Izvod iz knjige ³

Sport, kapitalizam, destrukcija

´, Ljubodrag Simonovi, ³Lorka´, Beograd, 1995. E-mail:comrade@sezampro.rs

KRITIKA GRAANSKE KRITIKE SPORTA

Meu prvima koji su nakon Drugog svetskog rata ozbiljnije "naeli" sport, a samim tim i graanskuteoriju koja je u sportu videla sredstvo za afirmaciju osnovnih principa graansko-kapitalistikogdrutva u "istom" obliku, bili su Helmut Plesner i Jirgen Habermas.

Plesner

Plesner je, poetkom pedesetih, objavio tekst pod naslovom "

Sociologija sporta

", a zatim "

Igra i sport

" - spise koji su bili skromni po obimu, ali znaajni po kritikom prostoru koji su otvorili ireakcijama koje su izazvali. Plesner je doao do dve osnovne teze: "svet sporta je odslikaindustrijskog sveta", odnosno, sport je oblast u kojoj ovek nastoji da pronae "kompenzaciju" zaliavanja kojima je izloen u "svetu specijalizovanog rada". Nezadovoljstvo poloajem u procesurada je osnovni motiv oveku da se angauje u sportu. Kod vodeih grupa radnika, nametenika iintelektualaca iri se oseanje da su postali "tokii u pogonskom stroju" o ijoj celini jedva da imaju predstavu. Anonimne, delimine i promenljive funkcije koje preuzimaju na sebe zahtevaju visoko-specijalizovani uinak, ali zapostavljaju njihovu linost. Ova "osuda na anonimnost" u industrijskomradu budi i hrani "kompenzacione potrebe" da se ovek jo negde iskae,bude vien, ali i da pronaezadovoljstvo, da bude zadivljen, ali i da zadivi. Sport je to pretpostavljeno polje koje nudiostvarivanje onih potreba koje se ne mogu ostvariti u svetu rada. Uzroke za to treba traiti u tome tose od drutva stvorenoj potrebi za potovanje razlika na osnovu uinka suprodstavljaju dvestrukturalne tendencije visoko specijalizovanog drutva: nerazumljivost upravo visokospecijalizovanog rada za ljude koji pripadaju razliitim ivotnim sferama i povezanost ovog visokospecijalizovanog znanja sa takvim oblicima razvoja obrazovanja koji postaju sve dui ikomplikovaniji, koji su podloni stalnim promenama i kojima je pristup praktino ogranien. Podovim strukturalnim pritiskom probuenih i istovremeno, u njihovom zadovoljavanju, sputanih i potisnutih elja za drutvenom potvrdom i za premaivanjem drugih, sport se pojavljuje kao onaoblast koja potisnutim agresivnim potrebama obeava kompenzaciono ispunjenje, mada je fatalni princip uinka ovde prebaen u oblast nerada, igre.

(1)

Polazei od Lindeovih istraivanja, Krokov postavlja Plesneru pitanje kako je mogue da su upravooni koji su najvie izloeni dejstvu monotonog radnog procesa (nekvalifikovani i polukvalifikovaniindustrijski radnici) manje zastupljeni u sportu nego drugi zaposleni?

(2)

Krokov je mogao da idedalje i da postavi pitanje kako to da su na stadionima najagresivniji upravo oni koji ne rade (bilo danisu stasali za rad ili ne mogu da se zaposle) - to pokazuju analize o "huliganskom ponaanju" nautakmicama - i koji nemaju ni jedan od navedenih, Plesnerovih i Habermasovih, motiva za"kompenzaciono" ponaanje u sportu? Plesner je, poput Lindea, sveo radnika na predmet "sociolokeanalize" koju zanima samo ono to moe da se uklopi i opravda koncepciju koja je samo teorijskioblik konkretnog politikog opredelenja. Da je njegova koncepcija usmerena na istraivanjedrutvenih uzroka nezadovoljstva radnika i u tom kontekstu postavlja pitanje sporta kao"kompenzacione" aktivnosti, radnik bi shvaen kao drutveno bie, to znai u celokupnosti njegoveegzistencije. A to znai da bi uzroci za njegovo nezadovoljstvo bili i oni koji se mogu otkloniti politikom (klasnom) borbom ime bi se bitno promenio i njegov odnos prema sportu. to se tieodgovora na Krokovljevo pitanje, treba praviti razliku izmeu elja i mogunosti. Pre svega,

nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici su izloeni najveim telesnim naprezanjima, to znai daim je potreban adekvatan odmor; njihova primanja su po pravilu najnia, to bitno ograniavauestvovanje u sportu koje trai i odreena materijalna ulaganja; u vezi s tim, mnogi nastoje daiskoriste ne-radno vreme da bi dodatno zaradili jo neki dinar itd. Sve su to detalji koji pruajumogunost da se stekne celovit uvid i da se da pravi odgovor na pitanje o prirodi preokupacijesportom kod radnike populacije.

Jedna od najproblematinijih Plesnerovih teza je da je "takmiarska struktura industrijskog drutva" -"odgovorna za poveanu duhovnu agresivnost ljudi".

(3)

Ovom tezom Plesner nam je ukazao na politiki znaaj ideologije takmienja. Sve bespotedniju borbu za egzistenciju, koja se odvija po principu "borba svih protiv svih", Plesner naziva "takmienjem" nastojei da joj na taj nain pribavilegitimitet "sportskog nadmetanja" koje podrazumeva "jednakost na startu", "lino dostignue","neka pobedi bolji", "fair-play" i sve ono drugo to prua ideologija takmienja. Umesto konkretnogoveka, koji potie iz odreenog socijalnog miljea, pripada odreenoj klasi, polu, manjinskoj iliveinskoj nacionalnoj grupi, Plesner konstruie apstraktnog "graanina" da bi ga postavio na start"jednakih" koji se "takmie" za zadobijanje (to boljeg) drutvenog poloaja. Vlasnik kapitala i deteiz sirotinjs kog getoa stavljeni su u istu "takmiarsku" ravan. Plesner ne kae da je "takmiarskastruktura" drutva uslovljena "trinom utakmicom", odnosno, borbom izmeu kapitalistikihgrupacija za opstanak i da je njenom "uspenom" funkcionisanju podreena kako institucionalna,tako i normativna sfera tzv. "industrijskog" drutva. "Takmienje" postaje ideoloka maska sa kojomse prikriva vladavina kapitala nad ovekom. Iz "takmienja" je odstranjen i klasni sukob,to znai borba za prevazilaenje kapitalistikog drutva, kao i borba ene za ostvarivanje svojih ljudskih prava. Slobodarski

agon

izbaen je iz Plesnerovog "industrijskog drutva".

Izvorite potrebe oveka da se bavi sportom Plesner vidi u tenji oveka da pronae svoju"izgubljenu prirodnost". Sport postaje jedno od "umetnikih sredstava" sa kojom ovek pokuava donje da dopre, odnosno, dobija ulogu "ventila" koji prua oveku mogunost da izrazi i zadovoljisvoje autentine prirodne i ljudske potrebe: "umetniku prirodnost" (

künstlicher Natürlichkeit

)

(4)

.Od izuzetne vanosti za razumevanje Plesnerove koncepcije je to to on ne govori o slobodnomtelesnom aktivizmu, ve o sportu u kome se do "kvaliteta" dolazi nastojanjem da se drugi pobede postizanjem veeg rezultata (rekorda), dakle, posredstvom mehanizama kvantitativnog posredovanjakoji unitavaju mogunost individualno-ljudskog, a to znai kulturnog izraza. Pored toga, sama priroda telesnog pokreta u sportu usmerena je ka "disciplinovanju tela", to znai ka obraunu sizvornim prirodnim potrebama oveka, to neposredno utie na sputavanje spontanosti, mate,kreativnosti bez kojih nema ni istinske duhovnosti. Sportski pokret se temelji na principu efikasnostii na tehnikoj racionalnosti. Ideal "sportskog tela" se svodi na industrijski stroj koji "savreno radi".Plesner previa i to da "mehanizirani", "monotoni" i "jednostrani" rad, od koga on polazi, proizvodi imehanizovano i jednostrano telo sa ogranienim senzo-motorikim osobenostima - to neposrednoutie kako na odnos oveka prema sportu, tako i na prirodu njegove sportske aktivnosti. Da bi sportmogao da postane "kompenzaciona" aktivnost u kojoj ovek moe da realizuje svoje potisnute prirodne i duhovne potrebe (znai kulturna delatnost), potrebno je da ovek prevazie svoju telesnuogranienost, da stekne sportsku (u sutini igraku) vetinu koja prua mogunost za artikulacijunjegovih potreba i elja, i da savlada odreene obrasce ponaanja koje podrazumeva sportskaaktivnost. Bez toga e sport postati novi izvor nezadovoljstva zbog nemoi oveka da izrazi svoju"prirodnost" na takav nain da u tome doivi svoju ljudsku (kulturnu) samopotvrdu. Ba zato to jeovek u sportu sveden na telesno (bez mogunosti "saradnje" sa mainom i oslanjanje na intelekt,znanje i iskustvo na nain kako se to deava u radu), ovek se u njemu daleko dramatinije sueljavasa svojim ogranienim mogunostima i sposobnostima da realizuje svoje potisnute potrebe.Meutim, sve je to nuni, ali ne i dovoljni uslov da ovek u sportu pronae kompenzaciju za

liavanja kojima je izloen u radu. Kriterijum "uspenosti" u sportu jeste pobeda i to postizanjemveeg rezultata (rekorda). Bekstvo iz "anonimnosti", putem sporta, mogue je jedino pobedama,"boljim" rezultatima a ne samim uestvovanjem u sportu. Ono o emu Plesner ne govori je da jeovek u "anonimnom" radu poraen kao ovek, da ne predstavlja linost vrednu ljudskog potovanja.Dajui mu sport kao mogunost kompenzacije, Plesner mu daje ustvari ansu da bude "neko" posredstvom kriterijuma vrednovanja koji su u sportu uspostavljeni. Prema tome, samo pobeda naddrugima prua oveku (naravno prividnu) mogunost da doivi samo-ljudsku potvrdu. U protivnom,sport moe da postane vei izvor frustracije (oseanja obezvreenosti) nego sam rad - upravo zatoto ovek u njega ulazi dobrovoljno i sa oekivanjem da e u njemu iskazati svoju ljudsku vrednost.Moe se rei da je sport, u krajnjem, zamka za radnika:u radnim procesima se neprestanoreprodukuje telesna jednostranost i, kako se ovek iscrpljuje i stari, sve se vie smanjuje mogunostza "kompenzacionim" aktivizmom. Istovremeno, nezadovoljstvo radnika svojim poloajem,frustracija zbog anonimnosti, monotonije usmerava se, putem sporta, protiv drugog radnika("suparnitvo"kao oblik razbijanja klasne svesti), odnosno, ka beznadenom nastojanju da se krozsportski aktivizam realizuje autentina prirodnost.Sport postaje sredstvo za kanalisanje radnikognezadovoljstva, oblik sterilizacije njegove kritike svesti i nain usmeravanja njegovog potencijalnomenjalakog aktivizma sa polja politike (klasne) borbe za promenu svog drutvenog poloaja, toznai pravih uzroka nezadovoljstva, na sportsko polje. Logika sueljavanja izmeu atomiziranihindividua, pri emu je osnov odreivanja njihovog "uspeha" kvantitativno sravnjivanje,neprikosnoveni je put za "realizaciju" (u radu) potisnute ljudskosti. ovek, kroz svoju aktivnost u"slobodnom vremenu", moe da se (kritiki) odnosi prema industrijskom radu, ali ne i prema principima na kojima se zasniva graansko-kapitalistiko drutvo. Sport, kao "kompenzaciona"aktivnost, postaje sredstvo za integraciju radnika u vladajui poredak.

Hab

erm

Habermas je, svodei industrijski rad, a samim tim i sport kao njegovu "odsliku", na"instrumentalnu" delatnost, bitno osiromaio pristup sportu, a samim tim i mogunost zakompleksno sagledavanje poloaja oveka u njemu. Industrijski rad i sport postaju apstraktne pojaveizmeu kojih su uspostavljene apstraktne veze. Govorei, u svom radu "

Socioloke zabeleke oodnosu rada i slobodnog vremana

", o sportu i igri kao obliku kompenzacionog ponaanja uslobodnom vremenu, Habermas tvrdi da se "mo profesionalne sfere u konanom obliku utoliko jasnije pokazuje, ukoliko ona vie pokuava da pobegne u svoju prividnu suprotnost". Nastojei daizbegne da pojavama pravo ime, to znai da ukae na njihovu uslovljenost mehanizmomkapitalistike reprodukcije, Habermas pribegava verbalnom ongliranju: "mo profesionalne sfere" postaje zaseban entitet, dok "profesionalna sfera" dobija status begunca koji "pokuava da pobegne usvoju prividnu suprotnost". Istovremeno, Habermas tvrdi da je sport "odavno postao oblastracionalizacije koja je karakteristina za rad". U prilog te teze on navodi primer "najnovijegintervalnog treninga, koji je uvela sportska medicina" u kome dolazi do odreivanja pauza izmeu pojedinih vebi "u principu na isti nain kao to to ini Refa-metod koji preporuuje psihologijarada", na osnovu ega dolazi do jedne od svojih najznaajnijih teza da "sport pod prividom igre islobodnog razvoja moi udvostruuje svet rada", a "individue pod njegovom rukom postaju supstratimasovnog jedinstva". Nanovo je sport, koji je proizvod kapitalistikog drutva, postao samostalnasila koja "udvostruuje svet rada" i odreuje da individue "postaju supstrati masovnog jedinstva".to se tie "sportske medicine", ona je stvorena od strane politikog establimenta i kapitala da bi se"pospeio razvoj sporta", pri emu je intervalni trening samo jedan od metoda koji se primenjuje. Usportu se primenjuju i drugi metodi, o kojima Habermas naravno ne govori, a koji nikada nisu