EUSEBIJE: ISTORIJA CRKVE

KNJIGA PRVA

1. glava

Stvar o kojoj će se govoriti

Postavio sam sebi u zadatak da opišem sledeće dogadjaje: o tome ko su bili prejemnici svetih
apostola, zatim da kazujem o onome šta se dešavalo od vremena Spasitelja pa do naših dana,
koja i koliko važnih dela je, po kazivanjima, učinjeno u Crkvi, zatim ko je upravljao
najpoznatijim crkvama i slavno njima rukovodio, zatim ko je u svakom od pokolenja, usmeno
ili pismeno, štitio reč Božiju; imena, narav (karakter) i vreme onih koji su, žudeći za
novotarijama, došli na predele zabluda i, uvodeći lažno učenje (znanje, gnosu, poput ljutih
vukova, bespoštedno su napadali na stado Hristovo. Govoriću takodje i o tome šta se dešavalo
sa judejskim plemenom neposredno nakon njihove urote protiv Spasitelja našeg, zatim o tome
kada su i na koji način neznabošci podigli rat protiv reči Božije, a takodje i o tome kakvu su
veliku borbu, u svoje vreme, za veru vodili sveti mučenici, pretrpevši stradanja i prolivajući
svoju krv; takodje ću govoriti i o nama savremenim svedočanstvima milosrdja Spasitelja
našega. Počeću ne drugačije, nego sa izlaganjem o Božanskom Domostroju, čija je osnova
položena Gospodom našim Isusom Hristom. Molim dobronamerne ljude da budu snishodljivi
prema ovom delu. Svestan sam da ostvariti obećano u celosti ipak stoji iznad mojih
sposobnosti, jer se ja, eto, prvi prihvatam takvog dela, i stupam kao na neki put kojim do sada
još niko nije išao. Molim Boga da mi bude putevoditelj, i silu Hrista da mi sadejstvuje u ovom
trudu, jer ja nisam mogao naći nikakvih ljudskih tragova koje bi ostavili oni što su pre mene
išli ovim putem, ako izuzmemo neke priče, u kojima je svako po malo ostavio kazivanje o
onome o čemu ja želim da govorim. Ti tragovi su poput glasova u noći ili poput stražarskih
vatri koje dolaze do nas i kazuju nam kojim putem treba da idemo, a da se na tom putu ne
spotaknemo i padnemo. Sve što je rečeno u tim kazivanjima koja su rasejana na raznim
stranama, pokušaću da sjedinim jer ih smatram za korisna u ostvarenju cilja koji sam pred
sebe postavio. Kao u nekom duhovnom lutu, uzeću te cvetove koji su ostali od drevnih pisaca,
jer su mi od koristi, i nastojaću da ih predstavim kroz istorijsko kazivanje kao nešto što ima
svoju vrednost. Rad sam da sačuvam kazivanje o prejemstvu ako ne svih, ono najpoznatijih
apostola Spasitelja našeg, sačuvanih u slavnim Crkvama i do sada ne zaboravljenim.

Ovo svoje delo smatram važnim i potrebnim trudom zato što, koliko je meni poznato, ni jedan
od crkvenih pisaca, nije se oko toga ovoliko potrudio. Takodje se nadam da će moje delo biti
od koristi onima koji su sa pažnjom slušali poučna predavanja iz istorije. Ja sam već ranije u
svojoj „Hronici" dao kratak osvrt na dogadjaje, a njihov podrobniji opis nameravam dati tek u
ovom delu.

Započeću svoje kazivanje, kako sam već naglasio, sa Domostrojem Hristovim i objašnjenjem
njegove prirode, a ona je po dubini i sili daleko iznad ljudskih shvatanja. Započinjući da
pišem istoriju Crkve, obavezan sam da započnem od onog trenutka kada je Hristos, a od Koga
smo mi i udostojeni da nosimo ovo (hrišćansko) ime, položio osnove svom Domostroju,
potpuno Božanskom, nego što se to mnogima čini.

2. glava

O prevečnosti i božanstvu
 Spasa i Gospoda našeg Isusa Hrista

Priroda Hristova je dvojaka: jedna je poput glave tela, i u njoj mi priznajemo Boga; a druguje
moguće uporediti sa nogama (udovima). On (Hristos) uzeo je tu prirodu radi našeg spasenja, i
postao je čovek, isti kao što smo i mi. Izlaganje dogadjaja koji slede bilo bi bezprimerno ako
prvo ne bi izložili čitavu istoriju Logosa (Reči), počev od najvišeg i najvažnijeg; na taj način
onima, koji smatraju da hrišćanstvo nije starije nego li od jučerašnjeg dana, biće pokazano da
ono ima drevnost i božanstvenost.

Proishodjenje, dostojanstvo, suštinu i prirodu Hrista nije u mogućnosti da iskaže do kraja ni

jedna reč, kako to i kaže Duh Božji kroz proroštvo o Hristu: „Rod njegov ko će izreći" (Is. 53,
8). Jer niko ne zna Oca, osim Sina; i niko ne zna Sina po dostojanstvu njegovom, osim Oca
koji ga je rodio Svetog i Presvetog, predvečnu Mudrost, predvečnu i koja postoji u Oca Boga
Logosa. Ko, osim Oca, može u potpunosti da shvati njega, do stvaranja svega vidljivoga i
nevidljivoga, prvoga i jedinorodnoga (Sina), Arhistratiga razumnoga i besmrtnoga nebeskog
voinstva, Andjela nemerljive Zajednice, Ispunitelja pomisli Očevih; rečima neiskazano, sa
Ocem Sazdatelja svega; Uzroka, zajedno sa Ocem, svecelog, istinitog i jedinorodnog Sina
Božijeg, Vladiku, Boga i Cara svega stvorenoga, koji je od Oca dobio gospodstvo i silu, a
takodje i božanstvo, moć i čast. Jer po tajanstvenom bogoslovlju (Svetog) Pisma: „U početku
beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. On beše u početku u Boga. Sve kroz
njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo" (Jn. 1,13). Tako i veliki Mojsije,
najstariji od svih proroka, pišući, nadahnut Duhom Božjim, o tome kako je sazdana i ustrojena
vaseljena, uči da je njen Tvorac i Sazdatelj, ne neko drugi do Hristos, upravo prvorodjeni
Logos, kome je Otac odredio sazdanje niže tvari, te on (Mojsije) piše sledeće: „I reče Gospod:
stvorimo čoveka po obrazu i podobiju našem..." (Postanje 1, 26). 0 tim rečima kazuje i drugi
prorok, koji u svojim stihovima ovako rasudjuje o Bogu: „Jer On reče, i postadoše; On
zapovedi, i sazdaše se" (Ps. 32, 9). On kazuje o Ocu i Tvorcu kao o vrhovnom Vladici, (Koji)
carskim pokretom (ruke ili glave) zapoveda, a Logos Božji, ispunjava Očevu zapovest.

Od samog stvaranja čoveka sve, o čemu i kazuju ljudi naročite pobožnosti: veliki sluga Božiji
Mojsije i oni sa njime, a još pre Avraam, njegova deca i oni koji sebe projaviše kao
pravednike i proroke, sozercavali su njega čistim očima uma; imali su Bogopoznanje i znali
su kako je potrebno poštovati i Sina Božijeg. Avraam, sedeći pod dubom (Mavrijskim), video
je, po rečima (Svetog) Pisma, Gospoda u obrazu običnog čoveka (trojice mladića), ali se
odmah pokloni pred njim mada. je (telesnim) očima gledao u tvorevinu (čoveka, mladiće). On
(Avraam), moli ga kao Gospoda: „Eda li sudija cijele zemlje neće suditi pravo?" (Postanje 18,
25). Ako i pretpostavimo da to vidjenje može obmanuti oči posmatrača vidjenjem sazdane
tvari, ako sve to smatramo samo izmišljotinom, ali ko bi drugi u ovim rečima mogao biti
nazvat Bogom i Vladi kom koji sudi čitavom svetu i tvari, ako ne predvečno postojeći Logos
koga Avraam vidi u obličju čoveka? 0 njemu je rečeno u psalmima: „Posla Reč Svoju i isceli
ih, i izbavi ih iz truleži njihovih" (Ps. 106, 20) Mojsije jasno kazuje o tome da On (Logos)
stoji odmah posle Oca i kada kazuje o stradanju Sodoma i Gomora (Postanje 19, 24). Takodje,
Logos se (obliku čoveka) javlja i Jakovu, i u Svetom Pismu naziva se Bogom, koji govori
Jakovu: „Otsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s
ljudima, i odolio si..." (Postanje 32, 28-30).

Nema osnove sumnjama da se u pomenutim rečima Svetog Pisma kazuje s nekim od andjela
slugu Božjih. Jer Sveto Pismo nije prećutalo nijedan slučaj kada su se (ljudima) javljali
andjeli, jasno ih imenujući.
Prejemnik Mojsijev Isus (navin), naziva Reč (Logosa) Predvodnikom nebeskih sila,
predvečno postojećom Silom i Premudrošću kojoj je povereno da je odmah iza Oca u
upravljanju svime. On njega naziva Arhistratigom voinstva Gospodnjeg, onda kada ga vidi
takodje u obličju čoveka, jer napisano je: „I kad Isus bejaše kod Jerihona, podiže oči svoje i
pogleda, a to čovek stoji prema njemu s golim mačem u ruci. I pristupi k njemu Isus i reče
mu: jesi li naš ili naših neprijatelja? A on reče: nisam, nego sam vojskovodja vojske
Gospodnje, sada dodjoh. A Isus pade ničice na zemlju i pokloni se, i reče mu: Šta zapoveda
Gospodar moj slugi svome? A vojskovodja vojske Gospodnje reče Isusu: Izuj obuću s nogu
tvojih, jer mesto gde stojiš sveto je. I učini Isus tako" (Knjiga Isusa navina 5,13-15). Iz tih reči
možeš razumeti da to nije niko drugi do Onaj ko je pričao i sa Mojsijem, jer u (Svetom) Pismu
rečeno je: „A Gospod kada ga vide gde ide da vidi, viknu ga iz kupine, i reče: Mojsije!
Mojsije! A on odgovori: Evo me! A Bog reče: ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih,
jer je mesto gde stojiš sveta zemlja. I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima
Izrailjevim: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev posla me k vama"
(Izlazak 3, 46). A šta je Suština, koja je postojala i pre stvaranja sveta, živa i postojeća, koja je
pomagala Ocu i Bogu u sazdanju čitave tvari, imenovana (nazvana) Slovom Božjim i
Premudrošću, o tome, osim već navedenih dokaza, moguće je čuti i iz samih usta
Premudrosti, koja kroz Solomona veoma konkretno kazuje o svojim tajnama: „Ja mudrost
boravim sa razboritošću, i razumno znanje nalazim" (Prem. Sol. 8, 12); „Mnom carevi caruju,
i vladaoci postavljaju pravdu" (Prem. Sol. 8, 15); „Gospod me je imao u početku puta
svojega, prije dela svojih, prije svakoga vremena. Prije vekova postavljena sam, prije početka,
prije postanja zemlje. Kad još ne beše bezdana, rodila sam se, kad još ne beše izvora obilatih
vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila. Još ne beše načinio zemlje
ni polja ni početka prahu vaseljenskom" (Prem. Sol. 8, 2226); „Tada bijah kod njega
hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda" (Prem. Sol. 8, 30). I
tako, da je Logos Božiji postojao i javljao (se), ako ne svima, to samo nekima, o tome je sada
ukratko rečeno. Zašto se On, i ako ranije propovedan svim ljudima i narodima, javi tek sada?
neka i to postane jasno svima. Ljudi drevnih vremena nisu bili u stanju da shvate premudro i
svesavršeno učenje Hristovo; jer, ubrzo posle prvobitnog blaženog života, prvi čovek,
prenebregnuvši zapovest Boga, pao je u smrtni i prolazni život, i dobio je, umesto ranijeg
Božanskog nasladjivanja, ovu prokletstvom obloženu zemlju. njegovi potomci ispuniše
zemlju i učiniše, sa izuzetkom nekolicine, sve još lošijim; njihovo zveropodobno življenje
bilo je sve samo ne i život. Gradovi, društveni život, umetnost, nauka oni o svemu tome nisu
razmišljali. Zakoni, pravda, dobrodetelj, filosofija to njima nije bilo poznato ni po imenu. Oni
su skitali po pustinjama poput divljih, svirepih zveri. Razum koji su imali u sebi kao seme
dato im od Tvorca, oni su uništavali u dobrovoljno izabranom poročnom življenju; u celosti
su se odavali najraznovrsnijim gnusostima, razvratu, ubistvima; neretko jeli su i ljudsko meso
i onda se osmeliše na borbu sa Bogom. To je onaj rat divova o kojem se zna. Zamisliše da
izgrade kulu do neba, i u divljem bezumlju sabraše se da bi krenuli u rat na Svevišnjeg. na te
ljude, koji su hodili tim putem, Gospod koji vidi i nadzire sve, posla silan potop i oganj te
uništi sve; On ih je iskorenjivao velikom gladju, bolestima, ratovima, kataklizmama i skoro da
je tim teškim kaznama zaustavio tu strašnu i mučnu duševnu bolest. I kada su gotovo svi bili u
nekoj vrsti dubokog pijanstva, u tom široko razlivenom moru poroka, i kada su duše ljudi bile
obuhvaćene dubokim mrakom, tada je Premudrost Božija, prvorodjeni, predvečni Logos, u
preobilju ljubavi prema čoveku, poče se javljati onima u podnebesju, u vidu andjela, a u
nekoliko navrata, dvojici prijatelja Božijih i neposredno. koliko je to bilo moguće za nas,
upravo u obrazu čoveka. Kada se u duši većine ljudi primi bačeno seme pobožnosti, i na
zemlji kroz narod koji je proishodio od drevnih Jevreja, poče obraćanje k veri to njima kao
ljudima koji su se u većini svojih navika rukovodili po blagočešću, Bog je kroz proroka
Mojsija dao obraze i simbole nekakve tajanstvene subote, posvećenje kroz obrezanje i umno
sozercavanje ali bez konkretnog razotkrivanja samog smisla tih istih tajni. Kada je zakon koji
beše dat Judejima postao poznat, i poput miomirisa se raširio medju ljudima, kada u većini
naroda kroz tamošnje zakonodavce i filosofe obraz mišljenja postade čovečan, i narav umesto
nekadašnje, divlje i svirepe postade krotka, prijateljstvo i uzajamno zajedničarenje izrodiše
duboki mir; kada su svi ljudi i narodi vaseljene bili pripremljeni i sposobni da poznaju Oca,
tada se ponovo Učitelj dobrodetelji Logos Očev, javi u početku Rimske imperije kao
(Bogo)čovek, učini divna dela, naučivši sve narode veri u Oca; kazuju ljudi o njegovom
čudesnom rodjenju, o njegovom novom učenju, njegovim divnim delima, o obrazu smrti
njegove, Vaskrsenju iz mrtvih i, na kraju, o njegovom Božanstvenom vraćanju na nebo.
Prorok Danilo, ispunjen Duhom Božjim, video je Carstvo njegovo, i ovako opisuje svoje
vidjenje: „Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kojem beše odelo belo kao
sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto mu beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao
oganj razgorio. Reka ognjena izlazaše i tecaše ispred njega, tisuća tisuća služaše mu, i deset
tisuća po deset tisuća stajahu pred njim; sud sede, i knjige se otvoriše" (Dan. 7, 910); „Videh
u utvarama noćnim, i gle, kao sin čovečiji idjaše s oblacima nebeskim, i dodje do starca i
stade pred njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici;
vlast je njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se njegovo neće rasuti" (Dan. 7,13-14).
Jasno je da se sve to ne odnosi ni prema čemu drugome nego upravo k Spasitelju našemu,
Logosu Božijem, Koji u početku bi u Boga; Sinom Čovečijim on naziva Sebe jer se imao
javiti u telu (ovaplotiti se). Ali pošto su izabrana proroštva o Spasitelju našem Isusu Hristu
sabrana u posebne zapise, i svedočanstva o njemu ubedljivo izložena u drugim knjigama,
mislim da je ovom prilikom dovoljno rečeno.

3. glava

O tome da je još u drevna vremena

bilo poznato ime i Isus i Hristos, i da je to ime bilo časno za proroke

Sada je trenutak da se kaže o tome da je ime Isus i ime Hristos bilo poštovano i od strane
drevnih proroka, tih bogoljubivih muževa. Mojsije je prvi shvatio kako je veličanstveno i
slavno ime Hristos. Dajući obraze, simbole i tajanstvena izobraženja nebeskih javljanja,
saglasno reči Gospodnjoj: „I gledaj, te načini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori" (Izl.
25, 40), on, da bi poštovao prvosveštenstvo, kao najviši čoveku dati obraz, naziva ga
„Hristos". Prvosveštenički čin, po misli Mojsija, nadvisuje dostojanstvom svako čovečije
zvanje, i zato, ime Hristos, daje njemu (čoveku) veliku slavu i čast. Znači, Mojsije je razumeo
da reč „Hristos" označava nešto što je Božansko; On je, po nadahnuću Duha Božijeg,
predvideo i ime „Isus", smatrajući ga dostojnim osobitog odličja. I dok ga Mojsije još nije
znao, ono je prozvučalo medju ljudima, te ga Mojsije daje jedinstvenom čoveku, u kome, po
nekom obrazu i simbolu, on prepoznaje svoga naslednika, jer posle njegovog (Mojsijevog)
upokojenja, primio je on (Isus navin) vlast nad čitavim narodom. Prejemnik Mojsijev, koji je
od Mojsija dobio ime Isus, ranije se zvao Osija (Avsije), a to ime mu beše dato od roditelja.
Mojsije, nazvati ga imenom Isus, daruje ga time kao nekim darom, darom koji je dragoceniji
od carske krune jer Isus, sin navinov, bio je obraz Spasitelja našega i jedini posle Mojsija,
okončavši službu koja mu je data, ispovedajući veru istinitu i čistu, dobi vlast kao nasledstvo.
I tako, Mojsije je dvojici ljudi, koji se izdvojiše izmedju čitavog naroda svojom dobrodetelji i
slavom: prvosvešteniku i onome ko će posle njega Mojsija) biti vodja naroda, dao je je, radi
poštovanja zbog velikih počasti, ime Spasitelja našeg Isusa Hrista.
Proroci koji su kasnije dolazili, nazivali su Hrista po imenu, svedočeći istovremeno i o
budućoj zaveri Judeja ali i o prizvanju neznabožaca. Jeremija ovako kazuje o tome: „Disanje
nozdara naših, pomazanik Gospodnji, za kojega govorasmo: da ćemo živeti pod sjenom
njegovom medju narodima, uhvati se u jame njihove" (Plač Jerem. 4, 20). David,
razmišljajući o tim rečima, ovako kazuje: „Zašto se uzbuniše narodi i plemena smisliše
zaludne stvari? Sabraše se carevi zemaljski, i knezovi se okupiše zajedno na Gospoda i na
Pomazanika njegova... Gospod reče meni: Sin Moj jesi Ti, Ja Te danas rodih. Traži od Mene i
daću Ti narode u nasledstvo Tvoje, i u posed Tvoj krajeve zemlje" (Ps. 2,12; 78).

ne samo one koje su poštovali zbog prvosvešteničkog čina i koje su zbog simbolike
pomazivali pripremljenim jelejem, ime Hristos je kod Jevreja krasilo i careve, koji su, po
ukazu Božijem proroci pomazivali upravo zarad izobraženja Hrista pošto su oni (carevi) bili
praobraz carske vlasti jedinog istinitog Hrista, Reči Božije, Koja caruje nad svima. Znamo da
su neki proroci kroz pomazanje sami postali praobrazi Hrista jer su svi oni zaista bili sluge
jedinog, istinitog Hrista, Prvosveštenika i vrhovnog Proroka. Kao dokaz toga recimo da niko
od onih ko je u drevnosti pomazan na simbolički način, niko od sveštenika, careva, proroka,
niko od njih nije ovladao takvom silom Božanske dobrodetelji kakvu je projavio upravo
Spasitelj i Gospod naš Isus, jedini i istiniti Hristos. niko od njih, poznatih po svome
dostojanstvu i svojoj časti nebrojenim pokolenjima ljudi nije omogućio svojim sunarodnicima
da se nazove hrišćanskim imenom. nikome od njima potčinjenih nisu davane Božanske
počasti, ni za kim od njih, nakon upokojenja, nisu bili spremni na stradanje i smrt njihovi
sledbenici; niko od njih nije izazivao takve potrese unutar društva jer u njihovoj
praobraziteljnoj sili ipak nije bilo te realne (stvarne) sile koja je bila i jeste samo u jednome
Isusu Hristu. On ni od koga nije dobio simbole i znake Svog prvosvešteničkog čina; On Svoje
Prvosveštenstvo, Svoje Carsko dostojanstvo, Svoje Proroštvo ne vodi po ljudskome
nasledstvu. On od Jevreja nije dobio ni poštovanje, ni mesto u pročelju, ali je od Oca bio
ukrašen svim počastima, i to ne simboličnim nego realnim i stvarnim. ne imajući ništa od
onoga što smo nabrojali, On ipak ima najviše prava da nosi ime Hristos nego bilo ko drugi;
On je jedinstveni, istiniti Hristos Božiji. Blagodareći njemu svet je ispunjen hrišćanima koji
nose njegovo uistinu veličanstveno i sveto ime. On im nije predao obraz i podobije nego
dobrodetelj u njenom najčistijem vidu i nebeski život; Svojim učenicima ga je saopštio. On
nije pomazan jelejem prigotovljenim rukama čoveka, već, kako to i priliči Božanstvu Duhom
Božjim. 0 tome nas uči Isaija, govoreći: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod
pomaza da javljam dobre glasove krotkima..." (Is. 61, 1). I ne samo Isaija, nego i David
govori, obraćajući se Hristu: „Presto je Tvoj, Bože, u vek veka, skiptar je pravde skiptar
Carstva Tvoga. Zavoleo si pravdu i omrznuo bezakonje; radi toga pomaza Te, Bože, Bog
Tvoj..." (Ps. 44, 78). Tu, u tim stihovima o Hristu se kazuje upravo kao o Bogu, Pomazaniku,
Hristu koji nije pomazan običnim jelejem, nego Božanskim jelejem radosti; time se ukazuje
na njegovo izabranje, na sve ono čime se On razlikuje od onih (ljudi) koji su u drevnosti bili
pomazivani uljem i koji su na taj način bili praobrazi istinskog Hrista. na drugom mestu,
David, objašnjavajući ko je Hristos, kazuje sledeće: „Reče Gospod Gospodu mome: Sedi
Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim" (Ps. 109, 1)
i: „Iz utrobe pre zornjače rodih Te. Zakle se Gospod i neće se raskajati: Ti si Sveštenik do
veka, po činu Melhisedekovu" (Ps. 109, 34). 0 Melhisedeku Sveto Pismo kazuje da je
sveštenik Boga Višnjega; Sveto Pismo ne kazuje da je on pomazan uljem koje je načinio
čovek, niti da potiče od svešteničkog roda, kao ni to da je od Jevreja dobio sveštenstvo. Zbog
toga kada se kazuje o Spasitelju našem, kazuje se da je On sveštenik po rodu Melhisedekovu,
a ne po redu drugih koji su po nasledstvu dobijali sveštenstvo. Istorija govori da je On od Oca
postojao „pre zornjače", tj. pre stvaranja sveta, te da njemu u vekove vekova pripada
neprolazno i besmrtno sveštenstvo. Veliki i svima jasno vidljiv dokaz njegovog Božanskog
pomazanja je to što od svih ljudi koji su živeli i žive u ovom svetu, samo njega nazivaju
Hristos; ispovedaju i propovedaju Ga kao takvog; pod tim imenom njega pominju i Jelini i
varvari; o tome svedoči i to da i sada, po čitavoj vaseljeni, učenici njegovi poštuju Ga kao
Cara, kao Proroka, proslavljaju Ga kao jedinog Prvosveštenika Božijeg, i više od toga kao
Reč Božiju, koja predvečno postoji i koja je od Oca udostojena najviših počasti; o tome
takodje svedoči i to da mu se danas ljudi klanjaju kao Bogu. I što je najdivnije: mi, koji
verujemo u njega, poštujemo Ga ne samo ustima (rečima) i govorom, nego celokupnim našim
bićem, projavljujući našu veru u njega našim životom.

4. glava

O tome da način kako treba slaviti Boga,

po učenju Hrista Spasa, nije bio ni nov, niti stran

Smatram za neophodno da pre nego što započnem svoje kazivanje, saopštim i o tome, a da
niko ne bi pomislio imajući u vidu vreme njegovog života u telu, da Gospod i Spasitelj naš
Isus Hristos jeste nekakva nedavna ličnost. Da se učenje njegovo ne bi pokazalo kao novo i
strano, učinjeno od strane nekog novog čoveka koji se ni čim ne razlikuje od drugih ljudi,
ukratko ćemo reći nekoliko reči i o tome. Dolazak Spasitelj našega Isusa Hrista zasijao je ne
tako davno. Gle, po neizrecivom odredjenju jedan zaista novi narod, ne mali, ne slab i ne
nekakav koji živi u nekom zabitom delu sveta, nego veći od svih naroda, zaista mnogobrojan i
blagočestiv, neuništiv i nepobediv narod jer Bog mu je svagda u pomoći. Taj narod je od svih
poštovan zbog svoga imena koje proishodi od imena Hristovog. Jedan od proroka, opčinjen
vidjenjem i providevši buduće vreme darom Duha Božijeg, uzvikuje: „Ko bi slušao to što
kazuje On? Zemlja jednoga dana beše u porodjajnim mukama i eto, rodi se narod" (uporediti
sa Is. 66, 8). On naglašava i na buduće ime toga naroda: „Sluge Moje nazvaće se imenom
novim koje će biti blagosloveno po čitavoj zemlji".

Mada, očevidno, mi zaista jesmo novi narod i ime hrišćansko nije tako pradavno, i tek što se
upoznaše narodi sa nama, naš život je ipak obraz ponašanja saglasan sa dogmatima
blagočešća koji ipak nisu u nama odskora nego su postojano čuvani od samog nastanka
čovekovog. Drevni, bogoljubivi ljudi, po prirodnoj pobudi živeli su upravo tako, a ja ću to
dokazati kroz sledeće reči: postoji narod koji nije odskora, narod koji je poznat zbog svoje
drevnosti. To su Jevreji. njihove priče i njihove knjige kazuju o ljudima, istina retkim i
malobrojnim, koji se ničim nisu razlikovali u blagočešću, pravednosti i svim ostalim
dobrodeteljima. Jedni od njih živeli su do potopa, drugi posle njega, kao na primer deca i
potomci noja; a takodje i Avraam, čiji sinovi provozglašavaju njega (Avraama) svojim
vodjom i praroditeljem. Onaj ko bi sve te ljude nazvao pravednima, a posvedočeno od samog
Avraama pa do prvoga čoveka, i hrišćanima, ako ne direktno po imenu tad po njihovim
delima, zaista ne bi pogrešio protiv istine. To ime označava sledeće: hrišćanin, poznavši
Hrista i učenje njegovo, razlikuje se blagorazumnošću, pravednošću, trpljenjem,
dobrodeteljima, hrabrošću i blagočešćem u ispovedanju jedinog Boga Svedržitelja. I sve to (ti
drevni ljudi) nisu činili ništa manje od nas. Oni, kao i mi, nisu pridavali značaj obrezanju;
takodje, kao ni mi, nisu davali značaj suboti; isto, kao ni mi, nisu imali tako izražene zabrane
po pitanju hrane. Tek kasnije, Mojsije odredjuje da se sve to čuva zarad toga što je reč o
simbolima, a za hrišćane to više nema značaj. Ali, bez sumnje, oni su znali za Hrista Božijeg.
Jer njega je video Avraam. On je dao predskazanja Isaaku, govorio je sa Izrailjem, besedio je
sa Mojsijem i mnogim drugim prorocima. nadam se da će mi svako dati za pravo, da su ovi
Bogu zaista dragi ljudi, dostojni imena Hristovog, po rečima koje se odnose na njih: „ne
dirajte pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla" (Ps. 105, 15). Jasno je da kao
najstariju, treba smatrati onu veru koju je imao (čuvao) Avraam i oni koji su živeli kao
bogougodnici, a da je ta vera ponovo projavljena svim narodima upravo kroz učenje Hristovo.
I ako kažu da je Avraam tek kasnije dobio zapovest o obrezanju, to je ipak mnogo pre toga
posvedočena njegova pravednost upravo kroz veru, jer tako o njemu govori reč Božija: „I
poverova Avram Bogu, a on mu to primi u pravdu" (Post. 15, 6. Rim. 4, 3). Tom čoveku, još
pre obrezanja, javio se Bog a to beše Hristos, Reč Božija, i kroz ove reči potvrdio veru
Avraama: „Blagosiljaću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u
tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji" (Post. 12, 3), i: „Od Avrama će postati velik i
silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji" (Post. 18,18). naravno da se to i
dogodilo sa nama. Verom u Hrista koji se javio, opravda se Avraam koji odbaci sujeverja
predaka i zablude ranijeg života, i poče ispovedati (veru) jedinog Boga Svedržitelja i služiti
njemu dobrim delima, a ne čuvanjem Zakona. Upravo takvom čoveku (Avraamu) rečeno je da
je na njemu blagoslov za sva plemena i sve narode. Avraamovu veru, potvrdjenu delima, a
ona su važnija od reči, danas po čitavom svetu čuvaju hrišćani. I eto, ništa nas ne sputava da
kažemo da je naša vera i život, nas koji živimo posle Hrista, i vera i život drevnih ugodnika
Božjih ista je; da to nije nikakva nova ili strana vera, nego, kako smo to i pokazali, da je to
prva i jedina i prava vera, koja nam je predata kroz učenje Hristovo. Mislim da je dovoljno
rečeno o ovome.

5. glava

O vremenu u kome se javi Hristos medju ljudima

I sad, posle ovog uvoda, koji je neophodan za istoriju Crkve (a koju mi želimo napisati),
započinjem, poput nekog stranstvovanja (putovanja), od vremena ovaploćenja Spasitelja
našeg. Prizovimo Boga Oca i Samoga Isusa Hrista, Spasitelja i Vladiku našeg, nebesnog
Logosa, da nam pomogne i sadejstvuje u izlaganju istine.

Bila je četrdeseta godina carevanja Avgusta i dvadeset i osma (godina) od pokoravanja Egipta
i smrti Antonija i Kleopatre, na kojoj se završila egipatska dinastija Ptolomeja, kada je,
saglasno proroštvu o njemu, u Vitlejemu Judejskom, u vreme prvog popisa tokom uprave
Kvipinija Sirijom, rodjen Spasitelj i Vladika naš Isus Hristos 1. 0 tom popisu u vreme
Kvirinija kazuje i Josif Flavije, najpoznatiji medju jeprmskim istoričarima. Tu Flavije kazuje
o onome šta se dogodilo u vreme ustanka u Galileji, o kome u Delima apostolskim Luka kaže
sledeće: „Posle ovoga ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče dosta naroda sa sobom; on
takodje pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se" (Dela ap. 5, 37). U XVIII knjizi „Drevnosti",
pomenuti pisac, u saglasju sa tim, kazuje ovo: „Kvirinije, jedan od senatora, prošavši kroz sve
magistrature i na kraju postavši konzul, čovek veoma uvažen, došao je u Siriju u pratnji
nevelikog broja ljudi; kesar ga je poslao u svojstvu sudije za narod i cenzora koji je trebao da
procenjuje imetak...". nešto kasnije Flavije kaže: „Juda Gavlonit, iz grada Gamale, zajedno sa
farisejem Sadokom, pozivao je narod na ustanak, govoreći da procena imovine nije ništa
drugo do put ka ropstvu; i pozvao je narod da zaštiti svoju slobodu..."'. U drugoj knjizi istorije
judejskog rata, on (Flavije), ovako kaže: „Tada Galilejac, po imenu Juda, poče da saziva svoje
sunarodnike na borbu, prekorevajući ih zbog njihove saglasnosti da se plati danak
Rimljanima...". 2 Tako kazuje Josif.

6. glava
 O tome da je nestalo vladara u judejskom narodu po naslednom redu od predaka, kao
što je to predskazano, i da je prvi judejski car iz tudjeg naroda (plemena) bio Irod

Tada je nad Judejima carsku vlast dobio stranac. Ispunilo se ono šta je napisano od strane
Mojsija: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja
zakon, dokle ne dodje onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi" (Post. 49, 10). To
proroštvo beše neispunjeno dok su Jevreji živeli pod upravom svojih istoplemenika, počev od
samog Mojsija i sve do carstva Avgusta, kada je vlast nad Jevrejima data strancu rimljaninu
Irodu. Josif Flavije kazuje o njemu da je po ocu bio Idumejac, a Arapin po majci; ali, Afrikan
(ne neko drugi, nego poznati istoričar) 4, kazuje da po tim rečima, onaj ko bi se temeljno
pozabavio njegovim poreklom, Antipatar (Irodov otac) 5, beše sin nekog Iroda iz Askalona,
jednog od jerodula u Apolonovom hramu. Taj Antipatar je još kao dete uhvaćen od Idumejaca
(razbojnika), i ostao je kod njih pošto njegov otac, kao siromašan čovek, nije imao novca za
otkup, te od njih beše vaspitan. Zatim se on dopade Girkanu (ili Hirkanu) 1, prvosvešteniku
Judeja, i od tog Antipatra, u vreme Spasitelja našeg, rodi se Irod. Eto, takvom čoveku pripade
vlast nad Jevrejima kada, saglasno proroštvu, veliko beše očekivanje naroda pošto kod njih
nestade upravitelja i vodja iz naroda, koji su tada prejemstveno nasledjivali jedan drugoga od
vremena Mojsija. Do ropstva i preseljenja u Vavilon, njima su upravljali carevi, počev od
Saula a zatim Davida. Do careva njima su upravljale sudije; oni se pojaviše posle Mojsija i
njegovog naslednika Isusa (navina). Posle povratka iz Vavilona, uprava medju Jevrejima beše
aristokratsko - oligarhijska (svime su upravljali prvosveštenici), dok Ptolomej, rimski
vojskovodja, nije opsednuo Jerusalim i osvoji ga na silu; on je oskrnavio sveto mesto, ušavši u
Svetinju nad Svetinjama. Aristovul, koji je u to vreme po prejemstvu od predaka, bio car i
prvosveštenik, u okovima zajedno sa decom beše poslat u Rim; prvosveštenstvo tada preuze
njegov brat Girkan, i sav jevrejski narod postade podanik Rima. Girkan, na kome se završi
prejemstvena predaja prvosvešteničkog čina, bio je zarobljen od Partaćana, a narod biblijski,
voljom rimskog Senata i imperatora Avgusta, kao što rekoh, beše predat u ruke stranca Iroda.
Tad, u to vreme, saglasno proroštvu, dolazak Mesije postade očevidan. Verni svedok tog
vremena neka za tebe bude Josif, koji kazuje da je Irod, dobivši od Rima vlast, prekinu
nekadašnje prejemstveno zadobijanje carske vlasti i prvosveštenstva jer Irod postavi za
sveštenika Arhelaja, a posle njega Rimljani pokoriše Judeje. On kazuje da je Irod pod ključem
i svojim pečatom držao odeću prvosveštenika, ne dajući prvosveštenstvo nikome. Tako je
postupao i Arhelaj, a posle njega i Rimljani. Da te reči posluže kao potvrda i drugom
proroštvu o javljanju (dolasku) Spasitelja našeg Isusa Hrista. U knjizi (proroka) Danika,
nakon odredjivanja o broju sedmina do javljanja Hrista (a o tome smo mi rasudjivali), sledi
proroštvo: „Sedamdeset je nedelja odredjeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši
prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se
zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima. Zato znaj i razumi: otkad izide
reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve
nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje
pogubljen će biti pomazanik i ništa neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i
svetinju; i kraj će mu biti sa potopom, i odredjeno će pustošenje biti do svršetka rata" (Dan. 9,
24-27). To se i ispuni u vreme rodjenja Spasitelja našeg Isusa Hrista. To je bilo neophodno
naglasiti da bi se utvrdila tačnost datuma.

7. glava

O tome da je neistina da se ne slažu Jevandjelja

o plemenu Isusa Hrista

Jevandjelisti Matej i Luka daju nam rodoslov Hrista na različite načine, te ne mali broj
verujućih smatra da oni protivreče jedan drugom; i mnogi, ne znajući istinu, iz sve snage
nastoje da razumeju ta mesta. navešćemo kazivanje o tome koje je do nas došlo kroz pisanje
Aristida', gde već pomenuti Afrikan piše o saglasju jevandjeoskih rodoslova. Opovrgnuvši
mišljenja drugih kao pogrešna, on ovim rečima kazuje o istoriji za koju je čuo: „Imena
pokolenja u Izrailju navedena su ili po prirodi ili po zakonu; po prirodi kada je postojalo
prejemstvo zakonitih sinova, a po zakonu kada po smrti bezdetnog brata, njegov brat svome
detetu daje ime umrloga oca. Tada još ne beše jasne nade u vaskrsenje, i buduće obećanje
smatrali su izvodljivim ako bi ime umrloga davali detetu, smatrajući da će to ime na taj način
biti sačuvano zauvek. Zato medju onima koji su pomenuti u rodoslovu, neki su bili zakoniti
naslednici svojih očeva po prirodi, dok su drugi bili rodjeni od jednih otaca, a nosili su imena
drugih. Takodje pominju i stvarne očeve i one koji im behu kao očevi, i na taj način, ni jedno
ni drugo Jevandjelje ne greše, navodeći imena i po prirodi i po zakonu. Potomci Solomona i
natana prepleću se medju sobom upravo zbog postojanja bezdetnih ljudi kao i drugih brakova,
te je i jedne i druge moguće smatrati za decu navedenih roditelja (očeva). Obe povesti su
potpuno pravilne, i dolaze do Josifa pravim putem mada on ponekad izgleda veoma
krivudavo.

Da bi rečeno bilo još jasnije, pomenuću i o tome kako je nastala ta zbrka. nabrajajući od
Davida preko Solomona, na trećem mestu od kraja pominje se Matan, koji je rodio Jakova,
oca Josifovog. Saglasno Luki. posle natana, sina Davidovog, treći od kraja beše Melhije, čiji
je sin Ilija, otac Josifov. Pošto smo mi sebi za cilj postavili da izložimo Josifov rodoslov, to je
potrebno ukazati zašto se njegovim ocem nazivaju dva čoveka: Jakov, potomak Solomona, i
Ilija potomak natana; na koji način oni, Jakov i Ilija, behu braća, i očevi njihovi Matan i
Melhije, potičući iz različitih rodova, jesu Josifove dede. Matan i Melhij ženili su se jedan za
drugim ženom, i rodiše jednoutrobnu braću, jer zakon nije zabranjivao neudatoj ženi, bilo da
je ona udova ili razvedena, da se udaje za drugoga. Od Eodje (a tako se po predanju zvala ta
žena) prvo je Matan, koji je poticao iz roda Solomonovog, s njome rodio Jakova. Kada je
Matan umro, tada je Melehije, koji je bio iz roda natanovog, oženio tu udovicu i sa njome
dobi sina Iliju. na taj način pokazali smo da su Jakov i Ilija, i ako pripadaju različitom rodu,
ipak jednoutrobna braća (braća po majci). Ilija je umro nemajući dece, a Jakov se oženi
njegovom udovicom, i sa njome dobi sina Josifa (a to je već treće pokolenje), koji je bio
njegov sin po prirodi (i po Pismu: „Jakov rodi Josifa"), a po zakonu Ilijin sin, jer je Jakov,
brat njegov, nastavio njegovu lozu (porodicu). Zbog toga se ne može odbacivati rodoslov koji
njega pominje. Jevandjelista Matej naglašava: „Jakov rodi Josifa", a Luka kazuje da je on bio
sin Josifov, Ilije, Melhije. nemoguće je jasnije naznačiti rodjenje po zakonu, i Luka, govoreći
o podobnim rodjenjima, ipak izbegava reč „rodio", mada u svom nabrajanju dolazi do Adama
i Boga.

Sve to nije bez dokaza i nije proizvoljno. Rodstvenici Spasitelja po telu saopštiše nam, da li
radi proslavljanja sebe ili radi pouke, ali u svakom slučaju istinitu istoriju: kada su idumejski
razbojnici ušli u Askalon, grad u Palestini, oni zajedno sa ostalim plenom iz Apolonovog
hrama (koji beše blizu gradskih zidina), povedoše i Antipatra, sina nekog jeroula Iroda; i
pošto žrec nije mogao dati odredjeni otkup za sina, to je Antipatar ostao sa razbojnicima i bio
vaspitan po običajima Idumejaca. Kasnije se on dopao Hirkanu, prvosvešteniku Judeje. Poslat
nekim poslom u Pompeju od Hirkana, on je izmolio za njega carsku vlast koju je imao njegov
brat Aristovul. Antipatar je imao sreće jer ga proglasiše za epimeleta Palestine. Posle njegove
smrti (a njega su lukavo ubili iz zavisti zbog položaja koji je nasledio njegov sin Irod, koga su
kasnije, po dekretu Senata, Antonije i Avgust postavili za cara Judeje), sinovi njegovi, Irod i
ostali, postaše tetrarsi. To su dogadjaji o kojima se govori i u istoriji Grka.
Do tada su i arhive čuvale rodoslove, kako one jevrejske, tako i prozelita, kao na primer
Ahiora Amonićanina i Rute Moavćanke, a takodje i onih koji su došli iz Egipta i srodili se sa
Jevrejima. Irod, koji nije imao ništa zajedničko sa Izrailjcima, zbog svoga niskog porekla,
naredio je da budu spaljeni svi rodoslovi, misleći da će na taj način uspeti da pokaže kako je
poznat; ali, nikakvom naredbom se ne može svoj rod pripisati patrijarsima, prozelitima ili
hiorima strancima koji su se pomešali sa Jevrejima. I samo je nekolicina, koji su sačuvali
spomen o svome rodu, imali sećanje o svom poreklu, ponovo zapisavši i zapamtivši imena
predaka. Oni su se često gordili time što su sačuvali spomen na svoje poreklo, a medju njima
bio je i već pomenuti desposin, koga tako nazivaju zbog roda sa Spasiteljem. Urodjenici
judejskih mesta nazareta i Kohobe, i ako rasuti po ostalim krajevima, sastavili su rodoslove i
to na osnovu „Knjige Dana", onako kako su mogli.

Ovako ili nekako drugačije, ali bolje objašnjenje, kako po meni, tako i po mišljenju svakog
blagorazumnog čoveka, ne može da se nadje. Upravo toga treba i mi da se držimo, mada ono
nije potvrdjeno svedočanstvima jer nema boljeg niti vernijeg. Jevandjelje, ipak je to istina,
najvernije je kazivanje o svemu..."

na kraju tog pisma Afrikan dodaje: „Matan, potomak Solomona, rodio je Jakova. Po smrti
Matana, Melhije, potomak natana, rodio je od te žene Iliju; znači, Ilija i Jakov behu
jednoutrobna braća. Ilija je umro bez dece; Jakov je nastavio njegovu porodicu, i rodio je
Josifa, koji je bio njegov sin po prirodi i sin Ilije, po zakonu. na tak način, Josif beše sin i
jednoga i drugoga" Tako kazuje Afrikan. Ako je takav rodoslov Josifa, tada je i Marija trebala
proishoditi iz istog kolena kao i on jer, po zakonu Mojsijevom. nije dopušteno da se u brak
stupa sa licima iz drugih kolena. Brat je morao uzimati ženu iz tog grada i iz tog roda da
nasledstvo ne bi prelazilo s jednog kolena (roda) na drugo. na tome ću završiti o ovome.

8. glava

O tome šta je učinio Irod, i kako je skončao

Kada se rodio Hristos, saglasno proročanstvima, u Vitlejemu Judejskom, i vremenu na koje

smo ukazali, Irod, zbog glasova koji dodjoše do njega preko mudraca sa Istoka (pogl. Mt. 2,
12), veoma se ražesti zbog toga. Smatrajući da je njegova vlast u opasnosti, on upita učitelje
Zakona gde se očekuje rodjenje Hrista. Saznavši da u proroštvu Miheja postoji kazivanje da
će se to zbiti u Vitlejemu, on izdade naredbu da se u tom mestu i njegovoj okolini pobiju deca
mladja od dve godine. Irod je smatrao da će na taj način stradati i Hristos, ali Bogomladenac
tada nije postradao: njegovi roditelji saznali su o tome šta se ima dogoditi, te otidjoše sa njim
u Egipat. Tako nas uči sveto Jevandjelje. Potrebno je znati i to kakva je kazna stigla Iroda
zbog prestupa pred Hristom i njegovim sunarodnicima. nedugo zatim, bez i najmanjeg
oklevanja, Iroda je još za života stigao sud Božji, da bi se svima pokazalo ono što je i
zaslužio. Država je tobož bila u blagostanju, ali on (Irod) dom svoj omrači velikim nečašćem:
ubistvom žene, dece, rodjaka najbližih po krvi i najdražih. nemoguće je ispisati sve te
dogadjaje jer kazivanje o njima prevazišlo bi i najgore tragedije. 0 njima podrobno kazuje
Josif u svojoj „Istoriji", kada govori o Irodu. U XVII knjizi „Judejskih drevnosti" on ovim
rečima opisuje Irodov kraj: „njegova se bolest pogoršavala jer ga Bog kazni zbog bezakonja
koje je počinio. To beše slab oganj koji je tinjao u njemu, i stalno se iščekivalo da se taj oganj
rasplamti... U Irodu beše velika želja da pojede nešto, ali mu se nije moglo pomoći u tome;
rane na njemu, a naročito one na desnoj strani utrobe, i upaljene noge prepune nekakve
prozračne tečnosti, izazivale su strašan bol. Smrad beše veliki; njegov muški organ trulio je
jer u njemu behu crvi. Mogao je disati samo kada bi ga uspravili u postelji, a tada se od njega
širio svuda snažan smrad po sobi. Sve njegove udove mučili su jaki grčevi. Ljudi, nadahnuti
Bogom, koji daje da se sve može prozreti, kazivali su da Bog kažnjava cara zbog grehova
koje je počinio..." 1. Eto šta kazuje pomenuti pisac u svome delu. A u II knjizi „Istorije" on
tako)e daje slična svedočanstva o njemu: „Čitavo Irodovo telo beše zahvatila bolest koja ga je
razarala na različite načine. Imao je nekakvu sakrivenu groznicu, nepodnošljiv svrab po
čitavom telu, neprestane bolove na desnoj strani trbuha. noge su mu bile otečene kao kod
bolesnika koji pate od vodene bolesti. Sav je smrdeo na upalu jer beše mnoštvo zagnojenih
rana na njegovim udovima koje su bile prepune crva. Osim toga imao je i teško, asmatično
disanje i grčeve po svim delovima tela. Ljudi, koji behu nadahnuti, videli su u toj bolesti
kaznu. Irod se borio sa tim mukama, željan da živi; nadajući se ozdravljenju, tražio je načine
da bude isceljen. naredio je da ga prenesu kroz Jordan, da bi došao do izvora sa toplom
vodom Kalira, koje se zatim ulivaju u Aoaltovo jezero; tu ističe slatka voda koja je dobra za
piće. Lekari su odlučili da njegovo telo potope u neku lekovitu kupku načinjenu od lekovitog
bilja i ulja, ali kada su to učinili, njega obuze nesvestica. Sluge, videći to, povikaše i on od te
buke dodje k svesti. Pošto mu beše bolje, sa verom u ozdravljenje, naredio je da se običnim
vojnicima da po pedeset drahmi, a načalnicima (oficirima) i svojim prijateljima mnogo veće
sume.

Tada se vratio u Jerihon, lošeg raspoloženja. I pored toga što je smrt već bila blizu njega, on
naumi još prestupnije delo: pozva vidjenije ljude iz svih mesta Judeja i naredi da budu
zatvoreni na hipodromu. Tada pozva svoju sestru Salomeju i njenoga muža Aleksandra, te im
reče: „Znam da će Jevreji praznovati moju smrt, ali ja još imam vlasti da ih primoram da me
oplakuju i da ridaju kada bude moja sahrana. To će se desiti ako ispunite moju želju: sve one
koji su zatvoreni i koji se nalaze pod stražom, onoga trena kada umrem, naredite straži da ih
sve pobiju, i neka čitava Judeja, svaki njen dom, plače i tuguje...". Zatim, nešto niže u tekstu,
Josif piše: „Ponovo mučen željom da jede, izmedju dva napada kašlja, on je odlučio da
preduhitri sudbinu: uzeo je jabuku, a od slugu zatraži nož da bi isekao voće na komade, a
onda, okrenuvši se da ga niko ne bi video šta radi, preseče vene na desnoj ruci...".

Josif takodje kazuje da je on, pred samu smrt, naredio da ubiju njegovog sina (a to je bio treći,
posle dvojice koji su ubijeni još ranije), i taj sin je skončao u teškim mukama. Takav je bio
kraj cara Iroda, koji je dobio pravednu kaznu zbog ubistva dece u Vitlejemu i okolini, i zbog
zle pomisli protiv Spasitelja našeg. Posle Irodove smrti, andjeo Gospodnji se javi u snu Josifu,
koji tada beše u Egiptu, i zapovedi da zajedno sa Mladencem i Majkom njegovom ponovo
dodje u Judeju. I k tome jevandjelista dodaje: „Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto
Iroda, oca svojega, poboja se onamo ići, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske"
(Mt. 2, 22). Saglasno sa Jevandjeljem, pomenuti istoričar govori o Arhelajevoj vladavini posle
Iroda, i kazuje kako je po zaveštanju njegovog oca Iroda, i odluci kesara Avgusta, carsku vlast
nad Judejima dobio po nasledstvu, i kako je kroz deset godina lišen vlast, a njegova braća:
Filip i Irod Mladji, zajedno sa Lisanijem, dobiše svoje tetrarhije.

Taj Josif, u XVIII knjizi svoje „Drevnosti" kazuje da je dvanaeste godine vladavine Tiverija 2
(a on je nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju
Pilatu. On je upravljao čitavih deset godina, gotovo do smrti Tiverija. Time on javno
izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena sasvim nedavno sa ciljem da blate Spasitelja
našeg. Samo vreme, naznačeno u zaglavlju, projavljuje lažnost te izmišljotine. Oni vreme
stradanja Spasitelja našeg, kome Ga predadoše prestupni Jevreji, stavlja u vreme četvrtog
konzulstva Tiverija, kada je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josifu, Pilat
tada još uvek nije upravljao Judejom. Josif u pomenutom delu direktno ukazuje da je Tiverije
naznačio Pilata za prokuratora Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.
 9. glava

O vremenu Pilata

Saglasno sa Jevanđeljem, pomenuti istoričar govori o Arhelajevoj vladavini posle Iroda, i

kazuje kako je po zaveštanju njegovog oca Iroda, i odluci kesara Avgusta, carsku vlast nad
Judejima dobio po nasledstvu, i kako je kroz deset godina lišen vlasti, a njegova braća: Filip i
Irod Mlađi, zajedno sa Lisanijem, dobiše svoje tetrarhije.
Taj Josif, u XVIII knjizi svoje 'Drevnosti' kazuje da je dvanaeste godine vladavine Tiberija (a
on je nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu.
On je upravljao čitavih deset godina, gotovo do smrti Tiberija. Time on javno izobličava
lažnost zapisa, koja su sačinjena sasvim nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo
vreme, naznačeno u zaglavlju, projavljuje lažnost te izmišljotine. Oni vreme stradanja
Spasitelja našeg, kome Ga predadoše prestupni Jevreji, stavlja u vreme četvrtog konzulstva
Tiberija, koda je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josifu, Pilat tada još
uvek nije upravljao Judejom. Josif u pomenutom delu direktno ukazuje da je Tiberije
naznačio Pilata za prokuratora Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.

10. glava

O judejskim prvosveštenicima u čije je vreme Hristos propovedao svoju nauku

Kada je, po jevandjelistima, Spasitelj u Svojoj tridesetoj godini došao na Jordan da bi bio
kršten, i tako postavio početak blagovesti, tekla je petnaesta godina vladavine kesara Tiverija i
četvrta godina uprave Pilata Judejom. Tetrarsi su tada bili Irod, Lisanije i Filip.

Po rečima Svetog Pisma, vreme njegove propovedi bilo je u doba kada su prvosveštenici Ana
i Kajafa. Hristova propoved započela je u vreme prvosveštenika Ane i nastavljena je u vreme
prvosveštenika Kajafe, a to je vreme nešto manje od četiri godine. Od tog vremena behu
narušene ustanove zakona koje se tiču služenja Bogu, a koje je posmrtno prelazilo,
prejemstveno od oca na sina. Rimske vlasti postavljale su prvosveštenike jednog za drugim, a
niko na tom mestu nije ostao duže od godine. Josif kazuje da posle Ane i Kajafe behu još
četiri prvosveštenika. U svom delu „Drevnosti", on ovako piše: „Valerije Grat svrgao je
Akaka i za prvosveštenika je objavio Izmaila, sina Fabe. Ali to beše na kratko vreme jer i
ovoga svrgnu, pa za prvosveštenika postavi Eleazara, sina prvosveštenika Anana. nakon
godinu dana smenio je i njega, pa je prvosveštenički čin dao Simonu, sinu Kamita. I on na
tom mestu ne osta duže od godinu dana; njegov naslednik beše Josif, prozvani Kajafa..."

U vreme propovedi Spasitelja našeg, koja je trajala nepune četiri godine, promeniše se i četiri
prvosveštenika Judejska. Da je Kajafa zaista bio prvosveštenik u godini kada je stradao
Hristos, o tome svedoči i Jevandjelje. Ono (Jevandjelje) takodje potvrdjuje i sve ono što smo
mi naveli. Spasitelj i Vladika naš ubrzo po početku Svoje propovedi, priziva i dvanaest
Apostola; i samo je njih, izmedju ostalih Svojih učenika, naročito poštovao nazivom
„apostol". Zatim je izabrao još sedamdesetoricu, koje je zatim, sve po dvojicu zajedno, poslao
u svaki grad i svako mesto da provozglase njegovo učenje, a gde je On nameravao doći.

11. glava

Svedočanstva o Jovanu Krstitelju i o Hristu

Sveto Jevandjelje saopštava da je nedugo potom Irod Mladji naredio da odrube glavu Jovanu
Krstitelju. Josif takodje kazuje o tome, nazivajući po imenu Irodijada. njom, ženom brata,
oženio se Irod, razvevši se od svoje prve i zakonite žene (ona je bila kći Arete, cara Petreje).
To je značilo da je Irod preoteo Irodijadu od njenog živog muža. Upravo je ona kriva i za smrt
Jovana (Krstitelja) i za rat sa Aretom, koji je smatrao da je njegova kći uvredjena. U tom ratu,
u jednoj od bitaka, pogibe mnogo vojnika Irodovih. To mu beše kazna zbog ubistva Jovana.
Pomenuti Josif priznaje da je Jovan bio pravedan čovek i da je krštavao ljude. njegovo
svedočenje saglasno je sa onim što govore Jevandjelja. On takodje govori da je Irod posle
bitke bio lišen carstva, i zajedno sa Irodijadom poslat u progonstvo, osudjen da živi u gradu
Vien. O tome je napisano i u XVIII knjizi „Drevnosti", gde je o Jovanu rečeno ovo: „neki od
Judeja misle da je Bog pogubio Irodovu vojsku po pravednoj kazni zbog smrti Jovana, zvanog
i Krstitelj. Irod je njega, čoveka dostojnog, ubio; njega (Jovana), koji je Jevrejima kazivao da
žive pravedno i da budu pobožni. On je takodje govorio da ih krštava radi toga da bi im bili
otpušteni grehovi, da bi ih očistio od telesne nečistoće... Oko njega se okupljalo mnoštvo
ljudi, oduševljenih njegovim rečima. Irod, plašeći se toga, kao i meteži, posavetovan od nekih
ljudi, rešio je da uhvati Jovana i da ga ubije... Uhvaćen od strane Iroda, njega (Jovana) šalju u
Maherunt o toj tamnici mi smo već govorili, i tamo je ubijen...".

Kazivanje o Jovanu, Josif u tom svom spisu ovako nastavlja, govoreći i o Spasitelju našem:
„U to vreme živeo je i Isus, čovek mudar, ako je njega i moguće nazvati čovekom. On je činio
mnoga zadivljujuća dela i učio je ljude da prihvate istinu. K sebi je privukao mnoge Jevreje i
mnoge Jeline. To je bio Hristos. Prema kazivanju naših prvaka, Pilat ga je osudio na raspeće,
ali oni, koji su mu bili verni od početka, ostaše mu verni i kasnije. Trećega dana (po smrti na
krstu), On im se javio živ: proroci Božji predskazivali su to, kao i mnoštvo njegovih čuda.
Rod hrišćanski ni do sada nije nestao, a oni sebe tako nazivaju zbog njegovog imena...". 1 Eto
šta nam kazuje pisac koji je i sam Jevrejin.

12. glava

O učenicima Spasitelja našega

Imena apostola Spasiteljevih poznata su svakome iz Jevandjelja. Spisak od sedamdeset

njegovih učenika nigde nije sačuvan. Jedan od njih je i Varnava, koga pominju i Dela
apostolska a takodje i (apostol) Pavle u svojoj poslanici Galatima. Medju njima je bio, kako
govore, i Sosten, koji je zajedno sa Pavlom pisao onima u Korintu. Kliment u petoj knjizi
svojih „Hipotiposa" govori da Kifa, koga pominje i Pavle (pogl. Gal. 2, 911), beše imenjak
apostola Petra a takodje i jedan od Sedamdesetorice. Po predanju, i Matej koji je pribrojan
apostolima umesto Jude, kao i onaj ko je zajedno sa njim bio u izboru, da su takodje bili u
broju Sedamdesetorice. Kazuju da je jedan od njih bio i Tadej, a njegovu istoriju, koja je došla
do nas, ja ću uskoro i saopštiti.

Ako razmisliš o svemu ovome, videćeš da je uz Hrista bilo više od sedamdeset učenika. Pavle
svedoči da se po vaskrsenju Hristovom, On prvo javio Kifi, zatim dvanaestorici, a posle njih
braći koja su, u vreme kada je Pavle pisao svoju Poslanicu, još bila živa. Zatim, po njegovim
rečima, On se javio Jakovu, jednom od onih koji se nazivaju braća Gospodnja. Takodje, da je
osim dvanaestorice, bilo još mnogo apostola, a meću njima se nalazi i Pavle, on dodaje: „A
zatim se javio svim apostolima".

13. glava
 O vladaru Edese

Sad ćemo govoriti i o Tadeju. Božanstvo Vladike i Spasitelja našeg Isusa Hrista, proslavljeno
medju svima, privuklo je mnoštvo ljudi, čak i stranaca, sa prostora daleko od Judeje. Oni su se
takodje nadali isceljenjima od bolesti i raznih stradanja. Zbog toga je i car Avgar, koji je
slavno upravljao narodima sa one strane Eufrata, mučen bolešću čije je isceljenje
prevazilazilo silu čoveka, saznavši za Hrista Isusa, s molbom i pismom pozivao Ga je k sebi.
Spasitelj nije uslišio njegovu molbu da dodje, ali ga je udostojio pisma u kome je obećao da
će poslati jednog od Svojih učenika, da on isceli njegovu bolest, te da spase i njega i njegove
bližnje. To obećanje ubrzo beše i ispunjeno. Posle Hristovog vaskrsenja iz mrtvih i
vaznesenja, apostol Toma, jedan od dvanaestorice, po reči Božijoj posla Tadeja, koji je bio
medju sedamdesetoricom učenika Hristovih, u Edesu da tamo blagovesti učenje Hristovo. On
je ispunio sve što je obećao Spasitelj naš. Postoji pismeno svedočanstvo o tome, uzeto iz
arhive u Edesi, koja je tada bila prestoni grad. Medju državnim dokumentima koja kazuju o
drevnim dogadjajima iz vremena Avgara, sačuvano je do danas i ovo: Kopija pisma
napisanog od strane toparha, a upućenog Isusu u Jerusalim preko glasnika Ananeja

„Avgar, sin Uhame, toparh, šalje pozdrave Isusu, Spasitelju blagom, Koji se pojavi u
predelima Jerusalimskim.

Dodje do mene glas o Tebi i o isceljenjima koja činiš bez primene lekova i trava. Kazuju da
Ti slepima vraćaš vid, da hrome oporavljaš te da ponovo hodaju, da očišćuješ prokazane
(gubom), da izgoniš nečiste duhove i demone. Ti lečiš one koji stradavaju dugotrajnim
bolestima i vaskravaš one koji su umrli. Slušao sam sve to o Tebi, i razumom prihvatih da si
Ti ili Bog, koji dodje s neba jer činiš takva čudesa, ili da si Ti Sin Božji. Zbog toga i pišem
Tebi: potrudi se, dodji k meni i bolest moju isceli. Takodje sam slušao kako Jevreji ropću na
Tebe i kuju nekakve zavere. Moj grad je mali, ali je poštovan i biće nam dovoljan za obojicu."

Eto kako je pisao Avgar, kada ga je ozarila Božanstvena svetlost. Ali, potrebno je čuti i pismo
Isusa koje On posla Avgaru preko istog glasnika. U tom pismu nema mnogo reči ali je zaista
silno, a evo kako ono glasi:

Odgovor Isusa toparhu (Avgaru) preko glasnika Ananije

„Blažen si ti jer poverova u Mene i ako me nisi video. 0 Meni je kazano: oni koji me vide, oni
ne veruju u Mene, a oni koji me ne videše, poverovaše i oživeše. Ti me pozivaš k sebi ali
Meni je potrebno da ovde ispunim ono zbog čega sam poslat. Kada to učinim biću ponovo
uznet k Ocu mome koji me posla. Kada se to dogodi, poslaću k tebi jednog od učenika Mojih
da isceli tvoju bolest i da ti daruje život, tebi i onima koji su sa tobom." K tim pismima
prisajedinjeno je i ovo koje je napisano na sirijskom:

„Posle vaznesenja Isusa, Juda, prozvan Toma, posla (Avgaru) apostola Tadeja, jednoga od
Sedamdesetorice. Kada je došao, on izadje pred Tovijevog sina, Toviju. 0 njemu su čuli i
rekoše (Avgaru) da je došao apostol Hristov, onako kako je i obećano. I poče Tadej, silom
Božijom, isceljivati svaku bolest i svaku nemoć, tako da su se svi tome čudili. Kada je Avgar
čuo o velikim i čudesnim delima njegovim, dodje njemu u misao ono šta mu je Isus pisao: da
će mu poslati jednog od Svojih učenika da bi iscelio bolest njegovi. Tada on pozva Toviju,
kod koga je bio Tadej, i reče: „Slušao sam o čoveku koji živi kod tebe. Dovedi ga k meni."
Tovija, vrativši se k Tadeju, i reče: „Toparh (Avgar) pozva me k sebi i naredi da te dovedem k
njemu da bi ga iscelio". Tadej mu reče: „Hajdemo k njemu jer znam da sam poslat radi toga".
Drugoga dana, ujutro, Tovija povede Tadeja i dodjoše do Avgara. Kada udjoše, Avgar pred
kojim su stajali prvi ljudi države, vide veliko znamenje na licu apostola Tadeja. Videvši to,
Avgar mu se pokloni do zemlje, pa upita Tadeja: „Da li si ti zaista učenik Isusa, Sina Božijeg,
Koji mi reče da će poslati jednog od učenika Svojih da bi me iscelio i podario mi život?"
Tadej mu odgovori: „Jer si tako silno poverovao u Onoga ko me posla, ja zaista ispunjavam
njegovu volju I ako budeš verovao u njega, onako kako veruješ, tada će se ispuniti želja tvoga
srca". na to Avgar reče: „Ja tako verujem u njega da sam spreman pokrenuti svu vojsku i
pobiti Jevreje koji Ga raspeše ako me ne bi omela Rimska država". Tadej reče: „Gospod moj
ispunio je volju Oca Svoga; i ispunivši je, vaznese se k Ocu". na to mu odgovori Avgar: „Ja
sam poverovao u njega i u Oca njegovog". Tada reče apostol: „Zato, u ime njegovo, stavljam
ruku na tebe." I samo što je to rekao, Avgar beše isceljen od bolesti i stradanja. Silno se
iznenadi Avgar jer sve ono o čemu je slušao to se tada na njemu ispuni: da se kroz Tadeja,
učenika Hristovog, dogodi isceljenje bez lekova i trava, i ne samo njega, nego i sina njegovog
Avda, koji je bolovao od kostobolje. Taj Avd, došavši pred Tadeja, pade pred noge
apostolove i beše isceljen molitvom i polaganjem ruku. Tadej je iscelio i mnogo njihovih
sugradjana, čineći velika čudesa i propovedao je reč Božiju. Zatim Avgar reče: „Ti Tadeju,
sve to činiš silom Božijom, i mi smo silno zadivljeni. Zato, molim te, reci mi o dolasku
Hristovom, kako se to dogodilo; reci mi o sili njegovoj i o svemu onome o čemu smo slušali".
Tadej mu odgovori: „Ja ti sada ništa neću reći jer sam poslat da propovedam Reč da bi je svi
čuli. Zato sutra pozovi sve sugradjane, i ja ću im propovedati, i posejaću u njima Reč života.
Reći ću im o dolasku Hristovom, kako se ono dogodilo; o njegovom poslanju od Oca, i zašto
je to bilo; o sili, i o delima njegovim; o tajnama koje je On rekao svetu; o tome kako su Ga
ismevali i potcenjivali;

o tome kako se On ponizi pred svima, kako beše raspet, kako sidje u ad i uništi bedeme od
veka neuništive; o tome kako vaskrsnu iz mrtvih i otide k Ocu Svome sa velikim mnoštvom
duša". Avgar zaista zapovedi svojim sugradjanima da se okupe izjutra i da čuju propoved
apostola Tadeja. Zatim iznese pred njega zlata i kovanog novca, ali to apostol ne uze, rekavši:
„Ako sam ostavio sve svoje, kako da uzmem ono što nije moje?" To se dogodilo u 340.
godini.

Smatram da je umesno i da nije bez koristi ovo što je, od reči do reči, prevedeno sa sirijskog.

KNJIGA DRUGA

Predgovor

Umesto predgovora za istoriju Crkve ja sam kazivao o Božanstvu Slova Spasitelja, o

drevnosti dogmata naše vere i jevandjeoskom hrišcanskom nacinu života. Takodje sam
kazivao o ne tako davnom njegovom javljanju, o dogadjajima koji su prethodili Spasiteljevom
stradanju, o izabranju apostola. O svemu tome, uz navodjenje kratkih dokaza, kazivano je u
prethodnoj knjizi. Sada cu govoriti o tome šta se dešavalo posle Hristovog vaznesenja,
zasnivajuci rec na Svetom Pismu i napomenama svetovnih istoricara, onda kada se za tim
ukaže potreba.

1. glava

O delima apostola nakon Hristovog vaznesenja

(Tiverije Kesar, 33 37. godina)

Pre svega, recimo o tome da je žrebom za apostola (umesto izdajnika Jude), izabran Matej,
koji je, kako smo vec rekli, bio ucenik Gospodnji. nakon toga postaviše njih sedmoricu (ljude
ispitane u veri), molitvom i polaganjem ruku, za djakone da bi služili zajednici. Medju njima
je bio i Stefan. On je prvi, posle Gospoda, nedugo nakon postavljenja za djakon, postradao
kamenovanjem od ubica Hristovih Jevreja. Prvi medju pobedonosnim mucenicima Hristovim
dobi venac, a njegovo ime upravo to i znaci. Tada Jakov, brat Gospodnji (jer njega su zvali
sinom Josifovim, obrucnika Presvete Djeve koja je pre nego se srela sa Josifom, vec u utrobi
nosila Bogomladenca kako nas uci sveto Jevandjelje), koji je još pre dobio naziv „Pravedni"
zbog njegove velike dobrodetelji, on je prvi (kako kazuju), dobio episkopstvo u jerusalimskoj
crkvi. Kliment u VI knjizi svojih „Primera" potvrdjuje to kazivanje, i kaže: „Petar, Jakov i
Jovan, i pored toga što su bili narocito poštovani od Spasitelja, ipak posle njegovog
vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu cast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše
Jakova Pravednog..." U VII knjizi on piše ovo: „Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod
posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim apostolima, a ovi to isto
Sedamdesetorici apostola, medju kojima je bio i Varnava... Bila su dvojica Jakova: jedan po
imenu Pravedni, koga su bacili sa krova (zgrade) i zatim ga do smrti tukli štapovima za
valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu...". Jakova Pravednog pominje i apostol Pavle:
„A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjeg" (Gal. 1,19).

U to vreme ispunilo se obecanje Spasitelja našeg koje je dato caru Osronije. Toma, po
nadahnucu Božijem, poslao je u Edesu apostola Tadeja da propoveda Hristovo jevandjelje,
kako je receno u prethodnoj knjizi (na osnovu tamo nadjenih dokumenata). Tadej, došavši
tamo, iscelio je Avgara recju Hristovom, a sve tamošnje ljude pridobi zadivljujucim cudima.
Pridobivši ih svojim delima i rukovodeci ih ka poštovanju sile Gospodnje, on ih poce uciti
istinama hrišcanstva. I do sada je sva Edesa osvecena imenom Hristovim. Ona ubedljivo
svedoci o milosti koju je prema njoj (Edesi) imao Spasitelj naš. Rec o tome preuzeta je iz
drevnih kazivanja.

Predjimo sada na Sveto Pismo. Posle mucenicke smrti Stefana, Jevreji su podigli prvo veliko
gonjenje na jerusalimsku crkvu, i svi ucenici, osim onih dvanaest, razidjoše se po Judeji i
Samariji. neki su, kako kazuje Sveto Pismo, otišli do Finikije, Kipra i Antiohije. Ali tada još
nisu propovedali Rec neznabošcima, nego je kazivaše samo Jevrejima.

Tada je i Pavle gonio Crkvu. On je upadao u domove verujucih, hvatao ih i slao u zatvor.
Filip, jedan od onih koji su postavljeni zajedno sa Stefanom medju djakone, dodje u Samariju.
Ispunivši se silom Božijom, on je tamo propovedao o Hristu. Uz njega je bila velika blagodat
Božija, te on svojim recima privuce i Simona Vracara kao i mnoge sa njim. Simon je tada bio
poznat zbog mogucnosti da obmanjuje ljude, i mnogi su mislili da on u sebi ima veliku silu
Božiju. Tada je on (Simon), poražen onim što je Filip cinio zaista uz pomoc Božiju, došao k
njemu, rekavši da veruje u Hrista i da želi da bude kršten. Zaista je cudno ponašanje današnjih
sledbenika njegove gnusne jeresi. Po primeru svog rodonacalnika, oni ulaze u Crkvu, poput
kuge, i nanose teške rane ljudima koje uspeju da pridobiju uz sebe. Uostalom, mnoge od njih,
kao što je to pretrpeo i Simon, sustigla je zaslužena kazna

Propoved spasenja širila se iz dana u dan. Promisao Božija dovede iz Etiopije neke od
pridvornika tamošnje carice. Po obicaju od predaka, tim narodom i sada upravljaju žene. Tog
Etiopljanina, prvog medju neznabošcima, Filip je upoznao sa tajnama Hristovim, te on
postade prvi verujuci (Etiopljanin) u svetu. Postoji predanje o tome da je on, vrativši se u
svoju ota?binu, revnosno širio rec o Hristu, kazujuci o veri u njega, tako da se na delu ispuni
drevno proroštvo: „Etiopija ce pružiti ruku svoju Bogu" (Ps. 67, 32).
U to vreme Pavle, sasud izabrani, objavljen je za apostola ne od ljudi nego po otkrivenju
Samog Isusa Hrista i Boga Oca. On beše udostojen tog zvanja vidjenjem i glasu sa neba koji
je potvrdio to otkrivenje.

2. glava

O tome kako je reagovao Tiberije Kesar kada je od Pilata saznao za Isusa Hrista

Vaskrsenje i vaznesenje Isusa Hrista postade poznato mnogima. Po obicaju koji postoji od
najstarijih vremena, oblasne starešine su imale obavezu da o svemu izveštavaju one koji su
imali vrhovnu vlast, tako da ništa ne bi bilo skriveno od ociju imperatora. Zbog toga je Pilat
obavestio imperatora Tiberija da se po Palestini širi glas o vaskrsenju Spasitelja našeg Isusa
Hrista, i da su njemu (Pilatu) poznata i druga Hristova cuda, te da u Hrista vec mnogi veruju
kao u Boga. Tiberije je o svemu tome obavestio i Senat, ali Senat odbacuje taj izveštaj sa
obrazloženjem da me$)u Rimljanima niko nije mogao biti poštovan kao bog ako to nije
odluceno glasanjem i dekretom Senata. Ali spasiteljnom ucenju Hristovom nije bilo potrebno
odobrenje ljudi i njihovo pokroviteljstvo. I mada je Senat odbacio izveštaj koji je kazivao o
Spasitelju, Tiberije je ostao uz svoje ranije mišljenje te protiv ucenja Hristovog nije
preduzimao ništa protivno.

Tertulijan, veliki poznavalac rimskih zakona, i uopšte veoma ucen i poznat covek, u svojoj
apologiji u odbranu hrišcana, napisanoj na latinskom i prevedenoj na grcki, kazuje doslovno:
„Reci cemo o proishodjenju takvih zakona: po drevnom dekretu, imperator ne može ni jednog
boga priznati pre nego što o tome odluku ne donese Senat. Marko Emilije tako je postupio u
vezi sa nekakvim idolom Alvurinom. Sama okolnost da se kod vas (Rimljana) božije
dostojanstvo daruje nekakvim ljudskim dekretom, to je nama od koristi jer ako se bog ne svidi
coveku, on tada nece postati bog. To znaci da je covek taj koji ima vlast nad bogom. Tiberije,
u cije vreme se ime hrišcansko raširi po svetu, dodje vest iz Palestine (a to je bila njegova ota?
bina) o Hristovom ucenju i on o tome izvesti Senat uz napomenu da mu je to ucenje po volji.
Senat to ipak odbacuje zbog toga što on o tome nije prvi obavešten. I pored toga, Tiberije je
ostao pri svom mišljenju i pretio je smrcu onima koji bi se usudili da napadaju na hrišcane..."'.
nebeska promisao dade mu tu pomisao sa narocitim ciljem da bi se rec Jevandjelja u pocetku
bez prepreka mogla širiti svuda po zemlji.

3. glava

O tome kako se hrišcansko ucenje za

kratko vreme rašculo svuda po svetu

(Kaligula kesar, 37 42. godina)

Sila nebeska i spasiteljno ucenje vere, poput sunca, ozarilo je svetlošcu citavu vaseljenu, kao
što o tome kazuje i Pismo: „Po svoj zemlji otide glas njegov, i do krajeva vaseljene reci
njihove" (Rim. 10,19).

I zaista, u svakom gradu i svakom selu (poput žitnih polja) pojaviše se crkve koje su bile
prepune hrišcana. Ljudi cije su duše bile okovane sujeverjem prema idolima (tom drevnom
bolešcu nasledjenoj od predaka), sada oživeše silom Hristovom, koju su propovedali ucenici
njegovi cineci cudesa, izbavljajuci tako duše tih ljudi od strašnih gospodara. Ljudi su odlazili
od neznabožackog mnogoboštva, ispovedajuci da postoji i jeste samo jedan Bog, Tvorac
svega što postoji; i poceli su slediti zapovesti njegove, živeti istinskim blagocešcem po
nadahnucu Duhom Svetim.

Milost Božija izlila se i na druge narode. U Kesariji Palestinskoj, prvi je primio veru Hristovu,
zajedno sa svojim domom, Kornelije. U Antiohiji veru prihvatiše mnogi Grci, kojima su
propovedali hrišcanstvo ucenici koji behu rasejani posle ubistva Stefana (pogl. Dela ap.7, 54
8, 4). Antiohijska crkva uskoro postade mnogobrojna. U to vreme tamo se nalazila vecina
proroka iz Jerusalima, a sa njima i Varnava, i Pavle i još mnogo brace. Tamo je po prvi put,
kao iz preobilnog istocnika, proteklo ime hrišcansko. Jedan od proroka koji su tamo bili (po
imenu Agav), predskazao je veliku glad, te zbog toga Pavle i Varnava odoše u Jerusalim, da
tamo budu od pomoci braci (pogl. Dela ap. 11, 28-ZO).

4. glava

O tome, kako je po smrti Tiberija, Kaligula Gaj postavio Agripu za cara Judeje, a Iroda
zauvek prognao

Tiberije je vladao dvadeset i dve godine. Posle njega vlast je dobio Gaj. On je odmah naredio
da se za vladara Judeje postavi Agripu, koji je bio nad tetrarsima Filipom i Lisanijem, a
nedugo zatim i nad tetrarhom Iroda. Tog Iroda (u cije je vreme stradao Spasitelj), on je kaznio
zajedno sa Irodijadom zbog mnoštva prestupa koja uciniše. O tome kazuje i Josif.

Za vreme Gaja postao je poznat i Filon, covek veoma vešt ne samo medju našima, nego i
medju onima koji su dobili grcko obrazovanje. Poticao je iz drevnog jevrejskog roda, i ni u
cemu nije zaostajao iza onih koji bili poznati po obrazovanju u Aleksandriji. Koliko je truda
uložio u izucavanje nauka koje se ticu vere i ota?bine, može se videti u svakom njegovom
delu. Kako je bio silan u filosofiji i u slobodnim umetnostima onome šta zahteva grcko
vaspitanje, o tome ne treba ni govoriti. Sa narocitim oduševljenjem je izucavao Platona i
Pitagoru. Kazuju da je u tome prevazišao sve svoje savremenike.

5. glava

O tome da je Filon poslat u Rim, pred Gaja,

da bi posredovao za Judeje

On u pet knjiga kazuje o tome šta se dogodilo sa Jevrejima u vreme Gaja, podrobno izlažuci
njegovo bezumlje, te da je on (Gaj) sebe proglasio za boga i da se u svome carstvu neprekidno
ismevao nad ljudima. On kazuje i o stradanju Jevreja, i o svom putu u Rim, gde je poslat da bi
zastupao interese svojih istonarodnika iz Aleksandrije. Takodje piše i o tome kako je, štiteci
pred Gajem drevne zakone predaka, on kao odgovor dobio samo zlobno ismevanje. 0 tim
dogadjajima piše i Josif u svojoj XVIII knjizi „Drevnosti": „U Aleksandriji se pojavi razdor
medju tamošnjim Jevrejima i Grcima. Od svake strane izabrana su po tri poslanika koji
izadjoše pred Gaja. Od aleksandrijskih poslanika jedan beše i Apion. On je vredjao Jevreje i
izmedju ostalog govorio je da oni ne žele da daju dužnu pocast kesaru: svi podanici Rima
podižu Gaju oltare i hramove i obracaju se njemu kao i drugim bogovima, a samo Jevreji
odbijaju da mu podignu statue i da se poklone njegovom imenu. Apion je izneo mnogo teških
optužbi, nadajuci se (ne bez osnove) da ce se Gaj razbesneti. Filon, vodja judejskog
poslanstva, covek u svemu znamenit, brat alavarha Aleksandra, dobro upoznat sa filosofijom,
hteo je istupiti i opovrgnuti te optužbe, ali mu Gaj zapreti i naredi da ode; on je bio u silnom
gnevu i javno je rekao da ce žestoko postupiti sa poslanstvom. Filon je izašao, obasipan
uvredama, i posavetovao je Judeje koji behu sa njim, da budu hrabri jer Gaj, gneveci se na
njih, priziva na sebe kaznu Božiju...".

Tako govori Josif. I sam Filon, u knjizi koju je naslovio „Poslanstvo", podrobno opisuje sve
šta se tada dogodilo. Propusticu veci deo njegovog kazivanja, i navešcu samo toliko da bi
citaoci mogli videti šta se ubrzo zatim dogodi sa Jevrejima, i tada i posle, i šta ih je stiglo
zbog prestupa koji uradiše protiv Hrista.

Filon u pocetku govori da je u vreme Tiverija, izvesni Sejan, veoma važan covek medju
onima koji su oko imperatora, nastojao na tome da u Rimu budu uništeni svi Jevreji. U Judeji
je Pilat (u vreme koga beše ucinjen prestup protiv Hrista) nastojao da uništi hram (koji je tada
još postojao), a kroz to je ustao na jevrejske zakone i izazvao negodovanje medju Jevrejima.

6. glava

O tome šta je sustiglo Jevreje

zbog onoga što uciniše Hristu

Posle smrti Tiberija, vlast je dobio Gaj. On je ucinio mnoga zla, ali najvece patnje je naneo
Jevrejima. O tome se može saznati od Filona, koji ovako govori o tome:

„nešto necovecno i strašno bilo je u odnosu Gaja prema drugim ljudima, a narocito prema
Jevrejima. On je silno mrzeo taj narod. Oskrnavio je domove molitve po svim gradovima,
pocev od Aleksandrije, time što je naredio da se u njih stave statue sa njegovim likom... Hram
u svetom gradu, koji je bio neprikosnoven i koristio svoje pravo utocišta, on je svojim ukazom
pretvorio u licno svetilište, nazvavši ga hramom Zevsa novojavljenog Gaja".

Taj pisac, u drugoj knjizi svog dela, pod zaglavljem „O dobrodeteljima" govori o nebrojenim,
teškim, neopisivim stradanjima koja su trpeli Jevreji u Aleksandriji u vreme Gaja. njega
ponavlja i Josif, napominjuci da je bešcašce bilo i nad citavim narodom u vreme Pilata, kada
je ucinjen prestup protiv Spasitelja našeg.

Poslušajmo šta govori Flavije: „U Judeju je Tiberije poslao Pilata za državnog upravitelja. On
je naredio da se nocu donesu u Jerusalim pokrivene slike Cezara, koje Rimljani zovu
znamenja. Cim je svanulo, to izazva medju Judejcima najvece uzbudjenje, jer ko je god došao
blizu, na njihov pogled uzbudio se kao na veliku povredu zakona, koji su zabranjivali svako
postavljanje likova u gradu. Postepeno je ogorcenje gradskog stanovništva zahvatilo u velikim
masama i one u unutrašnjosti, pa svi odoše u Kesariju Pilatu i zamoliše ga da ukloni znakove
sa Jerusalima, i poštuje njihove otacke propise. Kada je Pilat odbio tu molbu baciše se na
zemlju i ostadoše pet dana i noci ležeci a da se i ne pomakoše...". Ako uporedite to kazivanje
sa Jevanfeljem, videcete kako se ubrzo obrati protiv njih (Jevreja) vrisak kojim oni povikaše
pred Pilatom: „nemamo cara osim cesara" (Jn. 19,15). Zatim Flavije kazuje o nesreci koja ih
je sustigla: „Posle toga izazvao je (Pilat) i druge nemire time što je upotrebio hramovni novac
zvani korban za pravljenje vodovoda koji je trebao biti dugacak 400 stadija. narod se zbog
toga uzrujao, pa kada je Pilat došao u Jerusalim okružiše njegovu sudacku stolicu, galameci.
no on je bio ranije obaveštavan o nameravanom nemiru, pa je u masu potajno uvukao vojnike
obucene u gradjansko odelo, naredivši im da ne upotrebljavaju maceve protiv galam?ija, nego
da ih napadnu bicevima. Kada je bio dat znak sa sudacke stolice, mnogi Judejci izgiboše pod
udarcima vojnika, a neke izgaziše njihovi sugradjani kad nagrnuše u beg. Uplašeno žalosnom
sudbinom pobijenih, mnoštvo je ucutalo...". On kazuje o mnogim smutnjama i prevratima u
samom Jerusalimu. Po njegovom kazivanju, od tog vremana i Jerusalim i sva Judeja nisu znali
za mir: ustanci, ratovi, zlocinjenja smenjivaše jedni druge, i na kraju opsada vespazijana, koja
je pogubila grad. Tako je kaznio Jevreje sud Božji zbog prestupa protiv Hrista.

7. glava

O samoubistvu Pilata

Potrebno je reci i o tome da je Pilat, koji je živeo u vreme Spasitelja, toliko zapao u zlo da je,
prema predanju, izvršio samoubistvo u vreme imperatora Gaja. Sud Božiji, kako vidimo, nije
zakasnio nad njim. To kazuju grcki pisci, koji oznacavaju olimpijade, i dogadjaje koji su bili u
svakoj od njih.

8. glava

O gladi koja je bila u vreme Klaudija (Klaudije kesar, 4252. godina

Posle Gaja, koji je bio na vlasti nepune cetiri godine, za imperatora je izabran Klaudije. U
njegovo vreme zemlja je stradala od gladi (o tome govore i pisci koji su daleko od
hrišcanskog ucenja). Ispunilo se ono što je zapisano u Delima apostolskim predskazanje
proroka Agava o gladi koja ce biti u citavoj zemlji. Luka u Delima apostolskim kazuje o toj
gladi u vreme imperatora Klaudija, govoreci da su braca iz Antiohije poslala, preko Pavla i
Varnave, ono šta su mogla, da bi se pomoglo onima u Judeji, i dodaje:

9. glava

O tome kako je mucen apostol Jakov

„A u ono vreme (govori se o vremenu Klaudija), podiže car Irod ruke da muci neke od Crkve.
I pogubi Jakova brata Jovanovog macem" (Dela ap. 12, 12). Kliment, u VII knjizi svojih
„Primera" navodi kazivanje o tom Jakovu koje je dostojno spomena. On kazuje da covek, koji
je doveo Jakova na sud, videci kako ovaj svedoci o svojoj veri, beše potresen i da je za sebe
nazvao hrišcaninom. Tada obojicu izvedoše na pogubljenje, i na putu do gubilišta, onaj covek
zatraži oproštaj od Jakova. Tada je Jakov ne premišljajuci se mnogo, rekao: „Mir tebi!", i
poljubi ga. Obojica su istovremeno stradala.

Tada, kako govori Sveto Pismo, Irod videci da je kažnjavanje Jakova milo Jevrejima, uze i
(apostola) Petra te ga zatvori u tamnicu. I Irod bi ga veoma brzo ubio da se ne dogodi cudo
Božije: andjeo Gospodnji dodje nocu i oslobodi Petra iz okova, tako da je apostol nastavio
svoju propoved (pogl. Dela ap. 12, 317). Takva bi Promisao Božija o apostolu Petru.

10. glava

Kako je prošao Irod Agripa zbog proganjanja apostola

Zlomišljenje koje je car imao protiv apostola dovelo je dogadjaje koji se nisu mogli odložiti,
te njega zapoce da kara sud Božji. nedugo posle nasrtaja na apostole Irod, po recima Dela
apostolskih, otide u Kesariju; u vreme praznika, odenut u sjajnu carsku odeždu, on se sa svog
uzdignutog prestola obrati narodu. Sav okupljeni narod pozdravio je tu rec, kao da je recena
od nekog boga a ne od coveka; i odjednom, kako kazuje Pismo, andjeo Gospodnji porazi ga i
on umre izjeden od crva (pogl. Dela ap. 12, 1932). Pored povesti o tom cudu, koja je izložena
u Svetom Pismu, o tome govori i Josif. On o tome piše u XIX knjizi „Drevnosti": „navrši se
treca godina njegove vladavine nad citavom Judejom, te on dodje u grad Kesariju, ranije zvan
Stratonova tvrdjava (kula). Tamo je organizovao igre u cast kesara, znajuci da je to praznik za
njegovo zdravlje i blagostanje; tu se sabralo mnogo ljudi koji su po provincijama vršili
razlicite dužnosti i ljudi visokog položaja. Drugog dana praznika, izjutra, on dodje u teatar u
plaštu koji kao da je bio nacinjen od srebra, zadivljujuceg tkanja. Kada na plašt padoše zraci
sunca, srebro je zasijalo, zaslepljujuci oci posmatraca. Laskavci, svaki na svoj nacin, obratiše
mu se pohvalnim recima, pozdravljajuci ga kao boga, ujedno ga moleci da bude milostiv
prema njima jer su ga se do tada plašili kao coveka, a da ga sada poštuju više nego li smrtnika.
Car ih zbog tih reci nije prekoreo, i nije odbacio njihovo laskanje. nedugo zatim, on podiže
pogled prema nebu i vide da andjeo stoji iznad njegove glave. Istoga trena je pomislio da mu
taj andjeo donosi zlo, i poce tugovati. Tada nastupiše bolovi u stomaku, i to veoma jaki. On
pogleda na sve prisutne, pa Rece: „nazvaste me bogom, a evo, treba da se rastanem sa
životom. Sudbina je izoblicila sva vaša laskanja. nazvaste me besmrtnikom, a eto, odlazim u
smrt. Treba mi da primim ono što je po volji Božijoj. U ostalom, proživeh dugo vremena u
sreci!" To behu njegove reci onda kada ga spopadahu jaki bolovi. Brzo su ga preneli u carske
odaje, a posvuda se procu glas o tome da je car na samrti. narod, ne iskljucujuci tu žene i
decu, sedeo je (po drevnom obicaju), na prostretim haljinama i molio se za cara. Svuda se cuo
plac i jecaj. Car, ležeci na postelji, pogledao je na ljude i nije mogao zadržati suze. nakon pet
dana provedenim u bolovima stomaka, on je umro u 54 godini života, u sedmoj godini
vladavine. Cetiri godine on beše na vlasti u vreme Gaja, a tri godine je upravljao tetrarhijama
Filipa. Cetvrte godine dobi i tetrarhiju Iroda. Tri godine vladao je u vreme kesara Klaudija..."'.
Divim se tome što se poklapa kazivanje Josifa i ono šta govori Pismo. Ako neki misle da
postoji raznoglasje povodom imena cara, to i dela i zapisi kazuju da je rec o istoj osobi. Može
biti da je neko od prepisivaca pogrešio prilikom prepisa, a može biti da je ta osoba imala dva
imena, kako se to cesto i dešava.

11. glava

O varalici Tevdi i njegovim drugarima

Luka u Delima apostolskim navodi reci Gamalila koje je izgovorio kada su se Jevreji
dogovarali šta da rade sa apostolima. U toj besedi Gamalil pominje i nekog Tevdu, koji se
predstavljao kao veliki covek, te da je on podigao ustanak. Tevda je ubijen a oni koji su bili sa
njim, razbežaše se (pogl. Dela ap. 5, 34-36). navešcemo Josifovo kazivanje o njemu: „Kada je
Tad (Fad) bio prokurator Judeje, pojavio se neki vracar (varalica) po imenu Tevda. On je
nagovarao masu naroda da uzmu svoju imovinu i da idu za njim na reku Jordan, rekavši im da
je on prorok, te da ce zauzdati reku i omoguciti im lak prelazak. On je mnoge obmanuo
svojim recima. Ali prokurator mu nije dopusti da požanje plodove svog bezumlja. On je
poslao odred konjanika koji ih iznenada napade; mnoge je pobio, a mnoge zarobio. Tevdu su
uhvatili i odrubiše mu glavu, a zatim je poslaše u Jerusalim...". Zatim se kazuje o gladi koja je
bila u vreme Klaudija:

12. glava

O Jeleni, Osrojskoj carici

U to vreme u Judeji beše velika glad, i carica Jelena kupi u Egiptu žito, i davala ga je onim u
nevolji...".

Možeš se uveriti da je i to u saglasju sa Delima apostolskim, u kojima je receno kako su se

hrišcani u Antiohiji dogovorili da svako da ono liko koliko može, i da se to pošalje onima koji
su živeli u Judeji preko Pavla i Varnave. Još i danas se u Eliji (Jeliji)dj, predgradju Jerusalima,
mogu videti spomenici koji su podignuti u cast Jelene. Govore da je ona bila Adiavcanka (deo
Asirije, kasnije nazvan Osrojena).

13. glava

O Simonu Vracaru

Vera u Spasitelja našeg i Gospoda Isusa Hrista vec se po svuda širila kada je neprijatelj
covekovog spasenja, pomislivši da zauzme carski grad (Rim), doveo tamo vec pomenutog
Simona. Pomažuci mu u njegovim veštinama i vra?binama, on dovede u zabludu mnoge
stanovnike Rima. O tome kazuje i Justin, koji je živeo nedugo posle apostola, covek veoma
iskusan (upoznat) sa naukom Hristovom. Ja cu u svoje vreme reci o njemu šta je potrebno. U
prvoj apologiji, upucenoj Antoninu u zaštitu hrišcanske vere, on ovako piše: „Posle
vaznesenja Gospodnjeg, demoni otaknuše neke od ljudi da sebe projave kao bogove, i vi ne
samo da ste išli za njima, nego ste im i pocasti odavali. neki Simon, Samarjaniv iz drevnog
Hitona, koji u vreme kesara Klaudija uz pomoc demona koji beše u njemu, dodje u Rim, u vaš
carski grad; tu je cinio cudesa svojom madjionicarskom veštinom, i beše priznat za boga i
postaviše statuu na obali reke Tibar, izmedju dva mosta. na njoj je bio latinski natpis: „Simoni
deo sancti" („Simonu, bogu svetome"). Gotovo svi Samarjani, i neki iz inoplemenika,
ispovedali su ga kao prvog boga i klanjali su mu se. neku Jelenu, koja je u to vreme svuda sa
njim putovala, a ranije je živela u Tiru Finikijskom u nekoj porocnoj kuci, nazivaju njegovom
prvom sledbenicom...". Tako kazuje Justin, a sa njime je saglasan i Irinej, koji u prvoj knjizi
svog dela „Protiv jeresi" opisuje zloucenje tog coveka. Panas je o tome izlišno govoriti; oni
koji žele da se podrobnije upoznaju sa jeresijarsima koji su bili posle Simona, tj. sa njihovim
delima, ljihovim lažnim ucenjima, o svemu tome podrobno izlaganje mogu naci u Iopnejevom
delu. Mi smo odatle saznali da je Simon bio prvi zacetnik jeresi. Pocev od njega pa nadalje,
svi sledbenici njegove jeresi se pretvaraju Da su tobož u hrišcanskom ucenju i da su cistog
života, ali se lako uvidja da su oni u vlasti idolskog sujeverja jer se klanjaju delima i likovima
(statuama) Simona i Jeleni, njegovoj saputnici, i tvore im službu sa tamjanom i žrtvama. Što
se tice njihovog ucenja, to od samog pomena coveka spopada užas jer sve to je prepuno
svireposti i bezumlja. 0 tome ne samo da se ne može pisati, nego ljudi koji zdravo razmišljaju,
o tome ne mogu ni govoriti jer sve je zaista prepuno najrazlicitijih gnusnosti.

njihova odvratna jeres prevazišla je sve što je moguce predstaviti kao grozno i mrsko. Oni se
ponajviše bave sa nesrecnim ženama koje su pogazile obraz i poštenje i koje su ogrezle u
svakovrsnom grehocinjenju.

14. glava

O propovedi apostola Petra u Rimu

Tog Simona, rodonacalnika i sazdatelja pomenutog zla, lukava sila neprijateljska prema
dobru, koja mrzi spasenje ljudi, projavila je tada kao velikoga protivnika velikih i divnih
apostola Spasitelja našeg. Božanstvena i prenebesna blagodat pomogla je svojim služiteljima
u brzom gašenju plamena zla, uništavajuci svako uznošenje koje ustaje na bogopoznanje.
Zbog toga ni Simonovo lukavstvo ne beše dugog veka jer sve pobedi i prosvetli Svetlost istine
Logos Božiji, Koji ne tako davno obasja svetlošcu citavu zemlju i Koji obitava u Svojim
apostolima. Zlocinjenje o kome kazujemo poraženo je Božanskom svetlošcu cudesno
prosijalom u Judeji, a koju je apostol Petar projavio i daleko odatle, onda kada je išao sa
istoka na zapad. Simon je u Rimu imao veliku pomoc od vlasti, i za kratko vreme silno je
uznapredovao u svojim delima da su ga tamošnji žitelji poštovali i podizali mu statue kao
bogu. Ali to nije dugo trajalo. U vreme cara Klaudija, sveblagi i covekoljubivi Promisao,
dovede u Rim velikog borca hrabrog apostola Petra, koji je upravo zbog svoje hrabrosti i
naimenovan kao prvi medju apostolima. On Je, odenut u blagodat Božiju, žiteljima zapada
doneo dragocenu duhovnu svetlost propoved o Carstvu nebeskom.

15. glava

O Markovom jevandjelju

I tako, rec Božija nadje pristanište i u Rimu; istoga trena klonuše carolije Simonove i
propadoše zajedno sa njim. Svetlost vere ozarila je razum onih koji su slušali Petra; a onda
neki postadoše željni ne samo usmene reci pa poceše nagovarati Marka, saputnika Petrovog,
da napiše Jevandjelje. I nisu odustali od te molbe sve dok ih ne posluša i tako je nastalo
Jevandjelje po njegovom (Markovom) imenu. Apostol, videvši da je to sve po volji Duha
Božijeg, obradova se revnosti Rimljana i dopustio je da se Jevandjelje cita po crkvama.
Kliment o tome kazuje u VI knjizi svojih „Primera". Sa njim je saglasan i Papije, episkop
Jerapolja. Petar kazuje o Marku u svojoj prvoj Poslanici, za koju kazuju da je nastala u Rimu.
On taj grad naziva i Vavilon, govoreci: „Pozdravlja vas Crkva u Vavilonu, izabrana kao i vi, i
Marko sin moj" (I Petr. 5,19).

16. glava

O tome da je Marko prvi propovedao (hrišcanstvo)

Misircima (Egipcanima)

Kazuju da je Marko bio prvi koji je poslat u Egipat, da tamo propoveda Jevandjelje, njim
napisano, i da je osnovao crkvu u Aleksandriji. njegova propoved privukla je veliki broj ljudi,
koji su zatim živeli u istinskoj ljubavi, te je to potaklo Filona da piše o njihovim sabranjima,
zajednickim trpezama i uopšte o svemu što se ticalo njihovog života.

17. glava

Šta Filon kazuje o podvižnicima u Misiru

Postoji kazivanje da se Filon (u vreme Klaudija) sastao sa Petrom u Rimu, koji je propovedao
tamošnjim žiteljima. To je veoma verovatno, tim pre što delo o kome mi kazujemo, biva
napisano nešto kasnije i javno govori o pravilima koji se i danas pridržavamo. On opisuje
život naših podvižnika veoma tacno; jasno je ne samo to da je znao, nego i to je poštovao
apostolske muževe, svoje savremenike. Ali, kako vidimo. vecina njih potice iz judejstva te su
zbog toga i sacuvali veci deo drevnih judejskih obicaja. U svom delu koje je nazvao „O
kontemplativnom životu" ili „O životu molitvenika", Filon govori da su se oni sabrali radi
istine i da svojim recima nece dodavati ništa nego ce samo govoriti onako kako zaista i jeste.
On kazuje da ih zovu terapeuti, a žene koje sa njima žive: terapevtise. Taj naziv je dat, ili
zbog toga što su oni, poput lekara, lecili i isceljivali od stradanja prouzrokovanih porocima
duše onih koji su dolazili k njima, ili zbog toga što oni poštuju Boga i služe mu u savršenoj
cistoci. ne zna se ko im je dao to ime, ali tada ime hrišcansko još nije bilo opšte poznato. On
(Filon), medju prvima kazuje o tome da su se oni odricali svog imetka. Cim su stupali na
poprište mudroljublja, oni su imetak davali rodjacima, a zatim, otišavši od svake životne
brige, izlazili su iz gradskih zidina i nastanjivali su se po šumama i usamljenim mestima,
izbegavajuci da imaju dodir sa ljudima izvan njihove zajednice. Živeci u to vreme takvim
životom, iskreno su nastojali da budu daleko od svakog poroka. I Crkvom prihvacena Dela
apostolska kazuju da su apostolski ucenici prodavali svoje imanje i da su dobijeno delili
medju svojima, gledajuci na potrebe svakoga, tako da medju njima nije bilo onih koji su
bedstvovali. Oni koji su imali dom ili zemlju, prodavali su to, sledujuci recima Pisma: „niko
medju njima ne beše u oskudici, pošto svi koji su imali njive ili kuce prodavahu i donosaše
novac od prodatog. I polagahu ga pred noge apostolima; i davaše se svakome prema potrebi
koju je imao" (Dela ap. 4, 34-35). Rekavši to o terapeutima, Filon ovako nastavlja: „Ti ljudi
žive po mnogim mestima. Bilo bi dobro da Jelini i varvari budu u takvoj zajednici. najviše ih
je u Egiptu, u tzv. nomovima, kojih narocito ima u okolini Aleksandrije. najbolji od terapeuta
sabiraju se odasvud, kao u neku otadžbinu, u najbolje mesto za njih koje se nalazi iza
Mareotidskog jezera. Tamo su blagi brežuljci i zdrav je vazduh...".

Zatim, opisavši kakva su njihova staništa, Filon govori o tamošnjim crkvama: „U svakom
domu postoji svešteno mesto koje nazivaju svetilištem ili manastir. Tamo, izdvojivši se, oni
vrše tajne koje oznacavaju pobožan život; tamo ne unose pice, ni hranu, niti bilo šta drugo što
je potrebno za telesno, nego pisma zakona i proroka, himne i ostale knjige, zahvaljujuci kojim
se vera umnožava i usavršava...".

Dalje on piše: „Vreme od jutra (zore) pa do veceri, to je vreme za duhovne podvige. Citaju
Pismo, rasudjuju o mudrosti predaka i tumacenju onoga šta su govorili; po njihovom
mišljenju, reci oznacavaju skriveno i ono što je dostignuto umom. Kod njih postoje rukopisi
drevnih muževa, osnivaca njihovog društva (zajednice), koji su ostavili mnoštvo alegorija o
svom ucenju. Tu oni nalaze obrasce koje su zatim sledili svojim životom...". Ovako je mogao
govoriti covek koji je slušao tumacenja Pisma. Verovatno, knjige drevnih muževa, za koje
govori da postoje kod njih, jesu Jevandjelje i apostolski zapisi i tumacenja na drevne proroke,
kakva postoje u Poslanici Jevrejima i mnogim drugim Poslanicama apostola Pavla. Zatim
Filon piše o tome da su oni sastavljali pesme i himne, slaveci Boga i da se koriste raznim
melodijama i (ritmickim) merama, veoma svecanim.

Filon saopštava u tom delu i mnoge podrobnosti o terapeutima, ali se meni ucinilo
neophodnim da izaberem ono šta ukazuje na njihov crkveni život. Ako se nekome ucini da je
sve receno slicno životu po Jevandjelju i da je primenljivo i za druge ljude, to neka cuje i
sledece Filonove reci: „Terapeuti, želeci da se duševno usavrše, položiše sebi osnovu koja se
sastoji u izdržljivosti, a na njoj kasnije nadogradjuju sve ostale dobrodetelji. niko od njih ne
prilazi hrani i picu pre zalaska sunca jer po njihovom shvatanju svetlost dana treba upotrebiti
za prosvecivanje a vece odgovara telesnim potrebama... neki koji su narocito željni saznanja,
ne jedu po tri dana, pa se i onda hrane tek onoliko koliko je najmanje potrebno...". Mislim da
se ove reci odnose k našim podvižnicima. Ako je neko koreo u nesaglasju, sada jasno može da
zna da samo u hrišcanskoj veri imamo život po Jevandjelju. Filon zatim kazuje da zajedno sa
muškarcima tamo žive i žene, od kojih su vecina devstvenice koje celomudrenost cuvaju bez
prinude, te da nisu kao neke od jelinskih žrecinja koje to rade protiv volje), nego to cine iz
iskrene revnosti u želji za mudrošcu. One izbegavaju svako telesno zadovoljstvo i žele da
imaju ne smrtne, nego besmrtne potomke, koje radja samo bogoljubiva duša.

nešto niže on piše i ovo: „Oni tumace Pismo kroz alegorije. Citav zakon tim ljudima
predstavlja nešto nalik na živo bice: ono što je izloženo kroz poredak reci to je telo; duša to je
nevidljiva misao koja je skrivena pod recima; želja da se pronikne u nju to i jeste glavna želja
te zajednice...".

Treba li govoriti o njihovim sabranjima; o tome cime se zanimaju muškarci, a cime žene?
Treba li govoriti o njihovim podvizima (poput naših): postu, narocito u dane Stradanja
Spasitelja, svenocnim bdenijima, pažljivom citanju reci Božije? Pomenuti pisac veoma tacno
saopštava o tim obicajima. A oni se i danas cuvaju kod nas: svenocno bdenje pred velike
praznike, himne koje jedan peva u blagozvucnosti a ostali slušaju pa prihvate (pevanje) samo
poslednjih reci (Himne), spavanje na zemlji prostrtom slamom, ne uzimanje vina i masne
hrane...

Osim toga, Filon piše i o jerarhiji, tj. o licima koja obavljaju obaveze djakona, takodje kazuje
i o predstojateljstvu episkopa koji je iznad svih. Oni koji se podrobnije žele upoznati sa onim
što kazuje Filon, neka uzmu u ruke njegovu knjigu, a da je on (Filon) sve to pisao imajuci
pred sobom prve propovednike jevandjeoske nauke i ustanove predate od samih apostola, to
je ocevidna istina za svakoga.

18. glava

O tome koja su Filonovi spisi došli do nas

Bogat u recima, širok u svojim rasudjivanjima, uzvišen u sozercavanju Svetog Pisma, Filon je
ostavio mnoštvo razlicitih tumacenja (dela). Pre svega, izloživši u delu pod naslovom
„Alegorije svetih zakona" dosledno ono o cemu se kazuje u knjizi Postanja, on zatim, u
odvojenim poglavljima daje odgovore na razna pitanja, i tom delu daje naslov „nedoumice i
odgovori na njih u knjigama Postanje i Izlazak". Takodje postoji još njegovih dela posvecenih
raznim pitanjima: „O zemljodelanju" (u dve knjige), „O pijanstvu", „Šta želi i od cega se
odvraca Zdrav razum?", „O mešanju jezika", „O begstvu i pronalaženju", „O sabranjima radi
vaspitanja", „Ko je naslednik Božanstvenog ili o jednakoj i nejednakoj deobi", „O tri
dobrodetelji koje zajedno sa ostalima opisuje Mojsije", „O promeni imena i razlogu za to" (u
tom delu, po re cima samog Filona, rec je o prvom i drugom zavetu). Takodje postoji c
njegova knjiga „O seobama i životu mudraca po istini, ili o nepisanim zakonima", a takodje i
„O divovima ili o neizmenljivosti Božanstva". „O tome da su oni, po mišljenju Mojsija,
poslati od Boga". To je ono što je došlo do nas, a tice se knjige Postanja. 0 knjizi Izlazak
postoje: „nedoumice i njihova rešenja" (u pet knjiga), „O skiniji", „O deset zapovesti", „O
zakonima koji se odnose k Dekalogu" (u cetiri knjige), „O žrtvovanim životinjama i o
žrtvama", „O nagradama, obecanim dobrima po zakonu i o kaznama i prokletstvu zlih". Osim
toga, o njegovim delima se govori i u spisu „O promisli". Takodje je sastavio „O Judejima",
„Gradjanin (Politik)", „Aleksandar, ili o tome da beslovesne životinje razmišljaju", „O tome
da je svaki grešnik rob", „O tome da je svaki dobrodeteljan covek slobodan", a posle tih dela,
napisao je „O kontemplativnom životu ili o molitvenicima", delo koje smo mi koristili
govoreci o apostolskim muževima. Delo „Objašnjenje jevrejskih imena u Zakonu i koji
proroka" takodje smatraju za njegov rad. Filon je došao u Rim za vladavine Gaja, i svoje
zapažanje o zlonamernosti tog imperatora izložio je u parodiji „O dobrodeteljima". Govore da
su njegovi spisi citani pred Senatom, i da su za vladavine Klaudija njegove knjige našle mesto
u državnoj biblioteci.

U to vreme kada je Pavle završio svoje putovanje od Jerusalima do Ilirika, Klaudije je izgnao
Jevreje iz Rima. Akila i Priskila, odlazeci zajedno sa drugim Jevrejima iz Rima, nastaniše se u
Aziji, i živeli su zajedno sa apostolom Pavlom, koji je utvrdjivao u veri novoazijske crkve. O
tome nam govore i Dela apostolska (18. glava).

19. glava

O tome kakvo je zlo snašlo Judeje

u Jerusalimu na dan Pashe

Klaudije je još upravljao državom kada je u Jerusalimu, na Pashu, došlo do bune i velikih
nemira, tako da je tada, na izlasku iz hrama poginulo trideset hiljada ljudi. Praznik se
pretvorio u tugu citavog naroda i u plac svakoga doma. Tako o tome kazuje i Josif. Klaudije je
za tetrarha Judeje postavio Agripu, sina Agripovog, a Feliksa odredjuje za porokuratora citave
Samarije, Galileje i tzv. Pereje. On je upravljao trinaest godina i osam meseci, ostavivši
nerona za naslednika.

20. glava

O tome šta se dešavalo i Jerusalimu u vreme neronove vladavine (neron, 5266. godina)

U vreme Nerona, kada je Feliks bio prokurator Judeje, došlo je do razdora medju
sveštenicima. 0 tome kazuje Josif u XX knjizi „Drevnosti": „Prvosveštenici su ustali na
sveštenike i prve ljude u Jerusalimu. Svaki od njih sabrao je oko sebe drske ljude, želeci
prevrat. Kada su sretali jedni druge, obasipali su se kamenicama. nije bilo nikoga da tome
stane na kraj; samovolja je vladala u gradu. Bestidnost i samovolja prvosveštenika otišla je
dotle da su oni slali sluge po njivama radi sabiranja desetka koji je pripadao sveštenicima.
Mogli su se videti sveštenici koji su tih dana umirali od gladi...".

Isti pisac kazuje da se tih dana u Jerusalimu pojaviše nekakvi razbojnici u Jerusalimu koji su u
sred dana, u centru grada ubijali ljude. U dane praznika oni bi se pomešali sa svetinom i,
držeci ispod odece kratke maceve, prilazili onima koji nisu bili uz njih. Kada su žrtve padale,
ubice su se hitro pomešale sa negodujucom masom naroda, a njihov spoljašnji izgled cinio ih
je neprepoznatljivim. Prvo su ubili prvosveštenika Jonatana, a zatim su svakodnevno ubijali
mnoge. Tada je vladao veliki strah i svi behu kao da su u ratu, neprekidno išcekujuci smrt.

21. glava

O Misircu (Egipcaninu) o kome se kazuje

i u Delima apostolskim

nakon toga, Josif kazuje sledece: „Još jedna gora beda za Judejce beše lažni prorok iz Egipta.
Bio je, naime, došao u zemlju neki varalica koji je stekao ugled proroka i oko sebe sakupio
oko trideset hiljada prevarenih. Sa ovima dodje iz pustinje na takozvanu Maslinovu goru i
odatle je mislio da silom prodre u Jerusalim. Dalje je nameravao da savlada rimsku posadu i
da se nametne za vladara narodu, pri cemu je hteo da upotrebi drugove svoga poduhvata kao
telesnu gardu. no Feliks osujeti plan izašavši protiv varalice s teškim oružanicima, pri cemu
mu je sav narod pomagao ucestvujuci u protivnapadu. Još pre pocetka sukoba pobeže
Egipcanin s nekoliko pratilaca, dok je vecina njegovih pristalica bila pobijena ili zarobljena.
Preostali se raspršiše, pa je svaki nastojao da se sakrije u svom zavicaju"

Tako govori Josif u svom delu. Potrebno je tom kazivanju o Egipcaninu dodati i ono šta
govore Dela apostolska. Tribun, koji bi u vreme Feliksa u Jerusalimu, kada se na Pavla podiže
masa, govori: „nisi li ti onaj Egipcanin koji se pre ovih dana pobuni i izvede u pustinju cetiri
hiljade odmetnika" (Dela ap. 21, 38). Ali dosta o onome šta se dešavalo u vreme Feliksa.

22. glava

O tome kako je Pavle vezan poslat u Rim,

kako se tamo opravdao i bio proglašen za nevinog

Umesto Feliksa, neron je u Judeju poslao Festa. Sa njime (Pavlom) tada beše i Aristrah, koga
on pominje u jednoj od svojih Poslanica kao vernog pratioca. I Luka, koji je napisao Dela
apostolska, zakljucuje svoje kazivanje time da je Pavle u Rimu proveo dve godine,
neprekidno propovedajuci rec Božiju (pogl. Dela ap. 28, 3031). Zatim, opravdavši se pred
sudom, apostol je, kako kazuju, otišao na svoj podvig propovedanja, a onda, po drugi put
dodje u Rim, kada je mucenicki postradao. nalazeci se u tamnici, on je napisao poslanicu
Timoteju, gde govori o svojoj prvoj odbrani i o stradanju koje je trebalo uskoro uslediti.

Poslušajte šta on kaže: „Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše.
neka im se ne uracuna. Ali Gospod bi sa mnom i osnaži me, da se kroz mene raširi propoved i
da cuju svi neznabošci; i bih izbavljen iz usta lavovih" (II Tim. 4, 1617). Tim recima on jasno
ukazuje da se prvi put izbavio od lava (nerona), da bi u potpunosti bila završena njegova
propoved. I ako on kazuje da je tada izbavljen iz usta lava, on je u duhu video da je njegov
kraj blizu, i dodaje: „I izbavi me Gospod od svakog zla dela i spasi za Carstvo svoje nebesko"
(stih 18), ukazujuci na blisko muceništvo.

Još jasnije apostol to predskazuje kroz reci: „Jer ja se vec prinosim na žrtvu, i vreme moga
odlaska nastade" (II Tim. 4, 6). On govori da kada je pisao poslanicu Timoteju sa njime beše
samo Luka, a da pri prvoj odbrani sa njim nikoga ne beše. Verovatno je da je Luka okoncao
Dela apostolska onda kada se nalazio sa Pavlom. Pavlovo mucenicko stradanje beše kasnije
od vremena koje opisuje Luka. Verovatno je na pocetku svoje vladavine neron bio raspoložen
prema Pavlovim recima kazivanim u zaštitu vere. Kada je ušao u drske i bezakonite postupke,
tada je podigao ruku i na apostole.

23. glava

O tome kako je postradao Jakov, brat Gospodnji

Kada je Pavle zatražio da mu se sudi u Rimu, i kada ga je Fest otpravio pred kesara, Judeji,
izgubivši nadu na ostvarenje svojih zamisli protiv apostola, okrenuše se na Jakova, brata
Gospodnjeg, koga su apostoli postavili za episkopa u Jerusalimu. Oni (Jevreji), u svome
bezumlju, dovedoše ga na svoje sabranje i tražili su da se pred svima odrekne vere u Hrista. A
Jakov, nasuprot ocekivanju Jevreja, prouznese pred narodom smelu i slobodnu rec,
ispovedajuci da Spasitelj i Vladika naš jeste Isus, Sin Božji. Jevreji, nisu mogli da opovrgnu
kazivanje tog coveka koga su svi, zbog njegovog savršenog života, mudrosti i pobožnosti,
smatrali za pravednika. Videci anarhiju koja je nastala tih dana (jer tada je umro Fest, i Judeja
beše u besporetku), Jevreji mucki ubiše Jakova.

O tome kako je skoncao Jakov postoji svedocenje i u pomenutom Klimentovom spisu: njega
su bacili sa vrha neke kuce a onda tukli do smrti. O Jakovu takodje kazuje i Egezip, koji
pripada prvom posleapostolskom pokolenju. U VI knjizi svojih „Secanja", on kazuje sledece:
„Brat Gospodnji, Jakov, dobio je upravu nad Crkvom zajedno sa apostolima. Svi, od vremena
Gospoda pa do sada, njega nazivaju Pravedni. Ime Jakov tada su mnogi imali, a ovaj je bio
svet još od majcine utrobe. nije pio vina ni piva, nije jeo masnu hranu, brijac se nije dotakao
njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. njemu je bilo dopušteno da udje
u Svetinju nad svetinjama. nosio je najobicniju, lanenu odecu. U hram je ulazio sam, i videli
su ga kako kleci nad kolenima i moli se za otpuštenje grehova naroda. Kolena mu behu
prepuna rana i licila su na kolena kakva imaju kamile. Zbog takvog života beše prozvan
Pravedni i Ovlije, a to znaci „zaštitnik naroda", a tako su o njemu kazivali i proroci (pogl. Is.
gl. 3 i 10). neki iz sekti koje su postojale u narodu, i o kojima sam vec govorio u svome delu,
upitaše Jakova šta su to „dveri (vrata) Isusova", a on im rece da je Isus Spasitelj. neki od njih
poverovaše i ispovediše da je Isus zaista Hristos. Te sekte o kojima govorim, nisu verovale ni
u vaskrsenje Hristovo niti da ce On ponovo doci i svakome dati po delima njegovim; a koji su
poverovali, to su ucinili zahvaljujuci Jakovu. Kada su mnogi poverovali (u Hrista), Jevreji se
uzmutiše. Književnici i fariseji poceše da govore da ako se tako nastavi, citav narod ce poceti
da veruje u Isusa. Tada svi zajedno krenuše ka Jakovu, i rekoše: „Molimo te, obuzdaj narod.
On (narod) je u zabludi i veruje da je Isus zaista Hristos. Pogledaj šta je naroda došlo radi
Pashe. Mi i sav narod, poštujemo tr i svedocimo o tvojoj pravednosti. Ubedi narod da ne bude
u zabludi o Isusu; i svi ce te poslušati. Popni se na vrh hrama da te svi vide i da cuju tvoje
reci". A zaista je istina da se na dan Pashe sakupi veliko mnoštvo naroda, a takodje i daje tada
i bilo puno neznabožaca. Ti književnici i fariseji odvedoše Jakova na vrh hrama, a onda
povikaše: „Pravednice! Obavezni smo da ti verujemo. narod je u zabuni zbog raspetog Isusa.
Objasni nam šta su to dveri Isusove?" Tada on rece jakim glasom: „Zašto mene pitate o Sinu
Covecijem? On sedi na nebu s desne strane Oca, i ponovo ce doci u nebeskim oblacima!"
Ovim recima se mnogi ubediše i proslaviše svedocenje Jakovljevo, govoreci: „Osana Sinu
Davidovom!" Tada se uzbuniše književnici i fariseji, te jedan drugom poceše da govore:
„Loše smo postupili dopustivši Jakovu da ovako kazuje o Isusu. Popnimo se gore i bacimo ga;
time cemo zaplašiti narod i nece mu više verovati." Tako se dogovorivši, oni povikaše: „O! I
pravednik je u zabludi!" Tada se ispuni ono što je rekao prorok Isaija (pogl. Is. 3, 910). Tada
se oni popeše na hram i baciše pravednika. Onda pozvaše masu naroda da kamenuje Jakova, a
on, pavši sa visine, samo je uspeo da klekne, pa rece: „Gospode Bože! Oce, molim Te, oprosti
im jer ne znaju šta rade". Dok su bacali kamenje na njega, jedan od sinova Rehava (o kom je
kazivao prorok Jeremija pogl. Jer. gl. 35), povika: „Stanite! Šta to cinite? Zar ne vidite da se
pravednik moli za vas". Tada se približi jedan od onih koji su valjali sukno, i jako udari
drvenim štapom pravednika po glavi. Jakov od toga umre. Sahranili su ga na tom mestu pored
hrama. On je istinski svedocio Jevrejima i Jelinima da Isus zaista jeste Hristos. nedugo zatim
Vespazijan je umirio Jevreje..." To je Egezipovo kazivanje, koje je opširno i u saglasnosti sa
onim što govori Kliment. Jakov je zaista bio veliki covek, i njegova pravednost je svima bila
dobro poznata; razumniji medju Jevrejima smatrali su za užasno delo i prestup ono šta uciniše
sa Jakovom, videci u tome jedan od razloga za opsadu Jerusalima, koja se dogodi nedugo
nakon njegove mucenicke pogibije. Josif takodje svedoci o tome, govoreci: „... sve to dogodi
se Jevrejima kao kazna zbog Jakova Pravednog, brata Isusovog koga su zvali i Hristos; njega
(Jakova), coveka zaista pravednog, ubiše Jevreji...". U XX knjizi svojih „Drevnosti", Josif
kazuje sledece: „Kesar, saznavši o smrti Festa, posla Albina za prokuratora Judeje. Anan
(Mladji), o kome smo govorili, dobio je prvosveštenstvo. On beše covek veoma smeo i
hrabar. Pripadao je sadukejima, ciji je sud bio najžešci medju Jevrejima. Taj Anan pomisli da
je tada došao dobar tren jer Fest beše mrtav, a Albin je još bio na putu, te sazva Sinedrion,
isprica o Jakovu, bratu Isusovom, te njega i još neke sa njim optuži za narušavanje zakona.
Tada je odredjeno da oni budu kamenovani. Medju onima koji su bili uzdržaniji i koji s bolje
poznavali Zakon, teško prihvatiše te optužbe, te tajno poslaše poruku imperatoru, tražeci da se
Ananu zapreti i da se ukaže na njegov prestup. neki tada izadjoše u susret Albinu, koji je
krenuo iz Aleksandrije, i objasniše mu da Anan nema pravo da saziva Sinedrion bez
dopuštenja prokuratora. Albin, ubedjen njihovim recima, posla pismo Ananu sa prekorom,
preteci mu i tamnicom. Car Agripa lišio ga je prvosveštenickog cina, koji je on nosio tri
meseca, a umesto njega postavi Isusa, sina Damehovog (Damejevog)" 2. Toliko o Jakovu,
kome pripada prva od sabornih Poslanica. Potrebno je takodje znati i to da mnogi od
falsifikata njega ne pominju, kao ni Judinu Poslanicu, jednu od sedam koje su medju
Sabornim. Mi znamo da ih zajedno sa ostalima, svenarodno citaju u mnogim crkvama.

24. glava

O tome da je posle Marka za episkopa Aleksandrije postavljen Anijan

Osme godine vladavine nerona, na katedru crkve u Aleksandriji stu. pio je Anijan, prvi posle
jevandjeliste Marka. Anijan bejaše covek bogoljubiv i dostojan da mu se divimo u svakom
pogledu.

25. glava

O progonu koji je pokrenuo neron, za cije su vladavine u Rimu mucenicki postradali

apostoli Petar i Pavle

Kada je neronova vlast ojacala, on se okrenu necastivim delima i ustade na veru u Boga
Svedržitelja. naš zadatak nije da podrobno govorimo o svim tim gadostima tada ucinjenim.
Koga to interesuje, može se podrobnije upoznati sa njegovim nedelima i grubošcu, sa smrcu
velikog broja ljudi, medju kojima su bili i njegovi (neronovi) rodjaci i prijatelji, kroz izveštaje
kojih ima poprilicno. On je ubio svoju majku, bracu, ženu, nazivajuci ih svojim
neprijateljima. Jedino što mu je nedostajalo jeste da bude prvi imperator koji ce progoniti
hrišcane. Rimljanin Tertulijan ovako govori o tome: „Uzmite zapise o vašoj prošlosti. Tamo
cete naci da je neron bio prvi ko je poceo progoniti naše ucenje. To je zapocelo onda kada je
pokorio Istok i kada je poceo sa svirepostima u Rimu. Ponosni smo na to što je taj covek
zapoceo takvo kažnjavanje jer ko god zna za njega (nerona), znace da je samo on bio u stanju
da napadne na ono što je toliko dragoceno..." 3. Taj prvi vladar bogoborac, gordo je podigao
ruku na apostole. Kazuju da je Pavle tada postradao (odrubljivanjem glave) u samom Rimu, a
da je Petar raspet. To kazivanje potvrdjuje se i natpisima koji su sacuvani na grobovima koji
se nalaze u Rimu. To potvrdjuje i klirik po imenu Gaj, koji je živeo u vreme rimskog episkopa
Zefirina. U prepisci sa Proklom, vodjom katafrigijske sekte, on kazuje o mestima gde se
nalaze svete mošti pomenutih apostola: „Mogu ti pokazati pobednicka znamenja apostola.
Ako podješ u Vatikan ili po Ostijskom putu, tu ceš naci znamenja (trofeje) onih koji su tu (u
Rimu) osnovali crkvu..." 2. Pa su oba apostola mucenicki postradala u isto vreme, to
potvrdjuje i Dionisije, episkop Korinta 3, u svom pismu Rimljanima, kaže: „Kroz vaše
kazivanje sjedinjujete mladice koje su zasadjene Petrom i Pavlom u Rimu i Korintu. Kao što
njih dvojica zasadiše (veru) kod nas u Korintu, isto su ucinili i u Italiji. I kao što su zajedno
ucili, zajedno su i postradali...". Ovo je navedeno da bi se još jace potvrdilo moje kazivanje.

26. glava

O tome kako su Jevreje sustigle brojne nevolje, i o tome kako su se na kraju upustili u
rat protiv Rimljana

Josif pruža mnoštvo podrobnosti o nevoljama koje su zadesile Jevreje. Izmedju ostalog, on
kazuje da je Flor pobio mnoge od vidjenijih ljudi u Jerusalimu, a zatim ih raspeo. On je bio
prokurator Judeje kada je u dvanaestoj (u prevodu ep. Gavrila: dvadesetoj) godini neronove
vladavine zapoceo rat. On kazuje da je posle ustanka Jevreja pometnja zahvatila citavu Siriju,
da su ljudi, poput demona, uništavali gradove i sela, da su posvuda bila nesahranjena tela
poginulih i da je u svakom kraju bilo neizrecivih stradanja.

To je Josifovo svedocenje o onome u cemu behu Jevreji.

KNJIGA TRECA

1. glava

Po kojim predelima sveta su propovedali Hristovi apostoli

(Neron, 67. godina)

To behu dogadaji u Judeji. Sveti apostoli i ucenici Spasitelja našeg razidoše se po citavom
svetu. Toma, kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju 1 , Andrej u Skitiju 2 , Jovan u
Aziju 3 , u Edesu gde je živeo i gde je skoncao. Petar, kako vidimo, blagovestio je Jevrejima
rasejanim po Pontu, Galatiji, Vitiniji, Kapadokiji i Aziji. Pred kraj života otišao je u Rim, gde
je bio raspet, glave okrenute na dole, tražeci da kazna bude izvršena na taj nacin 4 . Treba li
govoriti o Pavlu koji je Hristovu veru blagovestio od Jerusalima do Ilirika, i koji je postradao
u Rimu, tokom Neronove vladavine. U potpunosti tako kazuje i Origen 5 , u trecem tomu
njegovog tumacenja knjige Postanja.

1. O tome kazuje i Kliment, u devetoj knjizi pomenutog dela.

2. Partija se granicila sa nekadašnjom Persijom, a Skitija je u staro vreme oznacavala onaj

prostor izmedu Crnog i Kaspijskog mora.

3. Misli se na Malu Aziju.

4. Govori se da je apostol po svojoj smernosti odredio sebi takvu smrt, držeci da nije dostojan
da strada na nacin kojim je stradao Spasitelj.

5. Origen (oko 182-254. godišta) - filosof i bogoslov, autor mnoštva biblijsko-kritickih,

egzegetskih, dogmatskih, apologetskih i poucnih dela, a takode i propovedi i pisama.
Osnovnim dogmatskim radovima Origena smatraju se „Pro-tiv Celsa" (u osam knjiga) i „O
nacelima", gde je snažno izražen apologetski karakter. U osnovna dela Origena iz biblistike i
egzegeze potrebno je pome-nuti tumacenje na knjigu Postanja, Pesmu nad Pesmama, na
Jovanovo i Lukino jevandelje, poslanicu Rimljanima. Origenova dela se nalaze u PGr . XI -
XVII . Jevsevije Pamfil mu posvecuje VI knjigu svoje Istorije.

Origenovo ucenje ušlo je u osnove mnogih bogoslovskih sistema, kako pravo-slavnih tako i
jeretickih. Osobito Origenu stavljaju u krivicu cestu apelaciju jeretika Arija prema njegovim
delima i autoritetu. Arijevo usmeravanje prema Origenu bilo je, po napomeni uvaženog
naucnika, „ne u tom smislu da je Arije usvojio misli tog ucitelja, vec pre u tome što je Arije
zloupotrebio mnoge Origenove izraze" (ep. Jovan, „Istorija Vaseljenskih Sabora",
Novocerkask, 1893, str. 4 /na ruskom/). Origenovo bogoslovlje osudeno je kao jeres na Petom
Vaseljenskom Saboru (553. godine), po inicijativi imperatora Justinijana, kada je analizirao
njegovo ucenje i zatim uputio poslanicu Mini, patrijarhu Konsta-ntinopolja. U toj poslanici
izloženo je deset anatematizama. Zakljucna tacka glasi: „Anatema i Origenu, prozvanome
Adamant, koji je izložio to necasno i prestupno ucenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili
ih štiti ili na neki nacin radi na tome da se one ponove..." (pom. delo, str. 279). Kako Oci na
Petom Vaseljenskom Saboru nisu ustanovili osobena pravila, mi na anatemu Origena
nailazimo u prvom pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora, u kome se ponavlja odluka sa Petog
Sabora: „Teodora Mopsuestijskog, Nestorijevog ucitelja, i Origena, i Didima, i Evagrija, koji
su obnovili jelinske basne, i prelazak i ponovno radanje tela i duše, ucenje koje je protivno
veri u vaskrsenje mrtvih... saborno smo predali prokletstvu i odbacili". Kako se može videti,
Origenovo ime se nalazi medu imenima ostalih jeretika.

Origenovo tumacenje knjige Postanja: PGr . XII

2. glava

Ko je bio prvi starešina crkve u Rimu

Posle mucenicke smrti Petra i Pavla, za prvog episkopa Rima, po žrebu, postavljen je Lin. O
njemu kazuje Pavle, šaljuci mu pozdrave na kraju poslanice Timoteju iz Rima (pogl. 2. Tim.
4, 21) 1 .

1. Lin - episkop Rima (67-79. godina).

3.   Glava

O poslanicama apostola

Petrova poslanica, koja se naziva i prva, priznaje se kao istinita i njome se koriste u svojim
delima mnogi od drevnih svetitelja. Druga poslanica (Petrova), ne navodi se, kako smo culi,
medu knjigama Novoga Zaveta, ali je mnogi smatraju kao korisnu i napominju da se cuva sa
drugim rukopisima. „Dela", „Jevandelje", „Propoved" i „Otkrivenje" (Apokalipsis), nazvani
njegovim (Petrovim) imenom, potpuno, koliko znam, nisu uvršteni u dela katolicke (Crkve),
niti se njima koriste drevni niti savremeni crkveni pisci. Dalje, govoreci o prejemstvenosti
episkopa, uzgred cu pomenuti ko je od tadašnjih crkvenih pisaca koristio osporavane knjige,
šta se kazuje u tim spisima o kanonskim knjigama, tj. onim koje su priznate. Iz dela nazvanih
Petrovim imenom, ja priznajem ono što je prihvaceno i od drevnih svetitelja. Cetrnaest
Pavlovih poslanica, poznate su i pripadaju, bez sumnje, upravo njemu. Takode je potrebno
znati i to da neki izuzimaju Poslanicu Jevrejima, pozivajuci se na Rimsku crkvu, koja smatra
da ona nije Pavlova. Pavlova „Dela" ne smatram kao njegova. Sam apostol, zakljucujuci
pozdravima Poslanicu Rimljanima, pominje i Jermu, koji je, kako kazuju, autor knjige
„Pastir" 1 .

Potrebno je znati i to da ga neki osporavaju, zbog cega ova knjiga i nije uvrštena medu
opšteprihvacene. Drugi je cene kao neophodnu, osobito za ljude koji se tek upoznaju sa
istinama vere. Tu knjigu, kako znamo, citaju svenarodno u hramovima, i meni je poznato da i
neki od drevnih pisaca rado koriste ovo delo. Mislim da je ovo dovoljno o spisima koji su
priznati ili nepriznati od svih.

1 Arhiep. Filaret u delu „Istorijsko ucenje o ocima Crkve" piše: „Origen priznaje da je Jerma
onaj koga je pozdravio apostol Pavle u Poslanici Rimlja-nima (16,14). Jevsevije i Jeronim
takvo mišljenje smatraju za drevno predanje... Vreme upokojenja svetog Jerme još uvek nije
tacno utvrdeno, ali je najve-rovatnije rec o 100. godini" (pom. delo, 1. tom. str. 31 /na
ruskom/). Takode po-stoji i drugacije mšpljenje o vremenu kada nastaje „Pastir": „Prema naj-
starijim, pouzdanim podatcima, to delo je napžsao brat episkopa Pija (oko 140-155. godina),
pocetkom cetrdesetih godina drugog veka..." (Bolotov, „Lekcije iz istorije drevne Crkve" II
tom, Petrograd, 1910, str. 350 /na ruskom/). Ruski prevod „Pastira" - „Spomenici hrišcanske
pismenosti (književnosti)", Mos-kva, 1866.

1. To ime (Pastir) dobila je otuda što se u njoj, izmedu ostalog, kazuje, kako se javio andeo u
vidu pastira, pa je kazivao Jermi neka pravila za život i neke pouke.

4. glava

O prvim naslednicima apostola

Pavle, propovedajuci neznabošcima, osnivao je crkve pocev od Jerusalima i njegove okoline

pa sve do Ilirika. To se može videti kako iz njegovih reci, a takode i iz onoga što kazuje Luka
u Delima apostolskim. I Petar govori u kojim je oblastima on poucavao one iz obrezanja,
predajuci im novozavetnu rec. Iz Poslanica koje u priznate (o kojima smo kazivali), jasno je
da on piše Jevandelje za one koji su u rasejanju po Galatiji, Pontu, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji
(pogl. 1. Petr. 1, 1). Koliko i ko je od tih ljudi postao revnitelj vere i postao pastir
novoosnovanih crkvi, teško je reci. Moguce je samo nabrojati one o kojim kazuje Pavle. Uz
njega je bilo mnoštvo satrudnika i, kako on kazuje, saboraca od kojih je vecina udostojena
neprekidnog spomena pošto Pavle, u više navrata, svedoci o njima u svojim Poslanicama. I
Luka u Delima apostolskim poimenice kazuje o najpoznatijim.

Izmedu ostalih pominju da je Timoteju, po žrebu, prvome odredeno da bude episkop crkve u
Efesu, a Titu su poverene crkve u Korintu 1 . Luka, rodom iz Antiohije a lekar po
obrazovanju, mahom je bio uz Pavla mada ima je u kontaktu i sa drugim apostolima. Od njih
se on (Luka) ucio da leci i duše ljudi, o cemu svedoce dve njegove bogonadahnute knjige:
Jevandelje, koje je sastavio, po njegovom svedocenju, „kao što nam predadoše oni koji su od
pocetka bili ocevidci i sluge Logosa" (Lk. 1, 2). Njima, po recima samog Luke, on je sledio
od samog pocetka knjige i u Delima apostolskim, koja je sastavio kao ocevidac. Govore da je
Pavle mislio upravo na Lukino Jevandelje kada govori o nekakvom svom Jevandelju (pogl.
Rim. 14, 24; 2. Tim. 2, 8). Od ostalih saputnika Pavla tu je i Kriskent 2 , koji je, prema
sopstvenom svedocenju, upucen u Galiju, a Lin koji je pomenut u Drugoj poslanicu Timoteju
kao onaj koji je zajedno sa Pavlom u Rimu, prvi je posle Petra dobio episkopstvo u Rimskoj
crkvi (o tome smo vec govorili). Kliment, sabrat i sapodvižnik Pavla, po njegovom
svedocenju, bio je treci episkop Rima 3 . Luka je takode saopštio u Delima da je clan
Areopaga - Dionisije, koji je prvi poverovao Pavlovim recima o Hristu izgovorenim u Atini,
bio i prvi episkop Atinske crkve 4.  Jedan drugi Dionisije bio je starešina Korintskih crkvi 5 .
Nastavljajuci dalje govoricemo i o prejemstvu apostolskom, a sada predimo na sledece
dogadaje.

1. Apostol Timotej - apostol iz Sedamdesetorice, saputnik i ucenik apostola Pavla. 65. godine
rukopoložen je od strane apostola Pavla za episkola u Efesu. 80. godine stradava mucenickom
smrcu nakon toga što je ustao protiv neznabožackih praznika u Efesu. Stradao je
kamenovanjem.

Apostol Tit - apostol iz Sedamdesetorice. Rodom je iz znamenite neznabožacke porodice sa

Krita. Krstio ga je apostol Pavle; rukopoložen za episkopa Krita. Njemu apostol Pavle
upucuje jednu od svojih Poslanica (oko 65. godine). Umro je 94. godine.

2. Jedan od Sedamdesetorice. Apostol Pavle šalje ga u Galatiju (pogl. 2. Tim. 4, 10). Po

mišljenju niza naucnika, svedocanstva o njegovoj propovedi u Južnoj Galiji (Vjenu) veoma su
sumljiva (pogl. V. V. Bolotov, pom. delo, 2. tom, str. 284-285). Apostol Kriskent mucenicki
je postradao u vreme imperatora Trajana.

Pogl. 2. Tim. 4, 10 - gde stoji da je Kriskent poslat u Galatiju, a Teodorit kaže da je apostol
pod Galatijom mislio na Galiju, jer i jedno i drugo ime tice se one oblasti koja se kasnije zvala
Galo - Grecija.

3. Sveštenomucenik Kliment, episkop Rima (91-100. godina) - apostol iz Sedamdesetorice.

Roden je u neznabožackoj porodici; veri u Hrista privucen je propovedanjem apostola Petra.
Zajedno sa njima stradao je u Filipima (oko 53. go-dine). Njega, kako to tvrde Jevsevije,
Origen, Epifanije i Jeronim, apostol Pavle naziva jednim od svojih satrudnika cija su imena
zapisana u Knjizi Života (Fil. 4,3). Vecina savremenih naucnika smatra da je ipak rec o
nekom Klimentu iz Filipa, koji je bio na celu tamošnje zajednice.

4. Pogl. Dela ap. 17, 34. O Dionisiju Areopagitu svedocanstva gotovo i da nisu sacuvana. On
je u hrišcanstvo obracen od strane apostola Pavla, i zna se da je bio prvi episkop Atine. Tamo
je pretrpeo mucenicku smrt. Sacuvana su mnoga Dela sa njegovim imenom (npr. „O nebeskoj
jerarhiji"), ali po mišljenju vecine naucnika ta dela nisu nastala od autora koji je živeo u I
veku, te se zbog toga njihov autor u savremenoj literaturu naziva Pseudo-Dionisije, koji je
najverovatnije pisao mnogo kasnije, verovatno u V veku.

5. Pod imenom Areopag treba razumeti više sudsko nadleštvo u Atini.

Nije poznato o kome je rec. O Dionisiju, episkopu Korinta vec smo govorili u Drugoj knjizi
Crkvene Istorije.

5. glava

Kako je prošao Jerusalim posle Hrista

Prode pola godine od punih trinaest godina Neronove vladavine, kada je sva država zavisila
od Galbe i Otona, kada se pojavi Vespazijan koji se proslavio u Judejskom ratu i koji u Judeji
beše objavljen za cara pošto je tako želela vojska 1 . On je hitro otišao u Rim, a rat je
prepustio svom sinu Titu.
Posle vaznesenja Spasitelja našeg, Jevreji se osmeliše da ustanu na Njega i zapoceše da
smišljaju zla protiv apostola Hristovih: prvo su kamenovali Stefana, zatim obezglaviše
Jakova, sina Zevedeja, brata Jovanovog i, na kraju, kako smo vec rekli, ubiše i Jakova koji je
prvi po vaznesenju Gospodnjem izabran za episkopa u Jerusalimu. Jevreji su zaista na hiljade
nacina atakovali i na živote ostalih apostola, te su zbog toga apostoli, izgnani sa Judejske
zemlje, krenuli uz pomoc Hristovu, na propoved medu sve narode, jer im je On rekao: „Idite,
naucite sve narode u ime moje" (pogl. Mt. 28, 19-20). Oni koji su pripadali crkvi u
Jerusalimu, povinujuci se otkrivenju koje im je dato pred progon, otišli su iz Jerusalima i
naseliše se u Pereji, u gradu Pela 2 . Uopšte, svi sveti napustiše prestonicu Judeje i svu
Judejsku zemlju. Sud Božji stigao je Jevreje jer veliko beše njihovo bezakonje pred Hristom i
Njegovim apostolima, i zbrisan beše sa zemlje citav rod necastivaca. Kakvo veliko zlo snade
tada taj narod! Koliko mladica u najboljim godinama, zajedno sa ženama i decom, poginu od
maca, gladi ili umre nekakvom drugom smrcu! Koliko gradova u Judeji beše pod opsadom! A
citav rat, i ono što je tome prethodilo, beše nagovešteno prorockim recima (pogl. Dan. 9, 27).
Koga to interesuje, može procitati u Josifovoj „Istoriji". Neophodno je pomenuti njegovo
kazivanje o tome kako je na praznik Pashe u  Jerusalimu  bilo  veliko   mnoštvo  ljudi,   i  da
je  kao  u  tamnici stradavalo oko tri miliona ljudi, a trebalo je da bude tako po sudu Božijem
jer u te dane (Pashe) Jevreji predadoše stradanju Isusa Hrista. Precutacu ubijene i poginule, ali
se smatram obaveznim da govorim o stradanju od gladi, da bi citaoci mog dela mogli saznati
da Gospod ne trpi bezakonja cinjena nad Hristom, Sinom Božjim.

1. Posle smrti Nerona, vlast u Rimskoj imperiji zauzeo je namesnik Galba (9. jun 68 - 15.
januar 69. godine). Imperator Galba ubijen je po naredbi Kvestora Otona, koji zatim sebe
proglašava za imperatora (15. januar - 25. april 69. godine). Protiv Otona ubrzo istupiše
pergamski legioni pod komandom legata Vitelija, koji je zatim proglašen za imperatora. Oton
tada izvršava samoubistvo. Vitelije biva ubijen 20. decembra 70. godine od strane
Vespazijanovih vojnika, koga su oni (vojnici legija u Siriji i Judeji) 69. godine proglasili za
imperatora. Vespazijan je rodonacelnik Flavijevaca, i upravljao je do 79. godine.

2. Epifanije u svojoj knjizi ( De ponderibus et mensuris ) svedoci da su stanovnici Jerusalima,

koji su verovali u Hrista, razumeli od andela da he Jerusalim opsesti neprijateljska vojska, pa
su se preselili u Pelu, gde su ostali dok Adrijan nije postao car, koji je zatim iznova ustrojio
Jerusalim i dao mu je ime Jelije, pa onda pozva natrag iseljene.

6. Glava

O Gladi koja je zadesila Judeje

Uzmite V knjigu Josifove „Istorije", i tamo cete procitati o tragediji iz tog vremena: „Za
imucne je i ostajanje u gradu bilo isto tako pogubno kao i begstvo, jer pod izgovorom da hoce
da pobegne mnogi je zbog imetka bio smaknut. A sa gladu raslo je i besnilo ustanika i obe
muke postajale su svaki dan sve groznije. Beh nigde javno nije bilo žita, zbog toga su
provaljivali u kuce i pretraživali ih. Kada bi zatim nešto našli, zlostavljali su ukucane što su
slagali, a ako ne bi našli, stavljali su domace na muke što su tako dobro sakrili. Da li je ko
imao zalihe namernica ili ne, ocenjivali su po telesnom stanju nesrecnika. Jer ako je neko
izgledao još dobro uhranjen, pretpostavljalo se da ima skrivene namernice, a izmršavele su
puštali jer su držali da je suvišno ubijati one koji he ionako uskoro umreti od gladi. Mnogi
koji su bili bogatiji davali su sve svoje imanje za jednu mericu pšenice, a siromašniji za
mericu jecma, pa su se zatim zatvarali u najskrivenije uglove kuca i neki su u svojoj velikoj
gladi jeli žito nesamleveno, a neki su ga pekli, vec prema tome kako im je nevolja i strah
dozvoljavao. A više se nije postavljao sto, nego se još sirovo jelo vadilo iz vatre i požudno
gutalo..." 1

Zatim Josif kazuje sledece: „Sa sprecavanjem izlaska, Judejcima je bila odsecena svaka nada
na spasenje, i glad koja je postajala sve teža pustošila je i kuce i porodice u narodu. Krovovi
su bili prepuni iznemoglih žena i dece, ulice pune mrtvih staraca. Decaci i mladici natekli, kao
sablasti klatili su se po trgovima i rušili se onde gde bi ih uhvatila poslednja muka. Da
sahranjuju svoje bliske nisu više mogli iznemogli, a oni koji su još bili pri snazi, nisu se
usudivali zbog množine mrtvih i zbog neizvesnosti o sebi samima. Mnogi su pomrli na onima
koje su hteli pokopati, a mnogi su se odvlacili na groblja pre nego što ih sustigne smrt. Nije
bilo ni suza ni kuknjave u toj nesreci. Glad je umrtvila svaki ocehaj . Suvih ociju i široko
otvorenih usta buljili su oni koji su lagano umirali u one koji su se pre njih upokojili. Duboki
muk vladao je u celom gradu kao stravicna noc smrti. No još strašniji od toga bili su
razbojnici koji su upadali u kuce kao maroderi, pljackali su mrtve, skidali im pokrove i
odlazili sa smehom, ili su vrhove svojih maceva isprobavali na pokojnicima, a probadali su
cesto i one koji su se bili skljokali, ali su još živeli da bi ispitali oštrinu gvožda, dok su druge,
koji su ih molili za ubod smilovanja, prepuštali gladi, puni obesne poruge. Svi koji su umirali,
ukoceno su gledali na hram gde su ostavljali ustanike na životu. U pocetku su se oni brinuli da
se pokopavanja vrše iz državne blagajne, jer nisu mogli podnositi smrad, ali kasnije, kada je
bilo isuviše mnogo leševa, mnogo jednostavnije je bilo da ih bacaju sa zidova u provalije. A
Tit, kada je bio obilazio i video provalije pune mrtvaca i duboke lokve krvave vode koja je
oticala iz leševa što su se raspadali, uzdišuci podiže svoje ruke i prizva Boga za svedoka da on
nije kriv za to..." 2 .

Zatim postoji ovakva napomena: „Ne mogu da precutim šta mi moj osec aj govori: mislim da
nisu Rimljani u najskorije vreme bili uništili zlocinacki ološ, onda bi grad zemlja progutala ili
bi ga potop poplavio ili kao Sodomu munje spalile. Jer se u njemu nalazilo mnogo bezbožnije
pokolenje od onoga na koje su došle ove kazne. Zaista ludilo tih zlikovaca bacilo je u propast
sav narod". 3

U VI knjizi istoga dela Josif piše: „A bezbroj je bilo u gradu onih koji su od gladi umirali, i
pri tom su se odigravali užasni prizori... Otvorenih usta, muceni gladu, upadali su na vrata i,
pošto se nisu znali pomoci, u ocajanju ulazili ulazili po dva ili tri puta u jednom satu u istu
kucu. Nevolja im je gurala svašta pod zube, stvari koje ni najnecistije životinje ne bi mogle da
uzmu za hranu, oni su sakupljali i nisu se ustrucavali da jedu. Na kraju su spali na pojaseve i
cipele, pa su ih žvakali kao i kožu koju su svlacili sa štitova. Mnogima su ostatci korova
služili za hranu, a mesna vlakna koja su nekada sabirali, prodavana su - najmanja mera - za
cetiri aticke drahme... Neka žena izmedu stanovnika preko Jordana, po imenu Marija, od oca
Eleazara, iz sela Bethezuba, što znaci kuca isopa 4 , koja se po rodu i bogatstvu isticala, bila
je sa ostalom množinom dobegla u Jerusalim i preživljavala opsadu. Gotovo sav njezin
imetak, koji je bila dopremila iz Pereje u grad, tirani su oteli, a ostatak dragocenosti i
namirnice koje je umela da nabavi, opljackaše njeni pratioci koji su svakodnevno upadali.
Veliko ogorcenje zbog toga ovlada ženom, pa je cesto grdnjom i proklinjanjem razbojnike
izazivala protiv sebe. A kada je nije niko ubio niti iz srdžbe niti iz samilosti, i premorila se u
traženju hrane za druge, ne gledajuci na to da se vec ništa nije moglo naci, obuze je glad u
svoj njenoj utrobi i celoj unutrašnjosti do srži, a još više nego glad raspali se gnev u njoj, pa
joj ogorcenje i nužda medusobno dadoše savet da se ogreši protiv prirode, i uzevši dete, a
imala je sincica koji je još sisao, rece: Jadno stvorenje, u ratu, gladi i buni za koga da te
cuvam? Kod Rimljana je ropstvo ako ostanemo živi od njih, a pre ropstva vec je glad, a
ustanici su još strašniji od ovoga dvoga. Hajde, budi meni hrana, ustanicima duh osvete, a
živima strašna prica kojom he se iscrpsti velike patnje Judejaca. Dok je to govorila, ubije sina
i zatim ga ispece i polovinu pojede, a ostatak uvije i sacuva. Vrlo brzo stigoše ustanici, pa cim
osetiše miris užasnog pecenja zapretiše joj da he je odmah ubiti ako ne pokaže šta je
pripremila za jelo. A ona govoreci da je sacuvala i za njih lepi komad, otkrije ostatke svoga
deteta. Užas i zaprepašcenje spopade razbojnike i pri tome pogledu stajali su kao ukovani... O
tome užasu munjevitom brzinom raširi se glas po celom gradu, i svaki se grozio kada je stvar
sebio predstavljao kao da ju je sam izvršio..."5.

1. Josif Flavije, „Judejski rat" V , 10, 2.

2. Op. cit. V, 12, 3, 4.

3. Or. cit. V , 13, 6.

4. Isop je jedna vrsta rastinja, kao naš bosiljak, kojim se vrpšo obred cišcenja

5. Josif Flavije, „Judejski rat", VI, 3, 3.

7. Glava

O tome šta je Hristos predskazivao

Tako su platili Jevreji sa svoje bešcašce ucinjeno nad Pomazanikom Božjim. Potrebno je
njima navesti nelažljive reci Spasitelja našeg, u kojima je sve to bilo predskazano: „A teško
trudnicama i doiljama u te dane. Nego se molite Bogu da ne bude bežanje vaše u zimu ni u
subotu. Jer he tada biti nevolja velika kakva nije bila od postanka sveta do sa-da, niti he biti"
(Mt. 24, 19-21). Navodeci broj poginulih, Josif Flavije kazuje da je od gladi stradalo oko
milion ljudi 1 , te kaže: „... od ostalih zatvorenika, one koji su bili stariji od sedamnaest
godina, pošalje Tito u rudnike u Egipat, no vecinu pokloni provincijama gde je trebalo da
poginu na pozornicama ili od maca ili od divljih zveri. Ono što je bilo ispod sedamnaest
godina, prodano je..." 2 . Samo je tih poslednjih bilo oko devetnaest hiljada. To je bilo druge
godine vladavine imperatora Vespazijana, saglasno sa proroštvom Gospoda našeg Isusa
Hrista. Sveti Jevandelisti pišu da je On zaplakao kada je govorio o Jerusalimu: „Jer he biti
nevolja velika na zemlji, i gnev na narodu ovome. I pašce od oštrice maca i bice odvedeni u
ropstvo po svim naro-dima; i Jerusalim he gaziti neznabošci dok se ne ispune vremena
neznabožaca" (Lk. 21, 23-24), i još: „A kada vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda
znajte da se približilo opustošenje njegovo" (Lk. 21, 20). Poredeci te reci Spasitelja sa
istorijom o kojoj kazuje Josif, kako da se ne zadivimo Božanstvenom, uistinu nadrazumnom
proroštvu Spasitelja? Da li je potrebno još govoriti o tome šta se desilo sa citavim narodom
posle Spasiteljevog stradanja? Potrebno je reci i o tome kako se projavilo covekoljublje
Božije, odlagajuci citavih cetrdeset godina posle prestupa Jevreja, njihovu pogibelj. U te
godine behu još živi mnogi apostoli i ucenici, i sam Jakov, brat Gospodnji. Jerusalim je bio
mesto gde su živeli. Gospod im je poslao zadivljujuca znamenja onoga šta se ima uskoro
dogoditi.

1. Broj je potpuno neverovatan, cak ako se prihvati u obzir i broj onih koji su došli u
Jerusalim zbog Pashe. Tacit („Istorija" V , 13) smatra da je u vreme opsade u gradu bilo oko
600.000 ljudi.
2. Josif Flavije, „Judejski rat", VI , 9, 2.

8. glava

Kakva su bila ta predskazanja (znamenja)

Uzmite VI knjigu Josifove „Istorije", i tamo cete procitati: „Tako su narod, vredan sažaljenja,
lagale varalice koje su se predstavljale kao da ih je Bog poslao, dok na jasne predznake koji
su naveštavali buduce pu-stošenje nisu obracali pažnju, niti im verovali, niti su ih slušali, kao
da su bili opijeni i nisu imali ni oci ni razum. Prave opomene Bo-žije kao, na primer, kada je
nad gradom stajala zvezda koja je licila na mac, kao i kometa koja je stajala na nebu celu
godinu, zatim, upravo pred ustanak i izbijanje prvih ratnih pokreta, kada je narod bio
sakupljen za praznik beskvasnih hlebova, osmoga dana meseca ksantika1, oko devetoga casa
noci, obasjala je veliki žrtvenik i hram takva svetlost da je iz-gledalo kao da je dan, i to je
trajalo skoro pola sata. Neveštima je to izgledalo kao dobar predznak, a znalci Svetog Pisma2
odmah su to pro-tumacili onako kako se to posle i potvrdilo. I za vreme istoga pra-znika,
krava, koju je vodio prvosveštenik radi žrtvovanja, usred hrama otelila je jagnje, a istocna
vrata unutarnjeg predvorja, koja su bila oblo-žena bakrom i vrlo teška, tako da su ih
dvadesetorica ljudi s mukom zatvarala, i još imala gvoždem okovanu prevornicu i zasun, koji
se stavljao duboko u prag što je bio nacinjen od jednog kamenog bloka, na-jedared su se sama
otvorila oko pola noci. Hramovni stražari to hitno javiše svom zapovedniku koji je odmah
odjurio i jedva uspeo da ih za-tvori. I to je, opet, neznalicama izgledalo kao vrlo dobar znak,
držali su da im Bog otvara vrata svih dobara, dok poznavaoci Pisma pro-tumaciše iz toga da
prestaje sigurnost hrama, i da he se vrata otvoriti na dar neprijateljima, jer je bilo jasno da se
radi o znaku pustošenja. Posle praznika, ne mnogo dana kasnije, 21. dana meseca artemisija5
ukaza se neka božanska prikaza, jedva verovatna. Mislim da he izgledati kao basna ono što cu
da ispricam, da nisu pricali oni koji su gledali i da nisu posle toga došle nesrece koje obicno
nastupaju posle tih znakova. Pre zalaska suncevog, naime, ukazaše se u vazduhu nad celom
okolinom bojna kola i naoružani bojni redovi kako jure kroz oblake i opkoljavaju gradove. A
na praznik koji se zove Pedesetnica, kada su sveštenici ušli u unutarnje dvorištve, kako im je
dužnost zbog bogosluženja, najpre zacuše, kako rekoše, buku i šum, a zatim mnogoglasni
glas: „Hajdemo odavde!" No od toga je strašnije ovo: neki Isus, Ananov sin, ne-obrazovani
zemljoradnik, cetiri godine pre rata, kada je grad još bio u najvecem miru i uživao najvece
blagostanje, došavši na praznik za koji je obicaj da svi prave senice Bogu u blizini hrama,
poce iznenada da vice: „Glas od istoka, glas od zalaska, glas sa cetiri strane vetra, glas na
Jerusalim i hram, glas na mladoženje i neveste, glas na sav narod." Vicuci to trcao je naokolo
po svim ulicama grada dan i noc. A neki mocni gradani, ozlojedeni zbog oglašavanja zla,
uhvatiše tog coveka i kazniše ga mnogim udarcima. A on, ne navodeci ništa za svoju odbranu
niti protiv svojih mucitelja, produži da vice iste reci kao i ranije. A starešine rasudujuci, kao
što je i bilo, da je tu neko božansko nadahnuce coveka, odvedoše ga rimskom upravniku.
Kada su ga tu strašno šibali sve do kostiju, niti je molio niti plakao, nego je na svaki udarac
odgovarao najžalosnijim glasom: „Teško Jerusalimu!"6 Taj pisac kazuje još jedno
zadivljujuce kazivanje: u Svetom Pismu, po njegovim recima, postoji predskazanje da he u to
vreme jedan od njihovih sunarodnika upravljati svetom. On smatra da se to ispunilo na
Vespazijanu3, ali znamo da on nije upravljao svetom, nego samo onim oblastima gde su
vladali Rimljani. Pravilnije je to proroštvo4 usmeriti ka Hristu, Kome je Otac rekao: „Traži od
Mene i dacu Ti narode u nasledstvo Tvoje, i u posed Tvoj krajeve zemlje" (Ps. 2, 8) i: „Po
svoj zemlji izide glas njihov, i do krajeva vaseljene reci njihove" (Ps. 18, 5).
1. Artemis - mesec spartanskog i makedonskog kalendara. Približno odgovara vremenu mart-
april.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", VI , 5, 3.

3. „A proroštvo je ukazivalo na carevanje Vespazijanovo, koji je u Judeji bio izvikan za

imperatora" - Or. cit . VI , 5, 4.

4. Josif ne kazuje u kojoj knjizi se nalazi to proroštvo. Može biti da se on poziva na reci
proroka Danila (2, 44). To smatraju i Svetonije i Tacit. Jevsevije navodi to proroštvo u svojoj
Istoriji (6. knjiga, 5. glava)

5. Ksantik - mesec makedonskog kalendara, približno odgovara aprilu (u rimsko-julijanskom

kalendaru) ili jevrejskom nisanu.

6. Neki filosofi, pod recju „jerogramatis" podrazumevaju književnije, kojimaje spadalo u

dužnost da cuvaju knjige Zakona i da ih citaju u hramu i zbornicama. Oni su imali mesto u
Sinedrionu (Dela ap. 23, 9.) Dakle sa prvosveštenicima i starešinama, i narod ih je smatrao za
veoma ucene ljude.

9. glava

O Josifu, i o tome šta je on napisao

Nakon ovih kazivanja potrebno je da se upoznamo i sa Josifom, koji nam je toliko pomogao u
ovom delu. Odakle je on i kakvog je roda? On o tome kazuje ovako: „To i je, Josif, sin
Matejin, Judejac iz Jerusalima po rodenju, i sveštenik 1 , koji sam se i sam borio u pocetku
protiv Rimljana..." 2

U to vreme on je postao poznat ne samo medu svojim sunarodnicima (Jevrejima), nego i

medu Rimljanima. U Rimu mu beše postavljena statua, a njegova dela bila su u bibliotekama.
On je u dvadeset knjiga izložio prošlost Jevreja, a u sedam (knjiga) istoriju rata sa
Rimljanima. Napisao je, prema sopstvenom svedocenju, to ne samo na grckom, nego i na
maternjem jeziku. On je napisao i knjigu „O drevnosti Jevrejskog naroda" gde, izmedu
ostalog, odgovara Apionu gramatiku, koji je prethodno napisao knjigu protiv Jevreja, i drugim
piscima koji su nastojali da oklevetaju judejske obicaje. U prvoj od tih knjiga on kazuje i o
broju knjiga Starog Zaveta, i govori koje od njih su prihvacene od Jevreja još od najstarijih
vremena.

1. O svom poreklu Josif opširnije govori u autobiografiji „Život", no iz „Istorije" vidi se da je

bio iz vrlo poznate porodice, i da je sam uživao vrlo veliki ugled, kada je bio izabran na
pocetku ustanka za vojskovodu i zapovednika Galileje.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", predgovor, 1. Josif ben Matatija (Flavij), rodio se prve godine
vladavine Gaja Kaligule (kraj 37 - pocetak 38. godine) u poznatoj jevrejskoj porodici. Josif je
prvo bio sveštenik pri Jerusalimskom hramu. 60. godine poslat je u Rim u okviru jedne
delegacije k imperatoru Neronu radi oslobadanja zatocenih Jevreja. U Rimu je proveo
nekoliko godina. Tokom ustanka u Judeji vodio je ustanike u Galileji. Biva zarobljen, a onda
prelazi na stranu Rimljana, prihvativši ime imperatora Vespazijana - Flavije. U Rimu je
napisao svoja dela: „Judejski rat" (79. godina), „Judejske drevnosti" (oko 90. godine), „Život"
(81-96. godina), „Protiv Apiona" (oko 100. godine). Njegova dela su cenjena u Rimu još za
života autora. Umro je posle 100. godine. Josif je upravljao Galilejom i predvodio je vojsku
protiv Rimljana. Kad je prišekao u pomoc stanovnicima Motaite u Galileji, bio je ranjen i
zarobljen. Kao sa zarobljenim postupali su Rimljani vrlo milostivo i najposle dadoše mu
slobodu. Vespazijana je zadobio tim što mu je predskazao da ce biti car. Dok je trajala opsada
Jerusalima, držao Ga je Tit kod sebe. Dakle je ocima Gledao šta se dogadalo onda.

10. glava

Šta Josif kazuje o božanstvenim knjigama

Evo njegovih reci: „Mi nemamo mnoštvo knjiga koje su medu sobom u nesaglasju i da
opovrgavaju jedna drugu. Postoje dvadeset i dve knjige, koje obuhvataju sve što je bilo i koje
se s pravom smatraju božanstvenim. Od tih knjiga pet pripadaju Mojsiju. U njima je sadržan
zakon i predanja o pokolenjima ljudi koji su živeli do njegove smrti, a to je u vremenu od oko
tri hiljade godina. Dogadaji od smrti Mojsija i do smrti Artakserksa, koji je carevao u Persiji,
posle Kserksa 1 , opisali su u trinaest knjiga proroci koji su živeli posle Mojsija. Ostale knjige
sadrže himne Bogu i pouke ljudima o tome kako da žive. Sve što se dogodilo od Artakserksa
pa do našeg vremena, opisano je ali te knjige ne zaslužuju poverenje kao one o kojima smo
govorili zbog toga što njihovi autori nisu bili prejemnici proroka. Kako se mi odnosimo k
našim knjigama to se vidi na delu: prošlo je nekoliko vekova, a niko se nije osmelio da njima
bilo šta doda ili oduzme. Jevrejima je urodena vera u to ucenje, i njega (ucenja) potrebno je da
se držimo, a ako je potrebno, i sa radošcu umirati za njega" 2  .

Josif je temeljno radio i nad drugim, pomena dostojnim delima, kao na primer delu pod
naslovom „Razum - Samodržac". Neki njemu pripisuju i Knjige Makavejske, zbog toga što u
njima postoji opis hrabre borbe koju su Jevreji vodili za veru. Na kraju XX knjige „Drevnosti"
on govori o svojoj želji da izloži u cetiri knjige ono šta Jevreji, saglasno veri otaca, uce o
Bogu, Njegovoj suštini i zakonima. On se bavio i drugim pitanjima, o cemu govori u svojim
spisima. Da bi se utvrdilo poverenje u njegova svedocenja, potrebno je dodati i reci s kraja
knjige „Drevnosti": prekorevajuci Justa iz Tiveriade 3 , koji je takode želeo da napiše istoriju
svoga vremena, da nije veran istini, traži od njega odgovore i kaže: „Ja se, eto, nisam plašio,
kao ti za svoje delo. Dao sam svoje knjige imperatoru na uvid jer sebe znam kao cuvara istine,
koju sam i zapisao, i nisam grešio, ocekujuci da he to potvrditi neko sa strane. Ja sam svoju
istoriju dao (na uvid) i mnogim drugima, i onima koji su ucestvovali u ratu, kao na primer
caru Agripi i nekim njegovim rodacima. I eto, imperator Tit je poželeo, da se ljudi upoznaju
sa dogadajima samo putem mojih knjiga... Car Agripa je napisao šezdeset i dva pisma koja
svedoce o istinitosti onoga što rekoh..." 4 . Od tih pisama Josif navodi samo dva, ali smatram
da je o njemu dosta receno.

1. Artakserks I (Dugoruki) - car Persije (465-424. godina pre Hrista). Stupio je na presto posle
smrti oca, Kserksa I (485-465. godine pre Hrista), i starijeg brata Darija.

2. Josif Flavije, „O drevnosti Judejskog naroda - Protiv Apiona", I , 8.

3. Just iz Tiveriade - istoricar. Jevrejin. Autor dela o Judejskom ratu. Flavije sa njim polemiše
u delu „Život".

4. Nije poznat izvor iz koga se citira.

 11.   Glava

O tome da je Simeon upravljao crkvom u Jerusalimu posle Jakova

Predimo na sledece dogadaje. Posle mucenicke smrti Jakova, i nedugo zatim, nakon zauzeca
Jerusalima, apostoli i ucenici Gospodnji, koji ostaše živi, otišli su po svuda (po predanju),
zajedno sa srodnicima Gospoda po telu (od kojih tada su mnogi još bili živi), i svi su zajedno
držali savet o tome ko da bude dostojni naslednik Jakova. I svi jednodušno priznaše da je
Simon dostojan, a on je bio sin Kleope, kako se o tome kazuje u Jevandelju (pogl. Lk. 24, 18).
Govore da je on bio Spasiteljev brat po stricu. Egezip piše da je Kleopa Josifov brat.

12.   Glava

O tome da je Vespazijan razmišljao ko su potomci Davidovi

Kazuju da je Vespazijan posle zauzimanja Jerusalima naredio da se pronadu svi Davidovi

potomci, da medu Jevrejima ne bi ostao niko od carskog roda. Zbog toga ponovo bi progon
nad Jevrejima.

13.   Glava

O tome daje Aneklit bio drugi episkop Rima

Posle deset godina vladavine Vespazijana, njega je nasledio Tit, njegov sin 1 . Druge godine
njegove vladavine, Lin (episkop Rima) prepusti katedru, nakon dvanaest godina, Analektu 2 .
Tita, koji je vladao dve godine i dva meseca, nasledio je njegov brat Domicijan 3 .

1. Tit - rimski imperator (79-81. godina).

2. Analekt - episkop Rima (79-91. godina).

3. Domicijan - rimski imperator (81-96. godina).

14.   Glava

O tome da je Avilije bio drugi episkop crkve u Aleksandriji

Cetvrte godine vladavine imperatora Domicijana, Anijan, prvi episkop crkve u Aleksandriji,
kada se navrši dvadeset i dve godine njegove službe, upokoji se. Njegov prejemnik i drugi
episkop Aleksandrije postao je Avilije 1 .

1. Avilije - episkop Aleksandrije (84-88. godina).

15.   Glava

O tome da je Kliment bio treci episkop Rima

Dvanaeste godine vladavine Domicijana, Anakleta, koji je dvanaest godina bio episkop crkve
u Rimu, nasledio je Kliment, koga apostol (Pavle) u poslanici Filipljanima naziva svojim
satrudnikom.
 16.   Glava

O Klimentovoj poslanici

Postoji jedno znacajno pismo koje je napisao Kliment, za koje su svi saglasni da je istinito.
Ono je napisano od strane crkve u Rimu i upuceno je crkvi u Korintu, jer se tada u Korintu
nacinio razdor. Mi znamo da je to pismo vec odavno u narodu i mnogim crkvama. Citaju ga i
danas 1 . A da je u Korintu bilo razdora, o tome svedoci i Egezip.

1. Rec je o Prvoj poslanici Korincanima Klimenta Rimskog. Postoji više spisa sa njegovim
imenom, ali se pouzdano zna da je samo pomenuta Prva poslanica zaista njegova. Ruski
prevod: „Ranohrišcanski oci Crkve", Brisel, 1978. go-dina, str. 42-92.

17.   Glava

O tome kako je Domicijan progonio hrišcane

Domicijan je bio svirep prema ljudima. U Rimu je, bez suda, kaznio mnoštvo videnih i
poznatih ljudi. Na hiljade ljudi, bez krivice, poslao je u progonstvo i oduzeo im imovinu. Pred
svoj kraj, sebe je pokazao kao Neronovog naslednika u mržnji prema Bogu. On je bio drugi
koji je protiv nas podigao progon, mada njegov otac (Vespazijan) nije imao ništa protiv nas.

18.   Glava

O apostolu Jovanu, i o njegovom Otkrivenju

Tada je, kako govore, apostol i jevandelista Jovan, zbog svedocenja o Hristu, osuden da živi
na ostrvu Patmos 1 . Irinej piše o broju antihrista u Jovanovom Otkrivenju. U V knjizi „Protiv
jeresi" on kaže o Jovanu: „Ako bi danas trebalo reci o antihristu, to bi moguce bilo samo od
onoga ko je tajnovidac. Njemu (Jovanu) dato je otkrivenje, sasvim nedavno, gotovo u našem
veku, pred kraj vladavine Domicijana...". U pomenuto vreme naša vera je toliko prosijala da
su i pisci koji su daleko od hrišcanske vere kazivajuci o svemu govorili i o našim mucenicima
2 . Sa tacnošcu su oznacili i njegovo vreme: u petnaestoj godini Domicijana Flavija Domicila,
rocaka Flavija Klementa 3 , jednog od tadašnjih rimskih konzula, zbog ispovedanja vere u
Hrista, zajedno sa drugima beše zatocena na ostrvu Pont 4 .

1. Patmos je jedno od ostrva arhipelaga na Sredozemnom moru, blizu obala Male Azije, I
dandanas je pusto mesto. U utocištu Rostiji i sad se pokazuje pecina U kojoj je Jovan imao
videnje i napisao Otkrivenje.

2. Po kazivanju koje je došlo do nas, o tome su pisali i neznabošci. Ali do sada se zna samo za
Istoriju koju je napisao Kasije Dij (63, 13). Okrivljeni koji se tamo pominju, po svemu sudeci
su hrišcani. Jevsevije u svojoj Hronici spominje i nekog istoricara po imenu Bretonije.

3. Flavije Klement je brat (ne rodeni) imperatora Domicijana i otac naslednika prestola.
Domicijan ga je kaznio zbog nekih neosnovanih podozrenja (pogl. Gaj Svetonije Trankvil,
„12 rimskih careva", str. 220).

4. Pont, danas Ponca, ostrvo blizu obale Napulja.

 19.   glava

O tome da je Domicijan zapovedio da se pobiju svi oni

koji su poticali iz roda Davidovog

Postoji drevno kazivanje o tome da kada je Domicijan hteo da istrebi sve one iz roda
Davidovog, da je neko od jeretika potkazao i potomke Jude (koji je bio brat Spasitelja po telu)
govoreci da su iz roda Davidovog. O tome Egezip ovako kazuje:

20.   glava

O rodacima Spasitelja našeg

„Od roda Gospoda ostali su Judini unuci. Juda je bio brat Gospodnji po telu. Njih su
potkazali, rekavši da su potomci Davida. Evokat 1  ih dovede Domicijanu, koji se poput Iroda
plašio Hristovog dolaska. On ih upita da li su iz roda Davidovog, a oni rekoše da jesu. Tada ih
upita o njihovom materijalnom stanju, a njih dvojica rekoše da imaju samo devet hiljada
dinara ali ne u novcu nego u 39 pletera 2  zemlje, da tu zemlju obracuju i da od toga žive.
Tada mu pokazaše svoje ogrubele šake. Na pitanje o Hristu i Njegovom carstvu, šta je ono,
gde i kada c e se pojaviti, oni odgovoriše da ono nije od ovoga sveta i nije na ovoj zemlji n e
g o da je na nebu i sa andelima, i da ce biti na kraju sveta, kada Hristos doce sa slavom, da
sudi živima i mrtvima i svakome da po delima njegovim. Domicijan, ne našavši krivice na
njima, ismeja ih kao ludake pa ih pusti na slobodu. Gonjenje Crkve bi prekinuto dekretom...
Nastadoše mirna vremena, koja su trajala do Trajana...".

O Domicijanu govori i Tertulijan: „On je pokušao da nam ucini zlo, nasledivši ga od

Neronove žestine. Ali, kako mislim, on je imao dosta zdrave pameti pa se ubrzo zaustavi,
vrativši iz progona one koje je izgnao..." 3 . Nakon petnaest godina vladavine Domicijana,
vlast je preuzeo Nerva 4 . Istoricari tog vremena kazuju da je po odluci rimskog Senata bila
oduzeta pocast Domicijanu, i da su vraceni oni koje je on nepravedno prognao. Tada je, kako
saopštavaju drevni pisci, napustio Patmos i apostol Jovan, i da se zatim nastani u Efesu.

1. Evokat - vojnik.

Evokati su kod rimljana bili ljudi iz vojnog reda koji su služili u vojsci kolikoje trebalo ali su
još zadržali vojnicko ime i više su služili za cast.

2. ??e???? - mera za površinu, oko jedne cetvrtine hektara.

3. Tertulijan,, Apologija", V , 4. Rec je o progonima 95-96. godine.

4. Nerva - rimski imperator (96-98. godina).

21. glava

O tome da je Kedron bio treci episkop crkve u Aleksandriji

Posle Nerve, koji je kratko vladao, vlast je dobio Trajan 1 . Prve godine njegove vladavine,
Avlije, koji je trinaest godina bio na celu crkve u Aleksandriji, upokoji se i zameni ga Kedron
2 . Posle Anijana, prvog tamošnjeg episkopa, on je bio treci. U Rimu je crkvom u to vreme
upravljao Kliment, takode treci episkop koji je to dostojanstvo imao posle Petra i Pavla. Prvi
je bio Lin, a posle njega - Anaklet.

1. Trajan - rimski imperator (98-117. godina).

2. Kedron - episkop Aleksandrije (98-107. godina).

22. glava

O tome daje Ignjatije bio drugi episkop crkve u Antiohiji

U Antiohiji, posle prvoga episkopa Evodija, doce na njegovo mesto Ignjatije 1 . U Jerusalimu,
umesto Jakova, na mesto episkopa je došao Simeon.

1. Evodije - episkop Antiohije (43-67. godina). Njega zamenjuje sveti Ignjatije (67-107.
godina).

23. glava

Kazivanje o apostolu Jovanu

U to vreme, u Aziji je još živeo apostol i jevancelista Jovan, onaj koga je izabrao i silno voleo
Isus. Nakon povratka sa ostrva (Patmos), posle smrti Domicijana, on se starao o tamošnjim
crkvama. Da je on tada živeo, to je posvedoceno od strane dva verna svedoka - Irineja i
Klimenta Aleksandrijskog. Irinej, u II knjizi „Protiv jeresi" govori i ovo: „Svi azijski
sveštenici, koji su bili sa Jovanom, ucenikom Gospodnjim, svedoce da je on govorio o tome, i
zna se da je sa njima bio u vreme Trajana". U III knjizi istog dela, on piše: „U crkvi, koju je
osnovao Pavle u Efesu, živeo je Jovan sve do vremena Trajana...".

Kliment, koji takoce pamti to vreme, pominje u svom delu koje govori o tome koji bogataš c e
biti spašen, nešto što je veoma važno za sve koji žele cuti ono što je korisno: „Ja nisam slušao
basne, nego sam slušao istinu o apostolu Jovanu. To kazivanje predato je nama a mi smo ga
zapisali. Vrativši se, nakon smrti tiranina, sa Patmosa u Efes, on je, po obavezi koju je imao,
postavljao episkope, ustrojavao crkve, uvodio u klir one koji su toga bili dostojni. Došavši u
jedan grad (neki ga nazivaju njegovim imenom) 1 , on nacini mir mecu bracom. Primetivši
jednog mladica, apostol rece tamošnjem episkopu: „Poveravam ovog mladica tebi pred licem
crkve i Hrista". Episkop prihvati mladica i obeca apostolu da c e se starati o njemu. Zatim je
Jovan otišao u Efes..." 2

A starešina uzme mladica k sebi u kucu i hranio g a je i izdržavao, cuvao i najposle krsi ga.
Ali od tog vremena nekako popusti u predašnjem staranju i nije toliko pazio na ponašanje
toga mladica, uzdajuci se u onaj pecat Božiji što mu je saopšten kroz sveto krštenje. Mladic,
spazivši, da se na njega slabije motri, ucini poznanstvo sa lošim društvom: lenština,
pokvarenih i spremnih na svako zlo. Ovi Ga najpre namame na svoje casti, a posle Ga i
vodiše sobom kad su nocu polazili u kradu i tako ga spremali za svog druga. Mladicu je ovaj
posao išao dosta lako od ruke. Kao covek snažne naravi oteo se s pravog puta kao divlji konj,
i otev žvale i uzdu leteo je tako reci u svoju pogibao. Prestao je misliti na Boga i svoje
spasenje, i dode mu u Glavu da cini pokore; pa predvidajuci da mu predstoji ginuti, volio je
upustiti se u poveca zlocinstva pa na jednako postradati sa svojim društvom. I tako sastavi
hajducku cetu i bude od nje priznat za vodu.

Možda ni jedan ovakav cetovoda nije pocinio tolika zla svojim napadanjem, ubijanjem i
mucenjem nevinih ljudi, kao on sa svojim drugarima. Slucajno pojavi se druga potreba i
crkve Azijske pozovu Jovana iz Efesa. Apostol dode i uredi sve što je imao da uredi, pa se
onda okrene k onom episkopu ovako: „ Vladiko, vrati nam zalog što ti predadosmo ja i
Hristos u prisustvu crkve kojom upravljaš ". Episkop se u prvi mah prepadne misleci da mu
se prebacuje da je pokrao pare koje nisu išle kroz njegove ruke. Zacuden našao se u zabuni.
Jovan govori, treba mu ee -rovati; ali znajuci da nema na sebi krivice, nije moga da veruje.
„Tražim od tebe,- nastavi apostol, da mi kažeš gde je onaj mladic i daj nam racun za njegovu
dušu ". Tada onaj siroti starac duboku uzdahne i placuci odgovori: „On je umro". Kako i od
cega? „On je mrtav za Boga,- rece starac. Postao je zao i postao vredovit; on je cetovoda
razbojnicima; izneverio je crkvu i otišao u brda". Tad apostol pocepa haljinu na sebi i od
žalosti udari se u Glavu i rece: „ A v aj meni! Izgubih valjanog cuvara bratske mi duše! Brzo,
spremite mi konja i dajte mi jednoga koji ce da me prati". Jovan ostavi crkvu i odjaha što je
brže pogao da dode u planinu. Kada je stigao na mesto, izade pred njega razbojnicka straža;
ali o v aj niti se plaši niti uzmice. Straža g a uhvati, a on ništa ne pitajuci, rece: „ To sam i
tražio, zato sam i došao. Vodite me k vašem vodi". O v aj se u meduvremenu naoružao i cekao
je. No tek što pride Jovan bliže, voda Ga poznade i od srama poce da beži. Apostol krenu za
njim, ne obaziruci se na svoju starost, samo da g a stigne. U trku vikaše: „Stani sine, zašto
bežiš od mene, tvoga oca? Što bežiš od starca koji je nenaoružan? Vrati se, dete moje, ne
plaši se. Još ima nade za život. Uzimam na sebe da ja odgovaram Hristu za tebe, i ako je
potrebno, umrecu za tebe kao što Gospod umre za nas. Stani, imaj v epe , Hristos meje poslao
po tebe!" Kada to zacu begunac, stade i obori oci u zemlju, a zatim pobaca oružje i silno
zaplaka. Starac mu se približi, a o v aj mu pade oko vrata i sa najvecim žaljenjem poce da
moli za oproštaj, i tako se po drugi put krstio u suzama, samo što je krio svoju desnu ruku.
Apostol mu je jamcio da mu je izmolio oproštaj kod Spasa, molio Ga je, kleknuo na kolena
pred njega i ljubeci mu desnicu kao vec ocišcenu pokajanjem, privede ga opet u crkvu. A u
crkvi molio se za njega što cešce, spremao Ga na podvig posteci s njim zajedno i negovao mu
dušu razlicitim dušekorisnim poukama. Po kazivanju drugih, Jovan Ga je odpustio onda kada
je sasvim vracen k crkvi, pokazavši na sebi ugled istinitog pokajanja, veliki dokaz i znake
ocevidnog vaskrsenja!

1. Pisac Aleksandrijske Hronike misli da pod tim mestom treba razumeti Smirnu. Kažu da je
Kliment navlaš precutao ime tog mesta, ne želeci da baci senku na spomen svetog Polikarpa,
episkopa Smirne, o cijem se vladanju za mladosti ovde govori.

2. Kliment Aleksandrijski, „Koji ce se bogataš spasti?" , 42 (ruski prevod: N. Korsunski,

Jaroslavlj, 1888.)

24. glava

O poretku Jevandelja

Ovo Klimentovo kazivanje naveo sam da bi se svi mogli upoznati sa njim. Recimo i o spisima
tog apostola. Kao prvo, neosporno je njegovo Jevandelje koje priznaje citava Crkva. A što mu
je od starine dato mesto posle prva tri, to c e biti jasnije iz sledeceg: divni i uistinu Bogu
ugodni ljudi, a kazujem o apostolima Hristovim, živeli su u savršenoj cistoti, ukrašavajuci
svoju dušu svim vrlinama, ali su propovedali obicnim jezikom i nisu bili iskusni da kazuju
tajne vere bez nadahnuca Duhom Svetim. Takode se zna da je i Pavle, koji se odlikovao
bogatstvom reci i obiljem misli, da je on napisao samo nekoliko kratkih Poslanica mada je
mogao govoriti o neizrecivom jer, sozercavajuci trece nebo i uznet u nebesa, bio je udostojen i
toga da sluša neizrecive tajne. O svemu tome znaju i apostoli, prvo njih dvanaest a zatim i
Sedamdesetorica, kao i mnoštvo drugih ucenika. Kazivanje o životu Spasitelja ipak nam
ostaviše samo Matej i Jovan, a i oni su (po predanju) po neophodnosti zapisali sve. Matej je
prvo propovedao medu Jevrejima. Sabravši i druge narode, dao im je svoje Jevancelje
napisano na rodnom jeziku. Odlazeci od njih on im ostavi svoje delo. I Marko i Luka dadoše
vernima Jevandelje, dok je Jovan svo vreme usmeno propovedao i tek pred kraj poce da piše,
a evo kojim povodom. Kada su prva tri Jevandelja raširena po svetu, ona jednom prilikom
dodoše i do njega (Jovana). On je tada, kako kazuju, primetio da u njima nedostaje povest o
prvim delima Hristovim, ucinjenim na samom pocetku Njegove propovedi. I to je tacno.
Trojica jevancelista su znali, kako vidimo, samo ono što je cinio Spasitelj u toku vremena
posle zatvaranja Jovana (Krstitelja) u tamnicu. O tome su oni pisali i odatle su zapoceli svoje
kazivanje. Matej, zaista, posle kazivanja o cetrdesetodnevnom postu i iskušavanju koje je tada
trpeo Isus, ukazuje na vreme o kome piše: „A kada cu Isus da je Jovan predat, otide u
Galileju" (Mt. 4, 12). Tako isto i Marko: „A pošto predadoše Jovana, dode Isus u Galileju
propovedajuci jevancelje o Carstvu Božijem" (Mk. 1, 14). I Luka govori približno isto, jer pre
nego što kazuje o delima Spasitelja, on kazuje da je Irod zatvorio Jovana u tamnicu (pogl. Lk.
3, 20). Jovana su, kako kazuju, poceli ispitivati o vremenu o kome drugi (jevandelisti) cute, i
o delima ucinjenim Spasiteljem pre zatocenja Krstitelja. On i sam govori o tome: „Tako ucini
pocetak cuda" (Jn. 2, 11) i rekavši o delima Isusa, spominje o tome da je Jovan krstio u
Enonu, blizu Salima. To je jasno iz njegovih reci: „Jer još ne biješe Jovan bacen u tamnicu"
(Jn. 3, 24). Jovan u svome jevancelju kazuje o tome šta je Isus ucinio do tada, a preostala
trojica jevancelista o onome šta je bilo posle Krstiteljevog zatocenja. Eto zbog cega imamo to
raznoglasje. Jovanovo jevandelje obuhvata prvobitnu delatnost Hrista, a preostala tri daju
istoriju Njegovih poslednjih godina. Jovan, kako vidimo, precutao je rodoslov Spasitelja po
telu zbog toga što su to izložili Matej i Luka, i zapocinje od ucenja o Hristovom Božanstvu,
koje je njemu, kao toga dostojnom, rekao Duh Božji. O Jovanovom jevandelju receno je
dovoljno.

Razlog zbog koga je Marko napisao Jevandelje vec smo pomenuli. Luka je to ucinio jer su
mnogi užurbano i nepromišljeno poceli da govore o dogadajima, njemu dobro poznatim, te je
on (Luka) smatrao za korisno da prekine te smutnje i da u svom Jevandelju izloži istinito
kazivanje o svemu, prikupljajuci podatke iz beseda sa Pavlom i ostalim apostolima. Eto šta je
trebalo reci o Jevandeljima. Nastojacemo da sve još tacnije izložimo, koristeci se i
kazivanjima drevnih pisaca.

Od Jovanovih spisa, kao neosporna se priznaje Prva poslanica, dok se druge dve osporavaju.
Mišljenja po pitanju Otkrivenja su podeljena i do danas. O tome cemo govoriti nešto kasnije,
navodeci svedocanstva koja imamo od ranije.

25. glava

O tome koje su knjige priznate kao bogonadahnute a koje nisu

Kada se vec povela rec o svemu ovome, nece biti na odmet da nabrojimo nama poznate knjige
Novog Zaveta. Na prvo mesto stavljamo cetiri sveta Jevancelja, a za njima Dela apostolska.
Zatim Pavlove Poslanice, a za njima Prvu poslanicu Jovanovu i Prvu poslanicu Petrovu, a
zatim, kako je prikladno, Otkrivenje Jovanovo, o kome cemo tek govoriti. To cy knjige koje
se ne osporavaju. Medu one koje se osporavaju, ali koje su prihvacene od vecine,
pomenucemo: Poslanice od kojih je jedna Jakovljeva, Judina i (druga) Petrova. Tu je takode i
treca Jovanova. Moguce da ona pripada jevandelisti Jovanu ili nekome ko ima isto ime kao i
on 1 .

Lažnim pripadaju: „Dela Pavlova", knjiga pod imenom „Pastir", „Petrovo Otkrivenje",
„Varnavina Poslanica", takozvane „Nauke Apostolâ", a takode i Jovanovo Otkrivenje, koje
neki prihvataju a neki savetuju da bude prihvaceno. Neki medu te knjige svrstavaju i
„Jevrejsko Jevandelje" 2 . Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista. Sve su to
odbaceni spisi, a mi smo smatrali za korisno da ih pomenemo radi toga da bi ljudi znali koje
su knjige istinite a koje nisu. Potrebno je znati i za knjige koje jeretici smatraju za jevandelja
apostola: Petrovo, Tomino i nekih drugih (apostola), takode i „Dela" koja pripisuju apostolu
Andreju, Jovanu i ostalim apostolima. Te knjige nikada nije udostojio spomena ni jedan od
crkvenih pisaca. Da se njihove reci i slog veoma razlikuju od apostolskog duha, misli i ucenja,
to je veoma ocevidno i to pokazuje da je rec o izmišljotini jeretika. Upravo zbog toga
potrebno je odbacivati ta dela kao necastiva 3 .

1. Pogledati 85. apostolsko pravilo

2. Jevrejsko Jevandelje bilo je napisano na jevrejskom a docnije ga je preveo na grcki i

latinski Jeronim. Ono se naziva i Jevandelje Dvanaest apostola, i zacelo je veoma staro. U
mnogome se slaže sa Matejevim jevandeljem, ali ima neskladnih dodataka a takode je i dosta
toga izostavljeno. U prošlosti njega su najviše prihvatali evioniti.

3. Jevsevije navodi spisak najpoznatijih apokrifa: Jevrejsko jevandelje po mišljenju nekih

istoricara, pripada broju drevnih apokrifa (pogl. Jurij Niko-lajev, „Fragmenti iz istorije
gnosticizma", Petrograd, 1913, str. 437 /na ruskom/). Ono je upotrebljavano u judeo-
hrišcanskim krugovima. U II veku Je-vrejsko jevandelje, prevedeno na grcki, postaje poznato
i jelinskom svetu. Osnovni istocnik svedocenja o tom tekstu imamo u spisima blaž. Jeronima.
Petrovo jevandelje pominje se u Origenovim tumacenjima Matejevog jevandelja (10, 17).
495. godine osudeno je od strane Gelasija, episkopa Rima. Tekst Petro-vog jevandelja, sa
izuzetkom segmenata koje navodi Jevsevije, nije bio poznat sve do XIX veka. 1887. godine u
Egiptu, u grobnici jednog hrišcanskog monaha iz VIII - IX veka, otkriven je rukopis sa
fragmentom Petrovog Otkrivenja i deo teksta koji je prepoznat kao Petrovo jevandelje. Prvo
izdanje: „Memoires publics par les membres de la mission archeologique francaise au Caire",
Paris, 1892, vol. 9. Ha ruskom: pogledati pomenuto delo Jurija Nikolajeva, str. 441-444.
Tomino jevandelje spada medu najstarije apokrife. Ono je medu gnostickim krugovima
poznato vec u II veku. Sadrži kazivanja o Hristovom detinjstvu. Prepuno je do-ketistickih
stavova. Citat iz Tominog jevandelja došao je do nas kroz „Filosofumene" Ipolita Rimskog.
Konstantinopoljski patrijarh Nikifor (806-815. godina), autor „Stihometrije", zna za 1300
stihova iz Tominog jeva-ndelja. Po pretpostavci nekih istraživaca, u nešto izmenjenom obliku,
tekst Tominog jevandelja došao je do nas kroz kasniji apokrif - Arapsko jevandelje detinjstva
( Tichendrof , „ Evangeliaapocrypha ", Lipsiae , 1853).

„Jevandelje Matije"- gnosticki apokrifni tekst koji je, prema svedocenju Klimenta
Aleksandrijskog („Stromate", II , 9) bio veoma popularan medu aleksandrijskim sledbenicima
Vasilidove jeresi. Taj apokrif je bio poznat i Origenu. Do danas nije sacuvan.

Broju drevnih apokrifa takode treba pribrojati „Jevandelja" koja nose imena apostola: Filipa,
Jakova („Jevandelje radanja"), Nikodima, Jude, Varnave, a takode i „Evino jevandelje",
„Egipatsko jevandelje" i mnoštvo fragmenata bezimenih apokrifa na jevandeoske teme.
Potrebno je napomenuti otkrice iz XIX veka (medu koptskim rukopisima) - „ Pistis Sophia ",
koji sadrži ideje karakteristicne za ucenje gnostika Valentina, te zbog toga nosi naziv
„Valentinovo jevandelje" (pogl. A. F. Losev, „Istorija anticke etike", Moskva, 1992, 1. tom,
str. 296-297 /na ruskom/).

„Pavlova dela" pripadaju broju najstarijih kazivanja o apostolima. Neki is-traživaci

pretpostavljaju da je ovaj spis raniji od drugih apokrifa o apostolima, te da je nadopuna
kanonskom tekstu Dela apostolskih (tekst „Pavlovih dela" govori o životu apostola do
stradanja u Rimu). Taj apokrif nije sacuvan, ali se Origen cesto koristi njime. Moguce da je
ovaj apokrif izvršio uticaj na stvaranje kasnije povesti i stradanju apostola Pavla („ Passio
Pauli "), koji se nalazi u mnogim latinskim kodeksima.

,Andrejeva dela"- gnosticki apokrif iz II veka. Nije sacuvan. O njegovom sastavu moguce je
suditi po kasnijim apokrifima koji nose ime apostola Andreja, u raznim grckim i latinskom
kodeksima (ne ranijim od VIII veka). Ovaj apokrif se gotovo uvek pominje sa „Jovanovim
delima".

„Jovanova dela" ( II vek) - apokrif koji ulazi u sastav opširnog zbornika kazivanja o
apostolima. Za autora tog zbornika najcešce pominju gnostika Levkija. „Jovanova dela" bila
su veoma popularna u mistickim krugovima ranog hrišcanstva i imala su jak uticaj do IX
veka. Taj spis bio je poznat i svetom Fotiju Carigradskom. Na „Jovanova dela" ukazuju
ucesnici ikonoborackog sabora u Konstantinopolju (754.). Na Sedmom Vaseljenskom saboru
(787.), zbornik Levkija bio je osuden inicijativom patrijarha Tarasija Konstantinopoljskog
(pogl. „Dela Vaseljenskih sabora", VII tom, Kazanj, 1887-1891, str. 189-192 /na ruskom/).
Osim Levkijevog zbornika poznati su takode fragmenti kazivanja o delima Petra, Filipa,
Mateja, Vartolomeja. Narocito treba pomenuti „Tomina dela" koja pokazuju obrazac
stvaralaštva gnostika u II veku. Po napomeni A. F. Loseva, za izucavanje gnosticke filosofije
„Tomina dela" imaju izuzetno veliki znacaj (pom. delo, str 291. Pogledato tamo navedena
publikovanja fragmenata iz ovog apokrifa).

„Petrovo Otkrivenje"- najstariji apokrifni tekst, ulazi u broj kanonskih knjiga vec u III veku.
Tom vremenu pripadaju i „Poslanice apostola Varnave" - „Ucenje apostola" objavljeno u:
„Žurnal Moskovske Patrijaršije", 11, 1975. godina, str. 68-72.

Apokrifni spisi bez sumnje imaju važnost samo kao istorijski izvori. Takode, prema napomeni
svetog Atanasija Velikog, „oni su zasigurno izmišljotina jeretika, koji ih stvaraju kada žele,
prikazujuci ih kao drevne, da imaju sa cime prevariti prostodušne ljude..." („Dela svetog
Atanasija Velikog", III tom, str. 372-373 /na ruskom/).

Predimo sada na dogadaje koji slede.

26. glava

O varalici Menandru

Menandr, prejemnik Simona Vracara 1 , pokazao se kao veliko orude davola, ništa manje
opasno od njegovog ucitelja. On je takode bio iz Samarije. Kao i ucitelj, on se podigao do
visina madionicarskog umeca, zadivljujuci ljude svojim trikovima. Govorio je za sebe da je
spasitelj, iz oblasti nevidljivih eona 2 , koji je poslat radi spasenja ljudi. Ucio je da niko od
andela, sazdatelja kosmosa, ne može dostici savršenstvo dok se opitno ne upozna sa magijom
koju on (Meneandr) daje i od njega ne primi krštenje. Oni koji toga budu udostojeni žive
vecno, nikada ne umiru i vecno su mladi. O tome šta je ovaj ucio možemo saznati i od Irineja
3 . I Justin, spominjuci Simona, izmedu ostalog kaže i ovo: „Znamo da je Menandr, takoce
Samaricanin iz drevne Kaparteje, ucenik Simona, podstrekivan demonima, kada je bio u
Antiohiji, mnoge obmanuo svojim macionicarskim veštinama. On je ubedio svoje sledbenike
da nikada nece umreti. Njegovih sledbenika ima i sada..." 4 .

Ocevidno je da je tu delo cavolje, i da su ti šarlatani, prikazujuci se kao hrišcani, samo

osporavali ucenje Crkve o besmrtnosti duše i vaskrsenju mrtvih. Oni, koji su poverovali i
prihvatili to (jereticko) ucenje, izgubiše pravu nadu.

1. Menandr - ucenik Simona Vracara, rodom je iz Kaparteje u Samariji. Živeo je u Antiohiji.

Podrobnija svedocenja o njemu nisu sacuvana do danas.

2. Gnostici su Govorili da su eoni duhovi, koji svoje poreklo dobiše od punoce božanstvenog
suštastva. Oni su, dakle, jednosuštni sa Bogom, po mišljenju Gnostika. Ali, ipak su jedan
stepen niže od Boga. Iz eona proizadoše mnoge druge stvari, a najposle i ovaj svet.

3. „Protiv jeresi", I , 23, 5.

4. Justin Filosof, „Apologija", I , 26.

27. glava

O evionitskoj jeresi

Lukavi demon, nastojeci da uništi veru u Hrista, Sina Božijeg, nace slabosti u ljudima i
zavrbova ih za sebe. Prvi hrišcani takve ljude nazvaše evionitima 1 . Njihova predstava o
Hristu bila je veoma cudna. Oni su Njega smatrali za obicnog coveka, koji je zbog svoje
moralnosti priznat za pravednika. On se, po njima, rodio iz bracne zajednice Marije i njenog
muža. Po njihovom mišljenju, potrebno je sacuvati obrede koje zahteva zakon. Drugi,
uporedo sa njima, donekle su promenuli pomenute besmislice. Oni ne odricu da se Hristos
rodio od Djeve i Duha Svetoga, ali kao i prvi, ni ovi ne priznaju predvecnost Hrista, Logosa i
Premudrosti Božije. Ovi su cak i deformisali ono šta kazuju prvi, nastojeci da sve ispune
onako kako zahteva obredni zakon. Takode smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice
apostola Pavla, nazivajuci ga odstupnikom. Prihvataju samo Jevancelje Jevreja, a ostale
knjige odbacuju. Poput Jevreja, i ovi cuvaju obicaje kao što su subota, ali su poštovali, gotovo
kao i mi dan Gospodnji i spomen vaskrsenja. Zbog toga su i dobili to ime (evioniti), koje
govori o oskudnosti njihovog razuma, jer mecu Jevrejima tako zovu sirotinju.

1. O jeresi evionita, koji su smatrali rodenje Gospoda Isusa Hrista kao obicno rodenje coveka
i da se reci proroka Isaije (7, 14) ne odnose na Presvetu Bogorodicu, pisali su, osim Jevsevija,
i Origen („Protiv Celsa", V , 61), Irinej Lionski („Protiv jeresi", III , 21, 1). Takode pogl. A. I.
Pisarev, „Fragmenti iz istorije hrišcanskog veroucenja patristickog perioda", Kazanj, 1915, 1.
tom, str. 96-126 /na ruskom/).

28. glava

O Kerintu, vodi jeretika

Znamo da je u to vreme živeo i voda druge jeresi, Kerint 1 . Gaj 2 , cije sam reci vec navodio,
u svojim rasudivanjima o njemu kazuje i ovo: „I Kerint, u otkrivenjima koja su tobož
napisana velikim apostolom, meša lažna kazivanja o cudima koja su njemu rekli andeli. On
govori da ce posle vaskrsenja nastupiti zemaljsko carstvo Hrista, i da ce ljudi ponovo naseliti
Jerusalim, i da ce se nasladivati telesnim nasladama. Neprijatelj reci Božije, on želi da
obmane ljude, govoreci da c e milenijum proci u bracnom prazniku...".

I Dionisije, koji je u to vreme bio episkop u Aleksandriji, u drugoj knjizi dela „O zavetima" 3
govoreci o Jovanovom Otkrivenju, ovako kazuje o tom coveku, sledujuci drevnom predanju:
„Kerint, osnivac jeresi nazvane po njegovom imenu, širio je svoje zloucenje koje u osnovi
sadrži ovo: u Carstvu Hristovom sve ce biti zemno i sve c e biti cuvstveno. Sve ce biti onako
kako bi zapravo on (Kerint) želeo: želudac, i ono što je ispod njega, bice zadovoljavano
jelom, picem, telesnim naslacivanjem...".

Tako govori Dionisije. Irinej u I knjizi svoga dela „Protiv jeresi" (26.) podrobno govori o
njegovom gnusnom ucenju, a y III knjizi daje nam kazivanje koje ne zaslužuje zaborav.
Oslanjajuci se na Polikarpa 4 , on kazuje da je apostol Jovan došao jednom prilikom u neku
banju, i kada je saznao da je tu i Kerint, hitro izade napolje, ne mogavši da bude pod istim
krovom sa tim covekom. Tada je rekao onim koji behu sa njim: „Hajdemo, da se ne sruši ova
banja jer u njoj je neprijatelj istine - Kerint" 5 .

1. Kerint - jeresijarh. Po predanju, stekao je obrazovanje u Aleksandriji, gde je i poceo da širi

svoje ucenje. Odatle je prešao u Efes, a zatim u Palestinu. Drevni hrišcanski pisci nazivaju ga
protivnikom apostola Petra, Pavla i Jovana (pogl. Irinej Lionski, pom. delo, 3, 3, 4). Sveti
Irinej povezuje Kerintovo ucenje sa judejskim gnosticizmom. Kerint je ucio da Hristos nije
roden od Djeve, nego iz obicnog braka Josifa i Marije, i da je prilikom krštenja na Isusa sišao
Hristos (pogl. Jurij Nikolajev, pom. delo, str. 246-250).

2. Poznato je da je Gaj ucestvovao u borbi sa jeresi montanizma i da je bio oponent

montaniste Prokla. Gaju se jedno vreme pripisivalo autorstvo „Filosofumena", dela koje je
otkriveno 1842. godine (kasnije je to mišljenje promenjeno, i taj se spis pripisuje svetom
Ipolitu Rimskom).

3. Sveti Dionisije, arhiepiskop Aleksandrije (246-265. godina). Ucenik Origena, odlikovao se

smelošcu u bogoslovskim istraživanjima. Stradavao u vreme gonjenja imperatora Decija i
Valerijana. Tri godine proveo u zatvoru. Sveti Dionisije udostojen je i imena „Veliki". Sveti
Atanasije Veliki kaziva ga „uciteljem Vaseljenske Crkve". Pravila koja je sveti Dionisije
izložio u jednom pismu iz 260. godine, upucenom episkopu Vasilidu, na Šestom
Vaseljenskom saboru priznata su kao kanonska i obavezna za citavu Crkvu. Vecina radova
svetog Dionisija do nas su sacuvana u odlomcima koje navode drugi autori. Jevsevije u svojoj
Istoriji navodi fragmente iz knjige „O zavetima". Dela svetog Dionisija Velikog: MPGr X .
Ruski prevod: „Dela svetog Dionisija Velikog, episkopa Aleksandrije", Kazalj, 1900.

4. Sveti Polikarp, episkop Smirne. Apostolski ucenik. Po svedocenju svetog Irineja Lionskog:
„Polikarp, koji ne samo da je ucio od apostola i besedio sa mnogima koji su videli Gospoda
našeg, bio je od apostola postavljen za episkopa u gradu Smirna, u Aziji. I kada sam ga ja
video u mojoj mladosti, on beše starac. Život je okoncao kao mucenik. Svagda je ucio ljude
onome šta je on naucio od apostola..." („Protiv jeresi", III , 3, 4). Mucenicki je postradao u
vreme imperatora Marka Aurelija. Do danas nije ustanovljena tacna hronologija života ovog
svetitelja. Drevni istocnici saopštavaju, da je prokonzulu Kvadratu, koji je tražio od Dionisija
da huli na Gospoda, on rekao: „Eto, meni je 86 godina, kako ja Njemu verno služim, i On mi
ne ucini nikakvo zlo. Kako onda da zloslovim na moga Cara i Spasitelja". Takode se zna da je
on postao episkop Smirne kada mu je bilo oko 30 godina. Po mišljenju V. V. Bolotova, sveti
Polikarp je roden (ili kršten) oko 69. godine, episkop postaje oko 100. godine, a stradava 155
ili 156. godine. A. P. Lebedev pretpostavlja da se svetitelj rodio oko 80. godine, da je episkop
postao oko 110. godine, a da je stradao 166/167. godine. Iz dela svetog Polikarpa do nas je
došla Poslanica Filipljanima (pogl. „Ranohrišcanski oci Crkve", str. 150-156 /na ruskom/).

5. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 3,4.

29. glava

O jeretiku Nikoli i njegovim pristalicama

U to vreme, mada ne previše dugo, postojala je i jeres nikolaita 1 . O njoj govori i Jovan u
Otkrivenju. Njeni sledbenici hvalili su se time da je Nikola bio jedan od onih apostola koje su
izabrali apostoli i da je bio prijatelj Stefana (prvomoucenika). Kliment Aleksandrijski u III
knjizi „Stromata" ovako govori o tom Nikoli: „On je imao ženu u cvetu mladosti. Kada su ga
po vaznesenju Spasitelja apostoli poceli prekorevati zbog cudnog odnosa koji je imao prema
njoj, on ženu izvede na sredinu sabranja i predloži da je uzme svako ko poželi. Takav
postupak, kako kazuju, bio je saglasan sa njegovim recima da telo nije potrebno štedeti. Tom
njegovom postupku i recima poceli su da prilaze neki od ljudi, bez previše rasudivanja.
Uskoro se sledbenici njegove jeresi predadoše bestidnom razvratu. Slušao sam o tome da
Nikola nije znao ni za jednu drugu ženu osim za svoju, a takode da su njegove kceri bile
devstvenice a sin da je živeo daleko od poroka. Ako je to tako, onda je njegovo izvodenje
žene bilo radi toga da bi pokazao kako je pobedio strast... Tako je, kako kazuju, ucio i Matija
2 ... Taj Matija rekao je i ovo: „Sa telom je potrebno boriti se i ne prepuštati se nasladama.
Potrebno je dušu odgajati verom i znanjem. O ljudima koji tada podigoše ruku da bi osudili
istinu, dovoljno je receno" 3 .

1. Ta jeres dobija naziv od njenog osnivaca - dakona Nikole iz Antiohije, jednog od sedam
dakona koje su apostoli izabrali za tu službu (pogl. Dela ap. 4, 5). O toj jeresi svedoci i
apostol Jovan u Otkrivenju (2, 1-6) i Irinej Lionski („Protiv jeresi", III , 11, 1). Irinej nikolaite
naziva „izdanicima onoga što se naziva lažnim znanjem".

2. Matija, autor apokrifnog jevandelja.

3. Kliment Aleksandrijski, „Stromate", III , 4

30.   Glava

O apostolima koji su bili oženjeni

Kliment, cije smo reci naveli, pominje i odricanje braka, te nabraja apostole za koje se zna da
su bili oženjeni. On govori sledece: „Zar da oni kude apostole? Petar i Filip imali su decu. Za
Filipa se zna da je udao svoju kcer. Pavle se nije stideo da u svojoj poslanici pozdravi svoju
ženu, koju nije vodio sa sobom, da bi lakše mogao obavljati svoju službu...". U VII knjizi
„Stromata" citamo: „Govore da je žena blaženog Petra povedena na gubilište, a Petar,
gledajuci to, jako se obradova što je prizvana bila da se vrati onamo gde joj je prava kuca. On
je pozva po imenu, pa je zatim tešio govoreci da se seca Gospoda. Eto kakav je brak bio u tih
blaženih ljudi. U tome se sastojala uzajamna i potpuna privrženost koju su oni imali..."1.

1. Or. cit., VII , 11.

31.  Glava

Kako su skoncali Jovan i Filip

Što se tice stradanja Petra i Pavla, o tome smo vec govorili. O vremenu Jovanovog skoncanja
takode je donekle receno. Mesto gde je on sahranjen pominje Polikarp, koji je bio episkop u
Efesu, u svome pismu upucenom episkopu Rima - Viktoru 1 . Tamo on pominje i apostola
Filipa i njegove kceri: „U Aziji sahranjena su velika svetila, cija c e tela vaskrsnuti u poslednji
dan, kada dode Gospod u slavi i projavi sve svete... takode i Filipa, jednoga od dvanaestorice,
koji se upokoji u Jerapolju, obe njegove kceri koje su bile devstvenice, i još jednu kcer koju je
rukovodio Duh Sveti i koja pociva u Efesu. I Jovan, koji je bio na grudima Gospodnjim,
sveštenik, koji je nosio zlatnu plocicu 2 , mucenik i ucitelj, koji se upokoji u Efesu".

To je svedocanstvo o njihovom kraju. U dijalogu Gaja, koga smo vec spominjali, Prokl
(protiv koga je Gaj pisao), kazuje o kraju Filipa i njegovih kceri: „U gradu Jerapolju živele su
cetiri prorocice, kceri Filipove. Tu je njihova zajednicka grobnica...". Luka u Delima
apostolskim pominje Filipove kceri: one su živele zajedno sa ocem u Kesariji Judejskoj, i bile
su udostojene prorockog dara. Evo njegovih reci: „A sutradan izadosmo, Pavle i mi koji
bijasmo sa njim, i udosmo u Kesariju; i ušavši u kucu Filipa jevandelista, koji beše jedan od
sedam dakona, ostasmo kod njega. I ovaj imaše cetiri kceri devojke koje proricahu" (Dela ap.
21, 8-9).

Izložili smo svedocenja, prema onome šta je došlo do nas, o apostolima, apostolskim
vremenima i sveštenim knjigama koje su nam oni ostavili. Takode i o knjigama koje su
osporavane ali se citaju u vecini crkvi, a takode i o lažnim knjigama, koje su daleko od
istinske vere. Sada cemo preci na kazivanja o dogadajima koji su usledili.

1. Polikarp - episkop Efesa. Predsedava saborom episkopa Male Azije, održanom u Efesu
196. godine. Viktor - episkop Rima (190-202. godina).

2. ?eta??? - deo prvosveštenicke odežde.

32. glava

O tome kakvom je mucenickom smrcu stradao Simeon, episkop Jerusalima

Posle Nerona i Domicijana, u vreme imperatora cije vreme sada opisujemo 1 , poceše sve
veca i veca gonjenja na hrišcane. U takvom gonjenju, kako kazuju, mucenicki je postradao i
Simeon, sin Kleope, koji je bio drugi episkop crkve u Jerusalimu. O tome govori i Egezip, od
koga smo i ranije uzimali mnoga svedocenja. On (Egezip) govori da je Simeon optužen od
strane nekih jeretika, a zatim je uhvacen i stavljen na razne muke. Mucenje je trajalo nekoliko
dana, a njegova izdržljivost ražestila je sudiju i one koji behu sa njim, pa su odlucili da ga
ubiju. Ali, evo šta kazuje sam pisac: „Neki od jeretika optužiše Simeona, sina Kleope, rekavši
da je on hrišcanin i potomak Davidov. Zbog toga je on i postradao, u 120 godini, u vreme
imperatora Trajana i konzula Atika..." 2 .
On kazuje da kada je bilo traganje za potomcima judejskih careva, da su to optužitelji videli
kao zgodnu priliku (za potkazivanje hrišcana). Moguce je zakljuciti da je Simeon bio jedan od
onih koji je licno video i slušao Gospoda, a kao potvrda toga navodi se njegova starost i
spomen o Mariji, ženi Kleope (Jn. 19, 25). Taj Simeon bio je njegov sin. Pisac govori da
potomci Jude, jednog od brace Spasitelja, takode doživeše doba tog vladara. O tome, kako su
oni ispovedali veru u Hrista u vreme Domicijana, vec smo govorili. Dalje on (Egezip) kazuje:
„Oni staju na celo crkve ili kao rodaci Gospoda ili zbog toga što se ne ustežu ispovedati svoju
veru. Crkva je bila u miru do vremena Trajana, do vremena kada je sin Kleope, Simeon,
oklevetan od strane jeretika i doveden pred sud. Mucen je nekoliko dana, i sve je zadivio
svojim nepokolebljivim ispovedanjem Hrista... Konzul je postavio pitanje kako to da starac od
sto i dvadeset godina podnosi sve te muke. A onda zapovediše da bude raspet na krstu...".
Dalje taj isti pisac, izlažuci njemu savremene dogadaje, govori da je do tog vremena Crkva
bila cista kao neporocna devstvenica, a da oni koji su nastojali da naruše tu cistotu, ni jednoga
trena nisu mirovali 3 . Kada je sveti apostolski lik okoncavao svoj život na ovaj ili onaj nacin,
i kada nestade pokolenja koje je svojim ušima slušalo glas Božanstvene premudrosti, tada se
pod uticajem lažnih ucitelja, uciniše mnoge smutnje. I kako ne ostade u životu niko od
apostola, oni (jeretici) izadoše u otvoren napad propovedajuci ono što je strano istini.

1. Ovakva gonjenja na hrišcane imala su kao izgovor to da hrišcani preziru bogove

neznabožaca, te su kao takvi bili posmatrani kao neznabošci. Uz to, uvecanje broja hrišcana
nanosilo je štetu žrecevima i onima koji su gradili (pravili) idole.

2. 107. godina.

3. Ovo Egeziiovo svedocenje Jevsevije najverovatnije irimenjuje na crkvu u Jerusalimu, a ne

na crkvu uopšte.

33. Glava

O tome da je Trajan zabranio zlostavljanje hrišcana

U to vreme mnoga mesta je zahvatilo veliko gonjenje na hrišcane da je Plinije Sekund 1 ,

najpoznatiji medu namesnicima, uznemiren velikim brojem mucenika, pisao je imperatoru o
ljudima koji su ginuli zbog vere 2 . Tu je naglasio da niko od njih nije mogao biti optužen
zbog nekog necašca ili protivzakonitosti. On dalje kazuje: „Ustavši u zoru, oni pevaju Hristu
kao Bogu. Zabranjuju preljube, ubistva i ciniti bilo kakve slicne stvari. U svemu postupaju po
zakonima..." 3 . Na to je Trajan izdao ukaz da se obustavi hajka na hrišcane, a da se kazne oni
koji nasrnu na njih 4 . Strahotno gonjenje se donekle smiri, ali ništa nije zaustavljalo ljude
koji su želeli da nam naude. U nekim mestima zla su smišljali obicni ljudi, dok je u drugim
mestima to cinila tamošnja vlast. Nije bilo javnih progona ali su nastavljena ona po
provincijama i mnogi su mucenicki stradavali zbog vere. Kazivanje o tome preuzeto je iz
latinske apologije Tertulijana, o kome smo vec govorili, koja u prevodu ovako glasi:
„Uostalom, mi smo shvatili da je bilo zabranjeno da se traga za nama. Plinije Sekund,
upravitelj provincije, osudivao je hrišcane i lišavao ih gradanskog prava. Smucen njihovim
mnoštvom, on je pisao imperatoru, napominjuci da ne nalazi nikakvu krivicu na njima osim
što ne žele da se klanjaju idolima. On tu napominje da se oni okupljaju u zoru, da pevaju
himne Hristu, slaveci Ga kao Boga i da cuvaju svoje ucenje, da zabranjuju ubistva, preljube,
bogacenje. Trajan je odgovorio da ne treba proganjati hrišcane..." 5
1. Plinije Sekund (Mladi) 61/62 - 111/113. godina - rimski državnik, filosof, literata. Od 111.
godine pa do kraja života - imperatorski legat (namesnik) za provincije u Maloj Aziji.

2. Plinije Sekund Mladi upravljao je Vitinijom. Za o v o pismo, napisano Trajanu, jedni

kazuju da je nastalo 104. a drugi 111. Godine. Ono se nalazi u zborniku njegovih pisama (10.
Glava). Tije i Trajanova odluka. Epist . 98.

3. „Pisma Plinija Mladeg", X , 96, Moskva, 1984.

4. Or. cit, X , 97.

5. Tertulijan, „Alologija", II , 6.

34.  Glava

O tome da je Evarest bio cetvrti starešina crkve u Rimu

Trece godine vladavine pomenutog imperatora, upokoji se episkop Kliment Rimski, predavši
svoju službu Evarestu 1 .

1. Evarest - episkop Rima (100-109. godina).

35.  glava

O tome daje Just bio treci episkop crkve u Jeruslimu

Posle smrti Simeona, koju smo opisali, episkop u Jerusalimu postaje Just, poreklom Jevrejin 1
. U to vreme bilo je mnogo onih iz obrezanja koji poverovaše u Hrusta, a Just beše jedan od
njih.

1. Just - episkop Jerusalima (107-111. godina).

36.  Glava

O Ignjatiju i njegovim delima

Tada je u Aziji bio poznat Polikarp, sabesednik apostola, koji je postavljen za episkop crkve u
Smirni, od onih koji su videli i služili Gospoda. Takode su poznati i njegovi savremenici:
Papije, episkop Jerapolja, covek svestrano izucen i poznavalac Svetog Pisma 1 , Ignjatije,
mnogima i do sada slavljen, drugi posle Petra episkop u Antiohiji 2 . Kazuju da je on poslat iz
Sirije u Rim i predat na rastrgnuce zverima zbog propovedanja vere u Hrista. Prolazeci
Azijom, pod pratnjom straže, u gradovima gde su se zaustavljali, krepio je besedama hrišcane,
neprekidno ih upozoravajuci da se cuvaju jeretika i da se drže apostolskog predanja. Takode
je pisao i poslanice na tom putu. U Smirnu, gde se nalazio Polikarp, on je napisao poslanicu
hrišcanima u Efesu, pominjuci njenog pastira - Onosima. Zatim jednu poslanicu šalje onima u
Magneziji, na Meandru (gde spominje episkopa Damasa), i još jednu u Trali, gde je, po
njegovim recima, upravljao Polibije 3 . Pisao je Ignjatije i crkvi u Rimu, moleci da mu ne
staju na put da strada mucenickom smrcu. Potrebno je navesti kratku napomenu kao potvrdu
onome šta je receno: „Od Sirije do Rima borim se sa zverovima (1. Kor. 15, 32), po suvu i po
moru, nocu i danju, okovan od deset leoparda, a to je ceta vojnika, koji i kad im se cini dobro,
bivaju još gori. Ali se u njihovim nepravdama još više ucim, no time se necu opravdati. Vrlo
sam željan zverovima koji su za mene pripremljeni i molim se da mi se spremni nadu; ja cu ih
i podstaknuti da me brzo pojedu, a ne kao što se nekih (hrišcana) iz bojazni nisu ni dotakli.
Ako li pak oni sami ne budu hteli, ja cu ih primorati. Oprostite mi, ja znam šta mi je korisno.
sada zapocinjem biti ucenik (Hristov). Neka mi ništa od vidljivoga i nevidljivoga (Kol. 1, 16)
ne zadrži da Isusa Hrista zadobijem. Oganj i krst (raspinjanje), copori zverova, kasapljenja,
cerecenja, drobljenja kostiju, odsecanje udova, mlevenje celoga tela, zle muke davolove, neka
(sve to) dode na mene, samo da Isusa Hrista zadobijem. Ništa mi nece koristiti zadovoljstva
(ovoga) sveta, niti carstva ovoga veka. Bolje mi je umreti (1. Kor. 9, 15) u Hristu Isusu, nego
da carujem nad krajevima zemaljskim. Njega tražim - za nas Umrloga. Njega želim - za nas
Vaskrsloga (2. Kor. 5, 15). A tek mi prestoji radanje. Oprostite mi, braco, nemojte me spreciti
da živim, nemojte želeti da umrem..." 4 . Tako je on pisao pomenutim crkvama. Nalazeci se
iza predela Sirije, Ignjatije je pisao iz Troade žiteljima Filadelfije, a takode i u Smirnu - crkvi
ali i njenom predstojatelju Polikarpu. Znajuci ga kao apostolskog muža, i da je dobri i istiniti
pastir, on ga moli da se revnosno stara i o njegovoj (antiohijskoj) pastvi. On u pismu
hrišcanima iz Smirne govori o Hristu (ne znam odakle je preuzeo ta svedocenja) 5 : „Jer ja
Njega (Hrista) u po vaskrsenju poznajem u telu i sa verom takvoga. I kad je došao ucenicima
koji su bili sa Petrom, rekao je: „Dohvatite, opipajte me, i vidite da nisam bestelesni demon" 6
. O njegovom muceništvu kazuje i Irinej. Pominjuci Ignjatijeve poslanice, on kaže: „I kako
kaza jedan naš covek, osuden za ispovedanje Boga na rastrgnuce zverima: „Pšenica sam
Božija, i meljem se zubima zverova, da se nadem cisti hleb Hristu". Ignjatija pominje i
Polikarp u svojoj poslanici Rimljanima 7 : „Molim sve vas da budete poslušni i koliko može
biti strpljivi, ugledavši se na blaženog Ignjatija, Rufa i Zosima... Pisali ste mi i vi i Ignjatije,
da se po kom putniku pošalju vaše poslanice u Siriju. Cim se nade prilika, ispunicu vašu želju
bilo da ih donesem sa sobom, bilo da ih pošaljem po drugome. Eto uz ovu našu poslanicu
šaljemo vam Ignjatijevu poslanicu, koju je na vas uputio, tako i ostale što su u našim rukama.
U njima cete naci što je od velike koristi za vas...". To su svedocenja o Ignjatiju. Njegov
prejemnik bio je Erot (Iros) 8 .

1. Ovih reci nema u svim prepisima Jevsevijeve Istorije. A sudeci po onome šta govori
Jevsevije za Papija na kraju svoje knjige, može se uzeti da je pomenuti dodatak napomena
nekog od kasnijih prepisivaca.

2. Sveštenomucenik Ignjatije Bogonosac, episkop Antiohije (67-107. godina). Sacuvano je

sedam njegovih poslanica. Pogl. „Ranohrišcanski oci Crkve", 101-144.

3. Onosim - episkop Efesa (kraj I veka). Sveti Ignjatije ga opisuje kao coveka prepunog
ljubavi.

Damas - episkop Magnezije. Ignjatije ga opisuje kao bogodostojnog coveka i poziva hrišcane
tog mesta da se povinuju svome episkopu ne obracajuci pažnju što je rec o mladom coveku.

Polibije - episkop Trakilije. Sreo se sa svetim Ignjatijem u Smirni. Osnovna tema poslanice
Tralijancima je suprostavljanje gnostickoj jeresi.

Magnezija i Tralija to su dva mesta u oblasti Karije na jugoistoku Male Azije. Bile su dve
Magnezije: jedna na reci Meandri, a druga u Lidiji, uz Goru Sinilusa.
4. Sveti Ignjatije Bogonosac, „Poslanica Rimljanima", 5, 6.

5. Ove reci su veoma slicne onima koje kazuje Luka (24, 30), i nalaze se u fragmentima
Jevrejskog Jevandelja i tzv. Petrovoj propovedi.

6. Sveti Ignjatije Bogonosac, „Poslanica Smirnjanima", 3.

7. Ova poslanica je sacuvana. Reci koje navodi Jevsevije nalaze se u 10. i 13. Glavi.

8. Prejemnik svetog Ignjatija nije bio Erot nego Geron (107-130. godina). Posle njega za
episkopa Antiohije postavljen je Kornilij (130-144. godina), pa tek onda Erot (144-169.
godina).

37. glava

O jevandelistima koji u to vreme behu na glasu 1

Medu znamenitim ljudima tog doba bio je i Kodrat 2 , koji se kao i Filipove kceri, odlikovao
darom proroštva. Poznati su i drugi njegovi sa vremenici, niz muževa koji je došao kao smena
apostola. Dostojni ucenici takvih muževa, nastavili su da ustrojavaju crkve, cije su osnove
položili apostoli. Oni su išli sve dalje i širom sveta su sejali spasiteljno seme Carstva
nebeskog. Mnogi od tadašnjih ucenika, ciju je dušu ispunila rec Božija, ispunjavali su pre
svega spasiteljnu zapovest da razdaju svoj imetak sirotinji, a zatim da krenu da ispune delo
jevandelista, propovedajuci rec onima koji je još nisu culi. Osnivajuci crkve, postavljali su
druge za pastire, a sami su nastavljali dalje, u druge predele da bi i tamošnje ljude upoznali sa
Hristom. Mnoštvo cuda ucinjeno je tada silom Duha Božijeg. Mi ne možemo po imenima
nabrojati sve apostolske prejemnike, koji su postali pastiri i jevandelisti Crkve po celome
svetu. Pominjemo samo one koji se spominju u spisima koji su do danas sacuvani.

1. Jevsevije zacelo ne misli na Hristove ucenike, koji su vec poznati kao jevandelisti, niti na
one pastire koje su postavili apostoli po raznim mestima hrišcanskog sveta. Nego misli na
propovednike Jevandelja koji proneše Hristovu nauku onamo gde još ne dode svetlost
Hristova, dakle medu neznabožacke narode. Uporediti sa Poslanicom Efescima (4, 11), gde
sam apostol razlikuje jevandeliste od apostola i pastira.

2. Apostol Kodrat - jedan od Sedamdesetorice apostola. Po svedocanstvu blaž. Jeronima, bio

je apostolski ucenik. Episkop Atine. 126. godine napisao je apo logiju u zaštitu hrišcanstva,
cije odlomke navodi Jevsevije u Istoriji (4, 3). O Kodratu: ep. Filaret Cernigovski, „Istorijsko
ucenje o ocima Crkve", I tom, Petrograd, 1882, str. 39 /na ruskom/).

38.

Glava O Klimentovoj Poslanici i o spisima koji mu se pripisuju

K njima pripada 1  i Ignjatije, pomenut u Poslanicama i Kliment koji je poslanice uputio

crkvama u Korintu i Rimu. Tu se navodi mnoštvo misli iz Poslanice Jevrejima; nešto je
navedeno doslovno, tako da to potvrduje da ta poslanica nije nešto novo. Zbog toga, on
pribrojava tu poslanicu delima apostola. Pavle je pisao Jevrejima na rodnom jeziku, i jedni
govore da je jevandelista Luka, a drugi da je sam Kliment, tu poslanicu preveo na grcki. Cini
nam se da je ova druga pretpostavka pri-hvatljivija, kako po jeziku iz Klimentove Poslanice a
tako i zbog nevelike razlike u mislima koje susrecemo u oba spisa. Potrebno je znati da
Klimentu pripisuju i drugu poslanicu, ali mi znamo da je od ranije mnogi ne priznaju. Takode,
od nedavno njemu pripisuju i opširni dijalog Petra sa Apijonom. Niko od drevnih ne kazuje o
tome. I tako, receno je o autenticnim Poslanicama Klimenta kao i o Poslanicama Ignjatija i
Polikarpa.

1. Pocetak ove glave sadrži u sebi produžetak one misli kojom je okoncana prethodna glava.

39. glava

Šta je pisao Papije

Papiji pripisuju pet knjiga pod naslovom „Tumacenje reci Gospodnjih". O njima, kao o
njegovim spisima, govori Irinej: „Papija, koji je slušao Jovana, drug Polikarpov, jedan od
drevnih hrišcana, posvedocio je sve to i pismeno u cetvrtoj od pet knjiga koje je napisao..." 1 .
Tako govori Irinej. Sam Papije, u predgovoru svog dela, ne kazuje za sa sebe da je video i
slušao svete apostole, nego da su ga sa verom upoznali ljudi koji su znali apostole. Evo šta on
piše: „Ja ne kasnim u potvrdi istine i želim da dopunim svoja tumacenja onim sa cime sam se
ja dobro naucio od staraca i što sam dobro zapamtio. Ja sam sa divljenjem slušao te
dobrorecite ucitelje koji su kazivali o Istini. Nisam slušao one koji ponavljaju nekakve ljudske
mudrosti, nego one koji su kazivali o veri o kojoj ih nauci sam Gospod. Tada sam ih pitao i o
tome šta je govorio Andrej, šta je govorio Petar, šta Toma, šta Filip i Jakov, Matej, Jovan ili
neko drugi od apostola Gospodnjih. Takode sam slušao i ono što je govorio Aristion i
prezviter Jovan 2 , takode ucenici Gospodnji. Razumeo sam da ce mi te reci i te knjige biti od
koristi...". Potrebno je obratiti pažnju da Papije pominje dva coveka koji imaju ime Jovan:
jedan koji je vec spomenut sa Petrom, Jakovom, Matejem i ostalim apostolima, i to je bez
sumnje jevandelista Jovan; i drugog Jovana, koga takode povezuje sa apostolima, pominjuci
pri tom i Aristiona, s tim što tog Jovana naziva prezviterom. Istinitost tog svedocenja
potvrduje se time da su u Aziji dva coveka nazivali tim imenom, a u Efesu i danas postoje dve
grobnice od kojih se svaka zove Jovanovim imenom. Na to je potrebno obratiti pažnju jer ako
onaj Jovan koji je imao videnje nije autor Otkrivenja, onda je autor te knjige onaj drugi
(Jovan). Papije o kome smo govorili, priznaje da je on apostolske reci slušao od ljudi sa
kojima se susretao, a Aristiona i prezvitera Jovana video je svojim ocima. On ih cesto pominje
u svojim spisima, kako po imenu, a takode i time što navodi njihove reci.

Tome je potrebno pridodati i još neke Papijine reci, u kojima on kazuje o nekim cudima za
koja je saznao iz predanja. Vec smo govorili da je apostol Filip, zajedno sa kcerima živeo u
Jerapolju, a sada cemo reci o tome kako je Papije (njihov savremenik), rekao o zadivljujucoj
istoriji, koju je cuo od Filipovih kceri o vaskrsenju mrtvog coveka, što se tada dogodilo, i o
cudu sa Justom, po nadimku Varnava, koji popi otrov, a po milosti Gospodnjoj, od toga mu
ništa ne bi. Tog Justa, posle vaznasenja Gospodnjeg, sveti apostoli zajedno sa Matejom
postaviše na izbor ko od njih dvojice da bude izabran umesto izdajnika Jude. U Delima je to
ovako opisano: „I postaviše dvojicu: Josifa zvanog Varsavu, koji bi nazvan Just, i Matiju..."
(Dela ap. 1,2,3) 3 .

On je zabeležio i druta kazivanja koja su došla do njega kroz usmeno predanje. Medu njima
su i neke price o Spasitelju koje su poput basni. Tako, na primer, on govori da ce posle
vaskrsenja mrtvih nastupiti hiljadugodišnje telesno Carstvo Hristovo na zemlji. Mislim da je
on loše protumacio reci apostola, i da nije razumeo njihov tajanstveni smisao zbog
siromašnog poimanja svog uma. To se može videti i iz njegovih knjiga, mada vecina crkvenih
pisaca koji su bili posle njega, uvažavaju te spise kao drevne i važne. Medu njima je i Irinej.

On u svojoj knjizi kazuje i o drugim recima Gospodnjim, sacuvanim kroz predanje

pomenutog Aristovula i prezvitera Jovana. Znatiželjni neka nadu te knjige i neka ih procitaju,
a mi cemo spomenuti ono šta prezviter Jovan govori o jevandelisti Marku: „Marko je bio
Petrov prevodilac. On je tacno zapisao sve što je zapamtio od onoga šta je rekao i ucinio
Gospod, ali ne po poretku pošto sam nije slušao Gospoda i nije išao za Njim. Docnije je on
pratio Petra... Marko nigde nije pogrešio, zapisujuci sve onako kako je zapamtio. Nastojao je
da ne propusti ništa...

Tako govori Papija o Marku. O Mateju on kaže sledece: „Matej je zapisao Isusove besede na
jevrejskom (jeziku), i prevodio ih je onako kako

je mogao...".

On se koristi prvom Jovanovom Poslanicom, a takode i Petrovom; govori i o ženi koju su

optužili pred Gospodom zbog mnogih grehova. To kazivanje se nalazi u Jevrejskom
Jevandelju.

Smatrao sam za neophodno da i to spomenem.

1. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", V , 33, 4.

2. Aristion - ucenik Gospodnji, episkop Smirne.

Prezviter Jovan - ucenik apostola. Kazivanje o njemu sacuvano je samo kroz fragmente
Papijevog dela koje navodi Jevsevije. Po mišljenju niza protestantskih istoricara, prezviter
Jovan je autor Jevandelja, Poslanica i Otkrivenja, koja su sacuvana pod imenom svetog
Jovana Bogoslova. Ova hipoteza nije dobila širu rasprostranjenost jer protivreci predanju
Crkve i naucno je neosnovana.

3. Apostol Just - jedan od Sedamdesetorice apostola. Episkop Elefteropolja. Mucenicki

postradao.

KNJIGA CETVRTA

1. glava

O tome koje upravljao crkvama u Rimu i Aleksandriji (Trajan, 108-116. godina)

Oko dvanaeste godine vladavine cara Trajana, upokoji se nedavno spomenuti episkop
Aleksandrije. Cetvrti koji je posle apostola bio na toj službi je Prim 1 . Te godine je episkopa
Evaresta, koji je crkvom u Rimu upravljao osam godina, nasledio Aleksandar, peti prejemnik
Petra i Pavla 2 .

1. Dvanaesta godina vladavine imperatora Trajana je 109. godina, a pocetak Primovog

episkopstva po arhiepiskopu Sergiju (Spaskom) je 107. godina. Prim je bio na celu crkve u
Aleksandriji do 119. godine.
2. Evarest - episkop Rima (100-109. godina). Njegov naslednik je Aleksandar I (109-119.).

2. glava

O tome šta je Judeje snašlo u to vreme

Crkva Spasitelja našeg jacala je iz dana u dan dok su nevolje i bede Jevreja neprekidno
smenjivale jedna drugu. Osamnaeste godine vladavine cara Trajana Jevreji su podigli novi
ustanak u kome poginu mnogo ljudi. U Aleksandriji, u drugim delovima Egipta i i u Kirinieji,
oni (Jevreji), kao vodeni nekim duhom meteža, ustremiše se na Grke, koji su živeli zajedno sa
njima 1 . Ustanak je rastao, a vec sledece godine izbi veliki rat. Egiptom je tada upravljao
Lup. U prvom boju Jevreji nadvladaše, a Grci, bežeci u Aleksandriju, napadoše one Jevreje
koji su živeli u tom gradu. Jevreji iz Kirineje tada poceše da pljackaju po Egiptu. Njih je
predvodio Lukas. Oni su tada opustošili i Nom 2 . Impe-rator tada na njih posla Marcija
Turbona, sa vojskom, brodovima i konjicom. Turbon je vodio dug i uporan rat. Mnogo puta se
upuštao u borbe, te je porobio i ubio na hiljade Jevreja, ne samo onih u Kirineji, nego i onih iz
Egipta a koji su došli kao pomoc Lukasu. Imperator, misleci da reši problem u Mesopotamiji,
naredio je Luciju Kvintu da protera Jevreje iz te oblasti. Lucije, iduci sa vojskom, istrebio je
veliki broj tamošnjih Jevreja, zbog cega ga je imperator naznacio za upravitelja Judeje 3 .
Tako o tome kazuju i drevni grcki istoricari koji su pisali o tom vremenu.

1. Kirineja je zapadno od Misira. Delom u Kirineji, a delom u Misiru bilo je mnogo Jevreja
koji su se doselili. Kao što svedoci Dijon Kasije, Jevreji su u to vreme samo u Kirineji pobili
220 hiljada ljudi; a na ostrvu Kipar, predvodeni Artemijonom, ubili su 240 hiljada ljudi. O
tome piše i Orozije.

2. Nom - oblast u starom Misiru.

3. Ustanak Jevreja zapoceo je 116, godine u Mesopotamiji, a zatim je prenet i u Egipat. Lucije
Kvint, koji je ugušio ustanak, bio je Mavar; komandovao je berberijskom konjicom u
Trajanovoj armiji. Nakon ugušenja ustanka naznacen je za prokuratora Judeje. Nemiri koje su
izazvali Jevreji narocite razmere dobijaju u Kirineji, gde ih je predvodio izvesni Lukas, koji je
sebe proglasio za cara. Pod njegovim vodstvom Jevreji napadaju Grke u svom gradu, a onda
krecu u Aleksandriju. Prefekt Egipta - Lup, sa nevelikom vojskom koja je bila uz njega, nije
mogao da izdrži napad i povlaci se iz Aleksandrije. 117. godine radi ugušenja ustanka poslat
je Turbon sa vojskom i flotilom. On je opseo Aleksandriju i kroz nekoliko meseci zauzeo je
grad.  

3. Glava

Ko je branio veru u vreme Adrijana (Adrijan, 117. godina)

Nedostajalo je šest meseci da se navrši punih dvadeset godina (dvadeset i dve godine - prema
prevodu ep. Gavrila) vladavine imperatora Trajana. Posle njega vladao je Elije Adrijan 1 .
Njemu se sa apologijom obraca Kodrat, koja je sastavljena u zaštitu naše vere jer su neki
zlobnici nastojali da ne bude mira za Crkvu. To delo i danas cuvaju mnogi od brace, a imamo
ga i mi. Ono na blistav nacin svedoci o uzvišenom umu i apostolskom pravoverju Kodrata. O
tome kako je on živeo, moguce je suditi po njegovim recima: „Dela Spasitelja našeg svagda
su bila ocevidna jer su istinita; ljudi koje je On iscelio, koje je On vaskrsao, živeli su dugo
nakon Njegovog stradanja i vaskrsenja, a neki su živi i danas...". Takav je bio Kodrat. Aristid,
cvrsti sledbenik naše vere, podobno Kodratu, takode je poslao Apologiju imperatoru Adrijanu
2 . I to delo danas mnogi imaju kod sebe 3 .

1. Elije (Jelije) Adrijan - rimski imperator (117-138. godina).

2. Pretpostavlja se da je ta Apologija nastala 124. godine. Njen tekst u celosti

nije sacuvan. Nemacki istoricar F. Funk piše: „Prema sirijskom tekstu apologije koja je data
Antoniju Piju, prema Jevseviju i po jednom nedavno otkrivenom jermenskom fragmentu,
može se pretpostaviti da je ona zapravo predata Adrijanu. Konacno rešenje kome je ona
zapravo upucena, još uvek nije moguce precizno odrediti..." (F. Funk, „Istorija hrišcanske
Crkve od apostolskih vremena do danas", Moskva, 1911, str. 92 /na ruskom/).

3. Neki misle da ce Kodrat, apostolski ucenik, koji je ujedno imao i dar proroštva (Jevsevije,
3. knjiga, 27. Glava) biti onaj episkop Atine o kome Jevsevije Govori u 4. knjizi, 23. Glavi
( Cave Hist . vol 1. pag . 32 ad annum Christ . 123). Osim navedenih reci nemamo ništa više
od njegove Apologije, i ako je bila u celosti sacuvana do sedmog veka (R hot . so d . 162).
Isto tako nemamo ni Aristidovu

4. glava

O rimskom i aleksandrijskom episkopu za vladavine Adrijana (Adrijan, 117-120.

godina)

Trece godine vladavine imperatora Adrijana upokoji se Aleksandar koji je deset godina bio
episkop Rima. Njegov prejemnik bio je Ksist 1 . U Aleksandriji, oko tog vremena, u desetoj
godini svoje službe upokoji se Prim. Njegov prejemnik bio je Just 2 .

1. Ksist - episkop Rima (119-128. godina).

2. Just - episkop Aleksandrije (119-130. godina).

5. Glava

Jerusalimske starešine od Spasitelja do vremena

o kome se Govori (Adrijan, 129-131. godina)

Spisak jerusalimskih episkopa koji bi govorio o vremenu njihove službe nigde nisam našao
(govore da oni nisu bili dugovecni). Iz pismenih izvora saznao sam da je do Adrijanove
opsade Jerusalima bilo njih petanest koji su prejemstveno sledili jedan za drugim, da su
poreklom bili Jevreji i da su Hristovo ucenje iskreno primili tako da su po mnogima zaista bili
dostojni episkopstva koje im je povereno. Crkva se tamo mahom sastojala od Jevreja koji su
poverovali (u Hrista), pocev od apostola pa do onih koji su doživeli spomenutu opsadu, kada
su Jevreji, napadnuti od Rimljana, bili silno poraženi 1 . Kako od tog vremena nije bilo
episkopa koji su poticali od onih iz obrezanja, to je potrebno nabrojati sve pocev od prvog:
Jakov, brat Gospodnji, zatim - Simeon, Just, Zakhej, Tovija, Venijamin, Jovan, Matij, Filip,
Seneka, Just, Levij, Jefrem, Josif i poslednji - Juda. To su episkopi Jerusalima koji su poticali
od onih iz obrezanja 2 . Dvanaeste godine Adrijanove vladavine, Ksint koji je deset godina
bio episkop Rima, a njegov prejemnik beše Telesfor 3 . Nakon godinu i nekoliko meseci
predstojatelj crkve u Aleksandriji postao je Evmen, šesti po redu, nakon smrti svoga
prethodnika koji je tamošnjim crkvama upravljao jedanaest godina 4 .

1. Ustanak Jevreja bio je 131-133. godine. Nakon tog ustanka Judeja je opustela jer je
izginulo više od 500.000 ljudi.

2. U spisku koji navodi Jevsevije i u spisku koji daje arhiep. Sergije („Puni m e secoslov
Istoka", II tom, Moskva, 1876 /na ruskom/), na koji se orjentišu hronološha svedocenja u
savremenim komentarima, primetne su odredene razlike. Tako, na primer, u spisku arhiep.
Sergija odsustvuje episkop Jefrem, koji je na trinaestom mestu prema Jevseviju, tako da
spisak episkopa Jerusalima prema delu arhiep. Sergija izgleda ovako: Jakov Pravedni (33-62.
godina), sveti Simeon (62-107.), Just (107-111.), Zakhej (devet godina), Tovija (dve godine),
Venijamin (dve godine), Jovan I (dve godine), sveti Matej (jedna godina), Filip (124. godina),
Seneka (jedna godina), Just II (pet godina), Levij (dve godine), Josif (je-dna ili pet godina),
Juda ili Kirijak (135. godina).

Starešine Crkve koje su živele posle razaranja Jerusalima nosili su ime episkopa tog Grada ali
tamo nisu živeli nego u Peli. Samo zbog toga što je njihovo stado bilo iz Jerusalima, n o sili su
i to ime.

3. Telesfor - episkop Rima (128-139. godina).

4. Evmen - episkop Aleksandrije (130-139. godina)

6. glava

O onome šta se dešavalo sa Jevrejima za vladavine cara Adrijana

Tada Jevreji ponovo podigoše ustanak 1 . Rut, upravitelj Judeje, sa vojskom koju mu je
imperator dao u pomoc, bez žalosti je, koristeci se bezumljem Jevreja, pobio na hiljade
muškaraca, žena i dece 2 , a njihovu državu, po zakonima rata, porobi. Voda Jevreja tada je
bio covek po imenu Barkoheba 3 , što znaci „sin zvezde". On je inace bio ubica i razbojnik, a
želeo je da sebe svojim sledbenicima prikaže kao neko svetilo koje je sišlo s neba.
Osamnaeste godine Adrijanove vladavine beše veliki rat. Trajala je opsada Betfere (Bitira) -
veoma utvrdenog grada nedaleko od Jerusalima. Ustanici su ginuli od gladi i žedi. Vinovnik
tog bezumlja doživeo je zasluženu kaznu, a po odredbi Adrijana, citavom narodu bilo je
zabranjeno da od tada kroce na zemlju u okolini Jerusalima, pa cak i da gledaju na rodno
mesto 4 . To piše i Ariston iz Pele 5 . Tako zapusteše jevrejski gradovi. Niko od starih žitelja
ne ostade, a na njihovo mesto d o doše strani narodi. Tu je zatim podignut rimski grad sa
drugim imenom; njega su zvali Eliej (Jelija) u cast imperatora Elija Adrijana. Tamošnja crkva,
sastavljena od onih koji poticu iz neznaboštva, na svom celu je imala episkopa Marka 6 .

Apologiju, i ako je bila u životu za vreme Jeronima i Jevsevija, pa i malo poznije.

1. Jevsevije ne kazuje zašto su se Jevreji bunili. Kao što govori Spartijan u životopisu
Adrijana (13. Glava), Adrijan je branio Jevrejima obrezanje, da bi im se na taj nacin istrebila
narodnost i da se izmešaju sa drugim narodima. A kao što Govori Dijon Fasije (69, 12),
Adrijan je imao nameru da u Jerusalim naseli strane narode, a to je bilo krivo Jevrejima i zbog
toga su podigli bunu.

2. Po recima Dijona Kasija (69, 14) onda je stradalo do 580 hiljada Jevreja, koji su uhvaceni
sa oružjem u ruci, osim onih koje je pomorila Glad i bolest. Srušeno je 50 gradova i 985
jevrejskih sela.

3. Barkoheba (Bar-kohba) - ime koje je uzeo izvesni Simeon, koji je sebe predstavljao kao
mesiju, te je postao voda jevrejskog ustanka. Nemamo sacuvane pouzdane podatke i njemu.
135. godine, kada su Rimljani zauzeli grad Befer, on je ubijen a njegova glava je preneta u
rimski logor. Po predanju, Barkoheba je kažnjavao hrišcane jer ga nisu priznavali za mesiju.

Var-Koheka, sin zvezde, verovatno je pre toga bio Simon jer i danas se nalaze novci pod tim
imenom. Posle zlosretnog ustanka prozovu ga Judeji Var-Kociba, tj. sin laži. Ubili su ga kao
lažnog mesiju.

4. Neki istoricari kazuju da je Jevrejima bilo dopušteno samo jednom Godišnje da dodu u
Jerusalim i to na onaj dan kada je Grad razrušen. Time im je davana prilika da se isplacu. U
kasnija vremena to im je dopuštano za novac.

5. Ariston iz Pele - autor nesacuvanog apologetskog dela „Dijalog Papiska i Jasona", u kome,
po svedocenju Klimenta Aleksandrijskog, hršncani dokazuju Jevrejima da su starozavetni
proroci svedocili o Hristu. Ariston je 132. godine napisao i delo o ustanku Barkohebe.

Ariston je iz grada Pela. On je napisao jednu knjigu pod imenom „Razgovor izmedu Jasona i
Papiska ", i tu je izložio stradanje Jevreja u Bitiru u vreme opsade (O rig . Lib . 4. Contra
Celsum ). No danas se zna samo za predgovor kroz dela Kiprijana.

6. Marko je postao episkop Jerusalima 135. godine.

7. glava

Ko su bili vode lažne nauke u to vreme (Adrijan, 135. Godina)

Poput sjajnih zvezda sijale su crkve po citavoj vaseljeni. Vera u Spasitelja i Gospoda našeg
Isusa Hrista širila se medu svim ljudima, a onda je demon, mrzitelj dobra i neprijatelj istine,
protivnik covekovog spasenja, napao na Crkvu, pustivši na nju razne zamke. Pre toga on je
podizao progone, a sada, lišen te mogucnosti, koristio je obmanjivace da bi prevario duše
ljudi. Izmišljao je razlicite prevare, prikrivajuci se iza imena naše vere, da bi hvatao ljude i
odvlacio ih u pogibelj. Od Menandra, naslednika Simona, o kome smo vec govorili, izade
zmijopodobna jeres kroz usta Saturnina 1 , koji je rodom iz Antiohije i Vasilida 2 ,
aleksandrijca. Jedan u Siriji, a drugi u Egiptu, otvoriše škole bogomrske jeresi. Irinej govori
da je Saturnin ponovio vecinu laži koje je izrekao Meneandr, a da se Vasilid, pozivajuci se na
nešto neizreceno, zanosio mišlju u nemogucnost da se njegovo ucenje kaže recima te je
smišljao cudovišne price za svoju necasnu jeres. Tada su mnogi crkveni pisci branili veru.
Neki od njih ostaviše i za buduce naraštaje svoje spise - silno oružje protiv pomenutih jeresi.
Do nas je došlo delo znamenitog pisca tog vremena - Agripe Kastora, koji opovrgava
Vasilida, pokazujuci svu laž njegovog ucenja. Razotkrivajuci tu laž, Agripa kaže da je Vasilid
sastavio 24 knjige na Jevandelje 3 , da je izmislio neke proroke Varkavu, Varkofa i druge, a
koji nikada nisu ni postojali, i da je iskoristio ta varvarska imena da time pridobije ljude za
sebe. On uci da treba jesti idolske žrtve i da se treba odricati vere u vreme progona. Poziva,
sledeci za Pitagorom, na petogodišnje cutanje onih koji dolaze k njemu. Napomenuvši i druge
slicne primere, pomenuti pisac je prevashodno analizirao i ukazao na zablude Vasilidove
jeresi. Irinej piše da je u to vreme živeo i Karpokrat 4 otac druge jeresi - gnostika. On nije u
tajnosti, kao Simon, nego se javno bavio magijom kao nekakvim velikim delom, hvaleci se
tim svojim umecem i zajednicarenjem sa demonima. Oni su ucili da oni, koji žele da se u
potpunosti predaju njihovoj misteriji, da treba da cine sramna dela pošto je to jedini nacin da
proniknu u tajne. Uz pomoc takvih slugu, zluradi demon je hvatao ljude u vecnu pogibelj, a
neznabošcima je dao mogucnost da hule na rec Božiju. Iz toga se i pojavila tvrdnja, raširena
medu neznabošcima, da mi stupamo u neprirodne i ogavne veze sa majkama i sestrama i da
jedemo ljudsko meso. Sve to, istina je, ne potraja dugo jer istina je silna i njena svetlost
vremenom nadjaca tamu. Nove zamke neprijatelja rušene su njihovim postupcima: jeresi su
smenjivale jedna drugu, a ucenja su propadala pretvarajuci se u nebrojene misli, smešne i
samim jereticima. Tada je Crkva još više rasla, i Istina je ozarila i Grke i varvare. Vremenom
išceznuše klevete na našu veru, i naše ucenje ostade jedinstveno i opštepriznato jer je svojom
uzvišenošcu prevazilazilo sve drugo. Danas se niko ne osmeljuje da huli našu veru, niti da
klevece na nju kao što su to nekada cinili naši protovnici.

Uostalom, i u to vreme izadoše sa svojim delima nebrojeni borci koji su usmeno i pismeno
opovrgavali bezbožne jeresi.

1. Saturnin (Satornil) - jeresijarh, gnostik, ucenik Menandra. Rodom iz Antiohije. Svoje

ucenje širi u vreme imperatora Adrijana. Pogl. - „Protiv jeresi", 1,24, 1.

2. Vasilid - jeresijarh, gnostik. Rodom iz Sirije. Živeo i ucio u Aleksandriji oko 125-130.
godine. Njegovo ucenje je došlo do nas kroz dve redakcije: kroz dela Ipolita Rimskog (pogl. -
„Filosofumen", VII , 20-27) i kriticki pregled Irineja Lionskog („Protiv jeresi", I , 24, 2-8). Ti
istocnici cesto protivrece jedan drugom. O Vasilidu i njegovom ucenju: V. V. Bolotov,
„Lekcije iz istorije drevne crkve" II tom, str. 197-209; F. Funk, „Istorija hrišcanske crkve...",
75.

3. Jevsevije ne navodi o kom je Jevandelju rec. Verovatno ih je Vasilid iisao na svoje

Jevandelje jer se Govori da je on razlagao jevandeosku istoriju.

4. Karpokrat (Harpokrat) - aleksandrijski gnostik iz prve polovine II veka. O njegovom ucenju

se može govoriti kroz dela Irineja Lionskog („Protiv jeresi", I , 25). Karpokratovo ucenje u
pocetku prihvata neveliki broj ljudi koji su sebe smatrali za posvecene. 155-165. godine u
Rimu se pojavljuje njegov sledbenik Marcelina, koja je uspela da u jeres uvuce mnoge od
hrišcana. Karpokratov sin Epifanije, bio je pribrojan medu bogove, i postao je objekat
poklonjenja u vreme posebnih praznika na ostrvu Kefalonija.

8. glava

O najcuvenijim crkvenim piscima tog doba

Medu tim ljudima beše i Egezip, koga smo pomenuli u više navrata, preuzimajuci iz njegovih
spisa predanja o apostolskim vremenima. On u pet knjiga svojih „Zapisa" jednostavnim
recima izložio tacno predanje o apostolskoj propovedi, a takode je i govorio o vremenu u kom
je živeo i kakve su pocasti tada davate idolima: „Neznabošci su podizali kenotafe i hramove,
onako kako to cine i danas. Medu te sluge spada i Antinoj, sluga kesara Adrijana, koji je živeo
u naše vreme i u ciju cast se organizuju Antinojeve igre 1 . Adrijan je osnovao grad u cast tog
mladica i nadenu mu Antinojevo ime, a takode je osnovao i kolegijum proroka...". Tada je
živeo i Justin, iskreni ljubitelj istina filosofije. Ucio se kod Grka i zanimao se njihovim
naukama. I on govori o Antinoju: „Potrebno je spomenuti i Antinoja koji je živeo u naše dane,
koga su svi u strahu poštovali kao boga mada su znali i ko je, i odakle je..." 2 . On kazuje i o
tadašnjem ratu u Judeji: „U sadašnjem judejskom ustanku, koji predvodi Barkoheba, žestoko
je kažnjavao hrišcane ako se ne odreknu Hrista i ako Ga ne hule..." 3 . Justin piše da se od
grcke filosofije u veru Hristovu nije obratio bez razmišljanja, nego rasudujuci o tome, i kaže:
„Ja sam voleo Platonovo ucenje, ali slušajuci kako klevecu hrišcane i kako se oni (hrišcani) ne
plaše smrti, pomislih da je nemoguce da takvi ljudi žive u porocima i nasladi. Covek koji voli
nasladu, neuzdržanje i koji smatra za dobro da se jede covecije meso, može li on pozdravljati
smrt kao izbavljenje od strasti? Zar takav covek nece, po svaku cenu, nastojati da produži
život na zemlji i da se nasladuje, a ne da dolazi i da bude kažnjen..." 4 .

On takode piše da je Adrijan dobio od Serenija Granijana 5 , znamenitog namesnika, pismo o

hrišcanima koje progone bez ikakve optužbe, samo na poziv mase, da im sude i da ih
kažnjavaju. Imperator je tada kao odgovor napisao Minuciju Fundanu 6 , prokonzulu Azije,
da se niko ne osuduje bez dokaza. Justin prilaže i kopiju tog pisma na latinskom, prevodeci ga
ovako: „Mogli bi tražiti sebi suda na osnovu velikog i preznamenitog kesara Adrijana, oca
vašega; nego mi tražimo suda ne toliko po zapovesti Adrijana, koliko po tome što smo
uvereni da je naša molba pravicna" 7 . Zatim pomenuti pisac navodi kopiju na latinskom, koju
smo mi kako smo umeli preveli na grcki.

1. Antinoj - mladic iz Vitinije, ljubimac imperatora Adrijana. Udavio se u Nilu 130. godine. U
njegovu cast je osnovan grad po imenu Antinopolj. Takode je podignut i hram, statue, iskovan
novac. Najcešce je izobražavan sa svim atributima Dionisa.

Ove igre što ih zavede car Adrijan u cast svom ljubimcu Antinoju, držane su svake pete
Godine u Mantineji - u Arkadiji (Te rtul . de coron . s.13). Grad Antinopolis, koji podiže isti
kesar 122. Godine nalazio se u srednjem Misiru, nedaleko od Nila k istoku.

2. Justin Filosof, , A pologija" I 29

3. Or. s it . 31.

4. Justin Filosof, ,Apologija", II, 12.

5. Kvint Licinije Silvanije (Serenij) Granijan - prokonzul Azije.

6. Minucij Fundan - prokonzul Azije (124-125. godina), prijatelj i sabesednik Plinija Mladeg i
Plutarha.

7. Justin Filosof, „Apologija", I , 68.

9. Glava

Adrijanovo pismo o tome da se hrišcani

ne smeju napadati bez suda

„Minuciju Fundanu. Dobio sam pismo od Serenija Granijana, coveka poznatog, tvoga
prethodnika. Kazuje mi o necemu o cemu se ne može precutati: ne valja da ljudi žive a da ne
znaju za mir i da su svagda na meti klevetnika. Ako žitelji provincije mogu dokazati svoje
optužbe protiv hrišcana i o tome mogu da kazuju pred sudom, to neka se tamo (na sudu) i cini
a ne na trgovima i vikanjem mase. Prilici ti da se dobro upoznaš sa tim optužbama. I ako se
optužbe dokažu, tek tada odredi kaznu za prestup. Ali, zaklinjem te Heraklom, ako neko
podiže optužbe bez razloga, tada te klevetnike ne ostavljaj bez kazne" 1 . Tako glasi
Adrijanov odgovor.

1. Or. s it . 69.

10. Glava

O tome ko su bile starešine crkvi u Rimu i Aleksandriji

za vreme vladavine Antonina (Antonin, 135. Godina)

Adrijan je vladao dvadeset i jednu godinu. Njegov naslednik je bio Antonin 1 , koji je prozvan
Blagocestivi. Prve godine njegove vladavine upokoji se Telesofor, nakon jedanaest godina
svoje službe, a episkop Rima postade Higin 2 . Irinej kazuje da je Telesofor mucenicki postra
dao, a takode kazuje i o tome da je u vreme episkopa Higina u Rimu bio i izvesni Valentin 3 ,
osnivac jeresi, i Kerdon 4 , kolovoda markionove zablude 5 . Evo šta piše Irinej:

1. Antonin (Antonij Pij) - rimski imperator (138-161. godina).

2. Higin (Igin) - episkop Rima (139-142. godina).

3. Valentin (umro oko 161. godine)- jedan od najvecih predstavnika aleksandrijske gnose.
Živeo je u Aleksandriji. Oko 140. godine dolazi u Rim, gde je ucio medu hrišcanima. Po
predanju, pretendovao je na mesto episkopa u Rimu. Zatim odlazi na Kipar. U Rimu ili na
Kipru, pouzdano se ne zna, dolazi do definitivnog raskida sa Crkvom. Uticaj njegovog ucenja
bio je snažan i kroz razne forme se sacuvao sve do VI veka. Protiv njega pišu Irinej Lionski i
mnogi drugi.

4. Kerdon - jeresijarh. Rodom iz Sirije. Pojavio se u Rimu u isto vreme kada i Valentin
(krajem tridesetih godina II veka). Nema pouzdanih podataka o njegovom ucenju. Ostao je
poznat najviše kao ucitelj Markiona.

5. Markion - najpoznatiji jeresijarh II veka. Rodom iz Sinopa (Mala Azija). Po predanju,

njegov otac je bio episkop tog grada. Oko 140. godine dolazi u Rim i postaje Kedronov
ucenik. Markion nije razvio originalno ucenje, ali se za razliku od drugih gnostika, nije
ogranicavao filosofskom problematikom te se obracao ka pitanjima iz crkvenog života.
Smisao hrišcanstva video je u odricanju od jevrejskog duha, a cilj Novog Zaveta po njemu je
da zameni Stari Zavet. Ucinio je reviziju Novog Zaveta, sacuvavši iz njega samo Poslanice
apostola Pavla, koga je smatrao protivnikom Jevreja, i dela jevandeliste Luke -

Jevandelje i Dela apostolska (mada je i te knjige podvrgao svojoj redakciji izbacivši iz njih
ono što je, po njegovom mišljenju, bilo dodatak koji su nacinili Jevreji). Na taj nacin, u borbi
sa „markionovom zabludom" bilo je postavljeno pitanje o kanonu Novog zaveta. Za
Markionovo ucenje karakteristican je krajnji dualizam i doketizam. U oblasti etike Markion je
sledio najstroža asketska pravila. Oko 144. godine bio je odlucen od Crkve. Protiv njega su
pisali gotovo svi Crkveni pisci II - IV veka.

11. Glava

O vodama jeresi tog doba

„Valentin je došao u Rim u vreme Higina, ime je stekao u vreme Pija i nastavio je do Aniketa.
Kerdon, prethodnik Markiona, takode se pojavio u vreme Higina, devetog episkopa. On je
došao u crkvu, prineo javno pokajanje, ali je imao drugaciji nacin života tako da se opet kajao,
ali nije održao datu rec i bio je izopšten od crkve..." 1 . Tako piše u III knjizi, a u I knjizi istog
dela kazuje: „Izvesni Kerdon, ishodeci iz toga što je prihvatio ucenje Simona (a došao je u
Rim u vreme Higina, devetog episkopa), ucio je da Bog koji je dao zakon, nije Otac Gospoda
našeg Isusa Hrista... Ovo ucenje posle njega je prihvatio Markion, koji je rodom iz Ponta. On
je zatim dalje razvio to bogohulno ucenje..." 2 .

Irinej je veoma ubedljivo razotkrio pogibeljno ucenje koje je širio Valentin, poredeci ga sa
zveri koja vreba iz zasede. Njegov savremenik, kako kazuje Irinej, bio je i neki Marko 3 ,
veoma vešt u madionicarskim veštinama. Irinej ovako opisuje njegove ogavne misterije: „Oni
pripremaju bracnu postelju i obavljaju posvecenje, prouznoseci nad covekom (koji se
posvecuje) nekakva zaklinjanja; govore da je to duhovni brak koji je podoban nebeskom
savezu koji imaju nebeske sile 4 . Drugi su posvecenje vršili uz pogružavanje u vodu i
izgovaranje reci: U ime nepostižnog Oca, u ime istine koja je mati svemu i svacemu, u ime
Isusa koji je sišao. Neki pri tome kazuju i jevrejske reci da bi ostavili jaci utisak..." 5 .

Higin je bio episkop Rima cetiri godine, a na njegovo mesto dode Pij 6 . U Aleksandriji, posle
Evmena koji je trinaest godina bio episkop toga grada, izabran je Marko 7 koji je tu službu
vršio deset godina. Nakon njega je došao Keladion 8 . U Rimu, posle Pija, koji se upokoji
nakon petnaest godina, za episkopa je postavljen Aniket 9 . Egezip kazuje da je on u njegovo
vreme došao u Rim, i da je tamo ostao do vremena episkopa Eleftera 10 . U to vreme
najcuveniji je bio Justin, koji je štitio rec Božiju u filosofskoj odeždi 11 i kroz svoje spise se
borio za veru. On je napisao knjigu protiv Markiona, gde naglašava da ona nastaje još u
vreme kada je Markion bio živ, i kaže: „Markion iz Ponta i sad uci lakoverne da je on
nekakav bog koji je veci od Tvorca. U citavom rodu covecijem našao je ljude koji uz pomoc
demonske sile (nagovara) da bogohule i da odbacuju istinu o tome da je Tvorac sveta i Otac
Hrista. Uce da je svet stvoren od nekog drugog boga koji je veci od Tvorca. Sebe vole da
nazivaju hrišcanima, varajuci tako lakoverne; isto tako nazivaju se i filosofima..." 12

U zakljucku on dodaje: „Postoji kod nas i delo protiv svih jeresi koje su se pojavile; ako ga
želite, mogu vam ga dati na citanje..." 13 .

Taj Justin se mnogo trudio u raspravama sa Grcima. On se obratio i imperatoru Antoninu

Blagocestivome, i rimskom Senatu, sa spisima koji su nastali u zaštitu naše vere. Živeo je u
Rimu, a u Apologiji govori o sebi, ko je i odakle je.

1. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 4, 3.

2. Or. s it, I, 27.

3. Marko (druga polovina II veka) - ucenik gnostika Valentina. Pripada drugoj generaciji tih
jeretika. Nema pouzdanih svedocanstava o njemu. Zna se da je rodom iz Egipta, da je ucio u
Aziji i da je njegovo ime bilo poznata na Zapadu.

4. Po mišljenju Gnostika, pristalica Valentina, nalazilo se trideset eona u pliromi, tj. gornjem
vazduhu, od kojih su jedni muškog a drugi ženskog pola.

5. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", I , 13.

6. Pij - episkop Rima (142-157. godina).

7. Marko - episkop Aleksandrije (143-153).

8. Keladion - episkop Aleksandrije (154-167. godina).

9. Aniket - episkop Rima (157-168. godina).

10. Elefter - episkop Rima (177-190. godina). Njegov prethodnik bio je Soter (168-176.
godina), koji je nasledio episkopa Aniketa.

11. Poznato je da je sveti Justin i po prelasku u hrišcanstvo nosio filosofsku mantiju, i u tom
se ugledao na ostale neznabožacke filosofe koji su primili hršicanstvo. Ta im je odeca davala
priliku da se upuštaju u razgovor sa neznabošcima, kako bi ih upoznali sa Hristom.

12. Po spisima Justina, koji su nedavno štampani, navedene reci se nalaze u Prvoj Apologiji.
Pogledati: „ Patres apostolici " e dit . Ra ris , XXVI , ra g . 232.

13. Nepoznato je o kom je delu rec

12. glava

O Justinovoj Apologiji koju je predao caru Antoninu

„Samodršcu Titu Eliju Adrijanu, Antoninu blagocestivome, kesaru avgustu, sinu

Verisimovom, filosofu; Luciju, rsfenome sinu kesara filosofa, usinovljenom od blagocetivoga,
ljubitelju znanja; sveštenom Senatu i citavom narodu Rima.

Obracam se sa molbom za ljude koji su nepravedno optuženi, Justin, sin Priska Vakhijevog,
poreklom iz Flavije - Neapolja 1 , u Siriji Palestinskoj..." 2 .

Taj imperator dobio je slicne molbe i od druge naše brace, koja su živela u Aziji, i koja su
trpela od lokalnog stanovništva razne progone. Taj car obratio se azijskoj opštini ovim recima
3:

1. Flavija-Neaopolj, tada Glavno mesto Samarije, koje se ranije zvalo Sihem.

2. Justin Filosof, „Apologija", I , 1, 1 - U tekstu koji navodi Jevsevije i tekstu koji srecemo
kod samog Justina postoje izvesne razlike. U Justinovom tekstu rec „filosof" u vezi sa
Lucijevim imenom stoji u obliku f???s?f?, i na taj nacin odnosi se na samog Lucija, dok se
kod Jevsevija susrece u obliku f???s?f??, i odnosi se na kesara, Lucijevog oca. Ta razlika
objašnjava se kao slucajna greška, mada može imati i ozbiljnije tumacenje. Pored imperatora
Antonija, Apologija imenuje i dva druga adresanta, posinka Marka i Lucija Vera. Marko
Aurelije, buduci rimski imperator (161-180. godina), nazvan i Najpravedniji (Verisim). Taj
naziv mu daje Adrijan, ali posle smrti Adrijana, kada je on vec primio ime Marko Avrelije, on
ne zaboravlja na svoj nadimak tako da ga srecemo na monetama iz vremena njegove
vladavine. Lucij Ver je buduci savladar (do 169. godine) sa Markom Avrelijem. Ako se naziv
„filosof" odnosi na Marka Avrelija, to je potpuno opravdano jer se još od mladosti upoznao sa
filosofskim naukama, a ako se odnosi na Lucija Vera, to je tada iz ciste kurtoazije. I sam
Jevsevije je znao da se Lucnje Ver odlikovao raspusnim životom i da se nije interesovao za
filosofiju tako da nije mogao zasluciti taj naziv ljubitelja mudrosti. Jevsevije zato to ime
upucuje na Lucijevog oca, Elija Vera, bliskog prijatelja imperatora Adrijana, coveka koji je
cenio umetnost, literaturu i filosofiju. Imperator Adrijan je Eliju iz ljubavi podario titulu
kesara i naznacio ga za svog naslednika. Elije umire pre Adrijana, a njegovog sina Lucija,
Adrijan prihvata kao svog sina i naslednika.

3. Po mišljenju V. V. Bolotova rec je o saboru predstavnika gradova jednog dela Azije u

Efesu - pom. delo, 2. tom, str. 83.

13. glava

Pismo Antonina upuceno azijskoj opštini po pitanju hrišcana

„Samodržac, kesar Marko Aurelije Antonin. Avgust, Jermenin, vrhovni žrec (prvosveštenik),
narodni tribun po petnaesti put i konzul po treci put, pozdravlja azijsku opštinu (sabranje).

Znam da i sami bogovi brinu o tim ljudima (hrišcanima). I mnogo više nego li vi, oni (bogovi)
mogu da kazne ljude koji ne žele da im se poklone. Oni, kojima vi ne dajete mira, vi samo još
više jacate u njihovoj veri, mada ih optužujete za bezbožnost. Dopustimo da pre optužbi na
njih bude slobodan izbor jer njima nije strano da umru za svog Boga. Zbog toga oni i odnose
pobedu, i spremni su svagda da daju svoju dušu nego li da ucine ono što tražite od njih. Što se
tice zemljotresa koji su bili i koji još traju, umesno je napomenuti da pri takvim nesrecama vi
svaki put padate duhom, i zato, uporedite svoje ponašanje sa njihovim. Oni su puni nade u
Boga, a vi sve rede služite bogovima. I znajuci da ste takvi, vi progonite hrišcane koji služe
Bogu. Zastupajuci se za njih, mnogi upravitelji provincija pisali su našem božanstvenom ocu,
i on im je odgovorio sa pozivom da se hrišcani ne uznemiravaju osim ako se dokaže da nisu
nešto smišljali protiv državne vlasti. Meni su o njima mnogi govorili i ja sam uvek odgovarao
kao i naš otac. I zato, ako neko uporno nastavi da napada na hrišcane, ukoliko ne nadete
krivice na njima, tada kaznite optužitelja. Procitano u Efesu, na azijskom saboru" 1 .

O takvom sledu dogadaja svedoci i njihov savremenik Melition, episkop Sarda 2 , koji je
poznat po apologiji koju je napisao u zaštitu naše vere i poslao je imperatoru Veru 3 .

1. Apologija, I , 70. Ovu Poslanicu najcešce navode odmah nakon teksta Justinove Apologije.
Pogledati: „Dela svetog Justina, filosofa i mucenika", Moskva, 1863. str. 10. Vecina naucnika
smatra da je navedeni tekst originalan.

Opština, zbor ili sinedrion - to je ime neke male skupštine na koju su dolazili izabrani
skupštinari izabrani u svojim mestima..
2. Sveti Melition Sardijski (umro oko 177. godine) - osim odlomaka koje navodi Jevsevije,
poznata su još dva dela ovog svetitelja. 940. godine, u jednom grckom kodeksu iz IV veka,
otkriven je gotovo ceo tekst propovedi svetog Melitiona o stradanjima Hristovim (pogl. S.
Bonner , „T he Homily on the Passion by Mellito , Bishop of Sardis , Studies and documents
", London , 1940), a 1972. godine, u biblioteci u Tbilisiju, pronaden je rukopis u kome se
nalazi 12 stubaca prevedenih na gruzijski za koje se ispostavilo da su takode propovedi svetog
Melitiona - „O duši i telu i stradanjima Hristovim" (M ichel van Esbrueck , „ Nouveaux
Fragments de Melition de Sardes "- „A nalecta Bollandiana ", V ruxelles , 1972, t . 90, r. 63).

3. Lucije Ver - rimski imperator (161-169. godina).

14. glava

Šta je vredno da se zapamti o Polikarpu, drugu apostola

U vreme kada je Aniket bio episkop u Rimu, k njemu dode Polikarp da bi razgovarali oko
vremena praznovanja Pashe 1 . O tome govori i Irinej. On takode piše o Polikarpu i ovo:
„Polikarp ne samo što je slušao apostole i što se sretao sa onima koji su videli Gospoda, nego
je od apostola postavljen za episkopa u Smirni (Azija). Ja sam ga video još kao mladic (a on
je živeo dugo i postradao je kao starac). Svagda je ucio onako kako su ga naucili apostoli i
kako uci Crkva. Sve azijske crkve i svi njegovi prejemnici kazuju za njega da je istiniti
svedok vere i da zaslužuje poverenje. On nije kao Valentin, Markion ili ostali bezumnici.
Kada je bio u Rimu, u vreme Aniketa, Polikarp je mnoge ljude odvratio od jeretika,
propovedajuci im o istinitoj veri... Postoje ljudi koji su ga slušali, i koji kazuju o njegovom
susretu sa Markionom. Kada je Markion upitao Polikarpa da li ga poznaje, starac je
odgovorio: „Znam te. Ti si prvenac satane!" Postoji njegova (Polikarpova) Poslanica upucena
Filipljanima. Ona je veoma korisna za one koji razmišljaju i trude se da zadobiju spasenje..."
2

Irinej govori o tome da je u toj poslanici (koja je sacuvana i do danas), Polikarp koristio i
Petrovu prvu Poslanicu.

Antonin, zvani Blagocestivi, umro je u dvadeset i drugoj godini svoje vladavine. Nasledio ga
je sin Marko Avrelije Ver (takode nazvat i Antonin), zajedno sa bratom Lucijem.

1. Razmimoilaženja oko vremena praznovanja Pashe postojala su izmedu crkve u Rimu i

crkvi u Maloj Aziji još u II veku. 155. godine, sveti Polikarp Smirnski pokušao je da sa
Aniketom dode do rešenja tog pitanja ali do toga nije došlo. I pored toga, te crkve su ostale u
zajednici tako da je sveti Polikarp služio liturgiju u Rimu.

2. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 3. 4.

15. glava

O tome kakoje Polikarp zajedno sa drugima postradao

u Smirni tokom vladavine cara Vera

 (Marko Aurelije i Lucije Ver, 168. godina)

U to vreme Aziju je potresalo veliko gonjenje. Tada je i Polikarp postradao kao mucenik.
Smatram za neophodno da u ovo kazivanje uvrstim i reci o njegovom kraju, onako kako je to
kazivanje došlo do nas. Postoji jedna Poslanica koja opisuje te dogadaje: „Crkva Božija, koja
je našla pristanište u Smirni, Crkvi Božijoj u Filomeliji 1 i svim mestima gde je našla
pristanište sveta vaseljenska Crkva; milost, mir i ljubav Boga Oca i Gospoda našeg Isusa
Hrista neka se umnoži medu vama. Braco, pisali smo vam o muceniku i blaženome Polikarpu,
koji je mucenickom smrcu zapecatio tadašnji progon (hrišcana)...". Uporedo sa kazivanjem o
Polikarpu, oni govore i o ostalim mucenicima opisujuci njihovu istrajnost pri stradanjima.
Masa ljudi, koja je stajala oko stradalnika, bila je poražena prizorom kada su bicevi sekli telo i
vene hrišcana, tako da su se videli unutrašnji organi i krvi je bilo po svuda. Posle raznih muka
hrišcane su najcešce bacali divljim zverima. Narocito se tada istakao, kako kažu, Germanik, 2
koji je pobedio coveciji strah od smrti. Prokonzul je nastojao da ga ubedi da se odrekne vere,
ukazivao je na njegovu mladost i na to da bude žalostiv prema sebi. Ali, Germanik se nije dao
pokolebati i na kraju, spremno je docekao zveri koje su ga napale. Videci tu smrt i diveci se
hrabrosti mucenika koji su ljubili Gospoda, masa povika: „Smrt bezbožnicima! Pronadite
Polikarpa!" Od toga se nacini veliki metež i neku Frigijac po imenu Kvint, koji je nedavno
došao (iz Frigije), videvši zveri i grozne sprave za mucenje, nemajuci hrabrosti u sebi, slabi
dušom i odreknu se spasenja. U pomenutoj Poslanici navedeno je kako se on bez raznišljanja
odrekao vere. Time se i okoncava pomenuto kazivanje o mucenicima. Polikarp, slušajuci o
tome nije se uznemirio. On je ostao u gradu ali je zatim, po nagovoru onih oko njega, izašao.
Živeo je jedno vreme izvan grada sa nekoliko ljudi, i bez prekida, dan i noc, molio se
Gospodu za mir u Crkvi. Tri dana pre hvatanja, nocu dok je stajao na molitvi, imao je videnje:
prostirka za glavu odjednom planu i pretvori se u pepeo. Razumevši to videnje, on rece onima
oko njega da se približi vreme stradanja. Tada zapoceše intenzivnije potrage za njim, i on po
nagovoru drugih prede u susedno selo. Ali, ubrzo ga pronadoše jer su vojnici uhvatili dvojicu
robova iz tog sela i oni rekoše da se Polikarp krije u njihovom mestu. Zapovediše jednom od
tih robova da im pokaže kucu, a onda saznadoše da je svetitelj na krovu zgrade. Polikarp je
mogao da prede na krov druge kuce i da umakne poteri, ali on to nije želeo, rekavši: „Neka
bude po volji Božijoj". Zatim side u prizemlje i krotkog lica je besedio sa progoniteljima i to
je njima izgledalo kao veliko cudo. Gledajuci njegovu starost i spokojnost u držanju, oni su
pomislili da nije potrebno hvatati tog coveka. Polikarp zatim rece da im se postavi trpeza a da
njemu dopuste da se pomoli Gospodu. Dopustili su mu, a on se zatim poce moliti Bogu.
Vojnici su ga gledali sa divljenjem, govoreci izmedu sebe da li je ispravno to što progone
starca. O sledecim dogadajima povest o Polikarpu glasi ovako: „Kada je okoncao molitvu i
pomenuo sve koji behu sa njim, znane i neznane, obicne i slavne, i svu Crkvu, dode vreme za
polazak. Polikarpa staviše na osla i odvezoše u grad. Bila je Velika Subota. Njemu u susret
išao je irinarh 3 Herod i njegov otac Nikita. Oni Polikarpa prebaciše u svoja kola, a onda ga
poceše nagovarati da se odrekne Hrista i da prinese žrtvu idolima. Polikarp je cutao, a kada su
oni nastavili sa nagovorima, rece da nece pristati na to cemu ga nagovaraju. Kada su ovi culi
starceve reci, razgneviše se i baciše ga sa kola tako da se Polikarp povredi. Ne obracajuci
pažnju na to, Polikarp, kao da se ništa nije dogodilo, ustade i krenu ka trgu. A tamo je bila
takva galama da je to teško opisati recima, ali cim starac dode, javi se glas sa neba:
„Polikarpe, budi krepak i hrabar!" Mnogi su culi taj glas i okretali su se oko sebe tražeci
onoga ko je to rekao. Tada prokonzul upita starca: „Da li si ti Polikarp?" A kada ovaj
odgovori da jeste, tada ga prokonzul poce nagovarati da sebe poštedi stradanja, pozi-vajuci ga
da se pokloni idolima i da kaže: „Smrt bezbožnicima!" Tada Polikarp pogleda na okupljenu
masu, podignu ruku i rece „Zaista, smrt bezbožnicima!" Prokonzul ga ponovo pozva da se
odrekne Hrista, a starac mu rece: „Evo, ima vec osamdeset i šest godina kako služim Hristu i
nicim me ne povredi. Kako da hulim na Cara koji me spase?" Prokonzul ponovo pozva starca
da se odrekne Hrista, ali Polikarp mu rece: „Ja sam hrišcanin, i ako si rad da upoznaš našu
veru, odredi dan kada me možeš saslušati". Na to mu prokonzul rece da svojom besedom
ubedi narod, a starac kaza: „Meni treba da razgovaram sa tobom jer sam naucen da poštujem
vlast koju je Bog postavio a ne da sebe opravdavam pred narodom". Prokonzul tada zapreti
Polikarpu sa zverima i ognjem, ali starac se ne obazre na to i pozva prokonzula da cini ono šta
mu je po volji. Dok je besedio, njegovo lice je bilo ozareno blagodacu i svojim recima zbunio
je prokonzula tako da je ovaj u tri maha objavio na trgu da je Polikarp rekao za sebe da je
hrišcanin. Kada je glasnik to objavio, oku-pljena masa neznabožaca i Jevreja, koja je živela u
Smirni, ne mogavši da izdrži, pocela je da vice: „On je ucitelj Azije; on je otac hrišcana! On
odbacuje naše bogove i uci svoje sledbenike da ne prinose žrtve". Tako govoreci, oni poceše
da vicu asiarhu 4 Filipu da pusti lava na Polikarpa. On je to odbio, rekavši da su zabranjene
borbe sa zverima. Tada masa poce da vice tražeci da se Polikarp zapali na lomaci. Eto kako se
ispuni ono videnje koje je starac imao, kada je stajao na molitvi, i kada je rekao onima koji su
bili s njim da mu predstoji smrt u plamenu. Masa je pocela da prinosi drva, slamu, granje i tu
se Jevreji pokazaše kao najrevnosniji. Kada je lomaca bila gotova, Polikarp skide odecu sa
sebe, razreši pojas i skinu obucu sa nogu (a to ranije nije cinio sam jer su se hrišcani utrkivali
u tome ko ce pre uciniti to želeci da dotaknu starca). Tada starca ogrnuše ogrtalom 5 i htedoše
ga prikovati za stub, ali im on rece: „Ostavite me ovako. Onaj ko mi je dao snage da izdržim
plamen dace mi i snagu da ostanem nepomican na stradanju". Tada mu samo zavezaše ruke i
starac je izgledao poput najboljeg ovna izabranog za žrtvu paljenicu, ugodnu Bogu
Svedržitelju. Tada se Polikarp pomoli: „Oce ljubljenoga i proslavljenoga Sina svoga Isusa
Hrista, koji nas upozna sa Tobom! Bože andela i sila i svega stvorenoga i svih pravednika što
žive pred Tobom! Slavim te što si me udostojio da imam udeo sa mucenicima i udeo u caši
Hrista tvoga, da bih telom i dušom vaskrsao za vecni život i postao nerazrušljiv po Duhu
Svetome. Primi me danas u njihov broj kao žrtvu koja je po volji, koji si istiniti Bože, sam
ugotovio, objavio i svršio. Kako za ovo, tako i za sve ostalo hvalim te i slavim, proslavljajuci
te kroz vecnog Arhijereja Isusa Hrista, tvoga ljubljenog Sina, kome zajedno sa Tobom i
Svetim Duhom neka je slava od sada i do veka. Amin!" Kada je starac okoncao molitvu, tada
zapališe lomacu i nastade veliki plamen. Mi, kojima je dato da to vidimo, videsmo cudo, i
ostadosmo živi da bi o tome kazivali i drugima: plamen je nacinio nekakav svod, nešto poput
jedra, i tako je opkolio telo mucenika da on nije goreo, nego je bio poput zlata koje se kroz
vatru cisti. Svuda se osecao miomiris tamjana i najskupocenijih aromata. Na kraju, bezbožnici
videvši da mu ne mogu nauditi ognjem, uvedoše Polikarpa u zgradu da bi ga posekli macem.
Kada su to ucinili, izli se toliko krvi da je ugasila oganj, i masa se tome silno zacudi, videci
kolika je razlika izmedu nevernika i izabranih, od kojih je jedan i Polikarp, starešina crkve u
Smirni. Svaka rec koja je izašla iz njegovih usta zaista se i ispuni.

Lukavi neprijatelj i zavidnik, protivnik pravednika, videci velicinu njegovog muceništva i

bezprekorni život, znajuci da je ovencan vencem besmrtnosti, postara se da mi ne uzmemo
Polikarpovo telo, mada su to mnogi želeli da ucine. Bezbožnici ubediše Nikitu, Herodovog
oca, brata Alikinovog, da moli od prokonzula da se mucenikovo telo skloni da mu ne bi
hrišcani odavali pocast. To su govorili po nagovoru Jevreja koji su znali da mi poštujemo i
Hrista i Njegove svete mucenike kao istinske ucenike Boga našega. Centurion, videci masu
Jevreja, naredi da se Polikarpovo telo javno zapali. Mi smo zatim sabrali ostatke tela, koji su
nama vredniji od dragulja i postavicemo ih tamo gde i treba da budu. Oko njih cemo se
okupljati, da likujemo i da se radujemo, da praznujemo dan Njegovog mucenika, dan
Polikarpovog ponovnog rodenja 6 . To ce biti i za pouku onim hrišcanima koji ce tek doci...".
To je kazivanje o Polikarpu, divnom apostolskom mužu i o tome kako je on postradao, onako
kako su to zapisala braca iz Smirne u poslanici o kojoj sam vec govorio. Prisajedinimo tom
kazivanju i saopštenje o drugim mucenicima koji su postradali u Smirni, gotovo istovremeno
sa Polikarpom. Medu njima je bio i Mitrodor, o kome se govorilo da je prezviter u
Markionovoj jeresi. On je takode stradao na lomaci. Od tadašnjih mucenika osobito se
proslavi Pionije 7 ; njegovo ispovedanje (vere), njegove smele reci, zaštita vere pred narodom
i vlastodršcima, lepo ophodenje sa onima koji su pali prilikom gonjenja i uteha brace koja su
ga posecivala, svedocanstva o mukama koja je izdržao, o svemu tome kazuje se u delu koje
vam preporucujem na citanje. Taj spis smo uvrstili i u naše svedocenje o drevnim
mucenicima. Postoje tamo i napomene o drugim mucenicima u azijskom gradu Pergamu, o
Karpu, Papili, ženi Agatonici, koja je slavno skoncala posle dugotrajnog mucenja 8 .

1. Filomelija - neveliko mesto na Granici Likaonije, Pisidije i Velike Frigije.

2. Mucenik Germanik - jedan od dvanaest hrišcana iz Filadelfa koji su tom prilikom postradali
u Smirni.

3. Nacelnik gradske policije. Dužnost ovih cuvara sastojala se u tom da sprece pobune u
narodu i da kolovode stave pod stražu.

4. Vrhovni žrec rimske provincije Azija. Azijarh je bio cinovnik i predsednik na njihovim
zborovima i biran je opštim Glasanjem. Njihovaje dužnost bila da se nadu onde gde se
okuplja narod i da nadgleda šta se dešava. O njima se govori i u Delima apostolskim (19, 31).

5. To je bila haljina od tanke materije obložena smolom ili necim zapaljivim.

6. Drevni hrišcani su imali obicaj Govoriti da je dan smrti mucenika dan njihovog ponovnog
rodenja.

7. Sveštenomucenik Pionije i Lin - prezviteri iz Smirne. Sa njima su postradali Savin,

Makedonije i Asklipijad, kako se navodi u žitiju sveštenomucenika Pionija - „Žitija svetih",
Moskva, 1906, 7. knjiga, str. 239-252 /na ruskom/. Oni su uhvaceni u Smirni, u vreme
progona imperatora Decija (249-251. godina), tj. 23. februara, na dan spomena svetog
Polikarpa, i posle dugotrajnog mucenja, sveštenomucenika Pionija su raspeli na krstu i
zapalili.

8. Spomen mucenika Korpa, Papile, Agatodora i Agatonike, postradalih 251. godine u

Pergamu, praznuje se 13. oktobra.

16. glava

O tome kako je postradao Justin Filosof, propovedajuci nauku Hristovu u Rimu

Negde u to vreme, Justin (o kome smo vec govorili), podneo je knjigu 1 u zaštitu naše vere
imperatoru, ali i njemu (Justinu) bi namenjen venac muceništva. Filosof Kriskent 2 , koji je
nacinom života i moralom zaslužio ime cinik 3 , smislio je zao plan. Justin, koji je cesto
besedio sa njim u prisustvu mnogih slušalaca, vatreno se zauzimao za istinu, ovako govori o
Kriskentu: „Ja ocekujem da neko od pomenutih ljudi, od onih koji mi misle zlo, da ce me
predati na stradanje. Eto, recimo Kriskent, on u potpunosti ne voli mudrost, nego žudi za
bukom i odobravanjem gomile. Covek koji nije dostojan imena filosofa jer govori o onome
šta zapravo ne zna. On tvrdi da su hrišcani neznabošci i necastivci, a to izjavljuje da bi mu
masa odobravala. On atakuje na nas jer ne zna Hristovo ucenje a takode i iz nevaljalstva. On
je mnogo iza obicnih ljudi koji se cesto ohrabre da kazuju nešto o cemu ništa ne znaju... U
svakom slucaju, on je veliki pokvarenjak; takode je i rob straha. Postavivši mu nekoliko
pitanja, shvatio sam da on zapravo ne zna ništa o tome. Želim da vam to bude poznato; a da
govorim istinu, ja sam spreman i u vašem prisustvu posvedocim o svemu. Ako su vam
poznata moja pitanja i njegovi odgovori, tada vam je jasno da on ništa ne zna o našem ucenju.
Ako nešto i zna, to nije imao hrabrosti reci pred drugima, jer njega ne interesuje mudrost nego
slava. On ne ceni ni prekrasnu recenicu Sokratovu 4 ..." 5 .Tako je pisao Justin, a da je on
okoncao život, kako je i predvideo, zbog lukavštine Kriskenta, o tome u više navrata u svojim
delima svedoci Tatijan, koji je u mladosti bio sofista i zanimao se grckim naukama, stekavši u
tome ne malo slave. U svojoj knjizi upucenoj Jelinima, on ovako kazuje: „Divni Justin je
pravilno objavio da su pomenuti ljudi zaista poput razbojnika" 6 , a zatim, govoreci o
filosofima, zakljucuje: „Kriskent, ugnjezdivši se u velikom gradu, projavio je i svoju
pedofiliju, a bio je i veoma srebroljubiv. Savetovao je druge da se prezire smrt, a sam se silno
plašio smrti, tako da je i Justina izdao jer je ovaj propovedao istinu i izoblicavao filosofske
obmane..." 7 . Eto, to je po njegovim recima, razlog mucenicke smrti Justina.

1. Ova apologija zove se i prva u knjizi gde se nalaze Justinovi radovi.

2. Kriskent - filosof cinik. Po predanju, upravo je on izdao mucenika Justina. To predanje se

zasniva na saošptenju samog Justina („Apologija", II , 3), a takode i na svedocenju Tatijana
prilikom kazivanja o Kriskentu („Rec protiv Jelina" 19-).

3. Cinici su se držali Anisšenove nauke.

4. Ne zna se da li je Jevsevije ili prepisivac izostavio tu Sokratovu recenicu. Kod Justina se

nalazi sledece: „Ne treba nikoga priznati da je preci od istine ".

5. Justin Filosof, ,Apologija", II , 3.

6. Tatijan, „Rec protiv Jelina", 18.

7. Or. Cit , 19.

17. glava

Mucenici o kojima se govori u Justinovim spisima

Justin u svojoj (prvoj) 1 apologiji spominje mucenike koji su postradali do njega i njegove
borbe. Izmedu ostalih, poucno je ovo njegovo kazivanje: „Neka žena je živela sa mužem koji
beše razvratnik, a i sama je ranije bila takva, ali upoznavši se sa Hristovom naukom,
urazumila se, a takode je nastojala da urazumi i muža. Govorila mu je o Hristovom ucenju i o
kaznama u vecnom plamenu namenjenim za one koji žive u necistoti i raspusnosti. Ali, on je
nastavio da živi kao i pre. Žena, smatrajuci necistim delom da ima zajednicku postelju sa
mužem, koji je nasuprot zakonu prirode, nastojao da sve ucini predmetom naslade, rešila je da
ode od njega. Rodbina ju je molila i savetovala da saceka još malo u nadi da ce se muž
promenuti. Ona je prihvatila te savete. A zatim, njen muž otide u Aleksandriju i, kada joj
rekoše da tamo živi još raspusnijim životom, ona da ne bi bila zajednicar u njegovoj
necasnoci, dade mu ono što se kod vas zove knjiga razvoda. Njen muž (koji nije mogao da
shvati kako to da žena koja je ranije i sama raspusno živela više to ne želi), kada je ona otišla
od njega protiv njegove volje, prijavi je sudu govoreci da je hrišcanka. Ali kako njen muž nije
uspevao da joj napakosti, on odluci da napadne nekog Ptolomeja, njenog nastavnika u
hrišcanskoj veri, koga je Urvikije kaznio. Muž je to ovako ucinio: svog prijatelja centuriona
nagovori da uhvati Ptolomeja i da ga pita da li je hrišcanin? Centurion zatvori Ptolomeja i
dugo ga je mucio u tamnici. Na kraju dovede ga pred Urvikija i tu ga ponovo upitaše da li je
hrišcanin? Ptolomej ispovedi veru u Hrista, a kada Urvikije odluci da kazni Ptolomeja, neki
Lukije (takode hrišcanin), videci da je sud nepravedan, rece Urvikiju: „Zbog koje krivice
optužuješ ovog coveka? On nije ni preljubnik, ni razvratnik, ni ubica, ni lopov, niti je zatecen
u bilo kakvom prestupu i ti ga želiš kazniti samo zbog toga što je hrišcanin. Urvikije, ti ne
sudiš onako kako to cini blagocestivi imperator, filosof i sin kesara, i kao što sudi Senat!"
Urvikije ništa ne odgovori na to ali nekoliko trenutaka kasnije rece: „Cini mi se da si i ti
hrišcanin". Lukije potvrdno odgovori na te reci, a onda Urvikije zapovedi da i njega kazne.
Lukije mu zahvali zbog toga rekavši da ce napokon biti izbavljen od takve zle vlasti i da ide k
blagome Ocu, Caru i Bogu. Tada im se pridruži i treci (hrišcanin), pa i njega izvedoše na
gubilište..." 2 . Neposredno nakon ovih reci, Justin piše i ovo: „Išcekujem da ce svakoga trena
neko od onih koji misle zlo izneti optužbe i protiv mene...".

1. Ovo je najverovatnije greška prepisivaca jer je rec o drugoj Apologiji, jer tako kazuje i sam
Jevsevije, i ako je ona na prvom mestu u knjigama koje se štampaju. Iz nje je izvedeno ono
što se ovde kazuje.

2. Justin Filosof,, Apologija", II , 2.

18. glava

Šta imamo sacuvano od Justinovih spisa

Justin nam je ostavio mnogo korisnih spisa; oni svedoce o umu koji je prošao školovanje i
koji je pogružen u razmišljanje o Bogu. Na ta dela upucujem sve one koji su željni znanja, i
napomenucu ona koja su meni poznata. On je napisao rec upucenu Antoninu, koga zovu
Blagocestivi, njegovim sinovima i rimskom Senatu. Tu je Justin izložio hrišcansko ucenje.
Drugi spis sadrži zaštitu naše vere i upucen je prejemniku pomenutog samodršca - Antoninu
Veru. O dogadajima iz tog vremena mi upravo i kazujemo. Takode postoji i jedan spis koji je
upucen Jelinima, gde Justin opširno govori o mnogim pitanjima koja zanimaju i nas i grcke
filosofe; tu takode govori o prirodi demona, ali mi sada nemamo potrebu da o tome
podrobnije kazujemo. Postoji još jedan spis upucen Jelinima - „Izoblicenje" 1 . On je takode
napisao i delo o tome da je Bog jedini samodržac gde je pored hrišcanskih spisa upotrebljavao
i one koje su napisali jelinski autori. Tu je i delo „Lirik" („Pojac") 2 i drugo koje tumaci
prirodu duše, izloživši razna mišljenja povodom tog pitanja, on ih opovrgava kroz hrišcansko
ucenje uz obecanje da ce u drugom delu izložiti svoje mišljenje. Justin je sastavio i dijalog
protiv Jevreja: to je beseda koju je on imao u Efesu sa Trifonom, covekom koji je tada bio
poznat medu Jevrejima. U tom delu se govori na koji nacin blagodat Božija ispuni njega
(Justina) da kazuje reci u zaštitu vere i kazuje o tome sa kakvom je revnošcu on ranije
izucavao filosofiju i kako je silno želeo da spozna istinu. Tu takode govori i o zlodelima
Jevreja protiv Hrista i Njegovog ucenja, rekavši i ovo: „Vi ne samo da se niste pokajali zbog
svojih zlodela, nego i sada izabirate ljude i šaljete ih da govore gadosti o hrišcanima... I tako,
ne samo da ste zbog toga krivi pred sobom, nego i pred citavim covecanstvom..." 3 . On piše
da je u nje-govo vreme dar proroštva ozario Crkvu i spominje Jovanovo Otkrivenje, tvrdeci da
je tu knjigu zaista napisao apostol (Jovan). Justin takode navodi i nekoliko proroštva,
prekorevajuci Trifona da su Jevreji te reci izbacili iz Svetog Pisma. Takode postoji i mnogo
njegovih spisa koji se nalaze kod naše brace. U prošlosti su Justinova dela smatra-li za veoma
korisna. Irinej spominje njegove reci, navodeci ih u svome delu „Protiv jeresi": „Justin
prelepo kaze u svom delu protiv Markiona 4 : Ja ne bih verovao ni Samom Gospodu da on
nije govorio o Tvorcu" ( IV , 6, 2), a takode i ovo: „Dobro je rekao Justin da sotona nije smeo
huliti na Boga pre dolaska Hristovog jer do tada nije ni znao da je osuden" ( V , 26, 2). Ovo je
potrebno reci zbog onih koji žele da citaju Justinova dela. I to je sve što smo imali da kažemo
o njemu.

1. Ovo ce po svoj prilici biti knjiga koja je poznata i pod naslovom „Savetovanje
neznabošcima ".

2. Do danas nisu sacuvana ova dela.

3. Justin Filosof, „Razgovor sa Trifonom Judejcem", 108.

4. Markion je ucio da Bog hrišcana nije isti Bog koji je stvorio svet.

19. glava

O tome ko su bili episkopi u Rimu i Aleksandriji u vreme vladavine Vera

(Marko Aurelije Ver, 188. Godina)

Kada je tekla osma godina vladavine imperatora Vera, upokoji se episkop Aniket koji je
jedanaest godina upravljao crkvom u Rimu. Njegov prejemnik je bio Soter. Keladijona, koji je
cetrnaest godina bio na celu crkve u Aleksandriji nasledio je Agripin 1 .

1. Agripin - episkop Aleksandrije (167-179. godina).

20. glava

O tome ko su bili starešine crkve u Antiohiji

U Antiohiji, šesti posle apostola bio je Teofil. Posle Herona bio je Kornilije, a posle ovoga
Erot 1 .

1. O Heronu, Korniliju i Erotu videti u napomenama trece knjige Istorije. Teofil - episkop
Antiohije (169-179. godina).

21. glava

O znamenitim ljudima koji su pisali o tom vremenu

U to vreme bilo je mnogo onih koji su pisali o Crkvi. Izmedu ostalih tu je i Egezip, o kome
smo govorili, zatim tu je i Dionisije, episkop Korinta, Pinit, episkop Krita, Filip iz
Apolinarije, Melition, Musan, Modest i narocito Irinej. Oni su pisali dela koja nam prenose
apostolsko predanje i zdravu (istinitu) veru 1 .
1. O Egezilu, Dionisiju Korintskom, Irineju Lionskom i Militonu smo vec govorili u ranijim
napomenama.

Apolinarije Klavdij - episkop Jerapolja u Frigiji, prejemnik episkopa Papije i Averkija;

apologeta; narocito se istakao u vreme imperatora Marka Avrelija (161-180. godina).
Sacuvani su naslovi nekih njegovih radova: ,Apologija", „Pet knjiga protiv neznabožaca", „O
istini". Apolinarije se sa apologijom obratio imperatoru. Do nas su došli samo fragmenti
njegovog dela o Pashi.

22. glava

O Egezipu i o dogadajima iz njegovog vremena (Marko Aurelije Ver, 169-170. godina)

Egezip je u pet knjiga (koje su došle do nas), ostavio puno svedocanstvo o svom nacinu
razmišljanja. On kazuje da je u vreme svog putovanja u Rim sretao mnoge episkope i da je od
svih slušao jednako ucenje. Evo kako on zakljucuje svoju besedu o poslanici koju je Kliment
uputio Korincanima: „Korintska crkva ostala je pravoverna do Prima koji je bio tamošnji
episkop. Sreo sam se sa njim na putu za Rim, kuda sam krenuo brodom, i sa Korincanima sam
proveo nekoliko dana, uzajamno se tešeci pravovernim poukama. Dok sam bio u Rimu
sacinio sam spisak episkopa koji su nasledivali jedan drugoga sve do Aniketa, koji je
svojevremeno bio dakon Elefteru. Aniketov prejemnik je bio Soter, a ovoga je nasledio
Elefterije. U svakoj prejemstvenoj smeni i u svakome gradu sve ide upravo onako kako nalaže
Gospod, zakon i proroci...". Egezip takode kazuje i o pojavi tadašnjih jeresi: „Posle Jakova
Pravednog, koji je postradao kao mucenik, episkop postade njegov rodak Simeon, sin Kleope.
I njega su poštovali kao rsfaka Gospoda. Crkvu su u to vreme uporedivali sa cistom djevom
jer je ništa nije prljalo i nije bilo sujetnih ucenja. Prvi koji je poceo da kvari ucenje Crkve bio
je Tebufis (Tebutis) 1 , nezadovoljan time što nije postao episkop. Odatle je proistekao i
Simon i njegovi sledbenici; takode i Kleovije sa svojim sledbenicima, Dositej i njegovi,
Gortije i njegovi, kao i Masbotije (Masvotije). Od ovih nastadoše meneandrijevci, markioniti,
karpokritijevci, valentinijevci, vasilidijevci i saturnilijevci. Svi su uvodili neštvo svoje,
drugacije od drugih, a u osnovi lažno ucenje. Od njih su proizašli pseudo-hrišcani, pseudo-
proroci i pseudo-apostoli; svojim pogubnim recima protiv Boga i Hrista oni su narušavali
jedinstvo Crkve..." On takode govori i o sektama koje u od davnina postojale medu Jevrejima:
„Postojale su razne grupe i medu obrezanicima, tj. medu sinovima Izrailjevim... tu su eseji,
galilejcani, imerobaptisti, masbotejci, samariti, sadukeji, fariseji..." 2 .

On takode kazuje i o mnogim drugim stvarima. Mi smo cesto koristili ta njegova kazivanja.
On navodi i delove „Jevrejskog Jevandelja" kao i delove „Sirijskog Jevandelja" 3 ; takode
ponešto prevodi i sa jevrejskog, pokazujuci time da je iz te vere prešao u hrišcanstvo.
Napominje i o usmenom jevrejskom predanju, i zajedno sa drugima (medu kojima je i Irinej),
govori o tome da u Premudrostima Solomonovim ima mnogo toga korisnoga. Kada govori o
apokrifima, kazuje da su neke od njih sastavili jeretici koji su živeli u njegovo vreme.

Pinit - episkop Knosa; na njega je adresirana poslanica Dionisija Korintskog.

Musan - autor dela protiv jeresi enkratita. Filip - episkop Gortana; na njega je isto adresirana
jedna poslanica Dionisija Korintskog.

1. Tebutis - svedocanstva o njemu nisu sacuvana.

Simon - misli se na Simona Vracara, o kome smo vec govorili u prethodnim napomenama.
Simonijevci su njegovi sledbenici.

Kleobije - voda istoimene sekte. Predstavlja ogranak samaritanstva. Nemamo pouzdanih

svedocenja o njemu i njegovom ucenju.

Dositej - jeresijarh. Svedocanstva o njemu su veoma oskudna i krajnje protiv-recna. Po nekim

izvorima on je bio ucitelj Simona Vracara, a po drugima Dositej je jedno vreme bio blizak sa
Jovanom Krstiteljem. Prema nekim poda-tcima živeo je 100 godina.

Gortej - voda istoimene sekte koja je takode ogranak samaritanstva. O toj sekti kazuje i
Epifanije Kiparski.

Masbotejci - sekta koja je takode podvrsta samaritanstva. Ime joj potice od mesta u Samariji
gde je bilo najviše sledbenika ove sekte.

2. Eseni - judejska sekta iz vremena Isusa Hrista. Krajnje zatvorena zajednica koja je brojala
oko 4 hiljade sledbenika. Živeli su u Palestini; o njima kazuje i Josif Flavije („Judejske
drevnosti", XVIII , 9).

Galilejci - religiozna sekta koja je nakverovatnije predstavljala ogranak farisejstva. Pojavila se

u vreme prve uprave Sirijom namesnika Kvirinija. Na celu te sekte stajao je farisej Saduk i
Juda Galilejac (Josif Flavije, pom. delo, XVIII , 11). Svedocenja o njihovom ucenju nisu
sacuvana.

Imerobaptisti - religiozna sekta cije ime dolazi od njihovog obicaja da se neprekidno omivaju
u vodi radi uklanjanja prljavštine. Epifanije Kiparski povezuje ih sa farisejima. Sa druge
strane, postoje i oni koji ih povezuju sa esejima.

Samarjani - etnicka zajednica i religiozna sekta. Potomci asirskih starosedelaca koji su se

pomešali sa Izrailjcima. Prihvativpš judeizam, oni su u njega uneli izvesne promene: prihvatili
su samo Mojsijevo Petoknjižje, istovremeno odbacujuci sve preostale knjige Jevreja.
Obožavali su figuru Mojsija. Mesija je za njih trebao da bude drugi Mojsije. Odbacivali su
vaskrsenje i zagrobni život. U njihovom glavnom hramu odavano je poštovanje i Zevsu-
Svedržitelju. Medu njima je bilo mnoštvo onih koji su se bavili madionicarstvom.

Sadukeji - to je religiozno-politicka struja u judaizmu koja se pojavila oko 150. godine pre
Hrista. Imali su veliki politicki uticaj i u vreme grcke vlasti imali su u svojim rukama i
duhovnu i svetovnu vlast. Za sadukeje je karakteristicno grkofilstvo u kulturi i
kosmopolitizam u politici. Ispunjavali su samo ono što je pisano u zakonu. Odbacuju zagrobni
život. Javljaju se kao oponenti i politicki protivnici fariseja.

Fariseji - religiozni pravac u judaizmu koji se pojavio u II veku pre Hrista, po povratku
Jevreja iz ropstva. Fariseji su projavljivali osobito poštovanje Zakona, pri cemu su u njega
uvrstili i tumacenja Zakona koja su sastavili književnici i ravini (nepisani Zakon). Taj
nepisani Zakon, koji se najviše doticao spoljašnje obrednosti, imao je za njih takvu snagu da
su zbog toga cak unosili izmene u Mojsijev zakon. Mojsija su fariseji doživljavali kao cara-
osvajaca. Po svojoj politickoj orjentaciji, javljaju se kao partija nacionalista i imaju veliki
znacaj na život zajednice.
3. Svedocenja o „Sirijskom Jevandelju" do sada nisu otkrivena.

23. glava

O Dionisiju Korintskom i o onome šta je on napisao

(Marko Aurelije, 170. Godina)

Takode je potrebno nešto reci i o Dionisiju koji je bio episkop Korinta. Plodove svog
nadahnutog truda on je svagda delio ne samo sa svojom pastvom nego i sa svima koji su k
njemu dolazili sa raznih strana. Najvecu korist on je dao obracanjem kroz poslanice raznim
crkvama 1 . Postoji poslanica Lakedemoncima, gde ih uci pravoverju i gde ih ubeduje da
cuvaju mir i jedinstvo. Postoji i poslanica Atinjanima, sa napomenama da budu u veri i životu
po Jevandelju. Dionisije prekoreva Atinjane zbog lakomislenosti u odnosu prema veri,
narocito od vremena kako je postradao njihov episkop Publije. On spominje i Kodrata 2 , koji
je bio njihov episkop posle Publija, i svedoci o njegovim nastojanjima da Atinjani ponovo
budu sabrani i ponovo nadahnuti verom. Zatim on kazuje i o Dionisiju Areopagitu, koga je u
veru obratio apostol Pavle, i da je on bio prvi episkop Atine. Postoji i njegova poslanica
onima u Nikomidiji, gde on opovrgava Markionovu jeres. Obracajuci se crkvi u Kortini
(Gortini) i ostalim crkvama na Kritu, on hvali njihovog episkopa Filipa jer je njegova crkva u
više navrata pokazala svoju vernost i ponovo naglašava da je potrebno cuvati se od zaraze
koju šire jeretici. Obracajuci se crkvi u Amastridi i ostalim crkvama u Pontu, on spominje
Vakhilida i Elpista koji su ga molili da napiše poslanicu. Tu dodaje i tumacenje Pisma, a po
imenu naziva njihovog episkopa Palma. Dionisije daje puno saveta po pitanju braka i
celomudrenosti, i zapoveda da se prijateljski primaju oni koji su se pokajali, koji su pali,
sagrešili pa cak i oni koji dolaze iz jeresi. Medu poslanicama je i ona upucena žiteljima Knosa
(Knosus); u njoj ubeduje tamošnjeg episkopa Pinita da na bracu ne stavlja teško breme
devstvenosti, nego da snishodi koliko je potrebno nemoci ljudske prirode. Pinit u svome
odgovoru zahvaljuje Dionisiju, hvali ga ali i kazuje da je potrebno davati ljudima i tvrdu
hranu da ne bi za svagda ostali na onoj hrani koju jedu deca. U toj poslanici se vidi Pinitova
prava vera i briga o ljudima koji su mu povereni; takode se vidi da je rec o obrazovanom
coveku koji je dobro poznavao pitanja vere. Postoji i Dionisijeva poslanica Rimljanima, koja
je upucena tadašnjem episkopu Soteru. Bice prikladno da navedemo i ovo: „Kod vas postoji
obicaj iz davnina da cinite dobra dela i da pomažete braci iz drugih crkvi. Vi takode pomažete
i sirotinju kao i bracu koja su u rudnicima. Vi, Rimljani, cuvate vaš obicaj, predat vama od
otaca a vaš episkop Soter, ne samo da je sacuvao taj obicaj, nego i sam izobilno pomaže svete,
poput oca koji ljubi decu, ohrabrujuci takode sve one koji mu dolaze...". U toj poslanici on
pominje i Klimentovu poslanicu Korincanima, napominjuci da se ta poslanica takode cita po
crkvama: „Danas je sveti dan Gospodnji (nedelja), i procitali smo vašu poslanicu, i svagda
cemo je citati radi pouke isto kao što citamo i poslanicu koju nam ranije uputi Kliment...".

On takode govori i o lažnim poslanicama: „Vi ste braco želeli da vam pišem i to sam ucinio.
Ali apostoli davola napuniše moje poslanice kukoljem, jer nešo su izostavili a nešto su dodali
od svog ucenja. Teško njima zbog toga! Ne treba se cuditi što neki izopacavaju Pismo kad
eto, ne ostavljaju na miru knjige koje su mnogo manje važnosti...". Postoji i njegova poslanica
sestri Hristifori, veoma pobožnoj ženi, u kojoj joj daje veoma korisnu duhovnu hranu. Toliko
o Dionisiju.

1. Crkveni pisci smatraju da je rec o poslanicama koje je on napisao da se citaju po svim

crkvama.
2. Ovog Kodrata ne treba poistovecivati sa onim Kodratom koji je napisao apologiju, i koji je
živeo nešto ranije.

24. glava

O episkopu Teofilu Antiohijskom

Od Teofila, pomenutoga episkopa crkve u Antiohiji, postoje tri knjige napisane za Avtolika 1
gde su izložena nacela vere. Knjiga koja je naslovljena „Protiv Ermogenove 2 jeresi" sadrži
mnogo delova iz Jovanovog Otkrivenja, a postoje i druge njegove poucne knjige 3 . A kako su
i u to vreme jeretici poput kukolja prljali cisto žitno polje apostolskog ucenja, to su po svuda
pastiri crkve njih proganjali što dalje od stada Hristovog, pozivajuci vernike da stupaju u
otvroenu borbu sa neprijateljom. Pozivali su ih i usmeno i pismeno, izoblicavajuci ucenje
jeretika. Da je tako postupao i Teofil vidi se iz njegovog spisa protiv Markiona. To delo, kao i
druga, sacuvana su. Njegov prejemnik bio je Ma-ksimin, sedmi pocev od apostola. 4

1. Imamo te knjige, ali sve ostale su izgubljene.

2. Ermogen je bio africki živopisac, kojije tvrdio daje materija vecna.

3. Teofil - episkop Antiohije. 169. godine napisao je polemicko delo upuceno Avtoliku (u tri
knjige). Rusko izdanje: Moskva, 1865. Druga dela koja se pominju nisu sacuvana.

4. Maksimin - episkop Antiohije (178-192. godina).

25. glava

O Filipu i Modestu (Marko Aurelije, 170-171. godina)

Filip, koji je po recima Dionisija, bio episkop u Gortini, napisao je važno delo protiv
Markiona. Takode su o tome pisali Irinej i Modest 1 . Ovaj poslednji, jace od drugih, veoma
ocevidno ukazuje na zablude pome-nutog jeretika. Pisali su i drugi, a njihovi radovi su
sacuvani kod naše brace.

1. Modest - crkveni pisac. Njegov spis protiv Markiona nije sacuvan.

26. glava

O Melitonu i o dogadajima koje on spominje

(Marko Aurelije, 171. Godina)

U to doba na glasu je bio Meliton, episkop sardijske crkve i Apolinarije, episkop Jerapolja.
Njih dvojica, svaki za sebe, obratiše se rimskom imperatoru sa apologijama u zaštitu naše
vere. Do nas su došli sledeci Melitonovi spisi: „O Pashi" (u dve knjige), „O nacinu života",
„O prorocima", „O Crkvi", „O danu Gospodnjem", „O covekovoj veri", „O stvaranju", „O
poslušnosti", „O duši i telu", „O krštenju", „O istini", „O veri", „Proroštva o Hristu", „O
gostoprimstvu", „Kljuc", „O davolu", „O Jovanovom Otkrivenju", „O ovaplocenom Bogu" 1 ,
„Molba Antoninu". Pišuci delo o Pashi, on ukazuje na vreme njegovog nastanka: „U vreme
Servilija Pavla, prokonzula Azije 2 , u to vreme kada je mucenicki postradao Sagaris 3 ,
pojavi se u Laodikiji veliki spor po pitanju Pashe, koja te godine bi u taj dan 4 . Upravo tada
ovo i napisah..." O tom delu govori i Kliment Aleksandrijski u svom delu o Pashi, koje je,
kako sam kaže, nacinio povodom Melitonovih spisa. Evo šta on kaže: „Šta se danas radi, to
nikada nije bilo: danas u Aziji, po nekim novim edikt-ima, proganjaju i isleduju pobožne
ljude. Bestidni potkazivaci i ljubitelji zla, iz prikrivenog stanja krenuli su u javni progon, te
nocu i danju atakuju na ljude koji ni u cemu nisu krivi... Ako se to radi po tvojoj volji, neka
tako bude! Pravedni car nikada nece doneti nepravednu odluku i mi cemo sa radošcu primiti
smrt poput pocast. Ali mi imamo jednu molbu: prvo se upoznajte sa onima koji izazivaju
mržnju a onda sa upornima 5 i pravedno odlucite da li oni zaslužuju kaznu ili mi. I ako postoji
volja za novim ediktom (a neki od tih edikta više pristaju za neprijatelje - varvare), ponovo
molimo: ne ostavite nas u ovoj otvorenoj hajci i grabeži... Naše mudroljublje 6 pre svega je
procvalo medu varvarima 7 , a onda, u vreme vladavine tvoga pretka Avgusta, ono se pocelo
širiti i medu tvojim narodom. To je donelo srecu tvojoj imepriji i zato je rasla i jacala slava i
moc Rima. Ti si željen naslednik i vladaceš zajedno sa sinom, cuvajuci filosofiju koja je rasla
zajedno sa imperijom i ima pocetak sa vladavinom Avgusta; tvoji pretci poštovali su je kao i
ostale religije. Evo i neospornog dokaza: pocev od vladavine Avgusta, na Rim ne nasrnu ni
jedna beda, štaviše, molitvama svih sve bi mirno, slavno i prelepo. Samo su Neron i
Domicijan, podstrekavani na zlocinjenje, poželeli da napadnu na našu veru i zato su, po
besmislenom obicaju, cinili sve da se na nas izlivaju citave reke laži i napada. Tvoji
blagocestivi pretci nastojali su da isprave to, i cesto su slali pismene opomene onima koji su
se osmelili da uvode nekakve novotarije po pitanju hrišcana. Tvoj deda Adrijan pisao je
mnogima o tome, a medu njima i Fundanu, prokonzulu Azije; a tvoj otac, kada si ti vec bio
njegov saupravitelj, pisao je upravama gradova da se prema nama ne uvode neke novotarije.
Pisao je u Larisu 8 , Solun, Atinu i svim Grcima. Nadamo se da ceš imati istu misao kao i oni
jer si ti još covekoljubiviji i još više predat filosofiji i verujemo da ceš uciniti sve za šta te
molimo...".

U delu „Eklogija" (Izvodi), koju je on takode napisao, odmah u pregovoru napominje koje su
od knjiga Starog Zaveta opšteprihvacene: „Meliton pozdravlja brata Onosima. Po usrdnosti
naše vere ti si me cesto molio da nacinim za tebe izbor iz zakona i proroka gde se kazuje o
Spasitelju i o našoj veri; ti si takode poželeo i da znaš broj knjiga Staroga Zaveta i njihov
poredak. Nastojao sam da ispunim tvoju želju, znajuci za tvoju revnost prema veri i znatiželju
kada je u pitanju ucenje Crkve. Ti ta pitanja smatraš veoma važnim jer si bogoljubiv i želiš
spasenje. Otišao sam na Istok i došao do onih mesta gde je Pismo bilo propovedano i
ispunjeno; upoznao sam se o starozavetnim knjigama, i šaljem ti spisak: Pet knjiga Mojsijevih
- Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni Zakoni; Knjiga Isusa Navina; Sudije, Rut,
cetiri knjige Carstva, dve Paralipomenon, Psalmi Davidovi, Price Solomonove ili Knjiga
Premudrosti, Eklesijast, Pesma nad pesmama, Jov; proroci: Isaija, Jeremija i dvanaest u jednoj
knjizi; zatim, Danilo, Jezekilj, Jezdra. Iz ovih sam knjiga ucinio izvod i podelio ga na šest
delova...". Toliko o Melitonu.

1. Ovo pogrešno mišljenje Melitiona opovrgao je Origen tumaceci knjigu Postanja. O tome
govori i Teodorit (sar. 20 Quaestion in Genes) i Genadije (in libro de dogmat. ecclesiastic).

2. Servilije Pavle - prokonzul Azije (164-166. godina).

3. Sagaris - episkop Laodikije. Mucenicki postradao u Laodikiji Frigijskoj oko 166. godine.
4. Tj. u dan u koji je Sagaris postradao. Pomenuti spor o Pashi bio je 167. godine.

5. Malition kaže za hrišcane da su uporni; to je receno po mislima ondašnjih neznabožaca koji

su nepokolebljivost mucenika oznacili kao upornost.

6. Filosofija. Oci Crkve, imajuci na umu nacin života i dela hrišcana, cesto su hrišcanskoj
nauci pridavali ime filosofije.

7. Tj. medu Judejima, i to je receno s toga što su Grci i Judeje smatrali za varvare.

8. Larisa - mesto u Tesaliji.

27. Glava

O Apolinariju, episkopu crkve u Jerapolju

(Marko Aurelije, 171-173. Godina)

Od mnoštva knjiga koje je napisao Apolinarije, do nas dodoše sledece: pomenuta apologija
upucena imperatoru, zatim „Jelinima" (u pet knjiga), „O istini" (dve knjige), „Judejima" (dve
knjige). Docnije je on pisao i protiv frigijske jeresi (ona je nakon izvesnog vremena pocela da
jaca), protiv Montana, njenog tvorca, koji je odstupio od pravog puta zajedno sa svojim
prorocima 1 i polagao temelje svojoj zlocastivoj nauci. Ovo smo imali da kažemo o
Apolinariju.

1 Montan - voda religiozno-mistickog pokreta koji se pojavio polovinom II veka u

maloazijskoj oblasti Mizija, koja se granici sa Frigijom, te se zbog toga ponegde susrece i
naziv Katafrigija. Do krštenja Montan je bio žrec Kibele - „Majke bogova" Sa Montanom su i
dve ucenice: Priskila i Maksimila, koje prorokuju u religioznoj ekstazi. Montanizam je ubrzo
zahvatio mnoge oblasti. Drugi prorok montanista je Temison, koji je napisao niz poslanica, od
kojih je jedna upucena crkvama u Maloj Aziji i za obrazac koristi Jovanovo Otkrivenje.
Sukob montanista i Crkve bio je ne samo u domenu dogmatike i etike nego i u oblasti crkvene
discipline jer je ucenje Montana pozivalo na odricanje autoriteta Crkve i episkopa. Pobeda
nad montanizmom oznacila je pobedu crkvene discipline. Montanisti su obrazovali svoju
crkvu i jerarhiju i postoje sve do VIII veka. Medu njima je takode bilo mnogo onih koji su
postradali u progonima, narocito u vreme imperatora Decija. Na stranu montanista prešao je i
Tertulijan, povukavši sa sobom mnoge crkvene opštine Severne Afrike koje su se tek u vreme
blaž. Avgustina vratile u okrilje svete Crkve.

28. Glava

O Musanu i onome šta je on pisao

Od Musana, koga smo vec pominjali, do nas je sacuvan spis upucen braci sa pozivom da se
sklone od jeresi enkratita 1 koja se tada stvarala i uvodila lažno ucenje. Kazuju da je
rodonacelnik te jeresi Tatijan.

1. Enkratiti, kako se može zakljuciti, ne predstavljaju sektu nego se razlikuju osobenim

asketizmom koji neretko ide do jeretickih krajnosti. Odbacuju upotrebu vina tako da
evharistiju vrše sa vodom. Prema predanju, na celu enkratita prvobitno je stajao Tatijan.
 29. glava

O Tatijanu i jeresi koja nosi njegovo ime

Kada smo navodili kazivanje o Justinu primetili smo da je Tatijan 1 bio njegov ucenik. Irinej
to potvrduje u svom delu „Protiv jeresi", gde ovako kazuje o Tatijanu: „Od Saturnina i
Markiona nastaju enkratiti koji propovedaju bezbracnost, odricu da je Bog stvorio svet a
takode su Boga u tajnosti osudivali što je stvorio muškarca i ženu radi radanja dece. U svojoj
neblagodarnosti Bogu, Tvorcu svega, oni su uvodili uzdržavanja i smatrali su da je nemoguce
spasenje prvog coveka. Eto šta su oni ucili, a to bogohulno ucenje uveo je neki Tatijan koji je
u prvo vreme bio uz Justina, a nakon što je Justin postradao, Tatijan otide iz Crkve te u svom
zloumljenju postavi sebe iznad drugih, nacini neko svoje ucenje, kazivaše o nekim
nevidljivim eonima, slicno kao i Valentin. Tatijan je zajedno sa Markionom i Saturninom
objavio da je brak poguban i razvratan, smišljajuci mnoštvo dokaza o tome da Adam ne može
dobiti spasenje..." 2 . Tako je pisao Irinej. Nakon kraceg vremena tu jeres je ojacao Sever, te
su njegovi sledbenici dobili ime po njemu 3 . Oni priznaju Zakon, Jevandelje i proroke, ali
ono što je zapisano u Svetom Pismu tumace na neki svoj nacin. Rugaju se apostolu Pavlu,
odbacuju njegove Poslanice i ne prihvataju Dela apostolska. Njihov raniji voda - Tatijan,
sastavio je nekakav izvod iz cetiri Jevandelja, nadenuvši ime tom spisu „Jevandelje od cetiri
Jevandelja". Ovu knjigu i sada možemo naci kod nekih ljudi. Kazuju da se on osmelio izlagati
misli apostola sasvim drugacije nego što su napisane, pravdajuci to željom da bude bolji stil
reci. Od njega je ostalo mnogo rukopisa, a kao najpoznatije je ono o Jelinima, u kome
spominjuci najstarija vremena, on izjavljuje da su Mojsije i jevrejski proroci najstariji od svih
i da nadmašuju sve Jeline. Može se reci da je to delo najkorisnije od svega što je napisao.
Dovoljno smo rekli o tom coveku.

1. Tatijan (+ oko 175. godine) - ucenik svetog Justina; autor slisa protiv Jelina koji je napisao
oko 170. godine.

2. Irinej Lionski, „Protiv jeresi" 1, 28, 1.

3. Sever - prema jednom predanju on je Tatijanov ucenik, koji je zatim postao voda enkratita.
Epifanije Kiparski naziva ga ucenikom Markiona.

30. glava

O Vardesanu Sirskom i o tome šta je on pisao

(Marko Aurelije, 173-177. Godina)

U vreme ovoga imperatora umnožiše se jeresi po Mesopotamiji, i neki Vardesan 1 , covek

veoma darovit i koji je dobro koristio sirijski jezik, sastavi na rodnom jeziku dijalog protiv
Markionovih sledbenika i ostalih jeresijarha. On je nacinio i mnoga druga dela. Njegovi
ucenici (a beše ih mnogo pošto je on bio poznat dijalekticar), prevodili su te spise sa sirijskog
na grcki jezik. Medu tim spisima veoma je ubedljiv i dijalog sa Antoninom po pitanjima
sudbine. Govore da je napisao i neka dela povodom tadašnjih progona. Vardesan je pripadao
Valentinovoj školi, ali je kasnije odbacio to ucenje pošto je pokazao njegovu izopacenost i
vrati se medu pravoverne. Mada, moramo naglasiti i to, da u njegovim stavovima još uvek
postoje reci iz ranije jeresi. U to doba upokoji se i Soter, episkop Rima.
1. Vardesan /Bardesan/ (154-223. godina) - sirijski ucenjak, astronom, matematicar, poeta.
Pripadao je višoj aristokratiji i bio je licni prijatelj Avgara IX , cara Edese. Autor je 150
psalama koje su upotrebljavali u još u vreme svetog Jefrema Sirina. Ušao je u istoriju Crkve
kao sledbenik Valentinove gnosticke jeresi ali i kao borac protiv Markiona.