Митрополит Антоније (Храповицки)Које су разлике између Православља и Западнихвероисповедања?

Одговарајући на ово питање многи Руси би поменули обреде – али тешко да имамовремена, које ћемо губити на такву врсту бесмислица. Не много ближе истини,међутим, је и друго мишљење, прилично уобичајено међу онима који су бољеупућени у богословље. Они би нам рекли за filioque, о папском примату и другимучењима одбаченим од Православља, а такође и о учењима и латинске(римокатоличке) и Православне вере, које су одбачене од стране протестаната.Испало би да Православље нема своју посебну суштину и срж, једнако страну свимевропским вероисповестима. Али пошто све оне воде порекло једна од друге,можемо очекивати да постоје извесна блага Христове Истине, која се не могу наћини у једној од њих: јерес настала из друге јереси, мора задржати у неком делуучење „родитеља“, уколико се не враћа Истинској Цркви.

Некомплетан одговор

Словенски богослови, Хомјаков посебно, били су први који су повукли линијуизмеђу Цркве и Западних деноминација (секти), засновану не на било компосебном догматском елементу, већ пре на општој предности унутрашњегсавршенства у Православљу. Ово је Хомјаковљев истакнути допринос богословљу,Цркви, као и просветљеном Западу, који га је високо ценио као Руског религиозногписца.То се најјасније види у чињеници да сви европски богослови наклоњениПравослављу, говоре о њему, служећи се Хомјаковљевим терминима, користећитачно његове изразе разлика у вероисповести.Нарочито старокатолици, који су били привучени Православљу и умешали се уподужу преписку, што се тиче успостављања ближих односа са нама, прате његовепогледе у свом представљању главних питања, која по њиховом мишљењу деленас и старокатолицизам – т.ј. Filioque, као новотарију противну Црквенојдисциплини, који нас називају „чуварима јединства духа у свези мира“, и прекодоказа да је Евхаристија као позајмљена од Западних богослова, страна ПредањуЦркве. (што говори о промени)Хомјаковљева књижица (Црква је Једна, и пар других есеја) је најпопуларнија одсвих руских богословских дела, како међу нашим ученим људима, тако и међуонима преко. Ми је стога нећемо обрађивати. Само да се подсетимо, да он правиразлику међу вероисповестима, засновану на њиховом разумевању Деветог ЧланаСимвола Вере, т.ј. на њиховом учењу о Цркви.Представљајући Православно учење о Истини, озбиљно искривљено и скороизгубљено свуда на неправославном Западу, Хомјаков способно показује морални1

значај нашег духовног савршенства, општу предност вере у поређењу са Западнимвероисповестима, које су изгубиле једну од најсветијих, узвишенијих истинаХришћанства.Хомјаков види Цркву не толико као власт, већ као заједницу душа, које допуњавају једна другу, својим мистичним општењем са Христом, Који открива Себе вернимасамо у њиховој међусобној љубави, у њиховом јединству (садржаном уВасељенским Саборима). У свим издањима Црквене дисциплине, и у самом процесуистраживања Божанске Истине – баш као што је било утврђено ЦрквенимПредањем – Он доноси дух радости, дух стран потчињавању другог, дух који насноси у безгранични свемир општења са целим светом верних, са целом вечношћу.Стога. Ми без резерве признајемо да је Хомјаков правилно представио Православноучење о Цркви, и да нам је јасно показао вредност Православља, поредећи га саЗападним вероисповестима, које су изгубиле разумевање моралне заједницеверних и у животу, и у учењу, и свели Царство Божије на ниво личног достигнућа,или спољашње владајуће организације.Док препознајемо ово и исказујемо поштовање Хомјакову, за његов великибогословски и мисионарски рад, морамо да приметимо да његова дефиницијаПравославља, или другим речима Истинског, Боготкривеног Хришћанства, каосупротност Западним вероисповедањима је некомплетна. Већ дуго је присутнанаша жеља да је допунимо.

Западно богословље и Хришћански живот

У стварности, разлика је много дубља.Учење о Цркви је наравно, изузетно важно, и као наше општење мора бити сталнообнављана у нашим умовима. Али чак и ван питања Цркве, на начин на који некоприлази Богу и сопственом животу, осећа се велика разлика између Православнихи неправославних Западњака.Овом разликом су се пробиле многе велике и мале ствари. Узмите например,изворе поука у нашем духовном животу. Један део њих, који учимо у школама каодогматску и моралну теологију, је позајмица од католика и протестаната: самонајочигледније грешке, заблуде неправославних, познате свима и осуђенецрквеним властима, које су забрањене.Други део, добро познат и образованом и простом човеку, у наше време, а и до IXвека и раније, је у нашим молитвама, песмама на Божанским службама и моралноучење Светих Отаца.Али какве необичне ствари! Ту не постоји скоро ништа заједничко између та дваизвора. Дипломирани богослови не познају наше Прологе, наше догматске песме(стихире и каноне) наша Житија Светих – осим, можда као прости посетиоцицркава, љубитељи црквене музике, али не као и религиозни научници. Међутим,ова Словенска дела у дебелим, непривлачним књигама су главни, ако не и једини,извор и храна живе руске вере и за обичног, а и за образованијег човека. Ализванично богословље не може да привири у овај извор, чак ни из простерадозналости.2

Сада погледајмо у најбоље Хришћане међу нама, наше наставнике Хришћанскогживота: јеромонаха Амвросија Оптинског (+1891), Оца Јована Кронштатског(+1909), Епископа Теофана Затворника (+1894); (сва тројица су канонизовани ипроглашени за Светитеље)Они се никако не могу сматрати за ускогруде, пуне предрасуда или необразоване;они су захвални дипломци наших семинарија и академија, али покушај дапронађеш позајмице и позивање на академско богословље у њиховим делима.Осим пар разбацаних примера, не постоје.Понудите им брда школских томова за помоћ у њиховом учењу; они ће се односитипрема њима са поштовањем, али верујте ми, неће наћи ништа што би позајмили.Исто ће бити и са обичним Хришћанином који тражи да разуме било који догађај,или религиозно искуство.Поприлично је очигледно, да се наше школско богословље, грађено на Западнимпринципима, иако чак и слободно од грешака Запада, толико удаљило одПравославне духовне стварности, тако мало повезано са њом, да не само да јебескорисно као извор поуке, већ не може ни да се приближи стварном духовномживоту.Ово није могло да се деси, да се западно богословље разликовало од Православља,само у вези учења са Црквом. Као што видимо, западне религије су преиначилесаму представу о Хришћанском животу, његовом циљу и условима.

Случај са два учитеља

Једном, као Ректор Богословије, дао сам задатак надареном студенту: Упореди исупротстави морална учења Епископа Теофана са Мартенсеновим, Мартенсен јевелечасни протестантски проповедник, добро познат као морални богослов, који јемање од других под утицајем заблуда у вероисповедању. Епископ Теофан јеобразовани руски богослов, бивши Ректор Петерсбуршке Духовне Академије. Изнате шта? Испоставило се да су ова два аутора предстваили хришћанскуморалност на потпуно различите, често супротне начине. Овде је кратак прегледрезултата.Епископ Теофан учи како да неко уреди свој живот, тако да се достигне мерилохришћанске савршености, док западни епископ (sit venia verbo) узима изХришћанства само онолико, колико је сагласно са савременим, световним,секуларним животом.Односно, први прихвата Хришћанство као вечну основу нормалног живота, изахтева да ми принудно мењамо себе, да усагласимо наше животе са тим мерилом;други прихвата реалности савременог, световног живота као непромењиве, и самотамо где се дозвољавају нека одступања, он упућује који су избори у предности сахришћанске тачке гледишта.Први позива на морални хероизам, на доживотну борбу; други прави избор, који суелементи хришћанства, подесни за наш постојећи начин живота. За првог јеистински живот за који је човек човек призван, вечни живот, док је наш постојећи3