Welcome to Scribd. Sign in or start your free trial to enjoy unlimited e-books, audiobooks & documents.Find out more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
19Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
G) Barok, Trident i Iluzionis

G) Barok, Trident i Iluzionis

Ratings: (0)|Views: 885|Likes:

More info:

Published by: Džo Kornjača Od Princeze on Jan 19, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/05/2012

pdf

text

original

 
SABOR U TRENTU I RELIGIOZNA UMETNOST (The Concil of Trentand Religious Art), A. Blunt
Tipovi slike koji su zajednički grupisani pod terminom "manirizam" daleko od toga da suuniformni. Različiti delovi Italije, s obzirom da su bili na različitim stupnjevima razvoja i na različitenačine pod uticajem političkih nedaća XVI veka, stvorili su stilove isto tako različite kao i one koje surazvili u ranoj renesansi. U Mikelanđelovom poznom delu mi vidimo tragičnu, mističnu formumanirizma; Vazari predstavlja aristokratsku verziju stila prilagođenog dvoru Medičija. U ovom poglavlju mi ćemo raspravljati o oficijelniom stilu religiozne umetnosti, koji se javio pod uticajemRima i Trenta, i o teorijama koje su ga pratile. Različiti oblici manirizma se razlikuju po mnogo čemumeđu sobom, ali u poređenju sa umetnošću visoke renesanse, oni imaju mnogo zajedničkog jedan sadrugim - svi su bili stvoreni na zajedničkoj pozadini političke i religiozne reakcije, koju je omogućiosavez papstva sa Španijom posle 1530. Stoga će biti neophodno, pre nego što se ode dalje, da serazmotri ova istorijska situacija iz koje je nastao manirizam.Paradoksalno, ali krajnji rezultati događaja u vezi sa pljačkom Rima bili su jačanje, a ne slabeljenjemoći papstva u Italiji. Klement, skoro više uplašen revolucijom u Firenci nego samom pljačkom,shvatio je da je otpor Karlu V nekoristan, i da njegova jedina nada leži u savezu sa Španijom. Staritemelji na kojima je bila izgrađena italijanska veličina su nestali. Velike trgovačke republike, kaoFirenca i Venecija, propale su posle pada Carigrada, a otkriće Amerike je uništilo komanduMediterana nad najvažnijim trgovačkim putevima, i sam Rim je bio ruiniran šizmom u crkvi. Ako jeItalija trebala da zadrži položaj u Evropi, to je jasno trebalo da bude izvedeno uz pomoć novihsredstava, a savez sa Španijom je izgleda pružao pravu priliku.Posle 1530. papstvo je ipak bilo najjača država u Italiji. Ali to je bilo promenjeno papstvo, zato što je njegovom politikom sada dominirao njegov novi saveznik. Sada, u poređenju sa italijanskimrepublikama ili sa državama severo-zapadne Evrope, Španija je u socijalnom i političkom pogleduzaostajala za vremenom. Ona je bila još uvek više nego polufeudalna, i upravo se pojavila kaomoderna država. Zbog toga je svojom promenom politike oko 1530. papstvo prešlo, iz vodećeg položaja među progresivnim državama Italije, u položaj reakcije. Ono je još uvek težilo da dominiračitavim poluostrvom, ali je to nameravalo da uradi uz podršku ne trgovaca i bankara, već strane sile saskoro feudalnim idejama i metodima.Cilj papske politike u drugoj polovini XVI veka nije bio da ojača državu čije su temelje postavile pape visoke renesanse, već da ustanovi crkveni apsolutizam što je više moguće u Italiji; a da bi to postiglo papstvo je bilo spremno da upotrebi sva sredstva, blaga ili prisilna. Po svojim krajnjim posledicama najopasnija, najkobnija akcija papstva u ovom periodu je bila verovatno uvođenjeubitačnog i pogubnog španskog sistema poreza, zato što je pretio ekonomski kolaps Italije, koji je usvakom slučaju uskoro morao zahvatiti zemlju. Ali sa opšte tačke gledišta, osnovna karakteristika ranefaze kontrareformacije je da je to pokušaj da se vrati ekleziološka dominacija koju je crkva imala utoku srednjeg veka.U intelektualnom pogledu ovo je značilo da je pokret bio suprotstavljen svim dostignućimarenesansnog humanizma. Individualni racionalizam humanizma imao je znatnog udela u razvojureformacije i humanizam je stoga bio anatema kontrareformatorima. Njihov cilj je bio da poništi svešto je renesansa ostvarila i da se vrati na feudalno i srednjevekovno stanje stvari. Pokret je bio zapravoisto toliko kontrarenesansa koliko i kontrareformacija, i usmerio se da uništi humanu skalu vrednosti ukoju su humanisti verovali i da je zameni ponovo teološkom skalom kakva je bila ustanovljena usrednjem veku.Jedan od prvih ciljeva kontrareformatora je bio da ukine i poništi pravo individue da reši sve probleme misli ili savesti u skladu sa sudom njegovog sopstvenog personalnog razloga. Umesto togaoni su želeli da ustanove prihvatanje autoriteta, a to je upravo bio princip koji su humanisti uspeli daunište. Njhov stav se najbolje može videti na osnovu oružja koje su oni upotrebili da ojačaju svojeideje. Od ovih najjača su bila Inkvizicija i Društvo Isusa. Pretpostavka koja leži u osnovi prve bila jeda se ne sme dopustiti šizma po pitanjima dogme, po kojoj odluke crkve treba slepo slediti. Druga je bila izgrađena kao vojna organizacija na bazi apsolutne, nesumnjive i neosporne pokornosti. Uticajovakvih institucija i duha koji leži iza njih je bio uništavanje individualnog mišljenja. Kao što jerečeno, tražilo se žrtvovanje intelekta, neposvećenost, i stoga ona nekolicina mislilaca koji su bili
1
 
dovoljno hrabri da idu sa svojim spekulacijama zauzeli su čisto neškodljiva i apstrakna polja, ili su kaoBruno došli u konflikt sa autoritetima.Ovo je, naravno, samo negativna strana kontrareformacije, dok pozitivnu predstavlja jaka željaljudi, kao
Caraffa
, da reformišu crkvu, i pasionirana i nesebična posvećenost jezuita u širenju onoga ušta su verovali da je istina.Uticaj kontrareformacije na umetnosti je bio isti kao i u drugim oblastima kulture i mišljenja. Posle1530. humanistička škola slikarstva, koja je procvetala u Rimu na početku veka, postepeno opada.Umetnici više ne prave nova otkrića u vezi sa spoljnim svetom. Njihov rad u velikoj meri kontrolišecrkva i čak kada imaju određenu slobodu, izgleda da su izgubili interesovanje za ono što ih okružuje. Njihova preokupacija nije više rekonstrukcija vidljivog sveta, već razvoj novih metoda crtanja ikomponovanja. Oni ne raskidaju novu osnovu, već više eksploatišu i koriste ono što su njihovi prethodnici otkrili i koriste njihove pronalaske za nove svrhe. Oni se odriču renesansnih idealauverljivog prostora i normalnih proporcija, i skoro slobodno ih koriste, kao srednjevekovni umetnik  proizvoljnu konstrukciju i namernu izduženost. Uzdržani i realistični kolori renesanse oni zamenjujutonovima koji direktno apeluju više na emocije nego na razum. U suštini, po mnogo čemu maniristi su bliži umetnicima srednjeg veka nego njihovim neposrednim prethodinicima i pretečama. A ovo važine samo za pitanje tehnike, već i za teme koje umetnici izgleda preferiraju. U periodu visoke renesanseumetnici su više cenili one teme koje su imale širi apel i obraćanje. Čak i kada su slikali religiozneteme, oni su bili sposobni da pronađu one, kao što je
"Sv. porodica" 
, koje su mogle biti obrađene itretirane skoro kao svetovne teme sa naglaskom na značaju čoveka. Maniristi, sa druge strane, preferiraju teme u kojima oni mogu da naglase teološke ili natprirodne aspekte.U sledećim paragrafima ćemo konstantno sretati odlike manirističke slike ili teorije, koje se jedinomogu razumeti ako imamo na umu reakciju koja se dešavala u toku druge polovine XVI veka na idejerenesanse, i u pogledu religije i u politike - zato što se te dve stvari ne mogu odvojiti, a i reakcija ucrkvi je bila samo druga manifestacija socijalnog, društvenog i političkog pokreta koji ju je pratio.U svojim pokušajima da očiste crkvu od zloupotreba i izopačenosti, protestanti su se približili poricanju vrednosti bilo koje vrste religiozne umetnosti. Ikone i slike su mirisale na idolatriju, dok sudekoracija crkava i impresivni ritual mise bili primeri one svetovnosti (temaljskog) u kojoj je Satanaiskušavao Katoličku crkvu. Ubrzo, pošto je Rimska crkva odustala od pokušaja kompromisa sa protestantima, i pošto je usledio tok jačanja tradicionalnih doktrina i metoda u odbrani (izazivanju,nipodaštavanju) od Lutera i Kalvina, postalo je neophodno za teologe da učvrste temelje na kojima jeizgrađivana religiozna umetnosti i da pokažu i dokažu da daleko od toga da su svete predstaveidolatrijske, već da su bile podstrek pobožnosti i sredstvo spasenja. Stoga, prva dela o umetnosti koja je stvorila kontrareformacija predstavljaju niz traktata u kojima su oživeljeni svi argumetni koje sukoristili ranije teolozi u ikonoklastičkim borbama, a sada su upereni protiv protestanata
1
.Stare fraze, kao Gregorijev opis religiozne slike kao "Biblije za nepismene", ponovo se javljaju inalaze u svakom spisu o umetnostima. U toku druge polovine XVI veka, i pre završetka Trentskogsabora, umetnost nije bila spašena samo zbog religije, već je bila priznata kao jedno od najvrednijihoružja propagande.Kada je na svojoj poslednjoj sesiji u decembru 1563. Sabor raspravljao o problemu religiozneumetnosti, njegovi zaključci su bili sledeći:
"Predstave Hrista, Bogorodice i ostalih svetitelja treba imati i zadržati, naročito u crkvama, i trebaim dati dužno poštovanje i počast, ne zato što se veruje da je u njima bilo kakvo božanstvo ili vrlina zbog koje im se treba klanjai, ili zato što ih treba sve pitati, ili zato što treba imati poverenje u predstave kao što je od davinina činio
?Gentiles
koji je nadu smestio u idole, već zbog toga što počast koja im se ukazuje, odnosi se na prototipove koje ove slike predstavljaju; tako da putem slika kojeljubimo i pred kojima otkrivamo naše glave i padamo ničice, mi obožavamo Hrista i mi poštujemo svetitelje čiji lik one nose, kao što je dekretima Sabora, a naročito
II Sinoda
u Nikeji, bilo definisano,a protiv protivnika ikona. I biskupi treba pažljivo da podučavaju ovome: da pomoću priča o čudima o našem iskupljenju, prikazanih slikama ili drugim predstavama, narod se poučava i potvrđuje u naviku podsećanja i
1
Najvažniji od ovih su:
 Ambrosius Catharinus
,
"De certa gloria invocatione ac veneratione sanctorum" 
, Lyons
1542
;
Conradus Brunus
,
"De Imaginibus" 
, Augsburg
1548
;
 Nicholas Hartsfield 
,
"Dialogi sex" 
,
1566
;
 Nicholas Sanders
,
"De typica et honoraria sacrarum imaginum adoratione" 
, Louvain
1569
. Ove argumente su ponovilisvi kasniji pisci o religioznoj umetnosti uopšte, kao što su bili
 Paleotti
ili
Molanus
.
2
 
kontinuiranog oživljavanja stvari vere; kao i da sve svete predstave imaju veliku korist, ne samo zbog toga što se ljudi tako opominju i podsećaju na pomoć i poklone koje je učinio Hrist, već isto tako zbog toga što su čuda koja je učinio Bog preko svetitelja i njihovi primeri spasonosni i "lekoviti", postavljeni pred očima vernika; vernici mogu da iskažu zahvalnost Bogu za ove stvari, mogu dauprave svoje sopstvene živote i manire tako da oponašaju svetitelje, i mogu da obožavaju i vole Boga ikultivišu pobožnost." 
2
Ali pošto je odlučila da ikone (predstave) treba zadržati i pošto ih je opravdala od optužbiidolatrije, crkva je morala da obrati pažnju da samo ispravne (prave, prikladne) vrste religioznih slika istatua budu dozvoljene, i da ne sme ništa slikano ili klesano da se nađe što bi ili dovelo u zabunukatolike ili pružilo protestantima oružje protiv Rimska crkve. Stoga je nastala velika nevolja sačuvaticrkve od jeretičkih ili svetovnih slika, ili od svake koja bi mogla da posluži kao optužba profanosti ilineprikladnosti.Odnos crkve prema jeretičkim slikama je varirao u različitim periodima, ali je u suštini bioiznenađujuće slobodouman pre kontrareformacije. U srednjem veku, crkva je bila toliko moćna da jemogla da dozvoli sebi da bude labava i nemarna po tom pitanju. Radije nego da rizikuje isključujućiljude iz svog tela, ona je više volela da dozvoli da se izraze popularne aspiracije u šaljivim komadimaČuda i u imaginativnoj slobodi gotičke skulpture. Ona je dozvoljavala da se igraju ili prikazuju priče,čak ako su one bile legendarne ili izmišljene, preduzimajući mere da one ne budu direkno uperene protiv bilo koje crkvene radnje ili doktrine. U periodu renesanse preovladavala je ista slobodoumnost.Paganske doktrine i simboli su bili inkorporirani u hrišćanstvo, a obnvoa klasičnih ideala ne samo da je bila tolerisana, već su je aktivno potpomagale uglavnom pape, od Nikole V do Klementa VII.Toliko je bilo tesno udruživanje klasičnih i hrišćanskih ideja da se niko nije iznenadio kada je Rafaelnaslikao antičke pesnike i filozofe naspram hrišćanskih teologa, dekorišući jednu od centralnih prostorija Vatikana.Tokom XV i ranog XVI veka poznat je samo jedan slučaj kada je preuzeta oficijelna, zvaničnaakcija protiv jertičke slike. Ta slika je bila
Botičelijevo
 
"Uspenje" 
(u Nacionalnoj Galeriji, London),koje je bilo bazirano na idejama Matea Palmijerija i pretpostavljalo se da sadrži određene jeresi poreklom od Origena i ponovljene u Palmijerijevom
'Citta di Vita
'. Crkveni autroriteti su naredili daslika bude pokrivena, verovatno između 1485. i 1500, a kapela u kojoj je ona stajala bila je još uvek  pod zabranom sredinom XVIII veka.Ovakvi slučajevi mora da su bili veoma retki u periodu renesanse, i tek sredinom XVI veka crkva je odlučila da sve religiozne slike budu strogo ortodoksne. Čvrsto povezivanje doktrine i discipline, što je bilo jedan od glavnih rezultata Sabora u Trentu, primenjeno je i na ovom i na drugim poljima; i uaktima Sabora stoji:
"Ne sme se stavljati nijedna predstava koja navodi na pogrešnu doktrinu ili kojamože da predstavlja opasnu grešku i zabludu neobrazovanima." 
Tipično za čvrstu kontrolu koju jecrkva nameravala da uspostavi u ovom periodu, akt dodaje kasnije:
"Da ove stvari mora pažljivo daosmotri i pregleda Sveti Sinod dekretima, tako da niko ne bude u prilici (nema dozvolu) da postavibilo koju neobičnu sliku na bilo kom mestu ili u crkvi ……… sem ukoliko to ne potvrdi biskup." 
Ovaj dekret, kao i većinu onih koji se odnose na religioznu umetnost, ponovila je i proširila grupa pisaca koja je našla za shodno da objavi odlike Sabora.
 St. Charles Borromeo
neće imati ništa što sene slaže sa Svetim pismom ili tradicijom crkve
3
. Kardinal
Gabriele Paleotti 
, nadbiskup Bolonje,zabranjuje sve
"sujeverno, apokrifno, pogrešno, beskorisno, novo, neobično" 
4
.
Fleming Molanus
zahteva čak da slike ili predstave jeretika treba uništiti
5
.Ali to nije bilo dovoljno za umetnika, da izbegava inkorporiranje jeresi u njegove slike; on je bio prinuđen da se drži čvrsto biblijske ili tradicionalne priče koju je obrađivao, i da ne dozvoli svojojimaginaciji da toj predstavi doda ornamente kako bi je učinio lepšom. Pikturalni ili svakodnevnidetalji sa kojima su gotički slikari popunjavali svoja dela, i impresivni predeli u koje su Venecijancismeštali njihove biblijske scene, podjednako su bili odbačeni. Slikar mora da obrati pažnju na prikaz priče u što je moguće jasnijem i najtačnijem maniru. Sa ovim stanovištem se može uporediti odnosSabora u Trentu prema religioznoj muzici, iz koje su bili ćeni određeni kontrapunkti,improvizacije i umanjenja koja su otežavala shvatanje reči mise i od muzike stvorili zagonetnu matricu
2
Kanoni i dekreti Sabora u Trentu, sesija XXV.
3
 
"Instuctiones Fabricae et Supellectilis Ecclesiasticae" 
4
 
"Archiepiscopale Bononiense" 
, Rim 1594.
 
5
 
"De Historia SS. Imaginum" 
, 1619.
3

Activity (19)

You've already reviewed this. Edit your review.
1 hundred reads
1 thousand reads
jelenagagic liked this
memorija29 liked this
Vladimira liked this
Alan4d liked this

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->