaključio da je programiranje računara pomoću velikog broja

prekidača i kablova sporo i teško, i da je bolje program predstaviti u digitalnom obliku
u memoriji računara. On je takođe shvatio da je, umjesto decimalne aritmetike koju je
koristio ENIAC, bolje koristiti binarnu aritmetiku (s obzirom da je kod ENIAC-a svaka
cifra predstavljana sa po deset vakuumskih cevi od kojih je uvek samo jedna bila
upaljena).

6
 Njegov arhitekturni princip, poznat kao fon Nojmanova mašina, primenjen
je kod prvog računara sa zapamćenim programom EDSAC, i još uvek je osnova za
gotovo sve računare i do današnjih dana. Ova arhitektura, kao i IAS mašina koju je
fon Nojman izradio u saradnji sa Hermanom Goldštajnom (Herman Goldstine),
imala je ogroman uticaj na dalji razvoj računara. Skica ove arhitekture je prikazana
na slici 1.5.

Slika 1.5.

Fon Nojmanova mašina je imala pet osnovnih delova: memoriju, aritmetičko

logičku jedinicu, jedinicu za upravljanje programom i ulaznu i izlaznu opremu.
Memorija se sastojala od 4096 reči od kojih je svaka imala 40 bitova. Svaka reč je
sadržala ili dve 20-bitne instrukcije ili dva 39-bitna označena cela broja. Osam bitova
instrukcije je definisalo operaciju, a prostalih 12 je specificiralo reč u memoriji. Unutar
aritmetičko logičke jedinice, preteča savremene CPU (Central Processing Unit) je bio
specijalni interni 40-bitni registar nazvan akumulator.

7
2.3. Druga generacija (1955-1965)

Godina 1948. donosi taj revolucionarni pomak. Naime, te

godine su trojica stručnjaka, koji su radili za Bell
Laboratories, Bardin (John Bardeen), Bretejn (Walter
Brattain) i Šokli (William Shockley) izumeli tranzistor
(Slika1.6.), za šta su 1956. godine dobili Nobelovu nagradu
za fiziku.

Slika 1.6.

Za samo desetak godina tranzistori su napravili revoluciju u računarskoj

industriji, tako da su do kraja pedesetih vakuumske cevi potpuno izbačene iz
upotrebe, bar što se proizvodnje računara tiče. Značajno su smanjene dimenzije
računara kao i potrošnja, dok su brzina i pouzdanost rada znatno povećane. Sa
pojavom diskretnih poluprovodničkih komponenti, javljaju se i prva štampana kola.

Prvi tranzistorizovan računar napravljen je u Linkolnovoj laboratoriji na MIT-u. To je

bila 16-bitna mašina poput Whirlwind I. Nazvan je TX-0 (Transistorized
eXperimental computer 0) a namjenjen je bio samo kao uređaj za testiranje jače
mašine TX-2. TX-2 nije predstavljao bogznašta. To se događalo četiri godine pre
pojave PDP-1 računara. PDP-1 se konačno pojavio 1961. godine i imao je 4k 18-
bitnih reči i ciklus instrukcije od 5μs. Ove performanse su bile upola slabije od IBM
7090, tranzistorizovanog naslednika mašine IBM 709 i najbržeg računara na svetu
toga doba. Međutim, PDP-1 je koštao 120,000$, dok je IBM 7090 koštao milione
dolara. Nekoliko godina kasnije na tržište izlazi PDP-8 koji je bio 12-bitna mašina ali
je koštala svega 16,000$. Glavna novina kod ovog računara bila je jedinstvena
magistrala nazvana omnibus. Ovaj princip je prihvaćen kod svih miniračunara i DEC
je, prodavši 50 hiljada komada, postao vodeća kompanija u proizvodnji miniračunara.
Na slici 1.7. vidimo princip povezivanja delova računara na omnibus.

Slika 1.7.

Godine 1964. je novoosnovana kompanija CDC proizvela model 6600. Ova

mašina je skoro za red veličine bila brža od tada moćnog IBM 7094. Tajna njegove
brzine ležala je u tome da je njegov CPU bio visoko paralelizovan, a unutar računara
se nalazilo i nekoliko malih računara koji su upravljali poslovima i ulazno/izlaznim
operacijama.

Vrijedi pomenuti još jedan računar iz ove generacije, a to je Burroughs B5000.

Dok su se svi ostali proizvođači bavili samo hardverom, ovaj računar izrađen je tako
da olakša posao prevodioca za jezik ALGOL 60.

8
2.4. Treća generacija (1965-1980)

Pronalazak integrisanih elektronskih kola 1964. godine doneo je novi

revolucionarni pomak u računarskoj industriji. U početku bila su to kola malog
stepena integrisanosti (SSI - Small Scale of Integration) koju se dozvoljavala da
nekoliko tranzistora bude na jednom čipu, a kasnije (1968. godine) su se pojavila
MSI kola (Medium Scale of Integration) kod kojih je na jednom čipu smeštano više
destina tranzistora. Godine 1971. dolazi do proizvodnje integrisanih kola velikog
stepena integrisanosti (LSI - Large Scale of Integration) sa više stotina tranzistora na
jednom čipu.

Zahvaljujući ovim pronalscima, računari su postajali manji, brži, pouzdaniji i

jeftiniji. Do 1964. godine IBM je bio vodeća kompanija za proizvodnju računara. U to
vreme pojavio im se veliki problem, jer dve uspešne mašine, 7094 i 1401, nisu bile
kompatibilne. Prvi računar je bila veoma brza mašina za numerička izračunavanja
koja je koristila paralelnu binarnu aritmetiku na 36-bitnim registrima, dok je drugi bio
ulazno/izlazni procesor koji je koristio sekvencijalnu decimalnu aritmetiku nad
memorijskim rečima proizvoljne dužine. Mnogi klijenti su želeli da imaju obe mašine,
ali ne i posebne programerske timove koji ne bi mogli da sarađuju. Kada je došlo
vreme da se ova dva proslavljena računara zamene novim proizvodom, IBM je
preduzeo radikalan korak. Uveo je jedan tip računara IBM System/360, zasnovan na
integrisanim kolima, koji je bio projektovan i za naučnu i za poslovnu primenu.

Još jedna velika novina bio je koncept multiprogramiranja, gde je istovremeno

više programa u memoriji i dok jedan obavlja ulazno/izlazne aktivnosti, drugi koristi
CPU. Osim toga, ovaj računar je prva mašina koja je mogla da emulira druge
računare. System/360 je rešio i dilemu oko korišćenja paralelne binarne, odnosno
sekvencijalne decimalne aritmetike. Mašina je imala 16 32-bitnih registara za binarnu
aritmetiku, ali je memorija bila bajtovski orijentisana, kao kod 1401, a još uvek su
postojale sekvencijalne instrukcije za prenošenje zapisa promenljive dužine po
memoriji.

Sledeća bitna karakteristika ovog računara bio je, za to vreme, ogroman adresni
prostor od 224 bajtova, odnosno 16MB. Obzirom na cijenu meorijskih čipova toga
vremena, ovaj kapacitet je praktično značio beskonačnu veličinu. Na žalost, seriju
360 sledile su serija 370, serija 4300, serija 3080 i serija 3090, sve sa istom
arhitekturom. No, već sredinom osamdesetih godina, ograničenje od 16MB je postalo
problem, pa je IBM morao delimično da odustane od kompatibilnosti da bi uveo 32-
bitno adresiranje, tj. adresni prostor od 232 bajtova.

Takođe je načinjen veliki napredak i u proizvodnji miniračunara kada je DEC

proizveo PDP-11, 16-bitnog naslednika računara PDP-8. PDP-11 je bio bajtovski
orijentisana mašina sa registrima dužine reči, a zbog izuzetno povoljnog odnosa
cena/performanse doživeo je veliki uspeh na tržištu, a naročito su ga kupovali
univerziteti.

Uopšte, ovu generaciju računara, osim pomenutog, karakterišu i pojave

koncepta keš memorije i virtuelne memorije, kao i koncepta deljenja procesorskog
vremena (time sharing). Osim toga, treba naglasiti da se u ovom razdoblju pojavio i
prvi mikroprocesor (1971. godine), što će imati velikog značaja za kasniji razvoj
računarske tehnike. Takođe se javljaju i prvi vektorski i protočni računari. Prvi
superračunar Cray-1 iz 1974. godine.

9
2.5. Četvrta generacija (1980 do danas)

Do osamdesetih godina napredak u tehnologiji integrisanih kola doveo je do

stvarnja VLSI čipova (Very Large Scale of Integration) koji su mogli da sadrže
nekoliko desetina hiljada, a zatim i nekoliko stotina hiljada, pa čak i nekoliko miliona
tranzistora na jednom čipu. Naravno da je to vodilo ka manjim i bržim računarima.
Cijena računara je pala do te mjere da se otvorila mogućnost da svaki pojedinac ima
sopstveni računar. Tada je i započela era personalnih računara.

Tabelom 1.1. je predstavljeno pet uobočajenih vrsta računara.

Tabela 1.1.

Tipičan
Tipičan Primer Primer
Tip kapacitet
MIPS mašine korišćenja
memorije
Personalni 1 1 IBM PS/2 Obrada teksta
računari
Miniračunari 2 4 PDP-11/84 Upravljanje u
realnom vremenu
Supermini 10 32 SUN-4 Mrežni fajl server
računari
Veliki (mainframe) 30 128 IBM Bankarstvo
računari 3090/300
Superračunari 125 1024 Cray-2 Vremenska
prognoza

Personalni računari (Slika 1.8.)se, za razliku od velikih računara, mogu koristiti

na različite načine: obradu teksta, unakrsne tabele i visoko interaktivne aplikacije
koje nisu povoljne za primjenu kod velikih računara. Današnji računari se mogu
grubo podeliti u pet kategorija koje se donekle preklapaju. Ova podela se zasniva na
fizičkoj veličini, performansama i oblasti primene, što je prikazano u Tabeli 1.1.
Najnižu klasu čine personalni računari. To su stone mašine zasnovane na
mikroprocesorima, tj. procesorima izvedenim na jednom čipu, a obično su
namenjene samo jednoj osobi za korišćenje u kancelariji, u edukaciji ili za kućnu
upotrebu.

Slika 1.8.
10
 Miniračunari se naveliko koriste u aplikacijama u realnom vremenu, na primer
za kontrolu vazdušnog saobraćaja ili automatizaciju fabrika. Teško je reći šta čini
jedan miniračunar, jer mnoge kompanije proizvode ove računare sa 16-bitnim ili 32-
bitnim mikroprocesorima uz isvjesnu količinu memorije i ulazno/izlaznih čipova, gde
je sve to smešteno na jednoj štampanoj ploči. Funkcionalno je takva ploča
ekvivalentna tradicionalnom miniračunaru kao što je PDP-11.

Supermini računar je u suštini veoma veliki računar, gotovo uvek zasnovan na

32-bitnom procesoru sa nekoliko desetina megabajtova memorije. Takve mašine se
koriste kao tajm šering mašine na čitavim odeljenjima različitih institucija, kao mrežni
serveri i na mnoge druge načine. Takve mašine su daleko moćnije od računara IBM
360 Model 75, najmoćnijeg velikog računara na svetu u vreme njegovog pojavljivanja
1964. godine.

Tradicionalni veliki računari (Slika 1.9.)su naslednici mašina kao što su IBM
360 i CDC 6600. Stvarna razlika između supermini računara i velikog računara je u
ulazno/izlaznim mogućnostima i aplikacijama za koje se koriste. Tipični supermini
može da ima jedan ili dva diska reda veličine 1GB, dok veliki može da ima i sto
takvih. Supermini se koriste za ineteraktivne aplikacije, dok se većina veliki računara
koristi za velike pakete poslova ili obradu transakcija kao što su one u bankarstvu ili
za rezervaciju avionskih karata, gde su potrebne ogromne baze podataka.

Slika 1.9.

Superračunari ove mašine su specijalno projektovane tako da se maksimizira

broj FLOPS-ova (FLoating point Operations Per Second). Sve što je ispod 1gigaflops
se ne može smatrati superračunarom. Superračunari imaju jedinstvenu, visoko
paralelnu arhitekturu radi postizanja tih brzina, a efikasni su samo kada se primenjuju
na mali opseg poslova.

Za ovu generaciju računara karaktersitičan je i intenzivni razvoj računarskih

mreža različitih opsega (LAN, WAN i dr.). Naročitu ekspanziju je doživela globalna
mreža Internet. Istorija Internet-a počinje 1969. godine kada je na UCLA prvi računar
povezan sa ARPANET-om. Ova mreža je dobila naziv po svom sponzoru DARPA -
Defense Advanced Research Project Agency (Vojna agencija za napredne
istraživačke projekte), a sam njen početak bio je skroman, jer su povezane samo
četiri univerzitetske lokacije: UCLA, Stanfordov istraživački institut, UC Santa Barbara
i Univerzitet u Juti.

11
3. Istorija računara u SFRJ
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) je bila komunistička
zemlja koja je postojala u drugoj polovini 20. veka. Komunistička partija je odredila
stroga uvozna pravila koja su oblikovala razvoj računara u zemlji različit od razvoja u
zapadnom svetu. Međutim, SFRJ je bila nesvrstana zemlja pa nije bila pod uticajem
razvoja u komunističkim zemljama sovjetskog bloka. Jedna od važnih ideja koje su
upravljale razvojem tehnologija u SFRJ je bila potreba za nezavisnošću od stranih
proizvođača rezervnih delova, što je doprinosilo razvoju domaćih računara.

Posle obuke u Parizu, inženjeri instituta Mihailo Pupin na čelu sa prof. dr

Tihomirom Aleksićem započeli su razvoj prvog domaćeg računara krajem 1950-tih.
Ovaj projekat je proizveo CER (Cifarski Elektronski Računar) liniju računara, počev
sa modelom CER-10 1960. godine (Slika 2.0).Do 1964, razvijen je računar CER-20
(Slika 2.1) sa namenom da bude "elektronska knjigovodstvena mašina", kao rezultat
rastuće potrebe knjigovodstvenog tržišta. Trend izrade računara posebne namene se
nastavlja i izradom CER-22 1967. godine (Slika 2.2), koji je bio namenjen bankama.
Bilo je još CER modela, kao što su CER-12 (Slika 2.3), CER-2, i CER-200, ali o njima
nema mnogo podataka.

Slika 2.0. Slika 2.1.

. Slika 2.2. Slika 2.3.

12
 S vremenom, komunistička partija je dozvolila uvoz stranih računara pod
odgovarajućim uslovima i posebnim dozvolama. Ovo je dovelo do povećane
dominacije stranih proizvoda i smanjenja relativnog tržišnog udjela domaćih
računara. Nasuprot ovome, a usled opšteg povećanja zainteresovanosti tržišta,
sistemi koje su pravile domaće kompanije kao Institut Mihailo Pupin (prvo CER a
zatim TIM serije) i Iskra Delta (npr. model 800, baziran na PDP-11/34 [1]) su
nastavile razvoj tokom 1970-tih i, čak, 1980-tih godina.

Više kompanije je pokušalo da naprave mikroračunare slične kućnim

računarima iz 1980-tih, kao npr. Institut Ivo Lola Ribar Lola 8, EI Pecom 32 i 64 [2],
PEL Varaždin Galeb i Orao, Ivel Ultra i Z3 itd. Mnogi faktori su uticali na njihov
neuspeh ili pozicioniranje van tržišta kućnih računara:

 bili su preskupi za pojedinačne kupce (posebno u poređenju sa popularnim

stranim računarima ZX Spectrum, Commodore 64, itd.)
 mali izbor zabavnih i ostalih programa je učinio da nisu bili privlačni
savremenim računarskim entuzijastima
 nije ih bilo moguće kupiti u prodavnicama.

Rezultat je bio da su se domaći računari ove generacije uglavnom koristili u

vladinim institucijama kojima nije bilo dozvoljeno da kupuju stranu opremu. Oni
računari koje je bilo moguće povezati na postojeće centralne računare kao terminale
su postigli veći uspeh u poslovnim kompanijama a ostali su se koristili za obrazovne
svrhe u školama. Vlada je pokušala da kontroliše priliv stranih kućnih računara
uvodeći uvozna ograničenja cena i veličine memorije. Međutim, narod je nastavio da
uvozi računare bilo ilegalno ili rastavljajući ih na delove koji su prolazili kroz zadata
ograničenja. Takva „siva ekonomija“ je ubrzala raspad domaće industrije kućnih
računara.

Jedan računar je uspio da se izbori – Galaksija (Slika 2.4.). Kreator Voja Antonić
je objavio potpune dijagrame I upustva za samogradnju računara u specijalnom
izdanju naučnog časopisa Galaksija pod imenom Računari u vašoj kući u decembru
1983. Računar je samostalno sagradilo više od 8.000 entuzijasta a još ih je mnogo
proizvedeno za upotrebu u školama.

Slika 2.4.

13
3.1. Hronologija

1960

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje prvi računar u SFRJ - CER-10.

1964

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje CER-20 - "elektronsku knjigovodstvenu mašinu"

1966

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje CER-200

1967

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje CER-22 - "računar za bankarske poslove"

1971

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje hibridni računarski sistem HRS-100

1983

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje računarski sistem za generisanje slika u

realnom vremenu
 Iskra Delta izbacuje Partner računar baziran na Z80A mikroprocesoru
 U časopisu Računari u vašoj kući objavljena kompletna uputstva za
samogradnju računara Galaksija, koji je kreirao Voja Antonić

1984

 Iskra Delta izbacuje model 800 baziran na PDP-11/34

 PEL Varaždin izbacuje računar Galeb koji će kasnije biti zamenjen računarom
Orao

1985

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje mikroprocesorski računar za pošte TIM-100

 PEL Varaždin izbacuje računar Orao za upotrebu u školama
 Pojavljuje se poboljšana Galaksija Plus
 Elektronska Industrija izbacuje Pecom 32 and Pecom 64 za upotrebu u
školama
 Institut Ivo Lola Ribar najavljuje računar Lola 8 za ovu godinu (1985).

1988

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje 32-bitni računarski sistem TIM-600

 Institut Mihajlo Pupin izbacuje računar TIM-011 baziran na HD64180
mikroprocesoru (kompatibilnom sa Z80), za nastavnu upotrebu .

14
4. Zaključni dio
Još od najranijih vremena ljudi su se trudili da osmisle sprave koje bi im
(pri)pomagale u izvođenju različitih računskih operacija. Jedna od najraširenijih takvih
sprava kroz istoriju bio je abakus konstruisan pre oko 5.000 godina. Vješti trgovci se
i dan danas širom sveta s njim snalaze bolje nego sa digitronom. Razvojem novih
tehnologija usavršavale su se i računarske sprave.

Revoluciju u razvoju elektronike, pa samim tim i računarstva donosi pronalazak

tranzistora koji je omogućio da se relativno velike i nepouzdane elektronske cevi
zamene u kolima daleko manjim i pouzdanijim ekvivalentima.

Novu revoluciju u oblasti računarstva predstavljala je pojava tehnologije

integrisanih kola koja je omogućila da se na jednu silikonsku pločicu nevelikih
dimenzija i potrošnje smeste hiljade pa i milioni majušnih tranzistora.

Zahvaljujući tome, računari su vremenom postajali sve manji i manji, a

istovremeno i sve moćniji. Danas su računari dostupni skoro svima i primjenjuju su u
svim oblastima ljudskog djelovanja.

15
5. Literatura

 Dejan Simić i Pavle Bataveljić, Organizacija računara i operativi sistemi,

Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2004

 dipl. ing Nedim Smailović, Riječnik termina, Telekom Srpske, 2003

 dr Danimir Mandić i mr Miroslava Ristić, Informacione tehnologije I Evropski

standardi znanja, Filozofski fakultet u I. Sarajevu, Beograd 2005

 http://www.sk.co.yu/1999/05/skwv02.html

 sr.wikipedia.org/sr-el/Историја_рачунара_у_СФРЈ

 www.cet.co.yu/CETcitaliste/CitalisteTekstovi/327.pdf

 www.znanje.org

 www.servisicg.com/pages/kompjuteri.htm

16