DEO PRVI
RANI SREDNjI VEK
GLAVA I
KRIZA ROBOVLASNIČKOG PORETKA I ZAMECI FEUDALNIH ODNOSAUloga krupnog zemljoposeda.
Društveni poredak Rimskog Carstva u III-V veku obeležen je vodećomulogom krupnog zemljoposeda, koji je ponikao još u periodu Republike. Krupni zemljoposednici vodilisu isprva čisto robovlasničku privredu na svojim zemljištima, koristeći u glavnim i najunosnijim privrednim granama velike mase robova; samo u najmanje unosnim granama proizvodnje naseljavani suna zemlju slobodni sitni zakupci — koloni. Ali u periodu Carstva, naročito u III-IV veku, krupnizemljišni posed menja svoj karakter. Robovski rad postaje sve manje unosan, ne dajući mogućnosti za prelaz na produktivnije oblike rada; zajedno s prestankom osvajanja smanjuje se i priliv novih robova izredova ratnih zarobljenika; nastaje oskudica u radnoj snazi. Usled toga antičko društvo dospeva ućorsokak, iz koga je moglo da iziđe samo putem revolucije.
Kolonat.
U isto vreme počinju da se šire drugi oblici eksploatacije neslobodnog rada. S jedne strane,robovi se vezuju za zemlju, pretvaraju u servi casati koji vlasniku zemlje plaćaju rentu u naturi ili unovcu i kuluku. Oni su vezani za zemlju, glebae adscripti. S druge strane, oni slobodni zakupci zemljekoji su postojali još u doba Republike brojno sve više rastu, usled toga što sitni slobodnizemljoposednici u ovo doba sve više propadaju i što ih potiskuje krupni zemljišni posed. Ali se položajtih zakupaca sad jako menja. Usled opšte krize poljoprivrede seljaci-zakupci nisu u stanju da plaćajuzakupninu, postaju neispravne platiše i malo pomalo dospevaju u ropstvo. U isto vreme menjaju se ioblici zakupa: veliku rasprostranjenost stiče napoličarstvo, tj. zakup na jedan deo letine. Formira se slojzakupaca-seljaka koji nose naziv napoličari — coloni partiarii. Pravni položaj tih zakupaca pogoršavase zajedno s pogoršavanjem njihovog ekonomskog položaja. Novi pravni položaj kolona određen je nizom carskih ukaza, od kojih osobito veliki značaj ima ukazKonstantina I iz 332 g. Taj ukaz propisuje da se odbegli koloni hvataju i vraćaju na svoja pređašnjamesta, čak i to da se bacaju u okove; dakle, taj dekret propisuje vezivanje kolona za zemlju. U takvezavisne, za zemlju vezane kolone pretvaraju se docnije svi zakupci koji bi se na jednoj istoj parcelizemljišta nalazili trideset godina bez prekida. Dakle, kolon se pretvara u roba zemlje — servus terrae. Uto doba raste i takozvani večnonasledni zakup (emfiteusis). Večnonasledni zakupci — emfiteuti uzimaju pod zakup neobrađenu zemlju, ledinu, pod olakšanim uslovima, i predaju svoj zakup sa oca na sina.Usled toga što carstvo u to vreme oseća oskudicu u radnoj snazi, upotrebljavaju se za obradu zemlje uširokim razmerama i varvari, koji se naseljavaju na zemlju sa pravima kolona (iure colonatus).
Porast privatne vlasti.
U poslednjim vekovima Rimskog Carstva zapaža se i porast lične zavisnosti,koja je toliko karakteristična za naredno doba, feudalizam. Propali seljaci sve češće predaju svojuzemlju krupnim magnatima, a zatim je dobijaju natrag da je uslovno poseduju na osnovutakozvanog »prekarija«, tj. na osnovu prava uživanja tuđe imovine dotle dok je vlasnik ne zatražinatrag. Ujedno takvi seljaci stupaju pod pokroviteljstvo magnata, pod njegov patronat (patrocinium).Taj proces prelaza u lično podanstvo nije se vršio samo individualno: ponekad su čitava sela stupalakolektivno u zavisnost od krupnog magnata, mahom svoga najbližeg suseda. To je ono što je u to vremenazivano patrocinia vicorum, tj. pokroviteljstvo nad čitavim selima.U isto vreme vrši se proces razvitka organa privatne vlasti krupnih zemljoposednika. Krupnizemljoposednik zavodi na svojoj teritoriji vojne odrede — bukelarije ili isaurijance (ovaj poslednjinaziv dolazi od imena jednog maloaziskog plemena — Isaurijanaca, čiji su pripadnici osobito čestouzimani u vojno-policisku službu po krupnim posedima). Obrazuju se oružani odredi i iz redova robovakrupnog zemljoposednika. Najzad, privatni zemljoposednici stvaraju sebi i sopstvene tamnice, kudašalju svoje kolone kada bi štogod skrivili. Raste broj privatnih sudova, u kojima se sudi stanovništvuteritorije krupnog zemljoposednika — senatora. Država sankcioniše taj porast privatne vlasti, prenosećina zemljoposednike-senatore odgovornost za zemljoradnike-kolone koji sede na njihovoj zemlji u pogledu plaćanja poreza i davanja regruta. Vladajući stalež u državi, privilegovani senatorski stalež(ordo senatorius), čiju bazu pretstavlja krupni zemljišni posed, ima sada političku vlast nadstanovništvom koje sedi na njegovoj zemlji.
Time se stvara veza između krupnog zemljoposednika i političke vlasti, veza koja je karakteristična zafeudalizam, i počinje pretvaranje krupnog poseda u neku vrstu poseda-državice.
Vezivanje kurijala za dužnost.
Isti takav proces dešava se i u gradu. Karakterističan momenat zaantički svet bilo je preovlađivanje grada. Grad je bio vladajući centar za okolnu teritoriju, dok je zanaredno doba, feudalizam, karakteristična obratna slika — vladavina sela nad gradom. U RimskomCarstvu vrši se proces postepenog zadobijanja dominantnog položaja sela, tačnije rečeno — seoskog poseda, prema gradu. Ranije je svaki grad sa okolinom (municipij) pretstavljao samoupravnu jedinicu.Vlast u gradu pripadala je narodnoj skupštini i mesnom municipalnom senatu. U prvo vreme važnuulogu igrala je narodna skupština. Na njoj su se vršili izbori magistrata (gradskih vlasti); glasalo se, kaoi u Rimu, po tribama ili po kurijama; postojalo je tajno glasanje. Najviša administrativna i sudska vlastnalazila se u rukama dvaju funkcionera, duumvira — duoviri iure dicundo. Postojala je i dužnost edila,koji su imali policisku vlast, starali se o snabdevanju grada žitom i o priređivanju raznih pretstava;najzad, postojala je dužnost gradskih kvestora, koji su upravljali gradskim finansijama. Sve su tedužnosti bile besplatne. Naprotiv, funkcioneri su sami morali da snose velike rashode u korist grada,morali su da daju zamašne novčane uloge, da s vremena na vreme dele stanovništvu bogate poklone, da priređuju igre i podižu građevine na teritoriji grada. Oni su morali posedovati visok cenz. Senat ilikurija sastojala se u svakom gradu od svih onih lica koja su pre toga zauzimala municipalnemagistrature, i brojala je obično 100 ljudi.Još u II veku zapažaju se pokušaji senatorskog staleža, vladajućeg u državi, da ograniči lokalnusamoupravu. Pod carem Trajanom uvodi se dužnost
municipalnih kuratora
(curator rei publicae) završenje stalnog nadzora nad privredom municipija, a u drugoj polovini IV veka zavodi se u nizu provincija dužnost
defenzora
, koga postavljaju car ili prefekt. Defenzori su prvobitno imali za zadatak da štite grad od iznuđivanja carskih činovnika, ali su docnije prigrabili svu vlast u gradskoj opštini. Predkraj Rimskog Carstva i u prvo vreme varvarskih osvajanja u ulozi defenzora vrlo često se pojavljujuhrišćanski episkopi.Osim ograničavanja samouprave vrši se i proces vezivanja gradskih klasa stanovništva. Od kurijala, bivših gradskih magistrata, obrazuje se vladajući stalež činovničke aristokratije. Na tu vladajuću grupuu gradu prenosi se sada odgovornost za ubiranje poreza, što je zavedeno još pod carem Dioklecijanom.Odgovornost za ubiranje poreza u situaciji opšte ekonomske krize pretila je kurijalima materijalnom propašću. U to vreme zapaža se težnja kurijala da iziđu iz kurije, zapaža se proces njenog ostajanja bezljudi, jer u gradu gotovo i nema kurijala. U odgovor na to niz carskih ukaza zabranjuje kurijalima prelazu druge staleže — senatorski, sveštenički itd. Ukaz cara Arkadija iz 396 g. zabranjuje im čak danapuštaju grad i da se nastanjuju na imanjima koja im pripadaju. Time se vrši neka vrsta vezivanjakurijala za dužnost. Dok se seljak vezuje za zemlju, dotle se sad srednji zemljoposednik (possessor)vezuje za kuriju. Svaki zemljoposednik koji ima najmanje 25 jugera zemlje (oko 6 hektara) morao je prinudno stupiti u stalež kurijala. Da bi sačuvala imućnost kurijala, država im je zabranjivala da prodajusvoje imanje bez saglasnosti namesnika. S druge strane, licima koja ne spadaju u sastav kurijezabranjivano je da stiču zemlju koja je pripadala kurijalima. U slučaju da umrli kurijali nemajuzakonitih naslednika, tri četvrtine njihovog imanja dobijala je kurija. Sve ove veštačke mere imale su zacilj da održe srednji zemljišni posed, koji je prolazio kroz krizu. Ali su se samim tim kurijali pretvarali,kako se tada govorilo, u »robove republike«. Sve ove mere rađaju težnju kod kurijala da na sve mogućenačine izbegavaju vršenje svojih dužnosti i čak da direktno beže sa njih. 388 g., na primer, kurijali četirigrada u Maloj Aziji pobegli su u jedan mah, obrazovavši razbojničke bande, koje su pljačkale po zemlji.
Kriza trgovine, vezivanje zanatlija za kolegije.
Duboka kriza koja je zahvatila poljoprivredu proširilase i na trgovinu i gradsku proizvodnju. Trgovačka hegemonija Italije opadala je paralelno s razvitkom poljoprivredne i zanatske proizvodnje po samim provincijama. Ali se i u provincijama zapažaju opšteosiromašenje i iscrpenost, zastoj u privrednom razvitku, opadanje trgovine — usled opšte krizerobovlasničkog načina proizvodnje, poreskog tereta, pljački namesnika i ubirača poreza.Zanatlije i trgovci činili su u gradu najniži stalež — plebs urbana. Oni su se vrlo često organizovali ukolegije sa izbornim funkcionerima, priređivali svoje skupove i imali svoju zasebnu korporativnu kasu.Država je s njima sklapala ugovore, na primer za snabdevanje prestonice namirnicama i svim mogućimizrađevinama. U Rimu su postojali kolegiji pekara, mesara, vlasnika brodovlja itd. U prva dva vekacarstva te su korporacije ponekad zabranjivane, ako su izgledale opasne po državu. Poznat je, na primer,edikt jednog lokalnog upravnika u Maloj Aziji protiv saveza pekara u gradu Magneziji. Edikt jeorganizaciju pekara zabranjivao zato što su priređivali štrajkove. Uopšte je država veoma podozrivo
gledala na korporacije. Ali od kraja II i početka III veka država teži da kolegije iskoristi za svoje svrhe.Učešće u kolegiju postaje obavezno, a zatim i nasledno. Sve se to zapaža ponajpre u onim granama kojesu bile potrebne za zadovoljavanje potreba vojske i snabdevanje prestonice. S druge strane, država počinje da sama organizuje preduzeća, koja su ponekad bila prilično krupnih razmera. To su carskeradionice, s posebnim carskim činovnicima — prokuratorima na čelu. U tim radionicama rade, s jednestrane, robovi, robovske »familije«; s druge strane, za te se radionice vezuju nasledne zanatske kolegije.Članovi tih kolegija morali su nasledno raditi u državnim radionicama. Prokuratori su zanatlijamaizdavali sirovine iz državnih magazina, i oni su bili dužni da pod pretnjom kazne predaju proizvodesvoga rada bez naknade, u vidu naturalne dažbine. Takva preduzeća stvarana su u oblasti vunarskog i platnarskog zanata, u oblasti izrade oružja i kovanja novca, kolarskog, juvelirskog i bojadžiskog zanata,kao i kod eksploatacije rudnika, gde je postojala prinudna organizacija rada.Malo pomalo, u vezi sa opštim opadanjem trgovine, čitava privreda Carstva dobija naturalan oblik, koji je toliko karakterističan za docniji feudalni poredak, nastao posle varvarskih osvajanja i ustanakarobova na teritoriji Rimskog Carstva.
Ustanci robova i kolona.
U isto vreme, usled vezivanja seljaka za zemlju, sve većeg poreskog tereta inasilja činovnika, u Galiji i na severu Italije zapažaju se ustanci robova i seljaka
(bagauda)
. Otpočevšišezdesetih godina III veka, oni uzimaju osobito širok zamah osamdesetih godina tog veka. Vođi bagauda u Galiji Elijan i Amand uzimaju carsku titulu, osvajaju čitave teritorije, tako da je njihovustanak ugušen teškom mukom i uz veliko naprezanje snaga Carstva, 285 g. Takvi su se ustancidešavali i u drugim delovima Carstva, i u docnije vreme, u doba »seobe naroda«. Sredinom V vekaizbijali su u Reciji, Panoniji i Noriku ustanci takozvanih
skamara
. U Severnoj Africi izbio je pokret
agonistika
, ili
cirkumceliona
, koji je trajao od IV do V veka. To je takođe bio pokret robova, kolona isvih ugnjetenih elemenata, koji su se digli protiv svojih gospodara. Svi ti ustanci, koji su izbijali svremena na vreme, razjedali su unutrašnju strukturu Carstva i išli docnije na ruku osvajanju rimskihteritorija od strane varvara. Tako se unutrašnja revolucija robova pojavila kao saveznik varvarskogosvajanja.
Opozicija osvojenih naroda.
Rim je nasilno okupio pod svojom državnom vlašću čitav niz pokorenihnaroda. Interesantan je jedan izvor, takozvana »Sibilinska proročanstva«, koji karakteriše onaj odnos prema gospodarećem Rimu koji su gajili ti pokoreni narodi. »Sibilinska proročanctva« su zbornik polemičkih i apokaliptičkih stihova raznih pisaca, napisanih u razna vremena pre naše ere i u prva tristoleća naše ere. U tom zborniku dolazi do izraza u prvom redu stav koji su prema Rimu imali jelinistički jevrejski slojevi u gradu Aleksandriji, u Egiptu.»Teško, teško tebi, furijo, družbenice otrovnih guja! — veli Sibila Rimu. — Gadni grade, koji si nekad bio pun prazničnih zvukova, zanemi! U tvojim hramovima neće više mlade device održavati svetuvatru. Na tvojim žrtvenicima neće više biti žrtvi... Pognućeš glavu, ti nadmeni Rime! Vatra će te progutati, tvojih će bogatstava nestati, vuci i lisice će živeti na tvojim ruševinama; opustećeš, i biće takokao da te nikad nije ni bilo!...«Ovaj fragmenat je veoma karakterističan. On pokazuje koliko je široko bila rasprostranjena među pokorenim narodima želja da Rim propadne. Ta nam osećanja objašnjavaju zašto su se docnijevarvarska osvajanja izvršila relativno lako i zašto su na stranu varvara prelazile niže klase stanovništvasamog Rimskog Carstva.
Reforme Dioklecijana i Konstantina.
Paralelno sa promenama u socijalnoj strukturi poznog RimskogCarstva dešavale su se i krupne promene u državnom uređenju, promene koje su našle izraza ureformama Dioklecijana i Konstantina.U toku III veka državna je vlast postala veoma nestabilna. Od 235 do 284 g. smenilo se 26 careva, odkojih je samo jedan umro prirodnom smrću.Reforme Dioklecijana (285-305 g.) i Konstantina (324-337 g.) imale su za cilj da učvrste društveni idržavni poredak u interesu krupnog senatorskog zemljoposeda i da ojačaju centralnu državnu vlast radiodbrane tog poseda od revolucionarnih masa koje su se dizale.
Administrativne reforme.
Prvi zadatak bio je da se oslabe namesnici provincija. Iskustvo je pokazaloda jaki namesnici sanjaju o samostalnosti, čak o uzurpiranju carske vlasti. Da bi se carevi osigurali odtakvih mogućnosti, trebalo je, prvo, ojačati centralnu vlast i, drugo, oslabiti namesnike, a za to je bilo potrebno rascepkati provincije.
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Recommended
Srednji vijek (skripta)
32450 Reads
Notes
Load more
