FEBRUAR 2010.

velikiodmor
srednjoškolski dodatak

4 bellowshake
7 dok je nama Jašara
2 ne tako
 S2
(Ne tako)
Fantastičan svet Fejsbuka
MATIJA TRAJKOVIĆ
Mogao bih da polemišem o tome kako i
zašto je Fejsbuk smišljen, ali umesto toga
opisaću moje skromno mišljenje o tome u
koje svrhe ga ljudi koriste. Kada sam tek
napravio profil na Fejsu, mislio sam „cool,
možeš da pričaš sa nekim ljudima sa ko-
jima bi inače pričao, ali nemaš načina da ih
kontaktiraš“ budući da na Fejsu preko ime-
na i prezimena možeš da nađeš bilo koga.
Polako upoznajući ne tako mali broj opcija
koje Fejs nudi, počeo sam da shvatam za
šta ga većina internet zavisnika koristi.
Najviše je onih koji Fejsbuk doživljavaju
kao mesto gde svakodnevno možeš saku-
piti tračeve iz grada, videti ko je bio, gde
je bio, s kim je bio, kad je bio, zašto je bio,
šta je radio, jednom rečju u par klikova
sumiraš život neke osobe u proteklih go-
dinu dana, čisto da ne bi zaostajao za tvojih
562 prijatelja, od kojih „znaš“ njih 200, jer ti
si najpoznatija faca u gradu ako sve znaš
o svakome i onda to širiš dalje. S druge
strane ima i ljudi koji misle da su „super ex-
tra kul, poznati, viđeni, slavni“ ako moraju
da napišu sve što u tom trenutku rade, os-
tave minimum po 5 slika, čisto da bi se zna-
lo kako im je protekao taj dan. Kako skro-
lujem miš na dole počinjem sve više i više
da im se smejem... Statusi tipa: „Jedem
sladoled, kuvam kafu, sedim kod drugarice
kući (i ogovaram sve redom, zato što je moj
život u stvari veoma bedan, zanimljiviji su
tuđi), idem da pišam“ i ostale budalaštine
tog tipa.
Ponedeljak: „Ja sam najsrećnije dete na
svetu, imam najbolju/eg dečka/devojku,
druga/drugaricu na svetu, volim te/vas puu-
no“ i obavezno gomila nekih znakova koji bi
trebalo da predstavljaju osećanja.
Utorak: „Sve je i dalje lepo, status
nepromenjen“
Sreda: „Smorio/la sam se, da li će ikad
nešto da se desi“ pa, naravno da neće,
idiote jedan, kad ništa i ne radiš povodom
toga da učiniš svoj život malo zanimljivijim,
i malo manje cyber!!!
Četvrtak: „Razočaran/a u život, ljude“ dža
bu itd... ovakav status pretežno izaziva
saznanje da i ti možeš da budeš taj koji je
ogovaran.
Petak: „Jao, pa samo meni ovo može da
se desi, ne verujem, ubiću se, tužni smajli
sa 522 otvorene zagrade“ E, za to treba biti
talentovan, ali shvatiće valjda da na svetu
ima mnooogo više ljudi nego što su u svo-
jim praznim glavama zamislili, a ne zapitaju
se kako je ljudima koji stvarno imaju neki
pravi problem, a ne njihovi glupi problemi
tipa polomila sam nokat, ne da mi ćale da
vozim njegova kola i sl.
Subota: Statusa nema, a i ako ga ima on
je tipa „uživam u vikendu, ne volim školu
itd“, subotom obično sumiranje događaja u
protekoj nedelji i eventualno prepričavanje i
ukrašavanje istih.
Nedelja: „Jao ponedeljak, ovo ono, mrzim
školu, previše sam kul da bih učio/la“
Sledeća stvar je muvanje.Volim te srećice
moja i ostale gluposti, a sve to sam
zaključio/la na osnovu tvoje 562 slike, i
apsolutno je nebitno da li si ti totalni idi-
ot, nepismen, glup... važno je to da si se
slikala/o u kupaćem, raznim pozama gde ti
se vidi dupe, našminkana 3 sata pre nego
što je slika slikana/pored mercedesa, na
treningu, kako radiš zgibove itd... „Svaki
mišić je na mestu dok si u teretani, ali tu
ozbiljno u glavi nešto fali“ morao sam
da citiram jednu veoma pametnu osobu.
Dođe vreme i da se vidite, ti naravno pošto
nisi navikao na tako nešto, dođeš tamo, i
obavezno kasniš, jer nije kul doći na vreme
i onda jednostavno ne znaš šta da kažeš a
da se ne zbuniš, treba reći nešto a da se
ne pogubiš u brdu laži koje si servirao na
Fejsu, jer naravno da je lakše nešto napi-
sati nego reći. Nastavlja se priča po starom,
i dalje Fejs, chat ovo ono, ljubim te preko
interneta, evo čak sam i monitor poljubila i
ostale priče na sličnu temu.
Polako stižemo i do raznoraznih anomalija
što se tiče imena na Fejsbuku. Prvo što ne
razumem je da u polje gde ti kaže ime ti
napišeš prezime i obrnuto, treba biti talen-
tovan za tako nešto, a pravdanja su tipa pa
to sam ja namerno, tako je kul, klasika...W,
X, SH i ostalo, ako vam se već toliko piše
W, onako ste veoma željni glupog slova,
pišite na engleskom, i da S i H nikad neće
biti Š... Nešto najgore ubedljivo je dodavan-
je dečak i devojčica između imena i prezi-
mena, valjda ljudi misle da se ne primećuje
šta su od ta dva, pa to moraju da naglase
ili šta već. Dodavanje fudbalera u ime na
Fejsu tipa Mala Napaljena Voli Kristijana
Ronalda. Nadimci tipa Jovanica, Marijica,
i ostale slične gluposti ili neke apsolutno
neobjašnjive reči između imena i prezime-
na. Stižemo i do umišljenih navijača i os-
talo, imena tipa Lud lik, navijač, veoma brz,
nikad me nisu stigli u tuči, statusi svaki dan
kako voli svoj klub, konstantno svađanje
sa pristalicama drugog kluba itd. Da li se
oni nekad zapitaju čemu sve to?! Shvatiće
valjda da im ne znači ništa što neko stavi
like (klikne jednom iz čistog smora) na
nešto što su oni napisali, poštovali... Ne bih
menjao jednog pravog prijatelja za 15000
njihovih Fejsbuk prijatelja! Mada kako je
krenulo, ne bi me čudilo da se za nekih 50-
ak godina sve odvija u virtuelnom svetu,
ideš na posao, jedeš u tom svetu, sve radiš.
Tačno bi kao babe i dede, i dalje pojedini
debilčići sedeli za kompom i, i dalje, radili
sve što sada rade.

TE USPOMENE
MILICA JOVIĆ
Danas je čini mi se malo drugačiji dan.
Sunce izgleda veselije, gotovo nasmejano,
a vetar koji mi lagano previja kosu preko lica
mi skoro i ne smeta, mislim da mi čak i pri-
ja. Jedan lep dan za sećanje... Sećanje na
neke, na izgled, zaboravljene uspomene.
Ipak, uspomene se ne zaboravljaju. Neko
u njima i živi, neko se zahvaljujući njima i
dalje nada, neko ih proživi svaki put kada
dodirne ono mesto gde su nekada sedeli
zajedno i maštali o budućim trenucima
zajedničkog života.
Pojedine uspomene izmame osmeh na
naše lice čak i onda kada mislimo da je to
onaj trenutak kada nikada ne bismo mogli
da se nasmejemo i oraspoložimo jer nam
teret u grudima jedva daje i da dišemo.
Ali, tu su i one uspomene kojih ne volimo
da se prisećamo. One nas rastuže, učine
plašljivim i slabim, izazovu u nama onu
dozu tuge koja nam steže grudi i učine da
nam gotovo istog trenutka krene ona mala
You just need to listen
JELENA BEGENIŠIĆ
Jedan veliki bend je rekao: „Good music
will save your soul“. Kada su to rekli, nisu
ni pomišljali kakve će se sve vrste, nazovi
muzike, pojaviti.
Svakodnevno, svedoci smo novopečenih
popularnih, ni od kuda izniklih, estradnih
umetnika koji ogromnom brzinom izbacuju
svoje nove hitove. Odjednom su se pojavili,
za kratko vreme se proslavili i svetu obe-
lodanili svoje pesme. Masovno prihvaćeni
i voljeni od strane publike, punom parom
nastavljaju sa novim „projektima“. Rezultat
istih, biće nove, produhovljene muzičke nu-
mere, koje će reprodukovati 90% Winamp-
ova Republike Srbije, a i šire.
Ali, da li su one zbilja produhovljene,
vredne, sa iole nekog kvaliteta?
Turbo folk, mutacioni oblik, mešavina
srpske narodne i disko pop muzike, sa
primesama grčkog i turskog zvuka. Kod
nas pojavio se ranih 90-ih i od tada, evo već
dve decenije, caruje domaćom muzičkom
scenom. Scenom preplavljenom gomilom
oskudno odevenih barbika, velikog poten-
cijala i talenta i sa druge strane niz „Metu-
zalema“, aktivnih učesnika modernih real-
ity show-a. A o čemu oni pevaju? Kakve
poruke oni šalju svojim primitivnim tekstovi-
ma u kojima izražavaju svoja osećanja,
telesna i psihička stanja. Upoznaju nas
sa karakteristikama svog donjeg veša, sa
raskošnim životima, okrutnim suparnica-
suza u očima. Posle nje dolazi talas.
Uspomene na ono što smo nekada imali,
voleli i izgubili. A to nas ljude najviše i boli.
Svi to znamo, ali generalno ne menjamo
ništa. Znamo da treba da cenimo, volimo
i uživamo u onome što imamo, jer pravu
vrednost toga uvidimo tek onda kada isto
izgubimo, kada bude već daleko, neobnov-
ljivo, nedodirljivo, zauvek izgubljeno. I onda,
jedino ostaje uspomena. I ta uspomena mi
je draga, jer je to nešto što je obeležilo deo
mog mladog života i omogućilo mi jedan
novi osećaj, zbog koga sam, čini mi se, u
tom trenutku i živela i jedva čekala da se
probudim i započnem dan s mišlju da je
pored mene. Onda živimo, živimo jako
brzo, na tren i zaboravimo, ali nikad potpu-
no. Sve to ostaje urezano duboko u nama
tako da kada nas podseti ona pesma, klu-
pica ili navika, uspomene kreću da naviru,
sećamo se i onih stvari kojima nismo pri-
davali veliki značaj, stvari koje su nam tada
ma i novostvorenim ljudskim karakterima
(citiram: „Žena zmija sedi za šankom...“,
„Glavobolja od vina a nigde aspirina...“,
„Neko vozi motor, neko vozi traktor, ja i
moja mala motokultivator...“, „Fenomenom-
enalno volimo se mi..“ ili pak „39,2 toliko
topla sam ja..“). Ali... Svi ti biseri nisu ono
što je, u stvari, najgore. Neverovatno je što
su ti biseri, pesme i ljudi koji ih sa ponosom
nose u potpunosti rasprostranjeni među
mladom populacijom. Ti isti mladi im se
dive, vole ih. Njihovi mozgovi zatrovani su
svim tim smećem koje već dosta vremena
zatupljuje generacije i generacije.
I onda se čovek zapita šta se desilo sa rock
‘n’ roll-om koji je nekada harao ovim pros-
torima? Kako je cela ta era isčezla? Era ide-
ala, kreativnosti i istinskog kvaliteta. Pesme
koje su nagonile ljude na razmišljanje,
pokretale ih, duhovno unapređivale.
Izvođači koji su se usprotivili sistemu i pod-
sticali prave, intelektualne vrednosti. Svi
oni su nestali. Celo doba kulturnog vrhunca
Balkana je nestalo. Jednostavno individu-
alci i intelektualci su opasni po vlast. Zato
se vlast pobrinula da oni nestanu.
Trenutno pojedinci pokušavaju da ožive to
vreme i vrate rock ‘n’ roll na noge, što je
veoma komplikovano i teško, jer premalo je
pojedinaca koji će se za to boriti.
Pojavila se još jedna vrsta muzike, takođe
popularna. Rep. Među izvođačima ovog
S3
bile potpuno nebitne. Da, vi živite u našoj
uspomeni, pa tako proživimo svaki trenutak
zajedno. I ne, tada nećemo plakati, jer smo
srećni što smo vas imali i što to čuvamo
makar i kao uspomenu koja boli, zaista boli.
Zaborav jeste greh, ali sećanje je najčešće
bol. Zato ne zaboravljamo. Uspomene
čuvamo samo za sebe, a ponekad kada
nam san ne dolazi, mi ih obnavljamo i
setimo se uvek nekog detalja više, ma-
kar isti uznemirio naše biće u toj hladnoj
i tako usamljenoj noći. I sećamo se, jer
uspomene delom grade i ostavljaju trag u
našim životima. Sećamo se i zaplačemo, ali
srećni što ste činili deo nekog života i što
je baš vaš lik ostao u sećanju kao lik os-
obe koju nikada nećemo zaboraviti. Volite
ih dok su pored vas i cenite svaki trenutak u
kom možete da ih uhvatite za ruku ili da im
kažete nešto što njima znači čitav svet. Ako
ne, kasnije boli isuviše.
pravca našlo se par pametnih, koji su se
suprotstavili i pokušali da omladini upale
zamrlu svećicu u glavi. Ali i oni su nemoćni
pod najezdom estradnih umetnika. Neki od
njih i sami se postepeno stapaju sa folkeri-
ma, jer kako moj ortak Veske kaže: „Muzika
se danas pravi zbog para.. a pare su na
estradi“.
Muzika koja preovladava, koliko god bila
popularna i profitabilna, nije donela ništa
dobro niti će ikada. Odavno je prešla sve
granice banalnosti i besmislenosti. Jedi-
no razumno rešenje je, ustvari, korenito
uništavanje turbo folka jer ipak muzika je
nešto što je uzvišeno.Malo podsećanje od
strane Boga da postoji još nešto u svemiru
osim nas. Harmonijska veza svih živih bića
svugde, čak i među zvezdama.
S4

Bellowshake
VERICA CVETKOVIĆ

Moram, prosto moram, da vas upoznam sa jedinstvenim duom

harmonika Bellowshake, jer su likovi stvarno jedinstveni u
onome što rade. Duo čine Miloš Stojanović i Stefan Nikolić.
Momci na harmonikama obrađuju rok pesme. Eto kako može
harmonika da se upotrebi na novi, drugačiji, zanimljiv, pre
svega dopadljiv način, a ne da se zloupotrebljava samo u
kafanama, barakama… Momci daju rok muzici novu dimenziju.
Pa, neka nas provedu malo kroz svoju dimenziju. Krećemo!

Kako se uopšte rodila ideja za ovakav spoj
i ovakav rad?
Krenuli smo da sviramo zajedno kada smo
upisali srednju muzičku školu. U početku
smo svirali u kamernom sastavu „Effecto“.
Često smo se raspravljali sa članovima, jer
su neki hteli da sviramo narodnu muziku.
Miloš je došao na ideju da krenemo da rad-
imo nešto drugačije. Naime, svuda u svetu
je harmonika prepoznata kao revoluciona-
rni instrument po pitanju tehnike sviranja,
daje izuzetno moćan i čist zvuk. Kod nas se
toliko zloupotrebljava da se već sad koristi
i izvan okvira prave narodne muzike. Hteli
smo da pokažemo harmoniku u drugačijem
svetlu (prim.aut. LET THERE BE LIGHT).
Kako ste došli do naziva BELLOWSHAKE?
Bellowshake je efekat na harmonici što u
bukvalnom prevodu znači kratak meh. Reč
je o vrlo specifičnom efektu za taj instru-
ment. Kako smo i mi specifični u onome što
radimo, uzeli smo naziv po tom efektu.
Opišite jedan drugog (predložila im da je-
dan napusti sobu dok ga ovaj drugi opisuje,
pa obrnuto, ali ne prihvatiše )
Stefan: Miloš je dobar prijatelj i saradnik,
kreativan, individualac koji nije baš za kom-
promise, bori se za kvalitet do kraja
Miloš: Stefan je dobar drug, odličan
muzičar, obrazovan dečko koji voli da čita
i piše.
Koje ste pesme dosad obradili?
The trooper – Iron Maiden, Wish you were
here – Pink Floyd, Iron man – Black Sab-
bath. Sada radimo na Dust in the wind –
Kansas i Aces high – Iron Maiden.
Šta inače volite da slušate?
Miloš: Imao sam razne faze. Dugo sam
bio u hard rok fazi pre soft, pop rok faze
u kojoj sam sad. Najviše mi sada prijaju
bendovi kao što su Duran Duran, Simply
Red ... Metal mi je, takođe, nezaobilazan
(Kamelot, Sonata Arctica). Od kompozitora
klasične muzike najomiljeniji mi je Rahman-
jinov.
Stefan: Dugo sam slušao samo klasičnu
muziku (najomiljeniji kompozitori Čajkovski
i Edvard Grig). Rok sam počeo da slušam
sa Generacijom 5. Na mom plejeru se sada
nalazi – Queen, EKV, Kansas, Whitesnake,
Scorpions...
Kako vidite sadašnju rok scenu u Srbiji?
Stariji bendovi su prodali duše komerci-
jalnom đavolu kao npr. Riblja čorba, Van
Gogh...(prim.aut. na moje insistiranje sam
baš želela da ih prozovemo) Međutim,
neki su se i održali kao Kerber, Disciplin A
Kitschme, Block out... Ali, ima i dosta po-
tencijala u mladim demo bendovima.
Ko vam je zanimljiv sa strane scene?
The Killers, Franz Ferdinand, The Hives,
Turisas ( finski folk metal bend)...
Radite li na svojim pesmama?
Već smo snimili i postavili na YouTube svo-
ju pesmu „Božićna fantazija“. Radićemo i
dalje na svojim stvarima. Ono što smo do
sada snimili je rađeno na običnom mikro-
fonu u kućnoj produkciji. Očistili smo zvuk
koliko smo mogli, nadamo se da ćemo
nove stvari bolje nasnimiti.
Koliko je Leskovac zaslužan/inspirativan za
vaš rad?
Inspirativan je, nije da nije. Imali smo sreću
da upoznamo prave ljude koji su nas uputili
u pravom smeru. Leskovac nije mrtav kao
što neki misle. Eto tu je Resurs centar koji
okuplja mlade ljude kroz razne projekte
tako da dolazi do toga da jedni inspirišu
druge.
Svirali do sada negde da se predstavite?
Jesmo, samo na otvaranju jedne izložbe
fotografija u Leskovačkom kulturnom cen-
tru.
U planu svirke?
U martu planiramo da odradimo koncert
klasične muzike. Svako od nas će samo-
stalno nastupati, a na kraju ćemo začiniti
sve rok muzikom.
Da li ste razmišljali da se oparite i napišete,
komponujete neku hitčinu za Grand?
HA, HA, HA! To je ravno samoubistvu, a
nama se živi!
Vaši planovi?
Ove godine bi trebalo da upišemo Muzičku
akademiju, ali ne želimo da prekinemo
sa radom, iako ćemo studirati u različitim
gradovima. Nalazićemo se i dalje da
promovišemo harmoniku kao jedan kul in-
strument. U svetu na harmonici ljudi sviraju
ili klasične kompozicije ili svoje tradiciona-
lne, rok muzika na njoj nije zastupljena i
baš zbog toga ne želimo da stanemo. Čak
je i u planu saradnja sa violončelistom.
Za kraj – poruka čitaocima?
Uvek težite ka nečem boljem, lepšem.
Nemojte imati ustaljene predrasude.
Razmislite svojom glavom, dobro up-
oznajte svet oko sebe pre nego donesete
sud o nekome/nečemu.
Nadam se da sam vas zaintrigirala posle
ovog intervjua da pronađete momke na
YouTube. Imaju i svoju grupu na nezaobi-
laznom FaceBook-u – Bellowshake. Pohi-
tajte odmah do računara, uživajte u pes-
mama ovih momaka pre nego odete na
njihov najavljeni koncert u martu ako želite
da prijatno iznenadite svoje uši.

Na putu za Nedođiju..
TIJANA MIRKOVIĆ
Setila sam se pre par dana da me sok od zove
podseća na detinjstvo. A nisam ga pila sigurno
deset godina. Taj miris, taj ukus, to sećanje na
detinjstvo. Čoveče, koliko mi nedostaje!
Jednom sam na moru gurala nogu kroz
ogradu terase, i ispala mi je papuča. Haha,
onda sam skakutala tri stepenika u krug na
jednoj nozi da bih je uzela.
A jedno leto sam se ispekla na ekspres
lonac kod bake na placu, iako je ona rekla
da ne prilazimo loncu, ali, kako meni neko
nešto da zabrani? Haha, i dan danas imam
ožiljak na kolenu.
Sećam se koliko sam bila srećna svake go-
dine kada je trebalo da dobijem paketić za
Novu godinu.
Ili onda kada mi je ćaća rekao da Deda
Mraz ne postoji. Imala sam možda pet go-
dina i stajala sam na TA peći u mom roze
duksu na pčelice. Ja i dalje verujem da
postoji. (:
Ili … kada mi je tata kupio flomastere ako
obećam da neću plakati kada budemo išli
da vidimo mamu u porodilište.
ana
KATARINA STANČIĆ
Hladno vreme, nedostatak fizičke aktivnos-
ti, raznorazne gozbe. Zima nam uvek pored
snega, standarnih poklona u vreme prazni-
ka, donese i par kilograma viška. Kažu dok-
tori to je sasvim normalno, čak i poželjno.
Ipak ko će odoleti svim tim slano- slatkim
poslasticama? Doduše, ima i takvih.
Kako su dijete sve prisutnije u životima
iole savremenih devojaka, mnoge prilikom
prelaska zime u proleće, prelaze iz zdra-
vog načina života u anoreksiju. Baš ovo
razmišljanje me je navelo da potražim
na internetu nekoliko prostih činjenica o
Moja mama, koja je noćima sedela da bi
meni napravila sliku Wini Pu-a za tortu koju
bismo mi posle pojeli kao da slike nije ni
bilo.
Sećam se ...dana kada sam shvatila da se
jednom neću probuditi.
Svakog jutra se na prvom kanalu davao
„Kremenko“, a na BK su bili „Hugo“ i dečija
emisija „Globus autobus“. Volela sam te
emisije.
Ili onda kada sam dobila one odvratne
plave papuče sa cvetićima, čoveče koliko
sam ih volela. Žutog tamagučija. Nikome
ga nisam davala, o ne. Mislim da je bilo
neko pile, koje sam ja, kao, čuvala i hranila.
Crnog kreveta gde smo svi spavali koji
smo posle koristili kao tobogan. Moje prve
igračke: Rata, Sirena, Bombi, Straha, Suza
i čudnih osećanja.
A šta znaš kad si klinja ...
ovoj bolesti. Kako sam listala stranice na
Google-u pronalazila sam razne defin-
icije koje su mi, manje više, bile poznate.
Onda sam sve češće nailazila na postove
nekakvih foruma, o tome kako izgubiti ki-
lograme, kako izdržati 48 sati bez hrane i
slično. Negde se tu našao i link, prečica do
sajta koji me je potpuno zgrozio.
Pro Ana, skraćenica od pro anoreksija.
Sam naziv stavlja do znanja o čemu se
radi. Online podrška devojaka koje su, „iz-
abrale anoreksiju kao način življenja“. Ana,
kako se predstavlja administatorka ovog i
S5
Doduše, većina mojih vršnjaka će vam reći
da su se za vreme rata najlepše igrali.
Sećam se da neki prijatelji nisu hteli da
dođu na moj 7. rođendan jer su se plašili
rata.
Čorbine pesme „Avionu slomiću ti krila“ i
poznate pesme Twinsa – Plavi slon.
Kasete Kuguarsa i Baba. Pesme „Dejo,
majstore, pa ti si Bog“ i „Ovo je noć bez
sna“. Posebnih delova i stihova. Prvih rol-
era i žute-zelene bicikle na dva točka. Mog
kreveta na sprat u obliku kuće koji mi je
deka napravio. I dekinog plavog Renoa sa
kariranim sedištima i četvora vrata.
Sećam se soka od zove, koji sam ponovo
pila pre neki dan i koji me je kao vremeplov
vratio nazad. U potrazi za Nedođijom i izgu-
bljenim dečacima. Gone with the wind.
sličnih sajtova, podstiče devojke „da žive
sa Anom“. Tu se nalazi nekoliko pravila
za vođenje ovakvog života. Pored bro-
jnih saveta kako zavarati okolinu, i sakriti
svoje stanje, inspirativne slike, kako su ih
nazvale, pružaju tim devojkama potrebnu
motivaciju.
Užasni prizori neuhranjenih tela naišli su
na odobravanje i podršku ovakvih sajtova.
Ono što me je najviše iznenadilo su ko-
mentari momaka koji takođe žele da uđu
u začarani krug anoreksije. Pomoću reči
hvale i podstreka mnogih članica, većina i
 S6
uspe u tome. Podatak koji je iznela jedna
od „Aninih prijateljica” je da će se, čak i ako
završi u bolnici na čevčici za hranu, kada
izađe odatle, momentalno vratiti svojim
starim navikama.
Amerikanci, Englezi, Italijani, Nemci…lista
se samo nastavlja. Sajtovi ovakve sadržine
su rasprostranjeni širom zemaljske kugle,
vodeći bezbroj devojaka ali i momaka ka
IVICA MILARIĆ
The Lovely Bones
Mrtve devojčice u CGI raju, serijski ubica,
rasturena porodica, darkerka koja vidi
mrtve i mnoge druge stvari krase ovo ost-
varenje, ali samo mu nedostaje bilo kakav
smisao ili bar naznaka priče koju je njen
režiser Piter Džekson želeo da ispriča.
U poređenju sa ovim, KING KONG je kom-
paktno ostvarenje sa jasnim namerama.
Nakon gledanja, osećaj neuspele adap-
tacije kompleksnog romana jasno rezonu-
je. Iako počinje kao relativno jednostavna
naracija devojčice Suzi koja živi harmonični
život sve dok ne padne šaka psihotičnom
ubici i završi u predvorju raja, ovo ostvaren-
je u druge dve trećine nastavlja da meša
u sebi mnoge druge nebitne sastojke. Ovo
se ogleda u grupi likova koji izlaze i ulaze
u fokus, uključujući i samu Suzi, što je ap-
surdno.
Ironija leži u činjenici da je glumačka post-
avka odlična – mlada Saoirse Ronan (neću
se usuditi da njeno prvo ime adaptiram
samouništenju.
Hiljade i hiljade registrovanih članova imaju
samo jedni druge, jer sudeći po njima, „Ana
je jedina prijateljica koja razume i poštuje
njihov izbor“. Ko zna koliko još ljudi čita,
prati i primenjuje mnoge instrukcije, koje
savim sigurno, vode u smrt.
Imajući u vidu psihološku nestabilnost
ovakvih osoba, mnogi su, na žalost, skloni i
u srpski) ima sve karakteristike buduće
zvezde, Suzan Sarandon emituje harizmu
u svakoj sceni, čak i Mark Volberg daje
ubedljivog slomljenog oca. Najviše od svih,
Stenli Tuči, čovek koji je poput Vilijama Me-
jsija i Filipa Simora Hofmana suviše dugo
bio u sporednim ulogama, ovde blista kao
serijski ubica. Njegov prikaz je taktilan,
bezosećajan i kao muzika iz najboljih dana
Massive Attack-a, jako moćan u svojoj priv-
idnoj mirnoći. Ako nešto preživi test vreme-
na u vezi s ovim filmom, biće to Tuči, kog
već zasluženo obasipaju hvalospevima.
Sa njima i likovima koje tumače, Džekson
se igra kao dete u testu. Razvlači, kida, spa-
ja i ponovo rasteže, što u svakom trenutku
liči na nešto, samo da bi odmah ponovo
postalo ništa. Kada bih morao da kažem
koja je tema filma, razmišljao bih između
ideje zagrobnog života, nemogućnosti ljudi
da se izbore sa tragedijom, suočavanja sa
novom porodičnom stvarnošću, sudbine
koja sve vidi i na kraju primorava svakog da
suicidu. Tračak nade pruža činjenica da isto
tako postoje anti- pro Ana sajtovi, na kojima
se uglavnom nalaze ispovesti već teško
obolelih anoreksičara. Nadajmo se da će
potresne životne priče, makar nekolicnu
navesti da uđu u koštac sa podlom bolesti i
ponovo počnu da žive.
bere ono što je sadio. Svaka od ovih tema
je vredna filmske pažnje, ali sve zajedno
daju nešto što bi bio durbin koji se stavlja
na jedno oko, a ima hiljadu krajeva.
Naravno, mnoge stvari mogu biti oproštene
filmu ako kroz sebe gura upečatljivu atmos-
feru, ali ovde to nije slučaj. Istovremeno,
poruka ostvarenja je očigledno označena
od strane Džeksona kao nebitna, tako da je
sam kraj patetičan i trivijalan, začinjen mu-
drostima iz kineskih „kolačića sreće“.
Verovatno najveća krivica leži u sa-
mom literarnom predlošku, budući da su
neke knjige teže za adaptaciju od drugih.
Međutim, ako je Dejvid Kronenberg mogao
da snimi film NAKED LUNCH, Džekson je
trebao da bude u stanju da prepozna THE
LOVELY BONES kao, u svojoj srži, prepo-
tentnu, feel good priču ispričanu kroz naba-
can i jednako prepotentan film.

Dok je nama Jašara
ZORAN PLAVŠIĆ
Nekoliko dana čitav grad pričao je samo
o jednom. Lokalna radio stanica stalno je
vrtela džiglove sa pozivom na koncert go-
dine. Telefon je zazvonio.
„Hej Zorane, znaš li šta ima novo?“-reče mi
dobro poznati glas.
„Novi grad, Novi Sad, Novi Pazar, Novi
Vinodolski, Novi Beograd,...“- nabrajao sam
par trenutaka dok me ne zaustavi.
„Ma ne to. Znaš li ko dolazi u subotu?“-pi-
tanje je bilo malo jasnije.
„Doktor za ono iz Prijedora, Tina Tarner,
....“- nabrajao sam sve ono što mi je tog
trena palo na pamet.
„Ma je l’ slušaš ti radio ikada?“- gotovo iz-
nerviran me prekida.
„Kako da ne. Kad mi je ujak polazio u vo-
jsku 79-te, kad je Zvezda u Beogradu pobe-
dila Real Madrid sa 4:2, kad je...“- opet me
je prekinuo u pola rečenice, a to ne volim.
„Pa Jašar. Dolazi Jašar Odozgorević Jaško,
čoveče! Pa, gde ti živiš? Idemo u subotu
van. Povedi suprugu. Idemo malo u život.“-
sve je već bio isplanirao.
Nisam želio da ga uvredim pa sam pris-
tao. Te večeri smo stigli malo kasnije. Bio
je samo slobodan jedan stol. Nalazio se
pored vrata od toaleta.
„Nije loše mesto. Moglo bi nam zatrebati.“-
položaj stola mi je odgovarao. Jašar je
predstavljao novi album „Moja mala nije
zalud klela“. Moj drugar je poznavao sav
njegov rad. Od „Ja sam lovac Joca“, preko
„Mislio sam, nisam srao“, pa sve do ovog
albuma.
Zeko je odmah skočio i odjurio do njega u
prvoj pauzi da uzme autogram i njegovu
sliku.
„Vidiš. Piše ’Za Zeku od Jašara’.“- pokazivao
je sliku pevača sa sunčanim naočarima sa
velikim staklenim površinama kao izlozima
na Zemljoradničkoj zadruzi Agići Donji,
u kaputu sa zavrnutim rukavima i kaišom
stegnutim k’o u Ruskog vojnika.
„Alal vera Zeko! Imao si se za šta i roditi.“-
hvalio sam njegov uspeh.
Kako je vreme odmicalo i pevač je imao
neke svoje potrebe i često je prolazio pored
našeg stola. U povratku bi zastao kod
našeg stola tapšao bi nas po ramenima,
drmusao par trenutaka. Ponekad bi nešto
i progovorio. Pitao Zeku koji nije skidao
pogleda sa slike pred njim.
Zeko je rastao sa svakim njegovim dodi-
rom. Radovao se, eto, što je Jašar upravo
svaki put kad bi išao u toalet u povratku za-
stao kod nas i kao stare poznanike tapšao
po leđima. Komunicirao na jedan sasvim
prijateljski način. Zeko je lebdio. Levitirao.
Nakon Jašara gotovo svi članovi benda
tapšali su nas po leđima. Zeko je i dalje
rastao.
Posle su gotovo svi gosti restorana počeli
da nas tapšu po leđima u prolasku.
„Čoveče, nisi svestan šta bismo propustili
da nismo došli. Vidiš li sve ove ljude. Od
danas više ništa neće biti kao pre“- osmeh
mu nije silazio s lica.
S7
Nakon nekoliko piva i ja sam osetio potrebu
da posetim tu najposjećeniju prostoriju te
večeri.
Oprao sam ruke nakon obavljanja nužde
i pogledom sam tražio papirne ručnike da
obrišem ruke. Nije ih bilo.
„Možda ih je nestalo.“- pogled mi je nes-
vesno pao na kantu za otpatke. Nije bilo
zgužvanih i bačenih ručnika ubrusa.
„Znači!“- opipah se po leđima. Bila su
vlažna i mokra.
Nisam imao srca da kažem Zeki za Jašara
i leđa. Gotovo neprimetno navedoh ga da
skine kaput koji je dobro bio mokar.
Do kraja večeri čim bih primetio da je neko
prošao u toalet ustao bih sa mesta i pravio
živi zid. Zeka nije znao razlog mog čudnog
ponašanja, ali je to tumačio mojim dobrim
raspoloženjem, a hit večeri „Mokrio sam i
opet ću“- vrtio se nekoliko puta.
Zeku sam sreo sledećeg dana.
Bio je prehlađen, ali vidno zadovoljan kon-
certom godine.
„Jesi li čuo ko dolazi sledeće subote?“-upita
me.
„Barak Obama. Nakon Jašara ne može
svako doći u Novi Grad.“- rekoh.
Zeko se nasmejao od srca.
 l2k

Provera mikrofona 016

Mesec Februar
Radio 016
1. Letu Štuke - Poljubi je dok spava
2. SARS - Budim se ft Wikluh Sky
3. VIP - Ljubav Preko Žice
3. Frenkie - Pametni i Bogati
4. Bdat Džutim - Ta Ne Postoji Sa Kruksom i Shmekom
5. Flip-Flop - DRAGA EVROPO
6. Killo Killo - Dobar i fin
6. Frka - U korenu feat Flame
7. Dada - Krokodili i Ajkule
8. Konza Shnostra - Bela Noć
9. Deniro - Moja Braća (Feat. Hartmann)
10.Hartmann - On Samo Gleda

Četvrtak 20:15 - 22:00h

Proveramikrofona016@gmail.com

SVOJE TEKSTOVE IZ SREDNJOŠKOLSKOG ŽIVOTA

MOŽETE SLATI NA OFFICE@RCLESKOVAC.RS
ZA SVE OSTALE INFORMACIJE
OBRATITE SE REDAKCIJI MLADOG REPORTERA NA 016 232 811 / 232 812

VELIKI ODMOR - Srednjoškolski dodatak - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa:
Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Podsticanje aktivnog učešća mladih na jugu Srbije” - Podrška: Ministarstvo omladine i sporta
Reupblike Srbije - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija -
Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/
autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije ///