ISTORIJSKI RAZVOJ KRIMINOLOŠKE MISLI 4.

 ANTIČKA MISAO;
 SREDNJOVEKOVNA MISAO;
 HUMANISTIČKA I RENESANSNA MISAO
______________________________________________________________________________

ANTIČKA MISAO
Kriminologija spada red mlađih naučnih pravnih disciplina. U samostalnu
nauku se izdvojila početkom 19. veka.
Misao o zločinu i zločincu potiče još od filozofa starog veka:
SOFISTI: - izučavali su motive ljudskog ponašanja uopšte.
S tim u vezi TEOKRAT – je smatrao da u ljudskom ponašanju dominiraju
3 osnovna motiva:
1. zadovoljstvo;
2. bogaćenje i
3. čast.

Svaki od njih ima i određene devijantne posledice na ljudsko ponašanje.

HIPOKRAT - je izučavao negativan uticaj emocija na ponašanje čoveka i
ustanovio je tipologiju temperamenta i danas aktuelnu u izučavanju
endokrinih faktora delikvencije.
Prva značajnija shvatanja u ovoj oblasti srećeno u antičkoj filozofskoj misli
u raspravama Aristotela i Platona posvećenim državi.
PLATON – smatra da postoje 2 vrste uzroka zločina:
1. psihiološki (unutrašnji) i
2. fiziološki (spoljni)

Platon zločinca tretira kao „izraz bolesne duše“.

Zločinac je osoba koja deluje pod uticajem strasti, motiva koristoljublja, iz
neznanja , izvitoperenih sexualnih pobuda i psihičkog nereda. Takva ličnost
u fiziološkom smislu je posebne telesne konstitucije , kao izraz biološke
degeneracije, što ima za posledicu – nepopravljive krivce, rođene zločince –
za koje je jedini lek – smrtna kazna. Za ostale predlaže preventivne mere
(lečenje duše i tela – primenom patnjii bola, ispaštanjem zločinca za nedelo.
Smatra da - krivični zakoni treba da budu više preventivnog nego
represivnog karaktera. Zalaže se za individualizaciju kazne.

1
Po PLATONU – postoje zločinci koji se mogu popraviti i oni koji za to nisu
podobni – zavisno od toga: - da li je uzrok zločina strast, zadovoljstvo,
neznanje ili duševna bolest.
ARISTOTEL – zločin nastaje pod uticajem navika, zločinačkih ponuda i
bede. Smatra da su zločinci neprijatelji društva i da je društvo dužno da ih se
oslobodi ili da ih leči.
Govorio je da čoveka u ponašanju vuku egoistične pobude, pa da je zato
nužno ( radi sprečavanja kriminaliteta) voditi takvu politiku u kojoj će
potencijalni zločinac videti više štete nego koristi u vlastitim postupcima.
Smatrao je da se zločin može sprečini ne samo kaznama, već i lečenjem ljudi
od egoizma.
Iako je u početku smatrao da spoljni činioci nemaju bitan uticaj, na
kriminalno ponašanje, ipak je priznavao da su uzroci kriminalnog ponašanja
u nekim uslovima društvenog života. (slabosti državne organizacije,
siromaštvo, problemi funkcionisanja pravosuđa).

SREDNJOVEKOVNA MISAO
U srednjem veku ( feudalizmu) kriminalitet je shvatan kao greh protiv božjih
zapovesti i božanskog poredka, a kazna kao božja pravda.

Glavni predstavnici ovog shvatanja su:

SVETI AUGUSTIN - smatra da kazna predstavlja otkupljivanje za izvršeno
delo, a svrha kažnjavanja je izazivanje kajanja kod izvršioca.
On tvrdi da zlo potiče od iskonskog greha Adama i Eve.
TOMA AKVINSKI - razlikovao je apsolutnu pravdu ( kazna za najteže
zločine božanskog reda) i relativnu pravdu ( njome se uspostavlja društveni
red i ona štiti od drugih dela koja ugrožavaju ljudsko društvo.)
Srednji vek se karakteriše po tome što je ustanovljen:

- složen istražni postupk,

- suđene je imalo za cilj ustanovljavanje istine o zločinu i krivcu, a
- kazna je izricana prema zakonom utvrđenim uslovima.

2
 HUMANISTIČKA I RENESANSNA MISAO
Humanizam je epoha u razvoju ljudskog društva u kojoj je došlo do reakcije
na dogmatska shvatanja hrišćanstva u vezi sa kriminalitetom i izvršiocima u
vreme feudalizma.
U ovom periodu odbacuje se teza da je zločin povreda božanskog reda, i
uvodi se shvatanje da je kriminalna delatnost urođena sklonost čoveka.
Pod uticajem društvenih nauka i filozofskih shvatanja tog vremena izvršen
je snažan pritisak i kritika na crkvene dogme i inkvizitorski postupak.
Sazreva saznanje o kriminalitetu kao društvenoj pojavi, uslovljenoj
društvenim odnosima.
Preteče humanističke misli su ideje arapskog istoričara i filozofa
HALDUNA – po kojima na ponašanje čoveka najviše utiču običaji i
navike.
TOMAS MOR – smatra da je koren zločina u samom društvu i načinu
života vladajuće klase. Smatra da se boljim životnim uslovima može uticati
na sprečavanje kriminalnog ponašanja ljudi.
Neki mislioci tog vremena su smatrali da su delikventne predispozicije
pretežno izraz unutrašnjih faktora, konstitucije i urođenosti.
DELA PORTA (italijanski fiziognomičar) – smatra da postoji uzročna veza
između oblika lica i karakternih osobina.
TOMAS HOBS(engleski fizozof i jedan od utemeljivača škole prirodnog prava)
(u delu: „Levijatan“) - smatra da je čovek po svojoj prirodi, agresivan,
nasilnik, egoista, predisponiran je da drugima nanosi zlo i zbog toga
odbacuje društvene norme koje ga u tome ograničavaju. Čovek je samoživo
biće koje želi da zavlada drugima.

LUJ MONTESKIJE ( franc. pravnik, književnik)

(u svom delu: „Duh zakona“) izneo je teze o uslovljenosti društvenih
pojava, karaktera čoveka i mentaliteta naroda i kriminaliteta -geografskim, a
posebno klimatskim uslovima života.
On smatra da krivični zakoni moraju biti prilagođeni vremenu i društvenim
prilikama sredine.
Po njemu društveni odnosi su glavni uzrok problema i poroka u društvu, a
zakonodavstvo vidi kao problem kriminaliteta, jer ono ima istu funkciju na
društvo, kao vaspitanje na pojedinca.

3
ŽAN ŽAK RUSO ( filozov iz Ženeve u svom delu: “Društveni ugovor“)
smatra da je čovek po svojoj prirodi savršeno biće, ali da se kvari pod
uticajem društva – kada ono zapadne u ekonomsko i političko ropstvo.
Čovek čini zločine da bi ponovo uspostavio slobodu koje se odrekao kada je
pristupio društveno ugovorenim odnosima.Smatra da je zločin narušavanje
uspostavljene ravnoteže između pojedinca i društva.

HOLBAH ( franc. filozof i enciklopedista), u svom delu: „Sistem prirode“)

Smatrao je da je ljudsko ponašanje je posledica uslova pod kojima čovek
živi, a ne njihove urođenosti i karaktera.
Izneo je stanovište da ako je društvo loše organizovano i ako se njime loše
upravlja – mora biti poročnih građana.