Fakultet za uslužni biznis

Sremska Kamenica

Seminarski rad iz predmeta Nova evropska ekonomija

Tema : Proces pridruživanja evropskoj uniji zemalja u tranziciji

Zrenjanin, april 2009. godine

Sadržaj

1. Uvod – Pojam Evropske unije 3

2. Pridruživanje Evropskoj uniji 4
2.1. Proces zaključenja Sporazuma o pridruživanju 4
2.2. Ostvarivanje ciljeva Sporazuma o Pridruživanju 4
2.3. Institucionalna struktura pridruživanja 5
2.4. Pridruživanje i pristupanje – osnovne razlike 5
2.5. Karakteristike odnosa Pridruživanja 5
2.6. Pridruživanje i pristupanje – postavljeni uslovi 5
3. Produbljenje i proširenje EU 6
3.1. Prvo proširenje EZ 6
3.2. Faze ekonomske integracije  7
3.3. Širenje Evropske unije 7
3.4. Proširenja EZ/EU 7
4. Osnivanje Evropskog saveta 8
5. Evropska unija i Proces stabilizacije i pridruživanja sa zemljama Jugoistočne Evrope 9
6. Srbija i članstvo u Evropskoj uniji 11
6.1. Dvostruki kolosek 12
7. Studija izvodljivosti za Srbiju 12
8. Pregovori o viznim olakšicama i readmisiji za Srbiju 13
8.1. Ciljevi sporazuma o viznim olakšicama i sporazuma o readmisiji 13
9. Pregovori o zaključivanju SSP 14
9.1. Otkazivanje treće tehničke runde pregovora 14
9.2. Nastavak pregovora o zaključivanju SSP 14
10. Zaključak 16
11. Literatura 18

2
1. Uvod – Pojam Evropske unije

Evropska unija (skraćeno: EU) je međuvladina i nadnacionalna unija (zajednica)

dvadeset sedam evropskih država. Unija svoje korene vodi od Evropsko ekonomske zajednice
osnovane Rimskim ugovorom 1957. od strane šest evropskih država. Od tada se Evropska
zajednica proširila pridruživanjem novih država-članica i stekla veću moć. Ova zajednica je
oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (više poznatim pod imenom
Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpisivanja ovog
ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina dvadesetog veka. Lisabonskim
sporazumom potpisanim decembra 2007. predviđena je izmena sadašnjih sporazuma kako bi
se korigovale političke i pravne strukture Evropske unije. Proces ratifikacije Lisabonskog
sporazuma je predviđen je do kraja 2008, ali je ratifikacija ugrožena negativnim ishodom na
referendumu u Irskoj juna 2008.

Evropska unija stvara jedinstveno tržište putem sistema zakona koji se primenjuje u
svim državama članica, što garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. Ona
zadržava zajedničku trgovinsku politiku, poljoprivrednu politiku i politika u oblasti ribarstva i
regionalnog razvoja. Evropska unija je 1999. uvela zajedničku valutu evro, koju je do sada
usvojilo 13 država članica.

Političke aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim sferama, od politike

zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. Kontrola pasoša na graničnim
prelazima država-članica je ukinuta Šengenskim sporazumom. U zavisnosti od razvijenosti
svake zemlje ponaosob, organizacija Evropske unije se razlikuje u različitim oblastima.

EU je definisana kao:

 federacija u monetarnim odnosima, poljoprivredi, trgovini i zaštiti životne sredine;

 konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača, unutrašnjoj politici i
kao
 međunarodna organizacija u spoljnoj politici. Glavna oblast na kojoj EU počiva je
jedinstveno tržište koje se bazira na carinskoj uniji, jedinstvenoj moneti (usvojenoj od
strane 12 članica), zajedničkoj poljoprivrednoj politici i zajedničkoj politici u sferi
ribarstva.

Evropska unija je najmoćnija regionalna organizacija koja trenutno u svetu postoji. Kao
što se iz prethodnog može videti, u nekim oblastima gde su države članice svoj suverinitet
prepustile Evropskoj uniji, može se reći da je Evropska unija federacija ili konfederacija.
Pravna osnova Evropske unije su ugovori između njenih članica.

Evropska unija nema zvanični glavni grad, a sedišta njenih institucija se nalaze u nekoliko
različitih gradova. Brisel je sedište Evropske komisije i Saveta Evropske unije (Savet
ministara), kao i domaćin sastanaka i plenarnih zasedanja Evropskog parlamenta. Brisel se
upravo zbog ovoga smatra de fakto glavnim gradom EU. Strazbur je sedište Evropskog
parlamenta i domaćin je većine plenarnih zasedanja. Evropski sud i sekretarijat Evropskog
parlamenta se nalaze u Luksemburgu. Evropska centralna banka je smeštena u Frankfurtu.

3
2. Pridruživanje Evropskoj uniji

Pridruživanje Evropskoj uniji (EU) može se definisati kao „najviši oblik saradnje“ koji
se uspostavlja između države nečlanice sa jedne strane i Evropske zajednice (EZ) sa druge
strane.

Težište procesa pridruživanja predstavlja Sporazum o pridruživanju koji se zaključuje

između države nečlanice sa jedne strane i Evropske zajednice i svih država članica ponaosob
sa druge strane. Ovakav tip sporazuma naziva se mešoviti sporazum, što znači da su
nadležnosti EZ i država članica podeljene, tj. za one nadležnosti koje ne spadaju (u skladu sa
Osnivačkim ugovorima o EU) u domen nadležnosti Zajednice predviđena je nadležnost
država članica, kako bi se obaveze predviđene Sporazumom o pridruživanju mogle regulisati
kako od strane Zajednice tako i od strane država članica.
 
Sporazumi o pridruživanju zaključuju se sa Evropskom zajednicom, a ne Evropskom unijom
iz sledećih razloga:
 
- Evropska zajednica, a ne Evropska unija poseduje status pravnog lica.
 
- Nadležnost da reguliše određene oblasti Sporazuma pripada Evropskoj zajednici, a ne
Evropskoj uniji.
 
2.1. Proces zaključenja Sporazuma o pridruživanju

Materija koja se reguliše ovim Sporazumima ne pripada u celosti domenu nadležnosti

Zajednice, već su za regulisanje pojedinih oblasti isključivo nadležne države članice. Iz tog
razloga neophodno je da se kao ugovorne strane prilikom zaključenja ovog Sporazuma pojave
sa jedne strane država nečlanica, a sa druge Evropska zajednica i sve države članice
ponaosob.
 
Pregovore o zaključenju Sporazuma o pridruživanju vodi u ime Zajednice Evropska
komisija koja je za to ovlašćena od strane Saveta. Po završetku pregovora Sporazum se
parafira od strane Komisije i ovlašćenih predstavnika dotične države, odnosno potpisuje od
strane Saveta, Komisije i pridružene države. Za stupanje Sporazuma na snagu potrebna je
ratifikacija od strane država članica i pridružene države u skladu sa njihovim ustavnim
propisima i takođe je neophodna saglasnost Saveta i Evropskog parlamenta, pri tom
Parlament odlučuje apsolutnom većinom, a Savet jednoglasno.
 
Sporazum o pridruživanju je pravni akt, pripada tipu međunarodnih ugovora koje EZ i
države članice zaključuju sa državom nečlanicom, a čine ga međusobna prava i obaveze
ugovornih strana posebno u domenu liberalizacije trgovine i oblasti saradnje.
 

2.2. Ostvarivanje ciljeva Sporazuma o Pridruživanju

Iako je ova vrsta sporazuma tipska, jednoobrazna, Sporazum o pridruživanju se

zaključuje sa svakom državom ponaosob, a time će i sadržina samog Sporazuma zavisiti od
ekonomske i političke zainteresovanosti Zajednice za određenu državu. Jedan od ciljeva koji

4
se ovim Sporazumom nastoji ostvariti jeste pridruživanje ugovornih strana, koje treba
ostvariti postepeno, kroz više etapa i u periodu koji je Sporazumom predviđen u cilju
prilagođavanja privrednog i političkog sistema pridružene države ekonomskim i političkim
zahtevima EU. Krajnji cilj ovakvog pridruživanja, i ono što je zajedničko svim Sporazumima
o pridruživanju, jeste uspostavljanje zone slobodne trgovine između pridružene države i EZ.
 
Uzimajući u obzir stepen privrednog i društvenog razvoja država zainteresovanih za
zaključivanje Sporazuma o pridruživanju, Sporazum predviđa postupnost u ispunjavanju
obaveza pridružene države kako bi se mogle uspešno sprovesti sve odredbe datog Sporazuma
u utvrđenim rokovima.
 
Nakon isteka perioda potrebnog za realizaciju pridruživanja pridružena država ne
postaje članica EU, već ulazi u složeniji i zahtevniji proces evropske integracije u cilju daljeg
jačanja i osposobljavanja za ispunjenje uslova za pristupanje.
 
2.3. Institucionalna struktura pridruživanja

Sporazumi o pridruživanju imaju posebnu institucionalnu strukturu, tj. njima se

predviđa postojanje posebnih organa pridruživanja koji imaju nezavisne nadležnosti bez
obzira što su usmereni (kao u ostalom i sam Sporazum) ka i u saglasnosti sa ciljevima
Zajednice. Njihovo funkcionisanje kao i odluke koje se u ovim organima donose su potpuno
odvojeni od funkcionisanja i odlučivanja organa Zajednice. Odluke koje se u organima
pridruživanja donose obavezuju samo pridruženu državu i Zajednicu da posegnu za
odgovarajućim merama kako bi se doneta odluka sprovela u delo.
 
2.4. Pridruživanje i pristupanje – osnovne razlike
 
Suštinske razlike između pridruživanja i pristupanja su sledeće:

• Pridružena država ne učestvuje u formiranju volje Zajednice, kao nečlanica nema prava da
učestvuje u procesu donošenja odluka u okviru organa Zajednice.
 
• Ne postoji volja ugovornih strana da se zasnuje odnos pripadnosti Zajednici.
 
Samim tim što nije članica Zajednice, pridružena država ne uživa prava i obaveze koje
proizilaze iz Osnivačkih ugovora EU.

2.5. Karakteristike odnosa Pridruživanja

 
Pridruživanjem se ne stvara nikakav odnos pripadnosti Zajednici, već se ostvaruje
„najviši stepen saradnje“ između pridružene države i EZ, što se između ostalog ogleda u tome
da pridružena država ima pravo učestvovanja u ostvarivanju ciljeva Zajednice (iako nije
članica Zajednice) i zajedničkog nastupanja (pridružene države i Zajednice), prema trećim
državama. Nastupanje ugovornih strana prema trećim državama zasniva se na poštovanju i
uvažavanju spoljnopolitičkih stavova ugovornih strana prema trećim državama.
 
2.6. Pridruživanje i pristupanje – postavljeni uslovi
 

5
 Proces evropskih integracija, posebno pridruživanje i pristupanje su politički i
ekonomski uslovljeni. To znači da u koliko država želi da zaključi Sporazum o pridruživanju,
odnosno o pristupanju pre toga mora da ispuni postavljene uslove.

 3. Produbljenje i proširenje EU

Produbljenje i proširenje Evropskih zajednica (tj. današnje Evropske unije) su dva

procesa koja teku paralelno tokom čitavog razvoja EZ/EU i presudno utiču na njenu strukturu
i funkcionisanje.

  Produbljenje označava uvođenje novih nadležnosti u oblast delovanja EZ/EU, dok se

proširenje odnosi na prijem novih država članica.
 
Ponuda za stvaranje Zajednice za ugalj i čelik bila je otvorena i za druge evropske
države, od kojih su ovaj predlog u tom momentu prihvatile još samo Italija, Luksemburg,
Belgija i Holandija. Tako je 1951. godine, između šest država potpisan Ugovor o osnivanju
Evropske zajednice za ugalj i čelik, prve nadnacionalne organizacije u Evropi. Idejni tvorci
Zajednice videli su je kao prvu fazu u takozvanom procesu sektorske integracije. Suština
ovakve integracije je postepeno, korak-po-korak, povezivanje u oblastima u kojima je to u
datom trenutku moguće, a kao dugoročni cilj integracije je označena politička unija.

Sledeći korak u integraciji Evrope bilo je osnivanje Evropske ekonomske zajednice i

Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom) potpisivanjem Rimskih ugovora 25. marta
1957. godine. Kao cilj Evropske ekonomske zajednice države članice su predvidele
ostvarivanje carinske unije i postepeno stvaranje zajedničkog tržišta koje je podrazumevalo
slobodan protok robe, usluga, kapitala i ljudi. Svrha delovanja Euratoma bila je da se osigura
bezbedna upotreba nuklearnih materijala u miroljubive svrhe.
 
Ove tri zajednice su imale sličnu institucionalnu strukturu. Savetodavna skupština
(kasnije nazvana Evropski parlament) i Sud pravde bili su zajednički organi za sve tri
zajednice, dok je svaka od njih imala sopstveni Savet ministara i Komisiju (tj. u slučaju
Zajednice za ugalj i čelik – Visoku vlast). Ugovorom o objedinjavanju organa iz 1965.
godine, Savet i Komisija su postali zajednički organi, te od tada sve tri zajednice imaju
jedinstvenu institucionalnu strukturu, mada su ostale tri posebne organizacije.
 
3.1. Prvo proširenje EZ

Godine 1973. dolazi do prvog proširenja Zajednica prijemom u članstvo Velike

Britanije, Danske i Irske. 

Kao uslov za prijem novih članica navedeno je jedino prihvatanje acquis

communautaire-a, mada je na sastancima Saveta bila razmatrana i snaga britanske ekonomije,
kao i njene veze sa Komonveltom.
 
Acquis communautaire predstavlja zajedničku baštinu (nasleđe, tekovina) Evropske
unije, a obuhvata sve važeće ugovore i pravne akte EU koji su izvedeni iz njih. Prihvatanje
Acquis communautaire-a i danas predstavlja jedan od glavnih uslova za prijem novih članica.
 
Sedamdesete godine beleže prve korake ka stvaranju monetarne unije. Put do Evra,
koji danas svakodnevno koriste građani Evrope, nije bio nimalo lak. Odricanje od sopstvene

6
nacionalne valute za države je uvek predstavljalo odricanje od veoma važnog pokazatelja
suvereniteta.

 
3.2. Faze ekonomske integracije: 
 Zona slobodne trgovine – podrazumeva ukidanje carina između država članica.
 Carinska unija – ustanovljavanje zajedničkih carinskih stopa prema spolja.
 Jedinstveno tržište – uspostavljanje slobodnog protoka roba, usluga, rada i kapitala
između država članica.
 Ekonomska unija – harmonizaciju ekonomskih politika država članica. 

Ipak, ne može se reći da su sedamdesete bile potpuno beznadežne. Države članice su

1974. odlučile da ustanove Evropski savet, odnosno da učine sastanke šefova vlada tj. država
redovnim, što je podrazumevalo sastajanje najmanje dva puta godišnje. Odlučeno je, takođe, i
da se Evropski parlament bira na opštim, direktnim izborima, što se prvi put dogodilo 1979.
godine.
 
3.3. Širenje Evropske unije:
 
1973. (1. januar) – Velika Britanija, Danska i Irska;
1981. (1. januar) – Grčka;
1986. (1. januar) – Španija i Portugalija;
1995. (1. januar) – Austrija, Finska i Švedska;
2004. (1. maj) – Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovenija, Mađarska,
Kipar i Malta;
2007. (1. januar) – Bugarska i Rumunija
 
3.4. Proširenja EZ/EU

Jedinstveni evropski akt značajan je i po tome što su se tada prvi put u Ugovorima
našle odredbe o političkoj saradnji, iako u toj oblasti nije bilo ni govora o nadnacionalnosti.
Takođe, JEA je „ozakonio” postojanje i funkcionisanje Evropskog saveta i predvideo
formiranje Suda prve instance, koji je počeo sa radom 1989. godine.

Međuvladina konferencija je sastanak šefova država
osnovna svrha izmena  osnivačkih ugovora EZ/EU. Kada
članica potpišu novi ugovor, on ne može da stupi na snagu
članice. Ratifikaciju ugovora u nekim državama vrši samo
nekim državama neophodno održavanje referenduma.
ili vlada država članica, čija je
šefovi  država tj. vlada država
dok ga ne ratifikuju sve države
nacionalni parlament, dok je u

7
4. Osnivanje Evropskog saveta

Države članice su 1974. odlučile da ustanove Evropski savet, odnosno da učine

sastanke šefova vlada tj. država redovnim, što je podrazumevalo sastajanje najmanje dva puta
godišnje. Odlučeno je, takođe, i da se Evropski parlament bira na opštim, direktnim izborima,
što se prvi put dogodilo 1979. godine.

Osamdesete godine počele su proširenjem Zajednica stupanjem Grčke u članstvo

1981. godine, a kasnije i Španije i Portugalije 1986. godine. Novi podsticaj integraciji stigao
je usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1986. godine (stupio je na snagu 1987.),
kojim je učinjena prva izmena osnivačkih ugovora EZ.
 
Kao jedan od ciljeva JEA predviđa finalizaciju zajedničkog tržišta do kraja 1992. go-
dine. Da bi to bilo ostvareno trebalo je doneti veliki broj akata, što bi bilo teško ostvarivo
jednoglasnim odlučivanjem u Savetu. Stoga je Jedinstvenim evropskim aktom proširen broj
oblasti u kojima je moguće odlučivati kvalifikovanom većinom.

Kako bi se zakonodavnim aktima Zajednice dao veći demokratski legitimitet,

Evropskom parlamentu, kao instituciji neposredno izabranoj od strane građana, data je veća
uloga u odlučivanju, uvođenjem takozvanog postupka saradnje. Jačanje uloge Parlamenta i
proširenje većinskog nasuprot jednoglasnom odlučivanju trend je koji se nastavio u svim
sledećim reformama EZ/EU.
 
Evropski savet: Šefovi država ili vlada država članica EZ sastajali su se i pre 1974.
godine kako  bi raspravljali o pitanjima koja su u tom trenutku bila važna, između ostalog, i za
funkcionisanje Evropskih zajednica. Godine 1974. šefovi država ili vlada država članica EEZ
odlučili su da te sastanke učine redovnim, odnosno, da se sastaju najmanje dva puta godišnje.
Prvi put se, pod nazivom Evropski savet, sastanci šefova država ili vlada država članica
ozakonjuju Jedinstvenim evropskim aktom 1987. godine.

8
5. Evropska unija i Proces stabilizacije i pridruživanja sa zemljama
Jugoistočne Evrope

Čelnici Evropske unija su u nekoliko navrata jasno izrazili želju i spremnost da

integrišu zemlje Zapadnog Balkana u evropske tokove. Najpre je u Feiri, 2000., pa zatim u
Solunu, 2003. Evropska unija potvrdila da želi i sledeće zemlje unutar svojih granica:
Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija i Srbija i Crna Gora. Međutim, ono što
će svakako karakterisati pridruženje zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji jeste
objektivno loše početno stanje u kojima se zemlje nalaze (u daljem tekstu činjenice se ne
odnose na Hrvatsku jer je ona već dobila datum za otpočinjanje pregovora za priključenje, ali
je inicijalno obuhvaćena Procesom stabilizacije i pridruživanja).

U proteklih petnaest godina, zemlje Zapadnog Balkana su prošle zamislive i

nezamislive stvari, neke u većoj, neke u manjoj meri. Uopšte uzev, zemlje su ekonomski
uništene, politički nestabilne, a institucionalno neizgrađene. Kao takve, zemlje Zapadnog
Balkana predstavljaju pretnju ne samo za sebe, već i za region i celu Evropu. Evropi je u
interesu da pomogne stabilizaciju zemalja Zapadnog Balkana jer joj ne treba novi talas
izbeglica, interno raseljenih lica, ekonomskih šokova, kriminala koji bi potresli ne samo te
zemlje, već neizbežno i ceo region. Stoga je Evropa počela da pruža pozitivne signale u
pravcu već navedenih zemalja, dajući im podstrek za budućnost.

Ali, upravo zbog gorenavedene situacije, zemlje Zapadnog Balkana će morati mnogo
više da se potrude da bi prošle put do konkretnog priključenja Evropskoj uniji. Naime, iako je
Evropi cilj integracija i stabilizacija zemalja Zapadnog Balkana, nije joj u interesu da ih kao
nestabilne i neizgrađene kompletno integriše u svoje institucije i tako funkcionisanje istih
dovede u pitanje. Zato zemlje Zapadnog Balkana moraju da ispune ne samo kriterijume iz
Kopenhagena, koje mora da ispuni svaka zemlja koja želi da pristupi EU, već i uslove
iskazane u Procesu stabilizacije i pridruživanja, a koji, između ostalih, podrazumevaju i
stvaranje pravih prilika za izbeglice i raseljena lica, kao i jasno posvećivanje regionalnoj
saradnji.

Najpre su zemlje, kroz Regionalni pristup (1996.), podeljene u dve kategorije. U prvu
su svrstane Albanija i Makedonija jer nisu učestvovale ni u jednom ratu na tim prostorima, pa
su od ranije imale već uspostavljene dobre odnose sa Evropskom unijom. Drugoj grupi
pripadaju ostale tri, na čije odnose sa EU utiče i poštovanje mirovnih sporazuma iz Dejtona i
Pariza. Međutim, kako je širi pristup bio neophodan za spomenute zemlje regiona, Evropska
komisija predlaže novu strategiju koja bi u sebi zadržala ciljeve Regionalnog pristupa, ali koja
bi dozvolila i razvoj novih instrumenata, pod nazivom Proces stabilizacije i pridruživanja koji
postaje važan doprinos predloženom Paktu za stabilnost Jugoistočne Evrope.

U Procesu, glavnu ulogu igraju Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju koji

predstavljaju istovetnu meru koja je preduzeta u slučaju zemalja Centralne Evrope, pod
nazivom Evropski sporazumi. Zemlja mora da ispuni niz kriterijuma da bi otpočela pregovore
za sklapanje Sporazuma, ali kada ih jednom zaključi, Sporazum će biti skrojen po
individualnim potrebama svake zemlje.

Od zemalja u regionu, Hrvatska i Makedonija su potpisale Sporazum o stabilizaciji i

pridruženju, Albanija je prošla kroz devet rundi pregovora za zaključivanje Sporazuma, za
Bosnu i Hercegovinu je usvojena studija izvodljivosti. Ono iz čega je sam Proces proistekao,

9
u čijem se spektru rada sada nalazi i na čemu počiva jeste već pomenuti Regionalni pristup tj.
regionalna saradnja.

Jedan od novih instrumenata pomoći Zapadnom Balkanu jeste i Evropsko partnerstvo,

koje pruža okvir neophodnim uslovima i njihovom ispunjenju. Takođe, novi vidovi pomoći
zemljama Zapadnog Balkana će biti i tzv. "twinning" tj. zvanična razmena čelnika iz EU
članica u cilju pomoći i razmene iskustava.

Takođe, trenutno je aktuelno pitanje rešavanja krize na Zapadnom Balkanu po modelu

Turske tj. da sve zemlje u regionu, bez obzira na ispunjavanje kriterijuma, dobiju status
kandidata.

Dosta toga od gorenavedenog zavisi od Evropske unije. Da li će njeni zvaničnici biti

voljni i sigurni u nas da svim zemljama regiona daju status kandidata, iako to možda, po
svojoj političkoj i ekonomskoj razvijenosti, ne zaslužuju. Svojevremeno, ni Turska nije
ispunjavala mnoge uslove, ali joj je dat status kandidata jer se usudila da aplicira i jer je tako
njena tranizicija dobila ogromnu finansijsku injekciju. Međutim, čini se da veći deo ipak
zavisi od samih zemalja regiona. Ljudski resursi, opšti nacionalni konsenzus o državnoj
strategiji za pristupanje EU, politička volja, odlučnost, samo su neki od elemenata koje
Evropska unija ne može da finansira.

U interesu svih zemalja regiona leži jača regionalna saradnja ne samo zato što
Evropska unija to nalaže već zato što je neophodno imati dobar odnos sa svojim susedima da
bi bilo kakva EU regulativa ili direktiva o kakvom vidu prekogranične saradnje mogla u
potpunosti da uspe i zato što se proizvodi direktno izvoze prvo na njihova tržišta, kao najbliža.
Ostaje da se vidi koliko će zemlje Zapadnog Balkana biti spremne da izađu jedna drugoj u
susret u okviru regionalne saradnje i koliko će izraziti nedvosmislenu želju za jasnim
početkom integracija u EU tokove. U interesu je svih zemalja da se sa celim procesom
otpočne da ne bi bilo "crnih rupa" po regionu koje bi Evropa i u daljoj budućnosti bezuspešno
gurala u bolje sutra.

Od država zapadnog Balkana, najviše je na ovom putu postigla Hrvatska koja je 3.

oktobra 2005. otpočela pregovore o sporazumu o pristupanju EU dok BJR Makedonija, u
statusu kandidata za prijem u EU, očekuje određivanje datuma za njihov početak. S druge
strane, Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju su potpisale Albanija 12. juna 2005. i Crna
Gora 15. oktobra 2007. dok Srbija i Bosna i Hercegovina to tek očekuju.

10
6. Srbija i članstvo u Evropskoj uniji

Proces stabilizacije i pridruživanja predstavlja politički okvir za unapređenje odnosa

između država zapadnog Balkana i Evropske unije. Njime se promovišu vrednosti, čijim
usvajanjem, pomenute države obezbeđuju punu integraciju u evropske, političke i ekonomske
tokove, odnosno prijem u Evropsku uniju. Samim tim, Proces stabilizacije i pridruživanja
predstavlja i put u Evropsku uniju čiju samo prvu, ali neizbežnu, etapu predstavlja
pridruživanje a drugu pristupanje Evropskoj uniji. Pri tom, svaka od ovih etapa se sastoji iz
nekoliko faza, tako da prelazak u narednu zavisi od ispunjenosti pomenutih kriterijuma
odnosno uslova.

Pridruživanje pretpostavlja:
1. održavanje sastanaka Konsultativne radne grupe,
2. izradu pozitivne Studije izvodljivosti,
3. pregovore i zaključivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i
4. sprovođenje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Pristupanje podrazumeva:

1. upućivanje zahteva za prijem u Evropsku uniju,

2. dobijanje statusa kandidata,
3. pregovore i zaključivanje sporazuma o pristupanju EU i
4. članstvo u Evropskoj uniji stupanjem na snagu pomenutog sporazuma.

Put u Evropsku uniju

6.1. Dvostruki kolosek

11
 Naredni korak se ogleda u izradi i objavljivanju Studije izvodljivosti početka
pregovora o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije EU

Reč je o dokumentu kojim Evropska komisija ispituje i procenjuje mogućnost početka

pregovora o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju odnosno mogućnost
unapređenja odnosa sa EU.

Dugotrajan proces usaglašavanja i usvajanja ,,Ustavne povelje državne zajednice

Srbija i Crna Gora“ i ,,Akcionog plana o harmonizaciji ekonomskih sistema država članica
državne zajednice Srbija i Crna Gora“, prolongirao je izradu i objavljivanje ovog dokumenta.
Kako međutim, početak pregovora o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju
zahteva sagovornika sa jedinstvenim i funkcionalnim trgovinskim i carinskim sistemom,
nametnula se potreba za daljim usavršavanjem ,,Akcionog plana o harmonizaciji ekonomskih
sistema država članica državne zajednice Srbija i Crna Gora“ budući da su pojedina njegova
rešenja podrazumevala specijalni uvozni režim za niz poljoprivrednih proizvoda u Crnu Goru.
 
Odsustvo dogovora između država članica dovelo je do ozbiljnog za stoja u odnosima
između EU i SCG zbog čega je Evropska komisija u julu 2004. promovisala novi pristup -
dvostrukog ili paralelnog koloseka - koji je Savet ministara EU podržao u oktobru iste godine.
Ovaj pristup je omogućio da se i pored nepostojanja jedinstvenog i funkcionalnog trgovinskog
i carinskog sistema u SCG zaključi jedinstven Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
 
Posledično, ovaj Sporazum je trebalo da sadrži dva aneksa - za svaku državu članicu
po jedan - koji će imati svoje anekse i prateće protokole, zajedničke i jednostrane deklaracije.
Kao prva praktična posledica dvostrukog koloseka, u Briselu je marta 2005. potpisan
Sporazum o trgovini tekstilnim proizvodima između Srbije i Evropske zajednice. Ovim
Sporazumom Evropska zajednica će nastaviti da daje bezcarinski tretman tekstilnim
proizvodima koji vode poreklo iz Srbije, dok će se carinske stope na proizvode koji vode
poreklo iz Evropske zajednice postepeno smanjivati u tranzicionom periodu od tri godine.
 
7. Studija izvodljivosti za Srbiju

Na putu Srbije ka EU pojavljuje se još jedan termin "dvostruki kolosek". Šta to

zapravo znači i koliko se takva politika odražava na evropske integracije na kojim Srbija
uporno istrajava.

Dvostruki kolosek u procesu evropske integracije SCG i uspostavljanje pune saradnje

sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu po modelu dobrovoljne predaje te Sporazum
o izmenama Ustavne povelje kojim je produžen mandat poslanika u Skupštini SCG omogućili
su objavljivanje Izveštaja o spremnosti SCG za pregovore o zaključivanju SSP sa Evropskom
unijom.
 
U ovom Izveštaju na detaljan način je predstavljen stepen sprovedenih i sposobnost
daljeg sprovođenja političkih, ekonomskih i institucionalno-pravnih reformi u funkciji razvoja
sposobnosti za pregovore i preuzimanje obaveza koje proističu iz SSP. Ipak, najveći deo
Izveštaja je posvećen predstavljanju osnovnih poglavlja Sporazuma o stabilizaciji i
pridruživanju i obaveza koje iz njega proističu kao i trenutnih sposobnosti državne zajednice i
njenih država članica za preuzimanje ovih obaveza.
 

12
 Na osnovu ovog Izveštaja, Evropska komisija je u svom Saopštenju (Saopštenje
Komisije o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i
pridruživanju sa Evropskom unijom) pozitivno ocenila napredak učinjen u SCG i njenim
državama članicama.
 
U saopštenju se takođe navodi neophodnost nastavka saradnje sa Međunarodnim
krivičnim tribunalom u Hagu u cilju dostizanja ,,pune saradnje bez odlaganja“ i sprovođenja
prioriteta iz Evropskog partnerstva. Posebno je ukazano na neophodnost napretka u pogledu
poštovanja Ustavne povelje, izmene republičkih Ustava, poštovanja ljudskih i manjinskih
prava, demokratskog funkcionisanja zakonodavnih i izvršnih vlasti, reforme državne uprave,
jačanja struktura za evropske integracije, reforme pravosuđa, policije i bezbednosnih službi.

8. Pregovori o viznim olakšicama i readmisiji za Srbiju

Pored pregovora o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija je

paralelno pregovarala još dva sporazuma sa Evropskom zajednicom.

Naime, na predlog Evropske komisije, Savet ministara EU je u novembru 2006.

usvojio mandate za pregovore o sporazumima o viznim olakšicama i sporazumima o
readmisiji sa Bosnom i Hercegovinom, BJR Makedonijom, Crnom Gorom i Srbijom kao i
mandat za pregovore o sporazumu o viznim olakšicama sa Albanijom koja već ima zaključen
sporazum o readmisiji. Pregovori su zvanično otpočeli 30. novembra 2006.
 
Cilj ovih pregovora se ogledao u postizanju sporazuma koji bi olakšali uspostavljanje
neposrednih kontakta između ljudi kao preduslov za jačanje i razvoj sveukupnih ekonomskih,
naučnih, kulturnih i drugih odnosa između ugovornih strana.
                                                    
Kako je međutim, dobijanje viznih olakšica uslovljeno usvajanjem i primenom jasnih
pravila o borbi protiv ilegalne migracije, preduslov za stupanje na snagu sporazuma o viznim
olakšicama je stupanje na snagu sporazuma o readmisiji kojim svaka država zapadnog
Balkana prihvata svoje državljane koji ilegalno borave na teritoriji EU kao i druga lica koja su
preko teritorije ovih država ušla u EU.
 
8.1. Ciljevi sporazuma o viznim olakšicama i sporazuma o readmisiji
 
Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji između Evropske zajednice i
Republike Srbije su potpisani 18. septembra 2007. i predstavljaju prvi korak ka uspostavljanju
bezviznog režima. Prvim se pojednostavljuje procedura i smanjuju izdaci za izdavanje viza,
precizira koje kategorije osoba imaju pravo na izdavanje viza na duži vremenski period (čak
do pet godina) sa više ulazaka kao i kategorije osoba koje imaju pravo na besplatne vize.

S druge strane, Sporazumom o readmisiji se uspostavljaju brze i efektivne procedure

identifikacije te bezbednog i urednog povratka osoba koje (više) ne ispunjavaju uslove ulaska,
boravka ili nastanjivanja na teritoriji bilo koje države članice Evropske unije ili Srbije. Ovi
sporazumi su stupili na snagu 1. januara 2008.
 

9. Pregovori o zaključivanju SSP

13
 Posle svečane ceremonije njihovog "otvaranja" koja je održana 10. oktobra
2005.godine prva zvanična runda pregovora je upriličena 7. novembra 2005.  

Tom prilikom se pregovaralo o tekstu preambule i članu 1. odnosno poglavljima SSP

koji nose sledeće naslove: opšta načela, politički dijalog, regionalna saradnja, politike
saradnje i finansijska saradnja.
 
Nedugo zatim, 20-21. decembra 2005. održana je i prva tehnička runda pregovora
kada se po prvi put pregovaralo o slobodnom protoku roba i politikama saradnje o kojima je
već bilo reči tokom prve zvanične runde pregovora. Drugog dana pregovarački timovi Srbije i
Crne Gore su u okviru dvostrukog koloseka odvojeno pregovarali o dinamici liberalizacije
trgovine industrijskim, poljoprivrednim, prerađenim poljoprivrednim i ribljim proizvodima.

Druga tehnička runda pregovora održana je 22-23. februara 2005. kada se pregovaralo
o osnivanju preduzeća, pružanju usluga i kretanju kapitala odnosno usklađivanju i
sprovođenju zakona te slobodnom prometu roba i politikama saradnje.

Druga zvanična runda pregovora održana je 5. aprila 2005. i tom prilikom je urađena
svojevrsna rekapitulacija onoga što je postignuto tokom prve zvanične i dve tehničke runde
pregovora. Takođe, razgovaralo se i o kretanju radnika i završnim odredbama SSP.
 
9.1. Otkazivanje treće tehničke runde pregovora
 
I pored svih očekivanja da bi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju mogao biti potpisan u
drugoj polovini 2006. do toga nije došlo. Naime, zbog „nepotpune saradnje“ sa
Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, Evropska komisija je 3. maja 2006. otkazala
treću tehničku rundu pregovora zakazanu za 11 . maj 2006. Ona je tom prilikom iskazala i
svoju rešenost da nastavi pregovore kada ova saradnja bude u potpunosti uspostavljena, u
čemu je podržao Savet ministara EU.
 
Nedugo zatim, Skupština Crne Gore je 3. juna polazeći od rezultata referenduma o državno-
pravnom statusu Crne Gore usvojila Deklaraciju kojom se proglašava njena nezavisnost.
Posle istupanja Crne Gore iz državne zajednice, Srbija je nasledila pravo na međunarodno-
pravni subjektivitet i postala naslednik državne zajednice SCG. Stoga je na predlog Evropske
komisije, Savet ministara EU 24. jula usvojio izmenjeni mandat za pregovore o zaključivanju
Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom.
 
9.2. Nastavak pregovora o zaključivanju SSP
 
Pregovori su obnovljeni posle jedanaestomesečne pauze održavanjem treće zvanične
runde pregovora. Naime, napredak ostvaren u saradnji sa Međunarodnim krivičnim
tribunalom u Hagu omogućio je nastavak pregovora 13. juna 2007. Ovom prilikom se
razgovaralo o preambuli, političkom dijalogu, regionalnoj saradnji zatim naslovu VII koji se
odnosi na pravdu, slobodu i bezbednost kao i institucionalne, opšte i završne odredbe.

Četvrta tehnička runda pregovora održana je 12-13. jula kada se razgovaralo o

industrijskim i poljoprivrednim koncesijama, rokovima za preduzimanje zaštitnih mera za

14
poljoprivredu i ribarstvo, zaštitnoj i klauzuli o nestašici, državnim monopolima, javnim
preduzećima i elektronskim komunikacijama.
 
Poslednja, peta tehnička runda pregovora, održana je 10. septembra i tada se
razgovaralo o liberalizaciji trgovine poljoprivrednim i prerađenim poljoprivrednim
proizvodima, protokolu koji se odnosi na promet vina i alkoholnih pića i protokolu o
kopnenom saobraćaju. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je parafiran 7. novembra 2007.
u Briselu.

15
10. Zaključak

Činjenica je da je proces pridruživanja i pristupanja Evropskoj Uniji veoma

kompleksan. Tu činjenicu dokazuju konstatacije iznete u ovom radu. Naime, svaka zemlja
članica EU imala je svoje specifične razloge za pristupanje istoj, a sa druge strane i sama EU
kao organizacija mora imati određene koristi od potencijalnog člana kako bi se ostvarila
dvosmerna saradnja, koja je neophodna da proces pridruživanja i pristupanja bude uspešan.

Od samog osnivanja EU, pa do danas ti razlozi su bili drugačije prirode. Takođe, oni
su bili različiti od zemlje do zemlje, uzimajući u obzir njenu veličinu, geo-strateški položaj,
ekonomsku moć, politički i svaki drugi uticaj koji ta zemlja poseduje. U takvoj konstelaciji
faktora, postavlja se pitanje, koje su to šanse koje Srbija ima i koje može da iskoristi kako bi
proaktivnije nastavila pregovore sa EU i olakšala sebi put ka ovoj zajednici. Kada pričamo o
šansama, svakako treba imati u vidu i ograničenja koja naša zemlja ima u ovom procesu , a
koja nisu mala. Uzimajući to u obzir, moje finalne konstatacije će se upravo bazirati na tim
šansama i ograničenjima vezanim za našu zemlju, budući da tu situaciju najbolje poznajem i
da je od svih zemalja u tranziciji Srbija možda imala najveće prepreke koje je trebalo
savladati (i koje se još uvek savladjuju).

Što se tiče Srbije i njenog puta ka EU, prva asocijacija je da je on izuzetno «trnovit».
Imajući u vidu prošlost naše zemlje to i ne čudi mnogo. Po mom mišljenju, postoje tri kritične
grupe faktora koje su karakteristične za našu zemlju, a koje treba imati u vidu u procesu
pridruživanja i pristupanja EU. To su:

1. Politički faktori – Ove faktore svakako treba staviti na prvo mesto, jer predstavljaju
conditio sine qua non i bez ispunjenje političkih uslova koje zahteva EU, praktično se
ne može pristupiti ispunjenju ostalih uslova. Oni se pre svega odnose na punu saradnju
sa Tribunalom u Hagu, ali imaju jednu dosta širu i dublju pozadinu. Naime, naša
zemlja se 90-ih godina susrela sa turbulencijama, koje su potresle čitav sistem i stavile
zemlju u situaciju iz koje se jako teško izlazi. Tome su najviše doprineli ratovi koji su
pratili raspad Jugoslavije i posle kojih je Srbija zbog pogrešnih političkih poteza
stvorila lošu sliku o sebi i bila identifikovana u očima najvećeg dela svetske javnosti
kao glavni krivac za iste. Izlišno je na ovom mestu analizirati da li je to tačno ili ne i
iznositi argumente za i protiv, ali je činjenica da smo se susreli sa takvom situacijom i
treba se bazirati na dalje popravljanje imidža naše zemlje, koji je bio ozbiljno narušen.
Može se reći da se u tom procesu odmaklo i da su postignuti odredjeni rezultati, ali je
neophodno «završiti sa tom pričom» i fokusirati se na ispunjenje ostalih uslova, pre
svega ekonomske i pravne prirode. Svaka promena društvenog sistema znači jedan
relativno dug i težak proces, koji ne zahteva samo uspostavljane institucija, kao više
tehnički posao, već i promenu celokupnog sistema vrednosti u zemlji. Na primeru
Srbije to je značilo – napuštanje komunističkog i socijalističkog sistema i prelazak na
demokratski sistem, tržišnu privredu i vladavinu prava. Ovu vrstu tranzicije, koja
predstavlja praktično infrastrukturu za sve ostale promene je, svakako, bilo najteže
sprovesti.

2. Ekonomski faktori – Na drugom mestu, ali ne i manje važni, su faktori ekonomske

prirode. Ovde se pre svega misli na transformaciju svojine u zemlji. Komunistički
sistem je poznavao tzv. «Društvenu svojinu», koja je, osim u Poljskoj i Srbiji,
nepoznata ostatku (posebno razvijenog) sveta. Ovaj problem se kod nas rešavao i još
uvek se rešava vlasničkom transformacijom u vidu privatizacije preduzeća koja su bila

16
 u društvenoj svojini, dok su veliki sistemi (poput Telekoma, EPS-a) sada u vlasništvu
države i čekaju novog vlasnika. Sa druge strane, neophodno je postići odredjeni stepen
makroekonomske stabilnosti, a to znači, pre svega, niske stope inflacije i
nezaposlenosti i relativno uravnotežen spoljnotrgovinski bilans. Za EU je veoma bitno
da zemlja ima nisku stopu nezaposlenosti da bi se izbegla situacija velike imigracije u
razvijene zemlje EU iz onih manje razvijenih i na taj način stvorili problemi. Zato
Srbija treba najviše da radi na otvaranju novih radnih mesta, a to se najbolje postiže
prilivom stranog kapitala u vidu stranih direktnih investicija (SDI). Da bi se u tome
uspelo, neophodno je stvoriti dobru ekonomsku klimu u zemlji, a neki od najvećih
problema koje naša zemlje treba da reši su: korupcija u gotovo svim strukturama
vlasti, nepotrebna birokratija, kao i više transparentnosti u poslovanju uopšte. Samo na
taj način stvoriće se povoljna klima, koja će privlačiti investitore.

3. Pravni faktori – Ovde se pre svega svega misli na usaglašavanje pravnog sistema
zemlje sa sistemom EU, koji zahteva usvajanje brojnih zakona. Ispunjavanje ovog,
naizgled jednostavnijeg uslova od ostalih, takodje nije jednostavno u slučaju naše
zemlje. Najveću prepreku predstavlja neefikasan rad Skupštine Srbije, što danas
predstavlja jednu og gorućih tema u našoj zemlji. Ipak, i u ovom procesu se odmaklo i
potrebno je dalje raditi na tome, jer upravo ti zakoni predstavljaju preduslov za bolje
funkcionisanje privrede i sistema u celini.

Pored ovih kritičnih faktora, u Srbiji potrebno je raditi i na popravljanju Poljoprivrede,

Energetike, Ekologije, Zaštite potrošača, Socijalne politike, Zdravstva, Kulture, Medija kao i
svih ostalih segmenata društva. Rad na tome je dugotrajan i izuzetno kompleksan, ali imajući
u vidu strateški cilj zemlje kakav je pridruživanje EU, to predstavlja neophodnost. Postati član
zajednice najrazvijenih zemalja Evrope je veliki cilj i predstavlja, pored brojnih koristi koje
nosi, i svojevrsnu potvrdu spremnosti i zrelosti jedne zemlje da rešava probleme i postiže
rezultate i, u krajnjoj istanci, omogući bolji život njenim gradjanima. Za ispunjenje jednog
takvog cilja, potrebno je angažovati sve kapacitete koje zemlja poseduje i na najbolji mogući
način izvršavati zadatke na tom putu.

17
11. Literatura

1. Prof. dr Boja Dimitrijević, Doc. Dr Olja Munitlak Ivanović «Ekonomika evropskih

integracija», Novi Sad 2008. godina
2. sr.wikipedia.org
3. www.dw-world.de
4. Seminarski rad Gorane Šećibović, «Evropska unija i Balkan»

18