Предговор другом издању

Неопходност постојања опширног уџбеника у предавању Закона Божијег

диктирана је савременим, нарочитим, потпуно новим условима:

1. У већини школа Закону Божијем не уче, а све природне науке предају се

сасвим материјалистички.

2. Већина православне деце и младежи налази се у окружењу иностране

средине, међу различитим вероисповестима и рационалистичким сектама.

3. Уџбеници старог издања су већ сви распродати, и скоро их је немогуће

набавити. Осим тога, ни сви уџбеници старог издања не могу потпуно
удовољити потребама и питањима савремене деце.

Све ти наведени услови и друге околности нашег тешког времена налажу

родитељима, свим васпитачима деце и, посебно, предавачима Закона Божијег
огромну одговорност. Осим тога, нико не зна, шта ће бити сутра, - xоће ли
деци бити дато да уче Закон Божији или не. Може бити сутра да цела
породица пређе у неко место, где нема ни црквене школе, ни храма, ни
свештеника. Bећ сама та околност не даје нам могyћност да се у почетним
разредима ограничимо простим предавањем детету догађаја из свештене
Историје (без икаквих појашњења), како се то радило раније, у програмима,
састављеним на многе године.

У наше време неопходно је избећи изношење Закона Божијег у форми

наивне приче (како кажу "дечије"), јер дете њега и разуме, као причу. Када оно
буде порасло, у њему ће се десити несклад између учења Закона Божијег и
запажања света, како то ми и опажамо често у животу који нас окружује. Код
многих савремених људи са вишим образовањем, знања у области Закона
Божијег остала су у школским клупама првих разреда, тј. у најпримитивнијој
форми, која, наравно, не може удовољити свим питањима ума одраслог
човека. А и у самој деци, која расту у савременим условима и развијају се
брже него обично, често изничу најозбиљнија и мучна питања. Таква питања,
на која многи родитељи и одрасли уопште не могу да одговоре.

Све те околности истичу првостепени задатак - дати у руке не само деци у

црквеним школама, већ и самим родитељима, предавачима и васпитачима, а
боље је рећи породици, - школу Закона Божијег. Због тога је, како показује
пракса, неопходно дати једну књигу, која у себи садржи све основе
хришћанске вере и живота.

Због тога, што многи од оних који уче можда и никада неће узети у руке Св.
Библију, већ ће им бити довољан само један уџбеник, то такво стање захтева
од уџбеника апсолутну правилност предавања Речи Божије. Не сме бити
допуштено не само извртање, већ чак ни најмања нетачност у излагању Речи
Божије.
 Ми смо имали прилику да видимо многе уџбенике, посебно за млађе
разреде, у којима су допуштане нетачности, а понекад и неправилности у
предавању Речи Божије. Навешћу неколико примера, почевши од мањих.

У уџбеницима често пишу: "Мати Мојсијева сплела је од трске корпу"... У

Библији је речено: "узела је корпу од трске и осмолила је асфалтом и
смолом"...(Излазак 2, 3). На први поглед то се чини "ситницом", али та
"ситница" показује се даље чак и веома крупном.

Тако ето, у већини уџбеника пишу, да је Голијат вређао, хулио име Божије. А
у Светом Писму речено је овако: "нисам ли филистимљанин ја, а ви слуге
Саулове?... сада ћу посрамити пукове израиљске, дајте ми човека, и да се
потучемо удвоје"... И говорише Израиљћани: видите тог човека што излази?
Он излази, да би вређао Израиља"...(1 Цар. 17, 8, 10, 25). И сам Давид
сведочи, када говори Голијату: "ти идеш на мене са мачем и копљем и штитом,
а ја идем на тебе у име Господа Саваота, Бога војске израиљске, коју си ти
вређао". (1 Цар. 17, 45).

Сасвим је јасно и одређено речено, да се Голијат уопште није смејао над

Богом, већ над пуковима израиљским.

Али има и грешака-извртања, које су се испоставиле као кобне за многе

људе, нпр. историја о потопу. У огромној већини уџбеника задовољавају се
тиме да кажу, да је падала киша 40 дана и 40 ноћи и напунила земљу водом,
покривши све високе горе.

У самој Св. Библији речено је потпуно другачије: "...у тај дан отворише се
сви источници великог бездана, и окна небеска се отворише; и лила је на
земљу киша четрдесет дана и четрдесет ноћи"... "А вода се појачавала на
земљи сто педесет дана" (Пост. 7, 11-12; 24).
А у следећој глави се говори: "...и стаде вода опадати по окончању сто
педесет дана..." "а првог дана десетог месеца указаше се врхови гора" (Пост.
8, 3; 5).

Са потпуном јасноћом Божанствено Откровење говори, да се потоп

појачавао скоро пола године, а никако не 40 дана. Затим је вода почела да
опада, и тек после 10-ог месеца показали су се врхови гора. Значи потоп се
продужио не мање од једне године. То је посебно важно знати у наше
рационалистичко време, јер и научни геолошки податци то у потпуности
потврђују.

Укажимо на још једну врло важну околност. Сви уџбеници, са врло ретким
изузетцима, сматрају дане стварања света за наше обичне дане. Сваки
уџбеник тако и почиње: "Бог створи свет за шест дана...", тј. другим речима за
једну недељу. А ипак, у наше време такве речи, које у Библији не постоје, за
ученике су сасвим стране. Тим речима увек оперишу безбожници, и заиста, те
речи могу бити потпуно изврнуте на самом почетку Божанственог Откровења.
Те речи изазивају у неутврђеном човеку сумњу и тада он сво остало Св. Писмо
почиње одбацивати, сматрати непотребним и плодом људске фантазије.
Управо то је и доживео писац ових редова, када је по нужности слушао
антирелигиозне лекције у школи.
 Питање о данима стварања, у условима нашег времена, никако не треба
оставити без пажње. Тим пре, што разјашњење тог питања ми налазимо још у
4-ом веку код Св. Василија Великог, у његовој књизи "Шестоднев", код Св.
Јована Дамаскина, а такође и код Св. Јована Златоустог, код Св. Климента
Александријског, код Св. Атанасија Великог, код блаженог Августина и др.

Наш дан (24 часа) зависи од сунца, а у прва три дана стварања, није било
још ни самог сунца - значи то нису били наши дани. Какви су били дани
стварања - непознато је, јер "у Господа је један дан, као хиљада година и
хиљада година, као један дан" (2 Петр. 3, 8). Али једно можемо претпоставити,
да ти дани нису били тренутни; о томе говори доследност, постепеност
стварања. И Свети Оци "седмим даном" називају цео период од стварања
света до наших дана и који се продужава до краја света.

Али, ето, преживевши духовне кризе, прекорачујемо границу. Сада,

талентовани писац Минцлов својом књигом "Сни земље" поново изазива
мучне дане недоумица и сумњи. Ствар је у томе, да Минцлов, описујући спор
студената петербуршке Духовне Академије, устима студента
Крстовоздвиженског говори:

- Не треба затварати очи на достигнућа науке и истраживања Библије: она је

три четвртине фалсификат жречева!
-А на пример?
- На пример, у историји изласка Јевреја из Египта - Библија сведочи, да су
они сами отишли отуда, да је војска египатска погинула заједно са фараоном
Мернефтом у Црвеном мору, а недавно у Египту су нашли гробницу тог истог
фараона, и из натписа је видно, да он није ни помишљао да погине негде, већ
је умро у свом дому..."

Ми се нећемо спорити са г. Минцловим, да је фараон Мернефта, баш тај

фараон, за време кога су Јевреји изашли из Египта. Јер то је дело историчара,
тим пре, што у Библији није указано на име фараона. Али ми ћемо рећи, да се
у том питању г. Минцлов показао као потпуно необавештен, али истовремено
са тим, он не размисливши, смело баца "отров" сумње на поузданост Речи
Божије.

У Светом Писму није одрећено тачно историјско објашњење о погибији

самог фараона. У књизи "Излазак", у којој се налази историјски опис проласка
Израиљћана кроз Црвено море, у глави 14-ој те књиге речено је следеће:

23. И Мисирци терајући их пођоше за њима (Израиљћанима) посред мора,

сви коњи фараонови, кола и коњаници његови.

24. А у стражу јутарњу погледа Господ на војску мисирску из ступа од огња и

облака, и смете војску мисирску.

25. И побаца точкове колима њиховим, те их једва вуцијаху. Тада рекоше

Мисирци: бежимо од Израиљћана, јер се Господ бије за њих против Египћана.
 26. А Господ рече Мојсију: Пружи руку своју на море, нека се врати вода на
Египћане, на кола њихова и на коњанике њихове.

27. И Мојсије пружи руку своју на море, и дође опет море на место своје
пред зору, а Египћани нагоше бежати према мору. Тако потопи Господ
Египћане усред мора.

28. И вративши се вода потопи кола и коњанике са свом војском

фараоновом, што их год беше пошло за њима у море; и не оста од њих
ниједан.

Како се види из наведеног текста, о самом фараону, да је он погинуо, ништа

није речено. Али у исто време, сасвим јасно је речено, да је погинула сва
војска фараонова; при томе Мојсије прецизира, да је вода "потопила кола и
коњанике целе војске фараонове, што пођоше за њима посред мора".

Такође и на другим местима Библије, где се помиње овај догађај, се не

говори о погибији самог фараона. Само у 135-ом похвалном псалму - у ком се
слави свемоћ Божија, каже се: "и истресао фараона и војску његову у море
Црвено, јер је до века милост Његова" (стих 15).

Али овде нема историјског описа догађаја. То је псалм-химна, у ком се

сликовито говори о истресању самог фараона у море, символично, као о
коначном истресању силе и власти његове над израиљским народом. За саме
Израиљћане фараон је погинуо, "утонуо".

Такође сликовито-символички, се изражава и у предходном стиховима тога

псалма сила Божија, када се каже, да је Господ извео Израиља "руком крепком
и мишицом подигнутом, јер је до века милост Његова" (Псал. 135, 12).

Тачно тако, символички-сликовито, пева и Црква о погибији фараоновој у

мору. Слично томе, како она у васкршње дане прославља победничку силу
Христову: "врата бо меднаја сокрушил јеси, и верјеи железније стерл јеси"...

(Глас 2-и, стихире на Господи возвах).

Нико нема намеру да схвата те речи у буквалном смислу, јер сваком је

познато, да у свету духовном, небеском, нема ни бакра, ни жељеза, већ је
сваком јасно и схватљиво, да су те речи символи, слике.

А у историјском опису, у књизи "Излазак", сам фараон није утонуо.

И тако, ми хришћани - верујемо и знамо, да је "Сво писмо богонадахнуто" и

да је неоспорна истина.

Често се безбожници користе необавештеношћу верујућих у Реч Божију, и

смело почињу да исмевају то, о чему у Св. Писму ништа није ни речено. Тако,
они воле да утврђују, да се тобоже у Библији говори, да земља стоји на четири
кита, да је Бог човека слепио из глине итд. То је учинио, можда ни сам не
знајући, и списатељ Минцлов. Према томе, ако се безбожници буду старали
да оповргну истину Божију, тобоже у име науке, тада нека свако од нас
испочетка темељно провери: зна ли тај безбожник то о чему он говори, и то
што он оповргава. Потпуно је јасно, да ако је нађена гробница фараонова, у
чије време су Јевреји изашли из Египта, или ако није, то нипошто не оповргава
истинитост Речи Божије.

Веома је жалосно, што у препричавању Светог Писма постоји много

нетачности. Те нетачности, најчешће, и јесу "камен спотицања", који за
неутврђене игра кобну улогу.

При састављању нашег уџбеника ми смо се старали, уз помоћ Божију, да

одстранимо сво то "камење спотицања" и да саопштимо колико је могуће
тачније речи Божанственог Откровења.

Наше време захтева посебну пажњу и опрезност излагања Речи Божије. У

савременим условима неопходно је доказивати постојање Божије, доказивати
истинитост Закона Божијег, доказивати духовно-моралне основе живота
човековог. Неопходно је научити верујуће да дају одговоре онима који их
постављају, сагласно упутству Ап. Петра: "Будите свагда спремни да
свакоме, који тражи од вас разлог ваше наде, дате одговор са кротошћу и
страхопоштовањем" (1 Петр 3, 15). Посебно је неопходно у наше време
давати одговоре на лукава питања безбожног света, који води офанзиву на
истину Божију, тобоже у име науке. Али, при томе, безбожници трпе постојано
поражавање. Јер озбиљна наука не само да не противуречи, већ на против, са
несумњивошћу потврђује истину Божију.

У наше дане је неопходно, да у предавању Закона Божијег имају своје место

и елементи апологетике (одбране вере), што раније, при постојаним и чврстим
темељима живота, није било потребно. Историју наведену у Закону Божијем
треба потврђивати примерима житија (живота) светих и другим примерима из
обичног живота, да би дете схватило и усвојило, да Закон Божији није теорија,
није наука, већ сам живот.

У закључку је неопходно указати на сасвим страно, несхватљиво и потпуно

недопустиво извртање у свим уџбеницима, које смо могли видети. То
извртање се тиче крсног знамења. У тим уџбеницима је речено - крсно
знамење наноси се на себе десном руком полажући га овако: на чело, затим
на груди и на десно и лево раме.

Када смо састављали уџбеник првог издања, нама се показало чудним, да је

доњи крај крста краћи, него горњи - тј. крст испада обрнут. Али, прегледајући
све уџбенике који су нам били на располагању, утврђене од Светог Синода, ми
смо са неким колебањем ипак оставили дата упутства. На послетку, примивши
основану примедбу од једног верујућег човека ми смо схватили какву страшну
грешку смо допустили. Зато у другом издању са радошћу то исправљамо

Овде наведен цртеж даје пуно графичко објашњење.

 Ипак, помислите само, у току многих десетина година, наносећи на себе
крсно знамење, човек је превртао на себи Крст Христов - то победничко
знамење Христово над ђаволом. Томе су се само бесови радовали.

У светој књизи "Псалтир", по којој су се учили и васпитавали од древних

времена православни људи, речено је у "краткој изјави" - "о томе како
православном хришћанину, по древном предању светих Апостола и Св.
Отаца... приличи на себе знамење крста наносити". "...полажемо Га: прво на
чело, њега додирује горњи крај крста, друго на стомак (на живот) наш,
њега додирује доњи крај крста, треће на десно раме наше, четврто на
лево раме, и њима се наноси попречна ширина крајева крста, на њему је
распети за нас Господ наш Исус Христос своје руке раширио, све народе
разбацане по крајевима света у једно сабрао".

Овде наведен цртеж даје пуно графичко објашњење

не правилно правилно

Да нас сачува Господ од сваких, чак и најмањих, удаљавања од исконске-

православне вере Христове.

И да нам помогне Господ да олакша труд васпитања детета и младог

поколења у вечној истини, правди и љубави Божијој. И ако овај скромни
труд донесе неку корист души хришћанској, то ће за нас бити велика
радост.

Да нам укаже у томе милост Своју Господ Бог и Његова Пречиста Мајка и
да нас огради Он, силом Часног и Животворног Крста Својега, од свакога
зла.

Приликом састављања ове књиге ми смо користили следеће људске

радове:

1) "Первая книга по Закону Божию", састављена од групе московских

законоучитеља и реиздата под редакцијом прот. Колчева. 2) "Наставление
в Законе Божием", прот. А. Темномерова. 3) "Закон Божий", прот. Г.
Чељцова. 4) "Краткая Священная история", Архим. Натанаила. 5)
"Наставление в Законе Божием", Архиеп. Агафодора; 6) "Священная
история Ветхого и Нового завета", прот. Д. Соколова; 7) "Священная
История Ветхого и Нового завета", свешт. М. Смирнова; 8) "История земной
жизни Спасителя", А. Матвеевој; 9) "История христианской Православной
Церкви", прот. П. Смирнова; 10) "Руководство к изучению православной
христианской веры", прот. П. Мазанова; 11) "Православно-христианский
катехизис", Архим. Аверкија; 12) "Опыт христианского православного
катехизиса", Митр. Антонија; 13) "Краткий Православный катехизис", изд.
Руске школе при Скорбјашченској цркви, Париз; 14) "Учение о
православном богослужении", прот. Н. Перехваљскога; 15) "Краткое учение
о Богослужении Православной Церкви", прот. А. Рудакова; 16) "Учение о
православном богослужении", прот. В. Михаиловскога; 17) "Сборник
поучений", прот. Л. Колчева; 18) "В царском саду", Т. Шоре; 19)
"Достоверность Библейских Чудес", Артур Гук; 20) "Жил ли Иисус
Христос?", прот. Г. Шорец; 21) "Наука о человеке", проф. В. Несмелова; 22)
"Конспект к изучению Библии Ветхого Завета", Архиеп. Виталија; 23) "Уроки
и примеры Христианской Веры", прот. Григорија Дљаченка и друге. Неки
извори наведени су у самом тексту уџбеника.

Протојереј Серафим Слободској

1966 г.

Део први - УВОДНИ ПОЈМОВИ

О свету

ве што видимо: небо, сунце, месец, звезде, облаке, земљу на којој ми

живимо, ваздух који удишемо, и све, што је на земљи: траву, дрвеће,
планине, реке, мора, рибе, птице, звери, животиње, и на крају, људе,
тојест нас саме - све је то створио Бог. Свет је творевина Божија.
 и видимо свет Божији и схватамо како је он лепо и мудро
устројен.

Ево, на ливади смо. Над нама високо раширило се голубије плаво небо са
белим облацима. А на земљи лежи густа зелена трава, посута цветовима.
Усред траве чујно је зрикање разноврсних инсеката, а над цветовима прелећу
лептири, лете пчеле и разне мушице. Сва земља овде личи на велики, лепи
ћилим. Али ни један ћилим саткан рукама човечијим не може се упоредити са
лепотом Божије ливаде.
 рођимо кроз шуму. Тамо ћемо видети мноштво стабала
разноликих по изгледу и по саставу. Тамо су и моћни храст, и
вита јела, и китњаста бреза, и мирисна липа, и високи бор, и
густи орах. Тамо је и пољана са шипражјем и свим могућим
травама. Свуда се чује цвркут птица, зујање и зрикање инсеката.
У шуми живе стотине разних врста звери. А колико је тамо
јагода, печурака и разних цветова! Ево тог посебног, великог,
шумског света.

ево и реке. Она лагано носи своју воду, пресијавајући се на сунцу,

кроз шуме, поља и лугове. Како је пријатно у њој се купати! Около
врућина, а у води је прохладно и лако. И колико је у њој разних
риба, жаба, водених буба и осталог живота. Тамо је такође
посебан живот - посебан свет.
како је величанствено море, у ком је огроман и богат подводни
свет живих створења.

А како су прекрасне планине, чији врхови, покривени вечним

снегом и ледом, допиру високо изнад облака.

удесан је свет на земљи у својој лепоти, и све је у њему испуњено

животом. Немогуће је избројити сво растиње и животиње, које
насељавају земљу, од оних малених, невидљивих нашим очима,
до оних великих. Оне живе свуда: и на сувом, и у води, и у ваздуху,
и у земљишту, и шта више дубоко под земљом. И сав тај живот
свету је дао Бог.
 Богат је и разноврстан свет Божији! Али такође у тој огромној разноврсности
царује диван и складан поредак, Богом установљен, или како га често
називају, "закон природе". Сво растиње и животиње који су расејани по земљи,
сагласни су са тим поретком. И шта је коме одређено за исхрану, тиме се и
храни. Свему је дат одређен и разуман циљ. Све у свету се рађа, расте, стари
и умире - односно замењује се другим. Свему је Бог дао своје време, место и
значење.

амо човек живи свуда на земљи и над свиме царује. Бог га је

обдарио разумом и бесмртном душом. Он је дао човеку чудесан,
велики задатак: да познаје Бога, да се уподобљава Њему,
тојест, да постаје све бољи и бољи, и да наследи живот вечни.

По спољашњем изгледу људи се деле на беле, црне, жуте и црвенокожне,

али сви они подједнако имају разумну и бесмртну душу. Помоћу те душе људи
владају над свим живим светом и уподобљавају се Богу.
 А сада погледајмо у дубоку тамну ноћ, са земље на небо. Колико ћемо тамо
видети звезда, посејаних по њему. Има их безброј! И то је посебан свет. Многе
звезде су такве као сунце или месец, а има и оних, које су много веће од њих,
али се налазе тако далеко од земље, да их ми видимо као малене светлуцаве
тачке. Све оне се по поретку и складно крећу по тачним путањама и законима -
једне око других. И наша земља у том небеском пространству види се као
малена светла тачка.

Велик је и бескрајан свет Божији! Немогуће је избројити измерити га, а меру

свега и број зна сам Бог, који је створио све.

Цео тај свет Бог је саздао за живот и корист људи - за свакога од нас. Тако
нас бесконачно воли Бог!

И, ако ми будемо волели Бога и живели по закону Његовом, тада ће нам

много тога несхватљивог у свету постати схватљивим и јасним. Заволећемо
свет Божији и живећемо са свима у слози, љубави и радости. Тада, та радост
ће постати трајна, и нико је неће моћи одузети, будући да ће Сам Бог бити са
нама.

Али да би разумели, да ми припадамо Боry, да би Му били ближе и љубили

Њега, тојест испунили своје дужности на земљи и наследили вечни живот, ми
морамо више знати о Богу, знати Његову свету вољу, тојест Закон Божији.

*
ПИТАЊА: Ко је створио свет и дао му живот? Ко је установио у свету складан
поредак, или како га често називају, "закон природе”; и у чему се тај поредак
састоји? Какво је значење Бог дао човеку? Због кога је Бог створио свет?
Зашто је неопходно да знамо Закон Божији?
 О Бoгу

Бог је створио цео свет из ничега, једном Својом речју. Он може да створи, све
што пожели.

Бог - је највише биће. Њему нема равнога никада и нигде, ни на земљи ни на небу.

Ми људи, својим разумом Њега потпуно познати не можемо. И сами ми ништа не

би могли сазнати о Њему, када Сам Бог нама не би открио Себе. Оно што знамо о
Богу, све нам је откривено Њим Самим.
 Када је Бог створио прве људе - Адама и Еву, јављао им се у рају и откривао
им о Себи: како је Он створио свет, како треба веровати у Јединога
Истинитога Бога и како испуњавати вољу Његову.

То учење Божије у почетку се предавало са колена на колено, а потом, по

упутству Божијем, њега су записали Мојсије и касније и други пророци у
светим књигама.

Напослетку, сам Син Божији, Исус Христос, јавио се на земљи и допунио

све, што треба људи да знају о Богу. Он је открио људима велику тајну, да је
Бог један, али тројичан у Лицима. Прво лице - Бог Отац, друго Лице - Бог
Син, треће Лице - Бог Дух Свети.

Исус Христос учи народ

 То нису три Бога, већ један Бог у три Лица, Тројица Једносуштна и
Нераздељива.

Сва три Лица имају подједнако Божанско достојанство, нема међу њима ни
старијег, ни млађег; како је Бог Отац истинити Бог, тако је и Бог Син истинити
Бог, и тако је и Дух Свети истинити Бог.

Тројица Једносуштна и Нераздељива

Они се разликују само по томе, што се Бог Отац ни од кога не рађа и не

исходи; Син Божији рађа се од Бога Оца, а Дух Свети исходи од Бога Оца.

Исус Христос кроз откривање тајне Пресвете Тројице нас је научио не само
да се истинито поклањамо Богу, већ и да волимо Бога, јер сва три Лица
Пресвете Тројице - Отац, Син и Свети Дух - вечно пребивају један са другим у
непрекидној љубави и чине Собом једну Суштину. Бог је најсавршенија
Љубав.

Велику тајну, коју нам је открио Бог о Себи - тајну Свете Тројице, наш
слаби ум не може примити у себе, нити је разумети.

Свети Кирил, славни учитељ, старајући се да објасни тајну Пресвете

Тројице, је говорио: "видите ли на небу круг који бљешти (сунце) и како се од
њега рађа светлост и исходи топлота? Бог Отац, је као сунчани круг, без
почетка и краја. Од Њега се вечно рађа Син Божији, као од сунца светлост; и
као што од сунца са светлосним зрацима исходи и топлота, тако исходи и Дух
Свети. Свако разликује посебно и сунчани круг, и светлост и топлоту (али то
нису три сунца) – то је једно сунце на небу. Тако и Света Тројица; три су у Њој
Лица, а Бог је један и нераздељив."

Св. Августин говори: "Ти видиш Тројицу, ако видиш љубав". То значи, да је
тајну Пресвете Тројице пре могуће разумети срцем, тј. љубављу, него нашим
слабим умом.

Учење Исуса Христа, Сина Божијег, записали су Његови ученици у светој

књизи, која се назива Јеванђељем. Реч "Јеванђеље" значи блага, или добра
вест.

А све свете књиге, скупљене заједно, у једну књигу, називају се Библијом.

То је реч грчка, а значи књига.

ПИТАЊА: Можемо ли ми у потпуности разумети својим умом, ко је Бог, и сами

познати Њега? Како смо ми сазнали о Богу, и да је он Творац света? Ко је
допунио учење о Богу, да је Он један, али Тројичан у Лицима? Како се називају
Лица Свете Тројице? Чиме се разликују међу Собом Лица Свете Тројице? Шта
је Јеванђеље и шта је Библија?

Својства Божија

Бог нам је открио о Себи, да је Он - бестелесни и невидљиви Дух (Јован 4, 24).

То значи, да Бог нема ни тело, ни кости (као ми), и ничега таквога у Себи Он
нема, од чега се састоји наш видљиви свет, па тако ми Њега не можемо ни
видети.

Да би објаснили даћемо пример из света који нас окружује. Ми не видимо

ваздух, али видимо његово деловање и испољавање: кретање ваздуха (ветар)
има велику силу, способну да помера велике бродове и компликоване
машине, ми осећамо и знамо, да ваздухом дишемо и без њега не можемо
живети. Тако и Бога ми не видимо, али Његово дејство и пројављивање
мудрости и силе Његове, ми видимо свуда у свету и осећамо у нама самима.

Али невидљиви Бог, по љубави према нама, каткада се јављао неким

праведним људима у видљивом образу - у облицима или у одразима Својим,
тојест у таквом виду, у каквом су они Њега могли видети, јер иначе они би
погинули од Његове величине и славе.

Бог је рекао Мојсију: "човек не може видети Мене и остати у животу"

(Излазак 33, 20). Ако нас сунце ослепљује својим блеском па не можемо да
гледамо на ту Божију творевину, да не би ослепели, како да гледамо Бога који
је све то створио? Јер "Бог је светлост и нема у Њему таме никакве" (1
Јован. 1, 5) и живи Он у светлости неприступној (1 Тим. 6, 16).

Бог вечни (Псалм 89, 3; Ис. 40, 28).

Све, што ми видимо у свету, једном је почело, родило се, и једном ће се

окончати, умрети, разрушити се. У том свету све је привремено - све има свој
почетак и свој крај.

Некада није било ни неба, ни земље, ни времена, био је једино Бог, јер Он
почетка нема. А немајући почетка, Он ни краја нема. Бог је увек био и увек ће
бити. Бог је изван времена.

Бог увек јесте.

Зато се Он назива вечним.

Бог неизмењиви ( Јак.1, 17; Мал. 3, 6).

Ништа у свету није постојано и неизмењиво, све се непрестано мења -
расте, стари, пропада; једно се смењује другим.

Једини је Бог постојан, у Њему нема никакве промене, Он не расте, не

стари, Он се никако, ни у чему и никада не мења. Какав је Он био некада,
такав јесте сада и такав ће остати заувек.

Бог је увек исти.

Зато се Он назива неизмењивим.

Бог свемогући ( Постање 17, 1; Лук.1, 37)

Човек када пожели нешто да направи, њему је потребан материјал, без

којега он ништа не може направити. Помоћу четкице, на платну, човек може
насликати прекрасну слику; из метала може направити сложену и корисну
машину, али никако не може створити, на пример, земљу, на којој живимо,
сунце, које светли и греје, и много другога.

Само за Бога нема ничега немогућег, нема ничега таквог, што Он не би

могао да направи. Он је пожелео да створи свет и створио га је, из ничега,
једном Својом речју.

Бог може да створи све, што пожели. Зато се Он назива свемогућим.

Бог свеприсутни (Псалм 138, 7-12)

 Бог се увек, у свако време, налази свугде. Нема таквог места у свету, где
Њега не би било. Нико и нигде не може се сакрити од Њега.

Бог је свугде.

Зато се Он назива свеприсутним (свуда присутан).

Бог свезнајући (1 Јован. 3, 20; Јевр.4, 13).

Човек се може много чему научити, много сазнати, али све не може знати ни
један човек. Поред тога, човек не може да зна будуће догађаје, не може да
чује све и види све.

Једини Бог зна све, што је било, што јесте и што ће бити. За Бога не постоји
разлика између ноћи и дана: Он у свако време све види и чује. Он зна свакога
од нас, и не само то што ми радимо и говоримо, већ и то о чему мислимо и
шта желимо.

Бог увек све слуша, све види и све зна. Зато се Он назива свезнајућим.

Бог свеблаги ( Мат 19, 17)

Људи не бивају увек добри. Често се дешава да човек некога не воли.

Само нас Бог све, у највећој мери воли, као ниједан човек. Он нам даје све
што је потребно за живот. Све што ми видимо на небу и земљи, Господ је
створио за добробит и корист људи.

Ево како о томе учи један Епископ: "Ко нам је даровао живот? Господ! Од
Њега смо добили разумну душу, способну да расуђује и схвата, од Њега смо
добили срце, способно да воли... Нас окружује ваздух, који удишемо, и без
кога не можемо да живимо. Ми увек имамо воду, која нам је такође неопходна
као и ваздух. Ми живимо на земљи, која нам даје разну храну, неопходну за
издржавање и очувавање нашег живота. Нас осветљава светлост, без које ми
ничег не би могли прибавити за себе. Ми имамо ватру којом се можемо
загрејати кад је зима и којом приправљамо потребну храну. И све је то дар од
Бога. Ми имамо оца, мајку, браћу, сестре, другове; како нам много они пружају
радости, помоћи и утехе! Али никога од њих ми не би имали да Господу није
било угодно да нам их дарује."

Бог је увек спреман да нам дарује свако добро, свако благо и брине се о
нама боље него најбољи отац о својој деци.

Зато се Бог назива свеблагим и премилостивим (веома добрим). И ми

називамо Бога нашим Оцем Небеским.
 Бог свеправедни (Псал. 7, 12;10, 7).

Људи често говоре неистину и бивају неправедни.

Бог је у највишем степену правичан. Он увек има правду и праведно суди

људима. Он не кажњава без разлога праведника и не оставља човека без
казне за рђаво дело, ако човек сам не исправи свој живот покајањем и добрим
делима.

Зато се Бог назива свеправедним и свеправосудним.

Бог сведовољни ( Дела Ап.17, 25).

Човек често нешто потребује и често му то бива недовољно. Само један Бог
све има и Сам за Себе ни у чему нема потребе, већ напротив Сам даје свима
и све.

Зато је Он назван сведовољним.

Бог свеблажени (1 Тим. 6, 15).

Бог не само да је сведовољан, него Он свагда има у Самом Себи највећу
радост - пуно блаженство или, како ми кажемо, највишу срећу.
Зато Се Бог назива свеблаженим.

И ми никада и нигде не можемо наћи за себе истиниту радост (срећу) у

животу - осим у Богу.

Ми Бога називамо Творцем или Саздатељем, јер Он је створио све,

видљиво и невидљиво.

Бога ми такође називамо и Сведржитељем, Владиком и Царем, јер Он

Својом свемогућом вољом, све што је створио, садржи у Својој сили и власти,
над свиме влада и царује и свиме управља.

Промислитељем ми називамо Бога зато, што се Он о свему брине, према

свему показује старање.

ПИТАЊА: Која су својства Божија? Зашто ми Бога називамо Духом, вечним,

неизмењивим, свемогућим, свеприсутним, свевидећим, свеблагим,
свеправедним, сведовољним и свеблаженим? Зашто ми Њега називамо
Творцем и Саздатељем? Сведржитељем, Владиком, Царем и
Промислитељем?
 О молитви

Бог воли Своју творевину, воли свакога од нас. "И бићу вам Отац, а ви ћете
бити Моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ" ( 2 Кор. 6, 18).

И ми према томе, као своме рођеном оцу или рођеној мајци можемо увек, у
свако време, да се обраћамо Богу - нашем Оцу Небеском. Наше обраћање
Богу је молитва.

Значи, молитва је наша беседа или разговор наш са Богом. Она нам је
неопходна исто тако као ваздух или храна. Све наше је од Бога и ми немамо
ништа своје: живот, способности, здравље, храну и све - даје нам Бог; "без
Бога - ни преко прага", каже наша пословица.

Тако, и у радости, и у тузи, и када нам је нешто потребно, ми смо дужни да

се обраћамо Богу у молитви. А Господ је силно добар и милостив према нама;
и ако од чистог срца, са вером и усрдношћу Њега будемо молили за своје
потребе, Он ће одмах испунити наше жеље и дати све, што нам је потребно.
При томе нужно је потпуно ослонити се на Његову свету вољу и трпељиво
чекати, јер једино сам Господ зна, шта и када да нам пода - шта нам је корисно
а шта штетно.

Несрећно чине они, који се лењиво моле Богу: они се удаљују од Бога, и Бог
од њих.

А без молитве човек престаје да воли Бога, заборавља на Њега, и не

испуњава своје дужности на земљи, тојест он чини грех.

ПИТАЊА: Шта значи молити се Богу? Да ли је неопходно молити се Богу?

Када Бог испуњава нашу молитву? Да ли добро поступају људи који се не
моле Богу?
 О греху

Грех, или зло је нарушавање закона Божијег; безакоње, или другачије

речено, грех, јесте нарушавање воље Божије.

Како су људи почели да греше, и ко је први нарушио вољу Божију?

Пре стварања видљивог света и човека, Бог је створио анђеле. Анђели - то

су духови бестелесни, невидљиви и бесмртни. Сви анђели били су створени
добрима, и Бог им је дао пуну слободу - да желе да сами воле Бога или не; а
то значи, да одлуче сами да ли ће живети са Богом или без Бога.

Пад злих духова (бесова)

Један од најсветлијих и силних анђела, није желео да воли Бога и да

испуњава вољу Божију, већ је пожелео да сам постане као Бог. Тај анђео је
престао да слуша Бога, у свему је почео да се супротставља Богу, постајући
непријатељем Божијим. Он је повукао са собом и неке друге анђеле.

За такво противљење Богу сви ти анђели лишени су дарованог им светла и

блаженства (радости) и постали су зли, тамни духови.

Сви ти тамни, зли духови, називају се сада бесовима, демонима и

ђаволима. А најглавнији ђаво, који је био најсветлији анђео, назива се
сатаном, односно противником (непријатељем) Божијим.
 Адам и Ева

Ћаво је научио људе да не слушају Бога - да греше. Он је саблазнио, тојест

лукавством и обманом научио је прве, од Бога створене људе - Адама и Еву -
да наруше вољу Божију.

Сви ми, људи, потичемо од Адама и Еве који су сагрешили, и зато се ми

рађамо у стању греха. Постојано се преносећи из поколења у поколење, грех
је завладао свим људима и све је подчинио себи. Сви људи, једни више, други
мање, сви су грешни.

Грех увек удаљује човека од Бога и води ка страдањима, болестима и вечној

смрти. На тај начин сви људи почели су страдати и умирати. Сами људи,
својим силама, већ нису могли победити зло, које се распространило по свету,
нити су могли уништити смрт.

Али Бог, по милосрђу Свом, помогао је људима у томе, пославши на земљу

Свога Сина, Спаситеља нашега, Исуса Христа.

ПИТАЊА: Шта је грех? Ко је први нарушио вољу Божију? Ко је ђаво, или сатана?
Ко су анђели и када су створени? Ко су зли духови, и како се они називају? Ко је и
како научио људе да греше? Зашто се сви ми, људи, рађамо грешнима? Од кога
грех удаљава људе, ка чему он води и зашто сви људи умиру? Могу ли сами људи
својим силама победити зло и уништити смрт? Како је Бог помогао људима да
победе зло и вечну смрт?

О крсном знамењу
 Ми се називамо хришћанима, зато што верујемо у Бога тако, како нас је
научио да верујемо Сам Син Божији, Господ наш Исус Христос.

Исус Христос не само да нас је научио да правилно верујемо у Бога, него

нас је и спасао од власти греха и вечне смрти.

Син Божији, Исус Христос, имајући љубав према нама грешнима, сишао је
са неба, и као обичан човек, пострадао је уместо нас за наше грехе, био је
распет, умро је на Крсту и у трећи дан је васкрсао.

Тако је безгрешни Син Божији Крстом Својим (тојест страдањима и смрћу

на Крсту за грехе свих људи, целог света) победио не само грех, већ и саму
смрт - васкрсао је из мртвих, и учинио крст оруђем Своје победе над грехом
и смрћу.

Као победитељ смрти - васкрсли у трећи дан - Он је спасао и нас од вечне

смрти. Он ће васкрснути све нас, умрле, када наступи последњи дан света.
Васкрснуће нас за радостан, вечни живот са Богом.

Крст је оруђе или знамење победе Христове над грехом и смрћу.

Један учитељ, да би што боље објаснио ученицима, како је Исус Христос

могао Крстом Својим да победи зло у свету, појаснио је следећим примером.

Дуго година Швајцарци су се борили против својих непријатеља -

Аустријанаца. Напослетку обе непријатељске војске сишле су у једну долину,
да би се тамо десила коначна битка. Аустријска војска одевена у панцире
(жељезна одећа) је образовала својим истуреним копљима густе редове и
Швајцарци, замахујући својим палицама (тешким тољагама са задебљалим
крајем - буздованима) безуспешно су се мучили да пробију редове
непријатеља. Неколико пута Швајцарци су се пробијали напред на
непријатеља са безумном xраброшћу, али су сваки пут били одбијани. Они
нису имали силу да пробију густ поредак копаља.
 Тада је један од швајцарских војсковођа - Арнолд Винкелрид, жртвујући
себе, истрчао напред, обухватио обема рукама неколико копаља истурених
према њему и допустио им да му их забију у груди. Тако је, преко њега, пут
Швајцарцима био отворен и они су се пробили у редове Аустријанаца и
однели су коначну победу над непријатељем.

Херој Винкелрид је жртвовао свој живот, и умро, али дао је могућност свом
народу да победи непријатеља.

Слично тако и Господ наш Исус Христос, за нас страшна и непобедива

копља греха и смрти, примио је у Своје груди, умро је на Крсту, али је и
васкрсао, као победник над грехом и смрћу, и тако нам открио пут ка вечној
победи над злом и смрћу, тојест открио нам је пут ка вечном животу.

Сада све зависи од нас самих: ако ми желимо да се избавимо од власти зла
- греха и вечне смрти - ми смо дужни да идемо за Христом, односно да
верујемо у Христа, да волимо Њега и испуњавамо Његову свету вољу - и да
у свему слушамо Њега (да живимо са Христом).

Ето зашто, да би изразили нашу веру у Исуса Христа, Спаситеља нашег, ми

носимо на телу крст, а у време молитве изображавамо на себи десном руком
знак крста, или осењујемо себе крсним знамењем (крстимо се).

За прављење крсног знамења ми слажемо прсте десне руке

овако: три прва прста (палац, кажипрст и средњи) скупљамо
на њиховим врховима, а два последња прста (домали и мали)
савијамо ка длану.

Слагање три прва прста заједно изражава нашу веру у Бога

Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога, као једносуштну и
нераздељну Тројицу, а два прста, савијена ка длану,
означавају, да је Син Божији, по силаску свом на земљу,
будући Богом, постао човек, тојест означују Његове две
природе - Божанску и човечанску.

Осењујући себе крсним знамењем, ми стављамо скупљене

прсте на чело – за освећење нашег ума, на стомак (живот) - за освећење
наших унутарњих чувстава, потом на десно и лево раме - за освећење наших
сила телесних.

Крсно знамење даје нам велику силу да одгонимо и побеђујемо зло и

творимо добро, али дужни смо да знамо, да крст морамо полагати на себе
правилно и полако, иначе то неће бити изображавање крста, него просто
махање руком, чему се зли духови веома радују. Немарним савршавањем
крсног знамења ми показујемо своје непоштовање Бога - и грешимо, а тај грех
се назива скрнављењем.

Осењивати себе крсним знамењем, односно крстити се, треба: на почетку

молитве, за време молитве и по окончању молитве, а такође, приликом
приласка свему светоме: када улазимо у храм, када целивамо крст, иконе итд.
Крстити се треба у свим важним приликама у нашем животу: у опасности, у
несрећи, у радости итд.

Када се крстимо али не у време молитве, тада мислено, у себи, говоримо: "У
име Оца и Сина и Светога Духа, амин", изражавајући тако нашу веру у
Пресвету Тројицу и наше жеље да живимо и трудимо се у славу Божију.

Реч "амин"- значи: заиста, истина, нека буде тако.

ПИТАЊА: Шта ми изражавамо када полажемо на себе крсно знамење? Како

ми скупљамо прсте за крсно знамење и шта то значи? Због чега додирујемо
чело, стомак и рамена осењујући себе крсним знамењем? Зашто крсно
знамење треба полагати на себе правилно и полагано? Када треба полагати
на себе крсно знамење (крстити се)? Шта се назива грехом?

О поклонима

Да би изразили Богу нашу оданост пред Њим и поштовање Њега, ми за

време молитве стојимо, а не седимо: једино болеснима и врло старима
дозвољено је да се моле седећи.

Сазнајући своју греховност и недостојност пред Богом, ми у знак нашег

смирења, пратимо нашу молитву поклонима. Они су или појасни, када се
нагињемо до појаса, или земни, када се клањамо и спуштамо на колена,
додирујући главом земљу.
 *
ПИТАЊА: Зашто за време молитве треба стојати, а не седети? Зашто се
праве поклони у време молитве? Какви поклони постоје?

Каква може бити молитва

Ако смо ми и наши ближњи здрави и у благостању, ако имамо где да

живимо, у шта да се обучемо, шта да поједемо, тада смо дужни да
прослављамо Бога и Њему се захваљујемо у нашим молитвама.

Такве молитве називају се хвалебним и захвалним.

Ако се са нама дешава било каква несрећа, болест, или беда, или нужда, ми
треба да молимо Бога за помоћ. Такве молитве називају се прозбеним.

А ако ми учинимо неко рђаво дело (сагрешимо) и скривимо пред Богом, ми

смо дужни да молимо од Њега опроштај - кајући се. Такве молитве зову се
покајним.

Пошто смо ми грешни пред Богом (постојано грешимо) дужни смо да се

увек, пре него што за било шта молимо Бога, на почетку покајемо и тада да
молимо Бога за оно што нам треба. Значи, покајна молитва увек треба да
предходи нашој прозбеној молитви.

ПИТАЊА: Шта смо дужни да исказујемо Богу, када нам Он шаље добро? Како се
назива молитва када се ми захваљујемо или благодаримо Богу? Шта ми
исказујемо Богу у молитви, када нам се дешавају несреће и када учинимо било
шта рђаво?

Када Бог слуша нашу молитву

 Приступајући на молитву, ми смо дужни прво да се помиримо са онима,
којима смо учинили зло, и штавише и са онима, који су љути на нас, а потом са
поштовањем и пажњом да станемо на молитву. У време молитве ум свој треба
направити таквим, да он ни о чему другом не мисли, да би срце наше желело
само једно, да се што боље помоли и угоди Богу.

Ако се будемо молили, не помиривши се са ближњима, журно, ако у време

молитве будемо разговарали или се смејали, тада наша молитва неће бити
угодна Богу, такву молитву Бог не слуша ("не услишава нас") и штавише може
и казнити.

Због марљиве и појачане молитве и доброг благочестивог живота

установљени су постови.

Пост - то су дани када смо дужни да више мислимо о Богу, о својим гресима
пред Богом, да се више молимо, да се кајемо, да се не раздражујемо, никога
да не вређамо, већ напротив, свима да помажемо, да читамо Закон Божији
итд. А да би то лакше било испунити, треба, пре свега, мање јести - сасвим не
јести месо, јаја, млеко, тј. "мрсну" храну, и јести само "посну" (биљну) храну:
хлеб, поврће, воће, јер "мрсна" храна изазива у нама жељу, да се не молимо,
већ да спавамо или обрнуто - да се играмо.

Најважнији и најдужи пост бива пред празником Пасхе (Васкрса). Он се

назива "Великим постом".

ПИТАЊА: Када се можемо надати на Бога, да ће Он услишити нашу молитву? Шта

треба чинити да би наша молитва била пажљива и усрдна? Услишава ли Бог
молитву ако се молимо брзо и расејано? Шта је установљено због марљиве и
појачане молитве? Шта је пост?
 Где и како се можемо молити Богу

Молити се Богу можемо свугде, зато што се Бог налази свуда: и код куће, и у
храму, и на путу.
 Кућна молитва

Хришћанин је дужан да се моли свакодневно, ујутру и увече, пре и после

узимања хране, пре почетка и по оканчању сваког посла. Таква молитва зове
се домаћом или кућном.

Недељом и у празничним данима а такође и у обичним данима, када смо

слободни од својих послова, ми треба да идемо на молитву у храм Божији,
где се састају хришћани као што смо и ми; тамо се ми молимо заједно, на
једном месту.
 Црквена молитва

Таква молитва зове се заједничком или црквеном.

ПИТАЊА: Где се можемо молити Богу? Зашто се Богу можемо молити свугде?
Како се назива молитва коју молимо код куће? Како се назива молитва када се
молимо у храму?

О храму
 Храм ("црква") је посебан дом, посвећен Богу - "Дом Божији", у ком се
обављају богослужења. У храму обитава посебна благодат, или милост
Божија, која нам се дарује кроз обављање богослужења - од стране
свештенослужитеља (епископа и свештеника).

Спољни изглед храма разликује се од обичног здања (куће) по томе што се

над храмом уздиже купола, која представља небо. Купола се завршава на
врху главом на којој је крст, у славу главе цркве - Исуса Христа. Изнад улаза
у храм, обично се налази звоно, односно звоник, где виси звоно. Звук звона се
употребљава за то да позове верујуће на молитву - на богослужење и да
обавештава о најважним деловима у току богослужења.

Унутрашњост храма дели се на три дела: 1) припрата 2) храм, средњи

део, где стоји верни народ и 3) олтар, где свештенослужитељи обављају
богослужења и где се налази главно место у целом храму - свети престол, на
ком се обавља тајна светог причешћа.
 Олтар

Олтар је раздвојен од средњег дела храма иконостасом који се састоји из

неколико редова икона и који има троја врата; средња врата зову се царским,
јер кроз њих Сам Господ Исус Христос, Цар Славе, невидљиво прилази
светим даровима (приликом светог причешћа). Зато никоме, осим
свештенослужитеља није допуштено да пролази кроз царска врата.

Иконостас
 Читање и певање молитава које се савршава по посебном чину (поретку) у
храму, на челу са свештенослужитељем, назива се богослужењем.

Најважније богослужење је литургија (она се обавља до поднева). У току

ње спомиње се цео земни живот Спаситеља и савршава се тајна причешћа,
коју је установио сам Христос на Тајној Вечери.

Тајна причешћа се састоји у томе, што се у њој благодаћу Божијом хлеб и

вино освећују – постајући истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом,
остајући по изгледу хлебом и вином, и ми у облику хлеба и вина примамо
истинито Тело и истиниту Крв Спаситеља, да би ушли у царство Небеско и
имали вечни живот.

Пошто је храм велика светиња, где са посебном милошћу, невидљиво,

присуствује Сам Бог, ми смо дужни да улазимо у храм са молитвом, и да се
понашамо у храму тихо и побожно. За време богослужења не треба
разговарати, а поготово смејати се. Не треба се окретати леђима ка олтару.
Свако је дужан да стоји на свом месту и да се не креће са места на место.
Једино у случају болести дозвољено је сести и одморити се. Не треба
излазити из храма пре окончања богослужења.

Причешће ученика
Причешће верујућих у
Христових на Тајној
храму
вечери

Ка светом причешћу треба прилазити спокојно и не журећи, прекрстивши

на грудима руке.
 После причешћа целивати (пољубити) чашу, и не крстити се, да случајно не
би додирнули чашу.

ПИТАЊА: Шта је храм? Какав је његов спољни изглед? Из којих се делова састоји
унутрашњост храма? Шта је иконостас? Где се налазе царска врата? Шта је св.
Престол и шта се обавља на њему? Које је најважније богослужење? Шта се
спомиње за време литургије? Шта је тајна причешћа? Ко је установио ову тајну?
Како се треба понашати у храму?

Благослов свештеника
 Свештенослужитељи (односно посвећени људи, који обављају
богослужења) су наши духовни оци; епископи (архијереји) и свештеници
(јереји) - осењују нас крсним знамењем. Такво осењивање назива се
благословљењем.

Благословљујућа рука свештеникова

Када нас свештеник благосиља, тада он поставља прсте тако да они

изображавају слова: Ис. Хс., тојест Исус Христос. То значи, да нас преко
свештеника благосиља Сам Господ наш Исус Христос. Зато смо благослов
свештенослужитеља дужни да примамо са поштовањем.

Овако слажемо руке да би смо примили благослов

 Када у храму чујемо речи општег благослова: "мир свима" и друге, тада као
одговор на њих треба да се поклонимо, без крсног знамења. А да би примили
посебно за себе благослов од епископа или свештеника, треба сложити крст
рукама: десну преко леве, длановима према горе. Примивши благослов, ми
целивамо руку, која нас је благословила, - љубимо је као да је невидљива рука
Самог Христа Спаситеља.

ПИТАЊА: Ко нас осењује знамењем крста? Како се то осењивање назива? Како

свештеник поставља руку за благослов? Шта то значи? Како треба сложити руке,
када прилазимо по благослов? Шта се мора урадити примивши благослов?

О светим иконама

У храму - на иконостасу и на зидовима, као и у кући – у предњем углу,

налазе се свете иконе, пред којима се молимо.

Иконом или образом назива се изображење Самога Бога, или Божије Мајке
или ангела, или светих угодника.

Изображење се мора освештати светом водом: кроз то освећење икона

преноси се благодат Светога Духа, и тада икону поштујемо као свету. Иконе
могу постати чудотворне, када у њима пребива благодат Божија и пројављује
чуда, на пример, када исцељује болесне.

Сам Спаситељ дао нам је Своје изображење. Умивши се, Он је обрисао Свој
пречисти лик платном и чудесно га изобразио на том платну за болесног кнеза
Авгара. Када се болесни кнез помолио пред тим нерукотвореним
изображењем ( образом, ликом ) Спаситељевим, он се исцелио од своје
болести.

Молећи се пред иконом, дужни смо да знамо, да икона није Сам Бог или
угодник Божији, већ изображење Бога или угодника Његовог. Тако ми не треба
да се молимо икони, већ Богу или светитељу, који је на њој изображен.
 Света икона је то, што и света књига: у светој књизи ми са поштовањем
читамо Божије речи, а на светој икони са поштовањем посматрамо свети лик,
који, као и Божије речи, уздиже наш ум к Богу и Његовим светитељима и
загрева наше срце љубављу према нашем Творцу и Спаситељу.

Нерукотворени образ Спаситеља

ПИТАЊА: Шта називамо светом иконом? Где се постављају свете иконе у дому и у
храму? Зашто се оне називају светим иконама? Ко је осветио употребу светих
икона Својим примером? Шта смо дужни да знамо, кад се молимо пред светим
иконама? Какав лик Спаситељев се назива Нерукотвореним?
 Како се изображава Бог на иконама

Бог је Дух невидљиви, али Он се јављао светим људима у видљивом

облику. Зато на иконама Бога изображавамо у том виду, у ком се Он јављао.

Пресвету Тројицу ми изображавамо у виду три ангела, који седе за столом.

То је зато, што се у виду три ангела Господ јавио некада Авраму. Да би
верније представили духовност ангела јављених Авраму, ми их изображавамо
понекада са крилима.

Изображена Света Тројица

Понекада се Лица Пресвете Тројице одвојено изображавају овако: Бог Отац

- у виду старца, јер се Он тако јављао неким пророцима.

Бог Син, се изображава у том виду, какав је Он био, када је због нашег
спасења сишао на земљу и постао човеком: као младенац на рукама Божије
Мајке; учећи народ и чинећи чуда; преображавајући се; страдајући на
крсту; лежећи у гробу; као васкрсли и вазнесени.
 Крштење Исуса Христа

Бог Дух Свети изображава се у виду голуба:тако је Он јавио Себе у време

када је Јован Крститељ крстио Спаситеља у Јордану; и у виду огњених
језика: тако је Он сишао у видљивом облику на свете апостоле у педесети дан
после васкрсења Исуса Христа.

Силазак Светог Духа на апостоле

 *

ПИТАЊА: Ако је Бог - невидљиви дух, зашто се Он приказује на светим иконама у

видљивом облику? Како ми приказујемо Пресвету Тројицу на светим иконама и
зашто Њих приказујемо тако? Како на светој икони приказујемо Бога Оца, Бога
Сина и Бога Духа Светога, и зашто Њих тако приказујемо?

Кога осим Бога, изображавамо на светим иконама

Осим Бога, ми изображавамо на светим иконама Божију Мајку, свете

ангеле и свете људе.

Али молити им се треба не као Богу, већ као блискима Богу, који су угодили
Њему својим светим животом. Они се по љубави моле за нас пред Богом. И
ми смо дужни да тражимо њихову помоћ и заступништво, јер Господ, њих
ради, брже услишава и наше грешне молитве.

Достојно је пажње, што се лик Божије Мајке, који је насликао Лука, ученик
Господа, сачувао до нашег времена. Постоји предање, да је Мајка Божија,
видевши Своје изображење (насликан лик), рекла: "Благодат Сина Мојега
биће на тој икони". Ми се молимо Мајци Божијој, јер је Она ближа Богу од свих
осталих и у складу са тим блиска такође и нама. Ради Њене материнске
љубави и Њених молитава, Бог нам много опрашта и у многом помаже. Она је
велика и милосрдна заступница за све нас!

ПИТАЊА: Кога ми, осим Бога, приказујемо на светим иконама? Како треба да се
молимо Божијој Мајци, светим ангелима и светим људима? Ко је први насликао
лик Божије Мајке? Зашто се ми пре него свим осталим светима молимо Божијој
Мајци?
 О светим ангелима

У почетку, када још није било ни света, ни човека, Бог је створио свете
ангеле.

Ангели - то су бестелесни духови (па тако и невидљиви) и бесмртни, као и

наше душе; но њих је Бог обдарио већим силама и способностима, него
човека. Њихов ум је савршенији од нашега. Они увек испуњавају вољу Божију,
они су безгрешни, и сада су се благодаћу Божјом тако утврдили у делању
добра, да и не могу да греше.

Много пута ангели су се јављали видљивим образом, узимајући на себе

телесни облик, када их је Бог слао к људима да каже или извести Своју вољу.
И реч "ангел" значи "вестник".

Сваком хришћанину Бог даје при крштењу ангела-чувара, који невидљиво

штити човека целог његовог земног живота од беда и напасти, упозорава на
грехове, чува га у страшном часу смрти, не остављајући га ни после смрти.

Ангели се приказују на иконама у виду прелепих младића, као знак њихове

духовне лепоте. Њихова крила значе то, да они брзо испуњавају вољу Божију.
 Свети Ангел Чувар

ПИТАЊА: Када су створени свети ангели? Ко су ангели? Каквим их је силама и

способностима обдарио Бог? Могу ли свети ангели да сагреше? Када су се свети
ангели јављали у видљивом облику и шта значи реч "ангел"? Како се назива свети
ангел ког нам Бог даје на крштењу? Зашто се свети ангели приказују у виду
младића и са крилима?

О светим људима

На иконама ми такође приказујемо и свете људе или угоднике Божије.

Тако их називамо, зато, што су они живећи на земљи, угодили Богу својим
праведним животом. А сада, пребивајући на небу са Богом, они се моле за нас
Богу, и помажу нама који живимо на земљи.

Св. пророк Исаија

Свети имају разне називе: пророци, апостоли, мученици, светитељи,

преподобни, бесребреници, блажени и праведни.

Пророцима називамо оне свете Божије, који су поучени од Светога Духа

предсказивали будућност - посебно о Спаситељу; они су живели до доласка
Спаситељевог на земљу.

Св. апостол Андреј Првозвани

Апостоли - то су најближи ученици Исуса Христа, које је Он за време Свог

земног живота послао на проповед; а после силаска Светог Духа на њих, они
су проповедали по целом свету хришћанску веру. У почетку их је било
дванаест, а касније седамдесет.

Двојица апостола, Петар и Павле називају се Првоврховним зато што су

се они више од других потрудили у проповедању Христове вере.

Четворица Апостола: Матеј, Марко, Лука и Јован Богослов, написали су

Јеванђеља и називају се Јевангелистима.

Свети, који су слично Апостолима распространили веру Христову по разним

местима, називају се равноапостолнима, као на пример: Марија Магдалена,
првомученица Текла, благоверни цар Константин и Јелена, благоверни кнез
Руски Владимир, св. Нина просветитељка Грузије и др.

Мученици - то су хришћани, који су због вере у Исуса Христа примили на

себе тешка мучења и саму смрт. Ако су после претрпљених мучења, они
скончали мирно, тада их зовемо исповедницима.

Свете мучениице Вера, Надежда, Љубав и мати им Софија

Први, који су пострадали за Христову веру су били: архиђакон Стефан и св.

Текла, и зато се они називају првомученицима.
 Св. Равноапостолна царица Јелена

Умрли за свету веру после посебно тешких страдања, каква нису поднели
сви мученици, називају се великомученицима, као на пример: св.
Великомученик Георгије; света великомученица Варвара и Екатерина и
други.

Св. преподобни Серафим Саровски

Исповедници, којима су мучитељи по лицу писали хулне речи, називају се

начертанима.

Светитељи - су епископи или архијереји, који су угодили Богу својим

праведним животом, као на пример: свети Николај Чудотворац, св. Алексеј
митрополит московски и др.
 Светитељи који су претрпели мучења за Христа, називају се
свештеномученицима.

Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст

називају се васељенским учитељима, тојест учитељима целе хришћанске
Цркве.

Преподобни - су праведни људи, који су се удаљили од световног живота у

заједницу и угодили Богу, пребивајући у девству (односно не ступајући у брак)
посту и молитви, живећи у пустињама и манастирима, као на пример: Сергеј
Радоњешки, Серафим Саровски, преподобна Анастасија и други.

Преподобни, који су претрпели мучења за Христа, називају се

преподобномученицима.

Бесребреници су служили ближњима бесплатним лечењем болести,

односно без икакве плате они су исцељивали болести, како телесне тако и
душевне, као на пример: Козма и Дамјан, великомученик и исцелитељ
Пантелејмон и други.

Праведници су живели праведан, Богу угодан живот, живећи у свету -

слично нама, као породични људи, као на пример, св. праведни Јоаким и Ана
и други.

Први праведници на земљи: родоначалници (патријарси) људскога рода,

називају се праоцима, као на пример: Адам, Ноје, Аврам и др.
 Св. Гермоген патријарх све Русије

ПИТАЊА: Ко се приказује на светим иконама, осим Бога, Божије Матере и светих

ангела? Какве они имају називе? Кога ми називамо пророцима, апостолима,
мученицима, светитељима, преподобнима, бесребреницима и праведнима?

О ореолима на иконама
 Око главе Спаситељеве, Божије Мајке и светих угодника и угодница
Божијих, на иконама и сликама изображава се сијање или светлосни круг, који
називамо ореол.

У ореолу Спаситеља понекада стоје три слова . То је грчка реч. У

преводу на српски значи Сушти (Онај Који Јесте), а увек Јесте само један Бог.
Над главом Божије Мајке стављају се слова . То су прво и
последње грчко слово, која значе: Матер Бога или Божија Матер.

Ореол је изображење сијања светлости и славе Божије, која преображава и

човека, сједињујући га са Богом. То невидљиво сијање светлости Божије
некада бива видљиво и другим људима.

Тако, на пример, св. пророк Мојсије морао је заклањати своје лице

покривачем, да не би ослепио људе светлошћу која је исходила од његовог
лица. Тако је и лице преподобног Серафима Саровског, у време беседе с
Мотовиловим о задобијању Духа Светога, просијавало као сунце. Сам
Мотовилов пише, да му је тада било немогуће да гледа на лице преподобног
Серафима.

Тако Господ прославља свете угоднике Своје, исијавањем светлости славе

Своје, још овде на земљи.

ПИТАЊА: Како се назива светли круг, који се приказује око главе Спаситељеве,
Божије Мајке и светих? Шта означава ореол?

Зашто се ми називамо православним хришћанима

 Ми се називамо православним хришћанима зато што верујемо у Господа
нашег Исуса Христа; верујемо тако како је изложено у "Символу Вере", и
припадамо Једној, Светој, Саборној, и Апостолској Цркви коју је основао
Сам Спаситељ на земљи, и која под руководством Духа Светог неизмењиво,
правилно и славно чува учење Исуса Христа, тојест припадамо
Православној Христовој Цркви.

Сви остали хришћани, који исповедају веру у Христа различито од свете

Православне Цркве, не припадају јој. Ту спадају: католици (римо-католичка
црква), протестанти (лутерани), баптисти и други секташи.

ПИТАЊА: Како се ми називамо и зашто? Како се називају други хришћани, који не

припадају Светој Православној Цркви?

Део други - МОЛИТВЕ

 Кратке молитве

Сваки православни хришћанин обавезан је да се моли свакодневно, ујутру и

увече, пре и после узимања хране, пре почетка и по окончању сваког посла (на
пример: пре учења и после учења итд.)

Ујутру се молимо, да се захвалимо Богу за то, што нас је Он сачувао у

прошлој ноћи, и да замолимо Његов Очински благослов и помоћ на почетку
дана.

Увече, пре сна, ми се такође захваљујемо Господу за срећно проведен дан и

молимо да нас сачува у току ноћи.

Да би се успешно и срећно обавио посао, ми смо такође дужни, да пре

свега, молимо од Бога благослов и помоћ за предстојећи труд, а по окончању
да се захвалимо Богу.

Да би смо изразили наша осећања Богу и светим Његовим угодницима,

црква нам је дала разне молитве. Ове су најчешће у употреби:

Во имја Отца, и Сина, и Свјатаго Духа. Амин. У име Оца, и

Сина, и
 Светога
Духа. Амин.

Во имја -у име, у част, у славу; амин - истина, тако је.

Ова молитва назива се почетном (основном), јер је изговарамо пре свих

молитава, на почетку мољења. У њој ми молимо Бога Оца, Бога Сина и Бога
Духа Светога, тојест Пресвету Тројицу, да нас невидљиво благослови за
предстојеће дело Својим именом.

ПИТАЊА: Како се назива та молитва? Кога ми призивамо у тој молитви? Шта ми

желимо, када говоримо (произносимо) молитву: Во имја Отца и Сина и Свјатаго
Духа? Шта значи: амин?

Господе,
Господи, благослови!
благослови!
 Ову молитву произносимо при почетку сваког дела (посла).

ПИТАЊА: Шта ми молимо од Бога у тој молитви?

Господе,
Господи, помилуи!
помилуј !

Помилуи - буди милостив, опрости.

Ова молитва је древна и општа код свих хришћана. Њу лако може запамтити и
мало дете; ми је произносимо при помену наших грехова. У славу Свете Тројице
ми, хришћани, произносимо ту молитву три пута. Произносимо је такође 12 пута,
да измолимо од Бога благослов за сваки час дана и ноћи; произносимо је и 40
пута, за освећење целог нашег живота.
 Захвална молитва Господу Богу

Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје. Слава Теби Боже наш, слава Теби.

Слава - хвала

У тој молитви ми од Бога ништа не молимо, већ само хвалимо (славимо)

Њега. Њу можемо казати и краће: Слава Богу.

Она се произноси по завршетку дела у знак наше захвалности Богу за

Његову милост према нама.

Молитва цариникова

Боже, милостив буди мње Боже, милостив буди мени

грјешному. грешном.
 Ово је молитва цариника (скупљача пореза) који се покајао за своје грехе и
примио опроштај. Она је узета из приче Спаситељеве, коју је Он једном
саопштио људима због њиховог уразумљења. Ево те приче.

Два човека пођоше у храм да се помоле. Један од њих је био фарисеј, а

други - цариник. Фарисеј је стао испред свих и молио се Богу овако: хвала
Теби, Боже, што нисам тако грешан као овај цариник. Ја дајем десетак од свог
имања убогима, и два пута недељно постим.

А цариник, спознајући своју грешност, стао је пред улазом у храм и није

смео упутити очи своје ка небу. Он је себе ударао у груди и говорио: Боже,
милостив буди мени грешном! Богу је молитва смиреног цариника била
пријатнија и угоднија, него она гордог фарисеја.

ПИТАЊА: Како се назива ова молитва? Одакле је узета? Испричајте ту

причу? Зашто је Богу била пријатнија молитва цариникова, него фарисејева?

Молитва Господу Исусу

Господи, Иисусе Христе, Господе, Исусе Христе,

Сине Божии, молитв ради Сине Божији, молитвама
Пречистија Твојеја Матјери Пречисте Твоје Матере и
и всјех свјатих, помилуи свих светих, помилуј нас.
нас. Амин. Амин.

Помилуи нас - буди нам милостив, опрости нам; Иисус - Спаситељ;

Христос - Помазаник; молитв ради - по молитвама.

Исус Христос је Син Божији - друго Лице Свете Тројице. Као Син Божији, Он
је истинити Бог наш, као и Бог Отац и Бог Дух Свети.
 Ми називамо Њега Исусом, тојест Спаситељем, зато што нас је Он спасао
од грехова и вечне смрти. Зато се Он, будући Син Божији, уселио у
пренепорочну Дјеву Марију, и при надахнућу Светим Духом, оваплотио се и
очовечио од Њe, тј. примио је тело и душу људску; родио се од Пресвете
Дјеве Марије, постајући тако човеком, као што смо и ми, али он је био
безгрешан - и постао јe Богочовеком.

И уместо тога, да ми страдамо и мучимо се за наше грехе, Он, имајући

љубав према нама грешнима, је пострадао за нас, умро на Крсту и у трећи Дан
васкрсао - победио грех и смрт и дао нам вечни живот.

Спознајући своју греховност и не поуздајући се у силу молитава својих, ми у

тој молитви молимо да се помоле за нас грешне, пред Спаситељем нашим,
сви свети и Божија Мајка, јер она има посебну благодат да спасе нас грешне
Својим заступништвом пред Сином Својим.

Спаситељ наш назива се Помазаником (Христом) зато што је Он у пуној

мери имао оне дарове Светог Духа, које су у Старом Завету кроз помазање
примали цареви, пророци и првосвештеници.

*
ПИТАЊА: Ко је Син Божији? Како Њега још називамо? Зашто ми Њега зовемо
Спаситељем? Како је Он извршио наше спасење?

Молитва Светом Дуxу

Царју Небесни, Царе Небески,

Утјешителју, Душе
истинни, иже вездје си и
всја исполњајаји,
сокровишче благих и
жизни подателју, прииди и
вселисја в ни, и очисти ни
от всјакија скверни, и
спаси, Блаже, души наша.
Утешитељу, Душе
истине, који си свуда и
све испуњаваш, ризницо
добара и Даваоче
живота, дођи и усели се у
нас, и очисти нас од
сваке нечистоте, и спаси,
Благи, душе наше.

Царју - Царе; Утјешителју - Утешитељу; Душе истинни - Дух истине; иже -

који; вездје - свуда; сии - постојећи, Онај Који јесте; всја исполњајаји - све
испуњавајући; сокровишче благих - скровиште, место свих блага, сваког
добра; жизни Подателју - Даваоче живота; прииди и вселисја в ни - дођи и
усели се у нас; от всјакија скверни - од сваке нечистоће, тојест од свих
грехова; Блаже - благи, добри.

У тој молитви ми се молимо Светом Духу, трећем Лицу Свете Тројице.

Ми у њој називамо Духа Светога Царем Небеским, јер Он, као истинити Бог,
раван Богу Оцу и Богу Сину, невидљиво царствује над нама, влада нама и
целим светом. Називамо Њега и Утешитељем, јер нас Он теши у свим нашим
жалостима и несрећама, онако како је утешио и апостоле у 10-ти дан после
вазнесења Исуса Христа на небо.

Њега називамо Духом истине, (тако је Њега назвао Сам Спаситељ), зато
што Он, као Дух Свети, учи све само једној истини, правди, и само томе, што је
за нас корисно и служи нашем спасењу.

Он је Бог, и Он се свугде налази и све Собом испуњава: иже вездје си и

всја исполњајаји. Он, као управљач целог света, све види и где је шта
потребно, тамо то и даје. Он је сокровишче благих, тојест чувар свих
благослова, источник свега доброга, што нам је тако потребно да имамо.

Ми називамо Духа Светога жизни Подателем, јер све што је у свету живи
и покреће се Духом Светим, тојест све од Њега прима живот, а посебно људи
примају од Њега духовни, свети и вечни живот после смрти, очишћујући се
кроз Њега од својих грехова.

Пошто Дух Свети поседује таква дивна својства: свуда се налази, све
испуњава Својом благодаћу и свему даје живот, зато се ми и обраћамо ка
Њему следећим молитвама: Дођи и усели се у нас, тојест постојано пребивај
у нама, као у храму свом; очисти ни от всјакија скверни, тојест греха, учини
нас светима, достојним Твог пребивања у нама, и спаси, Благи (Добри) душе
наше од грехова и казни, које следују за греховима, и кроз то даруј нам
Царство Небеско.

ПИТАЊА: Коме се ми обраћамо у тој молитви? Какво је Лице Свете Тројице

- Свети Дух? Како се Он у тој молитви назива? Зашто - Царем Небесним,
Утјешителјем, Духом истинни, вездје находјашчимсја, все исполнјајајушчим?
За шта ми молимо Њега? Шта значи: приди и вселис в нас? и очисти от
всјакија скверни? и спаси, Блаже, души наша?

Ангелска песма Пресветој Тројици, или "Трисвето"

 Свјатии Боже, Свјатии Свети Боже, Свети
Крјепки, Свјатии Бесмертнии, Крепки, Свети Бесмртни,
помилуј нас. помилуј нас.

Крјепки-силни; Бесмертнии - неумирући, вечни.

Молитву ову треба читати три пута у част три Лица Свете Тројице.

Ангелском песмом она се назива зато што њу певају свети ангели, који на
небу окружују престол Божији. Људи, који верују у Христа, почели су да је
употребљавају после 400 година од Рођења Христовог. У Константинопољу је
био силан земљотрес, од ког су се срушиле куће и насеља. Уплашени цар
Теодосије II и народ обратили су се Богу молитвом. У време те опште молитве
једно благочестиво дете (дечак) био је невидљивом силом подигнут на небо а
потом, неповређен, спуштен опет на земљу. Он је рекао народу који га је
окружио, да је слушао на небу, како су певали свети ангели: Свјатии Боже,
Свјатии Крјепки, Свјатии Бесмертнии. Дирнут народ, поновивши ту молитву,
додао је: помилуј нас, и земљотрес је престао.

У тој молитви, Богом називамо прво Лице Свете Тројице - Бога Оца;
Крепким - Бога Сина, зато што је Он такође свемогућ, као и Бог Отац, премда
је Он као човек страдао и умро; Бесмртним - Духа Светога, јер Он не само да
је и Сам вечан, као Отац и Син, него и свим створењима даје живот а људима
и бесмртни живот.
 Дечак подигнут на небо невидљивом силом за
време заједничке молитве у Константинопољу

Пошто се у тој молитви реч свети понавља три пута, она се зато назива
такође и "трисвето".

ПИТАЊА: Коме се молимо у овој молитви? Колико пута је треба поновити? Како се
она назива? Зашто се она назива ангелском песмом? Шта знамо о настанку те
молитве? Зашто се она назива још и "трисвето"?

Славословље Пресветој Тројици

 Слава Отцу, и Сину,
Слава Оцу, и Сину, и
и Свјатому Духу, и
Светоме Духу, и сада,
ниње, и присно, и
и увек и у векове
во вјеки вјеков.
векова.Амин.
Амин.

Слава - хвала; ниње-сада; присно-увек; и во вјеки вјеков - вечно или у

бесконачност векова.

У тој молитви ми ништа не тражимо од Бога, већ Њега једино славимо,

Онога који се јавио људима у три Лица; Оца, и Сина и Светога Духа, Којима и
сада и вечно припада једнака част прослављања.

ПИТАЊЕ: Кога ми славимо и хвалимо у овој молитви?

 Молитва Пресветој Тројици

Пресвјатаја Троице, Пресвета Тројица, помилуј

помилуи нас; Господи, нас; Господе, очисти грехе
очисти грехи наша; наше; Владико, опрости
Владико, прости безакоња наша; Свети,
беззаконија наша; Свјатии, посети и исцели немоћи
посети и исцјели немошћи наше, имена Твога ради.
наша, имење Твојего ради.

Пресвјатаја - у највишем степену света; Троице - три Лица Божија: Бог

Отац, Бог Син и Бог Дух Свети; грјехи и беззаконија - наша дела, противна
вољи Божијој; посети - дођи; исцјели - излечи; немошћи - слабости, грехе;
имење Твојего ради – у славу имена Твога.
 Ова молитва је просидбена. У њој се ми у почетку обраћамо свим трима
Лицима заједно, а затим сваком Лицу Тројице одвојено: Ка Богу Оцу, да би Он
очистио грехе наше; ка Богу Сину, да би Он опростио безакоња наша; ка Богу
Духу Светоме, да би он посетио и исцелио немоћи наше.

А речи: имење Твојего ради односе се опет на сва три Лица Свете Тројице
заједно, па пошто је Бог Један, то је и име Његово једно, и зато ми говоримо
"имена Твојега", а не имена Твојих".

ПИТАЊА: Каква је ова молитва? Коме се обраћамо у њој? Шта значе речи: очисти
грехе наше, опрости безакоња наша, посети и исцели немоћи наше? Коме се
обраћамо када говоримо: имена Твога ради? Шта значе ове речи?

Молитва Господња

Отче наш, Иже јеси на небесјех, Оче наш, Који си на небесима,

1.Да свјатитсја имја Твое
1. Да се свети име Твоје

2.Да приидет царствије Твое

2. Да дође Царство Твоје,

3. Да будет волја Твоја, јако на

небеси и на земли. 3. Да буде воља Твоја, и на земљи
као и на небу.

4. Хљеб наш насушчнии дажд нам

дњес 4. Хлеб наш насушни дај нам данас;

5. И остави нам долги нашја, јако 5. И опрости нам дугове наше као
же и ми остављаем должником што и ми опраштамо дужницима
нашим својим;

6. И не введи нас во искушеније 6. И не уведи нас у искушење,

7. Но избави нас од лукаваго 7. Но избави нас од зла.

Јако Твоје јест царство, и сила, и Јер је Твоје Царство, и сила, и

слава Отца, и Сина, и Свјатаго слава Оца и Сина и Светога Духа,
Духа, ниње и присно и во вјеки сада и увек и у векове векова.
вјеков. Амин Амин.
 Отче - Бог Отац; Иже - Kоји; Иже јеси на небесјех - Који се налази на
небесима, или небесни; да свјатитсја - да се прославља; јако - као; на
небеси - на небу; насушчнии - потребни, неопходни за живот; дажд - дај;
дњес - данас; остави - опрости; долги - грехе; должником нашим - оним
људима који су према нама згрешили; искушеније - саблазан, опасност од
власти греха; лукаваго - од свега злог, односно од ђавола. Ћаво се и назива
злим духом.

Молитва ова назива се Господњом, зато што је њу дао Сам Господ Исус
Христос Својим ученицима, када су Га они молили да их научи, како да се
моле. Зато је та молитва - најважнија молитва од свих.

У тој молитви ми се обраћамо Богу Оцу, првом Лицу Свете Тројице.

Она се дели на: призивање, седам молби (прозби) и славословље.

Призивање: Отче наш, Иже јеси на небесјех! Овим речима ми се обраћамо

Богу, и називамо Њега Оцем Небеским, призивамо Га да чује наше прозбе,
односно мољења. Када говоримо, да је Он на небесима, треба да разумемо да
је то духовно, невидљиво небо, а не онај видљиви голубије-плави свод, који се
простире над нама, и који ми зовемо "небом".

Прозба 1: Да свјатитсја имја Твое - тојест помози нам да живимо праведно,

свето и да својим светим делима прослављамо име Твоје.

Прозба 2: Да приидет царствије Твое - тојест удостој нас и овде на земљи

царства Твојег небеског, које је правда, љубав и мир; царствуј у нама и
управљај нама.

Прозба 3: Да будет волја Твоја, јако на небеси и на земли - тојест нека

све буде не тако како ми xоћемо, него како је Теби угодно, и помози нам да се
подчињавамо тој Твојој вољи и да њу испуњавамо на земљи безпоговорно,
без роптања, као што је испуњавају, са љубављу и радошћу, свети ангели на
небу. Јер је само Теби познато, шта нам је корисно и нужно, и Ти нам желиш
више добра, него ми сами.

Прозба 4: Хљеб наш насушчнии дажд нам дњес - тојест подај нам за овај
дан, за данас, хлеб наш потребни. Под хлебом овде се подразумева све што
је неопходно за наш живот на земљи: храна, одећа, кућа, али најважније од
свега, пречисто Тело и часна Крв у тајни светог причешћа, без којих нема
спасења, нема вечног живота.

Господ нам је заповедио да молимо за себе не богатство, не раскош, већ

једино за оно неопходно, и да се у свему надамо на Бога, сећаjући се, да Он,
као Отац, увек брине - стара се о нама.

Прозба 5: И остави нам долги нашја, јако же и ми остављаем должником

нашим - тојест опрости нам грехе наше, како и ми сами опраштамо онима, који
су нас повредили или увредили.
 У овој прозби греси наши названи су "дуговима нашим", зато што нам је
Господ дао силу, способност и све остало што је потребно, да творимо добра
дела, а ми често све то окрећемо на грех и зло и постајемо "дужницима" пред
Богом. И тако, ако ми, сами, не будемо искрено опростили нашим
"дужницима", тојест људима, који имају грехе према нама, тада ни Бог неће
опростити нама. О Томе нам је причао Сам Господ наш Исус Христос.

Прозба 6: И не введи нас во искушеније. Искушењем се назива такво

стање када нас било шта или било ко окреће да грешимо, саблажњава да
деламо било шта што је безаконо и ружно. Зато, ми и молимо - не дај да
приђемо саблазни, коју ми подносити не умемо; помози нам да одолимо
саблазнима, када се оне десе.

Прозба 7: Но избави нас од лукаваго - тојест избави нас од сваког зла у

овом свету, и од самог виновника (узрочника) зла - од ђавола (злог духа), који
је увек спреман да нас погуби. Избави нас од те препредене, лукаве силе и
њених обмана, која је пред Тобом ништавна.

Славословље: Јако Твоје јест царство, и сила, и слава Отца, и Сина, и

Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин

Јер Теби, Богу нашему, Оцу и Сину и Светоме Духу, припада царство, и
сила и вечна слава. Све је то верно и истинито.

ПИТАЊА: Зашто се ова молитва назива Господњом? Коме се обраћамо у овој

молитви? Како је можемо поделити? Како превести на српски: Иже јеси на
небесјех? Како описати својим речима 1-у просидбу: Да се свети Име Твоје? 2-у:
Да дође Царство Твоје? 3-у: Да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу? 4-у:
Хлеб наш насушни дај нам данас? 5-у: И опрости нам дугове наше као што и ми
опраштамо дужницима својим? 6-у: И не уведи нас у искушење? 7-у: Но избави нас
од зла? Шта значи реч: амин?

Ангелски поздрав Божијој Мајци

Богородице Дјево радујса
Благодатнаја Марије, Господ с
Тобоју, благословенна Ти в
женах, и благословен плод
чрева Твоего, јако Спаса родила
јеси душ наших.
Богородице Дјево, Радуј се,
благодатна Маријо, Господ је
с Тобом. Благословена си Ти
међу женама и благословен
је плод утробе твоје, Јер си
родила Спаситеља душа
наших.

Богородице - Богородица (која је родила Бога); Благодатнаја - испуњена

благодаћу Духа Светога; с Тобоју - са Тобом; благословенна - прослављена
или достојна прослављења; в женах - међу женама; плод чрева Твојего -
плод утробе Твоје, рођен од Тебе Исус Христос; јако - јер; Спаса - Спаситеља.

То је молитва Пресветој Богородици, коју ми називамо благодатном, тојест

испуњеном благодаћу Светога Духа, и благословенијом од свих жена, јер је од
Ње благоволео, или пожелео, да се роди Спаситељ наш Исус Христос, Син
Божији.
 Молитва ова назива се још и ангелским поздравом, јер у њој су речи ангела
(архангела Гаврила): радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом:
благословена си Ти међу женама - речи које је он изрекао Дјеви Марији,
када се Њој јавио у граду Назарету, да би Јој јавио велику радост, да ће се од
Ње родити Спаситељ Света. Такође - благословена си Ти међу женама и
благословен плод утробе Твоје, казала је Дјеви Марији, при сусрету са Њом,
и праведна Јелисавета, мати светог Јована Крститеља.

Богородицом се Дјева Марија назива зато, што се од Ње родио Исус

Христос који је истинити Бог наш.

Дјевом се назива зато, што је Она до рођења Христовог била Девица и

приликом рођења као и после рођења такође је таква и остала, она је дала
завет (обећање) Богу да се неће удати - пребивајући заувек Дјевом, и родила
је Сина Свога од Духа Светога на чудесан начин.

ПИТАЊА: Коме се ми молимо, кад произносимо молитву: Богородице Дјево радуј

се? Како ми називамо Дјеву Марију у тој молитви? Шта значе ове речи: благодатна
и благословена си Ти међу женама? Како објаснити речи: јер си родила
Спаситеља душа наших? Зашто се та молитва назива ангелским поздравом? Шта
значе речи : Богородице, Дјево?

Хвалебна песма Богородици

Достојно јест јако воистину, Достојно је, ваистину, блаженом
блажити Тја Богородицу. звати Тебе, Богородицу, увек
Присноблаженнују и блажену и пренепорочну и Матер
пренепорочнују и Матјер Бога Бога нашега. Часнију од
нашего. Честњејшују херувим и херувима и славнију
славњејшују без сравњенија неупоредиво од серафима, тебе
серафим, без истленија Бога што Бога - Логоса (Реч)
Слова рождшују, сушчују непорочно роди, ваистину
Богородицу Тја величајем. Богородицу величамо.

Достојно јест - праведно је; јако воистину - у истину, заиста; блажити Тја -
славити, прослављати Тебе; Присноблаженнују - која увек има највишу
 радост (најсрећнију), достојну постојаног прослављања; Пренепорочнују -
потпуно непорочну, чисту, свету; херувими и серафими - највиши ангели који
су најближи Богу; без истленија - безгрешно и без болова; Бога Слова - Исуса
Христа, Сина Божијег (тако је Он назван у светом Јеванђељу); сушчују -
праву, истиниту.

У тој молитви ми славимо Богородицу, као Мајку Бога нашега, увек блажену
и потпуно непорочну, и величамо Је, говорећи, да Она Својом чашћу и славом
надмашује и највише ангеле: херувиме и серафиме, тојест Божија Матер по
својим савршенствима стоји изнад свих - не само људи већ и светих ангела.
Она је без болова, на чудесан начин од Духа Светога родила Исуса Христа,
Који, поставши од Ње човеком, у исто време је и Син Божији, сишавши са
небеса, и зато је Она истинита Богородица.

ПИТАЊА: Кога ми хвалимо у овој молитви? Како ми њу славимо? Шта значе речи:
присноблаженнују и пренепорочнују и Матјер Бога нашего? Шта значе речи:
честњејшују херувим и славњејшују без сравњенија серафим? Без истлјенија Бога
Слова рождшују? Сушчују Богородицу?

Најкраћа молитва Божијој Мајци

Пресвјатаја Богородице, спаси
Пресвета Богородице, спаси нас !
нас!

У овој молитви ми молимо Божију Мајку, да Она, спасе нас грешне Својим
светим молитвама пред Сином Својим и Богом Нашим.
 Молитва Животворном Крсту

Спаси Господе, људе Своје

Спаси, Господи, људи Твоја и
и благослови достојање
благослови достојаније Твое;
Своје, даруј победу над
побједи православним
непријатељима свима
христианом на сопротивнија
нашим православним
даруја, и Твоје сохрањаја
хришћанима и заштити
Крестом Твоим житељство.
народ Свој Крстом Својим.

Благослови - усрећи, пошаљи милост; достојаније Твоје - власништво

Твоје, посед ; на сопротивнија - над противницима, враговима; сохрањаја
Крестом Твоим - сачувај силом Крста Твојега; Твоим житељство - Твоје
обитавалиште, тј. збир истинито верујућих, међу којима Бог невидљиво
пребива.

У овој молитви ми молимо Бога, да Он спасе нас, људе Његове, и да

благослови православну земљу - отаџбину нашу, великом милошћу; да дарује
победу православних хришћана над непријатељима, и уопште, да нас сачува
силом Крста Својега.
 *

ПИТАЊА: Како се чита молитва светом Крсту и иста за отаџбину? Шта значе речи:
спаси, Господи, људи Твоја? И благослови достојаније Твоје? Победи
православним христианом на сопротивнија даруја? И Твоје сохрањаја Крестом
Твоим житељство?

Молитва Ангелу-Чувару

Ангеле Божји, хранителју мои Ангеле Божији, чувару мој

Свјати, и на соблјуденије мне
от Бога с небесе данни,
прилежно молју тја: ти мја днес
просвети, и от всјакаго зла
сохрани, ко благому дејанију
настави и на пут спасенија
направи. Амин.
Свети, и на старање мени
од Бога са небеса дани,
усрдно молим те: ти ме
данас просвети, и од сваког
зла сачувај, научи ме на
благо дело и на пут спасења
ме пошаљи. Амин.
 Ангеле - Ангеле; хранителју - чувару.

Свакоме хришћанину Бог на крштењу даје Ангела-Чувара, који невидљиво

чува човека од свакога зла. Зато смо ми дужни да сваки дан молимо ангела да
нас он сачува и помилује.

Молитва светитељу

Моли Бога о мње свјатии

Моли Бога за мене свети (света)
[свјатаја] (име), јако аз усердно к
(име) јер се усрдно обраћам теби,
тебје прибегају, скорому
брзом помоћнику и молитвенику
помошчнику и молитвеннику
(брзој помоћници и молитвеници)
(скорои помошчнице и
за душу моју.
молитвеннице) о душе мојеи.

Аз-ја; усердно - из срца; прибегају - обраћам ти се молитвом.

Осим молитве Ангелу-Чувару, ми смо дужни такође да се молимо и оном

светитељу, чије име носимо, јер и он се такође моли стално за нас Богу.

Сваком хришћанину, када се рађа у свету Божијем, при св. крштењу, даје се
светитељ да му буде помоћник и покровитељ. Он се брине о новорођеном,
као најбрижнија мајка, и чува га од свих невоља и несрећа, које се дешавају
човеку на земљи.
 Потребно је знати у који дан у години се сећамо свог светитеља (имендан) и
знати житије (опис живота) тог светитеља. На имендан ми смо дужни да
прославимо њега молитвом у храму и да примимо свето причешће, а уколико
због неког разлога, не можемо бити у храму тог дана, тада да се усрдно
помолимо код куће.

Молитва за живе
 Ми смо дужни да мислимо не само о себи, него и о другим људима, да их
волимо и молимо се Богу за њих, зато што смо ми сви деца једног Оца
Небесног. Такве молитве корисне су не само за оне, за које се молимо, већ и
за нас саме, јер тиме показујемо љубав према њима. А Господ нам је рекао да
без љубави нико не може бити дететом Божијим.

Ми смо дужни да се молимо за нашу отаџбину - државу у којој живимо, за

оца духовног, родитеље, сроднике, добротворе, православне хришћане и све
људе, како за живе, тако и за умрле, зато што су за Бога сви живи (Лук.
20,38).

Спаси, Господи, и помилуи Спаси, Господе, и помилуј оца

отца моего духовнаго мог духовног (име), родитеље
(име), родителеи моих моје (имена), сроднике,
(имена), сродников, наставнике и добротворе и све
наставников и православне хришћане.
благодетелеи и всех
православних христиан.

Отца духовнаго - Оца духовног тј. свештеника код ког се ми исповедамо;

наставников - учитеље; благодетелеи - добротворе, оне који нам чине добро,
који нам помажу.

Молитва за умрле
Упокои, Господи, души усопших
раб Твоих (имена) и всех усопших
сродников и благодетелеи моих, и
прости их всја согрешенија
вољнаја и невољнаја, и даруј им
Царствие небесное.
Упокој, Господе, душе уснулих слугу
Твојих (имена) и свих уснулих
сродника и добротвора мојих, и
опрости им сва сагрешења вољна и
невољна, и даруј им Царство
Небеско.

Упокои - насели на спокојном месту, тојест заједно са светима у месту

вечног блаженог живота; усопших-уснулих, тако називамо умрле, јер се људи
после смрти не уништавају, већ им се душа одељује од тела и пресељава из
овог живота, у други, небесни. Тамо они пребивају до времена свеопштег
васкрсења, које ће се догодити при другом доласку Сина Божијег, када се по
речи Његовој, душе умрлих поново сједине са телом - и људи оживе, васкрсну.
И тада ће све примити по заслугама: праведни - Царство Небеско, блажен,
вечни живот, а грешници - вечну казну; согрешенија вољнаја - греси,
учињени по сопственој вољи; невољнаја - мимо своје воље, принуђавањем;
даруј им - дај им; Царствие Небесное - вечни блажени живот са Богом.
 Молитва за умрле на гробљу

Молитва пре учења

Свеблаги Господе, ниспошљи

нам благодат Духа Твог
Светог да оснажи наше
духовне силе, да би пазећи на
Преблаги Господи! ниспосли учење које нам се предаје
порасли Теби, нашем Творцу
 нам благодат Духа Твоего
Свјатаго, дарствујушчаго
смисл и укрепљајушчаго
душевнија наши сили, даби, на славу, родитељима нашим
внимаја преподаваемому нам на радост, а Цркви и отаџбини
ученију, возросли ми Тебје, нашој на корист.
нашему Создателју во славу,
родителјем же нашим на
утешеније, Церкви и отечеству
на пољзу.

Преблаги - премилосрдни, предобри; ниспосли - пошаљи нам доле (с неба

на земљу); благодат Духа Твоего Свјатаго - невидљива сила Духа Светога;
дарствујушћаго - који даје; смисл - разумевање; душевнија наши сили -
душевне наше способности (ум, срце, воља); даби - да би; внимаја
преподаваемому нам ученију - разумели учење које нам се предаје;
возросли - порасли, узрасли; Церкви - заједница свих православних
хришћана; отечеству - отаџбина, држава, ту где су живели наши претци:
прадедови, дедови и оци, тојест Србија; на пољзу - на корист.

Ово је молитва Богу Оцу, Којег ми називамо Саздатељем односно Творцем.

У њој ми молимо Њега да нам пошаље Светога Духа, да би Он својом
благодаћу укрепио наше душевне силе (ум, срце и вољу) и да би ми,
слушајући са пажњом предавано нам учење, узрасли у верне синове Цркве и у
верне слуге свог отачаства (отаџбине) и на радост својим родитељима.

Уместо ове молитве пре учења може се читати и молитва Светом Духу:
Царе Небески.

*
ПИТАЊА: Каква је ова молитва? На кога се односи? Шта ми молимо у овој
молитви? Зашто се Црква назива и отачаством?

Молитва после учења

Благодарим Тебје, Создателју,

Благодаримо Ти, Творче, што
јако сподобил јеси нас
си нас удостојио благодати
благодати Твојеја, во јеже
Твоје, те смо примили учење.
внимати ученију. Благослови
Благослови наше старешине,
наших начаљников, родителеи и
родитеље и учитеље који нас
учителеи, ведушчих нас к
воде познању добра, и дај нам
познанију блага, и подажд нам
силу и моћ да продужимо ово
силу и крјепост к продолженију
учење.
ученија сего.

Создателју - Творче, Саздатељу; јако сподобил јеси - удостојио Си нас;

благодати Твојеја - невидљиве помоћи твоје; во јеже внимати - да би са
пажњом слушали и разумели; благослови - пошаљи милост; к познанију
блага - схватање свега доброг; крјепост -здравље, вољу, бодрост; к
продолженију - ка наставку, продужетку.
 Ово је молитва - Богу Оцу. У њој се ми на почетку захваљујемо Богу, што
нам је Он послао помоћ да схватимо предавано нам учење. Затим, молимо
Њега да пошаље милост Своју нашим старешинама, родитељима и
учитељима, који нам дају могућност да сазнамо све добро и корисно; и на
крају, молимо за здравље и вољу, да бисмо са успехом наставили учење.

Уместо ове молитве после учења може се читати и молитва Божијој Матери:
Достојно јест.

ПИТАЊА: Коме је упућена ова молитва? За шта се захваљујемо Богу на почетку

молитве? Шта молимо у овој молитви?

Молитва пре јела

Очи свију у Тебе се уздају, и Ти

им дајеш храну благовремено: Ти
Очи всех на Тја, Господи, уповајут, отвараш руку Своју, и испуњаваш
и Ти даеши им пишчу во све живо благовољењем.
благовремении: отверзаеши Ти
шчедрују руку Твоју и
испољњаеши всјакое животно
благоволенија.

(Псал.144, 15 и 16 ст.).

Очи всјех - очи свију; на Тја - на Тебе; уповајут - смотре, обраћају се са

надом; пишчу - храну; во благовремении - на време, када је потребно;
отверзаеши - откриваш, да би дао; шчедрују - несебичну; всјакое животно -
свако живо биће тј. не само људи већ и свих ствари; благоволенија - милости.

У овој молитви ми изражавамо увереност у то, да ће нам Бог послати храну

у своје време, јер Он не само људима, него и свим живим створењима подаје
све нужно за живот.

Уместо ове молитве пре јела, може се читати молитва Господња: Оче наш.

ПИТАЊА: Коме се чита ова молитва пре јела? Шта ми у њој изражавамо? Како се
Бог односи према живим бићима?

Молитва после јела

Благодарим Тја, Христе Боже
Благодаримо Ти, Христе Боже наш,
наш, јако наситил јеси нас
што си нас наситио Твојим земаљским
земних Твојих благ; не лиши
добрима; не лиши нас ни Твог
нас и небеснаго Твоего
Небесног Царства.
Царствија.

Тја - Теби; наситил - нахранио; земних Твојих благ - земаљских Твојих

блага, тј. оно што смо пили и јели за столом; небеснаго Твоего Царствија -
вечнога блаженства, којег се после смрти удостојавају праведни људи.

У овој молитви ми се захваљујемо Богу, што нас је он нахранио храном, и

молимо од Њега да нас ни после смрти наше не лиши вечног блаженства, чега
смо увек дужни да се сећамо, примајући земаљска блага.

ПИТАЊА: Каква се молитва чита после јела? За шта се ми захваљујемо Богу у тој
молитви? Шта се подразумева под земаљским блазима? Шта се назива Царством
Небеским?

Јутарња молитва

Тебје, Владико, человјекољубче, от
сна востав, прибегају, и на дела
Твоја подвизајусја милосердијем
Твоим, и мољусја Тебје: помози ми
на всјакоје времја во всјакои вешчи,
и избави мја от всјакија мирскија
злија вешчи и дијаволскаго
поспешенија, и спаси мја, и введи в
царство Твоје вечное. Ти, бо јеси
мои Сотворитељ и всјакому благу
Промисленник и Податељ, о Тебје же
все упование моје, и Тебје славу
возсилају ниње, и присно, и во вјеки
вјеков. Амин.
Ка Теби, Владико, човекољубче,
од сна уставши, прибегавам, и на
дела Твоја полазим милосрђем
Твојим, и молим се Теби: помози
ми у свако време у свакој ствари, и
избави ме од сваког зла у свету, и
ђаволског искушења, и спаси ме, и
уведи у Твоје вечно Царство. Јер
Ти си мој Створитељ, и сваког
добра Промислитељ и Подаритељ.
Сва моја нада је у Тебе. И Теби
узносим славу, сада, и увек, и у
векове векова. Амин.

Человјекољубче - који волиш људе; подвизајусја - крећем, старам се да

учиним; во всјакои вешчи - у сваком послу; мирскија злија вешчи - светско
зло (лоше дело); дијаволскаго поспешенија - ђаволско (злог духа) искушење,
терање на зло; Сотворитељ - Творац; Промисленник - промислитељ,
старалац; упование моје - моја нада; возсилају – узносим.
 Вечерња молитва

Господи Боже наш, јеже согрјеших во Господе Боже наш, што

дни сем словом, делом и сагреших у дану овом - речју,
помишљением, јако благ и делом и помишљу, као благ и
человјекољубец, прости ми; мирен Човекољубив, опрости ми;
сон и безмјатежен даруј ми; Ангела миран и спокојан сан даруј ми;
Твојего хранителја посли Ангела Твојега Чувара пошаљи
покривајушча и собљудајујушча мја да ме заклања и чува од сваког
от всјакаго зла; јако Ти јеси зла; јер Ти си чувар душа и тела
хранитељ душам и телесем нашим, и наших, и Теби славу узносим
Тебје славу возсиљајем Отцу, и Сину Оцу, и Сину и Светоме Духу,
и Свјатому Духу, ниње, и присно, и сада, и увек, и у векове векова.
во вјеки вјеков. Амин. Амин.

Јеже - што, у чему; словом - речју; помишљением - мишљу; благ -

милостив; безмјатежен - спокојан; посли - пошаљи; покривајушча и
собљудајујушча - који заклања и чува.

Учите се да читате и молите се на црквено-словенском

 Црквено-словенска слова

Црквено-словенска слова која се разликују од српских

 Упоредна таблица бројева

Црквени Арапски Римски

један 1 I

два 2 II

три 3 III

четири 4 IV

пет 5 V

шест 6 VI

седам 7 VII

осам 8 VIII

девет 9 IX

десет 10 X

једанаест 11 XI

дванаест 12 XII

тринаест 13 XIII

четрнаест 14 XIV
 петнаест 15 XV

шеснест 16 XVI

седамнаест 17 XVII

осамнаест 18 XVIII

деветнаест 19 XIX

двадесет 20 XX

двадестједан 21 XXI

двадесетдва 22 XXII

Црквени Арапски Римски

тридесет 30 XXX

четрдесет 40 XL

педесет 50 L

шездесет 60 LX

седамдесет 70 LXX

осамдесет 80 LXXX
деведесет 90 XC

сто 100 C

двестo 200 CC

тристo 300 CCC

четиристо 400 CD

петсто 500 D

шесто 600 DC

седамсто 700 DCC

осамсто 800 DCCC

деветсто 900 CM

хиљада 1000 M

две хиљаде 2000 MM

 Део трећи - УВОД У СВЕШТЕНУ ИСТОРИЈУ СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА

Бог вечно живи у љубави. Као што Бог Отац љуби Бога Сина и Бога Духа
Светога, тако Бог Син љуби Бога Оца и Бога Духа Светога, а тако и Бог Дух
Свети љуби Бога Оца и Бога Сина.

Бог је љубав (1 Јованова 4,8).

Живот у љубави је велика радост, највише блаженство. И Бог је пожелео да

и друга бића приме ту радост. Због тога је Он створио свет.

У почетку Бог је створио анђеле, а затим наш земаљски свет.

Нама, људима, Господ је дао разум и бесмртну душу и дао нам је намену:
да познајемо Бога и постајемо све бољи и бољи, тј. да се усавршавамо у
љубави према Богу и једни према другима и да примамо одатле све већу
радост у животу.

Но људи су нарушили вољу Божију - сагрешили су. Својим грехом

помрачили су ум, вољу и у тело су унели болести и смрт. Почели су да
страдају и умиру. Људи сами, својим силама, већ нису могли да победе грех у
себи и његове последице: да исправе ум, вољу, срце и да униште смрт.

То је могао да учини само један и свемогући Бог. Свевидећи Господ знао је

све и пре стварања света.

Када су први људи сагрешили, Он им је рекао, да ће у свет доћи Спаситељ -

Син Божији, Исус Христос, Који ће победити грех, спасти људе од вечне смрти
и који ће их повратити к љубави, к вечном животу- к блаженству.

Сво време од стварања света до доласка Спаситељевог на земљу назива

се Старим Заветом, тојест древним (старим) договором, или савезом Бога са
људима, којим је Бог припремио људе да приме обећаног Спаситеља. Људи
су били дужни да памте обећање (завет) Божије, да верују и надају се доласку
Христовом.

Испуњење тог обећања - долазак на земљу Спаситеља - Јединородног Сина

Божијег, Господа нашег Исуса Христа, назива се Новим Заветом, јер је Исус
Христос, јавивши се на земљи, победивши грех и смрт, закључио са људима
нови савез или договор, по ком они могу испочетка примити изгубљено
блаженство - вечни живот са Богом, кроз Свету Цркву коју је Он основао.

1. СТАРИ ЗАВЕТ

У почетку створи Бог небо и земљу (Пост.1,1).

 Стварање неба - невидљивог света

У почетку, пре свог видљивог света и човека, Бог је из ничега створио небо,
тојест духовни, невидљиви свет и ангеле.

Ангели - то су бестелесни и бесмртни духови, обдарени умом, вољом и

моћима. Бог их је створио безбројно много. Они се разликују међу собом по
степену савршенства и по роду свог служења и подељени су у неколико
чинова. Највиши међу њима називају се серафимима, херувимима и
архангелима.

Сви ангели били су створени добрима, да би љубили Бога и један другог и

од таквог живота у љубави имали постојану, велику радост. Но Бог није желео
да их насилно принуди на љубав, и зато је Он дао ангелима да слободно
изаберу - да ли сами желе Њега да љубе - да живе у Богу, или не.

Један, највиши и најмоћнији ангел, по имену Деница, погордио се својим

моћима и силом, одбио је да љуби Бога и да испуњава вољу Божију, и
пожелео да и сам постане као Бог. Он је почео да клевеће Бога, свему да се
противи и све да одриче, те је постао тамним, злим духом - ђаволом,
сатаном. Реч "ђаво" значи "клеветник", а реч "сатана" значи "противник" Бога
и свега доброг. Тај зли дух саблазнио је и повукао за собом много других
ангела, који су такође постали зли духови и називају се бесовима.

Тада је против Сатане иступио један од највиших ангела Божијих, архангел

Михаило и рекао: "ко је раван Богу? Нико, као Бог!" И почео је на небу рат:
Михаило и ангели његови ратовали су против Сатане, а Сатана и његови
бесови ратовали су против њих.

Али није се могла зла сила одржати против ангела Божијих, и пао је Сатана
заједно са бесовима, као муња, доле - у преисподњу, у ад. "Ад", или
"преисподња", је место удаљено од Бога, где и сада пребивају зли духови.
Тамо, они се муче у својој злоби, схватајући своју немоћ пред Богом. Сви они,
по својој не покајаности, тако су се утврдили у злу, да више не могу бити
добри. Они се труде да подмуклошћу и лукавошћу саблазне свакога човека,
убацујући му лажне мисли и зле жеље, да би га погубили.

Победа светих ангела Божијих над бесовима

Тако је изникло зло у Божијој творевини. Злом се назива све, што се ради
против Бога, све, што нарушава вољу Божију.

А сви ангели који су остали верни Богу, од тада у непрестаној љубави и

радости живе са Богом, испуњавајући увек вољу Божију. И сада су се тако
утврдили у добру и у љубави Божијој, да више никада не могу чинити зло - не
могу грешити, и зато се називају светим ангелима. Реч "ангел" значи -
"вестник". Бог их шаље да људима пренесе Своју вољу, и због тога ангели
примају на себе видљиви, човечији облик.

Свакоме хришћанину Бог даје при крштењу ангела чувара, који невидљиво
чува човека током целог његовог земног живота, не остављајући његову душу
ни после смрти.
 Победа Светих ангела Божијих над бесовима

НАПОМЕНА - Ово је кратак опис стварања неба - ангелског света - изложен

на основу Светог Писма и учења светих Отаца и Учитеља свете Православне
Цркве.

Детаљни опис живота ангелског света изложен је код св. Дионисија

Аеропагита, ученика св. Апостола Павла и првог атинског епископа, у његовој
књизи: "Небеска Јерархија", написаној на основу свих делова Св. Писма, у
којим се говори о ангелима.
 Стварање земље - видљивог света

После стварања неба - невидљивог, ангелског света, Бог је створио из

ничега, једном Својом Речју, земљу, тојест твар (материју), из које је
постепено саздао сав наш видљиви, тварни (материјални) свет: видљиво
небо, земљу и све, што је у њима.

Бог би могао саздати цео свет у једном тренутку, али пошто је Он од самог
почетка хтео да свет живи и развија се постепено, зато га није саздао
одједном, већ у току неколико временских периода, који се у Библији називају
"данима".

Али ти "дани" стварања нису били као наши уобичајени дани, дуги 24 часа.
Јер наш дан зависи од сунца, а у прва три "дана" стварања није још било
самог сунца, значи, није могло бити ни садашњих дана. Библију је написао
пророк Мојсије на древном - јеврејском језику, а на том језику и дан и период
времена називали су се истом речју "иом". Али ми не можемо тачно знати,
какви су то били "дани", тим пре што нам је познато следеће: " У Господа
један дан, је као хиљаду година и хиљада година, као један дан" (2 Петр.
3, 8; Псалм 89, 5).

Свети оци Цркве сматрају да седми "дан" света траје и до данас, а затим, по
васкрсењу мртвих, настаће вечни осми дан - вечни будући живот. О томе и
пише, на пример, св. Јован Дамаскин (VIII век) :"Сматра се да има седам
векова овог света, од стварања неба и земље до општег скончања и
васкрсења људи. Јер ако постоји индивидуално скончање - смрт свакога;
постоји и опште савршено скончање, када ће бити опште васкрсење људи. А
осми век - је будући".

Св. Василије Велики је још у IV веку писао у својој књизи "Беседе на

Шестоднев": "Зато назовеш ли њега даном или веком, изразићеш једно и то је
јасно".

И тако, на почетку, од Бога саздана земља (материја) није имала ничег

дефинисаног, никакве форме, била је неустројена (као магла или вода) и
покривена тамом, и Дух Божији се дизао над њом, дајући јој живоносну силу.

НАПОМЕНА. - Св. Библија почиње речима: "У почетку створи Бог небо и
земљу" (Пост.1,1).

"У почетку" на јеврејском "берешит" значи "спочетка" или "на почетку

времена", јер до тада је постојала само вечност.

"Створио" овде је изражено речју "бара", означавајући створио из ничега -

створио; за разлику од друге јеврејске речи "асса", која значи створити,
формирати, направити из готовог материјала. Реч "бара" (створио из ничега)
свега три пута употребљава се приликом стварања света: 1) у почетку - први
акт стварања, 2) при стварању "душе живе" - првих животиња и 3) при
стварању човека.

О небу, у правом смислу, даље се ништа не говори, тј. оно је било довршено
благоустројавањем. То је био, како је раније изложено, свет духовни, ангелски.
Даље у Библији ће се говорити о своду (утврди) небеском, ког је Бог назвао
"небо", као подсећање на више духовно Небо.

"Земља беше невидљива и пуста, и беше тама над безданом, и Дух

Божији дизаше се над водом" (Пост.1, 2).

Под "земљом" овде се подразумева првобитна још неустројена материја, из

које је Господ Бог у шести "дан" устројио или образовао затим видљиви свет -
васељену. Та неустројена материја или хаос назива се безданом, као
непрегледним и ничим ограниченим пространством, и водом, као
водообразном или парообразном материјом.

Тама је била над безданом, тј. сва хаотича маса је била уроњена у мрак, са
савршеним одсуством светлости.

И Дух Божији дизаше се над водом: - овде је већ почетак стварања Божијег.
По значењу самог израза: дизаше се (јеврејска реч, употребљена овде, има
овај смисао: обухватао собом сву материју, као што птица својим раширеним
крилима грли и загрева своје птиће), утицај Духа Божијег на првостворену
материју треба разумети овако: њој (материји) је саопштена животна сила,
неопходна за њено образовање и развитак.

У стварању света, подједнако, су учествовала сва три Лица Пресвете

Тројице: Отац, Син и Свети Дух, као Троједини Бог, Једносуштни и
Нераздељиви. Реч "Бог" на том месту постављена је у множини - "Ело-гим", тј.
Богови (у једнини Елоах или Ел значи Бог), а реч "створи" - "бара"
постављена је у једнини. На тај начин изворни јеврејски текст Библије, у првим
својим редовима, указујући на једносуштност Лица Св. Тројице, говори да је
било овако:" у почетку створише Богови (Три Лица Св. Тројице) небо и земљу".
 О томе је тако јасно речено у псалмима: "Логосом (Речју) Господњим
створише се небеса, и духом уста Његових - сва војска њихова" (Пс. 32, 6).
Овде под "Логосом" сматра се Бог Син, "Господњим" - Бог Отац и под "Духом
уста Његових" - Бог Дух Свети.

Син Божији, Исус Христос, у Јеванђељу директно се назива "Логосом"

(Речју): "У почетку беше Логос... и Логос беше Бог... Све кроз Њeгa
постаде, и без Њeгa ништа не постаде што је постало". (Јован 1, 1-3).

Посебно је важно за нас да знамо да би било немогуће стварање самог

света, да није у почетку било добровољне жеље Сина Божијег да прими крсну
жртву за спасење света: "све је Њиме (Сином Божијим) и за Њeгa саздано; и
Он је пре свега, и све Њим постоји. И Он је глава Тела Цркве; Он је
почетак, првенац из мртвих, да у свему Он има првенство; јер је било
благоугодно Оцу, да у Њeмy обитава свака пуноћа, и да кроз Њeгa
измири све са Собом, учинивши мир кроз Њeгa, Крвљу Крста Њeгoвoг, и
на земљи и на небу" (Колош.1, 16-20).

И рече Бог : "Нека буде светлост!" И би светлост. И назва Бог светлост дан,
а таму назва ноћ. И би вече и би јутро. То је био први "дан" света.
 Беседа о првом дану стварања

Први чин стварања Божијег било је стварање светлости: "и рече Бог: да
буде светлост. И би светлост. И виде Бог светлост, да је добра, и растави
Бог светлост од таме. И назва Бог светлост дан, а таму ноћ. И би вече и
би јутро: дан један" (1, 3-5)

Може се учинити чудним, како је првог дана стварања могла да се појави

светлост и да се смењују дан и ноћ, када још није било сунца и других светила
небеских. То је давало повод атеистима XVIII в. (Волтер, енциклопедисти и
др.) да се исмевају над Св. Библијом. Али ти несрећни безумници нису ни
слутили да ће се то подсмевање из незнања - окренути против њих самих.
 Светлост по својој природи је савршено независна од сунца (примери су
ватра и електрична струја). Светлост се само после, по вољи Божијој,
усредсредила, и то не сва, на светила небеска.

Светлост је последица колебања етра који углавном настаје од сунца, али

који може бити произведен и на многе друге начине. Ако се првобитна
светлост могла јавити пре сунца и била, као на пример, светлост садашњег
поларног сјаја, као резултат сједињења двају супротних електричних токова,
тада је очевидно морао постојати и моменат, када је та светлост постајала,
достигла највећи блесак и затим се опет смањила и готово престала. И тако,
по библијском изразу, постојали су дани и ноћи, могли су бити и вече и јутро,
пре него што се јавило сунце, служећи заправо као мерило за одређивање тих
делова времена.

Неки тумачи указују, да древнојеврејске речи "ерев" и "вокер" - вече и јутро

- означују такође "мешање" и "поредак". Св. Јован Златоуст говори: "крај дана
и крај ноћи (Мојсије) је јасно назвао једним даном, да би установио неки
поредак и доследност у видљивом (свету), и да не би било никаквог мешања".

Произилази да заувек запамтимо, да у науци не може бити границе

познања: што више наука зна, тим више се пред њом открива област
непознатог. Зато наука никада не може да каже своју "последњу реч". То се и
потврдило већ много пута и још више се потврђује у садашњем времену.

Свега неколико десетина година уназад наука је имала своју "последњу

реч". Наука је установила то, што потиче још од филозофске хипотезе
древногрчке мисли, наиме: такозвана праоснова материје, која се
садржавала у најситнијој мртвој материјалној тачки, апсолутно недељивој (ни
под каквим видом). Услед тога и био је одређен научни назив те материјалне
тачке, као основне материје, "атом", што и значи на грчком "недељив".

Али најновија научна достигнућа допустила су научницима да испитају и ту

тачку материје, која је до сад сматрана за "мртву" тачку материје.
 При свој својој сићушности атом се није показао као најситнија материја,
већ представља цео "планетарни систем" у минијатури. Унутар свакога
атома налази се његово "срце" или "сунце" - атомско језгро. Атомско "сунце"
- језгро или једро, окружено је "планетама" - електронима. Планете -
електрони се окрећу око свог "сунца" са чудовишном брзином - 1.000 билиона
обртаја у секунди. Свако атомско језгро - "сунце" је наелектрисано
позитивним наелектрисањем. Атомске "планете" - електрони наелектрисани
су негативно. Услед тога атомско језгро привлачи ка себи електроне и држи
их на путањама окретања по законима окретања планета око сунца у
пространству васељене. При томе свет који нас окружује има толико
различитих видова атомских "планетарних система", колико постоји атома (тј.
96), сагласно таблици елемената Мендељејева.

И даље, савремена електронска физика установила је, да атомска језгра,

без обзира на њихову тешко замисливу сићушност, имају такође саставна
тела. Атомска језгра састоје се из такозваних протона и неутрона,
сједињених међу собом у одређеним везама и бројевима. Каква их то
непозната сила сједињује и повезује!?

Тако се откриће науке о структури атома претвара у откриће савршенства

стварања света Премудрим Творцем, и у корену, савршено мења знања о
материји. Таква материја, како је разумеју материјалисти, не постоји.

Савремена наука је установила, да првобитна основа материје јесте

енергија, а првобитни вид енергије јесте светлосна енергија. Сада постаје
јасно, зашто је у почетку стварања материје Бог створио светлост.

На тај начин, први редови Библије, за наше поколење, јесу најлепше

сведочанство Богонадахнутости Свете Библије. Јер како је могао знати
Мојсије, да је стварање света требало почети са светлошћу, када је наука то
усвојила тек у нашем ХХ веку ?

Тако је писац стварања - Мојсије, по Божанственом Откровењу, открио

тајну стварања твари - материје, невидљиву било ком од људи у тим давним
временима.
 А откриће атомске енергије, "живота атома", у наше време јесте само
нови доказ Божанствене истине!

"Дивна су дела Твоја, Господе, све си премудрошћу својом створио!"

У другом "дану" света, Бог је створио свод (утврду) - то непрегледно

пространство, које се простире над нама и окружује земљу, тојест небо које ми
видимо.

Беседа о другом дану стварања

 Друга стваралачка заповест образује свод. И рече Бог: да буде свод
(утврда) посред воде да раставља воду од воде; и би тако. И створи Бог
свод, и растави воду под сводом од воде над сводом. И назва Бог свод
небом. И увиде Бог, да је добро. И би вече, и би јутро: дан други (ст. 6-8).
Свод је ваздушно пространство, или видљиво небо. Настанак свода, или
видљивог неба може се представити овако. Неизмерна громадна маса
првостворене водене материје, распала се знаком Божијим, на милионе
одвојених лопти (сфера), које су се завртеле око својих оса и полетеле свака
по својој засебној орбити.

Пространство, образовано између тих лопти постало је чврсто; пошто

је у том пространству кретање новостворених светова утврђено Господом на
тачним и неизмењивим законима гравитације, тако што се они не сударају
међу собом и нимало се не мешају један са другим у свом кретању. Вода над
сводом – то су новостворене водене лопте које су потом очврснуле, и четвртог
дана творења заблистале и заискриле горе, над нашим главама; а вода под
сводом – то је наша планета - земља која се простире под нашим ногама. Све
је то још носило назив воде, јер у другом дану стварања још није добило тврдо
устројство и чврсту форму.

Достојно је пажње објашњење великог учитеља цркве, св. Јована

Дамаскина, који је живео у VIII веку. У ирмосу 3-е песме 5-ог гласа он говори:
"Учврстивши на ничему земљу заповешћу Твојом и обесивши је незадрживо
тежећу". Тако је св. Јован Дамаскин открио научну истину много векова пре
него што је она постала поседом науке.

У трећем "дану" света Бог сабра воду, која је под небом, на једно место -
појавило се суво. И назва Бог суво земљом, а сабрања водена морима. И
рече земљи да пусти из себе биљке, траву и дрвеће. И покри се земља
травом, и разноврсним растињем, и дрвећем које рађа род.
 Беседа о трећем дану стварања

Даље, земља добија такво устројство, да се на њој јавља већ и живот,

премда још само нижи, односно живот растиња. И рече Бог; да се сабере
вода, која је под небом, на једно место, и нека буде суво. И би тако. И
рече Бог: нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим
врстама и по подобију, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у
којем ћe бити семе његово на земљи. И би тако. И увиде Бог да је добро.
И би вече, и би јутро: дан трећи (1, 9-13).

Раздвајање вода од сувог у трећем дану не треба представљати као просто,

да кажемо, оцеђивање већ готове воде од тврдих земљаних делова. Воде још
није било у том виду и хемијском саставу, како је ми сада познајемо. Тако, као
прво, стваралачком речју Господњом без-образна и неустројена материја
наше планете преображена је била у трећем дану света у два вида: саздани
су били вода и суво, и ово друго (суво) сместа је образовало на својој
површини разна водна места: реке, језера и мора.

Друго, наша планета оденула се танким прозрачним покровом

атмосферског ваздуха, и појавили су се гасови са својим многобројним
једињењима. Tpeћe, и на самом сувом делу предметом творачког стварања
постали су, не само спољашње копно са планинама, долинама и сл., него и у
самим недрима њеним - разни слојеви земље, метали, минерали и сл. Као
четврто, посебном заповешћу Творца, на земљи су се јавили сви могући
видови растиња.

На крају, треба сматрати, да су у трећем дану света и друге тамне и

хаотичне масе, небеских тела добиле коначни облик, у складу са својим
циљем, премда писац постанка говори само о нашој земљи. Полажући своју
наду на тој основи, што у другом и четвртом дану Господ дејствује у целом
светоздању, закључујемо - не може бити да би цео трећи дан био посвећен
само земљи, која је ништавно зрно песка у целом саставу светоздања. Јасно
стваралачко дејство трећег дана може се основано представити себи у
следећем виду. Земља је још била огромно море. Тада је Бог рекао: "да се
сабере вода, која је под небом, на једно место, и нека буде суво; и би
тако". Згушњавајући се и постепено се хладећи, материја се на неким местима
подизала а на другим спуштала; узвишена места оголела су се од воде,
постајући сувим, а удубљења и шупљине напунили су се водом која се у њих
сливала и образовали су тако море. "И суво назва Бог земља, а сабрања
водена назва мора: и увиди Бог, да је добро".

Али земља још није стекла то, што је представљало циљ њеног стварања:
на њој није још било никаквог живота, осим што су голе мртве стене мрачно
гледале на водена пространства. Али ево, када се свршило распоређивање
воде и сувог и образовали се неопходни услови за живот, тада, по речи
Божијој, нису закаснили да се појаве ни први његови почетци - у виду растиња:
"И рече Бог: нека изникне из земље трава, биље, што носи семе (по
својим врстама и по подобију), и дрво родно, које рађа род по својим
врстама, у којем ћe бити семе његово на земљи - и би тако. И увиде Бог,
да је добро. И би вече и би јутро: дан трећи".

Науци су познати остатци тог растиња, и они запрепашћују својим

величанственим размерама. То, што се сада јавља као нижа биљка, као на
пример наша папрат, у првобитно време представљало је величанствено
дрво. Нити садашње маховине у првобитно време биле су неколико фита (око
1 метра) у пречнику. Али како је могло израсти то моћно растиње без утицаја
сунчевих зрака, који су озарили земљу тек у следећем четвртом дану? Научна
истраживања и овде, као и у многим другим случајевима, са свом
неоспорношћу и тачношћу, потврђују писање о постанку. Спроведени су
експерименти са електричним светлом, у развићу биљака. Један научник
(Фаминцин) достигао је одличне резултате у том погледу уз помоћ светлости
добијене од обичне петролејске лампе. На тај начин, постављено питање, у
виду научних испитивања, изгубило је сваку силу. Далеко озбиљније, у датом
случају, представља друго оспоравање; наиме у том самом слоју земље, у
којем се први пут појављују остатци органског живота и у ком је, по писању
постанка, земља производила само зеленило и обично растиње, заједно са
растињем срећу се већ и животињски организми: корали, мекушци и животиње
из свежих вода најједноставнијих форми. Али ни то оспоравање није
неодбациво: слојеви земље не одељују се једни од других неким непробојним
зидом; на против, у току протеклих земљиних хиљада година, происходила су
сва могућа колебања и промене распореда, због чега се они мешају и често
прелазе један у други.

Мада се растиње и могло развијати под утицајем првобитне светлости,

његов развитак при таквим условима није се могао савршити с таквом
правилношћу и корисношћу, каква се опажа у њему сада. Величанствено по
размерама, оно је било сиромашно по формама и бојама. Осим биљака оно
није представљало ништа: ни један цветак, ни један плод се не налази у
слојевима каменоугљеног периода. Оно је, очевидно, оскудевало у правилно
одмереној светлости садашњих светила (сунца и звезда).

У четвртом "дану" света, по заповести Божијој, засијала су над нашом

земљом светила небеска: сунце, месец и звезде. Од тада, почели су
постојати размаци времена - наши садашњи дани, месеци и године.
 Беседа о четвртом дану стварања

За образовањем земље следи устројство светила небеских. И рече Бог:

нека буду светила на своду небеском (да осветљавају земљу) да деле
дан од ноћи, и нека буду знаци временима и данима и годинама; и да
буду они светилима на своду небеском, да осветљавају земљу. И би
тако. И створи Бог два светила велика: светило веће, да управља даном,
и светило мање, да управља ноћу, и звезде; и постави их Бог на своду
небеском... И увиди Бог да је добро. И би вече, и би јутро: дан четврти (1,
14-19).
 Стваралачка заповест: да буду светила, очевидно је иста са предходним
заповестима Творца: да буде светлост... да се сабере вода. И како се тамо
подразумева не првобитно стварање, већ стваралачко образовање предмета,
тако и овде је потребно разумети не ново саздање, већ само пуно образовање
тела небеских.

Како треба схватити порекло светила небеских? По унутарњој и основној

материји својој светила небеска постојала су већ и до четвртог дана; она су и
била та вода над сводом, из које су се образовала безбројна тела слична
лоптама у другом дану стварања. У четрвртом дану нека од тих тела су била
тако устројена, да се првостворена светлост усредсредила (сакупила) у њих у
већој мери, и почела су на моћнији начин дејствовати - као самосветлећа
тела, или светила у правом смислу, нпр., сунце, и непокретне звезде. А друга
од тамних тела сличних лоптама су остала тамна али оспособљена од
Саздатеља да одбијају светлост палу на њих са других светила - то су светила
али не у правом смислу - такозване планете, које блеште позајмљеном
светлошћу, нпр., Месец, Јупитер, Сатурн и друге планете.

У петом "дану" света, по речи Божијој, вода је произвела душу живу, тојест
појавили су се у води мекушци, инсекти, гмизавци и рибе, а над земљом, по
своду небеском, су полетеле птице.
 Беседа о петом дану стварања

У петом дану саздане су животиње, које живе у води и које лете у ваздуху. И
рече Бог: нека врве по води живе душе (гмизавци); и птице нека полете
над земљом, по своду небеском. И би тако. И створи Бог рибе велике... И
увиде Бог, да је добро. И благослови их Бог, говорећи: плодите се и
размножавајте и напуните воде у морима, и птице да се размноже на
земљи. И би вече, и би јутро: дан пети. (1, 20-23).

Стваралачка заповест Божија, наравно, образује ова створења из

елемената земље; али као и свуда тако и овде, чак овде и више него у
предходним случајевима, Богу, а не стихијама материјалним, припада
стваралачка сила: зато што се, са образовањем животиња, у природу уводи
нови, виши прицип живота, јављају се одушевљена, слободно покретна и
чувствујућа (осећајна) створења.
 Дарујући новосазданим тварима благослов да се размножавају, Бог као да
обраћа у њихову својину (даје им) ту силу, кроз коју су и они сами добили своје
постојање, тј. даје им способност да производе од себе нова створења сваки
по врсти својој.

Подробно творачко дејство петог дана може се представити себи у

следећем виду:

Небо се украсило светилима, на земљи се развило џиновско растиње, али

није још било живих бића, која би се могла наслађивати даровима природе. За
њихово постојање још није било потребних услова, тј. ваздух је био засићен
штетним испарењима, која су могла погодовати само царству растиња.
Атмосфера је садржавала у себи још толико сувишних примеса, и претежно
угљене киселине, да је још немогуће било постојање животињског света.
Нужно је било очистити атмосферу од примеса штетних по живот. Тај задатак
је и обавило гигантско растиње под утицајем сунца које је заблистало у
четвртом дану. Угљена киселина чини један од најосновнијих елемената
живота растиња, и тако пошто је њом била засићена атмосфера, то је саздано
растиње брзо и грандиозно почело да се развија, апсорбујући угљену
киселину и очишћујући од ње атмосферу. Огромне каменоугљене наслаге
нису ништа друго него та атмосферска угљена киселина, претворена
процесом растиња у тврдо тело. Тако се савршило очишћење атмосфере и,
када су се спремили услови за постојање животињског света, он није закаснио
да се јави у сили новог стваралачког акта.

"И рече Бог: нека врве по води живе душе; и птице нека полете над
земљом по своду небеском". У сили те Божанствене наредбе савршио се
нови стваралачки акт, не просто образујући, као у предходним данима, него у
пуном смислу стваралачки, какав је био и први акт творења првобитне
материје - из ничега.

Тада се саздавала "душа жива", уводило се нешто такво, чега није било у
постојећој првобитној материји, и заиста, писац Постања овде, по други пут,
употребљава глагол бара - стварати из ничега. "И створи Бог рибе велике, и
све душе живе што се мичу, што поврвеше по води, по врстама њиховом,
и сваку птицу пернату, по врсти њеној".
 Најновија геолошка испитивања разјашњују и допуњују ову кратку историју
писца Постања.

Спуштајући се у дубину земљиних слојева, геолози долазе до таквог слоја, у

ком се први пут појављује "душа жива". Тај је слој, према томе, колевка
животињског света, и у њему се срећу најпростији животињски организми.

Најдревнија "душа жива", која је позната геологији, јесте, такозвани, Еозон

канадски, пронађен у најнижим слојевима, такозваног, Лаврентијског периода.
Затим се појављују корали и инфузорије, а такође раколики организми
(љускари) различитих врста, а још више наступају џиновски гмизавци -
чудовишта и гуштери. Mеђу њима су посебно чувени ихтиосаурус,
хилеосаурус, плезиосаурус и птеродактил. Сви они запрепашћују својим
џиновским размерама.

Ихтиосаурус је имао до 40 фита (око 12 метара) дужине, са изгледом

гуштера, са главом делфина, са зубима крокодила и репом снабдевеним
кожастим рибљим перајем. Хилеосаурус је имао до 9 фита (2,7 метара) у
висину и представљао је страшан облик гуштера. Плезиосаурус је имао изглед
гигантске корњаче са вратом дугим 20 фита (око 6 метара), са малом змијском
главом и жаоком од 6 фита (1,8 метара) дужине. Птеродактил - је био као
летећи дракон (змај), са крилима, дугачком главом, крокодилским зубима и
тигровим канџама - уопште личио је на летећег миша, али огромних размера.
Нека од тих чудовишта срећу се још и сад, али су сада њихови представници -
ништавни патуљци у поређењу са својим предцима. Толико је ослабила
стваралачка сила остареле земље!

"И виде Бог, да је добро! И благослови их Бог, говорећи: плодите се и

размножавајте и напуните воде у морима, и птице нека се размноже на
земљи. И би вече, и би јутро: дан пети".

У шестом "дану" света, по речи Божијој, земља је произвела душу живу, и

појавиле су се на земљи животиње, тојест стока, гмизавци и звери; и на крају,
створио је Бог човека - мужа и жену, по образу и подобију Својему, тојест по
духу сличним Себи.
 Завршивши стварањем човека саздање свог видљивог света, Бог је увидео,
да је све, што је Он саздао - веома добро.

Беседа о шестом дану стварања

У шестом, последњем, дану стварања саздане су животиње, које живе на

земљи и човек.

Како се при стварању риба и водених гмизаваца Господ обраћао к води,

тако исто и за стварање четвороножних створења Он се обраћа сада к земљи,
слично томе, како јој се обраћао за стварање растиња. То треба разумети тако
да је Господ дао земљи животворну силу, а не тако, како мисле неки
истраживачи природе, да је земља загревана топлотом сунчевих зрака, сама
плодородила (изнедрила) животиње. У свој опширној области природе нема
ни најмањег наговештаја о томе, да би било који облик животне твари могао
прећи у други, нпр., травоједне животиње у грабљивице: тим пре
противприродно је представљати настанак самог животињског света из
неорганских почетака (из гасова, минерала и сл.). "Када је Бог рекао: да пусти
земља" - говори Василије Велики - "то не значи, да земља пушта из себе
нешто што се налази у њој; али Онај ко је њој дао наредбу, дао је земљи и
силу да пусти" ("Беседе на шестоднев").

Сагласно са природно-научним истраживањима последњег времена, може

се себи представити историја шестог дана творења следећим објашњењем.
Вода и ваздух испунили су се животом, али је пуст остао трећи део земље -
суво, а оно представља најприкладнији облик за живот живих створења. Али
настао је и период њеног насељавања. "И рече Бог: да створи земља душу
живу по врсти својој, стоку, и гмизавце и звери земаљске по врстама
њиховим: и би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим,
и стоку по врстама њеним, и све гмизавце земаљске по врстама
њиховим. И увиде Бог, да је добро" (1, 24-25).

Научно истраживање, дижући се навише по лествици земних наслага, одмах

за слојем који садржи описана чудовишта, рибе и птице, среће се такође са
новим слојем у ком се појављују нови - четвороножни организми. У почетку су
се појавили на земљи огромни четвороношци, сада већ непостојећих облика -
динотерији, мастодонт и мамут (род слонова, огромних неспретних форми) -
затим савршеније животиње, и на крају, садашњи њихови видови - лавови,
тигрови, медведи, рогата стока итд.

Посматрајући то постепено појављивање разних врста, наука невољно

поставља питање: како су се формирале те врсте? Представљају ли оне
неизмењене форме, које су добиле свој почетак у стваралачко-образујућем
чину, или су се постепено формирале једне из других и све из једне првобитне
форме?

У 19 веку, како је познато, широко се распространила теорија Дарвина -

теорија такозваног трансформизма, или постепеног развића (еволуције). Како
се она односи према библијској историји стварања?

Писац постања говори, да су растиње и животиње саздани "по врстама

својим", тј. не једна биљна или животињска форма, већ много растиња и
животиња. Али то не значи, да су сви сада постојећи видови повезани својим
пореклом са првобитним стваралачким чином. Јеврејска реч мин, преводива у
смислу "род", има врло широко значење, и не уклапа се у техничко научно
значење речи "врста". Оно је шире од ње у сваком случају, и не обухвата све
садашње врсте и варијанте животиња и растиња; и не одриче, могућност
постепеног усавршавања форми.

А да су промене у формама стварно могуће - то се доказује несумњивим

фактима. Многе сорте ружа, каранфила и георгина и многе врсте кокошака и
голубова, које се могу видети у зоолошком вртовима, створене су не више од
столећа уназад. Промене се такође дешавају под утицајем различитих
климатских услова, типа земље, исхране итд. На основу тога може се
предпоставити, да број форми растиња и животињских форми у првобитном
свету није био тако велик и разноврстан, као сада.

Књига Постанка, која извештава, да се стварање у правом смислу (бара)

десило само при стварању првих почетака живог-органског живота, а да је
затим следило просто стварање, не одриче такође категорички (апсолутно)
могућност развића врста једних из других. Било како, она не даје никакву
основу за прихватање теорије развића у свом њеном обиму: она јасно и
разговетно утврђује, да су животиње и биљни организми непосредно били
створени "по врстама својим", тј. у разноврсно одређеним формама.

Ова теорија нема у себи чврстог основа и у науци и у садашње време њој је
нанесен жесток пораз. Hећу наводити све научне доказе, већ ћу указати на
један. Познати амерички научник Кресм Морисон (бивши председник Њу-
јоршке Академије Наука) говори:

"Чудо гена - појава, коју ми познајемо, али која није била позната Дарвину -
сведочи о томе, да је о свему живом била испољена брига. Величина гена
тако је невероватно мала, да ако би се сви они тј. гени, захваљујући којима
живе сви људи на земаљској кугли, сакупили заједно, њих би било могуће
сместити у напрстак. И напрстак не би био пун! Поред тога ултрамикроскопски
гени и њихови пратећи хромозоми налазећи се у свим ћелијама свега живог
апсолутни су кључ за објашњење свих обележја човека, животиња и растиња.
Напрстак! У њега се могу сместити све индивидуалне особине милијарди
људских бића. И о сумњи у то не може бити ни речи. Да ли ови гени садрже у
себи чак и кључ за психологију сваког посебног створења, смештајупи све у
таквом малом обиму?"

Ето где започиње еволуција! Она започиње у јединици, која је чувар и

носилац гена. И ето тог факта, да се неколико милиона атома, укључених у
ултрамикроскопски ген, могу показати као апсолутни кључ, за усмеравање
живота на земљи, и представљају доказ, да је о свему живом показана брига,
да је о њима неко раније предвиђао, и да предвиђање проистиче и
Стваралачког Разума. Никаква друга хипотеза овде не може помоћи да се
реши та загонетка постојања!"

У шестом дану стварања земља је већ у свим својим деловима била

насељена живим створењима. Свет живих створења представљао је складно
дрво, чији се корен састојао од најпростијих, а вршне гране од виших
животиња. Али то дрво није било пуно, јер још није било цвета, који би
завршио и украсио његов врх, није још било човека - цара природе.

Али ево, јавио се и он. "И рече Бог: да начинимо човека по образу
Нашему (и) по подобију Нашему; и да господаре они над рибама
морским, и над птицама небеским, и над стоком, и над свом земљом, и
над свим гмизавцима, што се мичу по земљи. И створи Бог човека по
образу Својему, по образу Божијем створио је њега, мушкарца и жену
створи их". Овде се по трећи пут извршава у пуном смислу стваралачки акт
(бара), јер човек у свом бићу опет има нешто такво, чега није било у пре њега
створеној природи - наиме дух, који га разликује од свих других бића.

Тако се завршила историја стварања и образовања света. "И увиди Бог

све, што Он створи, да је добро веома. И би вече, и би јутро: дан шести".

"И саврши Бог до седмог дана дела Своја, и почину у дан седми од
свих дела Својих, која је Он створио и саздао. И благослови Бог седми
дан и посвети њега".

У следећем периоду, тојест у седмом "дану" света, који се, како уче св.
оци, продужава и до данас, Бог је престао да ствара. Он је благословио и
посветио тај "дан", и назвао га је суботом, тојест одмором (покојем); и
заповедио је, да се и људи одморе у свом уобичајеном седмом дану од
послова својих и да га посвете служењу Богу и ближњима - направио је тај дан
слободним од животних послова, празником.

По завршетку стварања је Бог, оставио свету да живи и развија се по Њим

установљеном плану и законима (или схватљиво да кажемо, по "законима
природе"), али у исто време Он ће се непрестано бринути о свему створеном,
 дајући свакоме створењу то, што му је неопходно за живот. Таква брига Божија
о свету назива се "Промислом Божијим".

НАПОМЕНА: Детаљно о стварању видљивог света види св. Библију у 1 Књизи

Мојсијевој "Постанак" гл.1, ст. 1-31; 2, 1-3.

Како је Бог створио прве људе

Бог је створио човека другачије, него друга створења. Пре стварања његовог
Бог је, у Пресветој Тројици, утврдио Своје хтење. Он је рекао: "створимо
човека по образу Нашем и по подобију нашем".

И створио је Бог човека из праха земаљскога, тојест из материје, из које је

био саздан сав материјални, земни свет, и дунуо је у лице његово дисање
животно, тојест дао му је дух слободан, разуман, жив и бесмртан, по образу и
подобију Своме; и постаде човек са бесмртном душом. Тим "надахнућем
Божијим" или бесмртном душом и разликује се човек од свих осталих живих
створења.
 Бог благосиља прве људе у рају

На тај начин, ми смо припадници двају светова: телом - припадамо свету

видљивом, материјалном, земном, а душом - свету невидљивом, духовном,
небеском.
 И даде Бог првом човеку име Адам, што значи "узет из земље". За њега је
засадио Бог на земљи рај, односно прекрасни врт и населио је у њему Адама,
да би га он обрађивао и чувао.

У рају је расло сво могуће дрвеће са прекрасним плодовима, а посред њих

била су два посебна дрвета: једно се звало дрветом живота, а друго -
дрветом познања добра и зла. Једење плодова са дрвета живота имало је
силу да чува човека од болести и смрти. За дрво познања добра и зла Бог је
заповедио, односно наредио човеку: "од сваког дрвета у рају можеш јести,
а од дрвета познања добра и зла не једи, јер ако окусиш од њега,
умрећеш".

Затим је, по заповести Божијој, Адам дао имена свим зверима и птицама
небеским, али није међу њима имао друга и помоћника, сличног себи. Тада
Бог пусти на Адама тврд сан; и када је он уснио, узео је једно његово ребро и
попунио то место месом (телом). И саздао је Бог из ребра, узетог од човека,
жену. Адам је њу назвао Евом, односно мајком људи.

Бог је благословио прве људе у рају и рекао им: "рађајте се и множите,

напуните земљу и владајте њом".

Створивши жену из ребра првог човека, Бог нам је указао, да сви људи
потичу од једног тела и душе, и да су дужни да буду једно - да љубе и чувају
једни друге.

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл. 2, 7-9; 2, 15-25; 1, 27-29; 5; 1-

2.

Живот првих људи y paјy

 Земаљски рај или прекрасни врт, у ком је Бог населио прве људе - Адама и
Еву, налазио се у Азији, између река Тигар и Еуфрат.

Живот људи у рају био је испуњен радошћу и блаженством. Савест им је

била спокојна, срце им је било чисто, а разум светао. Нису се бојали ни
болести, ни смрти, нису имали потребу за одећом. Свега им је било у изобиљу
и довољно. Храна њихова били су плодови са рајског дрвећа.

Међу животињама није било непријатељства - јаке нису нападале слабе,

живеле су заједно и храниле се травом и растињем. Оне се нису бојале људи,
већ су их волеле и слушале их.

Али највише блаженство Адама и Еве било је у молитви, тојест у честој

беседи са Богом. Бог им се јављао у рају у видљивом облику, као отац деци, и
саопштавао им је све потребно.

Бог је саздао људе, тако као и ангеле, због тога, да би они љубили Бога и
једни друге и наслађивали се великом радошћу живота у љубави Божијој.
Дакле, тако као и ангелима, Он им је дао потпуну слободу: да љубе Њега или
не љубе. Без слободе не може бити љубави. А љубав се испољава у
радосном испуњавању жеља онога кога љубиш.
 Али, пошто су људи били мање савршени, него Ангели, то им Господ и није
дао одједном и заувек да направе избор: да приме или одбију ту љубав, како
је то било са ангелима.

Бог је почео да учи људе љубави: Због тога Он је и дао људима ту малу,
једноставну заповест - да не једу плодове са дрвета познања добра и зла.
Испунивши ту заповест, или жељу Божију, они су тако могли показати своју
љубав према Њему. Постепено, прелазећи од лаког ка сложенијем, они би се
укрепљивали у љубави и усавршавали би се у њој. Адам и Ева су са љубављу
и радошћу слушали Бога. И била је у рају у свему воља Божија и Божији
поредак.

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постање": гл. 2, 10-14; 2, 25.

Беседа о човеку

Када говоримо да се човек састоји од душе и тела, тада ми тиме

изражавамо, да се човек састоји не само из једне мртве твари - материје, већ
из оног вишег начела, које ту материју оживотворава, чини је живом. У ствари,
човек је троделан и састоји се од тела, душе и духа. Ап. Павле каже: "Реч
Божија је жива и делотворна и оштрија од сваког двосеклог мача, и продире
све до раздељења душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли
срца" (Јевр. 4, 12).
 1. ТЕЛО. Тело човеково саздано је Богом "из праха земнога" (Пост. 2, 7) и
зато оно земљи и припада: "земља си и у земљу ћеш отићи" (Пост. 3, 19),
речено је првом човеку после његовог грехопада. Својим телесним животом
човек се ничим не разликује од осталих живих створења - животиња и он се
састоји од удовољавања потребама тела. Потребе тела су различите, али у
суштини своде се на удовољење два основна инстинкта: 1) инстинкт
самоодржања и 2) инстинкт продужења врсте.

Оба ова инстинкта су унесена Творцем у телесну природу сваког живог

створења, са потпуно јасним и разумним циљем - да то живо створење не
погине и да се не уништи без трага.

Ради општења са спољашњим светом тело човеково је направљено са пет

чулних органа: видом, слухом, мирисом, укусом, додиром, без којих би
човек био потпуно беспомоћан у овом свету. Цео тај апарат човековог тела је
необично сложен и премудро устројен, али сам по себи он би био само мртва
машина без покрета, када њега не би оживотворавала душа.

2. ДУША. Душа је дата од Бога, као оживотворавајући принцип, због тога, да

би управљала телом. Другачије речено, душа је животна сила човекова и
сваког живог створења; научници је тако и називају: витална (животна) сила.

Душу имају и животиње, но њу је заједно са телом створила земља. "И рече

Бог: нека створи вода душе живе... рибе, гмизавце. И рече Бог: нека створи
земља душе живе... стоку, гмизавце, звери... по роду својему: и би тако"
(Пост.1, 20-24).

И само је за човека речено, после саздања тела његовог из праха земног, да

Господ Бог "дуну у лице његово дух живота, и поста човек душа жива". (Пост.
2, 7). То "надахнуће живота" и јесте највиши принцип у човеку, тј. његов дух,
којим се он безмерно уздиже над свим другим живим створењима. Зато,
премда је душа човекова у много чему слична са душом животиња, она у
највећој мери неупоредиво надмашује душу животиња, захваљујући њеној
сједињености са духом, који је од Бога. Душа човекова појављује се као
свезујућа карика између тела и духа, представљајући, нешто као мост од тела
ка духу.
 Сва дејства, или танани покрети душе тако су разнолики и сложени, и тако
се преплићу једни са другима, тако су муњевито окретни и често тешко
ухватљиви, да их због бољег разликовања разумљиво делимо на три вида,
три категорије: мисли, осећања и жеље. Ти покрети душе предмет су
изучавања науке, коју зовемо "психологија".

1. Орган тела, помоћу ког душа остварује своју мислену делатност, је

мозак.

2. Централним органом oceћaja сматрамо срце. Оно представља мерило

тога што нам је пријатно или непријатно. Срце се природно сматра као неки
центар живота човековог, центар, у ком се чува све што улази у душу споља, и
из ког исходи све што се испољава душом према споља.

3. Жељама човековим руководи воља, која нема свој материјални орган у

нашем телу, а оруђе за испуњење њених планова су наши удови, који се
доводе у покрет уз помоћ мишића и нерава.

Резулати деловања нашег ума и осећаjа, рођени у срцу, врше ово или оно
деловање на вољу, и наше тело производи ово или оно дејство или покрет.

На тај начин, душа и тело су тесно повезани једно са другим. Тело, помоћу
органа спољних осећаjа, даје ове или оне утиске души, а душа, у зависности
од тога, овако или онако управља телом, руководи његовом активношћу.
Будући да постоји таква свеза душе са телом, тај живот неретко називају
општим термином: "живот душевно-телесни". Па ипак, потребно је
разликовати: живот телесни, као удовољење потребама тела, и живот
душевни, као удовољење потребама душе.

У чему се састоји живот телесни ми смо већ говорили. Он се састоји у томе

да се задовоље два главна инстинкта: инстинкт самоодржања и инстинкт
продужења врсте.

Живот духовни састоји се из удовољавања потребама ума, осећаjа и воље:

душа xоће да стиче знања и да испитује ове или оне осећаjе.

3. ДУХ. Али живот човеков се не исцрпљује удовољавањем само

многобројних потреба тела и душе.
 Тело и душа - то још увек није сав човек, истину говорећи - то није потпуни
човек. Изнад тела и душе стоји и нешто више, а то је дух, који често иступа у
улози судије и душе и тела, и даје свему оцену са посебне, више тачке
посматрања. "Дух", говори Епископ Теофан Затворник, "као сила што је од
Бога настала, познаје Бога, тражи Бога, и у Њему Једином налази спокој.
Неким духовним тајанственим чулом потврђује се у свом исхођењу од Бога, он
осећа Своју пуну зависност од Њега и спознаје своју обавезност да на сваки
начин угађа Њему и живи само за Њега и Њим". Ово је то, о чему је говорио
блажени Августин: "Ти, Боже, саздао си нас са стремљењем ка Теби, и
беспокојно је наше срце, ако се не успокоји у Теби".

Дух се у човеку испољава у три вида: 1) страх Божији, 2) савест и 3) жеђ за

Богом.

1. "Страх Божији" - то наравно није страх у нашем обичном човечанском

поимању те речи: то је страхопоштовани и усрдни трепет пред величином
Божијом, не раскидиво повезан са неизмерном вером у истину постојања
Божијег, у стварно постојање Бога, као нашег Творца, Промислитеља,
Спаситеља и Платодавца. Сви народи, на каквом год ступњу развитка се
налазили, сви имају веру у Бога. Још је древни писац Цицерон, две хиљаде
година пре нашег времена рекао: "нема ни једног народа, толико грубог и
дивљег, а да у њему нема вере у Бога, чак ако он и не познаје Његову
суштину. Од тада - говори научник Гетингер - откривене су и истражене
Америка и Аустралија, и у састав историје ушло је небројено много нових
народа, а његова реч увек остаје непоколебива, и можда још више него пре,
постала је несумњива и потпуно очевидна. На тај начин, колико протеклих
векова историја постоји, толико је и доказа за ту истину.

2. Друго у чему себе пројављује дух у човеку, је савест. Савест указује

човеку, шта је добро а шта није, шта је угодно Богу а шта неугодно, шта треба
а шта не треба радити. И не само да указује, већ и приморава човека да
испуњава указано, при чему за испуњење награђује утехом, а за неиспуњење
кажњава грижом. Савест је наш унутарњи судија - чувар закона Божијег. Није
без основа то што наш народ назива савест "гласом Божијим" у души
човековој.

3. Треће испољавање духа у човеку Епископ Теофан је јасно назвао "жеђ за

Богом". И у ствари, нашем духу је по природи својствено да тражи Бога, да му
стреми, да се сједињује са Богом, да жуди за Богом. Ничим материјалним и
земним наш дух не може се задовољити. Ако неко од нас и овлада неким
земним блазима, задобије их, њему се све хоће још више. Та вечна човекова
незадовољивост, та свагдашња незадовољност, та жеља која се уистину
ничим не може заситити, показује, да у нашем духу постоји стремљење ка
нечем вишем, од онога што га у земном животу окружује, ка нечему идеалном.
А пошто ништа земно ту жеђ у човеку не може утолити, то је и дух човеков
немиран, и не налази себи покоја, док не пронађе пуно задовољство у Богу, у
живом општењу, ка Којем дух човечији увек свесно или несвесно стреми.

Такво испољавање духа у човеку, које треба да буде руководећи принцип у

животу свакога човека, тј. да се живи у општењу са Богом, по вољи Божијој и
да се пребива у љубави Божијој, то значи испуњавати свој задатак на земљи и
наследити вечни живот.

( По чланку архим. Аверкија "Душевность и духовность" . Минхен 1949 г.)

Грехопад
 Ћаво је завидећи рајском блаженству првих људи смислио да их лиши
рајског живота. Зато је ушао у змију и обавио се око грана дрвета познања
добра и зла. И када је Ева пролазила недалеко од њега, ђаво је почео да јој
предлаже да поједе плод са забрањеног дрвета. Он је лукаво упитао Еву: "да
ли је истина да вам Бог није дозволио да једете ни са ког дрвета у рају?"

"Не", одговорила је змији Ева "плод са свог дрвећа можемо јести, само плод
са дрвета, које је посред раја, рече Бог, не једите и не прилазите к њему, да не
умрете".

Али ђаво је почео да лаже, да би преварио Еву. Он рече: "не, нећете ви

умрети; него зна Бог, да ако окусите, и сами ћете постати као богови, и
знаћете шта је добро а шта зло".

Саблажњива ђаволска реч змије утицала је на Еву. Она је погледала на

дрво и увидела, да дрво изгледа лепо за очи, да је добро за храну, и да даје
знање; и пожелела је да сазна добро и зло. Она је убрала плодове са
забрањеног дрвета и јела; затим је дала свом мужу, и он је јео.

Људи су подлегли искушењу ђаволовом, нарушили су заповест или вољу

Божију – сагрешили су, и пали у грех. Тако се догодио грехопад људи.

Овај први грех Адама и Еве, или грехопад људи, назива се првородним
грехом, јер је конкретно тај грех, затим, постао почетком (узроком) за све
касније грехове људске.
 Ева даје Адаму забрањени плод

НАПОМЕНА: Види Библлију у књ. "Постанак: гл. 3, 1-6

Последице грехопада и обећање Спаситеља

Када су први људи сагрешили, осетели су стид и страх, као што бива са
свима, који ружно поступају. Они су тог часа приметили да су наги. Да би
сакрили своју наготу, они су сашили себи од листова смокве одећу, у виду
широких појасева. Уместо тога, да добију савршенство, равно Божијем, како су
они хтели, добили су супротно, разум им се помрачио, савест је почела да их
мучи, и они су се лишили душевног спокојства.
 Све је то произашло из тога, што су они познали добро и зло против
воље Божије, тојест кроз грех.

Грех је толико изменио људе, да када су они чули глас Божији у рају, они су
се са страхом и стидом сакрили међу дрвећем, одмах заборавивши, да се од
свеприсутног и свевидећег Бога нигде и ништа сакрити не може. Тако, сваки
грех удаљује људе од Бога.

Али Бог је по милосрђу Свом, почео да их призива ка покајању, да људи

разумеју свој грех, да га признају пред Господом и да замоле опроштај.

Господ упита. "Адаме, где си ?"

Адам одговори: "глас Твој чух у рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се".

Бог изнова упита. "Ко ти рече да си наг? Ниси ли јео плодове са дрвета од
ког сам запретио да не једеш?"

Но Адам рече: "жена, што ми је Ти даде, она ми је дала плод и јео сам га".
Тако је Адам стао да сваљује кривицу на Еву и чак на самог Бога, који му је
дао жену.

И рече Господ Еви: "Шта си урадила?"

Али и Ева уместо покајања одговори: "змија ме је саблазнила и јела сам".

Тада је Господ саопштио последице греха који су починили. Еви Бог рече: "У
боловима ћеш рађати децу и бити дужна да се повинујеш мужу".
 Адаму је рекао: "За твој грех земља неће бити плодотворна, као пре.
Трње и коров она ћe ти рађати. У зноју лица твог ћеш јести хлеб", тојест
добијаћеш храну тешким трудом "док се не вратиш у земљу, из које си
узет", тојест док не умреш. "Јер си прах и у прах ћеш се вратити".

Изгнање из раја

А ђаволу, који се скривао иза змије, главном виновнику човековог греха, је

рекао: "проклет буди за то што си урадио"... И рече, да ће између њега и
људи бити борба, из које ће људи изаћи победницима, наиме: "Семе женино
сатрће ти главу, а ти ћеш га уједати у пету", тојест од жене ће произићи
Потомак - Спаситељ света, Који ће се родити од Дјеве, победити ђавола и
спасти људе, но због тога и Сам мора да пострада.
 Овај завет или обећање Божије, о доласку Спаситеља, људи су примили са
вером и радошћу, јер им је оно давало велику утеху. А да људи не би
заборавили ово обећање Божије, Бог је научио људе да приносе жртву. За то
Он је заповедио да се закоље теле, јагње или коза, и да се сагори с молитвом
за опроштај грехова и са вером у будућег Спаситеља. Таква жртва била је
праслика или праобраз Спаситеља, Који је требао да пострада и пролије Своју
Крв за наше грехе, тј. Својом пречистом Крвљу да умије наше душе од греха и
учини их чистим, светим, поново достојним раја.

Ту, у рају, је и била принесена прва жртва за грехе људи. И направи Бог
Адаму и Еви одећу од коже животињске и обуче их.

Но, пошто су људи постали грешни, нису више могли остати у рају, и Господ
их је изгнао из раја. И поставио је Господ на улазу у рај ангела - херувима са
огњеним мачем, да стражари на путу ка дрвету живота.

Првородни грех Адамов и Евин са свим његовим последицама, путем

природног рођења, прешао је на сво њихово потомство, тојест на цело
човечанство - на све нас. Ето зашто се ми већ рађамо грешнима, и подложни
смо свим последицама греха: јадима, болестима и смрти.

И тако, последице грехопада показале су се тешкима. Људи су се лишили

рајског блаженог живота. Свет, помрачен грехом, се изменио: земља је од
тада почела са муком давати род, упола, уместо добрих плодова, почеле су
расти коровске траве; животиње су почеле да се боје човека, постале су
дивље и грабљиве. Појавиле су се болести, страдања и смрт. Но, најглавније
је то да су људи, кроз своју греховност изгубили најближе и непосредно
општење са Богом, Он им се више није јављао у видљивом облику, као у рају,
тојест молитва људи постала је несавршена.
 Жртвоприношење је било праобраз крсне жртве Спаситеља

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл. 3, 7-24

Беседа о грехопаду

Када је Бог створио прве људе, тада је увидео, да "је добро веома" тј. да је
човек љубављу својом устремљен ка Богу, и да у сазданом човеку нема
никаквих противуречности. Човек представља пуно јединство духа, душе и
тела - једну хармоничну целину, јер дух човека је устремљен ка Богу, душа је
сједињена и слободно потчињена духу, а тело - души; јединство циља,
стремљења и воље. Човек је био свет, обожен.

Воља Божија, заправо, састоји се у томе, да човек слободно, тј. са љубављу

стреми ка Богу - извору вечног живота и блаженства - и тим самим
неизмењиво пребива у општењу са Богом, у блаженству вечног живота. Такви
су били Адам и Ева. Према томе у њима је био просветљен разум и "знао је
Адам сваку твар по имену", значи њему су били откривени физички закони
светоздања и живог света, које ми сада донекле схватамо и схватаћемо у
будућности. Али грехопадом својим, људи су нарушили у себи хармонију -
јединство духа, душе и тела - растројили су своју природу. Није остало
јединства циља, стремљења и воље.

Неосновано неки желе да виде смисао грехопада алегорично, тј. да се

грехопад састојао у физичкој љубави између Адама и Еве, заборављајући при
том, да им је сам Господ заповедио: "плодите се и множите се..." Мојсије јасно
сведочи, да је "Ева сагрешила сама раније, а не заједно са мужем" - говори
Митрополит Филарет. "Како је могао ово написати Мојсије, ако је хтео да
напише алегорију, коју неки овде желе да нађу?".

Суштина грехопада састојала се у томе, да су прародитељи, подавши се

искушењу, престали да гледају на забрањени плод, као на предмет заповести
Божије, а почели су га посматрати с помишљу односа према себи - ка својој
чулности и свом срцу, свом разуму (Књ. Проп. 7, 29), са одступањем од
јединства истине Божије у многобројности сопствених помисли,
сопствених жеља, не усредсређујући се на вољу Божију, тј. са
одступањем у похоту. Похота, зачевши грех, рађа стварни грех (Јак. 1, 14-
15). Ева, искушана ђаволом, увидела је у забрањеном дрвету не то, што оно
јесте, него то, што она сама жели, по јасном облику похоте (1 Јов. 2, 16; Пост.
3, 6). Какве су се похоте откриле у души Евиној пре пробања забрањеног
плода? "И увиде жена, да је дрво добро за јело", тј. она је предпоставила
неки посебни, необично пријатни укус плода забрањеног - то је похота плоти
(тела). "И да је оно пријатно за око", тј. жени се учинио лепшим од свих
осталих дивни забрањени плод - то је похота очију, или страст ка
наслађивању. "И жудно је, зато што даје знање", тј. жени се прохтело да
сазна од тог вишега и божанственог знања, које јој је обећао искушатељ - то је
гордост свакидашња (надменост живљења).

Први грех рађа се у чулности - стремљењем ка пријатним осећајима - к

раскоши.

Други у срцу - жељом за наслађивањем без расуђивања.

 И трећи у разуму - маштањем разметљивог многознања, и следствено
томе, тежњом да се проникне у све силе човечије природе.

Растројство природе човекове и састоји се у томе, да је грех одбио или

отргнуо душу од духа, и душа је, због тога, почела да има наклоност ка телу, к
плоти и да се ослања на њега, а тело, изгубивши ту узвишену силу душе,
пошто је и само саздано из "хаоса", почело је имати наклоност ка чулности, ка
"хаосу", ка смрти. Зато резулатат греха јесу болести, разарање и смрт. Ум
човечији се помрачио, воља је ослабила, чувство се унаказило, изникле су
противуречности, и душа човекова изгубила је циљано стремљење к Богу.

На тај начин, преступивши границу, постављену заповешћу Божијом, човек

је уклонио своју душу од Бога, истинитог свеопштег циља и пуноће,
стварајући за њу (душу) лажни циљ у њеној самоћи, заробивши је у таму
чулности, у грубости материје. Ум воља и деловање човека одвратили су
се, уклонили се, пали од Бога ка материји, од небеског ка земном, од
невидљивог ка видљивом (Пост. 3, 6). Обманут прелешћивањем
искушитељевим човек се добровољно "придружио животињама неразумним и
постао им сличан" (Пс. 48, 13)

Растројство човекове природе првородним грехом, отргнутост душе од духа

у човеку, која и сада има наклоност ка чулности, к похоти, јасно су изражени у
речима Ап. Павла: "Доброга, које хоћу, не чиним, а зло, које нећу, чиним. А
кад чиним то, што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени"
(Римљ. 7, 19-20). Човек постојано има у себи "грижу савест", спознајући своју
греховност, преступништво. Другим речима: повређену и растројену грехом
природу своју, човек својим сопственим силама, без посредовања или помоћи
Божије, установити не може. Због тога је било потребно силажење или
долазак Самог Бога на земљу - оваплоћење Сина Божијег (примање тела на
Себе) - за поновно стварање пале и покварене природе човекове, за
спасење човека од погибељи и вечне смрти.

Зашто јe Господ Бог допустио грехопад првих људи. А ако је допустио,

зашто их Господ просто ("механички")

није повратио после грехопада у предходно стање рајског живота ?

 Свемогући Бог, несумњиво, могао би не допустити пад првих људи, али Он
није хтео гушити њихову слободу, зато што Њему није било потребно да
поквари у људима Свој сопствени образ. Лик и сличност са Богом у првом
реду показује се у слободној вољи човековој.

Лепо разјашњава ово питање проф. Несмелов: "Због тога што се

немогућност механичког спасења људи Богом многима чини сасвим нејасном
и чак сасвим неразумљивом, ми сматрамо да није сувишно да сачинимо
подробно објашњење те немогућности. Спасити прве људе путем очувања
услова живота, у којим су се налазили до свог пада, било је немогуће зато што
се погибељ њихова садржавала не у томе, што су се показали смртнима, већ у
томе, што су се они показали преступнима. Значи, ако би они живели свесни
свога преступа, за њих би безусловно био немогућ рај - баш због силе
њихове свести о својој преступности. А ако би се догодило тако, да они
забораве на свој преступ, то би самим тим они само потврдили своју
греховност, и дакле - за њих би опет ипак био немогућан рај, због њихове
природне неспособности да се приближе к том стању, којим се изражавао
њихов првобитни живот у рају. Последично томе, повратити за себе
изгубљени рај први људи безусловно нису могли - не због тога, што Бог то
није хтео, већ зато, што то није допуштало и није могло допустити
њихово сопствено природно стање.

Али деца Адама и Еве нису била крива за њихов преступ и нису могла
спознати себе као преступнике само на основу тога, што су им родитељи били
преступници. 3ато је несумњиво, да би Бог, једнако силан да сазда човека и
подигне децу, могао да изузме децу Адамову из стања греховности и постави
их у нормалне услове моралног развитка. Али за то, разуме се, потребне су:

а) сагласност Бога за погибељ првих људи

б) сагласност првих људи да уступе Богу своја права на децу и заувек се

одрекну наде на спасење и

в) сагласност деце да оставе своје родитеље у стању погибли.

Ако допустимо, да се прва два од ових услова могу некако сматрати

могућим, остварење трећег неопходног услова није никако могуће. Ако би
ипак, деца Адама и Еве на самом делу решила, да пусте, да њихови отац и
мати гину за свој направљени преступ, самим тим они, очигледно, показали би
само, да су савршено недостојни раја, и десило би се - да га они несумњиво
изгубе".

Mогуће је било уништити пале људе и саздати нове, али зар и новосаздани
људи, имајући слободну вољу, не би погрешили? Али Бог није желео да
допусти, да је човек ког је саздао делотворно, саздан узалудно, и желео је да
он барем у свом удаљеном потомку, победи то зло, којем је дозволио да
тријумфује над њим. Јер Свезнајући Бог ништа не ради узалудно. Господ Бог
Својом предвечном мишљу је обухватио цео план стварања света; и у Његов
предвечни план улазило је и оваплоћење Његовог Јединородног Сина за
спасење палога човечанства.

Наиме, неопходно је било поново устројити пало човечанство

састрадавањем, љубављу, да се не наруши слободна воља човекова; али
да човек сам по својој вољи пожели да се врати к Богy, а не по принуђењу
или по неопходности, јер у том случају људи не би могли постати достојни
имена деце Божије. А по предвечној мисли Бога људи су дужни да учине себе,
сличнима Њему Самом, причасницима вечног блаженог живота са Њим.

Тако се премудри и благи Свемогући Господ Бог, није гнушао да сиђе на

грешну земљу, и прими на Себе наше грехом повређено тело, да би
спасао нас и вратио рајском блаженству вечног живота.

О образу и подобију Божијем у човеку

Св. Црква учи - под образом Божијим, треба разумети од Бога човеку
дароване силе душе: ум, вољу, осећања; а под подобијем Божијим треба
разумети способност човекову да управља силама своје душе к уподобљењу
Богу - да се усавршава у стремљењу ка истини и добру.

Подробније може се објаснити овако:

 ОБРАЗ БОЖИЈИ: налази се у својствима и силама душе. Бог је Дух
невидљиви, Који кроз све прониче, све оживљава, а у исто време Он је Биће
независно од света; душа човекова, присутна у целом телу и оживљујући
тело, иако има извесну зависност од тела, она ипак наставља да постоји и
после смрти тела. Бог вечни; душа човекова бесмртна. Бог премудри и
свезнајући; душа човекова има силу да познаје садашност, да се сећа
прошлости и штавише да понекад предвиђа будућност. Бог преблаги (тј.
предобри, премилостиви); и душа човекова способна је да љуби друге и
жртвује себе. Бог свемогући, Творац свега постоjећег; душа човекова има
силу и способност да мисли, твори, саздаје, устројава итд. Али наравно,
постоји безмерна разлика између Бога и сила душе човечије. Силе Божије су
безграничне, а силе душе човекове веома ограничене. Бог је Суштество
апсолутно слободно; и душа човекова има слободу воље. Због тога човек
може да жели, али може и да не жели да буде подобијем Божијим, пошто то
зависи од слободног хтења самог човека, од његове слободне воље.

ПОДОБИЈЕ БОЖИЈЕ зависи од усмеравања душевних способности. Оно

захтева духовни рад човеков на себи. Ако човек стреми к истини, к добру - к
правди Божијој, тада он постаје подобијем Божијим. Ако човек љуби само
себе, лаже, свађа се, чини зло, бринући само о земаљским блазима и
размишља само о свом телу, и не брине се о души својој, тада такав човек
престаје да буде по подобију Божијем (тј. сличан Богу - Оцу својему
Небеском), а у свом животу постаје сличан животињама и може се коначно
уподобити злом духу-ђаволу.
 Каин и Авељ

После изгнања из раја Адам и Ева почели су да рађају децу: синове и кћери.
(Пост. 5, 4).

Првог сина они су назвали Каином, а другог Авељем. Каин се бавио

земљорадњом, а Авељ је напасао стада.

Једном они су приносили жртву Богу: Каин - плодове земље, а Авељ -

најбоље животиње из свога стада.

Авељ је имао нарав добру и кротку, он је проносио жртву од чистог срца, с

љубављу и вером у обећаног Спаситеља, с молитвом за помиловање и надом
у милост Божију; и Бог је примио жртву Авељеву - како се мисли, дим од ње
узносио се к небу. А Каин је био нарави зле, сурове, он је приносио жртву само
као обичај, без љубави и страха Божијег. Господ није примио Његову жртву; то
је, како се мисли, било видно из тога, што се дим од његове жртве ширио
лежећи по земљи.

После тога, Каин је почео да завиди своме брату, позвао је Авеља у поље и
тамо га убио.

Бог се обрати к Каину, желећи да се он покаје, и упита га: "Где је брат твој
Авељ?"

Каин дрско одговори: "Не знам; зар сам ја чувар брата свог?" Тада Бог рече
њему: "Шта уради? Крв брата твог вапије ка Мени од земље. Да си проклет на
земљи, и да будеш скитница по земљи". И Каин, мучен савешћу, са женом,
побеже од својих родитеља у другу земљу.

Живот човеков је дар Божији, и стога човек нема права ни сам га себи
одузети, ни узети га другима. Лишавање ближњег живота, назива се
убиством, а лишавање самог себе живота, назива се самоубиством и
најтежи је грех.

Уместо убијеног Авеља, Бог је дао Адаму и Еви трећег сина, благочестивог
Сита, а потом и још много друге деце. Адам и Ева су дуго живели на земљи.
Адам је проживео 930 година. Много су поднели страдања и жалости, у срцу
се покајали за свој грех и чврсто су веровали у обећаног Спаситеља. Та вера
их је спасила, они су придружени сада броју светих праотаца.
 Каин убија свога брата Авеља

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл 4, 1-16, 25; 5, 3-5.

Потоп
 Од деце Адама и Еве род људски брзо се размножио, људи су у то време
живели дуго, до 900 година и више.

Од Сита произишли су благочестиви и добри људи - "синови Божији", а од

Каина нечастиви и зли - "синови човечији".

У почетку потомци Сита живели су одвојено од потомака Каинових, чували

су веру у Бога и будућег Спаситеља. Но касније су почели да узимају за жене
кћери потомака Каинових и почели су да примају од њих зле обичаје, да се
развраћају и заборављају истинитог Бога.

Кроз наредно време, нечасност међу људима је дошла дотле, да је од свих

људи на земљи остао веран Богу само један потомак Ситов - праведни Ноје
са својом породицом.

Видевши велико развраћење људи, милосрдни Господ дао им је за покајање

и исправљење сто двадесет година. Али људи не само да се нису поправили
већ су постали и гори.

Тада је Господ одлучио да умије (очисти) земљу водом од нечастивог

људског рода, а праведног Ноја да сачува на земљи, због даљег размножења
људи. Бог се јавио Ноју и рекао му: "крај се приближи сваком створењу, јер се
земља напунила од њих злим делима; и Ја ћу их истребити са лица земље: Ја
ћу навести на земљу потоп водени, да погуби све, што је на земљи". Он је
заповедио Ноју да направи ковчег, тојест велико четвороугаоно пловило,
слично кући, у који ће он моћи сместити своју породицу и животиње, и дао му
је за то тачне размере и упутства. Ноје је са вером примио заповест Божију и
почео да прави ковчег.

Када је ковчег био готов, Ноје је, по заповести Божијој, ушао у њега са
својом женом, тројицом синова и њиховим женама, и по упутству Божијем,
узео са собом све животиње и птице, које не могу живети у води, и које су
чисте, (тј. које се могу приносити на жртву) - по седам парова, а од нечистих -
по један пар, да би сачувао њихов приплод за целу земљу. Узео је и залиху
хране за све, за целу годину.
 Велики потоп

Тога дана, када је Ноје ушао у ковчег, воде потопа су јурнуле на земљу -
"отворише се сви извори великог бездана, и окна небеска отворише се",
тојест произашла је велика поплава са мора и океана, а са неба лила је на
земљу киша четрдесет дана и четрдесет ноћи. И подигла се вода на земљи
изнад највиших планина, појачавајући се сто педесет дана, и потопила је све
људе и животиње, тако да се већ нико није могао спасти, осим оних, који су
били у ковчегу.

После сто педесет дана, вода је почела постепено да опада. Седмог

месеца ковчег се зауставио на горама Араратским (у Јерменији). Првога дана
десетог месеца, појавили су се врхови планина. На крају године вода се
вратила у своја места.

Ноје је открио прозор ковчега, и пустио гаврана, да би сазнао, да ли је

сишла вода са земље, али гавран је одлетао и долетао натраг, на кров
ковчега.
 Гора Арарат

Потом је Ноје пустио голуба, који, одлетевши, није могао наћи место за
живот, јер је вода још била по свој земљи, и вратио се у ковчег. Почекавши
седам дана, Ноје је опет пустио голуба из ковчега. Али тај пут, голуб се вратио
пред вече и донео је у кљуну свеж лист маслине. И Ноје је схватио, да је вода
сишла по земљи и да су се на њој поново појавиле биљке. Почекавши још
седам дана, Ноје је опет пустио голуба, и он се више није вратио к њему. И
открио је Ноје кров ковчега и увидео, да се земља осушила.

Излазак Нојев из ковчега

Тада, по заповести Божијој, Ноје изађе из ковчега са свом својом породицом

и пусти све животиње, што беху са њим.

И направи Ноје жртвеник, тојест место за приношење жртава, и принесе за

своје спасење захвалну жртву Богу, од свих чистих животиња и птица.
 Ноје приноси захвалну жртву Богу за спасење

Бог је милостиво примио жртву Нојеву и благословио њега и његове синове

и обећао, да више никада неће бити таквог потопа за истребљење свега живог
на земљи, због греха људских, тојест да више неће бити никада великог
потопа. Као знамење тог обећања, Господ је указао на дугy у облацима, која
од тада и служи да вечно подсећа људе на то Божије обећање

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак", гл. 4, 17-24; 5; 6, 1-22; 7; 8; 9, 1-

17.

Беседа о потопу

Од стране не верујућих постоји оспоравање потопа, које се садржи у томе,

да је немогуће, да се сва земља указала прекривена водом у исто време, како
се говори у Библији. Али, како указује енглески научник Артур Хук: "научник,
специјалиста др. Џон Муреј је установио, да ако би површина земље била
претворена у равнину, тада би било тако много воде у морима, да би она на
неким местима достизала шест миља дубине, што би било довољно - да
прекрије земљу у целини уједначеном дубином на сваком месту - од две миље
(око 3 километра).

Али потоп је могао бити "свесветским" у делимичном смислу те речи. Треба

се сетити, због чега је Бог направио потоп: Увиде Господ, да је велико
развраћење човеково на земљи и да су им мисли на зло у свако време...
И рече Господ: истребићу са лица земље људе, које Ја створих. (Пост. 6,
5 и 7). Следи, да потоп можемо представити и у виду поплаве, која је
обухватила само пространство земље насељено људима, а колико је велико
било то пространство у време потопа, ми заиста не знамо. При томе, не треба
да нас буни та околност, што Библија неколико пута говори о потопу као о
распрострањеном "по свој земљи". Библија и сва религиозна литература,
имајући објектом својих старања само човекову душу, често назива земљом (и
штавише васељеном) само област обитавања човековог, и чак само област
одређене човекове културе, сазреле за утицај Светог Писма. Васпитавана на
Библији, Византија, назвала је Васељеном басен Средоземног мора, па је и
своје императоре називала "господарима васељене" и константинопољском
патријарху дала је титулу васељенског.

Широка распрострањеност предања о потопу сведочи о томе, да је потоп

био догађај који је обухватио сво човечанство, и он се сачувао у сећању
многих огранака људског рода. Тако истраживач Артур Хук саопштава, да су
Халдеји, Финићани, Вавилоњани, Фригијци, Сиријци, Перси, Грци и чак
Јермени - сви имали, више или мање, сагласна предања о потопу.
Приповедање Фригијаца, на пример, спомиње Еноха, како наговештава потоп,
и саопштава, да је он плакао и молио се за судбину разјарених непокајаних
житеља допотопног света. Нађена древна фригијска монета, са грубим
изображењем ковчега, и слово "N-0" на једној њеној страни, несумњиво, се
односи на Ноја. Даље, ми откривамо, да и Индија и Кина имају записе о потопу
и, да је при потопу, био спасен неко са породицом од седам чланова.
Мексиканци су имали предање о човеку, који је направио брод, да би се
спасао при долазећој катастрофи.

Даље треба указати, да је на основу научних (геолошких) ископина

установљено, да у земљи постоји моћни слој глине, муљевити слој, који
нема у себи никаквих остатака органског живота. Овај слој нагло раздељује
слој каменог доба (палеолита), од наредних слојева: неолита, бронзаног и
гвозденог доба. Француски научник Мортиље, назвао је тај слој hiatus, тј.
прекид. Овај муљевити слој са дна морског произашао је, како се мисли, под
дејством светске катаклизме, тј. копно се спустило испод нивоа океана, чије
воде су и потопиле сву земљу, све планине. Како и говори о томе Мојсије: "и
отворише се сви извори великог бездана" (Пост. 7, 11), а тек затим
спомиње кишу. При томе те муљевите наслаге покривају у моћном слоју сву
Европу, Северну Африку и Западну Азију, до високих планина. Научник
Кјувие, тако је и назвао те наслаге, тај моћни муљевити слој, Deluge (Делуж) -
потоп.

Наравно, за веруjуће људе, сви ти докази нису потребни, јер они знају, да је
Свемогући Господ Бог, створивши небо и земљу, безусловно могао и потопити
сво копно водама потопа.

Живот Нојев и његове деце после потопа

 Синови Нојеви, који су изашли са њим из ковчега, били су Сим, Хам и Јафет.

Ноје је почео да обрађује земљу и насадио је виноград. Када је из грожђаног

сока направио вино и пробао га, опио се, зато што још није познавао силу
вина, и оголивши се, лежао је обнажен у свом шатору. Тада га је видео син
његов Хам, и са непоштовањем се односећи према оцу свом, пошао је и
саопштио о томе својој браћи. Сим и Јафет су узели одећу, пришли оцу тако
да не виде његову нагост, и покрили су га. Када се Ноје пробудио и сазнао за
поступак свог најмлађег сина Хама, осудио га је и проклео, од његовог сина
Ханана на даље, и рекао да ће потомци његови бити робови потомака његове
браће. А Сима и Јафета он је благословио и предсказао, да ће се у потомству
Симовом сачувати истинита вера, а да ће се потомци Јафетови
распространити по земљи и примити истиниту веру од потомака Симових.

Ноје је проживео 950. година, и био је последњи који је достигао тако дубоку
старост. После њега снаге човечије почеле су да слабе, и људи су могли да
доживе само до 400 година. Али и при таквом све краћем животу, људи су се
брзо размножили.

Све што је предсказао Ноје својим синовима, дословно се и испунило.

Потомци Симови називају се Семити, у њих се убраја, у првом реду, народ
јеврејски, у ком се сачувала вера у истинитог Бога. Потомци Јафетови
називају се Јафетити, у њих се убрајају народи, који су населили Европу, који
су и примили од Јевреја веру у истинитог Бога. Потомци Хамови називају се
Хамити; у њих се убрајају хананска племена, која првобитно населише
Палестину, многи народи Африке и других крајева. Хамити су увек били
подчињени другим народима, а неки чак и до нашег времена остају дивљи.

НАПОМЕНА: Види Библију у књ."Постанак": гл. 9, 18-29; гл.10

Зидање вавилонске куле и расејавање народа

 Размноживши се потомци Нојеви дуго времена живели су заједно на истом
месту недалеко од планина Араратских, и говорили су истим језиком.

Када је људски род постао многобројан, зла дела и спорови међу људима су
се умножили, и они су увидели, да ће се ускоро разићи по целој земљи.

Али, пре него што ће се разићи, потомци Хамови, увлачећи за собом и

друге, смислили су да направе град и у њему кулу, сличну стубу, високу до
небеса, да би се прославили и да не би били потчињени потомцима Симовим
и Јафетовим, како је о томе предсказао Ноје. Они су направили цигле и
прионули на посао.

Та горда замисао људи била је неугодна Богу. Да их зло не би коначно

погубило, Господ је помешао језике градитеља тако, да су они почели да
причају на разним језицима и престали су разумети једни друге. Тада су људи
били принуђени да прекину почету градњу и разиђу се по земљи на разне
стране. Потомци Јафетови отишли су на запад и раселили се по Европи.
Потомци Симови остали су у Азији. Потомци Хамови отишли су у Африку, али
део је такође остао у Азији.

Незавршени град прозван је Вавилоном, што значи помешати. Сав тај крај,
где је био тај град, почео се називати земљом Вавилонском, а такође и
Халдејском.

Раселивши се по земљи људи су постепено почели да заборављају своје

порекло, и почели су образовати одељене, самосталне народе или нације, са
својим обичајима и језиком.
 Господ је видео, да се људи више уче један од другога злим делима, него
добрим, и учинио је мешање језика, и разделио је људе на посебне народе и
дао сваком народу посебан задатак и циљ у животу.

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл.11.

Појава идолопоклонства

Када су се људи разишли по свој земљи, они су почели заборављати

невидљивог истинитог Бога, Творца света. Главни разлог за то били су греси,
који удаљују људе од Бога и затамњују разум. Праведника је остајало све
мање, и требао је неко да учи људе истинитој вери у Бога. Тада је почела
међу људима да се појављује неправила вера (сујеверје). Људи су видели око
себе много тога дивног и несхватљивог, и уместо Бога они су почели да
поштују сунце, месец, звезде, ватру, воду и разне животиње, правећи
предмете сличне њима, да им се поклањају, приносе им жртве и да им праве
храмове или идолска места. Таква изображења лажних богова називају се
идолима, или кумирима, а народи, који им се клањају, називају се
идолопоклоницима, или незнабожцима. Тако се појавило на земљи
идолопоклонство.

Скоро сви људи постали су незнабожцима. Само у Азији, у потомству

Симовом, био је праведни човек по имену Аврам, који је остао веран Богу.

Аврам
 Аврам је живео у земљи Халдејској, недалеко од Вавилона. Он је био
потомак Симов, и са свом својом породицом, сачувао је истиниту веру у Бога.
Он је био богат, имао је много стоке, сребра и злата, и много слугу; али није
имао деце и туговао је због тога.

Бог је изабрао праведног Аврама, да сачува истиниту веру, кроз његово

потомство, за цело човечанство. А да би сачувао њега и његово потомство од
његовог рођеног незнабожачког народа (зато што је међу сродним људима -
било лако могуће научити се идолопоклонству), Бог се јавио Авраму и рекао:

"Изиђи из земље твоје и из дома оца твојега у земљу, коју ти Ја покажем. Ја

ћу направити од тебе велики народ и благословићу тебе и уздићи ћу име твоје.
И благословиће се тобом сва племена земаљска", тојест у том народу - у
Аврамовом потомству, временом родиће се, првим људима обећани,
Спаситељ света, Који ће благословити све народе на земљи.

Авраму је било у то време седамдесет пет година. Он се повиновао

Господу, узео жену своју Сару, сестрића Лота и сво имање, које је стекао, све
слуге своје, и преселио се у земљу, коју му је показао Господ. Та земља
називала се хананском и била је врло плодородна. Тамо су тада живели
хананеји. То је био један од најнечастивијих народа. Хананеји су били потомци
Ханана, сина Хамовог. Ту се Господ поново јавио Авраму и рекао: "Сву земљу,
коју ти видиш, Ја ћу дати теби и твојем потомству". Аврам је направио
жртвеник и принео Богу захвалну жртву.
 После тога земља хананска почела се називати заветованом, то јест
обећаном, пошто је Бог обећао да ће је дати Авраму и његовом потомству. А
сада она се назива Палестином. Налази се та земља на источној обали
Средоземног мора, и по средини њеној тече река Јордан.

Када су се стада Аврамова и Лотова тако размножила, да им је постало

тесно и кад су међу њиховим пастирима почеле избијати непрестане свађе,
тада су они решили мирно да се разиђу.

Аврам рече Лоту: "Да не буде раздора међу нама, јер смо род. Није ли сва
земља пред тобом? Одвоји се од мене ако ћеш ти - надесно, а ја ћу - налево".

Лот је изабарао себи долину јорданску и населио се у Содому. А Аврам је

остао да живи у земљи Хананској, и населио се близу Хеврона, у дубрави
Мамрији. Тамо око храста Мамријског, он је раширио свој шатор и направио
жртвеник Господу.

Мелхиседек благословљава Аврама

Кратко време, после тога како се Лот населио у Содому, суседни цар
Еламски напао је на Содом, уништио град и узео у плен људе и имовину. Међу
заробљенима био је и Лот.

Аврам, сазнавши за то, одмах је сабрао своје слуге (318 људи), позвао у
помоћ суседе, сустигао непријатеље, напао на њих, и отео им сав плен.

Када се Аврам враћао, њега су дочекали свечано. Мелхиседек који је био

свештеник Бога Свевишњега и цар Салимски, принео је Авраму на поклон
хлеб и вино и благословио га.

О Мелхиседеку - о његовом пореклу и смрти, не зна се ништа. Име

Мелхиседек значи цар правде: реч салим значи свет. Мелхиседек је
праобраз Исуса Христа: као Мелхиседек који је био у исто време и свештеник
и цар, тако је и Исус Христос Првосвештеник и Цар. Како за Мелхиседека није
указан почетак, ни крај живота његовог - жив је у векове - тако је и Христос
вечни Бог, Цар и Првосвештеник; и ми називамо Исуса Христа -
Првосвештеником у векове по чину Мелхиседековом. И како је Господ наш
Исус Христос дао нама под видом хлеба и вина Тело и Крв Своју, тј. св.
причешће, тако и Мелхиседек, праобраз Спаситеља, принео је Авраму хлеб и
вино, и као старији благословио је Аврама.

Аврам је са захвалношћу примио од Мелхиседека благослов и подарио му

десети део свог плена.
 НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": главе 12, 14, 15, 16, 17.

Јављање Бога Авраму у виду тројице путника

Једног врелог дана, Аврам је седео у хладу храстовом, пред улазом у свој
шатор, и угледао: пред њим стоје три путника. Аврам је волео да прима
путнике. Он је одмах устао и кренуо им у сусрет, поклонио им се до земље и
позвао их к себи да одахну под дрветом и укрепе се храном.
 Јављање Бога (Св. Тројице) Авраму

Путници су ушли к њему. По обичају тог времена Аврам им је умио ноге, дао
хлеб, који је одмах припремила његова жена Сара, подао уља, млека и
најбољег печеног телета и почео је да их гости. И они су јели.

И рекоше му они: "где је Сара; жена твоја?"

Он одговори:"Ено је, у шатору".

И рече један од њих: "кроз годину дана Ја ћу опет доћи к теби, а Сара, жена
твоја, имаће сина".

Сара, стајавши иза улаза у шатор, слушала је те речи. Она се засмејала у

себи и помислила: мени ли ће доћи таква радост, кад сам већ остарила?

Али путник рече: "што се Сара засмејала? Има ли шта тешко за Господа?
Догодине у ово доба Ја ћу доћи и теби и Сари родиће се син".

Сара се уплашила и рекла: "нисам се смејала".

 Али Он јој рече: "не, засмејала си се".

Аврам је тада схватио, да пред њим нису обични путници, већ да са њим
говори Сам Бог.

Авраму је у то време било 99. година, а Сари 89.

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак": гл. 18, 1-16

Погибао Содома и Гомора

Одлазећи од Аврама, Бог му је открио, да ће Он истребити суседне градове

Содом и Гомор, јер су то најнечаснији градови на земљи. У Содому је живео
сестрић Аврамов, праведни Лот.

Аврам је почео да умољава Господа, да Он помилује те градове, ако се тамо

нађе педесет праведника.

Господ рече: "Ако Ја нађем, у граду Содому педесет праведника, ради њих
ћу помиловати цео град".

Аврам је опет упитао: "може ли бити, и ако до педесет праведника буде

недостајало пет?"

Господ рече: "нећу истребити, ако нађем тамо четрдесет пет праведника".

Аврам је продужио да говори с Господом и да га умољава све умањујући

број праведника, док није дошао до десет; он рече: "Да се не разгневи
Владика, што ћу рећи још једном: може ли бити, да се нађе тамо десет
праведника?"

Бог рече: "Hећу истребити и ради десет". Али у тим несрећним градовима
житељи су били тако зли и развраћени, да се тамо није нашло ни десет
праведних људи. Ти душевно прљави људи хтели су се чак наругати двојици
ангела, који дођоше, да би из Содома спасили праведног Лота. Они су већ
били спремни да поломе врата, али Ангели су их ослепили, и извели Лота са
његовом породицом - са женом и двема кћерима - из града. Они су им рекли
да беже и да се не окрећу назад, да не би погинули.
 Бегство Лотово са породицом

И тада је пролио Господ на Содом и Гомор кишу од сумпора и ватре и

истребио је те градове и све људе у њима. И опустошио је сво то место, тако
да се у тој долини, где су они били, образовало слано језеро, познато сада под
именом Мртвога мора, у којем не може да живи ништа.

А жена Лотова, бежећи из града, окренула се назад, на Содом, и тог часа

претворила се у стуб соли.

Тиме, што се Лотова жена окренула ка Содому, она је показала, да жали за

остављеним греховним животом - окренула се, задржала - и одмах
претворила у стуб соли. То је озбиљна порука за нас: када нас Господ спасава
од греха, треба бежати од њега, не окретати се ка њему, тј. не задржавати се и
не жалити за њим.
 Мртво море данас

НАПОМЕНА: Види Библију у књ. "Постанак" гл.18, 16-33; 19, 20.

Приношење Исака на жртву

 Годину дана после јављања Бога Авраму у виду тројице путника, испунило
се предсказање Господа: Авраму и Сари родио се син, ког су они назвали
Исаком. Авраму је тада било сто година, а Сари деведесет. Они су веома
љубили свог јединца сина.

Када је Исак порастао, Бог је пожелео да узвиси веру Аврамову и научи кроз
њега све људе љубави према Богу и послушању вољи Божијој.

Бог се јавио Авраму и рекао: "узми сина твога јединца Исака, којег ти
љубиш, иди у земљу Мориа, и принеси њега на жртву не гори, коју ти Ја
покажем".

Аврам се повиновао. Њему је било веома жао свог јединца сина, којег је
љубио више, него самог себе. Али Бога је он љубио више од свега и веровао
је Њему савршено, и знао је, да Бог никада и ништа лоше не жели. Он је устао
у рано јутро, оседлао магаре, узео са собом сина Исака и двојицу слугу; узео
дрва и ватру за сажежење и кренуо на пут.

Трећег дана пута пришли су к гори, коју му је показао Господ. Аврам је

оставио слуге и магаре под гором, узео ватру и нож, а дрва поставио на Исака
и пошао са њим уз гору.

Када су њих двојица ишли на гору, Исак упита Аврама: "Оче мој! Имамо
ватру и дрва, а где је јагње за жртво-приношење?"

Аврам одговори: "Господ ће наћи Себи јагње". И идоше даље обојица

заједно и приђоше на врх горе, на место, на које је указао Господ. Тамо је
Аврам устројио жртвеник, наложио дрва, свезао сина свога Исака и положио
њега на жртвеник поврх дрва. Он је већ принео нож, да би заклао својег сина.
Али ангео Господњи позвао га је са неба и рекао: "Авраме, Авраме! Не подижи
руку твоју на дете и не чини над њим ништа. Јер сада Ја знам, да се бојиш
Бога, јер ниси пожалио јединца твојега сина Мене ради".

И увиде Аврам недалеко овна, који се заплео у жбуњу, и принесе га на

жртву уместо Исака.
 Приношење Исака на жртву

За такву веру, љубав и послушање Бог је благословио Аврама и обећао, да

ће имати потомства тако много, као звезда на небу и као зрна песка на обали
мора, и да ће у његовом потомству добити благослов сви народи на земљи,
тојест да ће из његовог рода доћи Спаситељ света.

Приношење Исака на жртву било је праобразом или предсказањем људима

о Спаситељу, Који ће, будући Син Божији, бити дат Својим Оцем на крсну
смрт, на жртву за грехе свих људи.

Исак, се јавља као праобраз Спаситеља две хиљаде година пре Рођења
Христовог, пред-изображавајући, по вољи Божијој, Исуса Христа. Он је, као и
Исус Христос, безропотно ишао на место жртвовања. Како је Исус Христос
носио на Себи Крст, тако је и Исак на себи носио дрва за жртвоприношење.

Гора, на којој је Аврам приносио на жртву Исака, добила је назив гора

Мориа. Касније на тој гори, поставио је Цар Соломон, по упутству Божијем,
Јерусалимски храм.
 Исак-праобраз Спаситеља

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постање": гл. 21, 22.

Женидба Исакова

Сара, жена Аврамова, умрла је када јој је било 127 година. Сам Аврам,
осетивши слабост свог здравља, решио је да ожени свога сина Исака, али
никако не са хананејком, већ девојком из свог племена. Исак је напунио тада
четрдесет година.

Аврам позва свог најстаријег слугу Елеазара и рече му: "Закуни ми се пред
Господом, Богом неба и земље, да нећеш одабрати сину мојему жену од кћери
хананејских, међу којима живим, но пођи у моју родну земљу к племену
мојему, и доведи отуда невесту Исаку, сину мојему".

Елеазар даде заклетву и одмах крене на пут. Тада је био обичај, да женик
даје родитељима дарове за невесту; што је богатија била невеста, то су
богатији били и дарови (мираз).

Елеазар узе са собом као поклоне разне скупоцене ствари и десет камила и
отиде у Месопотамију, у град Харан, где је живео Нахор, брат Аврамов.
 Пришавши к граду, Елеазар се зауставио на кладенцу (извору). Дошло је и
вече када жене обично долазе да захвате воду. Елеазар се почео молити
Богу, говорећи: "Господе, Боже, господара мојега Аврама, пошаљи је сада
према мени и учини милост господару мојему. Ево, ја стојим код извора, где
кћери градских житеља долазе да захвате воде. Учини да та девојка, која на
моју молбу нагне крчаг и пода ми да се напијем и каже: - пиј, ја ћу дати и
камилама твојим да пију - да та буде одређена од Тебе за Исака".

Ребека даје Елеазару да пије

Није успео ни да оконча молитву Елеазар, када се ка извору спустила с

крчагом на плећима прекрасна девојка, налила воду и пошла узбрдо.

Елеазар је пришао к њој и рекао: "Дај ми да попијем мало воде из крчага

твојег".

Девојка рече: "Пиј, господару мој". И тада је спустила крчаг са рамена на

руку своју и напојила га.

Кад се Елеазар напио, девојка рече: "Ја ћу налити и за камиле, док се не

напију све". Она је брзо изручила воду из крчага својег у појило, и отрчала
опет на извор да налије воде, и налила је за све камиле његове.

Елеазар је гледао на њу са чуђењем и ћутећи.

Када су камиле престале да пију, Елеазар је узео златан прстен и две

наруквице за руке, поклонио јој их, и упитао: "Чија си кћи? Кажи ми, има ли у
дому оца твојега места да се преноћи?"

Девојку су звали Ребека, и она одговори: "Ја сам кћер Ватуилова, сина
Нахорова. У нас је много сламе и сточне хране и има места за ноћење".

Елеазар се спустио на колена и захвалио се Богу, што је Он услишио

молитву његову.
 Ребека је отрчала у свој дом, и све ово саопштила матери својој и свим
укућанима.

Елеазар дели поклоне

Ребека је имала брата Лавана, који је тог часа истрчао к извору и рекао
Елеазару: "Дођи, који си благословен Господом. Зашто стојиш напољу? Ја сам
спремио кућу и место за камиле".

Елеазар је ушао у дом. Лаван раседла камиле, даде им сламе и хране и

одмах донесоше воде да омију ноге Елеазару и људима, који су били са њим,
и поставише им да једу.

Али Елеазар рече: "Ја сам слуга Аврамов. Hећу јести док не кажем ствар
своју". И саопшти им Елеазар подробно, зашто је дошао и како је по молитви
његовој Господ дао знамење о Ребеки. Када је све ово саопштио упитао је:
"сада ми кажите, да ли ћете указати милост и правду господину мојему или
не?"

Лаван и Ватуил одговорише: "Од Господа је ово дошло, и ми ти не можемо

приговорити. Ево Ребека је пред тобом: узми је и пођи; нека она буде жена
сина господара твојега, како рече Господ".
 Отац благосиља Ребеку на пут к Исаку

Када је Елеазар чуо те њихове речи, са захвалношћу се поклонио Господу

до земље. Затим је извадио златне и сребрне ствари и одећу и поклонио их
невести, брату њеном и матери њеној.
 Исак среће Ребеку

Cледећег дана Елеазар замоли, да их пусте дому. Али брат и мати

Ребекина почели су га наговарати да остане још десет дана.

Али Елеазар одговори: "Немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу

моме путу".

Исак упознаје Ребеку са својим оцем Аврамом

Тада родитељи позваше Ребеку и упиташе је: "Xоћеш ли поћи са овим

човеком?" Ребека рече: "Xоћу". Тада је родитељи благословише и отпустише
је на пут.

Када се Елеазар са Ребеком и путницима приближио на камилама к

шаторима Аврамовим, Исак их срете.

И постаде Ребека женом Исаковом. Љубав према Ребеки га је утешила у

тузи због смрти матере његове, Саре.

НАПОМЕНА: погледај Библију, у књ. "Постанак": гл. 23 и 24.

***
 Женидба Исакова је важан пример за сва поколења. Како су често у заблуди
млади људи при најважнијем питању свога живота - при ступању у брак. Једни
траже богатство, други - лепоту телесну, трећи - племенитост итд., и само
ретки траже разума и кротког доброг срца, тј. лепоту унутарњу, духовну.
Први квалитети су привремени и пролазни а друго - унутарња лепота,
постојана је и не зависи од промена спољних прилика.

Неверан однос према браку проистиче од тога, што људи xоће сами да
постигну своју срећу, без Бога, по својим егоистичким прохтевима.

Хришћански младићи и девојке, желећи да ступе у брак, дужни су да усрдно

моле Господа - Срцезналца, да Он сам, по Својој вољи, устроји њихово
супружанство и да их благослови својом благодаћу, јер без благослова
Божијег нико неће створити своју срећу, добар поредак у супружанском животу
и у истинитој хришћанској породици.

А добра хришћанска породица је штит чистим наравима, земља за

насађивање добра у човечанству, оруђе и средство за
распрострањивање и утврђивање свете Христове Цркве на земљи.

Породица је такође и основа друштва, како лепо говори о томе Филарет,

митрополит Московски: "у породици лежи семе свега, што се затим показује и
израста у велику породицу, која се назива друштвом".

Исав и Јаков

Исак је имао два сина: Исава и Јакова.

Исав је био искусан ловац и често је живео у пољу, а Јаков је био кротак и
тих, живео је у шаторима, заједно са оцем и мајком. Исак је више волео Исава,
који му је припремао храну од своје дивљачи, а Ребека је више волела Јакова.

Исаву, као старијем сину, припадало је првородство, тојест преимућство над

Јаковом у благослову од оца.

И ето, једном се Исав вратио са поља уморан и гладан. Јаков је тада кувао
себи чорбу од сочива.

И рече му Исав: "Дај ми да једем".

Јаков му одговори: "Продај ми своје првородство", јер му се силно прохтело,

да се на њега односи благослов, дат од Бога Авраму, и да тако ревносно
послужи Богу.
 Исав одговори: "ево, умирем од глади, шта ће ми то првородство?" Таквим
одговором Исав је показао свој подцењивачки однос према благослову
Божијем.

Јаков рече: "Закуни се".

Исав продаје своје првородство Јакову за чорбу од сочива

Исав се заклео и продао своје првородство Јакову за чорбу од сочива.

А када је Исак остарио и ослепео, тада је, осетивши да му се ближи крај

живота, пожелео да благослови Исава, као старијег сина. Али, захваљујући
лукавству, које је смислила Ребека, он је уместо Исава благословио Јакова.
Исак је ускоро спознао своју грешку, али не обазирући се на њу потврдио је за
Јакова свој благослов.

Зато је Исав замрзео брата и чак га је хтео убити, па је Јаков морао да

побегне из своје породице.

По савету родитељском, он је отишао код родбине своје мајке у

Месопотамију, у земљу Вавилонску, к њеном брату Лавану, да би живео са
њим, док не прође гнев Исавов, и да би се при том и оженио неком од кћери
Лаванових.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак" гл. 23; 24; 25; 27, 1-9.
 Јаковово виђење тајанствене лествице

На путу се Јаков зауставио у пољу да преноћи, ставио је под главу камен и

уснио је. И ево, види он у сну: стоји лествица на земљи, а њен врх додирује
небо. Ангели Божији се пењу и спуштају по њој, а на врху лествице стоји Сам
Господ.

И говори Господ Јакову: "Ја сам Господ, Бог Аврамов и Исаков. Не бој се!
Земљу, на којој лежиш, Ја ћу дати теби и твоме потомству. И биће потомство
твоје многобројно, као песак на земљи, и у семену твом благословиће се сви
народи на земљи. И ево, Ја сам са тобом, и сачуваћу те свуда, куда год да
пођеш, и вратићу те у ту земљу".

Овде се под семеном или потомком његовим, кроз ког се благосиљају, тојест
усрећуjу сви народи, подразумева Спаситељ. Лествица која сједињује небо и
земљу, праображава Божију Мајку, кроз Коју је Син Божији, родивши се од
Ње, сишао на земљу због спасења људи. Божија Мати, као та лествица,
сјединила је небо и земљу.

Пробудивши се Јаков је рекао: "Страшно је ово место: то је - дом Божији, то

су - врата небеска". Камен, на ком је спавао, он је поставио као споменик и
излио је на њега јелеј (уље) за жртву Богу. То место он је назвао Ветиљ, што
значи: дом Божији. После тога, са надом у помоћ Божију, он је спокојно
продужио свој пут у Месопотамију.
 Јаков је дошао у Харан к Лавану, брату своје мајке (тј. к шураку). Јаков је
саопштио Лавану о свему и остао је да живи и ради код Лавана.

Лаван упита Јакова какву он жели плату за свој рад. Јаков се сложио да
ради код Лавана седам година за његову кћер, Рахиљу, да би се потом
оженио њом, јер он је њу заволео.

Али Лаван је лукавством дао Јакову за жену не Рахиљу, већ своју старију
кћер Лију, правдајући се тим, да је такав закон у крају, да се не даје млађа
кћерка пре старије.

Тада се обманути Јаков сагласио да ради још седам година за Рахиљу.

Кроз двадесет година Јаков се срећно вратио своме оцу, у земљу хананску,
са великом породицом и имањем. А Исав, који одавно није видео свог брата,
радосно је дочекао Јакова још на путу.
 Господ, је у посебним тајанственим приликама испитао силу Јаковљеву, дао
му ново име Израиљ, што значи "бого-борац". И Јаков је постао родоначалник
народа израиљског, односно јеврејског.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": гл. 28, 10-22; 29; 30; 31; 32; 33;
34; 35.

Јосиф

Јаков је имао дванаест синова: Рувима, Симеона, Левија, Јуду, Исахара,

Завулона, Дана, Нефталима, Гада, Асира, Јосифа и Венијамина. Од њих је
касније произашло дванаест колена, или племена, народа јеврејског.

Од свих својих синова Јаков је највише волео Јосифа због његове кротости
и послушања и сашио му је разнобојну одећу. Браћа су почела да завиде
Јосифу и замрзели су га.

Једном је Јосиф видео сан, како је са браћом био у пољу и како везују
снопље. И ево његов сноп је устао међу осталима, а снопови браће његове
окружише његов сноп и поклонише му се. Други пут, Јосиф виде у сну, да се
сунце, месец и једанаест звезда поклањају њему. Када је саопштио свој сан,
отац му је приговорио: "Какви су то сни? Хоћемо ли се још ја и твоја мати и
браћа твоја клањати теби?" Браћа су сада још више почела да мрзе Јосифа.

Мало после тога браћа су напасала стада далеко од дома, и отац је послао
Јосифа да их посети и да сазна, да ли су му браћа здрава и како је стока. Када
је прилазио, браћа угледаше Јосифа још издалека и почеше да говоре: "Ево
иде сновидац, дајте да га убијемо и тада видимо, како ће се испунити његов
сан". Али Рувим, најстарији брат, рече: "Не проливајте крв; баците га боље у
јаму". А у себи је смислио потом да спасе Јосифа и врати га оцу. Браћа су га
послушала; скинула су са Јосифа разнобојну одећу и бацила га у дубоку јаму,
у којој није било воде. У то време пролазаше поред њих купци са товарима за
Египатску земљу. Један од браће - Јуда, предложио је да продају Јосифа, и
они га продаше за двадесет сребрника. Затим су узели одећу Јосифову,
намазали је козијом крвљу, донели су је оцу и рекли: "нашли смо ову одећу,
није ли она Јосифова?". Јаков је препознао одећу. "Заиста, дивља звер, је
растргла Јосифа!" са жалошћу је узвикнуо. Затим је дуго оплакивао свог
вољеног сина и није се могао утешити.
 Браћа продају Јосифа

Јосиф који је продат од браће (по савету брата Јуде) за 20 сребрника, био је
праобразом Христа, проданог од Јуде за 30 сребрника.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": гл. 37; и књ. "Излазак": гл 1, 1-

4.

Јосиф у Египту
 Купци су довели Јосифа у Египат и продали га једном царевом дворјанину,
по имену Потифар (или Пентефрије). Живећи у Египту, међу незнабожцима,
Јосиф је тврдо чувао веру у истинитог Бога и бојао се да у било чему згреши
пред Њим; свом господару је служио часно.

Потифар га је заволео и поставио за управника у свом дому. Али зла и

лукава жена Потифарова оклеветала је Јосифа пред својим мужем. Потифар,
поверовавши жени, ставио је Јосифа у затвор.

Али Бог је видео невиност Јосифову, и помогао му. У истом затвору били су
и винарски старешина и хлебар, поданици фараона, цара египатског. Једном
они видеше сне. Вински старешина је уснио, да је убрао грожђе са три лозе,
исцедио из њих сок у чашу и дао га фараону. Хлебар је видео, како носи на
глави три котарице хлеба, и птице како прилећу и кљују хлебове. Јосиф им је
објаснио сне. Винарском старешини је рекао, да ће га кроз три дана цар
помиловати, и да ће опет бити винарски старешина, а хлебару је рекао, да ће
га фараон кроз три дана обесити, и да ће птице кљувати његово тело. И све се
испуни тако, како је рекао Јосиф.

После две године виде фараон једне ноћи два посебна сна. Уснио је, да
стоји на обали реке, и ево, изашле су из реке прво седам крава лепих и
дебелих, а за њима седам крава ружних и мршавих; ружне краве поједоше
дебеле, а саме се нису угојиле. И други сан - на једном стаблу је израсло
седам класова пуних, а затим седам класова сувих и танких и танки класови
поједоше седам пуних класова. Јутром фараон је позвао све мудраце
египатске, али нико од њих није могао да му објасни сан.

Тада се винарски старешина сетио Јосифа и рекао цару за њега. Јосифа су

довели к фараону, и он му је објаснио сне. "Оба сна - рекао је он - значе исто:
ево, наступа у земљи египатској седам година изобиља; после њих наступиће
седам година глади". При томе, Јосиф је дао фараону савет да прибави у
плодним годинама толико жита, да га буде доста за цео период глади.

Фараон, схвативши да је Сам Бог открио Јосифу значење снова, поставио га

је за главног старешину у земљи Египатској, првог после себе, и њему је
поверио да складишти жито.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак" гл. 39; 40; 41, 1-46.

Сусрет Јосифов са браћом и пресељење Јакова са породицом у Египат

За седам плодородних година Јосиф је сабрао у Египту толико жита, да га је

остало и за гладне године, и чак се могло и продавати другим крајевима. Са
свих страна су почели пристизати у Египат по жито, јер је глад владала по
целој земљи.

Дошли су у Египат по жито и синови Јаковљеви, из земље Ханаанске. Они

су дошли код Јосифа, поклонили му се до земље, али га нису препознали.
Јосиф је препознао браћу и невољно се сетио снова свог детињства; али да
би увидео да ли су браћа постала боља, поступио је са њима сурово и рекао
им: "Ви сте заиста, шпијуни (туђи извидници), и дошли сте да осмотрите све у
нашој земљи, да би је потом освојили".

"Не", одговорише браћа, "ми смо људи поштени и сви смо синови једнога
човека из земље Хананске. Било нас је дванаест, али један је нестао, а
најмлађи је остао са оцем".

"Ако говорите истину", рекао је Јосиф, "тада нека један од вас остане овде,
а остали нека одвезу жито и доведу најмлађег брата".

Браћа су тада почела говорити међу собом, мислећи да их Јосиф не разуме,

јер са њим су говорили помоћу преводиоца: "Ево, ми подносимо казну за грех
против брата нашега: Ми нисмо поштедели њега, зато нас је стигла оваква
несрећа".

А Јосиф када је чуо, шта они говоре, удаљио се од њих и заплакао. Затим,
он је оставио код себе Симеона, а осталу браћу је пустио.

Кроз годину дана браћа су поново дошла у Египат по жито и довели су са

собом и најмлађега брата Венијамина. Јосиф, видевши међу њима
Венијамина, нареди да их уведу у дом његов и припреме им да једу. И када је
гледао на Венијамина, он је од радости заплакао. Да браћа не би приметила
његове сузе, ушао је у другу собу и умио своје лице. После обеда Јосиф
нареди да им наспу жито у џакове, а у џак Венијаминов нареди да ставе и
сребрну чашу, из које је сам пио. А следеће јутро отпустио их је кући.

Али тек што су отишли, а Јосиф је наредио свом управнику да их стигне и

претресе, и види да ли су они украли чашу. Чаша се нашла у џаку
Венијаминовом. Браћа су се сва вратила к Јосифу, пала пред њим на земљу и
рекла: "Бог је открио неправду нашу; сада смо ми сви робови твоји".

"Не - одговорио је Јосиф - нека остане роб тај, у ког се нашла чаша, а ви
можете да се вратите к оцу.

Тада је иступио Јуда и рекао Јосифу: "Господару мој! Отац наш је стар и тог
сина љуби више од свих осталих; ја сам се обавезао да га вратим читавог
назад; дај боље ја ћу остати твој роб уместо њега, а њега пусти са браћом оцу;
јер, ако се он не врати, отац наш умреће од жалости".

Сада је Јосиф увидео, да су се браћа поправила, и више се није сакривао

пред њима. Он је удаљио све слуге, заплакао и рекао им: "ја сам ваш брат
Јосиф, ког сте продали у Египат!".
 Јосиф се открива својој браћи

Браћа се тако збунише, да нису могли говорити.

Но, Јосиф продужи: "Не бојте се! Сам Бог ме је довео овде, да сачува ваше
животе.

Вратите се брже оцу и реците му, да и он дође мени у Египат, јер остаје још
пет година глади". Затим је почео да грли и љуби Венијамина и сву браћу и
плакао је и грлио их.

Када је Јаков са великом радошћу сазнао, да је син њeгов Јосиф жив, он се

преселио са целом својом породицом у Египат.

Седамнаест година поживео је остарели Јаков-Израиљ у Египту и почео се

приближавати к смрти. Прво је благословио Јосифа и његову децу - Манасију
и Јефрема. Јосиф је привео своје синове к оцу тако, да је старији Манасија
стојао наспрам десне руке Јаковљеве, а млађи Јефрем стајао је наспрам
леве. Али Јаков је сложио руке у крст тако, да је десна његова рука легла на
главу Јефремову, а лева - на главу Манасијину. И благословио их је: Јефрема,
као старијег, а Манасију, као млађега.
 То крстообразно слагање руку Јаковљевих за благослов, било је праобраз
Крста Христовог и времена, када ће људи примати благослов Господњи не
по старости, већ по својим добрим делима и заслугама.

Потом, сабравши око постеље све синове своје, он је свакоме од њих дао
благослов и предсказао је Јуди, да ће из његовог потомства бити цареви над
јеврејским народом све до тада, док не дође Помиритељ, тојест Христос
Спаситељ.

После свега он је заповедио својим синовима, да га сахране у земљи

Хананској, тамо, где су сахрањени његови оци. И умре Јаков-Израиљ у 147
години, и однесоше га синови у земљу Хананску и сахранише га тамо.

Пресељење Јакова са породицом у Египат

Педесет година после Јакова умро је и Јосиф. Пре смрти он је рекао, да ће

Бог извести јеврејски народ из Египта и вратити га у земљу Хананску. Такође
он је заповедио, да се његове кости пренесу у родну земљу.

У Египту, породица Јаковљева - Израиљова брзо се умножила и формирала

народ, који је почео да се назива израиљским или јеврејским. Он се делио
на дванаест колена по броју дванаесторице синова Јаковљевих.

Историја Јосифова, који је пострадао од своје браће, а потом се прославио

и спасао им живот, била је праобраз Христа Спаситеља. Спаситељ је такође
пострадао од свог народа, умро је на Крсту, потом васкрсао и прославио се,
спасивши људе од греха и вечне смрти.
 НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": гл. 41, 47-57; гл. 42 до 50 гл.

Беседа: историја Јосифова, записана на језику дрвећа

Рационалисти (људи који признају за извор познања само разум, одбацујући

свако искуство и Божанствено Откровење), не верујући у историчност
библијских приповедања, односе се према историји Јосифовој, као према
легенди. Па ипак, та историја није легенда, већ стварни догађај, који се заиста
одиграо у историји древног Египта. Аутор ових редова са свом смелошћу
утврђује историчност датог догађаја, пошто се показује да је она записана
самом природом и записана на савршено неочекиван начин. У двадесетим
годинама двадесетог века аутор ове књиге се занимао испитивањем
зависности прираста дрвне масе дрвећа од различитих природних чинилаца:
од наводњавања, од подлоге, климата, пожара, штеточина, слично правцу
деловања многих истраживача у Русији, у Америци и у Швајцарској. Тада је
било спроведено испитивање остатака дрвне масе, сачуване у разним
палеонтолошким и археолошким колекцијама. Наше занимање посебно су
привукле колекције дрвених предмета, сачуваних из времена древног Египта.
Таквих предмета, у египатском оделу Петербуршког Ермитажа постоји знатан
број. Сви су они били одлично очувани, дозвољавајући тачно утврђивање, које
је дрво било употребљено за овај или онај предмет.

На тај начин, било је разјашњено, да је део предмета био неправљен од

дрвећа, које расте до наших дана у Абисинији и у областима горњих језера,
где настају Плави и Бели Нил. Те врсте су биле, наравно, увежене у Египат.
Али значајан број предмета који су били у колекцији били су направљени од
врста дрвета, које и данас расту у долини Нила. За те облике столарије
древног Египта највише су биле кориштене две врсте: нилска акација и
сикомора. Изучавањем структуре дрвне масе тих врста, успели смо да
установимо, да постоји непосредна зависност ширине дрвених годова од
изливања Нила.

Како је познато, од величине тих изливања зависи сва економија Египта:

када је излив био обилнији, сво становништво било је у изобиљу, јер се
растиње Нилске долине у таквим годинама развија бурно а поља дају обилне
приносе; показало се да у таквим годинама и дрвеће, које расте по обалама
Нила, образује шире годове а у годинама слабог изливања - у земљи је
неродица и глад, а годови дрвећа постају уски, јер сво растиње страда од
недостатка влаге. Када је направљена веза између приноса и ширине дрвених
годова, дошао сам до следећег закључка: ако библијски опис саопштава
стварни догађај из историје египатских догађања, тада седам година
изванредних приноса и седам година силне неродице морају бити урезане у
годовима, који су произрасли у то време на обалама Нила.

Тада сам замолио помоћницу управника Египатског Одела Ермитажа (тада

је то био акад. В. В. Струве), г-ђу Н. Д. Флитнер, да ми покаже, који дрвени
предмети из колекције се могу односити на временски период ХIII-XVIII
династије. За ту епоху истраживачи библијске археологије, како је познато,
везују историју боравка Јевреја у Египту. Г-ђа Флитнер ми је показала низ
таквих предмета. Међу њима су били: кутијица за чување лепих мириса,
направљена из нилске акације, саркофаг једне од царевих кћерки, издубљен
од сикоморе, и неки други предмети. Ја сам спровео темељно испитивање тих
предмета, почевши од кутијице за чување лепих мириса. То је невелики
предмет приближно 12 цм дужине, 7 цм ширине и 8 цм дубине. (У своје време
ја сам имао тачне мере и снимке, али су они страдали у време бегства из
СССР).

Тај сандучић је био направљен од једног одсечка нилске акације. Одсечак је

мајстор расцепио на танке дашчице, од којих је уз помоћ биљне смоле и био
слепљен сандучић. Сличност оцртаних дрвених слојева била је видљива на
свим страницама сандучића, при чему се то оцртавање показало посебним: на
свим дашчицама упадало је у очи постојање врло широких и врло уских
годова. Тај редослед ишао је овако: прво је ишла група од шест необично
широких годова; а за њом непосредно - следила је група, која се састојала од
седам годова врло уских (наизменичност годова у времену може установити
без посебних тешкоћа свако, ко је упознат са структуром такозваног пролећног
и јесењег дрвећа).

Раније, ми смо рекли, да ширина дрвених годова дрвећа на обалама Нила

одговара његовом изливању и повезана је тако са родношћу или неродицом.
На тај начин, природа је сама записала, да су у време одговарајуће епохе
живота Јосифовог у Египту, у тој земљи неколико година узастопце постојали
обилни приноси. У тим годинама и дрвеће је образовало необично широке
годове. Таквих је годова на сандучићу, који смо испитали, било шест. Али и
пре тога, годови нису била уски, тако да приметног разилажења са библијском
историјом о седам година изобиља овде нема. Пошто је после година
родности дошло седам година неродице, то структура стабала, која смо
испитали, сведочи са необоривом тачношћу.

Поред поменутог сандучића, ја сам испитао такође и горепоменути

саркофаг. Његова сачуваност била је нешто лошија од очуваности кутијице за
чување лепих мириса, али ипак и на дрвету сикоморе, из стабла од ког је био
направљен саркофаг, дала се утврдити слична група слојева, потврђујући са
неоспорном јасношћу, да у основи ове библијске историје лежи несумњиви
факт, записан на страницама велике књиге Природе.

О направљеном открићу, у општим цртама, ја сам саопштио на јавном

предавању на вечери у част Д. Н. Каигородова у фебруару 1928 године, и
трудио се то да одштампам прилажући све материјале, и резултате добијене
испитивањем. То се није дало урадити, јер услови цензуре, који су постојали у
СССР, нису дозвољавали штампање ничега, што може допринети јачању
ауторитета књиге Светог Писма.
 Сматрам корисним да реченом додам информацију, која се односи на
историју древног Египта.

Сагласно Библијској хронологији, продаја Јосифова од брађе у Египат и

затим пресељење праоца Јакова у ту земљу, десили су се 18 векова пре
Рођења Христовог. Неки историчари одређују тачно време пресељења Јакова
- 1825 годину. Приметно је, да је при фараоновој ХII династији, конкретно при
Аменехмету III, који је царовао те године, мрежа вештачког наводњавања била
значајно раширена и усавршена. Ниво воде у Нилу, при фараонима ХII
династије, мерио се на скалама око Семнје, на другом брзаку. У надписима
пронађеним овде, који се односе на 14 годину царствовања Аменемхета (тј.
1835 године пре Р.Х.) измерен је максимални ниво, који је прекорачио 7
метара нивоа воде, посматрано сада.

Очевидно, специјални чиновници су мерили ниво дизања воде у Нилу, јер је

државна власт јасно показивала да зна, какво огромно значење за привредни
живот краја је имао систем вештачког наводњавања, чије деловање је у
потпуности зависило од количине воде у Нилу.

Посебно крупни послови у том периоду били су у Фајумској оази. Овде се

налазио велики резервоар воде, кога су Грци назвали Меридово језеро.
Језеро се сједињавало каналом са уставама (бранама), и тај систем је давао
могућност регулисања наводњавања врло велике површине Фајумске оазе
(погледај о томе у Меасперу и Авдиеви).

Остаје да се изложеном дода следеће: ако би било могyће испитати

египатске колекције британског и каирског музеја, ми би, несумњиво, нашли
још низ предмета, који су на себи запечатили догађаје, описане у последњим
главама Књиге Постања.

Протојереј Н.Смирнов

Из газете "Наша Страна", Буенос Аирес. 1960 г.

Историја многострадалног Јова

 У веома давна времена живео је источно од Палестине праведан човек, по
имену Јов. То је био поштен и добар човек, који се старао да у целом свом
животу угоди Богу. Господ га је наградио за благочестивост великим блазима.
Он је имао много стотина крупне и хиљаде ситне стоке. Радовала га је велика
и сложна породица: имао је седам синова и три кћери.

Али ђаво је позавидео Јову. Он је почео да клевеће Богу праведног Јова:

"Да ли је због поклона богобојазан (праведан) Јов? Отми му све, што има -
xоће ли Те и тада благословити?" Бог пак, да би показао свима, колико Му је
веран Јов, и да би научио људе трпљењу у њиховим страдањима, допустио је
ђаволу да узме Јову све, што је имао. И ево, једног дана, разбојници отераше
сву Јовову стоку, слуге побише, а страшни ветар из пустиње разруши дом, у
ком су била деца Јовова, и сви они погибоше. Али Јов не само да није почео
да ропће на Бога, већ је рекао: "Бог дао, Бог и узео: да буде благословено
име Господње".

Посрамљени ђаво не задовољи се тим. Он поново поче клеветати на Јова:

"за живот свој даће човек све, што има; но дотакни се костију његових и тела
(тј. удари га болешћу) - и видећеш, xоће ли благословити Тебе?" Бог допусти
ђаволу да лиши Јова још и здравља. И ево, оболе Јов најстрашнијом болешћу
- губом. Тада и жена Јовова поче да га наговара да каже реч ропота против
Бога, а другови његови, уместо утехе, само су растројавали невиног
страдалника својим неправедним сумњама. Али Јов је остао чврст, није
изгубио наду на милосрђе Божије и само је молио Господа да потврди, да он
трпи невин.

У беседи са друговима Јов је пророковао о Искупитељу (о Спаситељу) и

о будућем васкрсењу: "Ја знам, Искупитељ мој је жив, и Он ћe у
последњи дан поново саставити из праха распадајућу кожу ову моју, и ја
ћy у телу мом видети Бога. Ја ћу видети Њeгa сам; моје очи, а не очи
неког другог, видеће Њeгa (Јов 19, 25-27).

После овога Бог, показа свима пример верности и трпљења на Свом слузи
Јову, Сам се јавио и рекао друговима његовим, који гледаше на Јова, као на
великог грешника, да траже од њега молитву за себе. Бог је наградио свога
верног слугу. Јову се вратило здравље. И поново је добио седам синова и три
кћери, а стоке два пута више него пре, и живео је Јов још сто четрдесет година
и починуо спокојно, благочестиво и срећно.

Историја многострадалног Јова нас учи, да несрећу Бог шаље не само за

грехе, већ понекад Бог шаље несреће и праведницима због још јачег
утврђивања њиховог у добру, због посрамљења ђавола и због прослављења
правде Божије. Затим, историја живота Јововог нам открива, да земна срећа
не одговара увек човековом врлинском животу, и учи нас такође да будемо
састрадални у несрећама.

Јов, својим невиним страдањем и трпљењем, је праобраз Господа Исуса

Христа. Зато се у дане спомињања страдања Исуса Христа (у страсној
седмици) у цркви чита историја из књиге о Јову.

НАПОМЕНА: Види Библију -"Књига о Јову".

Египатско ропство

У Египту су Јевреји у почетку живели добро. Али нови фараони, дошавши на

египатски престо, почели су заборављати Јосифа и његове заслуге. Они су
почели страховати од умножавања јеврејског народа, јер су се бојали, да ће
Јевреји постати јачи од Египћана и да ће устати против њих. Фараони су
почели да их изнурују тешким пословима. Али што су их више изнуривали, тим
више они су се умножавали. Тада је један од фараона наредио да се убијају
сва јеврејска деца чим се роде.

У то време, када су Јевреји још живели добро, они су почели да

заборављају на Бога и почели су примати идолопоклоничке (незнабожачке)
обичаје Египћана. Сада, када су почеле муке, они су се сетили Бога и
обратили су се к Њему са молитвом за спасење. Милосрдни Господ их је
услишио и послао им избављење кроз пророка и вођу Мојсија.

НАПОМЕНА: Види Библију у књ."Излазак" гл.1

Мојсије

Мојсије се родио у једног Јеврејина пореклом из колена Левијина. Мајка је

три месеца сакривала сина од Египћана. Али када то више није било могуће,
узела је трстену корпу, облила је смолом, положила у њу дете, и поставила
корпу у трску, на обали реке. А сестра дететова Мариам, стала је да гледа
издалека, шта ће даље бити.

Кћер фараонова, са слушкињама, дошла је да се купа на том месту.

Приметивши корпу, она је наредила да је донесу. Када је видела дете како
плаче сажалила се над њим и рекла: "то је јеврејско дете".
 Мариам је пришла к њој и упитала: "хоћеш ли да ти дозовем дојкињу за
њега?"

Царева кћи рече: "Да, пођи и потражи".

Маријам отиде и доведе мајку. Царева кћи јој рече: "узми то дете и одој ми
га; ја ћу ти платити". И ова се сагласила са великом радошћу.

Када је дете поодрасло, мати га је одвела код цареве кћерке. Ова га је узела
к себи, и он јој је био уместо сина. Она му је дала име Мојсије, што значи: узет
из воде.

Мојсије је одрастао на царском двору и научио се свој мудрости египатској.

Али он је знао да је Јевреј, и љубио је свој народ. Једном Мојсије је видео како
Египћанин бије Јевреја. Он је заштитио Јевреја и убио Египћанина. Други пут,
Мојсије је видео како Јевреј бије другог Јевреја. Хтео је да га заустави али тај
му дрско одговори: "нећеш ли и мене убити како си убио Египћанина?!" Мојсије
се преплашио, видевши, да се за његов поступак зна. Тада је Мојсије побегао
из Египта, од фараона у други крај, у Аравију, у земљу Мадијамску. Населио
се код свештеника Јотора, оженио је његову кћер Сепфору, и напасао је
његова стада.

Једном, Мојсије је отишао са стадима далеко и био је на планини Хорив.

Тамо је он видео трновити жбун, који је горео и није сагоревао, тојест био је
обухваћен пламеном а није сагорео.
 Несагорива Купина

Мојсије је одлучио да приђе ближе и погледа, зашто жбун не сагорева. Ту је

чуо глас из средине жбуна: "Мојсије! Мојсије! Не долази овамо; изуј обућу са
ногу својих, јер је место на ком стојиш, света земља. Ја сам Бог Аврамов,
Исаков и Јаковљев".

Мојсије је заклонио своје лице, јер се бојао да гледа на Бога.

Господ му рече: "Ја видех страдања народа мојега у Египту и чух вапај
његов и идем да га избавим од руке Египћана и изведем у земљу хананску.
Иди к фараону и изведи народ Мој из Египта". При томе, Бог је дао Мојсију
силу да чини чуда. А пошто је Мојсије био муцав, тојест запињао је у говору,
Господ му је дао у помоћ брата његовог Арона, који ће говорити уместо њега.

Жбун, који није сагорео у ватри, који је видео Мојсије када му се Бог јавио,
добио је назив: "Несагорива Купина". Он је изображавао стање изабраног
јеврејског народа, угњетеног али не и пропалог. Он је био такође праобразом
Божије Мајке, Коју није сагорео огањ Божанства Сина Божијег, када је Он
сишао кроз Њу са неба на земљу, родивши се од Ње.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Излазак": гл. 2; 3; 4, 1-28.

Пасха и излазак Јевреја из Египта

Мојсије је дошао у Египат. У то време тамо је већ царовао други фараон.

После разговора са старешинама јеврејског народа, Мојсије и Арон пошли су к
цару египатском и у име Божије, затражили су од њега, да он отпусти Јевреје
из Египта.

Мојсије Арон пред фараоном

Фараон одговори: "Ја вашег Бога не знам и народ јеврејски нећу да пустим",
и наредио је да још више угњетавају Јевреје.

Тада Мојсије, по заповести Божијој, наведе на Египат, наизменично, десет

казни, тојест великих несрећа, да би се фараон сагласио да пусти јеврејски
народ из земље египатске.

Тако, по речи Мојсијевој, вода у рекама, језерима и изворима претворила се

у крв; град и скакавци уништили су растиње; наступила је тродневна тама по
целом Египту...

Али, не обазирући се на све ове несреће, фараон још није отпуштао Јевреје;
како је која казна престајала, фараон се поново разјаривао и одбијао да их
пусти. Тада је наступила последња, десета, најстрашнија казна.

Пре десете казне Господ је заповедио Јеврејима да изаберу за сваку

породицу једногодишње јагње (јагањца), да га закољу, испеку и једу са
пресним хлебом и горким травама, не ломећи кости; а крвљу јагњади да
помажу довратке и горњи праг на вратима. Јевреји тако и учинише.
 Излазак Јевреја из Египта. Заклање јагањаца

Те ноћи ангел Господњи поби све првенце у Египту, од човека до стоке. Он

је прошао мимо само тих домова, на чијим вратима је био направљен знак
крвљу (првенцем се називао први, тојест најстарији син). По целом Египту
подигао се плач. Фараон је призвао тада Мојсија и заповедио му да брзо изађе
са народом јеврејским из Египта.

Са Мојсијем је ишло до шесто хиљада људи, не рачунајући жене и децу.

Мојсије је узео са собом и кости Јосифове, како је то заповедио сам Јосиф пре
своје смрти. Када су Јевреји изашли из Египта, пред њима се јавио стуб, који је
дању био од облака, а ноћу од ватре. Он им је указивао пут.

Дан избављења Јевреја из египатског ропства остао је заувек у њиховом

сећању. Господ је установио овај дан главним старозаветним празником, који
је Он назвао Пасхом. Реч "Пасха" значи: пролазак мимо, или избављење од
беде (ангел смрти је прошао мимо јеврејских боравишта). Сваке године, увече
тога дана Јевреји су клали и припремали пасхално јагње и јели га са пресним
хлебом. Празник овај, продужавао се седам дана.
 Јагње пасхално, чијом крвљу су били избављени јеврејски првенци од
смрти, праобраз је Самог Спаситеља Исуса Христа, Јагњета Божијег, који је
примио на себе грехе света, а Крв Његова избавља све верујуће од вечне
смрти.

Сама старозаветна јеврејска Пасха, праобраз је наше новозаветне,

хришћанске Пасхе. Како је тада смрт прошла мимо боравишта јеврејских, и
они су били ослобођени од египатског ропства и примили су обећану земљу,
тако у хришћанској пасхи, Васкрсењу Христовом, смрт вечна је прошла
мимо нас: Васкрсли Христос, ослободивши нас од ропства ђаволу, дао нам је
вечни живот.

Христос је умро на Крсту у дан, када су клали пасхално јагње, и васкрсао

непосредно после јеврејске Пасхе; ето зашто васкрсење Христово Црква
празнује увек после јеврејске Пасхе и назива се такође Пасхом.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Излазак" 4, 29-31; с гл. 5 до 13 гл.

Пролазак Jевреја кроз Црвено море и друга чуда

 Јевреји су се по изласку из Египта упутили ка Црвеном мору. Египћани,
сахранивши умрле првенце, почели су да жале што су пустили Јевреје.
Фараон, сабравши војску са колима и коњаницима, дао се у гоњење Јевреја.
Он их је стигао на обали мора. Видевши иза себе опасне пукове фараонове,
Јевреје је обузео ужас. Уместо да моле од Бога помоћ, они су почели да ропћу
на Мојсија, што их је извео из Египта. Бодрећи их, Мојсије се у души својој
молио Богу. Господ је услишио његову молитву. Стуб од облака поставио се
иза Јевреја и сакрио их је од Египћана. Господ је рекао Мојсију: "узми жезал
твој, простри руку твоју на море и раздели га". Мојсије је пружио своју руку са
жезлом на море. И подигао је Господ силан источни ветар, током целе те
ноћи, и раздвојио је воду. И Јевреји су пошли по сувом дну, а вода је била као
зид са десне и леве стране. Чувши у логору јеврејском покретање, Египћани су
кренули да гоне Јевреје по морском дну и већ су стигли до средине мора. У то
време Јевреји су изашли на другу обалу. Мојсије је опет, по наредби Божијој
простро руку своју са жезлом на море. Морска вода се слила и покрила кола и
коњанике, целу војску фараонову, и потопила је Египћане.

Тада је израиљски народ (Јевреји) са великом радошћу, запевао захвалну

песму Господу Богу, свом Помоћнику и Покровитељу.

А Маријам пророчица, сестра Аронова, узела је у руке тимпан, а за њом су

ишле све жене са тимпанима, радосне, и запевала је Маријам пред њима:
"Појте Господу, јер се високо прослави Он, коња и коњаника његовог бацио је
у море".

Маријамнина песма

Пролазак Јевреја кроз Црвено море, чије воде су се раздвојиле и

избавиле Јевреје од несреће и ропства египатског, праобраз је крштења, кроз
које се ми ослобађамо од власти ђавола и ропства греху.
 У време путовања Јевреја из Египта у обећану земљу, Господ је учинио и
много других чуда. Једном су Јевреји дошли на једно место, где је вода била
горка. Они је нису могли пити и роптали су на Мојсија. Господ је указао Мојсију
на дрво. Кад га је он ставио у воду, вода је постала слатка.

То дрво, одневши горчину из воде, било је праобразом Крсног Дрвета

Христовог, које одузима горчину живота - грех.

Када је Јеврејима понестало хлеба, понетог из Египта, Господ им је послао

хлеб са неба - ману. Она је личила на мала бела зрна, или на ситан град, и
имала је укус хлеба са медом. Назив манна, овај хлеб је добио тако, што су
Јевреји кад га угледаше први пут, питали један другог: ман-гу (шта је то?), а
Мојсије је одговорио: "то је хлеб, који вам Господ даје за храну". Јевреји су
прозвали тај хлеб маном. Мана је јутром покривала земљу око јеврејског
боравишта за сво време њиховог пута, сваког дана, осим суботе.
 А када су Јевреји у пустињи дошли на место, звано Рефидим, где уопште
није било воде, они су поново почели да ропћу на Мојсија. По наредби Божијој,
Мојсије је ударио жезлом по каменој стени, и из ње је потекла вода.

Мана у пустињи, и вода која је потекла из камене стене, спашавајући тако

Израиљћане од смрти, праобраз су истините хране и пића за нас, тојест Тела
и Крви Христове, које нам даје Господ у светом причешћу, спашавајући нас
од вечне смрти.

У Рефидиму су на Јевреје напали житељи пустиње, Амалићани. Мојсије је

послао против њих Исуса Навина са војском, а сам са својим братом Ароном и
Ором успео се на оближњу гору, и почео се молити, подигавши обе руке ка
небу (образујући собом крст).

Арон је приметио, да када је Мојсије држао своје руке подигнуте, тада су

Јевреји побеђивали непријатеље, а када их је од умора спуштао, тада су
Амалићани побеђивали Јевреје. Потом су Арон и Ор поставили Мојсија на
камен, а његове руке су држали раширеним. И Јевреји су победили
Амалићане.
 Мојсије, моливши се са подигнутим рукама, праображавао је собом
победнички Крст Христов, чијом силом сада верујући хришћани побеђују
видљиве и невидљиве непријатеље.

У Рефидиму Мојсија је посетио његов таст Јотор и довео к њему жену и

његове синове.

НАПОМЕНА: Види Библију: у књ. "Излазак": гл. 14-18

Синајско законодавство
 Од Црвеног мора Јевреји су све време ишли кроз пустињу. Они су се
зауставили на планини Синај (Синај и Хорив - два врха једне планине). Овде
је Мојсије узишао на гору, и Господ му је рекао: "Овако реци синовима
Израиљевим: ако будете слушали глас Мој, бићете Мојим народом".

Када је Мојсије сишао са горе, он је пренео народу вољу Божију. Јевреји су

одговорили: "Све, што је рекао Господ, испунићемо и бићемо послушни".

Господ је заповедио Мојсију да припреми народ за три дана, због примања

Закона Божијег.

Трећег дана, који је био педесети дан од јеврејске Пасхе, тојест од изласка
Јевреја из Египта, густ облак прекрио је врх горе Синај. Севале су муње, грмео
је гром и затрубео је моћан трубни звук. Са планине се подизао дим, и сва она
се силно тресла. И изрекао је (тојест, рекао) Господ Свој закон у десет
заповести.

По наредби Божијој, Мојсије се попео на гору и провео тамо четрдесет дана

и четрдесет ноћи, без хране. Бог му је дао две таблице, или камене плоче,
на којима је било написано десет заповести. Поред тога, Господ је дао Мојсију
и друге законе, црквене и грађанске. Он је такође заповедио да се направи
Скинија, тојест преносиви храм Божији.

Сишавши са горе, Мојсије је све те законе и све, што му је открио Господ на

гори Синај, записао у књигу. Тако се међу нама појавило Свето Писмо или
Закон Божији.

Десет заповести или наредби, које је Бог дао Своме народу, тачно указују,
шта је човек дужан да ради а шта да избегава, ако xоће да љуби Бога и
ближње. Ево тих заповести:

I. Аз јесм Господ Бог твои: да не 1. Ја сам Господ Бог твој: немој

будут тебе бози инии, разве Мене. имати друге богове, осим Мене.
 Ова заповест наређује да љубимо Бога више од свега, и осим Њега, да не
дајемо никоме Божанске почасти. Свете угоднике Божије треба такође
поштовати, али не тако, као самог Бога, већ као људе угодне Богу више од
других, као молитвенике и заступнике наше пред њим.

2. Не
прави
себи
идола
нити
каквог
лика,
који је
на небу
горе,
који је
II. Не сотвори себе кумира и всјакаго подобија, елика на
на
небеси горе, и елика на земли низу, и елика в водах под
земљи
землеју: да не поклонишисја им, ни послужиши им.
доле, и
који је у
водама
под
земљо
м; не
клањај
им се и
не
служи
им.

Пошто је све у свету створио Бог, то се Њему једином треба поклањати и

Њега јединог сматрати Божанством. Правити идоле и поклањати им се никако
не треба. Поклањајући се светој икони, ми треба да представљамо себи онога
ко је изображен (насликан) на њој, и њему да се поклањамо, а не да сматрамо
саму икону за Божанство.

III. Не приемли имене Господа 3. Не изговарај име Господа

Бога твојего всуе. Бога твојега узалуд.

Не треба свето и велико име Божије изговарати празно, у пустим

разговорима, а зато ова заповест такође забрањује и да се кунемо узалуд.

IV. Помни 4. Cећаj се дана суботњег, да га проведеш свето: шест

дењ дана ради и сврши све своје послове, а дан седми - дан
субботнии, одмора (субота) да буде посвећен Господу Богу Твојему.
јеже
свјатити
јего: шест
днеи делаи,
и
сотвориши
в них всја
дела твоја,
в ден же
седмии,
суббота,
Господу
Богу
твоему.

Шест обичних дана у недељи човек је дужан да се труди, ради, и уопште да

се брине о свему, што је нужно за његов земни живот. А седми дан треба
посветити Богу, тојест одвојити га за Господа, молити се Њему, читати у славу
Божију поучне књиге, помагати сиромашнима, и уопште, ради Господа, чинити
што је могуће више добра, а не бити у испразности и не чинити зла дела. У
Старом Завету тако се празновала субота, а код нас, у Новом Завету, у
сећање на васкрсење Христово из мртвих, празнује се недеља (на руском
недеља=васкрсење).

V. Чти отца твоего и матер твоју, 5. Поштуј оца твојега и матер

да благо ти будет, и да долголетен твоју, да ти добро буде, и да дуго
будеши на земли. поживиш на земљи.

Дужни смо да љубимо и уважавамо родитеље, слушамо њихове добре

поуке и савете, да се бринемо о њима у болестима, да им будемо упориште у
старости и нуждама, а такође треба поштовати остале рођаке, старије,
доброчинитеље, учитеље, духовне оце и старешине; за то Бог обећава
продужење земног живота.

6.
VI. Не убии. Не
убиј.

Под убиством се подразумева не само лишавање живота себе или било ког
другог, већ и ако допустимо другом да убије својом наредбом, саветом,
помоћју, сагласјем. Том заповешћу се забрањује такође и необуздавање свог
гнева и вређање ближњег сваким погрдним речима. Ова заповест наређује да
се живи са свима у миру и сагласју, и такође да се кротко односимо према
животињама.

VII. Не
прелјуби 7. Не чини прељубе.
сотвори.

Овом заповешћу Господ забрањује мужу и жени да наруше узајамну верност

и љубав. Не ожењенима Бог наређује да чувају чистоту мисли и жеља.
Прождрљивост, пијанство и уопште свака сувишност и необузданост се такође
забрањују том заповешћу.

VIII. Не
8. Не укради.
укради.

Ништа туђе не узимај без питања ни јавно, ни тајно; не обмањуј при

продаји; при свакој погодби разрачунај се праведно; не скривај нађено; сваки
посао окончај у обећаном року и чини га по савести.

IХ. Не послушествуи на друга 9. Не говори на другога лажног

твојего свидјетељства ложна. сведочанства.

Ова заповест забрањује да се лаже, клевеће, говори о људима ружно, да их

осуђујемо, а такође да се верује клеветницима. Ова заповест наређује да се
увек часно одржи дата реч.

10. Не пожели жене ближњега

Х. Не пожелаи жени искреннјаго
твоего, не пожелаи дому ближнјаго
твојего, ни села јего, ни раба јего, ни
рабини јего, ни вола јего, ни осла
јего, ни всјакаго скота јего, ни всјего,
елика сут ближнјаго твојего.
твога, не пожели дома ближњега
твојега, ни поље његово, ни слугу
његовог, ни слушкиње његове, ни
вола његовог, ни магарета
његовог, ни какве стоке његове, и
уопште ничега, што припада
ближњему твојему.

Ова заповест забрањује да се завиди туђем добру и наређује да ти буде

довољно то што имаш. Од зависти се рађаjу лоше жеље, а од лоших жеља - и
сва лоша - зла дела.

Закон Божији свако је дужан да зна и испуњава. Ко чува заповести, саздаје

себи, осим привремене среће, и вечно спасење.

У сећање на Синајско законодавство Мојсије је установио празник

педесетнице.
 НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Излазак", главе: 19, 20, 24, 32-34 и у књ. "5
Књига Мојсијева (Поновљени закони)" гл. 5.

Скинија
 Јевреји су остали на гори Синај целу годину дана. За то време Мојсије, по
наредби Божијој, направио је Скинију, или преносни храм, у виду шатора.
Скинија је била направљена од скупих тканина, окачених на стубове. Она је
имала три одељења: предворје, светињу и светињу над светињама.

У предворје је улазио народ на молитву; тамо је стајао жртвеник, на ком су

приносили жртве, стојала је бакарна умиваоница.

У светињу су улазили свештеници; овде се налазио сто са дванаест

хлебова, златан седмосвећњак, или свећњак са седам кандила, и олтар
кадиони, тојест жртвеник, на ком су свештеници димили тамјан.

У светињу над светињама, која је била одељена од светилишта завесом,

могао је улазити само првосвештеник (архијереј), али и он само један пут у
години. У светињи над светињама стојао је Ковчег Завета. Ковчегом, или
Кивотом Завета називала се кутија, направљена од дрвета и обложена
изнутра и споља златом, са златним поклопцем и са два златна херувима
изображена на њему. У Ковчегу Завета, чувале су се плоче са заповестима
(таблице завета), чаша са маном, жезал Аронов, а касније и свештене књиге.
На двема странама Ковчега, биле су по две златне алке, куда су се
провлачиле позлаћене држаље, да би се он могао носити.
 Када је Скинија била готова, Мојсије је њу, са свиме што јој је припадало,
осветио свештеним миром. При том слава Господња, у виду облака, који је
пратио Јевреје на путу, покрила је Скинију, и од тог времена стално се
налазила над њом.

За служење при Скинији, Мојсије је, по наредби Божијој, одредио колено

Левијино, и поставио за Скинију првосвештеника, свештенике и левите,
тојест саслужитеље.
 Свештеник. Првосвештеник. Левит

За првосвештеника је био постављен Арон, брат Мојсијев, за свештенике -

четири сина Аронова, а остали потомци Левијеви - за левите. Првосвештеник
је одговарао нашим епископима (архијерејима), свештеници - јерејима, а
левити - ђаконима и саслужитељима. Бог је одредио, да у будућим временима
најстарији из рода Ароновог буде првосвештеник, а остали из његовог рода
свештеници.

Скинија је праобраз цркве Христове, а такође и Божије Мајке, Која је

сместивши у Себи Бога, била као Дом Божији.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Излазак": гл. 25-34; у књ."5 Књига

Мојсијева (Поновљени закони)" гл. 10, 13, 16; у књ. "З Књига Мојсијева
(Левитска)" гл.1-7,16, 23.

Четрдесетогодишње путовање Јевреја. Бакарна змија

Од горе Синај Јевреји су кренули ка обећаној земљи (хананској). У путу

Јевреји нису један пут подигли ропот (незадовољство и увређеност) на своје
путовање. Господ их је за то кажњавао, али по молитвама Мојсијевим миловао
их је.

Чак су сестра Маријам и Арон прекоревали Мојсија за то, што се он женио

са етиопљанком, и при том су унизили његово достојанство, као посленика
Божијег: Мојсије је био најкроткији од свих људи, и трпељиво је подносио
прекор.
 Господ је казнио Маријам губом.

Арон, увидевши губу на својој сестри, рекао је Мојсију: "не узми нам за грех,
што смо поступили глупо и сагрешили".

Тада је Мојсије ватрено молио Бога, да исцели сестру. И Господ јој је послао
исцељење, али тек после тога, што је она провела седам дана затворена
изван логора.

Када су Јевреји дошли до границе обећане земље, у пустињи Фаран, по

наредби Божијој Мојсије је послао извиднике (уходе) да осмотре обећану
земљу. Изабрано је било дванаест људи, по један из сваког колена. Међу
изабранима били су и Халев, из колена Јудиног, и Исус Навин, из колена
Јефремовог.

Послани људи су прошли сву земљу и осмотривши је, вратили су се кроз

четрдесет дана. Они су донели са собом винову лозу са гроздом, коју су тамо
одрезали, која је била тако добра, да су је носила два човека на мотки. Они су
донели такође и плод шипка и смокава. Сви они су хвалили плодност земље.
Али десет људи, од дванаест послатих (осим Халева и Исуса Навина) смутили
су народ, говорећи: "народ који живи у тој земљи, је силан и градови су им
велики и силно утврђени... не можемо ми ићи против тог народа, он је силнији
од нас. Тамо сми видели такве дивове, да смо пред њима ми мањи од
скакаваца".

Тада су Јевреји подигли вапај и почели да ропћу на Мојсија и Арона, и да

говоре: "Зашто нас Господ води у ту земљу, да би смо пали од мача? Жене
наше и деца наша постаће робље непријатељу. Није ли нам боље да се
вратимо у Египат?"

Исус Навин и Халев су наговарали народ да не устају против воље Господа,

јер Сам Господ ће помоћи да се завлада земљом, коју Бог обећа њиховим
оцима.

Али Јевреји су се договорили да побију камењем Мојсија, Арона, Исуса

Навина и Халева; да поставе новог старешину и врате се назад.

Тада се слава Господња јавила у виду облака у Скинији, пред целим

народом. И рече Господ Мојсију: "докле Ми тај народ неће веровати при свим
знамењима, која Сам му показао? Реци им у Моје име: како сте говорили ви
гласно Мени, тако ћу вам и учинити. У пустињи овој пашће тела ваша, и сви
ви, који сте роптали на Мене, нећете ући у земљу, на којој Сам се заклео да
вас населим, осим Халева и Исуса Навина. Ујутру се окрените и идите у
пустињу к Црвеном мору. Децу вашу, о којој сте говорили, да ће они постати
робље непријатељима, Ја ћу увести у земљу обећану, а ваша тела пашће у тој
пустињи. По броју од честрдесет дана, колико сте осматрали земљу, понећете
казну за грехе ваше - четрдесет година, годину за дан, да би сазнали, шта
значи бити остављен од Мене".
 Десет ухода, који су својим злим причама о земљи узмутили народ, тог
трена су били погођени смрћу пред Скинијом.

Но Израиљћани, чувши осуђивање греха свог, се нису хтели подчинити

наредби Господњој и ићи на указан им пут, већ су почели да говоре: "ево, ми
ћемо поћи на то место, о ком је говорио Господ, јер ми сагрешисмо" - тј. овим
речима они су заправо говорили: "сада ћемо поћи и узећемо земљу обећану.
Кајемо се за своје грехе, зашто нас кажњавати 40 година". Мојсије им рече:
"Зашто преступате наредбу Господњу? То ће бити безуспешно". И остао је са
Ковчегом Завета Господњег у логору.

Израиљћани су се, против воље Божије дрзнули попети на врх горе где су
живели Амалићани и Хананеји - и били су разбијени и побегли су.

И пошли су се сељакати 40 година у пустињи Аравији. Али и за то време,

милосрдни Господ их није остављао Својом милошћу и послао им је многа
чуда.

Ускоро после осуђености на четрдесетогодишње лутање, међу Јеврејима је

изникла нова узрујаност. Неки Јевреји (које је предводио старешина једног од
племена, Кореји) били су незадовољни тиме, што је свештенство
представљено само племеном Ароновим. Али Господ их је казнио - земља,
отворивши се, прогутала је бунтовнике.

Да би прекинуо спор међу Јеврејима, коме припада свештенство, Мојсије, по

наредби Божијој, наредио је свим старешинама да донесу свој жезал и да га
положе преко ноћи у Скинију. Следећег дана су увидели, да се жезал Аронов
расцветао, пустио пупољке, дао цвет и родио бадем. Тада су сви признали
Арона првосвештеником.

По наредби Божијој, жезал Аронов био је положен пред Ковчегом Завета.

Једном, за свој ропот на Бога, Јевреји су били кажњени појављивањем

мноштва отровних змија, које су уједале народ, тако да су многи умирали.
Јевреји су се покајали и молили Мојсија да се помоли за њих Богу. Господ је
заповедио Мојсију да направи бакарну змију и обеси је на стуб. И ко је од
уједених са вером гледао на бакарну змију, тај је остао жив.
 Та бакарна змија, служила је као праобраз Христа, Спаситеља. Христос је
распео са Собом на Крсту све наше грехе, и ми сада, гледајући са вером на
Њега, исцељујемо се од грехова својих и спасавамо се од вечне смрти.

За време четрдесетогодишњег лутања, сви одрасли Јевреји који су изашли

из Египта, су умрли, осим Исуса Навина и Халева. Поникло је ново поколење,
којем је било суђено да ступи у обећану земљу.

Последње године лутања умро је и Мојсије. Пре своје смрти, он је поставио

за вођу уместо себе Исуса Навина.
 НАПОМЕНА: Види Библију, у књ.. "Бројеви": гл. 11-14; гл.16-17; гл. 21, 4-9; и
у књ. "5 Књига Мојсијева (Поновљени закони)" 1,19-46.

Улазак Јевреја у обећану земљу

Господ је помогао Исусу Навину да уведе јеврејски народ у обећану земљу.

При ступању у ту земљу, Јевреји су морали да пређу реку Јордан. По упутству
Божијем, Исус Навин је наредио свештеницима да унесу Ковчег Завета у реку.
И тек што су умочили ноге у воду, кад река се раздвојила, а вода, текућа од
горњег краја, зауставила се као зид, а нижи део реке отекао је у море, и сав
народ је прешао по сувом дну.

После прелаза кроз реку Јордан, требало је узети град Јерихон, око ког су
биле веома високе и тврде зидине. Исус Навин, по наредби Божијој, наредио
је свештеницима следеће: предвођени војницима и у пратњи народа са
Ковчегом Завета - обилазити град у круг у току седам дана: шест дана - по
једном, а у седмом дану пронети Ковчег седам пута.

После тога зидине јерихонске су се обрушиле до темеља, при трубном звуку

свештеника и громком клицању целог народа. И Јевреји су узели град.

Рушење зидина Јерихонских

Код града Гаваона десила се велика битка са народом земље хананске.

Јевреји су победили непријатеље и натерали их у бегство, а Бог је послао са
неба град од камења на оне који су бежали, тако да их је више погинуло од
каменог града него од мача јеврејског.
 Дан се приближио крају, а Јевреји још нису окончали победу над
непријатељима. Тада је Исус Навин, помоливши се Богу, громко ускликнуо
пред народом: "заустави се сунце, и не дижи се месече!"

И сунце се зауставило, и није наступила ноћ, док Јевреји нису поразили

непријатеље.

Уз помоћ Божију Исус Навин је за шест година освојио сву обећану земљу и
разделио је жребом између дванаест колена јеврејског (израиљског) народа.

Уместо Левија и Јосифа делове земље добили су два Јосифова сина:

Манасија и Јефрем. Левијино колено служило је при Скинији и издржавало се
скупљањем десетине (десети део) од прихода целог народа.

Пре своје смрти Исус Навин заветовао је Јевреје да строго чувају веру у
истинитог Бога и да служе Њему у чистоти и искрености.

Овако је била распоређена Обећана земља

између дванаест колена Израиљевих

НАПОМЕНА: Види Библију, "Књига Исуса Навина" и књ. "5 Књига Мојсијева
(Поновљени закони)"гл. 27.
Беседа о чуду Исуса Навина

Приповедање св. Библије о Исусу Навину, "који је зауставио сунце", једно је

од омиљених места за нападање и оспоравање од стране безбожника. Али
најновија истраживања и открића науке, а такође археолошки радови,
обављени у Месопотамији, с несумњивошћу потврђују историјску поузданост
свих библијских догађаја.

Чувени енглески научник, археолог Артур Хук (умро у 1952 г.) дотиче се
питања о чуду Исуса Навина, и говори: "Пре свега да будем јасан: нема места
за поставку питања - да ли је Бог могао учинити такво чудо; питање је пре ово
- да ли га је учинио Бог... ако ми било ко каже, да су чуда немогућа, он ми
предлаже да прихватим теорију, да онај ко је саздао васељену нема силу да
прилагоди касније део од Њега сазданог, због сопствених циљева; иначе он
тврди - онај ко је саздао целину, тобоже не може изменити њен део.

То је потпуно бесмислено!

При детаљном испитивању текста, ми откривамо, да у њему постоји

неколико важних мисли, којима је могуће користити се, као подацима са
астрономске тачке гледишта. Ствар је у следећем. У то време, када је за
човека, стојећег на путу, који води ка гори веторонској, сунце било видљиво
над Гаваоном, а месец над долином аиланском, тада је киша "великог
камења" падала са неба између веторонског пута и Азека, и дан и ноћ су
били продужени скоро за 24 сата.

Сада обратимо пажњу на речи Исуса Навина у његовој молитви; у њој ми

налазимо, да је прозба била буквално следећа: "буди, сунце, безмолвно (тихо,
спокојно) над Гаваоном". Овде наведена јеврејска реч "дамам", значи - "бити
тихим, или бездејственим". Тако, на пример, у псалму 29, 13, читамо: "Да
слави Тебе душа моја и да не замукне" - "дамам". Наиме ова реч је
употребљена у јеврејском оригиналу, у сва три случаја горе наведеног записа
Исуса Навина, где ми читамо "стој", "заустави се", или "стајало".

Наука је доказала, да светлост има вокално својство; другачије речено, брзо

колебање или дрхтање у етерским таласима, које и представља светлост -
изазива посебан звук, али наше уши немају довољно опремљена чула, да би
га разабрали. Постоји мишљење многих научника, да дејство сунца на земљу
њу приморава да се окреће око своје осе.

Да би дан могао бити продужен, по жељи Исуса Навина, окретање земље

око своје осе - ако прихватимо ту теорију као правилну - морало се, до неког
степена, задржати. При томе би ова појава могла бити последица
неутрализације умањења, или, у неком виду, притивдејства у процесу утицаја
сунца на земљу.
 Одатле произилази, да се речи Исуса Навина налазе у тачном сагласју са
открићима савремене науке: "сунце, буди тихо, или бездејствено".

Ако је стога, утицај сунца привремено био смањен, земља се морала

окретати знатно лаганије, и дан је морао бити дужи.

Велики астроном Њутн је доказао, да би окретање земље могло бити

успорено савршено неприметно за њене становнике.

Затим А. Хук саопштава, да му је један искусни научник у Копенхагену

саопштио, да је имао неку слутњу, поводом "великог камења", које је падало
са неба, које је Аморејанце довело у збрку. Он је предпостављао под камењем
реп или одређени део велике планете, која је пришла на одговарајуће
растојање од земље. Овај научник је исказао своје убеђење, да ако би било
учињено испитивање на указаном месту, тада би било откривено камење
метеорског порекла.

Ми имамо овде, могуће, објашњење целог чудесног догађаја.

Познато је, да небеска тела показују својство узајамног магнетног

привлачења, и неће бити без основа предпоставити, да је приближавање
велике комете у сферу утицаја земље, могло у значајном степену, бити
препрека за деловање сунца на земљу.

Може ли овде бити места за контра-привлачење? - мислим - говори А. Хук -

да нам ни један научник то не може рећи. Али, у сваком случају, приметно је
то, да је та киша метеорског камења - која је могла бити реп неке огромне
комете - морала бити у вези са поремећајем у процесу окретања земље око
своје осе.

Научник Мануил Великовски такође утврђује, не без основа, да је комета

која је прошла близу Земље, постала планета Венера. Он сведочи, да древни
хиндуски документи, а такође и египатска писменост, познавајући постојање
планета а односећи се на четврто хиљадугодиште пре Рођења Христовог, не
спомињу Венеру. Са друге стране, вавилонски записи, који се односе на
хиљаду година пре Рођења Христовог, говоре о појави нове планете, као о
"јарком светилу, придруженом другим светилима". Од тог времена у
астрономским радовима почиње да се помиње планета Венера.

Ипак за ове догађаје, који су описани у књизи Исуса Навина, астрономија

захтева факте, а историја потврђује, да се то заиста, имало десити.

Проф. Тотен у Америци је врло детаљно испитивао тај предмет, с

астрономске тачке посматрања, и резултате је дао у математичком
израчунавању. Показује се да су се, само једном, сунце, месец и земља
налазили у положају, подобном опису у књизи Исуса Навина. Радећи на својим
израчунавањима, и обухватајући време од наших дана до времена Исуса
Навина, професор сматра, да се мора доћи до закључка, да су цели дан и
ноћ, односно двадесет четири сата, били додати светској историји.
 Е. Мандер, научник при Королевској Обсерваторији у Гринвичу - том
запаженом центру астрономске науке и испитивања, такође је објавио рад на
том предмету. Он је утврдио време дана, када се та чудесна појава десила,
утврдивши тачно место, на ком је Исус Навин морао тада да се налази.

Али, то још није све. Треба обратити пажњу на структуру библијског текста:
"стајало је сунце насред неба, и није хитало к западу скоро цео дан".
Израчунавања професора Тотена установљују, да се време светске историје
повећало тачно за двадесет четири часа, међутим, томе времену Исуса
Навина може се приписати само повећање од двадесет три часа и двадесет
минута, како је и речено у Писму -"скоро цели дан".

Зато, по астрономским израчунавањима, у поменутих двадесет и четири

сата недостаје још четрдесет минута. Овде опет имамо образац тачности
светих страница Библије. У 4 књизи о Царевима, гл. 20, 8 -11, ми читамо, да
је по молитви цара Језекије Господ дао знамење кроз пророка Исаију - сенка
сунчевих сати вратила се уназад на десет степени. "Десет степени" равнају се
као четрдесет минута. Тих четрдесет минута и попуњавају са тачношћу до
минуте, тајанствено повећање од двадесет четири часа у историји наше
планете, о којима говори професор Тотен.

Погледајмо сада, шта говори историја о продуженом дану и ноћи Исуса

Навина - каже научник А. Хук.

Постоје три древна источна народа, који су сачували своје историјске

податке - и то: Грци, Египћани и Кинези. Сви они имају предање о једном
необично дугом дану. Грк Херодот, који је назван "оцем историје", 480 година
пре Рођења Христовог саопштио је, да су му неки египатски жреци показивали
записе о продужењу једног дана и ноћи, много изнад двадесет четири сата. У
древним кинеским записима директно се утврђује, да се овај догађај догодио
за време цара императора Јо, и у кинеским родословним списима је указано,
да је тај император царовао у Кини - у време Исуса Навина.

Лорд Кингсбороу, предузевши специјално испитивање првобитних

индијанаца у Америци, установљава, да Мексиканци, који су достигли висок
степен цивилизације, давно пре него што су Европљани открили Америку -
имају предање, да је сунце "стајало непомично" цео дан, и да је то било у
години, коју они називају "седам кунића". А година "седам кунића" одговара
тачно том времену, када је Исус Навин са Израиљћанима освојио Палестину.

На тај начин, ми имамо доказе истинитости библијског приповедања,

независне једне од других, који не подлежу никаквој сумњи - старих Грка,
Египћана, Кинеза и Мексиканаца. Утврђивање таквог низа сведочанстава се
не може не сматрати за апсолутно последњу реч.

То потврђују - говори научник М. Великовски - Финске, Јапанске, Перуанске

и друге легенде.

"Једном - саопштава А. Хук - један човек ми је, после моје лекције о овом
предмету рекао: "у вези тог феномена, ја сам дужан да се подчиним ставу
 науке, али ја не могу допустити, да се све то десило само по молитви једног
човека".

Можда то може смућивати и друге. Зато се ја сада користим приликом, да

запазим, да то чудо баца своју изузетну светлост на тајну праве молитве.

Бог је, наравно, знао од почетка, да се тај догађај морао десити, али Он је
такође знао и то, да ће се Исус Навин морати молити. Исус Навин будући у
општењу са Богом, као "сарадник" Његов (2 Кор. 6, 1) био је побуђен да се
моли тако, да су његови планови били сагласни са плановима Божијим.
Молитва је била карика између Исуса Навина и величанствене појаве, коју је
Бог намеравао да допусти. Ако Исус Навин не би био у свези са Богом, он би,
могуће, спремио своју војску за ноћни напад, и у том случају, продужени дан
био би за њега погибељан.

Око нас чине се дела Божија, и једно од Његових безбројних средстава Он

увек може прилагодити за љубав наше нужде (Филип. 4, 19). Бог чини то не
путем мењања Његових премудрих планова, већ посредством побуђивања
нас (ако смо "вођени Духом Божијим" - Рим. 8, 14) да ми прилагодимо наше
залутало "ја" и променимо наша неразумна дела, одговарајући
предодређеним и Божанствено-савршеним намерама Творца. Тада, ми
добијамо одговор на наше молитве. Огледи су доказали, да људи, који се
највише посвећују Богу и са живом спремношћу се одричу од својих планова,
ради планова Божијих - увек добијају одговор на своје молитве, и ти
одговори се готово граниче са чудом".

Тако говори велики научник, археолог, професор Артур Хук.

(Састављено највећим делом по књизи "Поузданост Библијских чуда" А. Хука и др.

Судије

После смрти Исуса Навина Јевреји, окружени незнабожцима

(идолопоклоницима), често су заборављали на Бога и почињали су да се
клањају идолима и да се предају пороцима. Због тога их је Бог не једном
лишио Своје помоћи и предавао их је у руке суседних незнабожачких народа.
Такве несреће су уразумљивале Јевреје и приморавале их да се опет сете
Бога. И када су се они кајали, Господ им је слао избавитеље, који су их
ослобађали од непријатеља и владали су њима. Ти изабраници Божији
називали су се судијама. Укупно међу Јеврејима било је четрнаест судија.

Гедеон
 Међу судијама, Гедеон се прославио тиме, што је са малом војском, уз
помоћ Божију, избавио Јевреје од непријатеља Мадијана, који су угњетавали
Јевреје седам година. Јевреји су морали да се скривају од њих у кланцима и
утврђењима. Таква несрећа натерала је Јевреје да размисле и обрате се Богу.
Тада им је милосрдни Господ послао избавитеља у виду Гедеона.

Једном се Гедеон спремао да бежи од непријатеља и тресао (млатио) је

пшеницу, да би се снабдео хлебом за пут. У то време јавио му се Ангел
Господњи и наредио да сабере војску против непријатеља. Гедеон, испунивши
заповест Божију, почео је да сабира војску и сабрао је 32 хиљаде војника.
После тога Гедеон се обратио Богу с молбом да му да знамење (доказ), да ће
Господ стварно кроз њега спасти народ израиљски. Гедеон се молио овако:
"Господе! Ево ја ћу метнути овде на гумно стрижено руно. Ако роса буде само
на руну, а на свој земљи буде суво, тада ћу знати, да ћеш Ти спасти Израиља
мојом руком".

Молитва Гедеонова је била услишена. Следећег дана, уставши рано,

Гедеон је узео да цеди руно и исцедио је из руна, покривеног росом, целу
чашу воде".

Али Гедеон се опет обратио у молитви Господу: "Господе! Не разгневи се на

мене, да проговорим још једном: дај да буде суво само на руну, а на свој
земљи да буде роса".

Бог је услишио и другу молитву Гедеонову, и учинио тако те ноћи: само на

руну било је суво, а по свој земљи била је роса.

Јављање Ангела Гедеону

 Тада је Господ рекао Гедеону: "народа (војске) са тобом је сувише много, Ја
нећу да предам Мадијане у руке њихове, да се не погорди Израиљ пред
Мноме и не каже: моја рука спасила ме је". Затим је Господ наредио Гедеону
да пусти кућама све који су бојажљиви и неодлучни. И вратило се кућама 22
хиљаде људи, а Гедеону је остало 10 хиљада људи.

Господ је изнова рекао Гедеону: "још је много народа", и наредио је Гедеону

да их поведе све на воду. По упутству Божијем, Гедеон их је разделио, оне
који су пили воду приносећи длан руке, од оних, који су пили устима нагнути
над водом. Оних који су пили дланом руке, остало је три стотине људи.

И рече Господ Гедеону: "са тих триста ћу вас спасити".

Гедеон је узео са собом 300 војника, залиху хране и трубе, а остале је

пустио кућама.

Те ноћи Бог је наредио Гедеону да уђе у логор Мадијана. Мадијани и

Амалићани су се распоредили у долини у таквом броју, као скакавци, и
њиховим камилама није било броја, и било их је много, као песка на обали
морској.

Гедеон се са својим слугом Фаром, пробио у логор Мадијана и чуо, како

један војник говори другом свој сан, како се по логору мадијамском котрљао
округли јечмени хлеб, дошао је до шатора, и ударио у њега тако да је шатор
пао, претурио се и расуо.

На то је други војник одговорио: "то није друго него мач Гедеона, којем ће
Бог предати у руке Мадијане". Гедеон се веома охрабрио.

Вративши се у свој логор, Гедеон је разбудио своје војнике, дао свакоме

лампу покривену бокалом и трубу. Разделио је све на три одреда, и наредио
да окруже непријатељски логор и раде оно што ће радити његов одред и да
вичу: "мач Господа и Гедеона".
 Победа Гедеонова

Када су сви били на местима, Гедеон је наредио свом одреду да разбију

бокале и са запаљеним светиљкама затрубе у трубе и вичу: "мач Господа и
Гедеона!" То су урадила и друга два одреда.

На Мадијане је напао такав страх и ужас, да су они у великој пометњи и

мраку почели да убијају један другога и, на крају, почели су да беже.

Гедеон их је разбио потпуно, и са огромним пленом се вратио кући као

победник.

После те победе Израиљћани су понудили Гедеону и његовим потомцима

царску власт над собом, али он је одбио и рекао: "ни ја нећу владати вама, ни
син мој; Господ ће владати вама".

Самсон
 Судија Самсон био је познат по необичној, натприродној сили. Он је од
самог рођења свог, по поуци ангела Господњег, био посвећен од својих
родитеља Богу и у знак тога није смео да шиша своју косу. Једном га је у пољу
напао млади лав. Самсон је ухватио лава за чељуст и растргао га - као јаре.
Много пута непријатељи израиљски, филистимљани, су покушавали да га
ухвате, али увек безуспешно. Један пут он је покидао са себе чврсту ужад,
којом је био свезан; други пут помоћу магареће чељусти избио је хиљаду
филистимљана; трећи пут он је однео на својим леђима врата филистимског
града Газе, у ком су хтели да га држе у заробљеништву.

Самсон односи врата града Газе

На крају, једна филистимљанка по имену Далида, коју је он заволео,

сазнавши, да је његова сила и крепост у његовој дугој коси, за време сна га је
ошишала и предала га у руке филистимљанима.

Они су га ухватили, ископали му очи и ставили га у тамницу. Оковавши га

двема бакарним веригама, запослили су га и да ради у тамници. А коса на
Самсоновој глави почела је полако да расте, и заједно са њом почела се
враћати и његова снага, као што се и душа његова чистила покајањем од
својих заблуда. Једном су филистимљани довели Самсона за време празника
на свенародно исмевање у свој незнабожачки храм и смејали су се над њим.
Самсон је замолио дете, које га је водило за руку, да га доведе поред два
стуба, на којима се држало сво здање, да би се наслонио на њих.

Помоливши се Богу, он је упро у стубове рукама и избацио их из свог места.

3дање се обрушило. Под развалинама здања погинули су сви филистимљани
који су били тамо, а са њима и сам Самсон.

Погибија Самсонова

Самуил

Последњи судија народа израиљског био је пророк Самуил, из колена

Левијиног.

Родитељи Самуилови дуго нису имали деце. Једном је мати Самуилова,

Ана, у време усрдне молитве пред Скинијом дала Богу завет: ако јој се роди
син, посветиће њега Господу. Молитва Анина била је услишена, и кроз годину
дана родио јој се син. Ана га је назвала Самуилом, што значи - испрошен од
Бога.
 Када је Самуил поодрастао, мати га је довела у Скинију и предала
првосвештенику Илију на служење Богу. Првосвештеник Илије био је у то
време, такође, и судија народа Израиљског.

Првосвештеник Илије је имао два сина: Офнија и Финеса, који су били

свештеници при Скинији, али су били људи порочни, без страхопоштовања су
обављали службу Божију и својим ружним понашањем развраћали су народ.
Илије је увидео благочестивост Самуилову и поставио га на служење при
Скинији.

Самуил је спавао увек унутар Скиније, недалеко од места, где је спавао

Илије.

Једном, Самуил кроз сан зачу глас, који га је звао: "Самуиле, Самуиле!"

Самуил, тог часа отрча до Илија и рече: "ево ме, звао си ме". Илије
одговори: "нисам те звао; иди назад и лези".

Самуил је отишао и легао, и опет га је позвао глас: "Самуиле, Самуиле!" И

други пут Самуил је пришао к Илију, но Илије опет одговори да га он није звао.

Када се то поновило и трећи пут, тада је Илије схватио, да Господ зове дете,
и рекао му је: "Пођи назад и лези.

Ако те поново позове глас, ти реци: говори, Господе, јер слуша те слуга
Твој".

Самуил је легао и опет је зачуо глас, како га зове. Самуил одговори, како га
је поучио Илије. Тада је Господ открио Самуилу, да ће цео дом Илијев
погинути, због тога што је Илије знао, како нечастиво поступају његови синови
и није их обуздавао.

Следећег дана Самуил је пренео Илију, шта му је рекао Господ: Илије је с

покорношћу примио предсказање. Ускоро се испунило предсказање
Самуилово.

Филистимљани су напали на војску израиљску и разбили је. Тада је Илије,

на молбу старешина израиљских послао у логор Ковчег Завета са својим
синовима - свештеницима Офнијем и Финесом. Али Ковчег није помогао
Израиљћанима. Њих су Филистимљани поново разбили. Офни и Финес су
убијени, а Ковчег је био заробљен у плен. Тако је Господ показао људима, да
света ствар не помаже ономе, ко не уважава свете заповести Божије.
Илије, сазнавши да су Ковчег узели Филистимљани, пао је ничице са столице
и умро.

Ковчег Завета, будући великом светињом Господњом, кратко је остао код

Филистимљана. Сам Бог их је уразумио тиме, што је њихов идол Дагон био
разбијен, на житељима тог града су се појавиле мучне израслине по телу, а
мишеви су испунили њихова поља. Уплашени Филистимљани поставили су
Ковчег Завета на нова кола, упрегли су у њих две младе краве и пустили их из
своје земље. Краве, од никог вођене, саме су пошле у израиљску земљу.
Израиљћани су са великом радошћу дочекали Ковчег 3авета.

После судије израиљског - првосвештеника Илија, био је постављен за

судију израиљског пророк Самуил. Самуил је управљао народом не само као
судија, већ и као пророк Божији.

Он је убедио Јевреје да униште све незнабожачке идоле, које су имали код

себе, да се моле Богу за опроштај, и да посте. Цео народ се кајао и говорио:
"сагрешили смо пред Господом". По молитви Самуиловој Господ је избавио
Јевреје од власти Филистимљана. Самуил је био строг и праведан, и издвајао
се од осталих већим уважавањем и љубављу. Он је управљао народом
четрдесет година. У старости он је предао власт двојици својих синова, који су
узимали поклоне и судили неправедно.

Нестрпљиви Јевреји, почели су да моле Самуила, да постави над њима

цара, као код других народа. Самуил се трудио да убеди народ да остану при
старом начину управљања, али безуспешно.

Тада се Самуил помолио Господу, и Господ му је рекао: "послушај глас

народа у свему, што ти говоре; јер нису они одбацили тебе, него Мене, да Ја
не царујем над њима".

Затим му је Господ рекао, да он упозори Јевреје, да ће цар приморати цео

народ да му служи, да ће узети себи најбољу земљу, најбољу народну
имовину, и они ће бити дужни да све дају цару.

Али народ није послушао упозорење Самуилово, и рекао је: "не, нека буде
цар над нама, и ми да будемо, као остали народи".
 Последњи судија израиљски, пророк Самуил,
помазује на царсто Саула

По наредби Божијој, Самуил је помазао за цара Саула, изливши на његову

главу свето уље (житку биљну маст), и тада је Дух Свети сишао на Саула, и
добио је Саул свише силу да управља народом.

НАПОМЕНА: Види Библију - "Књига о Судијама" и "1 Књига Самуилова", гл.

1-10, 1-16.

Историја Руте

У време Судија назнабожачки народи били су стални непријатељи

Израиљћана. Али, било је и случајева, када су неки незнабожци из тих народа
примали веру у Истинитог Бога, и тада су их Израиљћани сматрали својим
једноплеменицима. Таква је била моавићанка Рута. Ево њене историје.

У Вителејему јудејском живео је човек по имену Елимелех са женом

Ноемином. Имали су два сина: Махлона и Хилеона. Због глади Елимелех је
био принуђен да се са породицом пресели на поља моавитска. Тамо је
Елимелех ускоро умро. Његови синови оженили су моавићанке Орфу и Руту, и
поживевши са њима не више од десет година, оба су умрла. Остала је
удовица Ноемина са невестама.

Ноемина, чувши да је Господ послао богат род у земљи Израиљској, решила

је да се врати у своју отаџбину. Са њом су пошле и обе невесте.
 На путу, Ноемина ја почела да их наговара да се врате кући, и говорила им
је: "пођите, вратите се свака у дом матере своје. Да вам учини Господ милост
за то, како сте ви поступали са умрлима и са мном". И пољубила их је. Али
невесте су ридале и плакале, и нису хтеле да се растану од ње. Али једна од
њих, Орфа, са сузама је послушала Ноемину и вратила се кући.

Рута је рекла: "где ти будеш живела, тамо ћу и ја, твој народ биће и мој
народ, твој Бог - мој Бог; једна смрт одвојиће нас од тебе".

Ноемина и Рута, дошавши у земљу израиљску, населиле су се у граду

Витлејему и храниле су се класовима, које је Рута скупљала на пожњевеним
пољима. Тога је било довољно да се прехране, јер у Закону Господњем је
написано: "када будеш жњео жетву на земљи твојој, не пожањи до краја поља
твојега, и што је остало од жетве твоје не пабирчи; остави сиромашном и
дошљаку" (3 Мојс.- Лев.19, 9,10).

Господ Бог наградио је Руту за њену приврженост и поштовање своје

свекрве. Код Израиљћана је постојао закон: ако неко од њих умре, не
оставивши деце, да најближи рођак ожени удовицу умрлог, и деца из тог брака
сматрана су децом умрлог. Тај закон, називао се законом ужичества.

У то време у Витлејему живео је богати човек Вооз, рођак умрлог Рутиног

мужа. По закону ужичества, Вооз се оженио сиромашном моавићанком Рутом.
Када им се родио син Овид, жене су говориле Ноемини: "благословен Господ,
што Он није оставио тебе без наследника! Да буде славно име Његово у
Израиљу". Ноемина се радовала и била је дадиља Овиду.

Име Овидово заиста се прославило у Израиљу, јер он је био отац Јесеја,

оца цара Давида.

НАПОМЕНА: Види Библију, "Књига о Рути".

Саул, први цар јеврејски

Саул је био син угледног Јевреја који се звао Кис, из колена Венијамоновог.
Он је био високог раста (међу народом истицао се за целу главу), и није било
никога лепшег међу Израиљћанима од њега.

Ускоро, после помазања Сауловог за цара, Самуил је сазвао народ, да би

изабрали цара. Бацали су жреб. Жреб је пао на Саула, и он је био објављен
царем. Народ, усхићен његовим растом и лепотом, у заносу је ускликнуо: "Да
живи цар!"
 Избрање Саула за цара

Када је Саул постављен за цара, Самуил је рекао целом народу: "Ако се

будете бојали Господа, и ако будете служили Њему и слушали глас Његов, и
не почнете да се противите наредбама Господњим, и ако будете ви и ваш цар,
који ће царовати над вама, ходили за Господом Богом Вашим, тада рука
Господа неће бити против вас. А ако не будете слушали глас Господа и
почнете да се противите наредбама Његовим, тада ће рука Господња бити
против вас".

Саул је у прво време свог царствовања поступао по вољи Божијој,

показивао се достојним свога избрања. Многим победама над непријатељима
он је задобио за себе љубав народа. Али, када је престао да испуњава
наредбе Божије, постао је самоуверен, и Дух Божији га је оставио и Саул је
постао мрачан и суров.

Самуил је туговао због Саула. Господ му рече: "хоћеш ли дуго туговати због
Саула? Пођи у град Витлејем, тамо међу синовима Јесејевим Ја сам запазио
Себи цара". Самуил је пошао у Витлејем и, по упутству Божијем, помазао је за
цара Давида, сина Јесејевог, из колена Јудиног. Дух Божији сишао је на
Давида. Давид је био најмлађи син Јесејев, био је плав, са дивним очима и
пријатним лицем. Он је био спретан и одважан, имао је кротко и добро срце и
прославио се изврсно свирајући у гусле.
 Давид свира у гусле пред царем Саулом

А на Саула су нападали туга и униније због дејства злог духа. Њему су

саветовали да разоноди себе музиком и рекли су му, да у граду Витлејему код
Јесеја живи син Давид, који дивно свира у гусле. Давида су позвали у дворац,
и када је он долазио и свирао у гусле, тада је Саулу постајало пријатније и
боље, а зли дух је одступао од њега.

НАПОМЕНА: Види Библију, "1 Књига о Царевима": гл. 10, 17-27; 11-15.

Победа Давида над Голијатом

Једном, за време царевања Сауловог, Јевреји су започели рат са

Филистимљанима. Када је једна војска стала насупрот друге, из логора
филистимског иступио је див, по имену Голијат. Он је викао Јеврејима: "зашто
сви ми да се боримо? Нека било ко од вас изиђе против мене, и ако он убије
мене, Филистимљани ће бити ваши робови; ако ја савладам њега и убијем га,
тада ћете ви бити наши робови". Четрдесет дана, јутром и вечером, овај
великан је иступао и смејао се над Јеврејима, вређајући војску Бога живога.
Цар Саул, обећао jе велику награду ономе, ко победи Голијата, али нико од
Јевреја није се решио да иступи против дива.

Тада је у логор јеврејски дошао Давид да обиђе своју старију браћу и донео
им је храну од оца. Чувши речи Голијатове, Давид је понудио да се бори са
тим дивом, и молио је цара, да му он то и допусти.

Али Саул му је рекао: "ти си још млад, а он је силан и од малена навикнут на

рат".
 Давид одговори: "када сам напасао овце код оца мојега, десило се, да дође
лав или медвед и однесе овцу из стада; ја бих га сустигао и отимао му из
чељусти овцу, а ако би он скочио на мене, ја сам га убијао. Ако ме је Господ
раније спасао од лава и медведа, спашће ме и сада од тог Филистимљанина".

Саул се сагласио и рекао: "иди, и нека буде Господ с тобом". Давид је

ставио пет глатких каменова у своју пастирску торбу, узео праћу, тојест
праћку, направљену за бацање камења, и пошао против Голијата. Голијат је с
презрењем погледао на Давида, јер је он био врло млад, и са смешком је
рекао: "јесам ли ја пас, да ти са камењем и праћком идеш на мене?"

Давид одговори: "ти идеш на мене са мачем, копљем и штитом, а ја идем

против тебе у име Господа Саваота, Бога војске Израиљеве, коју си вређао.
Господ ће ми помоћи, и сва ће земља сазнати, да Господ спашава без мача
и копља".

И ето, када је Голијат почео да се приближава, Давид иступи насупрот

њему, постави камен у праћку и одапе га на дива. Камен га је погодио право у
чело. Голијат паде без гласа на земљу. Давид притрча к Голијату, извади
његов мач, и његовим сопственим оружјем одсече му главу. Видевши то,
Филистимљани, обузети ужасом, дали су се у бегство, а Израиљћани су их
гонили до самих њихових градова и многе су убили.

Саул је поставио Давида за вођу војске. Затим, он је дао њему за жену своју
кћер.

Када су се Саул и Давид враћали из победе, јеврејске жене излазиле су им у

сусрет са песмом и игром и кличући: "Саул победи хиљаде, а Давид -
десетине хиљада!" То је цару Саулу било криво, и он је почео да завиди слави
Давидовој и смислио је да га убије. Давид се удаљио пустињу и скривао се од
Саула до саме његове смрти.
 НАПОМЕНА: Види Библију "1 Књига Самуилова": гл. 16-31 и "2 Књига
Самуилова", гл.1.
 Цар Давид

После смрти цара Саула јеврејски цар је постао Давид. Давид је био
најбољи од свих царева јудејских. Он је непоколебиво веровао у Бога
истинитог и старао се да испуњава Његову вољу. Он је поднео веома много
гоњења од Саула и других непријатеља, али није се озлобио, није подигао
своју руку на Саула, као на помазаника Божијег, а сву наду положио је на Бога,
и Господ га је избавио од свих непријатеља. Давид је био кротак и
благочестив.

Али се догађало Давиду да упада и у велике грехе. Тада се он из дубине

срца кајао за њих, ноћима је сузама квасио свој лежај, и после тога постајао је
још бољи и још више је љубио Бога.

И ето, у једно предвечерје, цар Давид шетао је по крову царског дома и

увидео је врло лепу младу жену. Давид је пожелео да је има за своју жену. Он
је сазнао, да ту жену зову Вирсавија и да је она жена Урије Хетејина. Урија је у
то време био у рату (рат се тада водио са Амонићанима). У Давиду се
појавила силна жеља, да Урија умре. Ту злу, греховну жељу, цар није победио
у себи и наредио је команданту војске да постави Урију у време борбе тако, да
га убију. Жеља Давидова је била испуњена. Вирсавија, сазнавши за смрт свог
мужа, плакала је за њим.

Када се завршило време плача Вирасавијиног, цар Давид послао је по њу и

узео је у свој дом, и она је постала његова жена. Ускоро Вирсавији се родио
син, а Давид није ни приметио, да је он учинио велик грех пред Богом.

Тада, по наредби Божијој, дошао је к цару Давиду пророк Натан и рекао му:
"у једном граду живела су два човека: један богат, а други сиромашан.
Богаташ је имао много мале и крупне стоке, а сиромах ништа, осим једне
овчице, коју је он купио као малу и она му је расла заједно са његовом
дечицом; она је јела, пила, спавала са њим и била му је као кћи. Али пришао је
к богатом човеку путник. Да би угостио путника, богаташ је пожалио своје овце
и волове, а узео је овчицу од сиромаха и заклао је за свог госта".

Цар Давид се силно разгневио на таквог човека и рекао Натану: "жив Господ
(тј. кунем се Богом), човек, који је то урадио, достојан је смрти, а за овчицу
дужан је да плати четвороструко, зато што је учинио то, и није му било жао".

Тада Натан рече Давиду "тај човек - то си ти. Тако говори Господ Бог: Ја сам
те помазао за цара над Израиљем, Ја сам те избавио од руке Саулове, зашто
си презрео реч Господњу? Жену Уријину узео си себи, а њега си убио мачем
амонићанским. Зато мач неће одступити од дома твог. Ја ћу подићи на тебе
зло из дома твог".

И рече Давид Натану: "сагрешио сам пред Господом".

Натан му одговори: "Господ је скинуо са тебе грех твој; нећеш умрети, али
умреће син који ти се родио". И отишао је пророк Натан у свој дом.

Давид схвативши, како је зло поступио дубоко се покајао. Он се са сузама

молио Богу, постио је, лежао на земљи. Седмог дана, новорођенче је умрло.

Велики је био грех Давидов, али и покајање његово било је искрено и

велико. И Бог му је опростио. За време свог покајања, цар Давид написао је
покајну молитву - песму (50-и псалам), која је постала образац покајања и
почиње овим речима: "Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој и по
обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје. Опери ме добро од
безакоња мога и од греха мога очисти ме..."

На црквено-словенском ове речи читају се овако:

За велику веру, кротост и послушање цара Давида, Господ је благословио

његово царствовање и помагао му је у свему.

Он је успешно водио ратове са суседним народима.

Давид је освојио град Јерусалим и учинио га престоницом царства

јеврејског. Уместо остареле Мојсијеве Скиније, он је поставио у Јерусалиму
нову Скинију и тријумфално је пренео у њу Ковчег Завета.
 Давид је пожелео да направи и постојани храм, али је Господ рекао: "Ти
нећеш направити храм, јер си много ратовао и пролио си много крви;
направиће га син твој, који ће бити цар после тебе".

Јерусалим

Али у то време Господ је јавио Давиду: "Престо твој остаће до века". То је

значило, да ће од његовог потомства произићи Спаситељ света - Христос, Који
ће царствовати у векове. И ми знамо, да су Исуса Христа често називали
сином Давидовим.

Давид је написао много светих песама, или псалама, које је он спевао у

молитви Богу, свирајући у гусле или друге музичке инструменте. У тим
песмама - молитвама Давид је призивао Бога, кајао се за своје грехе пред
Њим, опевао величанство Божије и предсказао долазак Христов и страдања,
која ће претрпети Христос за нас. Зато света Црква назива цара Давида
псалмопевцем и пророком.

Псалми Давидови често се читају и поју у Цркви на богослужењима. Света

књига, у којој се налазе сви ови псалми, или песме, назива се псалтиром.
Псалтир је најбоља књига Старог Завета. Многе хришћанске молитве
састављене су од речи из псалама.

Давид је царевао четрдесет година и умро је у дубокој старости. Он је још за

свог живота одредио за наследника свог сина Соломона. Првосвештеник
Садок и пророк Божији Натан њега су помазали за цара. Пред смрт Давид је
дао завет Соломону, да он обавезно направи храм Божији.

НАПОМЕНА: Види Библију, "2 Књига Самуилова", "1 Књига Дневника" (1

Паралипоменон).
 Цар Соломон

Соломон, при свом ступању на царски престо, принео је Богу хиљаду

жртава. У ноћи после тога Бог му се јавио у сну и рекао: "Тражи, шта хоћеш, Ја
ћу ти дати".

"Господе!" - одговорио је Соломон - "Ти си мене поставио царем, а ја сам

мало дете. Даруј ми разум, да управљам народом Твојим".

Господу је био угодан Соломонов одговор. И рече Господ: "зато, што ниси
тражио од Мене ни дугог живота, ни богатства, ни победу над непријатељима,
него си тражио разума, да би управљао народом, Ја ћу ти дати мудрост такву,
да сличног теби није било нити ће бити. И то, што ниси тражио, Ја ћу ти дати -
богатство и славу. А ако будеш испуњавао заповести Моје, даћу ти и дуг
живот".

Мудрост своју, Соломон је показао пре свега на суду. Ускоро по зацарењу

њему су дошле на суд две жене. Оне су живеле у истом дому, и свака је имала
дете. Ноћу, једна од њих своје дете је задавила и подметнула га другој жени, а
живо дете је узела себи. Ујутру, жене су почеле да се споре: "живо дете је
моје, а мртво је твоје", говориле су обе. Тако су се спориле и пред царем.
Саслушавши их, Соломон је наредио: "донесите мач".

И принели су мач к цару. Соломон је рекао: "Расеците живо новорођенче на

пола и подајте половину једној и половину другој".
 Суд цара Соломона

Једна од жена при тим речима је ускликнула: "подајте боље њој дете, али га
не убијајте!"

Друга је напротив говорила: "сеците, нека не буде ни њој ни мени".

Тада је Соломон рекао: "не убијајте дете, него га дајте првој жени: она му је
мајка".

Народ, чувши о овоме, почео се бојати цара, јер су сви увидели, какву
мудрост му је дао Бог.

Мудрост своју Соломон је показивао и у управљању народом и у свим

другим царским пословима. И раширила се његова слава, по целој јеврејској
земљи, и у другим суседним народима.

Испунивши завештање свога оца Давида, Соломон је приступио изградњи

храма Божијег, у Јерусалиму. Изабрао је место за храм на гори Морија, која је
била указана још Давиду и на којој је Аврам приносио на жртву Исака. Храм је
правило 185.000 радника, седам и по година. Он је био направљен по узору на
Скинију Мојсијеву, састојавши се од светиње над светињама, светилишта и
предворја, али био је већи и велелепнији од ње. Зидови храма били су
направљени од камена, споља обложени белим мрамором, а изнутра златом.
Сви делови храма намењени богослужењима, били су направљени од злата.

Када је храм био готов, Соломон је позвао на његово освећење све

старешине и много народа. Уз звуке труба и певање духовних песама био је
унесен Ковчег Завета. Слава Господња у виду облака је испунила храм, тако
да свештеници нису могли продужити богослужење. Тада се Соломон попео
на своје царско место, пао на колена и са уздигнутим рукама се молио Богу, да
Он тај пут прими молитве на само Израиљћана, него и незнабожаца. По
окончању те молитве, са неба је сишао огањ и запалио жртве, припремљене у
храму.

Царевање Соломоново било је мирно и срећно. Из далеких земаља су

пристизали у Јерусалим, да виде цара и послушају његову мудрост. Царица
Савска, чувши о слави Соломоновој, дошла је да га испита загонеткама.
Убедивши се у његову мудрост, она је рекла: "Да буде благословен Господ Бог
твој, Који је благоизволео да постави тебе на престо Израиљев!".

Али пред крај свог живота, Соломон је почео да греши пред Богом. Он је
имао много жена; међу њима биле су и незнабожкиње. За њих, он је направио
незнабожачка места за молитве, и сам је одлазио у њих.

Тада је Господ узео свој благослов од Соломона, и против њега почеле су

се подизати буне и незадовољства у јеврејском народу. Соломон је схватио,
да га то Бог кажњава за грехе, и почео се кајати. Али његово покајање није
било тако пуно, од свег срца, као покајање Давидово. Зато га је Господ и
помиловао и сачувао је царство за његовог живота, али је објавио кроз
пророка, да ће се царство јеврејско после смрти Соломонове разделити на
два, и да ће сину Соломоновом припасти мањи његов део.

НАПОМЕНА: Види Библију, "1 Књига о Царевима", гл. 3-11; "1 Књига
Дневника" гл. 22, 28, 29 и "2 Књига Дневника" гл.1-9.
 Дељење јеврејског царства на два: јудејско и израиљско

После смрти Соломонове зацарио се његов син Ровоам. Он је сурово

говорио са народом: "Ако вас је отац мој Соломон ставио у робство, ја ћу га
повећати; ако вас је он кажњавао бичевима, ја ћу вас кажњавати скорпионима"
(скорпиони - бичеви са нанизаним металним прстеновима). Тада је већи део
јеврејског народа устао против Ровоама. Десет колена израиљских се
одвојило од Ровоама, изабрали су себи за цара Јеровоама из колена
Јефремовог, и саставили су посебно царство, које је почело да се назива
Израиљским. Два колена - Јудино и Венијаминово - остала су код Ровоама и
образовала царство Јудејско. Јевреји из тог царства почели су се називати
Јудејима.

На тај начин царство јеврејско разделило се на два царства: јудејско и

израиљско. Престоница јудејског царства остао је град Јерусалим, а у
израиљском престоница је постао град Самарија.

Житељи царства израиљског ишли су о великим празницима на поклоњење

Богу у храм јерусалимски. Цару Јеровоаму то се није допало. Он се бојао, да
ће се његови поданици зближити с Јудејима и присајединити к јудејском
царству. Да они више не би ишли у Јерусалим, Јеровоам је поставио два
златна телета у два града у своме царству и објавио је народу: "не морате да
идете у Јерусалим. Ево ваших богова, који су вас извели из Египта". И сав
народ израиљски почео је, уместо истинитом Богу, да се клања идолима. И
после Јеровоама, сви цареви израиљског царства били су нечастиви -
идолопоклоници. Они су учинили нечастивим и цео народ израиљски.

У царству јудејском сви цареви потекли су из рода Давидовог. Али и међу

њима, добрих и благочестивих било је мало. Народ, подражавајући нечастиве
цареве, много је грешио пред Богом.

Господ је због уразумљења јеврејског народа, како Јудеја, тако и

Израиљћана, послао многе пророке.
 НАПОМЕНА: Види Библију, "1 Књига о Царевима", гл. 12-15; и "2 Књига
Дневника" 10-13.

Пророци

Пророцима се називају такви свети људи, који су, руковођени Духом Светим,
прорицали, тојест предсказивали будуће догађаје - посебно о долазећем
Спаситељу света; јављали су вољу Божију, учили људе истинитој вери и
благочашћу и чинили разна знамења и чуда. Они су разобличавали Јевреје
због идолопоклонства, и призивали их ка покајању. Неки од њих, проповедали
су само усмено, а други, осим тога, оставили су после себе и свете књиге, које
су написали по упутству Духа Светог.

Међу пророцима, који су живели у израиљском царству, посебно су

запажени: Илија, Јелисеј и Јона, а међу пророцима, који су живели у јудејском
царству - Исаија, Јеремија, Михеј, Јоил, Језекиљ и Данило.

Пророк Илија
 Пророк Илија је живео за време сасвим нечастивог цара Ахаве, који се
клањао идолу Ваалу (сунцу) и на то је принуђавао и народ.

Илија је дошао Ахаву и у име Божије му објавио: "за твоје безчашће ових
година неће бити ни кише, ни росе, осим једино по мојој молитви".

Тако се и десило. Почела је страшна суша; чак се и трава осушила, и

настала је глад. Илија се, по вољи Божијој, населио у пустињи код једног
потока, где су му гаврани доносили хлеб и месо, а воду је пио из потока.

Када је поток пресушио, Бог је наредио пророку да иде у незнабожачки град

Сарепту сидонску једној сиромашној удовици и да живи код ње. Тој удовици,
која је живела са својим сином, остала је само једна шака брашна, и мало
уља. Дошавши у Сарепту, Илија јој је наредио да испече за њега лепињицу и
обећао, да брашно и уље код ње неће недостајати, док Господ не да кишу по
земљи. Жена је поверовала пророку Божијем и учинила је тако, како јој је он
рекао. Брашно и уље код ње нису нестајали. Ускоро тој удовици се разболео и
умро син. Пророк Илија се трипут помолио над њим Богу, и дечак је оживео.

Три и по године продужила се суша. Илија, по наредби Божијој, поново је

отишао к Ахаву и рекао да сабере народ на гори Кармил. Када је Ахав сабрао
народ, Илија је рекао: "Довољно сте били нечасни. Познајте истинитог Бога.
Дајте, принесимо жртву: ви - Ваалу, а ја - Господу Богу, али ватру да
разгоримо. Ко пошаље ватру на жртву Тај је истинити Бог". Сви се сложише.

Први су кренули да приносе жртву жреци Ваалови. Они су припремили

жртвеник, положили на њега телца и цео дан око њега скакали и викали:
"Ваале, Ваале, услиши нас!" Али одговора није било. Дошло је вече. Тада је
Илија припремио жртвеник, опкопао у круг око њега ров, положио на жртвеник
дрва и телца и наредио да се жртва полива водом, којом су напунили ров.
Потом се Илија обратио у молитви Господу. И одмах је сишао са неба огањ
Господњи, и запалио не само дрва и жртву, него је уништио и воду, која је
испуњавала ров, и камење, од ког је био направљен жртвеник. Цео народ је у
страху пао на земљу и ускликнуо: "Господ је истинити Бог, Господ је истинити
Бог!"

После тога Илија се попео на врх горе и почео молити за кишу. Дунуо је са
мора ветар, указали су се на небу велики облаци и почела је силна киша.

А царица Језавеља, жена Ахавова, не обазирући се на чуда, наставила је да

гони Илију за то, што је он предао смрти све жреце Ваалове. Илија се сакрио у
пустињу. Њему се учинило, да је он сам остао веран Богу и да xоће да га
убију. И он је сасвим пао духом. Али Господ га је ободрио, јавивши му се, када
је Илија ноћивао у пећини на гори Хорив.

Глас Божији му је рекао: "Илија! Попни се и стани на гору пред лицем

Господњим".
 И тада, дунуо је велики, силни ветар, цепајући гору и рушећи стене. Али, у
том ветру није било Господа.

Затим се догодио земљотрес, али у земљотресу такође није било Господа.

Затим се појавио огањ, али ни у огњу није било Господа. После свега збило
се дување тихог ветра, и тамо је био Господ.

Господ је утешио Илију, и рекао да међу Израиљћанима има још седам

хиљада људи, који се нису клањали идолима, и да ће Он уздићи после њега
пророка Јелисеја, за којег ће му наредити да га помаже светим уљем.

Ово јављање Господа показало је Илији, да Господ није само карајући и

страшни Судија, већ и милујући, добри Отац. Јављање ово такође је праобраз
доласка на земљу Исуса Христа, који се јавио не због тога, да суди и кажњава,
већ да помилује и спаси људе.

Илија, сагласно упутству Божијем, помазао је за пророка Јелисеја, који је

потом постао његов ученик. Једном, када су они ишли заједно, Илија је рекао
Јелисеју: "Док сам са тобом, тражи од мене, шта хоћеш".

Јелисеј одговори: "Дух, који је у теби, дај да буде на мени удвостручен".

Илија рече: "Много тражиш, али ако видиш, како ћу бити узет од тебе,
добићеш то".

Они су пошли даље. Одмах се јавише огњена кола са огњеним коњима, и

Илија оде у вихору на небо.

Јелисеј, видевши то, узвикну: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњица
његова".

Те речи пророка Јелисеја, означиле су, да је свети пророк Илија својим

молитвама штитио царство израиљско од непријатеља боље, него сва војска
израиљска - кола и коњица њена.
 Узимање Илије на небо

Тада пред ноге Јелисејеве пао је плашт, тојест горња одећа, Илијина.
Јелисеј је њу подигао и са ње је примио двоструки дар пророчки.

НАПОМЕНА: Види Библију "1 Књига о Царевима ", гл. 16 -19 и "2 Књига о
Царевима" гл.1-2, 1-15.

Пророк Јелисеј

Свети пророк Јелисеј био је син земљорадника, који се звао Сафат. Бог је
прославио пророка многим чудима.

После узимања Илије на небо, Јелисеј је морао да пређе преко реке Јордан.
Он је ударио плаштом Илијиним по води; вода се раздвојила, и он је прешао
по сувом дну.

Када је Јелисеј дошао у град Јерихон, житељи тог града су му рекли: "Код
нас није добра вода, и зато нам је земља неплодна". Јелисеј је бацио у извор
воде со, и вода је постала укусна и здрава.
 Близу града Ветиља, Јелисеј је угледао децу како излазе из града, и она су
почела да се смеју над њим и да вичу: "иди, иди, ћелави!" Он им је рекао, да
ће за такво непоштовање старијег они бити кажњени од Бога. Тада су из шуме
изашле две медведице, и растргле су четрдесет двоје деце.

Деца исмевају пророка Јелисеја

Једном је Јелисеју дошла сиромашна удовица, плакала је и говорила: "Мој

муж је умро и оставио је после себе много дуга. Сада зајмодавац xоће да узме
за дуг обоје моје деце као робове". "Шта имаш код куће?" упитао је Јелисеј.

Жена је одговорила: "Ништа немам, осим једног суда са уљем".

Јелисеј јој рече: "Пођи, замоли за себе од свих суседа што више празних
судова, затвори за собом врата и разлиј у судове уље".

Жена је тако и урадила. Уље се лило дотле, док се нису напунили сви
судови. Она је продала уље, вратила цео дуг, и још јој је остало довољно
новаца да се храни заједно са својим синовима.

У граду Сонаму једна богата жена имала је сина. Десило се, да јој се
детенце разболело и тај дан и умрло. Она је дошла код Јелисеја и у очајању
пала пред његове ноге. Пророк је отишао у дом, где је лежало дете, и дуго се
молио Богу. Детенце је оживело.

Пророк Јелисеј васкрсава дете

Војни командант цара сиријског, Нееман, био је заражен губом (заразне

гнојне ране). Нико га није могао излечити од те болести. А жена Нееманова,
имала је служавку, заробљену јеврејску девојку. Видевши страдања свог
господара, она је рекла: "Ево, ако би господар мој отишао код пророка у
Самарију, он би скинуо са њега губу".

Нееман је отпутовао у земљу израиљску к пророку Јелисеју: Јелисеј је

послао слугу да каже Нееману, да се седам пута умије у реци Јордан. Нееман
је тако и учинио, како му је рекао пророк, и одмах је оздравио. С богатим
даровима он се вратио Јелисеју, али пророк ништа није примио од њега.

Када је Нееман отишао кући, слуга Јелисејев, Гиезије, стигао га је и узео од

њега у име пророка, сребро и нешто одеће. Сакривши добијено, Гијезије се
јавио Јелисеју.

Откуда идеш, Гијезије!" упитао је Јелисеј.

"Слуга твој никуда није ишао", одговорио је Гијезије.

Тада пророк разобличи његову лаж и рече му: "заједно са сребром

Неемановим добићеш и његову болест". И изашао је Гијезије од Јелисеја,
покривен губом.

Пророк Јелисеј је и после своје смрти учинио чудо. Годину дана после
његове смрти, мимо пећине, у којој је он био сахрањен, носили су умрлог
човека. Али, видевши непријатеље, погребници су журно бацили тело умрлог
човека у пророкову пећину. Када се он, при свом паду, дотакао костију
Јелисејевих, одмах је оживео и стао на своје ноге.

НАПОМЕНА: Види Библију "2 Књига о Царевима", гл. 2-10; 13, 1- 21.
 Пророк Јона

Пророк Јона је живео после пророка Јелисеја. Једном, Господ му је наредио

да иде у незнабожачки град Ниневију, престоницу асирског царства, и да
обавести житеље тог града, да ће их Господ погубити, ако се не покају.

Али Јона није хтео да иде да проповеда непријатељима народа израиљског

и није послушао глас Божији. Он је сео у чамац, који је возио на другу страну.
Али, одједном, на мору се подигла силна бура. Чамцу је почела претити
пропаст. Сви који су били у њему су се уплашили. Људи у чамцу су решили да
баце жреб, да би сазнали, због кога их је стигла таква невоља. А жреб је пао
на Јону. Јона је признао свој грех и рекао: "Да, ја сам погрешио пред
Господом! Баците мене у море и бура ће утихнути". Када су га бацили у море,
бура је утихнула. По вољи Божијој, пророка је прогутала огромна риба, која је
у Библији названа великим китом. Јона је три дана и три ноћи провео у
стомаку китовом, молећи се Богу да га помилује. Овде је Господ јавио посебно
Своју славу, Он је сачувао њега неповређеног у стомаку китовом и помиловао
га је.

Кроз три дана, кит је избацио пророка живог на обалу. После тога, Јона је
пошао у Ниневију да испуни вољу Божију. Цео дан он је ходио по граду и
проповедао свима, говорећи: "још четрдесет дана, и Ниневија ће бити
разрушена!" Житељи су поверовали његовим речима. Они су, заједно са
царем, наложили на себе пост, почели су да се моле и да приносе покајање за
своје грехе. И Господ их је помиловао.

Али Јона је почео да ропће због таквог милосрђа Божијег, и молио је Бога за
своју смрт. Вероватно је мислио, да ће сада њега сматрати за лажног пророка.
 Господ је и за то уразумио Јону. Пред колибом, коју је себи направио Јона
близу Ниневије, једне ноћи израсло је велико растиње и штитило га је од
сунчеве жеге. Али другог дана, црв је изгризао то растиње и оно се осушило.
Јона је веома туговао за осушеним растињем.

Тада му је Господ рекао: "ти жалиш за растињем, над којим се ниси трудио и
које ниси одгајао. А Ја да не пожалим Ниневију, велики град, у ком је више од
сто двадесет хиљада људи, који не умеју да разликују десну од леве руке, и
много стоке?"

Тродневно пребивање пророка Јоне у стомаку китовом и чудесно

спасење његово било је праобраз тродневне смрти и васкрсења Христа
Спаситеља.

НАПОМЕНА: Види Библију, "Књига пророка Јоне".

Беседа о пребивању пророка Јоне у стомаку китовом

"Површне и неверујуће критике", говори научник, Артур Хук - "налазе да

постоји много препрека, да је Јону, у стварности, прогутао кит, да се пророк
налазио у његовом стомаку три дана и три ноћи, а потом да је био избљуван
на суво.

Као прво, ни један човек, верујући у Христа, не може сумњати, у истинитост

догађаја са пророком Јоном, јер Сам Христос је ставио печат на тај
оспоравани предмет, када је Он рекао: "јер како је Јона био у стомаку китовом
три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у срцу земље три дана и три
ноћи" (Мат. 12, 40). Овде Христос елиминише - у потпуности, пошто се то
тицало Његових ученика - идеју, да је књига пророка Јоне нека алегорија, како
се то допало предпоставкама критике. Јер, ако је ипак речено само у
алегоријском смислу, да се Јона налазио у стомаку китовом, тада произилази
закључак, да и пребивање Христа у срцу земље, у току три дана и три ноћи,
такође има само алегорично значење. Овде срећемо поново пример тога, како
одрицање Старог Завета просеца пут одрицању Самог Христа и Његових
речи".

Одрицати историју са пророком Јоном, једнако је одрицању целог светог

Писма, а то значи - одрицати се од вере. Нису ли за човека све мање
довољни ти многобројни напади, такозвана "научна оспоравања" на
Свету Библију? Колико су се пута оспоравања и подсмеси "мудраца овог века"
над Светом Библијом окретала против њих самих. Ипак, просто упознавање са
текстом оригинала и неко научно знање даје нам у многоме одговор.
 Сасвим је извесно, да је оригинал Свете Библије написан на јеврејском
језику. Али на јеврејском језику кит се назива речју "таннин". У Библији се
морско живо створење, које је прогутало Јону, не назива речју "таннин", већ
речју "даг", а реч "даг" означава "велику рибу" или "чудовиште из дубине".

Света Црква сведочи о томе више од 1500 година, називајући то створење,

које је прогутало Јону, "воденом звери". Тако, на пример, у ирмосу 6 песме
јутарњег канона, на петак, глас 8, се говори: "воденој звери у утроби, дланове
своје Јона крстовидно распростре, спаситељну страст прображаваше на јави".
У 6 песми јутарњег канона, на уторак, глас 5, казано је: "као пророка од звери
избавио си, Господе и мене, из дубине неиздрживих страсти подигни, молим
ти се".

Наука нам указује, да постоје разне врсте китова. Тако, на пример, постоји
род китова, који имају 44 зуба у доњој чељусти и достижу 60-65 фита (око 18-
19 метара) дужине. Али они имају врло мало ждрело (грло). Вероватно је то и
дало основу, да се утврђује, како Јону није могао прогутати кит.

Постоји и други тип кита, такозвани "флашасто-носни" или "кљунасти". То је

невелики кит, до 30 фита (око 9 метара) дужине. Иако је он мали, он има
довољно велико грло и сасвим би могао прогутати човека, али пророка он не
би могао прогутати, зато што он прежива (прежвакава) храну и има зубе.

Постоји кит, који нема зубе, али има "китову кост". У оквиру таквог типа
китова, постоји кит, који се зове "Фин-Бак". Овај кит има и до 88 фита (око 26
метара) дужине. Желудац таквог кита има од 4 до 6 комора или одељења, при
чему би се, у било коју од њих, могла слободно сместити невелика група
људи. Китови из овог рода дишу ваздухом, имају у глави резервну комору за
ваздух, која се снабдева ширењем носних дупљи. Пре него што прогута
сувише велики предмет, кит "Фин-Бак" га гура у ту комору. У случају да се у
глави тог кита налази сувише велики предмет, он плива ка најближем сувом
тлу, леже у плитку воду и избацује терет.

Научник др. Рансон Харвеј сведочи, да је његов пријатељ, тежине од 200

фунти (око 90 килограма), упузао кроз уста мртвог кита у ту ваздушну комору.
Тај научник указује, да је пас, који је пао са ивице китоловног брода, кроз 6
дана био нађен у глави кита жив. Из реченог се види, да је Јона могао
провести у "стомаку", тј. у ваздушној комори таквог кита, 3 дана и 3 ноћи, и
остати жив. Величина те коморе износи око 686 кубних фита (око 3000 цм
кубних). Тако из научних података ми можемо видети, да је Јона могао бити
прогутан од кита.

Франк Булен, чувени аутор рада: "Пливање "Кашалота", је установио, да

кашалот (једна врста кита) често, када умире, избацује садржај свог желудца.

Али Библијска реч "даг", указује на "велику рибу". Одатле ми можемо

закључити, да је Јона стварно био прогутан од морског створења - велике
рибе. Због тога, следи да се укаже на рибу, по имену "кит-ајкула" или
"коштана ајкула".
 Свој назив "кит-ајкула" добила је одатле, што нема зубе. Кит-ајкула достиже
70 фита дужине (око 21 метар), процеђује храну кроз велике плоче (бркове) у
устима. Та ајкула има довољно велик желудац, да би се тамо сместио човек.

Што се тиче тога, што је Јона провео у стомаку великог морског створења
три дана и три ноћи и остао жив, треба пре свега рећи: "Богу је све могуће".
Затим, не без интересовања, поменућемо саопштење из "Литерари Даижест" о
томе, да је један морнар био прогутан од кита-ајкуле. Кроз 48 часова (тј. кроз
два дана) ајкула је била убијена. Када су отворили кит-ајкулу, какво је било
изненађење свих присутних, када су нашли, прогутаног од звери, живог
морнара, али у несвесном стању. При томе, морнар није имао никакве
последице од пребивања у стомаку кит-ајкуле, осим изгубљене косе и
неколико пликова на кожи. Потом је морнар причао, да му страх није давао
мира, живећи у стомаку китовом. Када је долазио к свести и схватао, где се
налази, тад је изнова моментално губио свест.

Недавно - пише о. И. С. - на Хавајским острвима, јапански рибари убили су

велику белу ајкулу. У њеном желудцу нашли су цео скелет човека. Показало
се да је то био, војник у оделу припадника Северно Америчке Армије,
евидентиран у списку дезертера.

И тако, видимо, да је Јона могао бити прогутан од велике рибе чак и без
кршења природних закона. Отпадају све "нелогичности" и "противуречности".
Истинито је и неизмењиво Слово Божије, и никада се не може налазити у
противуречности са истинитом науком. То је установио још отац руске
науке, Ломоносов.

Али, неопходно треба да кажемо, да је за нас, верујуће људе, сасвим

очевидно, да је у догађају са пророком Јоном безусловно деловала Божија
сила. Јер Господ, као Творац и самих закона природе, има слободну вољу да
управља њима, ако је Њему потребно, по Свом свемогућем промислитељном
деловању.

Генијални научник Паскал је рекао: "Последњи корак разума састоји се у

томе, да се призна постојање мноштва таквих појмова, који су са оне стране
граница нашег познања, и ако разум не иде к том познању, тада је он јако слаб
разум". Роберт Мајер говори: "ако се површни умови кочопере одрицањем
постојања неког вишег, надматеријалног и надчулно схваћеног света, те
жалосне изјаве засебних умова, не могу бити приписане кривици науке".

(састављено по књизи "Поузданост Библијских чуда" Артур Хук,

и "Пророк Јона и мало ждрело кита" – протопр. Пол Калинович).
 Пад израиљског царства

Бог је дуготрпељиво призивао Израиљћане, преко многих Својих пророка,

да одустану од безчашћа и да буду верни Њему. Али ни цареви ни народ, нису
их слушали.

На крају, када је безчашће народа дошло до крајњих граница, Господ је

одступио од царства израиљског и оно је пропало. Асирски цар Салманасар
освојио је и разрушио царство израиљско. Он је одвео већи део израиљског
народа у своју земљу. На њихово место населио је незнабожце из свог
царства. Ти незнабожци су се помешали са преосталим Израиљћанима и
образовали су народ, који се почео називати Самарјанима по имену
Самарије, главног града пропалог израиљског царства.

Самарјани су говорили нечистим јеврејским језиком. Они су примили веру у

истинитог Бога, али не потпуно, јер нису остављали своје пређашње
незнабожачке обичаје и међу пророцима поштовали су само Мојсија. Јудеји су
презирали Самарјане, нису седали са њима заједно за сто и трудили су се да
не говоре са њима.

Израиљско царство потрајало је 257 година.

 НАПОМЕНА: Види Библију, "2 Књига о Царевима" гл. 17.

Јудејско царство

После пада израиљског царства, јудејско царство постојало је још више од

сто година, јер су мећу јудејским царевима били и неки благочестиви; такође и
народ се више сећао Бога, него у царству израиљском.

Пророци, послати од Бога у јудејско царство, разобличавали су Јудеје у

нечасности и много су предсказивали о доласку Спаситеља на земљу.

Пророк Михеј је предсказао, да ће се Спаситељ родити граду Витлејему

(Мих. 5, 2).

Пророк Јоил предсказао је о силаску Светог Духа на људе на апостоле и

све верујуће у Спаситеља.

Пророк Исаија

Посебно славан међу јудејским пророцима био је пророк Исаија.

Исаија је био потомак цара Давида, рођак царева јудејских. Господ га је

призвао на пророчко служење посебним јављањем. Исаија је видео Господа
где седи на високом престолу. Око Њега, стајали су шестокрили серафими и
дозивали: "свет, свет, свет Господ Саваот! Сва земља пуна је славе Његове!"
Један од серафима узео је клештима ужарени угаљ са небесног жртвеника,
додирнуо њим уста Исаијина и рекао: "Ево, греси твоји су очишћени". После
тога Господ му је наредио да иде да разобличи неверје и пороке Јудеја.

Пророк Исаија је предсказао, да ће јудејско царство разрушити

непријатељи, да ће Јудеји бити одведени у ропство, а потом се опет вратити у
своју отаџбину.
 Посебно јасно, Исаија је предсказао о Христу Спаситељу, да ће Он
произићи из рода Давидовог, да ће се Спаситељ родити од Дјеве и да неће
бити обичан човек, већ у исто време и Бог: "ето Дјева ћe зачети и родиће
Сина и наденуће Му име Емануил, што значи - с нама Бог" (Ис. 7, 14)

Он је предсказао, да ће Спаситељ пострадати и умрети за наше грехе: "Он

би рањен за наше грехе и мучен за безакоња наша. Ранама Његовим ми
се исцелисмо. Он мучен би, али пострада добровољно и не отвори уста
Својих. Као овца вођен би на заклање, и као јагње пред оним који га
стриже безгласан, тако Он не отвори уста Својих".

Исаија је пророковао такође, да ће Спаситељ, бити распет са злочинцима,

и да неће бити погребен са њима, већ у гробу богатог човека: "Њему
одредише гроб са злочинцима, али Он би погребен у богатог".

Кроз веру у Христа Спаситеља људи ће се спасити од вечне погибије: "кроз

познање Њeгa, Он, Праведник, оправдаће многе, и грехе њихове на Себи
ћe понети".

Због јасноће предсказања о Христу Спаситељу, пророка Исаију називају

старозаветним јевађелистом.

У то време Исаија је ватрено разобличавао његовог савременика јудејског

цара Манасију, који је будући нечастив, поставио жртвенике незнабожачким
идолима у храму Соломоновом (на крају свог живота Манасија, ухваћен у плен
и затворен у тамницу, се покајао и измолио опроштај од Бога). Под утицајем
свог нечастивог цара, народ јудејски сасвим је почео да заборавља истинитог
Бога. Јудеји су чак престали да празнују Пасху и друге, од Мојсија
установљене, празнике.

Свети пророк Исаија претрпео је мученичку смрт. За разобличавање

безчашћа цара Манасије он је био претестерен тестером за дрва.

НАПОМЕНА: Детаљно види Библију, "2 Књига о Царевима" гл. 16, 18-23; "2
Књига Дневника", гл. 28-35; "Књига прор. Исаије" и друге пророке

Пад јудејског царства. Пророк Јеремија

Дуго је Господ трпео грехе јудејског народа и чекао покајање, али народ се
није исправио. Кроз пророка Јеремију Бог је јасно предсказао, да ће за своје
безчашће јудејски народ бити покорен и одведен у плен вавилонски, и да ће се
Јудеји налазити у плену вавилонском седамдесет година.

Вавилоњани заробљавају јудејски народ

У почетку вавилонски цар Навуходоносор је подчинио себи јудејског цара,

али Јерусалим је сачувао и није разрушио сво јудејско царство.

Пророк Јеремија је убеђивао Јудеје да се подчине Вавилону.

 Он је указивао, да су Вавилоњани послани на Јудеје од Бога, као казна за
грехе цара и народа, за одступање од вере. Он им је говорио, да је једини
начин избављења од несреће покајање, поправљење и молитва Богу. Али ни
цар, ни народ, нису послушали пророка и дигли су побуну.

Тада је вавилонски цар Навуходоносор узео Јерусалим, разграбио га,

запалио и разрушио до темеља Соломонов храм. Тада је уништен и Ковчег
3авета.

Цео народ јудејски био је одведен у ропство (589 године пре Р.Х.). Само
најсиромашнији Јудеји били су остављени на својој земљи због обрађивања
винограда и поља.

Пророк Јеремија остао је у Јерусалиму. Он је плакао, на развалинама града,

због несреће свог народа и настављао је да учи добру преостале житеље.

НАПОМЕНА: Види Библију, "2 Књига о Царевима", гл. 24-25; "Књига прор.
Јеремије", "2 Књига Дневника" гл. 36, 5-21.

Вавилонски плен

Тежак је био живот Јудеја у вавилонском ропству. Али Господ није остављао
свој изабрани народ ни у туђини. Да би пробудио у Јудејима покајање и
утешио их, Господ им је послао, и у време ропства, Своје пророке. Међу њима
посебно су били важни пророк Језекиљ и пророк Данило.

Пророк Језекиљ

Језекиљ је био савременик пророка Јеремије. Будући у плену вавилонском,

још пре коначног рушења царства јудејског, он је био призван Господом к
пророчком служењу.

Пророк Језекиљ познат је по свом пророчанству о васкрсењу мртвих, које

је истовремено символички значило и обнављање слободе јеврејског народа.

Пророку је Господ послао виђење. Он је видео поље, посејано људским

костима. Бог га је упитао: "сине човечији! Xоће ли оживети ове кости?"
Језекиљ одговори: "Господе Боже! Ти само знаш то!". Господ је рекао:
"пророкуј за кости ове и реци им: кости суве, слушајте реч Господњу!"

Реч Божија била је ова: "тако говори Господ Бог костима овим: ево, Ја ћу
метнути дух у вас и оживећете. И обложићу вас жилама, и ставићу на вас
месо, и покрићу вас кожом, и увешћу у вас дух, и оживећете, и познаћете, да
сам Ја - Господ".

И када је Језекиљ, по наредби Божијој, пророковао, произашао је хук, и

потрес, и почеле су се приближавати кости - свака кост кости својој. И увиде
Језекиљ, жиле на њима, и месо на њима, и кожа их прекрила споља, а духа
није било у њима.

И рече Господ: "изреци пророчанство и реци духу, тако говори Господ Бог:
од четири ветра дођи, душе, и дуни на ове побијене, и они ће оживети".

Речи, о четири ветра, означавају, да ће са четири стране света (севера,

југа, истока и запада) душе умрлих, где год да се налазе, морати да се састану
на пољу, покривеном бездушним телима и одушевити се.

Језекиљ је изрекао пророчанство, како му је наредио Господ: и уђе у њих

дух, и они оживеше и стадоше на ноге своје.

Господ рече: "кости су ове - сав дом Израиљев. Изреци пророчанство и реци
им, овако говори Господ Бог: и познаћете, да Сам Ја - Господ, кад отворим
гробове ваше и изведем вас, народе Мој, из гробова ваших, и ставићу у вас
дух Мој, и оживећете, и населићу вас на земљи вашој".

То велико пророчанство, осим указивања на обнављање израиљског

народа, дато нам је од Бога, као верно изображење свеопштег васкрсења
мртвих, при другом доласку Спаситеља, када ће се, по свемогућој речи
Божијој, сва тела умрлих људи сјединити са својим душама и оживети -
васкрснути.

НАПОМЕНА: Види Библију -"2 Књига о Царевима" гл. 25, 27-30; "2 Књига
Дневника", гл. 36, 10-23; "Књига прор. Језекиља" гл. 37, 1-14.

Пророк Данило

Пророк Данило потицао је из царског рода. Он је још као дете био одведен у
вавилонско ропство. У ропству, по жељи цара Навуходоносора, Данило је био
изабран са неким другим заробљеним дечацима из бољих јудејских породица,
за служење при царском двору. Цар је заповедио да се васпитавају при
његовом двору, да се обучавају разним наукама и халдејском језику. Храну је
заповедио да им дају са његовог царског стола. Међу изабранима била су и
три Данилова друга: Ананија, Азарија и Мисаил.

Данило је, заједно са своја три друга, чврсто чувао веру у истинитог Бога.
Они нису хтели да једу царску храну, да не би појели било шта што је
забрањено законом Мојсијевим, и молили су управника да им даје само хлеб и
поврће. Управник се није сагласио, јер се бојао, да ће они омршавити, и да ће
га цар казнити због тога. Али Данило га је убедио да направи пробу у трајању
од десет дана. И када је прошло десет дана, показало се, да Данило и његови
другови не само да нису омршавили, већ су постали пунији, здравији и лепши
од својих другова. После тога он их више није принуђавао да једу царску
храну. За такво строго испуњење закона - за уздржање (пост) и благочашће –
Бог је наградио ту децу добрим способностима и успесима у учењу. На
испитима они су се показали умнијима и бољима од других, добивши високе
дужности при царском двору. А Данилу, Бог је, осим тога, дао још и умеће да
разјашњава сне, као некада Јосифу.

Такво напредовање јудејских дечака послужило је на корист поробљеним

Јудејима. Благочестива деца добила су могућност да штите Јудеје од
угњетавања и побољшала су њихов живот у ропству. Осим тога, кроз њих су и
незнабожци могли познавати истинитог Бога и Њега прослављати.

Једном је Навуходоносор видео необичан сан, али, пробудивши се ујутру,

није могао да га се сети. И тај сан је веома узнемирио цара. Он је сазвао све
мудраце и врачеве и наредио им да се сете његовог сна и да објасне његово
значење. Али они то нису могли учинити и одговорили су: "нема на земљи
човека, који би се могао сетити царевог сна". Навуходоносор се разгневио и
хтео је да казни све мудраце.

Пророк Данило објашњава сан цару Навуходоносору

 Тада је Данило измолио цара да му да неко време и он ће му разјаснити
сан. Дошавши кући, Данило је усрдно молио Бога да му открије ту тајну. У
ноћном виђењу Господ је њему открио сан Навуходоносора и његово значење.

Данило је дошао код цара и рекао: "царе! Када си ти легао да спаваш, ти си

мислио о томе, шта ће бити после тебе. И ево, у сну ти си видео огроман кип
(идола): он је стајао у блеску и страшан је био његов изглед. У тог кипа глава
је била од чистог злата, груди и руке од сребра, стомак и бедра од бакра,
голени од жељеза, а стопала делом од жељеза, а делом од глине. Потом се са
планине, сам од себе, без помоћи руку људских, одвалио камен и ударио у
ноге кипа, и разбио их. Тада се сав кип распао и претворио у прах, а камен се
тако повећао, да је покрио сву земљу. Ето,царе, твог сна!

"Тај сан", продужио је Данило, "значи следеће: ти си цар над царевима,

којем је Бог Небесни даровао царство, власт, силу и славу, и ти владаш
другим народима. Царство твоје - то је глава од злата. После тебе настаће
друго царство, ниже од твог. Потом ће настати треће царство, бакарно, које ће
владати над свом земљом. Четврто царство биће тврдо, као жељезо. Како
жељезо разбија и дроби све, тако и оно, слично жељезу које све разбија, ће
дробити и ломити. Али у то време оно ће се разделити, делом ће бити снажно,
а делом крто. У данима последњег царства, Бог Небески подићи ће вечно
Царство, које неће оставити ниједном народу, али ће оно поломити сва
царства земље и распростираће се по целом свету - довека. Тако је Велики
Бог дао цару да сазна, шта ће бити после свега".

Саслушавши све, цар Навуходоносор је устао и поклонио се пророку Данилу

до земље и рекао: "заиста, Бог ваш - је Бог богова и Владика царева!"

Он је поставио Данила старешином над свим вавилонским мудрацима,

тојест над ученим људима, и оставио га при свом дворцу у великим
почастима. А тројицу његових другова, Ананију, Азарију и Мисаила, поставио
је за управнике у земљи Вавилонској.

Предсказање Данилово, испунило се у потпуности. После вавилонског

царства, следила су још три велика царства: мидијско-персијско,
македонско или грчко и римско, и сва су она владала јудејским народом. У
време римског царства, јавио се на земљи Христос, Спаситељ света, и
основао Своје свесветско, вечно Царство - свету Цркву.

Планина, са које се одвалио камен, означавала је Пресвету Дјеву Марију, а

камен - Христа и Његово вечно Царство.

НАПОМЕНА: Види Библију-"Књига прор. Данила", гл. 1-2.

Другови пророка Данила - Ананија, Азарија и Мисаил - у пећи вавилонској

Ускоро, другови пророка Данила - Ананија, Азарија и Мисаил били су

подвргнути великом испиту вере. Цар Навуходоносор поставио је на пољу
Деире, близу града Вавилона, велики златни кип. На откривању његовом биле
су сабране све вође и знатни људи вавилонског царства. И било је наређено,
да сви, чим чују звук трубе и музичких инструмената, падну на земљу и
поклоне се кипу. А ко не испуни царску наредбу, биће бачен у ужарену пећ.

На звук трубе сви су пали на земљу; само троје - Ананија, Азарија и Мисаил
- нису се поклонили кипу.

Цар се разгневио, наредио да се пећ наложи седам пута јаче него обично,
да их свежу и баце у ватру. Пламен је био тако силан, да су војници, бацајући
их у пећ, пали мртви. Али Ананија, Азарија и Мисаил остали су неповређени,
јер је Господ послао Свог ангела да их сачува усред пламена. И они су
певали, прослављајући Господа.

Навуходоносор је седео на високом престолу, наспрам пећи. Он се, чувши

певање, збунио, а затим је запрепаштен, нагло устао и рекао својим вођама:
"нисмо ли ми тројицу бацили у огањ свезане? А ја видим четворицу не
свезаних, како ходају усред огња, и није им ништа, и видим четвртог - сличног
Сину Божијем".

После тога, он је пришао пећи и рекао: "Ананија, Азарија и Мисаил, слуге

Бога Свевишњег" изиђите и дођите к мени!"

Када су они изашли, показало се, да их се огањ није ни дотакао, а чак им се

ни одећа и коса нису опалили, и ни мирис дима није долазио од њих.

Навуходоносор, видевши то, рече: "благословен Бог ваш, Који је послао

ангела Свог и избавио слуге Своје, које су се надале у Њега".

И запретио је цар, под претњом смрти, свим својим поданицима да хуле на

име Бога израиљевог.

НАПОМЕНА: Види Библију -"Књига прор. Данила", гл. 3.

Пад вавилонског царства

 После смрти Навуходоносора, вавилонско царство почело је да се колеба.
Често су се мењали следбеници Навуходоносора. Коначно (кроз 7 година),
зацарио се Валтасар (пророк Данило га назива сином Навуходоносоровим),
који је царевао око 17 година. У 17 години свог царевања, када му је претио
напад Мидијана и Персијана, Валтасар је безбрижно пировао у Вавилону, не
мислећи о опасности.

Одједном, за време пира, цар Валтасар, да би се наругао Богу истинитом и

да би похвалио своје идоле, наредио је да донесу свете сасуде, које је
Навуходоносор узео из Јерусалимског храма, и пио је из њих и сам и сви
присутни са њим. За такво богохуљење следио је суд Божији: у ваздуху се
појавила рука, која је писала на зидовима некакве речи.

Валтасар је затрептао од ужаса, и повикао да доведу к њему врачеве.

Дошли су мудраци вавилонски, али нико од њих није могао чак ни прочитати
шта је написано.

Тада је у палату дошла царица и рекла Валтасару: "Не узнемируј се, царе.
Постоји у царству твом човек, у ком је дух Светога Бога - то је Данило. Он ће
ти објаснити значење речи". Данило је у то време био удаљен са царског
двора.

Када је Данило био доведен, цар му је рекао: "Ако можеш да прочиташ и

објасниш написано, бићеш обучен у порфиру, и златан ланац биће око твог
врата, и бићеш трећи властелин у царству". Данило је одбио награде.
 Он је подсетио цара, како је Бог уразумио погорђеног Навуходоносора. "И
ти, царе, знајући све то, ниси смирио срце своје, устао си против Господа
Небеског и пио си из сасуда Дома Његовог, величајући бездушне идоле, а
Бога, у Чијим рукама је дисање твоје и сви путеви твоји, ти ниси прославио.
Зато је и послао Бог руку, која је нацртала та слова. Ево шта је написано:
мене, текел, фарес:

мене значи - бројио је Бог твоје царство и одбројио му је крај;

текел значи - измерио тебе и нашао си се врло лаган;

фарес значи - разделио твоје царство и дао га Мидијанима и Персијанима;

Цар је одмах наградио Данила, како је обећао.

У тој истој ноћи, војска Мидијана и Персијана, под вођством цара Кира
персијског, пробила се у град и завладала је њим.

Валтасара су убили. Тако је пало царство Вавилонско. На његово место

дошло је царство мидо-персијско - сребрно по сновиђењу Навуходоносора,
како му је тада објаснио пророк Данило.

Цар персијски Кир, поставио је за цара у Вавилону Дарија мидијанина.

Мидијско-персијска владавина. Пророк Данило у јами лављој

Цар Дарије заволео је Данила и учинио га је једним од тројице главних

старешина у свом царству, а потом хтео је чак и да му повери управљање над
целим царством. Друге старешине завиделе су Данилу, и решили су да га
погубе. Они су знали, да се Данило сваки дан три пута моли Богу, отворивши
прозор, окренут према Јерусалиму. Затим су отишли к цару, и молили да
направи наредбу, да нико, у току тридесет дана, не сме да се обраћа у
молитви никаквом богу, ни човеку, осим самог цара. Ако ко наруши ту наредбу,
тај да се баци у лављу јаму. Цар се сагласио. Али пророк Данило, као и пре,
није престајао сваки дан да моли милост од Бога. Његови непријатељи су
обавестили цара о томе. Тада је Дарије схватио, да су га обманули, али није
могао да промени своју наредбу и био је принуђен да допусти да баце Данила
к лавовима.

Cледећег дана, рано ујутру, цар је пожурио ка јами и громко упитао:

"Данило, слуго Бога живога! Бог твој, Којем ти без престанка служиш, да ли је
могао да те спасе од лавова?".
 Пророк Данило у јами лављој

Данило му одговори из јаме: "царе! Бог мој послао је Свог ангела да затвори
уста лавовима, јер се нађох чист пред Њим, и пред тобом, царе, ја нисам
учинио преступа".

Тада цар нареди да изваде Данила из јаме, а да унутра баце оне што га
оптужише. И нису успели ни да додирну земљу, а лавови су их зграбили и
растргли их.

После тога цар Дарије је написао наредбу: "ја дајем заповест, да се у свакој
области царства мога бојите и страхујете пред Богом Даниловим, јер Он је Бог
Живи и Вечни, и Царство Његово се неће расути и владавина Његова је
бесконачна".

Пророк Данило је напредовао и у царству Даријевом и у царству Кира

Персијског. Он је предсказао много о будућности, што се касније и догодило.

Данило је предсказао време, када има да се роди Христос Спаситељ:

наиме, кроз седамдесет седмица, тојест кроз 490 година. Он је предсказао
такође, да ће Христос бити предат смрти, а да за њом следи разрушење
храма и града, и прекидање старозаветних жртава (Данило 9, 23-27).

НАПОМЕНА: Види Библију - "Књига прор. Данила".

 Повратак Јудеја из ропства вавилонског и прављење другог храма

Јудеји су били у ропству вавилонском седамдесет година. Персијски цар

Кир, у првој години своје владавине над Вавилоном, допустио је Јудејима да
се врате из ропства у своју отаџбину и да направе у Јерусалиму храм
Господњи. Четрдесет две хиљаде Јудеја отишло је у своју земљу. Они Јудеји
који су остали у Вавилону, давали су помоћ у злату, сребру и другим
вредностима и поред тога у богатом пожртвовању за храм. Цар је вратио
Јудејима свете сасуде, које је био узео Навуходоносор из Соломоновог храма.

Вративши се у Јерусалим, Јудеји су изнова обновили жртвеник Господу

Богy, а затим, следеће године, положили су темељ Храма. Самарјани,
сазнавши за то, изјавили су жељу да допринесу учешћем у градњи храма, али
Јудеји, да би сачували своје богослужење у чистоти, одбили су их у томе. Кроз
деветнаест година, храм је био завршен. Нови храм није био тако богат и
велелепан, као храм Соломонов.

Старци, сећајући се велелепности предходног храма, су плакали, што је тај

други храм сиромашнији и мањи од предходног.

Зидање другог храма Јерусалимског

Али пророк Агеј, којега је тада послао Господ к Јудејима, утешио их је. Он је
предсказао, да ће слава тог другог храма бити већа, него слава предходног,
зато што ће у тај храм доћи Жељени од свих народа, Христос, Спаситељ
света (Агеј 2, 6-9).

Пророк Захарија, предсказао је величанствени улазак Спаситеља у

Јерусалим на магарету (Захарија 9, 9).

Пророк Малахија је предсказао, да се долазак Спаситеља приближава, и да

ће пред Њим бити послан Претеча, тојест претходник, сличан пророку Илији,
да би припремио људе за примање Спаситеља (Малахија 3, 1; 4, 5). Малахија
је био последњи пророк у Јудеји. После њега, више од четири стотине година
није се чула пророчка реч у јеврејском народу - до самог јављања Претече
Христовог, Јована Крститеља.
 Грчка владавина. Превођење књига Светог Писма на грчки језик

Дуго времена, око две стотине година, продужила се мидијско-персијска

владавина. Јудеји, по повратку из ропства вавилонског, остали су под влашћу
персијских царева.

Затим, персијско царство је било освојено од грчког цара Александра

Македонског, такође бившег господара Египта и Сирије. Александар
Македонски, велики господар свог времена, уважавао је светињу храма
Јерусалимског и целог свог живота показивао је посебно покровитељство
према јудејском народу.
 Цар Александар Македонски

После његове смрти царство се поделило и припало четворици његових

војсковођа. Један од њих, Птоломеј, поставши царем Египта, покорио је Јудеје
својом влашћу, и одвео је многе хиљаде њих у Египат.

За време његовог сина, цара Птоломеја Филаделфе, који се добро односио

према Јудејима, урађено је велико дело. По његовом наређењу, књиге Светог
Писма преведене су са јеврејског језика на грчки. Превод су направила
седамдесеторица преводилаца, тојест учених људи. Грчки језик био је
најраспрострањенији језик у то време. Овај превод је донео огромну корист,
јер су сада чак и незнабожци могли да читају свете књиге на познатом им
језику.

На тај начин, владавина грчких царева послужила је распрострањивању

истинитог знања о Богу међу назнабожачким народима.

Цар Птоломеј II Филадеф

Око сто година налазили су се Јудеји под влашћу грчких царева, који су
царевали у Египту.

Али грчки цареви, који су царевали у Сирији, односили су се према

Јеврејима и према вери у истинитог Бога, сасвим другачије од царева
египатских. Када су се Јудеји нашли под влашћу сиријских царева, претрпели
су много патње. Цареви сиријски почели су их гонити за истиниту веру и
принуђавати на идолопоклонство. Посебно жесток гонитељ, био је цар Антиох
Епифан.
 Мученици за веру - Макавеји

Цар Антиох Епифан је одлучио, да сви његови поданици говоре на једном,

грчком језику, и да се клањају само грчким боговима, тојест идолима. Многи од
Јудеја су се покорили цару, али други су били спремни пре да умру, него да
одступе од истините вере.

Једног старца, Елеазара, царски управници приморавали су да једе храну

коју им је још Мојсије забранио да једу - свињско месо. Када је он одбио,
почели су да га наговарају, да покаже само привид пред народом, као да једе
храну забрањену законом. Али Елеазар и на то одговори: "у мојим годинама
недостојно је лицемерити; ако млади сазнају, да се деведесетогодишњи
Елеазар одвратио у незнабожтво, и они се могу саблазнити, и окренути се од
вере". Тада су га предали мучитељу, и Елеазар је храбро умро за истиниту
веру.

Једном су самом цару довели жену Соломонију са седам синова. Цар их је

принуђавао да једу свињско месо, али они су му смело одговорили: "ми смо
спремни пре да умремо, него да преступимо закон наших отаца". Тада их је
цар ставио на тешке муке. Одрезали су им језике, одсецали прсте на рукама и
на ногама. Дерали им кожу са главе, и живе су их пекли на загрејаним
тигањима. Тако су измучили шесторицу браће. А најмлађег цар је ласкањем
убедио да се не противи. Он је обећао да ће га богато наградити, и на крају,
обратио се мајци, да она да савет свом сину да испуни царев захтев. Али она
је пришла сину и рекла: "сине мој! Не бој се тог мучитеља и да дочекаш смрт,
тако као твоја браћа, да бих могла, све вас заједно, срести у будућем, вечном
животу". Тада је цар предао смрти и најмлађег брата, подвргнувши га још
већим мучењима. Затим је била измучена и сама мајка. Та породица
мученика, позната је под именом мученика Макавеја.

У заштиту истините вере и своје отаџбине, устао је свештеник Мататија са

петорицом својих синова. Око њих, брзо се сабрало много ревнитеља Божијег
закона. Посебном храброшћу међу синовима Мататијиним одликовао се Јуда,
назван у сећање на мученике - Макавејем. Јуда Макавеј, са невеликом
војском, много пута је побеђивао Сиријце. Али једном га је окружила
многобројна сиријска војска (22 хиљаде), а са њим је било само 800 људи.
Јуда је погинуо херојском смрћу. Он није пристао да бежи од непријатеља и да
тиме помрачи своју славу.

Његов брат, Симон, коначно је разбио сиријску војску, очистивши од њих

град Јерусалим као и храм, и ослободио је свој народ од владавине грчких
царева. У знак захвалносту за то, Јудеји су установили, да убудуће, до самог
доласка Спаситеља, најстарији из рода Симоновог треба да буде њихов
првосвештеник и владар народа.

НАПОМЕНА: Види Библију -"Књига Макавеја"

Римска владавина. Свеопште очекивање Спаситеља

Ослободивши се од владавине грчких царева, Јудеји нису дуго уживали у

слободи. Римљани, освојивши цео свет, овладали су такође и јеврејским
народом (64 год пре Р.Х.). Они су поставили над Палестином старешину
Антипатра од потомака Исава - Идумејанина. Он је врло препредено задобио
поверење Римљана. Али ускоро је био отрован. После њега, био је постављен
за старешину његов син Ирод, прозван Великим. Он је био човек сумњичав,
суров и лукав. Он је такође, као и његов отац, вешто задобио поверење
римских власти и био је проглашен царем јудејским. Да би придобио поверење
Јудеја, цар Ирод је обновио Јерусалимски храм. Добивши звање цара, он је
све време био подчињен кесару тј. римском цару - императору. Од тада, када
је Јудеја пала под власт Римљана, у њој се увек налазио римски владар -
намесник римског императора. Јудејима је такође био остављен и Синедрион,
тј. савет првосвештеника и старешина народа, али и власт синедриона била је
у многоме ограничена. Синедрион, на пример, никог није могао осудити на
смртну казну, без допуштења римског владара, коме је и припадала највиша
власт у Јудеји.

Светска владавина Римљана поколебала је основе незнабожтва. У Рим, као

у престоницу света, слегали су се са свих страна научници, писци, трговци и
други представници свих народа. Они су доносили са собом сваки своју
незнабожачку веру. Тако су се људи, видевши бесконачно шаренило
незнабожачких богова - идола, убедили, да су све незнабожачке богове
измислили сами људи.

Многи незнабожци су почели да губе веру и наду у будућност. Да би

заборавили, они су почели да се предају свакаквим врстама развесељавања,
а неки, упадајући у униније, завршавали су свој живот самоубиством.

Али најбољи од њих, видевши да свет иде ка пропасти, надали су се, да

однекле сигурно мора доћи спасење, ако не од људи, онда свише. А Јудеји,
расејани по свој земљи после ропства вавилонског и других каснијих ропстава,
свуда су носили са собом вест о скором доласку Спаситеља света. Зато су се
погледи најбољих људи незнабожачког света почели окретати ка истоку - ка
Палестини.

Међу Римљанима и другим незнабожачким народима кружила је нашироко

прича, да ће се на истоку ускоро појавити моћни цар, који ће покорити себи
цео свет.

У самој Палестини, међу Јеврејима, очекивање Спаситеља било је посебно

напрегнуто. Сви су осећали да је пришло време испуњења пророчанстава о
спасењу Израиља.

Са посебном јасношћу, испунила су се предсказања пророка Данила, о року

јављања Христа. Наступило је четврто велико царство, при ком је имао доћи
Спаситељ. Завршавао се, од пророка Данила предсказан период од
"седамдесет седмица" - та најтачнија временска одредница доласка
Христовог.

Како се јављао који истакнути проповедник сви су се невољно питали, није

ли он Христос. Чак су и полу-незнабожачки Самарјани очекивали, да ће ускоро
прићи Христос Спаситељ, Који ће решити сва спорна места међу њима и
Јудејима по питањима вере. Али, на жалост, не само незнабожци, већ и сами
Јудеји, неправилно су представљали себи Христа. Они су Њега замишљали,
не тако, како су о Њему предсказивали пророк Исаија и други пророци: да ће
Он понети наше грехе и да ће пострадати за нас и да ће Њега невиног повести
у смрт. Јудеји нису мислили да ће Христос Спаситељ доћи на земљу због тога,
да Својим примером, речју, делима и страдањем научи људе да љубе Бога и
један другога. Они нису желели да виде таквог Христа, желели су земаљску
власт и славу. Зато су мислили, да ће Христос доћи у земаљској слави и бити
земаљски цар над јудејским народом; да ће Он ослободити Јудеје од власти
Римљана и покорити цео свет, а да ће Јудеји царевати над свим народима на
земљи.

Само малобројни и благочестиви људи очекивали су Христа са смирењем,

вером и љубављу. Они су чекали истинитог Спаситеља света, Који ће доћи и
избавити људе од ропства греху и власти ђавоље - "сатрти главу змији", како
је рекао Бог, још првим људима у рају - спасти људе од вечне смрти и открити
врата у царство Небеско за вечни блажени живот са Богом.
 Када се испунило време, Бог је даровао обећаног Спаситеља света, Сина
Свог Јединородног, Исуса Христа. Син Божији уселио се и Пресвету Дјеву
Марију, и при силаску Светог Духа примио је од Ње тело и душу човечију,
тојест родио се од Пресвете Дјеве Марије и постао Богочовек.

Римски император (цар-кесар) Август,

за чијег царствовања се десило највеће чудо - рођење Спаситеља

Рођење Исуса Христа се догодило у данима царствовања над Јудејом

Ирода Великог - Идумејанина, за време римског императора Августа.

Палестина
 Земља Палестина, у којој је живео на земљи Спаситељ наш, Господ Исус
Христос, представља релативно малу зараван земље (око тристо километара
у дужину и око сто километара у ширину), смештену дуж источне обале
Средоземног мора.

На северу Палестине, на стрминама Ливанских гора лежи Галилеја.

Живописни брежуљци, зелени пашњаци, безбројни вртови, чине Галилеју
најлепшим делом Палестине. А највећу лепоту има и сада Галилејско језеро,
које се такође назива и Генисаретским или Тивериадским (оно има више од 20
километара у дужину и нешто више од девет у ширину). Обале тог језера, у
време Спаситеља, биле су прекривене богатим растињем; ту су расле палме,
винова лоза, шипак, дрвеће бадема, цветни олеандри. Прелепи градови:
Капернаум, Тивериада, Хоразин и Витсаида, распоређени по обалама тог
језера, нису били велики, али су били веома многољудни. Житељи њихови,
водили су живот прост и трудољубив. Они су обрађивали сваки своје парче
земље, бавили се трговином, разним занатима, а најчешће ловом рибе.

Јужно од Галилеје, налази се Самарија. Самарјани су били у сталном

непријатељству са Јудејима; они су чак устројили себи на гори Гаризин
засебни храм, да не би ишли у Јерусалим.

Највећи део Палестине, јужно од Самарије, назива се Јудејом. Западни њен

део, представља равнину испресецану плитким потоцима, који се уливају у
Средоземно море. Та равнина, се постепено подиже ка истоку и завршава се
јудејским горама; од древних времена она је била чувена по својој плодности.
Обронци тих гора одевени су у зелено, покривени целим шумицама
маслинових стабала; даље, у висини, горе постају камените и тужне. Међу тим
горама налази се велики град Јерусалим, престоница (главни град) Јудеје и
целе Палестине.

Главна река Палестине је Јордан. Јордан настаје у Ливанским горама, у

виду чистих горских поточића. Како се спуштају у долину, ти поточићи
састављају се у једну реку, која се разлива и формира Галилејско језеро. Из
тог језера Јордан истиче у виду бистре и широке реке, са ниским озеленелим
обалама; то место, називало се у оно време Јорданском долином. Што се
више приближавају Јудеји, обале Јордана постају све више и пустије, и
претварају се у голе стене, без икаквог растиња; само су речни заливи
Јордана покривени трском. Тамо су живели крокодили и сакривале су се
дивље звери (то је била Јорданска пустиња, у којој је живео и проповедао
Јован Крститељ). На завршетку свог тока, Јордан улази у најдивљији и
ненасељен крај, и улива се у Мртво море.

Сада, ми палестинску земљу називамо Светом Земљом, јер је она

освећена животом Спаситељевим.
 Рођење Пресвете Дјеве Марије

Када се приближило време доласка Спаситеља света, у галилејском граду

Назарету живео је потомак цара Давида - Јоаким са својом женом Аном. Обоје
су били благочестиви људи и познати не само по свом царском пореклу, већ и
по смирењу и милосрђу. Сав њихов живот био је испуњен љубављу према
Богу и људима. Они су доживели дубоку старост, а децу нису имали. То их је
 веома жалостило. Али, не гледајући на старост, они нису престајали да моле
Бога, да им Он пошаље дете. Дали су завет (обећање) - да ако им се роди
дете, да ће га посветити на служење Богу.

У то време, сваки Јевреј надао се, да ће кроз своје потомство бити учесник у
царству Месије, тојест Христа Спаситеља. Зато је сваки Јевреј, који није имао
деце, био презрен од других, јер се то сматрало великом казном Божијом за
грехе. Посебно тешко било је Јоакиму, као потомку цара Давида, јер је из
његовог рода имао да се роди Христос.

За трпљење, велику веру, љубав према Богу и једног према другом, Господ
је послао Јоакиму и Ани велику радост. Пред крај њиховог живота, њима се
родила кћи. По упутству Анђела Божијег, њој је било дато име Марија, што
значи на јеврејском "Госпођа, Нада". Рођење Маријино, донело је велику
радост на само Њеним родитељима, већ и свим људима, јер је Она била
унапред одређена од Бога да буде Мати Сина Божијег, Спаситеља света.
Рођење Пресвете Дјеве Марије, празнује се у Св. Православној Цркви, као
један од великих празника, 8. септембра (21 септ. по новом).

Тропар празника

Рождество Твоје, Богородице Дјево, Рођење Твоје, Богородице Дјево,

радост возвести всеи вселеннеи: из
Тебје бо возсија Солнце правди
Христос Бог наш, и разрушив клјатву,
даде благословение, и упразднив
смерт, дарова нам живот вечнии.
објави радост свему свету: јер од
Тебе засија Сунце правде Христос
Бог наш, и разрушивши проклетство
даде благослов, и уништивши смрт,
даде нам живот вечни.

Тропар - главна кратка молитва у част празника; Богородица - Она Која је

родила Бога; даровал - дао.

Ваведење у храм Пресвете Дјеве Марије

Када је Дјева Марија напунила три године, благочестиви Њени родитељи,

спремили су се да испуне своје обећање. Они су сазвали рођаке, позвали
вршњаке своје кћери, обукли Је у најлепшу одећу, и праћену народом уз
певање духовних песама, повели су Је у јерусалимски храм због посвећења
Богу. Њени другови - вршњаци као и Сама Марија, ишли су носећи упаљене
свеће у рукама.
 У сусрет су им из храма, певајући, ишли свештеници на челу са
првосвештеником.

Јоаким и Ана су са побожним молитвама поставили Марију на први степеник

степеништа, које воде у храм. Степениште је имало петнаест великих
степеника по броју псалама, које су свештеници певали при уласку у храм.

И тада, трогодишња Марија, Сама, без ичије помоћи са стране, успела се уз

високе степенике. Тамо је Њу сачекао првосвештеник и благословио Је, како
је он увек чинио са свима који су посвећени Богу. А затим, руковођен Духом
Светим, он је Њу увео у Светињу над Светињама. То је било најсветије место
у храму. Ту нико није имао право да улази, осим њега самог, и то само једном
у години. Дух Свети је упутио првосвештеника, да је Марија, изабрана
Девојчица, достојна да уђе у најсветије место. Она је унапред одређена од
Бога, да постане Мајка Сина Божијег, Који ће отворити људима улаз у Царство
Небеско.
 Јоаким и Ана, испунивши свој завет, вратили су се кући, а Марија је остала
да живи при храму. Тамо се она заједно са другим девицама учила Закону
Божијем и рукодељама; много се молила, читала Свето Писмо и строго
држала пост.

При храму Божијем Пресвета Марија је живела око једанаест година и

постала је дубоко благочестива, у свему покорна Богу, необично скромна и
трудољубива.

Пресвета Марија решила је да посвети цео свој живот само јединоме Богу.
Зато је дала завет да се никада неће удавати, тојест да ће увек остати Дјевом.

Дух Божији и свети анђели, чували су Божанствену Девојчицу.

Јерусалимски храм

Ваведење (увођење) у храм Пресвете Дјеве Марије празнује Св.

Православна Црква 21 новембра (4 дец. по новом). Овај дан сматра се
великим празником, који се у црквеним песмама назива предзнаком Божије
милости према људима. Од тог празника почиње се певати у цркви, за време
јутрења: Христос Рождајетсја...

Тропар празника

Днес благоволенија Божија Данас је праслика благовољења

предображение, и человеков Божијег, и проповед спасења
спасенија проповедание: в храме људи. У храму Божијем јасно се
Божии јасно Дјева јавлјаетсја и Дјева јавља и Христа свима
Христа всем предвозвешчает. Тои и објављује. Њој и ми велегласно
ми велегласно возопиим; радуисја, кличемо: радуј се Промисла
смотренија Зиждителева Творчевог испуњење.
исполнение!

Благоволение - милост; Зиждител - саздатељ.

 Пресвета Дјева Марија код Јосифа

Када је Дјева Марија напунила четрнаест година, по закону Њој више није
било допуштено да остане при храму. Потребно је било или да се Она врати
родитељима или да се уда. Јоаким и Ана су до тада већ умрли. Свештеници
су Њу хтели да удају, али Марија их је обавестила о свом обећању Богу - да
ће остати увек Дјева. Тада су Је свештеници, по упутству Божијем, верили са
Њеним даљним рођаком, осамдесетогодишњим старцем Јосифом, да би он
бринуо о Њој и сачувао њено девство.

Назарет

Јосиф је живео у граду Назарету. Он је такође потицао из царског рода

Давидовог, али он је био човек сиромашан а по занату је био тесар.

Пресвета Дјева Марија, у Јосифовом дому, водила је живот скроман и

усамљен, као и при храму. У време слободно од посла, она је читала књиге
Светог Писма и молила се Богу.

НАПОМЕНА: Изложење ових кратких података о Рођењу Божије Матере и

Њеном детињству, написано је на основу Светог Предања, свето сачуваног у
Св. Православној Цркви. (О Св. Предању погледај део IV "О вери и животу
хришћанском", у лекцији: "О надприродном Божијем откровењу. О Светом
Предању и Светом Писму").

Објава Ангела о рођењу Претече

 Бог је кроз пророка Малахију, наговестио, да пред сам долазак у свет
Христа - Спаситеља има да се јави Претеча, тојест Претходник Спаситеља.
Претеча ће бити велики пророк, он ће обавестити људе о скором јављању
Христа и припремаће их за примање Христа Спаситеља.

За рођење Претече, Бог је изабрао благочестиве родитеље, рођаке

Пресвете Дјеве Марије, свештеника Захарију и његову жену Јелисавету. Они
су били већ стари, а нису имали деце. Усрдно су се молили Богу да их избави
од такве несреће.

Једном, Захарија је обављао богослужење у храму јерусалимском. Када је

ушао у светилиште ради кађења, тамо му се јавио ангео Господњи, стојећи са
десне стране жртвеника кадионог - на ком се димио тамјан. Захарија се
збунио, и страх је напао на њега.

Ангео му је рекао: "не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја: жена
твоја Јелисавета родиће ти сина, и даћеш му име Јован. Рођење његово
донеће радост многима: Он ће бити велик пред Господом, имаће дарове Духа
Светога од самог свог рођења и многе људе обратиће Господу Богу. Он ће
доћи испред, тојест биће предходник, пред Господом - Спаситељем, по духу и
сили, као Илија, и припремаће људе да приме Спаситеља".

Захарија, од радости, није одмах поверовао и рекао је: "а како ћеш ме
уверити да ће то бити? Ипак смо ја и моја жена врло стари".

Ангео му одговори: "ја сам - Архангел Гаврило, који стојим пред Богом, и
послан сам да говорим са тобом. Зато, што ниси поверовао мојим речима,
бићеш нем и нећеш моћи да говориш до тог дана, док се то не догоди".
 За то време, народ се молио док је чекао Захарију и чудио се, зашто се он
задржао толико у храму, у светилишту. А он, изашавши одатле, није могао да
говори са народом и објашњавао им је знаковима. Тада су сви схватили, да је
имао виђење у светилишту. По завршетку своје дневне службе у храму,
Захарија се вратио у свој дом.

Када је Јелисавета сазнала за велику милост Божију према њима, она је

сакривала од људи своју радост са скромношћу и захваљивала се Господу.

НАПОМЕНА: Овај свети догађај описао је у Св. Јеванђељу св. апостол и

јеванђелист Лука (Лук.1, 5-25).

Благовештење Пресветој Дјеви Марији

Шест месеци после јављања Анђела Божијег Захарији, Арханђел Гаврило је

био послан од Бога у град Назарет к Пресветој Дјеви Марији са радосном
вешћу, да је Господ изабрао Њу да буде Мајка Спаситеља света.
 Анђео јој се јавио у дому праведног Јосифа, када је Марија читала Свето
Писмо, дошао је код Ње и рекао јој: "радуј се благодатна! (односно испуњена
благодати Божије - дарова Светог Духа). Господ је с Тобом! Благословена си
Ти међу женама".

Марија се збунила од речи Анђела и мислила је: шта значи тај поздрав?

Анђео је наставио да Јој говори: "не бој се, Марија, јер си нашла благодат у
Бога. И, ево, Ти ћеш родити Сина и даћеш Њему име Исус. Он ће бити велик,
и назваће се Сином Свевишњега, и Царству Његовом неће бити краја".

Марија је у недоумици упитала Анђела: "како ће то бити, када Ја не знам за

мужа?"

Анђео Јој одговори, да ће се све то догодити силом Свемогућег Бога: "Дух

Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњег осениће Тебе; зато и рођено биће
Свето и назваће се Сином Божијим. И ето, рођака Твоја, Јелисавета, не
имајући деце до дубоке старости, ускоро ће родити сина; јер Богy jе могyће све
што каже".
 Тада Марија са смирењем рече: "Ево слушкиње Господње; нека Ми буде по
речи твојој".

И Арханђел Гаврило је отишао од ње.

Благовештење Пресветој Дјеви Марији празнује Св. Православна Црква 25-

ог марта (7 априла по новом). Празник Благовештења један је од највећих
празника. Реч благовештење значи: добра, радосна вест, вест о томе, да је
почело ослобођење људског рода од греха и вечне смрти.

Тропар празника

Данас је почетак нашег

Дњес спасенија нашего
спасења, и објава вечне тајне:
главизна, и јеже от века таинства
Син Божији постаје Син Дјеве,
јавление: Син Божии Син Дјеви
и Гаврило објављује благу
бивает, и Гавриил благодат
вест. Зато кличемо
благовествует. Тем же и ми с ним
Богородици и ми с Њим: радуј
Богородице возопиим: радуисја,
се благодатна, Господ је с
благодатнаја, Господ с Тобоју.
Тобом.

Днес - данас; главизна - почетак

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки гл.1, 26-38.

Посета Пресвете Дјеве Марије праведној Јелисавети

 Пресвета Дјева Марија, сазнавши од ангела, да ће се Њеној рођаки
Јелисавети, жени свештеника Захарије, ускоро родити син, пожурила је да је
посети.

Ушавши у дом, Она је поздравила Јелисавету. Чувши тај поздрав,

Јелисавета се испунила Светим Духом и сазнала, да се Марија удостојила да
буде Мајка Божија. Она је гласно ускликнула и рекла: "благословена си Ти
међу женама, и благословен је плод утробе Твоје! И откуд мени таква радост,
да је Матер Господа мог дошла код мене?"

Пресвета Дјева Марија је у одговор на речи Јелисаветине прославила Бога

и рекла: "велича (прославља) душа Моја Господа, и обрадова се дух Мој Богу,
Спаситељу Мом, јер Он погледа (обрати милостиву пажњу) на смерност
слушкиње Своје; одсад ће Ме звати Блаженом сви нараштаји (сва људска
племена). Тако Ми учини величину Силни, и Свето име Његово; и милост
Његова од колена до колена онима који га се боје..."

Око три месеца, провела је Дјева Марија код Јелисавете, а затим се

вратила кући у Назарет.

Бог је јавио, такође, и праведном старцу Јосифу о скором рођењу

Спаситеља од Пресвете Дјеве Марије. Ангел Божији, јавивши му се у сну,
открио му је, да ће Марија родити Сина, по дејству Светог Духа, како је
саопштио о томе Господ Бог, кроз пророка Исаију (7, 14). "И надени Му име:
Исус (Спаситељ), јер ће Он спасити људе од грехова њихових", рекао је Ангел
Јосифу.
 НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 1, 39-56 и Јеванђеље по Матеју,
гл. 1, 18-25.

Рођење Јована Претече

Праведнима Захарији и Јелисавити, ускоро после посете Божије Мајке,

родио се син. Рођаци, и суседи Јелисаветини, радовали су се заједно са њом
због такве милости Господње према њој.

Осмог дана, по закону јудејском, требало је дати детету име. Сакупивши се,
рођаци и познаници хтели су да га назову Захаријом, по имену оца.

На то, Јелисавета је рекла: "не, него да се зове Јован".

Сви су почели да говоре: "у родбини твојој нема никога, ко би имао такво
име", и почели су питати знацима оца, како он жели да назове сина?

Захарија је затражио дашчицу и написао: Јован му је име. Сви се

зачудише. И тог трена, отворила су се уста у Захарије, и он је почео, испуњен
Духом Светим, да говори и да пророкује прослављајући Бога, о скором
доласку Спаситеља и да ће Јован бити Претеча Његов, који ће припремити
народ да прими Спаситеља.

Сви који су слушали о том дивном догађају, у страху и удивљењу говорили

су за Јована: "шта ли ће бити ово дете?"

А Господ је чувао детенце, и оно је расло и јачало је духом. Затим, Јован

Претеча је живео у пустињи, све до дана свог јављања народу.

Рођење светог славног Пророка и Претече Христовог Јована празнује се 24-

ог јуна (7 јула по новом).

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки гл. 1, 57-80.

 Рођење Христово

За време Иродовог царствовања у Јудеји, који је био под влашћу Рима,

римски император Август издао је наредбу да се направи свенародни попис, у
њему подчињеној земљи јудејској.
 Јосиф и Дјева Марија потицали су из рода Давидовог, и зато су отишли из
Назарета у град Давидов Витлејем. Дошавши у Витлејем, они нису могли наћи
за себе места у дому, у гостионици, и зауставише се изван града, у пећини, где
су пастири утеривали стоку по кишовитом времену. У тој пећини у ноћи,
Пресветој Дјеви Марији се родио Младенац - Син Божији, Христос Спаситељ
света. Она је преповила Божанственог Младенца и положила је Њега у јасле,
где се ставља храна за стоку.

Витлејемски пастири, први су сазнали о рођењу Спаситеља. Те ноћи они су

напасали своја стада у пољу. Одједном им се јавио ангел Божији, и светлост
Господња их је обасјала. Пастири су се преплашили.

Ангел им је рекао: "не бојте се! Ја вам јављам велику радост, која ће бити не
само за вас, већ и за све људе: данас вам се роди у граду Давидовом (тојест
Витлејему) Спаситељ, Који је Христос Господ. И ово вам је знак: наћићете
Младенца у пеленама, где лежи у јаслама".
 Јављање ангела витлејемским пастирима

И тек што је то ангел рекао пастирима, изненада, јавило се са њим много

других ангела. Они су славили Бога и певали: "слава на висини Богу, и на
земљи мир, међу људима добра воља".

А када ангели отидоше, пастири рекоше једни другима: "хајдемо у Витлејем

да видимо, то што се тамо догодило, што нам објави Господ".

И они су, похитавши, дошли у пећину и увидели тамо Марију, Јосифа и

Младенца, како лежи у јаслама. Они се поклонише Младенцу и саопштише о
томе, што су видели и чули од ангела. А Марија је сачувала у срцу Свом све
њихове речи.
 После тога, пастири су се вратили својим стадима, славећи и захваљујући
се Богу за све, што су чули и видели.

Осмог дана после рођења Спаситеља, Матер Његова и Јосиф, сагласно

закону, дали су Њему име Исус, које је било указанао од Господа кроз ангела.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 2, 1-21.

Поклоњење мудраца
 Још су Јосиф и Пресвета Мајка Божија са Младенцем Исусом били у
Витлејему, када су из далеке земље са истока (из Персије или Вавилона)
дошли у Јерусалим мудраци.

Мудрацима су се називали учени људи. Они су се бавили посматрањем и

изучавањем звезда. У то време људи су веровали, да се приликом рођења
великог човека на небу појављује нова звезда. Многи незнабожци, поучени од
Јудеја расејаних на све стране, знали су да у свет долази Месија - Велики Цар
Израиљски, Који ће покорити цео свет. Зато су чекали, да се, када се тај Цар
роди, на небу појави нова звезда. Ти мудраци су били људи благочестиви, и
Господ, по милости Својој, дао им је такво знамење - на небу се појавила
нова, необична звезда. Увидевши ту звезду, мудраци су одмах схватили, да се
очекивани Цар родио. Они су се сакупили и отпутовали у престоницу јудејског
царства, Јерусалим, да би тамо дознали, где се тај Цар родио, и да би му се
поклонили.

У Јерусалиму, мудраци су почели да питају: "где је Цар Јудејски који се

родио? Јер ми смо видели звезду Његову на истоку и дошли смо да се
поклонимо Њему".

Цар Ирод, чувши то, узнемирио се: он је био човек веома суров и врло
неповерљив. Када је једном посумњао, он је сурово казнио своју сопствену
децу. А сада он се посебно преплашио, бојећи се, да би му могли отети власт
и предати царски престо новорођеном Цару. И сви житељи Јерусалима
узбудили су се, сазнавши ту вест.

Ирод је сабрао себи све свештенике и књижевнике, тојест људе који су

изучавали књиге светог писма, и упитао их: "где треба да се роди Христ".

Они одговорише: "у Витлејему јудејском, јер тако је написано код пророка
Михеја".

Тада Ирод тајно позове к себи мудраце, сазнаде од њих време

појављивања звезде, посла их у Витлејем и рече: "пођите и тамо се добро
распитајте о Младенцу, и када нађете Њега, дођите и реците и мени, да бих и
ја могао поћи да се поклоним Њему".

Мудраци, саслушавши цара Ирода, пођоше у Витлејем. И поново се та иста

звезда, коју су они видели раније на истоку, појавила на небу и, кретала се по
небу, ишла је пред њима, показујући им пут. У Витлејему звезда је стала над
тим местом, где се налазио рођени Младенац Исус.

Витлејемска звезда

У то време свети старац Јосиф и Пресвета Дјева Марија са Младенцем

живели су у граду, у дому, у који су прешли из пећине, јер је народ после
пописивања кренуо да се разилази.

Мудраци су ушли у дом и видели Младенца Исуса са Мајком Његовом. Они

се поклонише Њему до земље и принесоше Њему своје дарове: злато, тамјан
и смирну (драгоцено, благомирисно уље).

Својим даровима мудраци су показали, да је новорођени Младенац Исус и

Цар, и Бог, и човек. Злато су принели Њему као Цару (у виду данка, или
пореза), тамјан као Богу (јер тамјан се употребљава при богослужењу), а
смирну као човеку, који мора умрети (јер су умрле помазивали и утрљавали
тада благомирисним уљима).

После тога мудраци су хтели да се врате у Јерусалим к Ироду, али добили

су од Бога у сну наредбу да се не враћају к Ироду. Тада су пошли другим
путем, право у своју земљу.
 Поклоњење мудраца

Предање је сачувало имена мудраца, који су потом постали хришћани, и то

су били: Мелхиор, Гаспар и Валтасар. Спомен на њих св. Црква празнује на
дан Рођења Христовог.

Рођење Господа нашег Исуса Христа св. Православна Црква празнује 25

децембра (7 јануара по новом).

Пре тог великог празника ми припремамо себе четрдесетодневним постом,

који се назива Божићним постом. Навечерје Рођења Христовог код нас назива
се Бадње вече а тог дана, по руском црквеном уставу, се припрема сочиво,
тојест кувана прекрупа са медом, и то увече, са појављивањем прве звезде
(зато се код Руса овај дан назива сочелником).

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 2, 1-12.

 Тропар празника

Рођење Твоје Христе Боже наш,

Рождество Твоје, Христе Боже
обасја људе светлошћу познања
наш, возсија мирови свјет разума:
(тј. познања истинитог Бога): јер
в њем бо звјездам служашчи
кроз њега (тј. рођење) се они који
звјездоју учахусја Тебје
изучаваху звезде од звезде
клањатисја, Солнцу правди, и Тебје
научише да се Теби клањају, сунцу
вједјети, с висоти Востока,
правде, и да Те упознају, са висине
Господи, слава Тебје.
Истока. Господе слава Теби.

Служашчи звездоју - то су овде мудраци, који су изучавали звезде и

клањали им се; Тебе вједјети - Тебе знати; солнцу правди и с висоти
Востока - тако називамо Исуса Христа, који је просветио људе Својим
учењем.

Кондак празника

Дјева днес Пресушчественнаго раждает, и землја Дјева

вертеп Неприступному приносит; ангели с данас
пастирми славословјат, волсви же со звездоју Предвечног
путешествујут; нас бо ради родисја Отроча младо, а рађа и
превечнии Бог. земља
пећину
Неприступн
ом приноси;
Ангели са
пастирима
славослове
, а мудраци
са звездом
путују; јер
се нас ради
 роди као
дете,
предвечни
Бог.

Кондак - кратка песма која садржи у себи историју празничног догађаја;

Пресушчественнаго - предвечног, постојећег пре свих векова, тојест заувек;
вертеп - пећина; с пастирми - са пастирима; славословјат - певају, славе
Бога; Отроча младо - младенац, новорођенче.

Сретење Господње

По Мојсијевом закону, сви јеврејски родитељи били су дужни да своје

првенце, (тојест прве синове), у четрдесети дан после рођења, донесу у храм
ради посвећења Богу. При томе се практиковало, да се у захвалност Богу,
принесе жртва. Тај закон је био установљен као сећање на излазак Јевреја из
Египта - ослобођење од ропства, на тадашње спасење првенаца јеврејских од
смрти.

Да би испунили тај закон Матер Божија и Јосиф донели су младенца Исуса у

храм Јесрусалимски, а за жртву принели су два голубића.

У то време у Јерусалиму је живео старац, по имену Симеон. Он је био човек

праведан и благочестив, и очекивао је долазак Спаситељев. Њему је било
предсказано Духом Светим, да он неће умрети, док не види Христа Господњег.
Симеон је дуго чекао испуњење обећања Божијег. По предању он је живео око
300 година. И ето, тог дана, по упутству Духа Светога, он је дошао у храм. И
када су Марија и Јосиф донели Младенца Исуса, Симеон је срео Младенца
(сретење значи сусрет), узео је Њега на руке и, славећи Бога, рекао: "Сада
отпушташ слугу Твог, Владико, по речи Твојој, с миром; јер видеше очи
моје спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свију народа - светлост
да просвећује незнабожце, и славу народа Твојега Израиља".
 Овим речима Симеон са радошћу говори: "сада Ти, Владико, отпушташ
мене, слугу Твог (из овог живота у други), по речи Твојој (сагласно Твом
обећању), с миром (спокојно), јер су очи моје виделе спасење, које си Ти
уготовио за све људе".

Рођеног Господа, Симеон назива: "светлост да просвећује незнабожце"

(идолопоклонике) - тојест сва племена и народе, и "славом народа Својега",
тојест Израиља. Постоје два Израиља: старозаветни и новозаветни. У Старом
Завету то је био изабран народ јеврејски или израиљски, а у Новом Завету -
сав верујући свет хришћански.

А Јосиф и Матер Божија дивили су се речима Симеоновим. Симеон их је

благословио и, обративши се Божијој Матери, предсказао Јој о младенцу:
"Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. А и Теби Самој
пробошће мач душу", што је значило, да ће Она Сама преживети велику
жалост за Сином Својим, када Он буде страдао.

Ту, при храму, била је благочестива удовица Ана пророчица, од осамдесет

четири године, служећи Богу постом и молитвом дан и ноћ. И она је
препознала Спаситеља и, дошавши, славила је Господа и говорила о Њему
свима у Јерусалиму, који је очекивао долазак на земљу Христа Спаситеља.

Испунивши све, што је следовало по закону, Божија Матер са Младенцем и

Јосиф, вратили су се свом дому.

Овај догађај, када су свети Симеон и Ана срели и прославили у храму

Младенца Христа, ког су донели Божија Матер и Јосиф, назива се празником
Сретења Господњег, тј. сусретања Господа; и празнује се у св. Православној
цркви, као један од великих празника, 2-ог фебруара (15. фебруара по новом).

Праведни Симеон назива се Богопримцем, тојест оним који је примио на

своје руке Бога Спаситеља.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки гл. 2, 22-39.

Тропар празника

Радуј се Благодатна Богородице

Радујсја, благодатнаја
Дјево, јер од Тебе засија сунце
Богородице Дјево, из Тебје бо
правде, Христос Бог наш,
возсија солнце правди, Христос
просвећујући све који су у тами:
Бог наш, просвјешчајаји сушчија во
весели се и ти, старче праведни,
тмје: веселисја и ти, старче
који си примио у наручје
праведни, приеми во обијатија
Спаситеља душа наших, који нам
Свободителја душ наших,
дарује васкрсење.
дарујушчаго нам воскресеније.
 Јављање ангела у сну Јосифу. Бегство у Египат и убијање младенаца.

Повратак у Назарет

Када је све већ било испуњено по закону над Младенцем Исусом, у храму
Јерусалимском, и кад су мудраци већ били на путу кући, Ангел Господњи јавио
се Јосифу и рекао: "устани, узми Младенца и Матер Његову и бежи у Египат, и
буди тамо све док ти ја не кажем; јер Ирод xоће да нађе Младенца и убије
Њега".

Јављање ангела у сну Јосифу

Јосиф је одмах устао, оседлао своје магаре, журно скупио неопходне

ствари, узео Младенца и Матер Његову и те ноћи је пошао у Египат. По
предању, Јаков, син Јосифов, пратио их је на том путу.

Египат
 За то време, Ирод је са нестрпљењем очекивао повратак мудраца. Али када
се мудраци нису вратили из Витлејема, он је помислио, да су се мудраци, не
нашавши никаквог новорођеног цара, постиђени вратили у Јерусалим, и
стишали се.

Али ето, после 40 дана, раширила се вест по Јерусалиму, да је Марија

доносила у храм Свог новорођеног Младенца, и да је старац Симеон, долазио
у храм да сретне тог Младенца, и да је пророковао о Њему као о Христу.

Тад је Ирод схватио, да су мудраци прозрели његову злу намеру и да се

намерно нису вратили к њему. Он се страшно разгневио.

Убијање витлејемских младенаца

Не знајући, како да пронађе Младенца - Христа, цар Ирод дао је ужасну

наредбу: убити све младенце, у Витлејему и његовој околини, од две године и
млађе. Он се надао, да ће међу тим младенцима бити убијен и Христос. Тако
је он прорачунао по времену јављања звезде, о чему је дознао од мудраца.
Војници послати од Ирода убили су у Витлејему и околини његовој, четрнаест
хиљада младенаца. Свуда се чуо вапај и крик мајки, које су неутешно плакале
за својом децом - невиним младенцима, убијеним по наредби суровог цара. То
су били први страдалници, који су пролили своју крв за Христа. Ускоро после
тога, Ирод је био кажњен са своју суровост. Он је оболео од ужасне болести.
Тело његово живо је трулило и поједено је било црвима, и он је умро у
страшним мукама.

После смрти Иродове, Ангел Господњи у сну јавио се Јосифу у Египту и

рекао: "устани, узми Младенца и Матер Његову и врати се у земљу
Израиљеву, јер су умрли ти, који су хтели убити Младенца". Јосиф је испунио
наредбу и вратио се са породицом у земљу Израиљеву. Али сазнавши, да у
Јудеји царује Архелај, син Иродов, такође суров, као и Ирод, уплашио се да
иде тамо. Добивши поново у сну упутство Божије, Јосиф је пошао у Галилеју, у
свој родни град Назарет. Тамо је Јосиф остао да живи са Младенцем Исусом и
Матером Његовом.

А Младенац Исус растао је, и утврђивао се духом, пунећи се премудрости, и

благодат Божија била је на Њему. Од самих раних дечијих дана Својих, Исус
Христос показивао је у Себи необичан разум и дивну светост у свим Својим
поступцима.

Назарет

НАПОМЕНА: Види Јевађеље по Матеју, гл. 2, 13-23 и по Луки 2, 40.

Дечак Исус у храму

 Јосиф и Пресвета Дјева Марија, сваке године су ишли на празник у
Јерусалим, у храм Божији. Када се Исусу Христу напунило дванаест година,
они су повели и Њега са собом.

Изглед јерусалимског храма у време Спаситеља

По окончању празника Јосиф и Марија пошли су свом дому. А дечак Исус,

остао је у Јерусалиму. Јосиф и Богоматер то нису приметили, јер су
помислили, да Он иде са рођацима или познаницима. Прошао је цео дан у
путу, а увече они су почели да траже Исуса међу рођацима и познаницима,
али Њега нису нашли. Тада су се они силно узнемирени вратили у Јерусалим,
тражећи Га. Тек кроз три дана, они су нашли Исуса у храму и изненадили су
се. Он је седео међу ученим људима (учитељима), слушао их са пажњом,
питао их и Сам одговарао на питања. Необичан разум и одговори Његови, све
су изненадили.

Пресвета Матер Његова пришла је Њему и рекла: "Сине мој! Што нам тако
учини? Ево, отац Твој и Ја, тражисмо Тебе са великим болом".

На то Исус одговори: "Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали, да Мени

треба бити у ономе, што је од Оца Мојега?"

Тим речима дечак Исус Христос је показао, да је Њему следовало да буде у

храму Божијем и да Он није обичан човек, већ Син Божији, који је дошао на
земљу због великог дела, које је Њему поверио Бог Отац.
 Дванаестогодишњи Исус у храму међу ученим људима

Они тада нису разумели Његове речи. Али Пресвета Марија сачувала је у
души Својој све, што је Он говорио.

После тога Исус Христос пошао је са Јосифом и Мајком Својом и вратио се

у Назарет, и био је стално у послушности код њих. Он је помагао Јосифу у
пословима, бавио се тесањем, непрестано напредујући у премудрости и
узрастајући, и у љубави према Богу и према људима.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 2, 41-52.

Проповед Јована Претече

Јован, син праведних Захарије и Јелисавете, је од младалачких година

наставио да живи у пустињи и тамо је проводио време у посту и молитви.
Носио је одећу од камиље длаке и опасивао се кожним појасом. А храна
његова били су акриди (дивље растиње) и дивљи мед.
 Када је Јован напунио тридесет година, Господ му је наредио да иде у
долину реке Јордан и обавести све људе о скором јављању у свету
Спаситеља, и такође, да се сви припреме за сусрет са Њим кроз покајање и
крштење.

Јован је дошао у земљу јорданску и почео да проповеда: "Покајте се, јер се

приближило Царство Небеско", тојест приближило се, настало је време,
када треба да се јави очекивани Спаситељ, који ће призивати све у Своје
Царство.

Одавно већ Бог није слао јеврејском народу пророке. Од времена

последњег пророка Малахије, прошло је више од четиристо година. Зато се,
чувши о јављеном пророку Јовану, о његовом дивном животу и проповеди,
народ са свих страна сабирао да њега чује. Оне који су веровали речима
његовим и кајали се за своје грехе, Јован је крстио у реци Јордану, тојест
погружавао их је у воду, полагањем руку својих на главу крштенога. Зато се
Јован Претеча назива Крститељем.

При томе, Јован је тражио од свих, да њихово покајање буде искрено и

праћено поправљањем себе и добрим делима. Крштење Јованово означавало
је, да као што се тело омива и очишћује водом, тако ће и душа човекова који
се каје и поверује у Спаситеља, бити очишћена Христом од свих грехова.

Међу онима који су дошли Јовану били су и такви људи, који су сматрали
себе праведнима и нису се хтели кајати, а у ствари су били порочни и зли, као
на пример, фарисеји и садукеји - вође јеврејског народа. Фарисеји су се
гордили својим пореклом од Аврама, хвалили се испуњењем закона и
сматрали себе достојним да уђу у царство Месије-Христа. А садукеји нису
веровали у васкрсење мртвих и у будући живот. Таквим људима Јован је
говорио: "ко вам каза да бежите од гнева који долази?" тојест ко вас је научио,
да ви својим силама можете избећи гнев Божији и вечну казну у будућем
животу. "Родите, дакле, род достојан покајања", тојест покажите добрим
делима покајање своје. "И не мислите и не говорите у себи: имамо оца
Аврама; јер вам кажем, да може Бог и од камења овога подигнути децу
Авраму. Упамтите, свако дрво, које не рађа добра рода, сече се и баца у
огањ".

Слушајући такве речи, народ га је питао: "шта нам је чинити?" А Јован

одговори: "ко име две хаљине, тај нека да једну оном ко нема, и ко има хране,
нек чини исто тако", тојест пре свега будите добри.

К њему су дошли цариници, скупљачи пореза, и упитали су: "учитељу! шта

да чинимо?" Цариници су сакупљали порез за Римљане. Власт римску Јудеји
су мрзели. Осим тога, неки од цариника су узимали више од прописаног и
угњетавали су народ. Јудеји су презирали све царинике и сматрали су их
недостојним да уђу у царство долазећег Христа. А Јован им је говорио: "ништа
не узимајте сувишнога, већ узимајте само, што је наређено".

Питали су такође и војници: "а шта ћемо ми чинити?" Често се дешавало, да

су војници, назадовољни платом, отимали туђу имовину, злостављали
сиромашне људе и клеветали друге због своје користи. Јован им је одговорио:
"никога не злостављајте, не клевећите и будите задовољни својом платом".

Многи су тада мислили за Јована - није ли он Христос Спаситељ? Али Јован

је објавио, да он није Христос. "Ја вас крстим водом", говорио је он, "али за
мном иде Силнији од мене", тојест ускоро после мене јавиће се Тај, Кога ви
очекујете -Христос, "Којему ја нисам достојан одрешити ремена на обући
Његовој" - ја сам недостојан бити чак и Његовим слугом, и скидати са њега
обућу, "Он ћe вас крстити Духом Светим и огњем", односно крштење, које
ће Он дати, ће опалити грехе ваше, као огањ, и даће вам дарове Духа
Светога.

И много другог проповедао је свети пророк Јован Претеча, поучавајући

народ који је долазио к њему.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 3, 1-12; по Марку, гл. 1, 1-18; по

Луки, гл. 3, 1-18: по Јовану, гл.1, 15-28.
 Крштење Исуса Христа

У то време, када је Јован Претеча проповедао на обалама Јордана и крстио

људе, Исусу Христу навршило се тридесет година. Он је такође дошао из
Назарета на реку Јордан к Јовану, да би примио од њега крштење.

Река Јордан

А Јован је себе сматрао недостојним да крсти Исуса Христа и почео је Њега

да спречава, говорећи: "Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени?"

Али Исус му одговори: "остави сада", тојест не спречавај ме сада, "јер тако
нам треба испунити сваку правду" - испунити све у Закону Божијем и показати
пример људима".

Тада се Јован повиновао, и крстио Исуса Христа.

 Крштење Господње

По обављеном крштењу, када је Исус Христос излазио из воде, одједном су

се отворила (открила) над Њим небеса; и Јован је видео Духа Божијег, Који се
у виду голуба спустио на Исуса, а са неба зе зачуо глас Бога Оца: "Ово је Син
Мој Љубљени, Који је по Мојој вољи".

Тада се Јован коначно уверио, да Исус јесте очекивани Месија, Син Божији,
Спаситељ света.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 3, 13-17; по Марку, гл. 1, 9-11;

по Луки, гл. 3, 21-22; по Јовану, гл. 1, 32-34.

Крштење Господа нашег Исуса Христа празнује се у Светој Православној

Цркви, као један од великих празника, 6-ог јануара (19 јануара по новом).
Празник Крштења Господњег, такође се назива празником Богојављења, јер
 је за време крштења Бог јавио (показао) Себе људима, да Он јесте Пресвета
Тројица, наиме: Бог Отац говорио је са неба, оваплоћени Син Божији се
крстио, а Дух Свети сишао је у виду голуба. А такође, при крштењу, први пут
људи су могли видети, да се у лицу Исуса Христа јавио не само човек, већ у
исто време и Бог.

Дан пре празника је установљен пост. Тај дан се у руској цркви назива
сочелником. Као успомена на то, што је Спаситељ Својим крштењем осветио
воду, и на тај празник се освећује вода. На сочелник освећује се вода у храму,
а на сам празник у реци, или већ на другом месту, где се захвата вода.
Поворка поводом освећења воде назива се Крсним ходом на Јордан.

Тропар празника

За време Твог крштења у

Во Јордане крешчајушчусја
Јордану засведочено је
Тебје Господи, Троическоје
поклоњење Светој Тројици. Јер
јависја поклоненије. Родителјев
глас Очев сведочио је о Теби,
бо глас свидетељствоваше
назвавши Те љубљеним
Тебје, возљублљнаго Тја Сина
Сином, а Дух у виду голуба
именуја, и Дух, в виде голубине,
објављиваше истинитост тих
извјествоваше словјесе
речи. Христе Боже који си
утвержденије. Јавлеисја Христе
сејавио и свет просветио,
Боже, и мир просвешчеи, слава
слава Ти.
Тебје.

Извествоваше словесје утверждение - потврдивши истинитост тих речи:

јавлеисја - јавивши се; мир просвјешчеи - свет просветивши.
 Исус Христос у пустињи и искушавање Његово од ђавола

После крштења Свога, Господ Исус Христос удаљио се у пустињу због тога,
да би се тамо, у самоћи, молитвом и постом припремио за испуњење Својег
великог дела, због ког је и дошао на земљу. Четрдесет дана и четрдесет ноћи
Он је био у дивљој пустињи, са зверима, не једући никакву храну.

Тамо је Христу приступио ђаво и трудио се да лукавим питањима и

завођењима саблазни Њега на грех, као сваког човека.
 Ђаво је рекао Исусу Христу: (узалудно Ти мучиш Себе глађу) "ако си Ти Син
Божији, реци, да камење ово постану хлебови".

Спаситељ му је одговорио: - "у Светом Писму (у Библији) стоји: не живи

човек о самом хлебу, већ од сваке речи која излази из уста Божијих".
(Поновљени Закони 8, 3).

Тада ђаво поведе Исуса Христа у Јерусалим, Њега постави на кров храма и
рече: "ако си Ти Син Божији, баци се одавде доле (опасности за Тебе нема),
јер је у Писму речено: ангелима Својим заповедиће за Тебе, да сачувају Тебе,
и узеће Те на руке, да не запнеш за камен ногом Својом" (Псалм 90, 11-12).

Али Исус Христос му је рекао: "у Писму је речено такође, не искушавај

Господа Бога Твојега", односно где није нужно, не тражи и не очекуј чуда.
(Поновљени Закони 6, 16).

После тога, ђаво опет узе Њега и одведе на високу гору и тамо, у трен ока,
показа Њему сва царства светска, у свом њиховом сјају и величини, и рече:
"Све ово даћу Теби, јер је власт над њима предана мени; и ја коме xоћу, дајем
је. Ако Ти паднеш и поклониш ми се, све ће бити Твоје".

Исус Христос му рече: "иди од Мене, сатано; јер је речено у Писму:

Господу Богу твојему поклањај се и Њeмy једином служи" (Поновљени
Закони 6, 13).

Тада посрамљени ђаво одступи од Исуса Христа за неко време, и одмах,

ангели Божији приступише и почеше да служе Христу.

Тако је Спаситељ, победивши искушења од ђавола, тиме показао, да је Он

дошао да ослободи људе од власти ђавола, без икаквик уступака злу.
 НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 4, 1-11; по Марку, гл.1, 12-13; по
Луки, гл. 4, 1-1 З.

По примеру поста Христовог, у Св. Православној Цркви, установљен је 40-

дневни пост (света четрдесетница), који се назива великим и почиње седам
недеља пре празника Пасхе - светлога Христовог Васкрсења, а такође
установљени су и други постови. Пост помаже човеку да очисти себе од зла -
од греховних наклоности, помаже да се више сећамо Бога и да будемо ближе
Њему.

Јављање Исуса Христа народу и Његови први

ученици

По повратку из пустиње Исус Христос је поново дошао на обалу Јордана,

где је крстио Јован. Видевши Исуса, Јован је рекао народу: "гле Јагањац
Божији, Који узима на Себе грехе света", тојест Исус Христос, истинити
Јагањац Божији, Који се толико хиљада година предизображавао у
жртвоприношењима. Он такође, као невина јагњад (јагањци) и телад, клана
због сажежења, кротко ће примити на Себе страдања и смрт, и пролиће Крв
Своју, за грехе целог света, да би спасао људе од вечне смрти.

И посведочи Јован говорећи: "видео сам Духа, где силази као голуб са
неба, и остаде на Њему, и засведочио сам, да је Он Син Божији".

Другог дана, Јован је опет угледао Исуса Христа како долази и рекао
онима што су стајали око њега - двојици својих ученика: "Гле, Јагње Божије".

Чувши од Јована те речи, оба ученика његова су пошла за Исусом. Један

од њих био је Андреј, који се зато назива Првозваним, као први који је
пошао за Христом. Други је био Јован Богослов. Затим је Андреј довео к
Исусу Христу свога брата Симона. Спаситељ, предвидевши у њему чврсту
веру, рекао је: "ти Симоне, сине Јонин, ти ћеш се звати Петар", што значи
камен.

Cледећег дана Спаситељ је позвао к Себи Филипа, а Филип је довео к

Њему Натанаила.

После тога Исус Христос пошао је по градовима и селима јеврејске земље

проповедајући људима Јеванђеље, тј. радосну, благу вест о томе, да је Он
обећани Спаситељ, који је дошао на земљу да спасе људе од власти ђавола,
греха и вечне смрти, и да пода људима вечно спасење – Царство Божије.

Први ученици Спаситеља

Учење о Царству Божијем Исус Христос често је излагао у причама тојест у

сликама, сличностима и упоређењима, или примерима из нашег обичног
живота, да би прегледно и у потпуности изложио Своје учење. И видљиви и
невидљиви свет створио је Бог. Међу овим и другим светом постоји дивно
јединство или сродство. Зато нам видљиви свет говори о законима
невидљивог, небеског света. Сав наш земаљски живот, са свим животом
видљивог света, је велика прича Божија о законима будућег живота у
Царству Небеском.
 Да би уверио људе, да је Он обећани Спаситељ и Син Божији, Исус
Христос учинио је многа чуда, тојест таква необична дела, која обичним
силама човек не може да учини и која могу бити учињена само посебном
Божанственом силом.

Проповед Исуса Христа

Многи од Јевреја су поверовали у Исуса Христа и у мноштву су ходили за

Њим, слушајући Његово Божанствено учење.

Други, посебно вође јеврејског народа, фарисеји, садукеји, старешине и

свештеници, желећи да владају и господаре над људима, имајући зло срце,
нису хтели да приме Његово истинито учење и да поверују, да је Он
Спаситељ, и постали су непријатељи Христови.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 1, 29-51; по Луки, гл. 4, 14-15,

32-37; по Матеју, гл. 4, 17; по Марку, гл. 1, 22; по Матеју гл. 5, 6 и 7; гл. 13, 34-
35; по Марку, гл. 4, 3-34; Матеј. 11, 4-6; гл. 5, 23-25; гл. 21, 45-46; гл. 26, 3-4.
 Прво чудо Исуса Христа

Ускоро, после Спаситељевог призвања првих ученика, у граду Кани,

недалеко од Назарета, била је свадба. На ту свадбу био је позван Исус
Христос са Пречистом Матером и ученицима. За време свадбеног славља
нестало је вина.

Мајка Божија приметила је то и рекла Исусу Христу: "у њих нема вина".

Али Исус је одвратио: "још није дошао Мој час".

Из тог одговора Марија је схватила, да још није дошло време, Њему, да

јави Своју божанствену силу. Али Она је знала љубав Свог Сина према
људима и била је уверена, да ће Он сигурно помоћи онима којима је
потребно, и затим је рекла слугама: "шта год вам каже Он, то учините".

У дому се налазило шест великих камених судова, у које се наливала вода

за умивање. Исус Христос је наредио да се напуне ти судови водом. И када
су их напунили до врха, рекао је слугама: "сада захватите и носите домаћину
славља".
 Слуге су захватиле и однеле домаћину. Он је окусио и увидео, да је то
најбоље вино. Тада је он позвао женика и рекао: "сваки човек прво износи
добро вино, а затим лошије, а ти си сачувао добро вино до сада". Тако је
говорио домаћин зато, што још није знао, откуда то вино. Знале су само
слуге, које су захватале воду.

Тако је Спаситељ поставио почетак чудима Својим и јавио је Своју Славу,

и поверовали су у Њега ученици Његови.

Своје прво чудо Исус Христос је учинио по заузимању Своје Мајке. Из

тога ми можемо видети, да Њене молитве за нас имају велику силу.

Кана Галилејска

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 2, 1-12.

Истеривање трговаца из храма

 Приближио се празник Пасхе. Исус Христос је дошао на празник у
Јерусалим. Ушавши у храм, Он је угледао у Њему велики неред: тамо су
продавали говеда, овце и голубове, и седели за столовима мењачи новца.
Мукање говеда, блејање оваца, говор људи, свађе око цене, звон новчаница
– све је то чинило да храм више личи на пијацу, него на Дом Божији.

Исус Христос, направивши од ужади бич, истерао је из храма све трговце

са њиховим животињама. Столове мењача новаца је испретурао и новац се
просуо. И рекао је онима што продају голубове: "носите то одавде, и дом Оца
Мојега не правите домом трговине". Нико није смео да не послуша Исуса.

Увидевши то, старешине храма су дошле разјарене. Они су пришли

Спаситељу и рекли: "каквим знамењем Ти нама доказујеш, да имаш власт
тако да поступаш?"

Исус Христос им одговори: "разрушите овај храм, и ја ћу га за три дана

подићи". Под храмом Он је разумео Своје Тело и тим речима је предсказао,
да, када Њега убију, Он ће васксрснути у трећи дан.

Али Јудеји Њега нису схватили и рекли су: "овај храм је зидан четрдесет и
шест година, како ћеш Ти за три дана да га подигнеш?"

Када је касније Христос васкрсао из мртвих, Његови ученици су се тада

сетили, да је Он говорио о томе, и поверовали су речима Исусовим.

У време пребивања Исуса Христа у Јерусалиму, у току празника Пасхе,

многи, видевши чуда, која је Он учинио, поверовали су у Њега.
 НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 2, 13-25.

Беседа Исуса Христа са Никодимом

Међу људима, изненађеним чудима Исуса Христа, који су поверовали у

Њега, био је фарисеј Никодим, један од старешина јудејских. Он је дошао к
Исусу Христу ноћу, тајно од свих, да не би сазнали о томе фарисеји и
старешине јудејске, који нису волели Исуса Христа.

Никодим је хтео да сазна, да ли је Исус Христос стварно очекивани

Спаситељ света, и кога ће Он примити у Своје Царство: и шта човек треба да
чини, да би ушао у Његово Царство. Он је рекао Спаситељу: "Равви
(учитељу)! Знамо да си Ти - Учитељ, од Бога дошао; јер таква чуда, каква Ти
чиниш, нико не може чинити, ако није са Њим Бог".

Спаситељ је у беседи са Никодимом рекао: "заиста ти кажем: ко се не роди

изнова, тај не може бити у Царству Божијем".

Никодим се веома зачудио, како може човек поново да се роди. Али

Спаситељ му је говорио не за обично, телесно рођење, већ за духовно,
тојест – да је човеку неопходно да се промени, да постане потпуно другачији
по души својој - савршено добар и милосрдан, и да таква промена у човеку
може произићи само силом Божијом.
 Спаситељ је рекао Никодиму: "заиста, заиста Ти кажем: ако се ко не роди
од воде (кроз крштење) и од Духа (који сиђе на човека за време крштења), не
може ући у Царство Божије".

Спаситељ је објаснио Никодиму, да човек, родивши се само од земних

родитеља, остаје такође грешан, као и они (значи, недостојан Царства
Небеског). Родивши се од Духа Светог, човек постаје чист од грехова, свет. А
како се извршава таква промена у души човековој, то дело Божије људи не
могу разумети.

Затим је Спаситељ рекао Никодиму, да је Он дошао на земљу да пострада

и умре за људе, не узишавши на царски престо, већ на Крст: "као што
Мојсије подиже змију у пустињи (тј. обесио је на дрво бакарну змију, да би се
спасли од смрти Јевреји које су ујеле отровне змије), тако треба да се
подигне Син Човечији (тј. тако треба да буде подигнут на Крсно дрво и
Христос - Син Човечији), да сваки који верује у Њега не погине, него да има
живот вечни. Бог тако љуби свет, да је за спасење људи дао јединородног
Сина Свог (на страдања и смрт), и послао је Њега у свет не због тога, да би
судио људима, већ да би спасао људе.

Никодим је од тог тренутка постао тајни ученик Исуса Христа.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 3, 1-21.

Беседа Исуса Христа са Никодимом

 Међу људима, изненађеним чудима Исуса Христа, који су поверовали у
Њега, био је фарисеј Никодим, један од старешина јудејских. Он је дошао к
Исусу Христу ноћу, тајно од свих, да не би сазнали о томе фарисеји и
старешине јудејске, који нису волели Исуса Христа.

Никодим је хтео да сазна, да ли је Исус Христос стварно очекивани

Спаситељ света, и кога ће Он примити у Своје Царство: и шта човек треба да
чини, да би ушао у Његово Царство. Он је рекао Спаситељу: "Равви
(учитељу)! Знамо да си Ти - Учитељ, од Бога дошао; јер таква чуда, каква Ти
чиниш, нико не може чинити, ако није са Њим Бог".

Спаситељ је у беседи са Никодимом рекао: "заиста ти кажем: ко се не роди

изнова, тај не може бити у Царству Божијем".

Никодим се веома зачудио, како може човек поново да се роди. Али

Спаситељ му је говорио не за обично, телесно рођење, већ за духовно,
тојест – да је човеку неопходно да се промени, да постане потпуно другачији
по души својој - савршено добар и милосрдан, и да таква промена у човеку
може произићи само силом Божијом.

Спаситељ је рекао Никодиму: "заиста, заиста Ти кажем: ако се ко не роди

од воде (кроз крштење) и од Духа (који сиђе на човека за време крштења), не
може ући у Царство Божије".

Спаситељ је објаснио Никодиму, да човек, родивши се само од земних

родитеља, остаје такође грешан, као и они (значи, недостојан Царства
Небеског). Родивши се од Духа Светог, човек постаје чист од грехова, свет. А
како се извршава таква промена у души човековој, то дело Божије људи не
могу разумети.

Затим је Спаситељ рекао Никодиму, да је Он дошао на земљу да пострада

и умре за људе, не узишавши на царски престо, већ на Крст: "као што
Мојсије подиже змију у пустињи (тј. обесио је на дрво бакарну змију, да би се
спасли од смрти Јевреји које су ујеле отровне змије), тако треба да се
подигне Син Човечији (тј. тако треба да буде подигнут на Крсно дрво и
Христос - Син Човечији), да сваки који верује у Њега не погине, него да има
живот вечни. Бог тако љуби свет, да је за спасење људи дао јединородног
Сина Свог (на страдања и смрт), и послао је Њега у свет не због тога, да би
судио људима, већ да би спасао људе.

Никодим је од тог тренутка постао тајни ученик Исуса Христа.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 3, 1-21.

Беседа Исуса Христа са Самарјанком

 Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос са ученицима Својим
пролазио је кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном
називу Сихем). Испред града, са јужне стране, био је студенац (извор), који је
по предању, ископао праотац Јаков.

Исус Христос, уморивши се од пута, сео је да одахне на студенцу. Време је

било подневно, и ученици Његови пошли су у град, да би тамо купили храну.

У то време прилази к студенцу из града жена Самарјанка по воду. Исус

Христос јој говори: "дај Ми да пијем".

Те речи Спаситељеве су веома зачудиле Самарјанку. Она је рекла: "како

то Ти, Јудеј, тражиш да пијеш од мене, Самарјанке? Јер, Јудеји се са
Самарјанима не друже".
 Господ јој рече: "ако би ти знала дар Божији (тј. велику милост Божију, коју
је послао Теби Бог у том сусрету), и Ко говори теби: дај Ми да пијем; ти би
сама тражила од Њега, и Он би ти дао воду живу".

Извор Јаковљев у наше дане

Спаситељ је назвао живом водом Своје Божанствено учење. Јер, како

вода спасава жедног човека од смрти, тако и Његово Божанствено учење
спасава човека од вечне смрти и води ка вечном блаженом животу. А
Самарјанка је мислила, да Он говори о обичној води која извире, и која се у
њих звала "живом" водом.

Жена је са дивљењем упитала Њега: "Господине! Ни ведра немаш, а

студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Зар си ти већи од оца нашег
Јакова, који нам даде овај студенац, и сам је из њега пио, и деца његова, и
стока његова?"

Исус Христос јој одговори: "сваки, који пије од ове воде, опет ће ожеднети;
а који пије од воде, коју ћу му Ја дати, тај неће ожеднети довека. Јер вода,
коју ћу му Ја дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вечни".

Али Самарјанка није схватила те речи Спаситељеве, и рекла је:

"Господине! дај ми ту воду, да не жедним и не долазим овамо да захватам".

Исус Христос, желећи да Самарјанка схвати о чему Он са њом говори,

испочетка јој рече да иде да позове к Њему свог мужа - Он рече: "иди, зови
мужа својега, и дођи овамо".

Жена рече: "Немам мужа".

 Тада јој Исус Христос рече: "добро каза: немам мужа. Јер си пет мужева
имала, и тај, кога сада имаш, није ти муж; то си право казала".

Самарјанка, поражена свезнањем Спаситељевим, који јој откри сав њен

греховни живот, схватила је сада, да не говори са обичним човеком. Она се
сместа обратила Њему за разрешење давног спора међу Самарјанима и
Јудејима: чија вера је правилнија и чија служба је угоднија Богу. "Господе!
видим да си Ти пророк", рекла је она, "оци наши клањаху су Богу на гори овој
(при том је показала на гору Гаризин, где су се виделе развалине разрушеног
самарјанског храма); а ви кажете, да је у Јерусалиму место где се треба
клањати (Богу)!".

Исус Христос јој одговори: "Веруј Ми, да долази час, када се нећете
клањати Оцу (Небеском) ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви не знате,
чему се клањате; а ми знамо, чему се клањамо: јер је спасење од Јудеја
(тј. да је до овог трена само код Јудеја била истинита вера, само код њих,
једних, богослужење се обављало правилно, угодно Богу). Али долази
време и настало је вeћ, када ћe се истинити поклоници клањати Оцу у
духу и истини; јер такве поклонике Отац тражи Себи. Бог је Дух
(невидљиви, бестелесни), и они који се клањају Њему дужни су да се
клањају у духу и истини". тј. истинита и Богу угодна служба је таква, када
се људи поклањају Оцу Небеском не само телом и не само спољним
знацима и речима, већ свим својим бићем - свом душом - истинито верују у
Бога, љубе и поштују Њега и, својим добрим делима и милосрђем према
ближњима, испуњавају вољу Божију.

Чувши ново учење, Самарјанка је рекла Исусу Христу: "знам, да долази

Месија, тојест Христос; кад Он дође, објавиће нам све", тј. научиће нас
свему.

Тада Исус Христос рече њој: "Месија - то сам Ја, Који говорим са тобом".

Тада су се вратили ученици Спаситељеви и зачудили, што је Он

разговарао са женом Самарјанком. Ипак, ни један од њих није упитао
Спаситеља о чему је Он говорио са њом.

А Самарјанка је оставила свој крчаг и журно пошла у град.

Тамо је она почела да говори људима: "ходите да видите Човека, који ми

каза све што сам учинила: да није Он Христос? "

И ето, људи су изашли из града и пошли к студенцу, где је био Христос.

А у међувремену, ученици мољаху Спаситеља говорећи: Рави! једи".

Али Спаситељ им рече: "ја имам јело да једем, за које ви не знате".

Ученици су тада говорили међу собом: "да Му неко не донесе да једе?"

Тада Спаситељ, објашњавајући им, рече: "моје јело је да вршим вољу

Онога који ме је послао (Оца), и извршим Његово дело. Не кажете ли ви, да
су још четири месеца па ће настати жетва? А Ја вам кажем: подигните очи
своје и видите њиве (и Господ им указа на Самарјане - житеље града, који су
тада ишли ка Њему) како се већ жуте за жетву (тј. како ти људи желе да виде
Спаситеља Христа, са каквом вољом су спремни да слушају Њега и приме
Њега). И који жање прима плату, и сабира род за живот вечни, да се радује
заједно и који сеје и који жање. Јер у томе је истинита реч, да је други који
сеје, а други који жање. Ја вас послах да жањете где се ви нисте трудили;
други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли".

Пришавши из града Самарјани, међу којима су многи поверовали у Њега

по речи жениној, молили су Спаситеља да остане код њих. Он је пошао к
њима и остао тамо два дана и учио их је.

За то време још већи број Самарјана поверовао је у Њега. Они су затим

говорили тој жени: "сад не верујемо више због твога казивања, јер сами смо
чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос".

Из предања је познато, да је Самарјанка, која је беседила са Христом код

студенца Јаковљевог, сав наредни свој живот посветила проповеди
Јеванђеља Христовог. За проповед вере Христове, она је пострадала у 66
години (она је била бачена од мучитеља у студенац). Св. Црква празнује њен
спомен 20-ог марта (2 апр. по новом). Име њено је: св. мученица Фотина
(Светлана) Самарјанка.

Исцељење сина царског дворјанина

 Када је Исус Христос дошао у Галилеју, они су са вером примили Њега, јер
су многи од њих видели чуда, која је Он учинио у Јерусалиму у време
празника Пасхе. Христос је дошао у Кану, где је некада претворио воду у
вино. Овамо је дошао к Њему из Капернаума један царски дворјанин (који је
служио при царском двору) и молио је Спаситеља да дође код њега и исцели
сина његовог, који је био на самрти.

Исус Христос му рече: "иди, син твој је здрав".

Царев дворјанин је поверовао речи Спаситељевој и пошао свом дому у

Капернаум. На путу, сретоше га слуге његове и рекоше му да је син његов
здрав.

Он их је упитао: "у који час му би лакше?"

Слуге су му одговориле: "јуче, у седми час, пусти га грозница". И заправо, у

том часу, Спаситељ му је рекао: "син твој је здрав". Царев дворјанин и цео
дом његов поверовали су у Исуса Христа.

Из Кане Исус Христос је пошао по градовима и селима Галилеје, да би

свуда проповедао Своје учење. Проповедајући, Он је исцељивао болести и
сваку немоћ у људима. Глас о Њему распространио се по свој земљи, и са
свих страна доводили су к Њему болне, луде, месечаре, раслабљене, и Он
их је исцељивао. Он ником није отказивао помоћ, и сви су налазили у Њему
утешење.

Примером Свог живота Спаситељ је учио, да свако, ко хоће да буде у

Царству Божијем, мора бити милостив, свима чинити добро и свима
помагати, колико год може.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 4, 43-54.

 Исцељење болесног у овчијем купатилу

Из Галилеје Исус Христос поново је дошао у Јерусалим на празник

јудејски.

У близини храма, код овчијих врата, кроз која су протеривали овце за

жртвоприношење, налазило се купатило са пет покривених тремова, или
галерија. То купатило са галеријама називало се Витездом, што значи дом
милосрђа. На галеријама, при купатилу, лежало је много болесних, слепих,
хромих, осушених. Сви они су очекивали да се подигне вода, зато што је
Ангел Господњи силазио повремено и узбуркавао воду. И ко би први ушао у
воду, после њеног узбуркивања, тај је постајао здрав (исцељивао се), од ма
какве болести да је страдао.

Исус Христос је посетио тај дом милосрђа. Тамо, Он је угледао једног

болесног, који је био болан тридесет осам година.

Исус Христос га упита: "хоћеш ли да будеш здрав?"

 Болесни одговори: "Да, Господе, човека немам, да ме спусти у бању када
се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе пре мене".

Исус Христос му рече: "Устани, узми одар свој и ходи". Болесни је тог
трена оздравио, узео своју постељу и пошао. То се десило у суботу.

Затим су Јудеји говорили исцељеноме: "данас је субота, не треба да

носиш постељу".

Исцељени им одговори: "Тај, Који ме учини здравим он ми рече: Узми одар

свој и ходи".

"Ко ти је рекао?" - упитали су га они.

Али он није могао да им одговори, јер није познавао Исуса Христа. А

Христос, исцеливши га, скрио се од народа.
 Ускоро после тога, Господ је срео исцељеног у храму и рекао му: "ето,
оздравио се, не греши више, да ти се не догоди и нешто горе".

Тада је тај човек пошао, и рекао Јудејима да га је исцелио Исус.

Старешине (управници) јудејске почели су да гоне Исуса Христа, и тражили
су прилику да убију Њега, због тога што чини таква дела у суботу. Они су
учили, да је у суботу грешно чинити чак и добра дела.

А Исус им је одговорио: "Отац мој до сада дела (добро), и Ја делам.

Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што
види да Отац чини; јер што чини Он (Бог Отац), то исто чини и Син (Божији);
Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син оживљава кога xоће.
Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који је послао Њега. Истражујете
света писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она
сведоче о Мени".

После тога, Јудеји су још више устали на Њега и силније су тражили

прилику да Га убију, зато што Он не само да је прекршио суботу, већ и Оцем
Својим назива Бога, правећи себе равним Богу.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 5. 1-16.

Исцељење сухоруког

Једне суботе, Исус Христос отишао је у синагогу (у дом сабрања и

молитве). Тамо се налазио човек са осушеном десном руком. Фарисеји,
желећи да нађу кривицу на Спаситељу, пратили су, неће ли Он исцелити
болесног у суботу.

Спаситељ, знајући њихове помисли, рекао је сухоруком: "устани и стани на

средину".

Затим, обраћаjући се фарисејима, рекао је: "да вас питам: шта треба
чинити у суботу? добро или зло ? живот спасти, или погубити?", тојест
оставити да погине.

Они су ћутали.

Исус је погледао на све њих, и рекао: "који је међу вама човек који има
овцу једну, па ако она у суботу упадне у јаму, да је неће узети и извадити? А
колико ли је човек бољи од овце! Дакле, ваља суботом добро чинити".
 После тога Спаситељ се обратио сухоруком и рекао: "пружи руку своју".

Сухоруки је пружио болесну руку, и она је постала здрава, као и друга.

Фарисеји су пали у беснило, и изашавши из синагоге, саветовали се међу

собом, како да погубе Исуса.

А Исус је са ученицима пошао даље. За њим је ишла велика множина

народа, и Он је проповедајући, исцељивао све болесне.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Мат. 12, 9-14; по Марку, гл. 3, 1-6; по Луки
гл. 6, 6-11.

Избор апостола

Постепено, број ученика Исуса Христа се повећавао. Једном, боравећи у

Галилеји, Исус Христос се успео на једну гору да се помоли и провео је у
молитви сву ноћ. Када је дошао дан, Он је позвао Своје ученике, изабрао
међу њима њих дванаест и назвао их апостолима, тојест посланицима, јер
Он их је слао због проповедања Свога учења.

Ово су имена дванаесторице апостола:

1. Симон, ког је Спаситељ назвао Петром.

2. Андреј, брат Симона Петра, назван Првозваним.

3. Јаков Зеведејев.

4. Јован Зеведејев, брат Јаковљев, назван Богословом. Та два брата,

Јакова и Јована, за пламену ревност, Спаситељ је назвао Воанергес, што
значи синови грома.
 5. Филип.

6. Натанаил, син Толомејев, и зато је назван Вартоломејем.

7. Тома, назван такође Дидимом, што значи близанац.

8. Матеј, другачије Левиј, бивши цариник.

9. Јаков, син Алфеја (друкчије Клеопе), назван мањим, за разликовање од

Јакова Зеведејева.

10. Симон, прозван Кананит, друкчије Зилот, што значи ревнитељ.

11. Јуда Јаковљев, он је такође носио још и имена: Левеј и Тадеј.

12. Јуда Искариотски (из града Кариота), који је касније издао Исуса
Христа.

Апостолима је Господ дао силу да исцељују болесне, да изгоне бесове и

васкрсавају мртве.

Осим ових дванаест главних апостола, Исус Христос касније је изабрао

још седамдесет апостола: Марка, Луку, Клеопу и друге. Он их је такође
послао на проповед.

Када се седамдесет апостола вратило са проповеди, они су са радошћу

говорили Исусу Христу: "Господе! и беси нам се покоравају у име Твоје".

А он им рече: "али се томе не радујте што вам се духови покоравају; него

се радујте што су имена ваша написана на небесима", тојест радујте се не
чудима, која су вам дата због проповеди, већ се радујте томе, што ћете
добити блаженство и вечни живот са Богом, у царству Небеском.

Осим ученика, постојано су пратиле Исуса Христа и неке жене, Њим

исцељене, које су служиле Њему својим имањем, и то: Марија Магдалена
(из града Магдала), из које је Исус истерао седам бесова, Јована, жена Хузе,
управника дома Иродовог, Сусана и многе друге.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју 10, 2-14; по Марку гл. 3, 13-19; по

Луки гл. 6, 12-16; 8, 1-3.
 Проповед на гори

После избрања апостола Исус Христос је сишао са њима са врха горе и

зауставио се на равном месту. Овде су Њега чекали многобројни Његови
ученици и велико мноштво народа, који се сабрао са свих крајева јеврејске
земље и из суседних њој земаља. Они су дошли да саслушају Њега и да
добију исцељења од својих болести. Сви су хтели да се дотакну Спаситеља,
јер је од Њега исходила сила и исцељивала све.
 Видевши пред Собом много народа, Исус Христос, окружен ученицима,
узишао је на узвишење на гори и сео, да би учио народ.

На почетку Господ је указао, какви треба да буду Његови ученици, тојест

сви хришћани. Како су они дужни да испуњавају закон Божији, да би примили
блажен (тојест у вишем степену радостан, срећан), вечни живот у Царству
Небеском. Због тога он је дао девет заповести блаженстава. Затим је
Господ дао учење о Промислу Божијем, о неосуђивању других, о сили
молитве, о милостињи и о многом другом. Та проповед Исуса Христа назива
се проповеђу на гори.

Тако, у чистом пролећном дану, при тихом дувању свежине са Галилејског

језера, на стрминама горе, покривене зеленилом и цвећем, Спаситељ даје
људима Ново-Заветни закон љубави.

У Старом Завету Господ је дао Закон у бесплодној пустињи, на гори Синај.

Тада су страшни, тамни облаци прекрили врх горе, грмео је гром, севале су
муње и чуо се звук трубе. Нико се није смео приближити гори, осим пророка
Мојсија, ком је Господ предао десет заповести Закона.

А сада, Господ је окружен густом гомилом народа. Сви се труде да приђу

ближе к Њему и додирну Њега, макар и крај Његове одеће, да би примили од
Њега благодатну силу. И нико не одлази од Њега без утехе. Старозаветни
закон је закон строге правде, а Ново-Заветни закон Христов - је закон
божанствене љубави и благодати, који даје људима силу да испуне Божији
Закон. Сам Исус Христос је рекао: "Ја сам дошао не да укинем Закон, него да
испуним". (Мат. 5, 17).

ЗАПОВЕСТИ БЛАЖЕНСТВА

Исус Христос, Господ и Спаситељ наш, као Отац који нас љуби, указује
нам путеве или дела, кроз која људи могу ући у Царство Небеско, Царство
Божије. Свима, који буду испуњавали Његове поуке или заповести, Христос
обећава, као Цар неба и земље, вечно блаженство (велику радост, највишу
срећу) у будућем, вечном животу. Зато такве људе Он назива блаженима, тј.
најсрећнијима.

1. Блажени нишчии духом, јако 1. Блажени сиромашни духом,

тех јест царствије њебесное. јер је њихово Царство Небеско.

Нишчии духом - су такви људи, који осећаjу и спознају своје грехе и

недостатке душевне. Знају они, да без помоћи Божије ништа добро сами
учинити не могу, и зато се ничим не хвале и не горде, ни пред Богом, ни пред
људима. То су - људи смирени.

2. Блажени плачушчии, јако тии 2. Блажени који плачу, јер ће се

утјешатсја. утешити.

Плачушчии - људи, који жале и плачу због својих грехова и душевних

недостатака. Господ им опрашта грехе. Он њима даје још овде, на земљи,
утеху, а на небу вечну радост.

3. Блажени кротции, јако тии 3. Блажени кротки, јер ће

наследјат земљу наследити земљу.
 Кротции - кротки људи, који стрпљиво подносе Сваку несрећу, не
огорчавају се (без роптања) на Бога, и смирено подносе сваку непријатност и
увреде од људи, не љутећи се ни на кога. Они добијају у власништво небеско
насеље, тојест нову (обновљену) земљу у Царству Небеском.

4. Блажени алчушчии и
4. Блажени гладни и жедни
жаждушчии правди, јако тии
правде, јер ће се наситити.
наситјатсја.

Алчушчии и жаждушчии правди - људи, који усрдно желе правду, као

гладни (алчушчии) - хлеба и жедни (жаждушчии) – воде, моле од Бога, да их
Он очисти од грехова и да им помогне да живе праведно (желе да се
оправдају пред Богом). Жеља таквих људи ће се испунити, они ће се
наситити, тојест биће оправдани.

5. Блажени милостивии, јако 5. Блажени милостиви, јер ће

тии помиловани будут. бити помиловани.

Милостивии - људи, који имају добро срце - милосрдни, састрадални

према свима, спремни да увек помогну ком је потребно, колико могу. Такви
људи ће и сами бити помиловани од Бога, и биће им јављена посебна
милост Божија.

6. Блажени чистии сердцем, 6. Блажени чисти срцем, јер ће

јако тии Бога узрјат. Бога видети.

Чистии сердцем - људи, који не само да се чувају од ружних дела, већ се

старају и душу своју да учине чистом, тј. чувају је од ружних мисли и жеља.
Они су и овде блиски Богу (душом стално осећају Њега), а у будућем животу,
у Царству Небеском, налазиће се вечно са Богом, гледајући Њега.

7. Блажени миротворци, јако 7. Блажени миротворци, јер ће

тии синове Божии нарекутсја. се синови Божији назвати.

Миротворци - људи, који не љубе никакве свађе. Сами се старају да живе

са свима мирно и дружељубиво и друге измирују једне са другима. Они
постају слични Сину Божијем, Који је дошао на земљу, да би измирио
грешног човека са правосуђем Божијим. Такви људи биће названи синовима,
тј. децом Божијом, и биће посебно блиски Богу.

8. Блажени изгнани правди 8. Блажени прогнани правде

ради, јако тех јест царствије ради, јер је њихово Царство
њебесное. Небеско.
 Изгнани правде ради - људи, који тако љубе да живе у правди, тј. по
Божијем закону, по праведности, да трпе и подносе за ту правду свако
гоњење, лишавање и сиромаштво, и да њу не пристају ничим да изневере.
Они за то добијају Царство Небеско.

9. Блажени сте када вас

9. Блажени јесте, јегда поносјат
срамоте и прогоне и лажући
вам, и ижденут, и рекут всјак зол
говоре против вас свакојаке
глагол на ви лжушче, Мене ради.
рђаве речи, због Мене. Радујте се
Радуитесја и веселитесја, јако
и веселите се, јер је велика плата
мзда ваша многа на небесјех.
ваша на небесима.

Овде Господ говори: ако вас буду вређали (исмевали се над вама, грдили,
понижавали вас), тлачили и лажљиво говорили о вама рђаво (клеветали,
неправедно оптуживали), и све то ви будете трпели због своје вере у Мене,
тада не тугујте, већ се радујте и веселите, зато што вас очекује велика,
највећа, награда на небесима, тојест посебно висок степен вечног
блаженства.

О ПРОМИСЛУ БОЖИЈЕМ

Исус Христос је учио, да Бог промишља, тојест брине, о свим створењима,

али посебно промишља о људима.

Господ се брине о нама више и боље, него најбољи, разумни отац, о својој
деци.

Он нам указује Своју помоћ у свему, што је неопходно у нашем животу и

што служи нашој истинитој користи.

"Не брините се (непотребно) о томе, шта ћете јести и пити, или у шта ћете
се обући", рекао је Спаситељ. "Погледајте на птице небеске: оне не сеју,
нити жању, не сабирају у житнице, и Отац ваш Небески храни их; нисте ли ви
много претежнији од њих? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не
труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој
не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се
у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? А зна и Отац ваш
Небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду
његову, и ово ће вам се све додати".

О НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊЕГА

Исус Христос није наредио да осуђујемо друге људе. Он је рекао: "не

судите, и неће вам се судити; не осуђујте, и нећете бити осуђени; Јер каквим
судом судите, онаквим ће вам се судити (тј. ако ви будете милостиви према
поступцима других људи, тада ће и Божији суд бити милостив према вама). И
каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. А зашто видиш трун у оку
брата свога (тј. сваког другог човека), а брвно у оку своме не осећаш? (то
значи: зашто волиш да запажаш код других чак и безначајне грехе и
недостатке, а у самом себи не желиш да видиш велике грехове и пороке?)
Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога: а ето
брвно у оку твоме? Лицемере! Извади најпре брвно из ока свога (постарај се
пре свега да исправиш самог себе), па ћеш онда видети извадити трун из ока
брата свога" (тада ћеш умети и у другом да исправиш грех, не вређајући, и
не понижавајући њега).

О ОПРАШТАЊУ БЛИЖЊЕМУ

"Опраштајте, и опростиће вам се", рекао је Исус Христос. "јер ако

опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески;
а ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће
опростити вама сагрешења ваша".

О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМУ

Исус Христос је наредио да волимо не само блиске људе, већ и све људе,
чак и оне који нас вређају и који нам чине зло, тј. непријатеље наше. Он је
рекао: "чули сте да је казано (вашим учитељима - књижницима и
фарисејима): љуби ближњега свог, и мрзи непријатеља свог. А ја вам кажем:
љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро
онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете
синови Оца својега Небеског. Јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре и
даје дажд (кишу) праведнима и неправеднима".

И ако љубите оне који вас љубе; и ако чините добро онима који вама чине
добра, и ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, за шта
Бог да вас награди? Не чине ли тако и грешници? Не чине ли тако и
незнабожци?

Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив, будите

савршени, како је савршен Отац ваш Небески.

ОПШТЕ ПРАВИЛО У ОДНОСУ ПРЕМА БЛИЖЊИМА

Како смо дужни да се понашамо према ближњима својима увек, у сваком

случају, за то нам је Исус Христос дао ово правило: "све, дакле, што хоћете
да чине вама људи (а ми, наравно, хоћемо, да нас сви људи воле, да нам
чине добро и опраштају), тако чините и ви њима". (Не чините другима оно,
што себи не желите).
 О СИЛИ МОЛИТВЕ

Ако се ми будемо усрдно молили Богу и молили Њега да нам помогне, Бог
ће учинити све, што ће послужити нашој истинитој користи. Исус Христос
овако је рекао о томе: "молите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте,
и отвориће вам се. Јер сваки који моли, прима; и који тражи, налази; и који
куца, отвориће му се. Има ли међу вама таквог човека, који, ако син његов
заиште хлеба, подао би му камен? Или ако рибе заиште, да му да змију?
Дакле, када ви, будући зли, умете дарове добре давати деци својој, колико
ће више Отац ваш Небески дати добра онима који моле од Њега".

О МИЛОСТИЊИ

Свако добро дело ми смо дужни да чинимо не због похвале пред људима,
не показујући се другима, не ради награде људске, већ ради љубави према
Богу и ближњему. Исус Христос је рекао: "Пазите, да милостињу своју не
чините пред људима да вас они виде; иначе нећете имати плату од Оца
вашег Небеског. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби (не разглашавај)
пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама, да их људи
хвале. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад чиниш
милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја (сам пред собом
не хвали се добрим, које си учинио, заборави на њега), да би милостиња
твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно (све, што је на души твојој и
ради чега све то чиниш), узвратиће теби јавно" - ако не одмах, онда на
последњем суду Својему.

О НЕОПХОДНОСТИ ДОБРИХ ДЕЛА

Да би људи знали, да за ступање у царство Божије није довољно имати

само добра осећања и жеље, већ да су неопходна и добра дела, Исус
Христос је рекао: "неће сваки, који говори Мени: Господе! Господе! - ући у
царство Небеско; но само тај, који твори вољу (заповести) Оца Мојега
Небеског", тојест недовољно је бити само верујући и богомољан, већ треба
чинити и добра дела, која Господ тражи од нас.

Када је Исус Христос завршио проповед Своју, народ се дивио Његовом

учењу, јер је Он учио као онај који има власт, а не као књижници и фарисеји.
Када је Он сишао са горе, за њим је ишло мноштво народа, и Он је, по
милосрђу Своме, учинио велика чуда.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју главе - 5, 6 и 7, по Луки, гл. 6, 12-

41.
 Сила вере и молитве за друге - исцељење болесног у Капернауму

Господ Исус Христос научио нас је да се молимо не само за себе, већ и за

друге - за своје ближње. Јер по љубави Својој, Господ даје милост (помоћ
Своју) и тим људима, за које се моле други.

Боравећи у граду Капернауму, Исус Христос учио је у једном дому.

Житељи града чим су чули, да се Он налази у дому, сабрали су се к Њему у
таквом броју, да је немогуће било чак и прићи вратима. Међу слушаоцима
били су и фарисеји и законоучитељи, који су приспели овде из свих места
Галилеје и Јудеје и чак и из Јерусалима.

За време беседе Спаситељ је учинио многа чуда, исцељујући болесне.

Тада су четири човека на постељи донела болесника и трудили су се да га

унесу у дом, к Спаситељу, али никако нису могли да се пробију кроз гомилу
народа.

Тада су се успели на врх дома, открили кров, и спустили постељу са

болесником тачно испред ногу Спаситељевих. Исус Христос, видевши веру
људи, који су донели болног, рекао је болесноме: "Чедо! опраштају ти
се греси твоји".
 Фарисеји и законици почели су у себи да размишљају: "што Он богохули?
Ко може опраштати грехе, осим једнога Бога?"

Исус Христос, знајући њихове мисли, рекао им је: "шта је лакше рећи:
опраштају ти се греси, или рећи: устани и ходи? Али да знате да власт има
Син Човечији на земљи опраштати грехе; тада рече одузетоме: устани, узми
одар свој и иди дому своме".

Болесни је одмах устао, узео постељу, на којој је лежао, и пошао свом

дому, захваљујући се и прослављајући Бога за добијену милост.

Тако је Господ исцелио болесног по вери и молитви његових другова. А

народ, видевши то, запрепастио се и прославио је Бога. И сви су почели да
говоре: "чудесна дела смо видели данас; никада нешто такво нисмо видели".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју гл. 9, 1-8; по Марку гл. 2, 1-12; по

Луки, гл. 5, 17-26.

Васкрсење сина наинске удовице

Једном, Исус Христос је ишао из Капернаума у град Наин. За њим су ишли

ученици и много народа. Када је Он корачао ка градским вратима, у то време
су кроз њих проносили умрлог момка, јединца сина једне наинске удовице.
Несрећна жена ишла је и горко плакала, и много народа ишло је са њом из
града. Видевши је, Господ се сажалио над тешким болом матере, и рекао јој:
"не плачи".

Затим је пришао и дотакао се одра, на ком је лежао умрли (код Јудеја

умрле су умотавали у платно и носили на одру или носилима ради
погребења у пећинама). Носачи су се зауставили. Тада је Господ рекао
умрлом: "момче! теби говорим, устани!"

Умрли се подигао, сео и почео да говори. И вратио је Исус Христос

васкрслог момка матери његовој.

Видевши ово чудо, све је обузео страх. Сви су славили Бога и говорили:
"Велики Пророк подиже се међу нама! Бог походи народ Свој!".

Град Наин у наше дане

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 7, 11-17.

Прича о сејачу
 Исус Христос, налазећи се у Капернауму, дошао је на обалу Галилејског
језера. К Њему се сабрало мноштво народа. Он је ушао у лађу и сео, а народ
је стојао на обали, и са лађе је почео да поучава народ причама.

Исус Христос рече: "Гле, изиђе сејач да сеје. И кад сејаше, једна зрна
падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их.
 А друга падоше на каменита места, где не беше много земље; и одмах
изникоше, али убрзо посахнуше, јер нису имале корена ни влаге.

А друга падоше у трње (дивљу, коровску траву), и нарасте трње и подави

их.

А друга падоше на земљу добру, и израстоше и доношаху обилан род. "

Затим, када су ученици упитали Исуса Христа: "шта значи та прича?"- Он

им је објаснио:

Семе је реч Божија (Јеванђеље).

Сејач – то је онај ко сеје (проповеда) реч Божију. Земља - то је срце

човеково.

Земља поред пута, где је пало семе, означава непажљиве и расејане

људе, к чијим срцима реч Божија нема приступа. Ђаво без труда отима и
узима реч од њих, да они не би поверовали и да се не спасу.

Каменито место означава људе непостојане и малодушне. Они радо

слушају реч Божију, али она се не утврђује у њиховој души, и они при првом
искушењу, жалости или гоњењу на реч Божију, отпадају од вере.

Трње означава људе, код којих животне бриге, богатство и разни пороци
загуше у души реч Божију.

Добра, плодородна земља, означава људе са добрим срцем. Они су

пажљиви према речи Божијој, чувају је у својој доброј души и са трљењем се
старају да испуне све, чему она учи. Плодови њихови су добра дела, за која
се они удостојавају Царства Небеског.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 13, 1-23; по Марку, гл. 4, 1-20;
по Луки гл. 8, 4-15.
 Прича о зрну горушичином

Исус Христос је учио, да је Царство Божије, Царство Небеско, ком је Он

поставио почетак и основу на земљи (тојест Црква Христова), у почетку
мало, а затим ће се распространити по свој земљи. Он је рекао: "Царство
Небеско слично је зрну горушичном које узме човек и посеје на њиви својој.
Оно је, истина, најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега
поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама
његовим".

И много других прича говорио је Спаситељ, поучавајући народ.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 13, 31-32; по Марку, гл. 4, 30-
32; по Луки, гл.13, 18-19.,
 Прича о квасцу

Господ Исус Христос појашњујући учење о Царству Божијем је рекао: "чему

је слично Царство Божије? Царство Божије слично је квасцу, који узе жена и
покри га у три мерице брашна, док не ускисе све".

Проста је и кратка ова прича, али дубок и двојак смисао је садржан у њој:
опште-историјски процес спасења људи, и лични процес спасења свакога
човека.

Историјски процес: После великог потопа од Сима, Хама и Јафета

произашле су три расе људског рода: семити, хамити и јафетити. Они и јесу
три мерице брашна, у које Христос ставља Свој небески квасац - Светога
Духа, за све расе људске, без икаквог ограничења и изузетака.

Као што жена уз помоћ квасца претвара обично природно брашно у хлеб,
тако и Христос уз помоћ Духа Светог претвара обичне природне људе у
синове Божије, у бесмртне житеље Царства Небеског.

Процес квасања почео је у дан Силаска Светог Духа на апостоле и

продужава се до наших дана, и продужиће се до окончања века - док не
ускисне све.

Лични процес: Спаситељ, кроз крштење у име Пресвете Тројице, даје

небески квасац - дарове Св. Духа, силу благодати - за душу свакога човека,
тј. главне способности или силе човекове душе: разум, осећања (срце) и
вољу ("три мерице"). Све три силе душе људске хармонично расту и уздижу
се ка небу, пунећи се светлошћу разума, топлом љубављу и славом добрих
дела, чинећи нас синовима и кћерима Божијим, наследницима Царства
Небеског. Господ је дао пример жене зато, што жена, као супруга и мати, са
љубављу припрема домаћи хлеб за децу и укућане, док мушкарац-пекар
прави хлеб за продају, рачунајући на зараду, на корист. (По епископу
Николају Велимировићу.)
 НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 13, 33; по Луки, гл. 13, 20-21.

Прича о пшеници и кукољу

Исус Христос је учио, да ће се у Царству Његовом на земљи (тј. у цркви

Христовој) до последњег дана света налазити и грешници.

Господ је рекао: "Царство Небеско слично је човеку, који је посејао добро

семе (пшеницу) на својој њиви.

Када су људи заспали, дошао је непријатељ његов и посејао међу

пшеницом кукољ (тј. семена корова, биљака сличних пшеници) и отишао.

Када је изникло биље и показао се плод, тада се појавио и коров. Видевши

то, слуге су пришле к власнику њиве и упитале: "Господару! ниси ли ти добро
семе сејао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ?"

Он им одговори: "непријатељ-човек учини то".

Слуге му рекоше: "Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо?"

Али господар им је рекао: "Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с

њиме и пшеницу; оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у време
жетве рећи ћу жетеоцима: саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да
се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.
 Ученици, оставши насамо са Господом, молили су Њега да им објасни ту
причу.

Исус Христос им рече:

Који сеје добро семе, то је Син Човечији (тј. Сам Господ Исус Христос).

А њива је свет.

Добро семе (пшеница) синови су Царства Божијег, тј. људи добри,

благочестиви, који примају учење Христово.

Кукољ - то су синови зла (ђавола), тј. нечастиви, зли људи. Непријатељ,

који посеја кукољ, то је ђаво.

Жетва је крај света.

Жетеоци су Ангели.

Затим, како сабирају кукољ и ватром спаљују, тако ће бити и на крају века.
Послаће Син Човјечији Ангеле Своје, и сабраће из Царства Његовог све
саблазни и оне који чине безакоње и бациће их у пећ огњену; онде ће бити
плач и шкргут зуба. А праведници ће засјати као сунце у Царству Оца свога"
(у царству вечног блаженог живота).

Како често, гледајући рђаве поступке неморалних, злих људи, питамо:

Господе! Зашто Ти не кажњаваш сада зле људе? Зашто им Ти дајеш
могућност да се служе свим блазима света? Зашто они притешњују,
угњетавају добре?

На сва та питања, у тој причи, дат је одговор: оставите нека расте обоје
заједно до жетве - до дана Страшног Суда. Таква је воља Божија. Јер
Господ је дао човеку лик и сличност са Собом - слободну вољу. Зло је
изникло у свету по кривици дела - ђаволових, који постојано и лукаво сеје зло
у свету - распрострањује међу људима неверје и свако безакоње.

У слободном избору добра и у одбијању од зла човек узноси Бога,

прославља Бога и усавршава се сам, а трпећи страдања од злих прима од
Бога највишу награду у Царству Небеском.

На тај начин Бог без икакве принуде даје људима са добром вољом
могућност да заслуже вечни, блажени живот у Царству Небеском, а људима
са злом вољом - вечна мучења у аду, у преисподњи.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл.13, 24-30, 36-43.

 О доласку Царства Божијег на земљу

Једном су фарисеји упитали Исуса Христа: "Када ће доћи Царство

Божије?"

Спаситељ им одговори: "Царство Божије не долази на видљив начин, нити

ће се рећи: ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је
у вама".

То значи, да Царство Божије нема граница, оно је свуда безгранично. Зато

при тражењу Царства Божијег нама није нужно да идемо некуд далеко, "иза
мора", у далеке земље, не захтева се од нас да се због тога дижемо к
облацима, или да се спуштамо у бездан, већ треба тражити Царство Божије
на том месту, где ми живимо, тј. где је ко постављен Промислом Божијим.
Зато што се Царство Божије развија и сазрева унутар човека, у срцу
човековом. Царство Божије је "праведност, мир и радост у Светом Духу",
када савест и воља човекова улазе у пуну хармонију (у складно јединство) са
разумом и вољом Божијом. Тада све противно вољи Божијој човеку постаје
одвратно.

Видљиво остварење Царства Божијег на земљи је Св. Црква Христова: у

њој све је устројено по Закону Божијем.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл.17, 20-21.

Укроћење буре

Једном, Исус Христос је заједно са Својим ученицима пловио на лађи

преко Галилејског језера. С њима су пловиле и друге лађе. У време пловидбе
Исус је заспао на крми. Изненада, подигла се силна бура. Таласи су тукли у
лађу тако, да се она напунила водом, а Исус Христос још је спавао. Ученици
су се преплашили, разбудили Господа и говоре Му: "Господе! спаси нас,
погинућемо!"

Исус Христос је устао, запретио ветру и рекао води: "ћути, престани".

И тог трена ветар је утихнуо и језеро се умирило. Настала је велика

тишина.
 Потом, обративши се ученицима, Он је рекао: "зашто сте тако страшљиви?
Где је ваша вера?"

А они, и сви који су били тамо, у страху и дивећи се говорили су једни

другима: "Ко је овај да и ветровима и води заповеда, те слушају Њега?

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју гл. 8, 23-27; по Марку гл. 4, 35-41;

по Луки гл. 8, 22-25.
 Васкрсење кћери Јаирове

У једног јеврејског старешине, настојника синагоге, по имену Јаир, била је

на самрти јединица кћи, дванаестогодишња девојчица.

Јаир је дошао к Исису Христу, припао пред Његове ноге и силно је молио
Њега, говорећи: "кћи моја је на самрти; дођи и положи на њу руке, да оздрави
и остане жива".

Видевши веру Јаирову, Исус Христос је пошао са њим. На путу срели су их

послани из дома Јаировог и рекли му: "кћи твоја је умрла; не оптерећуј
учитеља".

Али Исус, чувши то, рекао је Јаиру: "не бој се, само веруј, и биће спасена".

Када су пришли к дому, тамо су су видели велику узрујаност: сви су

плакали и ридали.

Господ им рече: "не плачите; девојчица није умрла него спава". Али они
нису разумели Његове речи и почели су да се смеју над Њим, знајући, да је
она умрла.

Али Исус Христос, пославши из дома народ, оставивши са Собом само

родитеље умрле девојчице и тројицу апостола Својих - Петра, Јакова и
Јована, ушао је у собу, где је лежала умрла девојчица. Он је узео њену руку
и рекао: "талита куми", што значи: "девојчице, теби говорим, устани!"
 И вратио се дух њен; девојчица је одмах устала и почела је да хода.
Обрадовани родитељи силно су се запрепастили.

Исус Христос рекао им је да јој дају да једе и строго им је запретио да не

разгласе у народу о овом догађају. Али глас о томе пронео се по свој оној
земљи.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 9, 18-26; по Марку гл. 5, 21-43;

по Луки, гл. 8, 41-56.

Усековање главе Јована Претече

Проповед Јована Претече била је краткотрајна. Припремивши људе за

примање Спаситеља, он је завршио свој живот мученичком смрћу. Ускоро,
после крштења Господњег, Јован је био стављен од галилејског цара Ирода
у тамницу. Тај цар галилејски, Ирод Антипа, био је син оног Ирода Великог,
који је убио 14 хиљада витлејемских младенаца.

Јова Крститељ разобличава цара Ирода

Јован је разобличио цара Ирода за то, што је он, за живота брата свог
Филипа, оженио његову жену Иродиаду. Иродиада се огорчила због тога на
Јована и молила је Ирода, да га он убије. Али Ирод се није сложио са тиме,
зато што је сматрао Јована за великог пророка и бојао се народа, али да јој
угоди, ставио га је у тамницу. Иродиада се није задовољила тиме, тим пре,
што је сам Ирод са задовољством слушао поуке Јованове и у много чему је
поступао по његовим речима.

Прошло је од тада око годину дана. Ирод, празнујући свој рођендан,

правио је славље за своје великаше, војводе и старешине галилејске. На
славље је дошла и кћи Иродиадина (пасторка Иродова), Саломија и почела
да плеше; и допала се Ироду и његовим слављеницима.

Ирод јој рече: "тражи од мене шта хоћеш", и клео се, да ће јој дати чак и
половину царства.

Она је изашла и упитала своју мајку: "шта ћу искати од њега?" Иродиада

одговори: "главу Јована Крститеља".

Војник носи на тацни главу Јована Крститеља

Саломија се хитро вратила к Ироду и рекла: "xоћу да ми одмах даш на

тањиру главу Јована Крститеља".

Ирод се ожалостио, али није хтео да пред гостима измени своју реч, и он је
послао војника у тамницу да одсече главу Јовану. Војник, испунивши цареву
наредбу, донео је на тањиру главу Јована Крститеља и дао је Саломији, а
Саломија је однела мајци својој Иродиади.
 Ученици Јованови, чувши за смрт Јована Крститеља, дошли су, узели тело
његово и погребли га.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју гл. 14, 1-12; по Марку гл. 6, 14-29;
по Луки гл. 9, 7-9.

Дан мученичке смрти св. Јована Претече празнује св. Православна Црква
29 августа (11 сеп. по новом) и назива се даном Усековања главе Јована
Претече. На тај дан прописан је строги пост. Св. Црква поштује Јована
Претечу више од свих светих после Богомајке.

Чудесно насићење народа са пет хлебова

Ускоро после смрти Јована Крститеља, Исус Христос, заједно са својим

ученицима, упутио се на другу страну језера. Народ је пешке трчао за њим по
обали. Када се лађа зауставила, на обали се већ сабрало мноштво народа.
Исус Христос, видевши мноштво људи, сажалио се над њима, јер су они
били, као овце, које немају пастира. Он је изашао на обалу, и много и дуго је
беседио са народом о Царству Небеском, и исцелио је многе болесне. Народ
је са таквом усрдношћу слушао Њега, да није приметио, како је пролазило
време. Коначно, дан је почео да се ближи крају.

Ученици су пришли к Исусу Христу и рекли: "овде смо на пустом месту, а

касно је; Отпусти их нека иду у околна села и насеља да купе себи хлеба; јер
немају шта јести".
 Али Господ је одговорио ученицима: "нема потребе да иду; подајте им ви
да једу".

Апостол Филип рече Њему: "ни за двеста динара хлеба није им доста, да
свако од њих само мало добије".

А Исус рече: "колико хлебова имате? Идите, видите".

Када су сазнали, апостол Андреј рече: "овде има једно момче које има пет
хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толико мноштво народа!?"

Тада је Исус Христос рекао: "донесите их мени овамо", и наредио је

ученицима да поседају народ ред за редом по сто и по педесет.

Затим је Исус Христос узео пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо,
благословио их, разломио и дао ученицима, а ученици су раздавали народу.

Сви су јели и наситили се.

Када су се сви наситили, Исус Христос рече Својим ученицима: "скупите

преостале комаде, да ништа не пропадне".

Ученици су пошли, сакупили, и напунили преосталим комадима дванаест

пуних котарица, а оних који су јели, било је око пет хиљада људи, не
рачунајући жене и децу.

А други пут Господ је са седам хлебова и неколико риба наситио 4.000

људи, такође не рачунајући жене и децу.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 14, 14-21; по Марку, гл. 6, 32-
44; по Луки, гл. 9, 10-17 по Јовану, гл. 6, 1-15.

Ходање Исуса Христа по води

После чудесног насићења народа са пет хлебова, Исус Христос је рекао

Својим ученицима да се упуте у лађи на другу страну Галилејског језера к
Витсаиди Галилејској. А Он Сам, пустивши народ, успео се на гору да би се
помолио.

Наступила је ноћ. Лађа са ученицима била је већ на средини језера, а у њу

су ударали таласи, јер је у сусрет дувао силан ветар. Пред свитање Исус
Христос, видевши невољу ученика, пошао је к њима по води. А они, видевши
Њега, како иде по води, помислили су да је то привиђење, и од страха су
повикали. Али Исус Христос је одмах проговорио са њима: "не бојте се, Ја
сам, не плашите се".
 Тада је апостол Петар ускликнуо: "Господе, ако си Ти, реци ми да дођем к
Теби по води".

Господ рече: "ходи".

Петар је изашао из лађе и пошао по води, да би пришао к Исусу Христу.

Али, видевши силан ветар и велике таласе, уплашио се, и од страха изчезла
је вера, и тада је почео да тоне и повикао: "Господе, спаси ме".

Исус Христос одмах му је пружио Своју руку, придржао је њега и рекао:

"маловерни! зашто посумња?" И када су ушли у лађу, ветар се утишао.

Ученици су пришли, поклонили се Исусу Христу и рекли: "ваистину Ти си

Син Божији".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 14, 22-36; по Марку гл. 6, 45-
56; по Јовану, гл. 6, 16-21.
 Исцељење кћери Хананејкине

Једном, Исус Христос је дошао у крајеве Тирске и Сидонске. Тамо је

дошла к Њему једна жена Хананејка, по вери незнабожкиња, и почела је
гласно викати: "помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи
ђаво".ж

Желећи да покаже Својим ученицима силну веру те незнабожкиње, Исус

Христос није јој одговорио ни реч.

Тада су ученици почели да моле Њега : "Отпусти је, јер виче за нама".

Али Исус Христос одговори: "Ја сам послан само изгубљеним овцама
дома Израиљева".

А тада је жена, клањајући се, пришла к Спаситељу, пала пред Његове ноге
и молила: "Господе, помози ми". Исус Христос јој рече: "пусти да се најпре
деца нахране; јер није право узети хлеб од деце и бацити псима". Тако је
рекао, зато што су Јевреји себе називали децом Аврамовом, децом божијом
и синовима царства Небеског, а на незнабожце су гледали, као на псе. Ето,
зашто је Спаситељ, као да се намерно ставља у том случају на страну
Јевреја и изједначивши са псом ту жену, желео да покаже Јеврејима сву
неправилност, неправедност њиховог односа према незнабожцима. Међу
назнабожцима Он је налазио такву силну веру, какву није налазио чак ни код
Јевреја, које је називао "изгубљеним овцама дома Израиљевог". Осим тога,
тим речима је Спаситељ показао жени, да Он треба да живи и чини Своја
дела, пре свега, међу Јеврејима, јер су они веровали у истинитог Бога.

А, најважније, Спаситељ је видео верујуће срце те жене и радовао се, јер

на њеном примеру може да покаже свим људима, каква треба да буде вера.
 Жена је смирено одговорила на то: "Да, Господе! али и пси једу од мрва
што падају са трпезе господара њихових". Тим речима Хананејка је показала
не само своје велико смирење и сазнање, да у незнабожтву човек не може
бити тако близак Богу, као у истинитој вери, већ је и изразила тиме своју
велику веру, да у милосрдном Богу има милости за сваког човека.

Спаситељево исцељење хананејкине кћерке

(када није био присутан)

Тада јој Исус Христос рече: "о жено! Велика је вера твоја. Нека ти буде
како хоћеш". И њена кћи је оздравила тог часа.

Вративши се свом дому, жена је нашла своју кћер здравом, спокојно

одмарајући се на својој постељи.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 15, 21-28; по Марку, гл. 7, 24-
30.
 Исповедање Петрово. Предсказање Исуса Христа о својим
страдањима, смрти и васкрсењу

Тада је Исус Христос са ученицима Својим пошао у села Кесарије

Филипове, и у путу Он их је упитао: "Шта говоре људи, ко сам Ја?

Кесарија Филипова

Они су одговорили: "једни веле да си Јован Крститељ, а други да си Илија;

други опет да је неки од древних пророка васкрсао".

"А ви шта велите ко сам Ја?" упитао је Исус Христос.

Апостол Петар одговори уместо свих: "Ти си Христос, Син Бога живога".

Спаситељ је похвалио Петра за такву веру и рекао му: "Ти си Петар (камен
- по вери својој); и на томе камену (на таквој вери, да сам Ја - Син Божији)
сазидаћу (устројићу) Цркву Своју, и врата пакла неће Је надвладати. И даћу
ти кључеве Царства Небескога (такву власт у Мојој Цркви): шта свежеш на
земљи, биће свезано на небесима; и шта раздрешиш на земљи биће
раздрешено на небесима". (Ово значи: коме од верујућих, који припадају
Цркви, ти не опростиш грехове, томе они неће бити опроштени ни од Бога; а
коме ти опростиш грехе, том ће они бити опроштени и од Бога). Ту исту власт
Спаситељ је дао и свим осталим апостолима Својим (Јован 20, 22-23). А
Петру је Он рекао пре осталих због тога, што је апостол Петар први од свих
исповедио пред Њим своју веру - да је Он Христос, Син Божији.

Од тада Исус Христос је почео да открива (тј. отворено говори,

предсказује) ученицима Својим, да Њему због спасења људи припада да
много пострада од старешина, првосвештеника и књижника, и да буде
убијен, и у трећи дан да васкрсне.
 А Петар, опозивајући Спаситеља, почео је приговарати Њему: "буди
милостив према Себи, Господе, да не буде то од Тебе!" Из ових речи
Петрових је видно, да је он имао јудејско схватање о Месији и да није још
разумео учења о спасењу људи кроз страдања Христова, у њему су још
преовладавала чула земна над духовним. Молба Петрова била је слична
искушењу ђавољем, који је такође предлагао Господу уместо духовног -
земаљско, уместо Царства Небеског - царство века овога. Зато му је Исус
Христос одговорио: "иди од Мене, сатано; саблазан си Ми, јер не мислиш
шта је Божије него шта је људско", и затим, позвавши народ са ученицима,
рече: "ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе (не мислећи о својим
користима), и узме крст свој (јаде, страдања и труд, послане Теби од Бога),
и за Мном иде. Јер ко xoћe душу (живот) свој да сачува, изгубиће је; а
ако ко изгуби душу (живот) своју Мене ради и Јеванђеља, наћи ћe је. Јер
каква је корист човеку, ако он стремећи ка накупљању земних блага лично
за себе, задобије макар и сав свет а душу своју погуби, за Царство
Божије, за вечни живот".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 16, 13-28; по Марку, гл. 8, 27-
38 и гл. 9, 1; по Луки, гл. 9, 18-27.

Преображење Господње
 Да би подржао веру у Својим ученицима, када они буду видели Његова
страдања, Исус Христос им је показао Своју божанствену славу.

Накратко пре Својих страдања, Исус Христос повео је са собом тројицу

ученика Петра, Јакова и Јована, и са њима се успео на гору да се помоли.
(По древном црквеном предању то је била прелепа гора Тавор, покривена
богатим растињем од подножја до врха).

Док се Спаситељ молио, ученици су од умора заспали. А када су се

пробудили, тада су увидели, да се Исус Христос преобразио: лице Његово је
просијало, као сунце, а одећа Његова постала је бела, као снег, и блистава
као светлост. Тада су се Њему јавила, у слави небеској, два пророка -
Мојсије и Илија и беседили су са Њим о страдањима и смрти, коју је Њему
припадало да претрпи у Јерусалиму. Необична радост испунила је тада срца
ученика. Када су увидели да Мојсије и Илија одлазе од Исуса Христа, Петар
је ускликнуо: "Господе! добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде
три сенице (тојест шатора): теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији" - не
знајући шта да каже. Сјајан облак их је заклонио, и они су чули из облака
глас Бога Оца: "Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њeгa
слушајте!"

Ученици су у страху пали на земљу. Исус Христос им је приступио, дотакао

их се и рекао: "устаните и не бојте се".

Ученици су устали и увидели Исуса Христа у уобичајеном виду.

А када су они силазили са горе, Исус Христос им је наредио да никоме не

говоре о томе, што су видели, док Он не васкрсне из мртвих.
 НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 17, 1-13; по Марку, гл. 9, 2-13;
по Луки, гл. 9, 28-36.

Славно Преображење Господа нашега Исуса Христа, св. Православна

Црква празнује 6-ог августа (19-ог августа по новом). Овај дан сматра се
једним од највећих празника. Својим Преображењем Спаситељ нам је
показао, какви ће постати људи у будућем животу, у Царству Небеском, и
како ће се преобразити тада цео наш земаљски свет.

На празник Преображења, после литургије, доноси се у храм и освећује за

јело грожђе и уопште плодови са дрвета, на пример јабуке, крушке, шљиве и
слично.
 Тропар празника

Преобразио си се на гори,
Преобразилсја јеси на горје,
Христе Боже, показавши
Христе Боже, показавии учеником
ученицима Твојим славу Твоју,
Твојим славу Твоју, јако же
колико су могли да виде. Нека и
можаху. Да возсијает и нам
нама грешнима засија Твоја
грешним свјет Твој присносушчни,
вечна светлост, молитвама
молитвами Богородици,
Богородичиним, даваоче светла,
Свјетодавче, слава Тебје!
Слава Теби!

јако же можаху - колико су могли да виде (божанствену славу Христа);

присносушчни - увек постојећи, вечни; молитвами Богородици - по
молитвама Богородице; Свјетодавче - даваоче светла.

Кондак празника

Христе Боже, преобразио си се

На горе преобразил сја јеси, на гори, и ученици Твоји су
јако же вмешчаху ученици Твоји видели, колико им допустише
славу Твоју, Христе Боже, њихове човечанске силе, славу
видеша: да јегда Тја узрјат Твоју, да би они схватили, да Ти
распинаема, страдание убо страдаш добровољно, када те
уразумејут вољное, мирови же угледају распнутог, а целом свету
проповедјат, јако Ти јеси да би проповедали, да си Ти
воистину Отчее сијание. заиста сијање Твога Оца
Небескога.
 Главна заповест Исуса Христа - љубав према Богу и ближњему

Нису једном ученици питали Исуса Христа, шта је најважније у Његовом

учењу, да би задобили вечни живот, у царству Божијем. Једни су га питали
због тога, да сазнају, а други, да би нашли оптужбу против Њега.

И тако, један јудејски законик (човек који се занимао изучавањем Закона

Божијег), желећи да испита Исуса Христа, упитао Га је : Учитељу! Која је
најважнија заповест у закону?

Исус Христос му одговори: "љуби Господа Бога својега свим срцем

својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и
највећа заповест. А друга је као и та: љуби ближњега свога као самога
себе. На тим двема заповестима утврђују се сав Закон и Пророци".

То значи: све, чему учи Закон Божији, о чему су говорили пророци, све то у
суштини садржи у себи те две главне заповести, тојест: све заповести закона
и учење његово, говоре нам о љубави. Ако би ми имали у себи такву љубав,
тада не бисмо могли прекршити ни све остале заповести, јер су све оне
издвојени делови заповести о љубави. Тако, на пример, ако ми љубимо
ближњега, тада ми њега не можемо ни увредити, ни обманути, тим пре ни
убити, или му позавидети, и уопште, не можемо пожелети њему било шта
рђаво, већ напротив, сажаљевамо њега, бринемо се о њему и спремни смо
да се жртвујемо за њега у свему. Зато је Исус Христос и рекао: "Друге веће
заповести од ових, нема" (Марко 1, 31).

Законик му рече: "добро, Учитељу! право си казао да је љубити Бога од

све душе и љубити ближњега, као самога себе, веће од свију паљеница и
жртава".

Исус Христос, видевши, да је он разумно одговорио, рекао му је: "ниси

далеко од Царства Божијега".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 23, 35-40; по Марку, гл.12, 28-
34; по Луки, гл.10, 25-28.
 Прича о милосрдном Самарјанину

Један Јеврејин, законик, желећи да оправда себе, (јер Јевреји су сматрали

"својим ближњима" само Јевреје, а све остале су презирали), упитао је Исуса
Христа: "а ко је ближњи мој?"

Да би научио људе да сматрају својим ближњима сваког другог човека, ко

год он био, из било ког народа он потицао и какве год вере био, а такође, да
би ми били састрадални и милосрдни према свим људима, указујући им сву
могућу помоћ у њиховим оскудицама и несрећама, Исус Христос му је
одговорио причом.

"Један Јевреј је силазио из Јерусалима у Јерихон, и западе међу

разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега
полумртва оставише.

Случајно пак, силажаше оним путем јеврејски свештеник. И видевши

несрећника, прође мимо њега.
 А тако и левит (јеврејски црквени служитељ), кад је био на оном месту;
приступивши, погледа га и прође.

Затим је тим путем наишао Самарјанин. (Јевреји су презирали Самарјане

тако, што нису седали са њима за сто, и гледали су да не говоре са њима).
Самарјанин угледавши изранављеног Јевреја, сажали се над њим. Он му
приступи, зави му ране и зали уљем и вином. Затим га посади на своје
магаре, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан, одлазећи,
он даде гостионичару два динара (динари - римска сребрна монета) и рече
му: "побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се
вратим".

После тога Исус Христос упита законика: "шта мислиш, дакле, који је од
оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике?"

Законик одговори: "онај који му милост учини, (тојест Самарјанин)".

Тада му Исус Христос рече: "иди, па и ти чини тако".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл.10, 29-37.

***

Прича о милосрдном самарјанину, осим конкретног и јасног смисла - о

љубави према сваком ближњем - има још, како уче свети оци, и други,
алегоричан, дубоки и тајанствени смисао.

Човек, који је ишао из Јерусалима у Јерихон, није нико други, него наш
праотац Адам, а у његовом лику и сво човечанство. Не оставши у добру,
лишивши се рајског блаженства, Адам и Ева принуђени су били да напусте
"Јерусалим небески" (рај) и удаље се на земљу, где су их одмах среле
несреће и све могуће незгоде. Разбојници - то су силе бесовске, које су
позавиделе невином стању човековом и гурнуле њега на пут греха, лишивши
наше прародитеље верности заповести Божијој (рајског живота). Ране - то су
живе ране греховне, које нас изнурују. Свештеник и левит, то је закон, дат
нам кроз Мојсија и свештенство у лицу Арона, који сами по себи нису могли
спасити човека. Под образом милосрдног самарјанина треба разумети
Самог Исуса Христа, Који је због исцељења наших немоћи, у облику уља и
вина, нама дао новозаветни закон и благодат. Гостионица - то је Црква
Божија, где је све што је неопходно за наше лечење, а гостионичар - то су
пастири и учитељи црквени, којима је Господ поверио бригу о стаду.
Јутарњи излазак самарјанина - то је јављање Исуса Христа после
васкрсења, и Његово вазнесење, а два динара, датих гостионичару - то је
Божанствено Откровење, сачувано посредством Писма и Светог Предања.
Коначно, обећање самарјанина да ћe по повратку свратити опет у
гостионицу, због коначног рачуна, је указивање на други долазак Исуса
Христа на земљу, када ће Он "узвратити свакоме по делима његовим" (Матеј
16, 27).

Исус Христос код Марте и Марије

Поучавајући народ Исус Христос је дошао у Витанију. То село је смештено

недалеко од Јерусалима иза Елеонског горја. Овде је Њега примила у свој
дом једна жена, по имену Марта, која је имала брата Лазара и сестру Марију.

Витанија

У дому Лазаревом Исус Христос дао је поуку о томе, да је брига о

спасењу душе изнад свих других брига. Као повод за то послужило је
гостопримство, учињено Њему од Лазаревих сестара. Обе оне су Га једнако
радосно дочекале, али су различито изразиле своју радост.

Марија је села поред ногу Спаситељевих и слушала је Његово учење.

 Исус Христос код Марте и Марије

Марта је за то време бринула и посебно се старала да Њега што боље

угости.

Да ли се учинило Марти, да она не успева брзо сама да изађе на крај са

својим старањем, или јој се учинило да њена сестра не прима Исуса Христа
са таквом усрдношћу, како би требало: - тек Марта је пришла к Спаситељу и
рекла: "Господе! зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да
служим? Реци јој, дакле, да ми помогне".

А Господ Исус Христос јој рече одговоривши: Марта! Марта! бринеш се и

узнемираваш за много" (за сувишно тј. брига Мартина је управљена к томе,
без чега се може бити, што чини тек животну, пролазну сујету) а само је
једно потребно (то је пажња према речи Божијој и испуњавање воље
Његове). Али Марија је добар (најбољи) део изабрала који јој се (никада)
неће одузети".

***

Догодило се други пут, када је Исус Христос беседио са народом, да једна

жена није могла да задржи радост у својој души од речи Његових и громко је
ускликнула из народа: "блажена (у највећем степену срећна) Мајка која је
родила Тебе, и дојила Тебе!"

А Спаситељ је одговорио на то: "Блажени су они који слушају Логоса

(Реч) Божијег и држе га се", тј. живе по заповестима Божијим.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 10, 38-42 и гл.11, 27-28.

 Спаситељ разоткрива фарисеје у греху - у хули на Духа Светога

и Његово прослављање Божије Мајке

Непријатељи Христови - фарисеји, имали су договор међу собом, да

погубе Исуса Христа. Али Спаситељ, сазнавши за то, удаљио се одатле. За
њим је ишло велико мноштво народа, и Он, по милосрђу Свом, исцелио је
све болесне.

Када су Спаситељ и Његови ученици ушли у један дом, тамо се сабрало

толико народа, да им је било немогуће чак и да једу храну.

Тада су привели к Спаситељу бесомучног - слепог и немог. Господ је њега

исцелио, и слепи и неми почео је да говори и види.

Сав народ се дивио и говорио: "Није ли ово Христос, син Давидов?"

Чувши те речи у народу, фарисеји су огорчено почели да говоре: "Овај

другачије не изгони демоне до помоћу веелзевула (ђавола, сатане), кнеза
демонског".

Христос и фарисеји

Тада је Исус Христос рекао: "Како може сатана изгонити сатану? И ако се
царство само по себи раздели, то царство не може опстати. И ако се дом сам
по себи раздели, тај дом не може опстати; нико не може отети покућство
јакога, ушавши у кућу његову, ако најпре јакога не свеже, и онда ће кућу
његову опленити. И ако сатана устане сам на себе и раздели се, не може
опстати, него ће пропасти. А ако (ви кажете) Ја Духом Божијим изгоним
демоне, онда је коначно, дошло к вама Царство Божије".

"Заиста вам кажем: "Сваки грех и хула (осуђивање, клевета) опростиће се

људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима ни у овоме
веку ни у будућем".

Милосрђе Божије је бесконачно и ако човек спознаје своје грехе и каје се,
тада нема таквог греха, који би победио милосрђе Божије. Често бивају греси
и хула од заблуде, и они се лако умивају покајањем.

Али ко свесно, упорно одбацује најспасоносније милосрђе Божије (које

је благодат Светог Духа), тај свесно дела свемоћи Божије назива делима
ђавола, он нема како да се покаје, а без покајања нема и не може бити
спасења.

Св. Црква тако и одређује: хула на Духа Светога је свесно, разјарено,

противљење истини "Дух Свети учи свакој истини" (Јован 16, 13; 14, 26; 15,
26), Он је "Дух Истине" (Јован 14, 17) -тако Њега назива Сам Господ.

У време те беседе пришли су к Спаситељу Мајка и браћа Његова и стојали

су напољу, јер нису могли прићи к Њему од народа. ("Браћом" су се тада, по
јеврејском, као и уопште по источном обичају, називали сви блиски рођаци).

Фарисеји, користећи се тим случајем, да би сметали наставку Његове

проповеди и изазвали неповерење у народу у Његово небеско порекло,
рекли су: "Ево Мајка Твоја и браћа Твоја и сестре Твоје стоје напољу, и xоће
да говоре с Тобом".

Тада је Исус Христос пожелео још једном да напомене људима, да је Он

Син Пресвете Марије само по човештву своме, али у исто време Он, од
вечности, јесте Син Божији и дошао је у свет због тога, да спасе грешни род
људски - да испуни вољу Оца Свог Небеског. Зато, како Њему Самом, тако и
Његовој Пречистој Мајци и свим верујућим припада, пре свега, да чине вољу
Оца Небеског. Због тога је неопходно више, вечне духовне дужности,
поставити изнад привремених, земаљских.

Господ је знао, да Мајка Његова чува у Свом срцу све Његове речи. Она је
сама пажљива слушатељица и испунитељица Његовог Божанственог
учења, и постављајући Њу свима као пример, Он је рекао: Ко је Мати
Моја, и ко су браћа Моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: "Ево
Мати Моја и браћа Моја, јер ко изврши вољу Оца Мојега Небеског (како је
испуњава Мајка Моја), тај је брат Мој и сестра и Мати".

Тако је Господ узвисио достојанство Своје Пречисте Мајке, Која је блажена

не само због тога, што је Она родила Богочовека, већ је још више блажена
због тога, што је Она постала првом и савршеном испунитељицом Његове
Божанске Воље.

Он, као Син Божији, је знао, да је Мајка Његова, и сада, дошла к Њему не
због тога, да би Њему сметала да проповеда Јеванђеље царства Божијег,
већ због тога, да би заједно са Њим састрадавала. Уистину, суров
унутрашњи бол парао је Њено срце: по љубави према Божанственом Сину
Своме, Она се плашила да види Његова страдања; али послушност вољи
Божијој, љубав према грешницима, за чије искупљење од вечне смрти је и
приносио Себе Њен Син и Бог на жртву умилостивљења, побудили су Њу да
прихвати без роптања све, што је било припремљено Тројичним Саветом
Божијим од саздања света.

Исус Христос, као Син Човечији, ожалостио је Своју Мајку, а као Бог, Њој је
дао силу да поднесе то тешко искушење. Патила је Мати за љубљеним
Сином Својим, окруженим поругама и понижењима, али, као Мати
Богочовека, желела је Њему да Он издржи носећи та надприродна страдања,
и у свему се поуздала у Њега, Она је са чврстином очекивала тај час.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју 12, 22-37, 46-50; по Марку 3, 20-

35; по Луки 11, 14-23; 8, 19-21.

Пресвета Богородица учинила је највиши подвиг на земљи - подвиг

најсавршенијег смирења, који је љубав. Она је или говорила речи Божије или
је ћутала. "И за време живота Синовљевог, Она је била у дубокој сенци" -
пише аутор дела "Смирење у Христу" - "и по вазнесењу Његовом остала је
неприметна. Ипак, имајући сада Јединствену Заступницу у Пресветој
Богородици, ми знамо, да је Њен живот био бољи од живота свих, који су
живели на земљи". Она је, по Свом успењу, преузнесена Богом не само
изнад свих светих угодника Божијих, већ и изнад свих сила небеских:
"часнију од херувима и славнију неупоредиво од серафима".

Тако у лику Пречисте Божије Мајке остварене су неоспорне речи Господа:

"Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све
додати". (Мат. 6, 33; Лук.12, 31).

Ко се назива у Јеванђељу "браћом" Господа Исуса Христа

"Браћа и сестре" Господа - ово што је наведено у Јеванђељу, уопште не

означава, да су они били рођена браћа и сестре Господа у нашем
савременом поимању. По обичају источних народа, тога времена, (као што
се и сада још чува у животу арапског народа, који живи у Палестини и Малој
Азији), "браћом" се не називају само рођена браћа, већ и она од тетке (ујака,
стрица итд.) и још даља, као и уопште, блиски рођаци.

Рођене браће Господ није могао имати, јер Божија Мајка, је имала Јединог
Сина, Господа Исуса Христа и Света Црква Њу назива Приснодјевом, јер је
Она пре Рођења Христовог била Дјева, и у рађању и после рађања
Христовог, остала је таквом, јер Она је дала завет (обећање) Богу да никада
неће ступити у брак. Св. Јосиф је био тобожњи Њен муж - био је само
обручник - чувар Њеног девства. Значи, "браћом и сестрама" Господа по
телу, могу се сматрати само они од тетке (ујака, стрица итд.) или још даљи, и
то само по линији женској, тј. по линији Његове Пречисте Мајке; јер крвног
(по телу) сродства по мушкој линији Спаситељ ни са ким не може имати, јер
он није имао оца по телу.

У самом Јеванђељу не дају се никаква појашњења у каквом сродству се

налазе "браћа Исусова", мада се неки од њих чак и помињу по именима:
Јаков, Јосија, Симон и Јуда (Мат. 13, 54-56). Много се писало о "браћи
Господњој", много се предлагало решења и теорија, али сва она имала су у
себи противуречности и нетачности.

Ако су та браћа Господа браћа у буквалном смислу, тј. стварни рођаци по

телу, тада се они могу сматрати Спаситељевом даљом браћом: Ап. Матеј
назива њиховом матером Марију Јаковљеву (она је и Клеопова), која је, како
говоре истраживачи, сестра али не рођена, Пресвете Марије. Апостол Јован
тако и назива њу "сестром Мајке Његове" (19, 25).

Али та "браћа" Господа могу бити и тобожња "полубраћа", по тобожњем

оцу Јосифу Обручнику, тј. они су могли бити синови Св. Јосифа, из његовог
првог брака, (тј. из његовог стварног брака, у ком је био раније, пре његовог
обручења Пресвете Дјеве Марије). У томе нема ничега чудног, тако на
пример Ап. Марко порекло Спаситеља изводи по линији Јосифа Обручника,
сагласно јеврејским законима. Али на то такође могу указивати и речи Јудеја,
изречене о Спаситељу: "Откуд Њему премудрост ова и моћи? Није ли Он
дрводељин Син? Не зове ли се мати Његова Марија, и браћа Његова Јаков и
Јосија и Симон и Јуда (Тадеј)? И сестре Његове нису ли све код нас? Откуд
Њему све ово?" (Мат.13, 54-56). Смерница, која одговара таквој потврди,
постоји и код Ап. Јована: "Тада Њему рекоше браћа Његова: отиди одавде
(из Галилеје, из дома Својега) и иди у Јудеју, да и ученици Твоји виде дела
Твоја која чиниш" (7, 3). Очигледно је, такође, да указивање на то, да су
"браћа" Господа, деца Јосифова из његовог првог брака, јесте најдревније
предање.

То древно предање не би имало никакве противуречности, али Ап. Матеј је

напоменуо, да је мајка Јаковљева и Јосијина била Марија, коју Ап. Јован
назива Маријом Клеоповом, сестром Мајке Његове (Мат. 27, 56; Јован 19,
25); па су зато неки истраживачи дошли до закључка, да су "браћа" Господу
била Његова даља браћа по телу.
 Али, пошто Св. Православна Црква не одбацује раније напоменуто древно
предање, то ми сматрамо неопходним да кажемо и о њему.

У Житијима Светих (Четиј Минеј) од 26. децембра говори се, да је св.

Јосиф Обручник био син Јаковљев. Јаков је био син Мататов. Али Јаков је
био жењен по закону ужичества, женом свога брата Илија, који је умро
немајући деце. Закон ужичества је налагао, да брат његов узме за себе
жену његову и "остави семе (потомство) брату својему" (Поновљени Закони
25, 5-6). По том закону Јосиф је био син Илијев, мада је по природи он био
син Јаковљев. Ето зашто Св. јеванђелист Лука, излажући родословље
Христово, назива оцем Јосифовим Илија, говорећи о Христу овако: "Исус,
кад поче Своје служење, имаше тридесет година; и беше, као што се
мишљаше, син Јосифов, Илијев, Мататов..." (Лук. 3, 23).

Црквено предање указује, да је Св. Јосиф имао жену и децу. Тако,

Никофор, древни грчки историчар, следећи Св. Иполита, саопштава, да се
Св. Јосиф женио са Саломијом; али немој да мислиш (додаје он), да је то та
Саломија, која се налазила у Витлејему и била је названа бабом Господа; то
је била друга Саломија. Јер је она била рођака Јелисаветина и Пресвете
Богородице, а то је била кћи Агеја, брата Захарије, оца Претече. А Агеј и
Захарија, били су синови свештеника Варахије. Имајући за жену ову
Саломију, кћи Агејеву, свети Јосиф је добио четири сина: Јакова, Симона,
Јуду, Јосију и две кћери, Есфиру и Фамару, или како други говоре - Марту; а
синаксар (црквена поука у богослужебним књигама која појашњава
празновани догађај) Недеље Мироносица, додаје још и трећу кћер, звану
Саломија, која је била удата за Зеведеја. А Георгије Кедрин, помињући две
кћерке Јосифове, говори, да је једна од њих, Марија, била удата за Клеопу,
брата Јосифовог, већ после повратка Јосифовог из Египта; али та Марија,
како се каже, је иста особа, што и Марта или Фамара (код грузинских
светаца, међу св. женама Мироносицама, поштује се и Св. Фамара, под
именом Тамара). Без обзира која је она била кћи, и колико је Јосиф имао
кћери - у сваком случају је несумњиво то, да је Јосиф био жењен и имао
синове и кћери.

После смрти жене своје Саломије, Јосиф је живео као удовац остало
време, проводећи дане своје у чистоти. У Св. Јеванђељу његов свет и
непорочан живот посведочен је следећим, мада кратким, али веома
похвалним речима: "А Јосиф муж Њен, будући праведан"... (Мат. 1, 19). И
шта може бити веће од таквог сведочанства? Он је био толико праведан, да
је својом светошћу превазишао остале праведне оце и праоце. Јер ко је био
достојан да постане обручник и тобожњи муж Пречисте Дјеве, Мајке Божије?
И коме је била дата таква част - да постане наводним оцем (очухом)
Христовим? Заиста, он је био достојан такве части и таквог служења, ради
живота свог савршеног по врлинама. Када је он већ био стар, и имао
осамдесет година, обручена му је била Пречиста Дјева Марија и дата му је
била због чувања Свога Девства. И он је са пуним поштовањем и страхом
служио Њој, као Мајци Божијој, и као Госпођи и Владичици својој и целог
света (уверивши се у то од Ангела, који му се јавио у сну), а такође и
рођеном од Ње Богомладенцу, обезбеђујући Њима храну од труда руку
својих. Скончао је Св. Јосиф у сто десетој години својој.
 Исцељење слепорођеног

Бивши поводом једног празника у Јерусалимском храму, Спаситељ је,

после Своје проповеди, изашао из храма и, пролазећи улицом, увидео је
човека слепог од рођења (слепорођеног).

Јудеји су мислили, да је свака несрећа, која се догађа са човеком, казна за

његове грехе. А ако се несрећа догађала деци, тада су они сматрали да је то
казна за грехе родитеља.

Зато су Исусови ученици Њега упитали: "Рави (учитељу)! Ко је сагрешио,

он или родитељи његови, па се родио слеп? "

Исус Христос им одговори: "није сагрешио ни он ни родитељи његови,

него је то због тога, да се јаве дела Божија на њему".

Рекавши то, Он је пљунуо на земљу, направио глину од пљувачке, и

помазао глином очи слепога.

Затим је Спаситељ рекао слепоме: "иди, умиј се у бањи Силоамској (тако

се назива један извор воде, који се налази изван града; реч Силоам значи
"послан").

Да би исцелио слепорођеног, Спаситељ је могао рећи само реч, и слепац

би прогледао. Према томе, ако је Он помазао сада слепоме очи, то није
учинио зато, што се у тој глини налазила лековита сила, већ због тога, да би
таквим додиром његових очију изазвао у њему веру и показао људима, да
слепац са вером прихвата речи Спаситеља.

Слепорођени је отишао у Силоамску бању, умио се и прогледао; и вратио

се гледајући.

Тада су се сви суседи, и они који су га видели раније, задивили и упитали:

"није ли ово онај слепац, што је седео и просио?"

Једни су говорили "то је он". Други су говорили: "само је налик на њега". А

он сам је говорио: "то сам ја, тај исти, који је био слеп".

Тада су сви почели да га питају: "како су ти се отвориле очи?"

Исцељени им је одговорио: "Човек, који се зове Исус, начини глину, и

помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и
умих се, прогледах".

Упитаху га: "где је тај Човек?"

А исцељени је одговорио: "не знам".

Тада су одвели бившег слепца к фарисејима; а била је субота, када је Исус

Христос њега исцелио.

Фарисеји су такође почели да запиткују исцељенога, како је прогледао.

Исцељени им је рекао:"глину метну Он на моје очи, и умих се и видим".

Неки од фарисеја почели са да говоре: "није од Бога тај Човек, јер не

светкује суботу".

А други говораху: "како може човек грешан чинити таква чуда".

И настаде међу њима раздор.

Затим су опет упитали исцељеног: "шта ти велиш о Њему, због тога што
Он отвори твоје очи?"

А исцељени им рече: "Пророк је".

Али фарисеји нису поверовали, да је он био слеп и да је прогледао. Они су

позвали родитеље и упитали их: "је ли ово ваш син, за кога ви кажете, да се
родио слеп? Како, дакле, сада види? "

А родитељи исцељеног им одговорише: "ми знамо, да је ово наш син, и да

се родио слеп. А како сада види, не знамо, и ко му отвори очи, ми не знамо.
Син наш је већ одрастао, питајте њега; нека сам каже за себе".
 Тако су одговорили његови родитељи, зато што су се бојали фарисеја, који
су се већ раније договорили и одлучили, да свакога, ко призна Исуса Христа
из Назарета за Христа-Месију, Спаситеља света, удаље из синагоге, тј. да га
сматрају одступником од вере и закона. Зато су родитељи, због страха од
фарисеја и рекли: он је одрастао, нека сам каже.

Тада су фарисеји трећи пут позвали исцељеног и рекли му: "Подај славу
Богу! ми знамо, да је Тај Човек грешан (тј. за своје исцељење захвали се
Богу, а не том Човеку, јер Он је грешник)".

А исцељени им рече: "је ли Он грешан, не знам; једно знам - да сам био

слеп, а сада видим".

Фарисеји су кренули опет да га питају: "шта је учинио Он са тобом? Како је

отворио твоје очи?"

Исцељени одговори: "Ја вам већ казах, и не слушасте; шта опет хоћете да
чујете? Да нећете и ви да постанете Његови ученици?"

Фарисеји се расрдише, изгрдише га и рекоше: "ти си ученик Његов, а ми

смо Мојсијеви ученици. Ми знамо, да је Мојсију говорио Бог; а Овога (Исуса)
не знамо, откуда је Он".

Тада им исцељени рече: "у томе и јесте чудо, што ви не знате откуда је Он,
а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога
поштује и твори вољу Његову, тога слуша. Откако је века није се чуло, да ико
(од људи) отвори очи слепорођеном. Кад Он не би био од Бога, не би могао
ништа чинити".

Ове просте и разумне речи, против којих се ништа није могло рећи,
разгневиле су фарисеје. Они му рекоше : "ти си се родио сав у гресима, па ти
нас да учиш?

И истерали су га напоље.

Исус Христос, чувши, да су исцељеног истерали напоље, нашао га је и

рекао му: "верујеш ли ти у Сина Божијега?"

Исцељени упита: "а ко је Он, Господе, да у Њега вјерујем?"

А Исус Христос му рече: "и видео си Њeгa, и Он говори с тобом".

Тада је исцељени са великом радошћу рекао: "верујем, Господе!" и

поклонио се Њему.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 9, 1-38.

 Прича о неразумном богаташу

Исус Христос је учио: "гледајте и чувајте се сваке грамзивости, (тј.

чувајте се љубави ка стицању богатства, чувајте се пристрастности к
богатству), јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат".

А да би људи боље то разумели, Господ им је рекао причу о неразумном

богаташу.

У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: "шта

да чиним? јер немам у шта сабрати летину своју?" И одлучивши рече: "ово ћу
учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и онде ћу сабрати сва
жита моја и добра моја, и казаћу души својој: душо! имаш многа добра
сабрана за многе године, почивај, једи, пиј, весели се!"

Али Бог му рече: "безумниче! Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (тј.
умрећеш); а оно што си припремио чије ће бити?" Испричавши ту причу,
Господ је рекао: "тако бива ономе који себи сабира благо, а не богати се
Богом", тј. тако се мора догодити са сваким човеком, који сабира богатство
само за себе, за своју удобност и задовољавање, а не за Бога, тј. не због
добрих, Богу угодних дела - не помажући ближњима и не олакшавајући
њихове патње. Доћи ће смрт човеку, и земаљско богатство његово неће
донети души његовој на том свету, у будућем животу, никакве користи.

"Зато вам кажем" - рекао је Спаситељ, "не брините се (прекомерно) душом

својом шта ћете јести, ни телом у шта ћете се оденути. Душа је претежнија
од јела и тело од одела; а зна и Отац ваш Небески да вама треба све ово.
Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ћe вам се
све додати", тј. пре свега се брините о спасењу душе ваше испуњавањем
заповести Божијих - показујте милосрђе према ближњем, учините душу своју
праведном, достојном обитавања у Царству Божијем. Тада све остало, све,
што је потребно телу вашем, за земаљски живот, Господ ће вам послати.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл.12, 15-31.

 Даривање молитве ученицима

Једном, када се Исус Христос молио и завршио Своју молитву, један од

ученика је рекао Њему: "Господе, научи нас молити се, као што и Јован
научи ученике своје".

Исус Христос им рече: када се молите, говорите: Оче наш који си на

небесима, да се свети име Твоје; да дође Царство Твоје; да буде воља
Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас; и
опрости нам дугове (грехе) наше, као што и ми опраштамо дужницима
својим; и не уведи нас у искушење; но избави нас од злога. Јер је Твоје
Царство, и сила и слава у векове. Амин.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 11, 1-4; по Матеју, гл. 6, 9-13.

О опраштању увреда. Прича о милосрдном цару и немилосрдном зајмодавцу

За време једне беседе Исуса Христа, апостол Петар дошао је к Њему и

упитао: "Господе! колико пута, ако ми згреши брат мој (тојест ближњи), да му
опростим (ако ме нечим увреди)? Хоће ли бити довољно опростити му до
седам пута?"

Исус Христос му рече: "не велим ти до седам пута, већ до седамдесет

пута седам", тј. опраштај без рачуна, увек.
 Да би боље објаснио то, Исус Христос рекао је причу: један човек је био
дужан цару десет хиљада таланата. (Талант - мера злата и сребра,
приближно вредности 2.500 рубаља. Значи, дуг је био око 25 милиона
рубаља). Али он није имао чиме да врати. Када су га довели цару, цар је
наредио да га продају, и његову жену, и децу, и сво његово имање. Тада је
дужник пао пред цареве ноге и, клањајући се, почео га је молити: "господару!
причекај ме, и све ћу ти вратити". Милостиви цар се сажалио над њим,
опростио му дуг и пустио га да иде. А тај човек, отишавши од цара, наиђе на
једног од својих другова, који му је био дужан сто динара (тј. само двадесет
рубаља). Он је зграбио друга и почео га давити, говорећи: "дај ми што си
дужан". Паде друг његов пред ноге његове и молећи га говорио је: "причекај
ме, и све ћу ти вратити". Али овај није хтео да сачека и одвео га је и бацио у
тамницу док не врати дуг. Када је Цар сазнао, од другова пострадалог о
немилосрдности тог човека позвао га је к себи и рекао: "зли слуго! сав дуг
онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш
на свога друга, као и ја на те што се смиловах?" И, разгневивши се, цар га је
предао мучитељима (људима који су имали обавезу кажњавања
преступника), док не врати све што му је дуговао.

Завршивши причу, Исус Христос је рекао: "тако ће и Отац Мој Небески

учинити вама, ако не опростите сваки од вас брату свом од срца сагрешења
његова".

У овој причи под Царем се подразумева Бог. Под човеком, који је тако
много дуговао цару, подразумевају се људи. Под дугом - греси наши. Под
другом дужниковим, подразумевају се ти људи, који су у нечему криви пред
нама (наши дужници).

Из ове приче се види, да свако, ко бива зао према својим ближњима за

било какве њихове поступке и неће да им опрости, тај не заслужује
(недостојан је) милости од Бога.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл.18, 21-35; по Луки, гл. 17, 3-4.
 Исцељење десеторице губавих

На уласку у једно село, Исуса Христа срело је десет губавих људи.

Деветорица од њих били су Јудеји, а један Самарјанин. Заједничка мука
спојила их је. Губавима је било забрањено да прилазе људима, јер је њихова
болест била заразна. Зато су, стојавши издалека, они громким гласом
говорили: "Исусе Учитељу! помилуј нас".

Исус Христос им рече: "идите и покажите се свештеницима". Свештеници

би осмотривши оне, који би оздрављали од губе, њима давали потврду на
право да живе у градовима и селима.

Губави су пошли к свештеницима; и када су ишли, путем су се очистили од

губе, тј. исцелили су се, постали су здрави. Један од њих, видевши да је
исцељен, вратио се Исусу Христу, громким гласом је прославио Бога, и
павши пред ноге Христове, захвалио се Њему. А он је био Самарјанин. А
Јудеји су остали незахвални.

Тада је Исус Христос рекао: "зар се не очистише десеторица? а где су

деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу,
него само овај иноплеменик?"

Затим, обративши се захвалном Самарјанину рече му: "устани и иди; вера

твоја спасла те је".

Из овога се види, да смо увек дужни да будемо захвални Богу за све

Његове милости, које нам Он шаље.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл.17, 11-19.

 Прича о богаташу и Лазару

О оним људима, који љубе богатство, а сиромашнима не помажу, Исус

Христос је испричао овакву причу.

Један човек беше богат, облачио се у скерлет (горња одећа од скупоценог

финог материјала), и у свилу (танка бела одећа), и славио је весело сваки
дан. А био је такође неки сиромах, по имену Лазар, који је лежао пред
вратима дома богаташевог, покривен гнојем. Он је желео да се насити
мрвама које су падале са трпезе богаташеве, и пси су долазили и лизали гној
његов.

Умре сиромах и однесоше га ангели у наручје Аврамово (место

блаженства праведних, рај).

Умре и богаташ, и погребоше га. И ево, мучећи се у паклу, он подиже очи

своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом и повика: "оче
Авраме! смилуј се на мене и пошаљи Лазара, нека умочи у воду врх од прста
својега да ми расхлади језик, јер се мучим у овоме пламену".

Али Аврам рече: "чедо! сети се да си ти примио добра своја у животу

своме, а Лазар се намучио; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх
свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, коју не
можемо прећи нити ви нити ми".
 Тада бивши богаташ рече Авраму: "молим те пак, оче, да пошаљеш
Лазара к дому оца мојега, јер имам петорицу браће.

Нека их упозори и посведочи им о будућем животу, да не би и они дошли

на ово место мучења".

Аврам му је одговорио: "имају Мојсија и пророке (тј. Свето Писмо њихово);

нека њих слушају".

А он се успротивио Авраму: "не, оче Авраме, него ако им дође неко из

мртвих, покајаће се".

Тада му Аврам рече: "ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из

мртвих васкрсне, неће поверовати".

У овај причи Господ је јасно показао... Ако богаташ троши своје богатство,
само на своје задовољство, а сиромашнима не помаже, не мисли о својој
души и њеној вечној судбини, он ће бити осуђен и неће примити блаженства
у будућем животу. А они, који трпељиво, са кротошћу, без роптања подносе
патње, добиће вечни блажени живот у царству Небеском.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл.16, 19-31.

 Прича о царинику и фарисеју

Опомињући све нас, да се не гордимо, не хвалимо, сматрајући себе

праведнима више од осталих, већ да би се са смирењем, видевши своје
грехе, скрушавали због њих, никог не осуђујући, јер само смирен човек се
вазноси душом ка Богу - Исус Христос је испричао следећу причу.

Два човека пошла су у храм да се помоле. Један је био фарисеј, а други

цариник.

Фарисеј, ставши напред, молио се овако: "Боже! хвала ти што нисам као
остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник.
Постим двапут у седмици. Дајем десетак од свега што стекнем".

А Цариник је стајао издалека. Он није смео да упути очи своје к небу, већ
је, ударавши се у груди, говорио: "Боже, милостив буди мени грешноме!".

Исус Христос је рекао: "кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не
фарисеј. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује
узвисиће се".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл.18, 9-14.

 Благосиљање деце

Многи су приносили к Исусу Христу своју децу, да би их Он додирнуо,

положио на њих своје руке с молитвом, благословио их.

Ученици пак Његови нису им допуштали, мислећи, да не приличи да деца

узнемиравају Учитеља.

Али Исус Христос, видевши то, негодовао је, и позвавши ученике, рекао је:
"пустите децу, и не браните им да долазе к Мени, јер је таквих Царство
Небеско. Заиста вам кажем: ко не прими Царство Божије као дете, тај неће
ући у њега".

И обгрливши децу, Исус Христос положио је на њих руке и благословио их.

Из овога треба схватити, да невиност, не злобивост, простота и доброта

душе, који су својствени пре свега деци, уводе човека у Царство Небеско.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 19, 13-15; по Марку, гл.10, 13-
16; по Луки, гл.18, 15-17.
 Прича о блудном сину

Исусу Христу су долазили цариници и грешници, да би слушали Њега.

Горди фарисеји и књижници, учитељи јеврејског народа, роптали су због тога
на Исуса Христа и говорили: "Он прима грешнике и једе са њима".

На то, Исус Христос је испричао неколико прича, у којима је показао, да

Бог са радошћу и љубављу прима сваког грешника који се каје. Ево једне од
њих:

Неки човек је имао два сина. Млађи од њих рече оцу: "оче! дај ми део
имања што припада мени. Отац испуни његову молбу. И после неколико
дана, покупи млађи син, све своје, и отиде у земљу далеку и онамо, живећи
развратно, просу сво своје имање. А кад је све потрошио, настаде велика
глад у тој земљи, и он поче да оскудева. И отишавши приби се (веза се) код
једнога житеља из те земље; и он га посла у поље своје да чува свиње. И
жељаше напунити трбух свој, рожчићима које су јеле свиње, али нико му није
давао.

Блудни син, у туђој далекој земљи

Тада, дошавши себи, он се сети оца, и покајавши се због свог поступка, он

схвати: "колико најамника (радника) у оца мога имају хлеба исувише, а ја
умирем од глади! Уставши, отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: "оче!
сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим; прими
ме као једнога од најамника својих".

Тако он и учини. Устаде и оде кући, к оцу својему. И када је био још
подалеко, угледа га отац његов и сажали му се. И отац потрчавши загрли га
и пољуби.
 Повратак блудног сина

А син му рече: "оче! сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати
се сином твојим"...

А отац рече слугама својим: "изнесите најлепшу одећу и обуците њега; и

подајте му прстен на руку и обућу на ноге; и закољите теле угојено; да
једемо и да се веселимо! Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен
беше, и нађе се". И стадоше се веселити.

А син његов старији беше у пољу. И долазећи, када се приближи кући, чу

певање и играње, и дозвавши једнога од слугy питаше: "шта је то? ".
 А слуга му рече: "брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено, јер га је
здрава дочекао".

А старији син се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и

мољаше га.

Али он одговори оцу: "ето, служим те толико година и никад не преступих

(не наруших) заповест твоју; а мени никад ниси дао ни јарета, да бих се
провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо
имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено".

А отац му рече: "сине мој! ти си свагда са мном, и све моје - је твоје.

Требало је и ти да се развеселиш и обрадујеш, јер овај брат твој мртав беше,
и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".

У овој причи под оцем се подразумева Бог, а под блудним сином - покајани
грешник. На блудног сина личи сваки човек, који се својом душом удаљава
од Бога и предаје се својевољном, грешном животу; својим гресима он убија
своју душу и све дарове (живот, здравље, снагу, способности), које је добио
од Бога. А када грешник, уразумивши се, приноси Богу искрено покајање, са
смирењем и са надом на Његово милосрђе, тада се Господ, као Отац
милосрдни, радује са Својим ангелима обраћењу грешника, опрашта му сва
његова безакоња (грехе), како год велика она била, и враћа њему Своју
милост и дарове.

Причом о старијем сину Спаситељ учи томе, да је сваки верујући

хришћанин дужан да свом душом својом жели свима спасење, да се радује
обраћењу грешника, да не завиди Божијој љубави према њима и не сматра
себе достојнијим Божијих милости, од оних који се обраћаjу Богу из свог
предходног живота у безакоњима.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 15, 11-32.

Предсказање Исуса Христа о крају света и о другом Његовом доласку

Исус Христос предсказао је о томе, што очекује у будућности цео наш свет
и све људе. Он је учио, да ће наступити крај света, и да ће се земаљски
живот људскога рода окончати; тада ће Он по други пут доћи на земљу, и
васкрснуће све људе (тада ће се тела свих људи поново сјединити са својим
душама и оживеће), и учиниће тада Исус Христос суд над људима и даће
свакоме по његовим делима. "Не чудите се томе - говорио је Исус Христос -
јер долази час, у који ће сви, који су у гробовима, чути глас Сина Божијега и
чувши оживеће; и изићи ће из гробова - они који су чинили добро за вечни
блажени живот, а они који су чинили зло за осуду".

Ученици Њбегови су га упитали: "кажи нам, када ће то бити, и какав је

знакТвог (другог) доласка и краја света?". У одговор на то Исус Христос их је
упозорио, да ће пре доласка Његовог, у слави, на земљу, наступити таква
тешка времена, каквих још није било од почетка света. Десиће се разне
несреће: глад, помор, земљотреси, чести ратови. Умножиће се безакоња;
вера ће ослабити; у многима ће исчезнути љубав према другима. Појавиће
се много лажних пророка и учитеља, који ће заводити људе и развраћати их
својим погубним учењем. Али пре свега ће бити проповедано Јеванђеље
Христово по свој земљи, за сведочанство свим народима.

Пред сам крај света десиће се велика, ужасавајућа знамења на небу; море
ће захучати и замутити се; потиштеност и недоумице ће овладати људима,
тако да ће они издисати од страха и у очекивању несрећа у целом свету. У те
дане, после тих јада, сунце ће се помрачити, месец неће дати своју светлост,
звезде ће спасти са неба и силе небеске ће се поколебати. Тада ће се јавити
на небу знамење Исуса Христа (Крст Његов); и тада ће заплакати сва
племена земаљска (од страха пред судом Божијим) и угледаће Исуса Христа,
како иде на облацима небеским са силом и славом великом. Као муња ће
блистати на небу од истока до запада (у исто време видљив посвуда), такав
(видљив за све, одједном) биће долазак Сина Божијег.

А дан и час Свог доласка на земљу Исус Христос није саопштио Својим
ученицима: "о томе зна само Отац Мој Небески" - рекао је Он, и учио је да
увек будемо спремни за сусрет са Господом.
 Други долазак Спаситеља

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 5, 24-29; по Матеју, гл. 24, 3-

44; по Марку, гл. 13, 3-37; по Луки, гл. 17, 20-37 и гл. 21, 7-36.
 Прича о десет девојака

Због тога, да људи увек буду спремни за сусрет са Господом, тојест за суд
Божији, а значи и за смрт, јер смрт је почетак суда Божијег над човеком, Исус
Христос испричао је причу о десет девојака. У тој причи Господ нас је
упоредио са девојкама, које су биле сабране на свадбу. По источним
свадбеним обичајима, женик је ишао по невесту, која га је очекивала у дому
свога оца. Њене другарице, девојке, са запаљеним светиљкама, у касно
вече, имале су да дочекају женика и доведу га невести.

"Тада ће бити Царство Небеско као десет девојака" - рекао је Спаситељ,

"које узеше светиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих беху
мудре и пет луде. Јер луде, узевши светиљке своје, не узеше са собом уља.
А мудре узеше уље у посудама са светиљкама својим. А будући да женик
одоцни, задремаше све, и поспаше. А у поноћ стаде вика: "ево женик долази,
излазите му у сретање". Тада устадоше све девојке оне и украсише
светиљке своје. Али у лудих, светиљке без уља почеше се гасити, и оне
рекоше мудрима: "дајте нам од уља вашега, јер се наше светиљке гасе". А
мудре одговорише: "да не би недостало и нама и вама, боље идите
продавцима и купите себи". А кад оне отидоше да купе, дође женик, и
спремне за сусрет са жеником уђоше с њим на свадбу, и врата се затворише.

А после дођоше и оне друге девојке говорећи: "Господару! Господару!

отвори нам".

А он одговарајући рече им: "заиста вам кажем, не познајем вас" (тј. ви сте
Мени туђе).

И завршивши ту причу, Спаситељ рече: "Стражите, дакле, (тј. будите увек

спремни) јер не знате дана ни часа у који ће доћи Син Човечији" (тако је
Себе називао Спаситељ).
 "Лудим девојкама" слични су лењи људи, који знају, да се морају појавити
на суду Божијем, али они се не припремају за њега, док још живе на земљи и
док их још није стигла смрт; не кају се за своје грехе и не чине добра дела.

"Уље у светиљкама" означава добра дела, а посебно дела милосрђа

(помоћ сиромашнима).

"Сан девојака" је смрт људи.

Доћи ће на земљу ("Женик") Судија наш, Исус Христос и сви мртви ће се

пробудити из смртног сна, тј. васкрснуће. Каквог је кога задесила смрт -
спремног или не спремног за суд Божији - такав ће се он појавити и пред
судом Божијим. Тада, лењим људима, ниоткуда неће доћи очекивана помоћ,
и они ће чути од Христа горке речи: "Ја вас не познајем; идите од Мене".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 25, 1-13.

Прича о талантима

Још једну причу испричао је Исус Христос против лењости и немарности

наше.

Син Човечији ће поступити, као човек, који је, отишавши у туђу земљу,
позвао своје слуге и поверио им своје имање. Једноме он је дао пет
таланата, другоме два таланта, а трећем један таланат, свакоме по његовој
снази; и тада је отишао.

Онај што је примио пет таланата пође, употреби их за посао и стекне на

њих још пет таланата. Исто тако и онај што је примио два таланта стекне на
њих још и друга два. А онај који је примио један таланат није хтео да се
труди, пошао је, и закопао га у земљу, и сакрио је сребро свог господара.

После дуго времена, вратио се њихов господар и потражио од њих

извештај. Онај што је примио пет таланата донесе и других пет и пришавши к
њему, рече: "господару! предао си ми пет таланата; ево још пет таланата
које сам добио с њима".

А господар му рече: "добро, слуго добри и верни! у маломе си био веран,

над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега".

Приступи и онај што је примио два таланта и рече: "господару! предао си

ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима".

Господар рече њему: "добро, слуго добри и верни! у маломе си био веран,
над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега".
 А приступи и онај што је примио један талант, и рече: "господару, знао сам
да си ти тврд човек, жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси просуо; па се
побојах, и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје".

Господар његов одговарајући рече: "зли и лењи слуго, знао си да жањем

где нисам сејао, и скупљам где нисам просуо; требало је зато моје сребро да
даш трговцима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле, од
њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има
даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А
неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба".

Рекавши ту причу, Исус Христос је узвикнуо: "ко има уши да чује, нека
чује!"

Ова прича значи: сви људи добијају од Господа различите дарове, као:
живот, здравље, снаге, душевне способности, учење, дарове Светог Духа,
земаљска блага и остало, да би тим даровима служили Богу и ближњима.
Сви ти дарови Божији и обједињени су у причи под именом таланата. Бог
зна, колико треба свакоме дати, по његовим способностима, и према томе и
добијају - неки више, неки мање. Ко се како користио даровима Божијим, за
то ће сваки човек бити дужан да да извештај Господу, при другом Његовом
доласку. Ко их је употребио на корист своју и других, тај ће примити похвалу
од Господа и вечне небеске радости; а лењиви и немарни људи биће
осуђени од Господа на вечна страдања.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 25, 14-30; по Луки, гл. 19, 11-
28.

О страшном суду

О последњем страшном суду Своме, над свим људима, при другом Свом
доласку, Исус Христос учио је овако: А када дође Син Човечији у слави својој
и сви свети ангели са Њим, тада ће Он, као Цар, сести на престол славе
Своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и Он ће их разлучити једне од
других (верне и добре од безбожних и злих) као пастир што разлучује овце
од јаради; и поставиће овце (праведнике) са десне стране Себи, а јарад
(грешнике) са леве.

Тада ће рећи Цар онима што стоје са десне стране Његове: "ходите
благословени Оца Мојега, примите Царство, које вам је припремљено од
постања света. Јер огладнех, и дадосте Мени да једем; ожеднех, и напојисте
Мене; странац бејах, и примисте Мене; наг бејах, и оденусте Мене; болестан
бејах, и посетисте Мене; у тамници бејах, и дођосте Мени".

Тада ће праведници Њега упитати са смирењем: "Господе! када видесмо

Тебе гладна, и нахранисмо? или жедна, и напојисмо? Кад ли видесмо Тебе
странца, и примисмо? или нага, и оденусмо? Кад ли видесмо Тебе болесна
или у тамници, и дођосмо Теби?"

Цар ће им одговорити и рећи: "заиста вам кажем: кад учинисте једноме од

ове Моје најмање браће (тј. људима којим је потребно), Мени учинисте".

Затим ће Цар рећи и онима са леве стране: "идите од Мене, проклети, у

огањ вечни, који је припремљен ђаволу и ангелима његовим. Јер Ја
огладнех, и не дадосте Мени да једем; ожеднех, и не напојисте Мене;
странац бејах, и не примисте Мене; наг бејах, и не оденусте Мене; болестан
и у тамници бејах, и не посетисте Мене".

Тада ће и они одговорити Њему и рећи: "Господе! када видесмо Тебе

гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не
послужисмо Теби? "

А Цар ће им рећи: "заиста вам кажем; кад не учинисте једноме од ових

најмањих, ни Мени не учинисте".

И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни.

Велик и страшан биће тај дан за сваког од нас. Зато се и суд тај назива
Страшним, јер ће бити откривена, пред свим људима, наша дела, речи, и
најтајније мисли и жеље. Тада се већ ни у кога нећемо надати, јер Суд
Божији је праведан, и свако ће добити по делима својим.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 25, 31-46.

 Васкрсење Лазарево

Приближио се празник јеврејске Пасхе, а са њим и последњи дани живота

Исуса Христа на земљи. Злоба фарисеја и старешина јудејских дошла је до
крајности; окаменила су срца њихова од зависти, властољубља и других
порока; и они нису хтели да приме кротко и милосрдно учење Христа.

Они су тражили погодан случај, да ухвате Спаситеља и да га предају

смрти. И ево, сада се њихово време приближило; наступала је власт таме, и
Господ се предавао у руке људске.

У то време у селу Витанији разболео се Лазар, брат Мартин и Маријин.

Господ је љубио Лазара и његове сестре и често је посећивао ту
благочестиву породицу.

Када се Лазар разболео, Исуса Христа није било у Јудеји. Сестре су

дојавиле Њему говорећи: "ево болује онај кога ти љубиш".

Исус Христос, чувши то рече: "ова болест није на смрт, него на славу
Божију, да се Син Божији прослави кроз њу".
 Провевши два дана у том месту, где се налазио, Спаситељ рече
ученицима: "хајдемо опет у Јудеју. Лазар, пријатељ наш, заспао је; но Ја
идем да га пробудим".

Исус Христос говорио им је о смрти Лазаревој (о смртном сну његовом), а

ученици су мислили, да Он говори о обичном сну, јер сан за време болести је
добар знак оздрављења, они су рекли: "Господе! ако је заспао, устаће".

Тада им Исус Христос рече отворено: "Лазар је умро, и Ја се радујем због

вас, што нисам био тамо (то је због тога), да ви поверујете. Него хајдемо к
њему".

Када је Исус Христос прилазио Витанији, Лазар је већ четири дана био
погребен. Многи Јудеји из Јерусалима дошли су код Марте и Марије да их
утеше у жалости.

Марта је прва сазнала да долази Спаситељ и пошла је Њему у сусрет. А

Марија је у дубокој жалости седела у дому.

Када је Марта срела Спаситеља, рекла је: "Господе! да си Ти био овде, не

би умро брат мој. Али и сада знам, да што год Ти заиштеш у Бога, даће Ти
Бог".

Исус Христос јој говори: "васкрснуће брат твој".

А Марта је рекла Њему: "знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи

дан, (тј. при свеопштем васкрсењу, на крају света)". Тада јој је Исус Христос
рекао: "Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре, оживеће. И
сваки, који живи и верује у Мене, неће умрети вавек. Верујеш ли у ово?"

Марта одговори Њему: "да, Господе! ја верујем да си Ти Христос Син

Божији који је дошао у свет".

После тога, Марта је брзо пошла к дому и сасвим тихо рекла својој сестри
Марији: "Учитељ је дошао и зове те". А Марија, чим је чула ту радосну вест,
брзо је устала и пошла к Исусу Христу. Јудеји, који су били са њом у дому и
тешили је, видевши, да је Марија брзо устала и изашла, пошли су за њом,
мислећи, да је она пошла к гробу братовљевом - да тамо плаче.

А Спаситељ још увек није улазио у село, већ је био на оном месту, где Га је
срела Марта.

Марија је пришла к Исусу Христу, пала пред Његове ноге и рекла:

"Господе! да си Ти био овде, не би умро мој брат".

Исус Христос видевши Марију и пристигле јудеје са њом како плачу, и Сам
се растужио духом и рекао: "где сте га метнули?" Говоре Њему: "Господе,
дођи да видиш".

Исус Христос је заплакао.

 Када су дошли к гробу Лазаревом - а то је била пећина, и улаз у њу био је
затворен каменом - Исус Христос је рекао: "склоните камен".

Марта рече Њему: "Господе! већ заудара (тј. осећа се задах разлагања),
јер је четири дана у гробу".

Исус Христос јој говори: "не рекох ли Ја теби, да ако верујеш, видећеш
славу Божију?"

И тако, одвалили су камен са пећине.

Тада је Исус подигао очи к небу и рекао Богу Оцу Својему: "Оче!
благодарим Ти што си услишио Мене! А Ја знадох, да Ти свагда слушаш
Мене; него рекох народа ради, који овде стоји, да верују да си Ти послао
Мене".

Затим, рекавши те речи, Исус Христос је позвао громким гласом: "Лазаре!

изиђи напоље".

И изашао је умрли из пећине, сав обавијен по рукама и ногама пеленама

за погреб, и лице његово било је обавијено платном (тако су Јевреји
облачили умрле).

Исус Христос им рече: "раздрешите га и пустите нека иде".

Тада су многи од Јудеја, који су били тамо и видели то чудо, поверовали у

Исуса Христа. А неки од њих, отишли су код фарисеја и испричали им о
томе, што је учинио Исус. Непријатељи Христови, првосвештеници и
фарисеји, узнемирили су се, и страхујући да цео народ не поверује у Исуса
Христа, сабрали су синедрион (савет) и решили су да убију Исуса Христа.
Глас о том великом чуду, раширио се по целом Јерусалиму. Многи Јудеји су
долазили у дом Лазарев, да би видели њега, и видевши, поверовали су у
Исуса Христа. Тада су првосвештеници решили да убију и Лазара. Али
Лазар, од када га је Спаситељ васкрсао, живео је још дуго и био је касније
епископ на острву Кипар, у Грчкој.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл.11, 1-57 и гл.12, 9-11.

Ово велико чудо Спаситељево, васкрсење Лазарево, празнује св.

Православна Црква у суботу шесте недеље Великог Поста (дан уочи Цветне
Недеље - Цвети).
Величанствени улазак Господа у Јерусалим
 Кратко после васкрсења Лазара, шест дана пре јеврејске Пасхе, Исус
Христос учинио је величанствени улазак у Јерусалим, да би показао, да Он
јесте истинити Христос Цар и да иде на смрт добровољно.

Приближивши се Јерусалиму, дошавши до села Витаније, код горе

Елеонске, Исус Христос послао је двојицу Својих ученика, рекавши: "идите у
село што је према вама; и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с
њом на којему нико од људи никада није седео; одрешите је и доведите Ми.
И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу".

Ученици су пошли и поступили тако, како им је рекао Исус Христос. Они су

довели магарицу и младо магаре, покрили су магаре својим одећама, и Исус
Христос је сео на њега.

У међувремену, у Јерусалиму су дознали, да Исус, васкрсавши

четвородневног Лазара, долази у Јерусалим. Много народа, који се сабрао
са свих страна на празник Пасхе, изишло је Њему у сусрет. Многи су скидали
са себе горње одежде и постављали их пред Њим по путу; други су узели
палмине гране, носили их у рукама и бацали их по путу. И сав народ, пратећи
и дочекујући Њега, са радошћу је клицао: "осана (спасење) Сину Давидову!
благословен који долази у име Господње (тј. достојан хвале, који иде у
име Господа, од Бога послан) Цар израиљев! Осана на висини!"

Приближивши се Јерусалиму, Спаситељ је са жалошћу гледао на њега. Он

је знао, да ће народ одбацити Њега - свог Спаситеља - и да ће Јерусалим
бити разрушен. Исус Христос је заплакао за њим и рекао: "О, кад би и ти
знао, бар у овај дан твој, шта служи за мир (тј. за спасење) твој! Али је
сада сакривено од очију твојих (тј. ти упорно затвараш очи на сву Божију
наклоност, послату к теби). Јер ћe доћи на тебе дани, и окружиће те
непријатељи твоји опкопима и опколиће те, и стегнуће те са свих
страна; и срушиће тебе и побиће децу твоју, и неће оставити у теби ни
камена на камену, зато што ниси познао (ниси хтео да познаш) време у
којему си похођен" (тј. време, када Господ посећуjе тебе).

Када је Исус Христос ушао у Јерусалим, цео град се усталасао, и питали

су они који нису знали Њега: "Ко је то?"

Народ одговори: "то је - Исус, пророк из Назарета Галилејског", и причали

су о томе, да је Он позвао из гроба Лазара и њега васкрсао из мртвих.

Ушавши у храм, Христос је поново, као и у првој години Свог учења, из

њега истерао све продавце и купце, говорећи им: "написано је: - Дом Мој
домом молитве назваће се за све народе - а ви начинисте од њега пећину
разбојничку".

Слепи и хроми су окружили Њега у храму, и Он их је све исцелио. Народ,

видевши чуда Исуса Христа, још је више почео Њега да прославља. Чак су и
мала деца, која су била у храму, клицала: "осана Сину Давидову!"

Првосвештеници и књижници негодовали су на то и рекли су Њему: "чујеш

ли, шта ови говоре?"
 А Исус Христос им је одговорио: "да зар нисте никада читали: - из уста
деце и одојчади начинио си Себи хвалу?" (Псал. 8, 3).

У следећим данима Исус Христос је учио у храму, а ноћи је проводио ван

града. Првосвештеници, књижници и старешине народне тражили су прилику
да Га погубе, али је нису налазили, јер Га је сав народ непрекидно слушао.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју, гл. 21, 1-17; по Марку, гл. 11, 1-
19; по Луки, гл. 19, 29-48; по Јовану, гл.12, 12-19.

Величанствени улазак Господа у Јерусалим празнује св. Православна

Црква у последњу недељу пре светлог празника Пасхе. То је један од
великих празника и назива се још и Цвети - Цветна Недеља, и на тај дан се
за свеноћну службу Божију (или за јутрење) деле онима што се моле
освештане гранчице врбе или другог растиња. У прошлости са зеленим
гранама дочекивани су цареви, који су се враћали у слави после победе над
непријатељима. И ми, држећи у рукама прве пролистале пролећне гранчице
прослављамо Спаситеља, као Победитеља смрти; зато што је Он васкрсавао
умрле и у тај дан Он је улазио у Јерусалим због тога, да умре за наше грехе
и васкрсне, и тиме нас спасе од вечне смрти и вечних мука. Гранчица нам
служи као знак победе Христа над смрћу и треба да нас подсећа на будуће
васкрсење свих нас из мртвих.

Тропар празника

Обшчее воскресеније прежде

Да би нас уверио у опште
Твоеја страсти уверјаја, из
васкрсење Ти си, Христе Боже
мертвих воздвигл јеси Лазарја,
пре Свога страдања, васкрсао
Христе Боже. Тем же и ми, јако
Лазара из мртвих. Зато и ми, као
отроци, победи знаменија
деца, носећи знаке победе,
носјашче, Тебје, Победителју
кличемо Теби, победнику смрти:
смерти, вопием: осанна в
Осана са висине! Благословен Ти
вишних, благословен грјадии во
који долазиш у име Господње!
имја Господне!

Обшче воскресеније уверјаја - уверио нас је да ће се десити опште

васкрсење ; прежде Твојеја страсти - пре Својих страдања; воздвигл јеси -
васкрсао Си; тем же - зато; јако отроци - слични деци. Деца, наравно са
одраслима, дочекивала су Христа са гранчицама дрвета и прослављала су
Њега; Победи знаменија носјашче - носећи знаке победе. Овде се под
знамењима или знацима победе Исуса Христа над смрћу, подразумевају
гранчице дрвета, које ми држимо у храму; Вопијем - кличемо, узвикујемо;
благословен грјадии во имја Господне - достојан прослављења Који иде у
славу Господа.

Место погребења и славног Васкрсења налази се поред Голготе, с југо-западне њене

стране.
Сада се на том месту налази величанствени храм Васкрсења Христовог.
 Прича о злим виноградарима

Беседећи у храму, Господ Исус Христос, обраћаjући се првосвештеницима,

књижницима и старешинама народним, рекао им је ову причу.

"Беше неки човек домаћин, Који посади виноград и огради га плотом, и

ископа у њему точило (винску пресу), и сагради кулу, и даде га
виноградарима, и отиде.

А када се приближи време бербе, Он посла слуге своје виноградарима да

приме плодове Његове. И виноградари, похватавши слуге Његове, једнога
избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше.

Опет посла Он друге слуге, више него пре, али и њима учинише тако исто.

Коначно, посла Он к њима јединога Сина Свога, вољенога, говорећи:

"постидеће се Сина Мојега".

А виноградари видевши Сина, рекоше међу собом: "ово је наследник.

Ходите да убијемо Њега, и да присвојимо наследство Његово. И ухватише
Њега, па изведоше напоље из винограда, и убише".

Рекавши ту причу, Спаситељ их упита: "када, дакле, дође Господар

винограда, шта ће учинити виноградарима оним?"

Они му одговорише: "злочинце ће злом смрћу погубити; а виноград ће дати

другим виноградарима, који ће Њему давати плодове у своје време".

Господ Исус Христос је потврдио одговор, рекавши: "Зато вам кажем, да ће

се од вас узети Царство Божије, и даће се народу, који доноси плодове
његове".

Тада су првосвештеници и фарисеји са књижницима схватили, да је

Спаситељ говорио о њима. У свом бесу они су хтели Њега да ухвате, али су
се уплашили народа, јер је народ сматрао Њега за пророка.

Ова прича се објашњава овако.

Домаћин, то је Бог. Виноград то је народ јеврејски, изабран од Бога за

чување истините вере. Ограда винограда - Закон Божији, дат кроз Мојсија;
Точило, куда је отицао сок од грожђа - жртва (у Старом завету,
праобразовавши крсну жртву Исуса Христа); Кула - храм јерусалимски.
Виноградари - првосвештеници, књижници, старешине јеврејског народа.
Слуге Домаћинове - Св. Пророци. Син Домаћинов - Син Божији Господ
наш Исус Христос. Налазивши се на челу јеврејског народа,
првосвештеници, књижници и старешине добили су власт због тога, да
припреме народ за прихватање Спаситеља, а они су употребили ту власт
само за своју корист. Бог им је слао пророке, али они су их гонили и убијали.
Тако су они постали пророкоубицама, а затим и убицама апостола. А
Спаситеља свог, они су одбацили, и одстранивши га из свог града, распели.
И зато, одузето је било од њих Царство Божије и дато другоме народу, Цркви
Христовој, изграђеној од незнабожаца.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 21, 33-41; по Марку, гл.12, 1-

9; по Луки, гл. 20, 9-16.

О давању пореза цару

Господ Исус Христос, наставио је да учи у храму, а јудејске старешине, за

то време, су се саветовале међу собом, како Њега да улове у речима, да би
било могуће окривити Га пред народом, или пред римском влашћу.

И ето, смисливши лукаво питање, они су послали к Спаситељу неке

фарисеје (младе ученике своје), и иродовце (тј. неке који су признавали
законитост римских власти), и који су, правећи се благочестивима, Њему
почели улагивачки да говоре : "Учитељу! знамо да си истинит и путу
Божијему заиста учиш и не обазиреш се ни на кога; јер не гледаш ко је ко од
људи. Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћecapy или
не?"

Непријатељи Христови, смисливши то лукаво питање, рачунали су овако:

ако Исус Христос одговори, да треба платити порез, тиме ће Он изазвати
против Себе негодовање у народу, јер су Јевреји признавали својим царем
само Бога; а сматрати себе поданицима цара из туђе земље, па још и
незнабожца, они су сматрали безакоњем, богопротивним, и само по принуди,
плаћали су порез ћесару. А ако Исус Христос одговори, да не треба платити
порез ћесару, у том случају они би Њега одмах окривили пред римским
управником, да побуњује народ против римске власти, као противник
ћесаров.

Али Исус Христос, разумевши њихово лукавство рече: "што Ме кушате,

лицемери? (лицемер - човек, који се претвара, ради користи стара се да
представи себе пред другима побожним и честитим). Покажите ми новац
порезни".
 А они донесоше Њему динар.

Спаситељ упита: "чији су овај лик и натпис?"

Они одговорише "ћесареви".

Тада им Исус Христос рече: "подајте, дакле, ћесарево ћecapy, и Божије

Бoгy". То значи: подајте ћесару за то, што ви добијате од њега, платите
порез њему за све то, чиме се користите од њега (новцем, војском и сл.),
будите покорни њему у свему, што није противно Божијим заповестима -
плаћање пореза је знак покорности, законска обавезност и неопходност. Али
у исто време, истрајно треба испуњавати и све што Бог тражи од нас у
Својим заповестима, и с љубављу служити Њему, јер Богу сте дужни својим
постојањем, самим животом својим.

Одговор Спаситељев фарисејима о давању пореза ћесару

Одговор Спаситељев задивио је својом мудрошћу и необичном простотом,

па су фарисеји заћутали и са стидом су отишли од Њега.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Матеју гл. 22,17-22.

 О васкрсењу мртвих

После тога, по раније направљеном договору, дошли су код Спаситеља

садукеји, који нису веровали у васкрсење мртвих. Они су смислили да Њега
збуне својим питањем и рекли су: "Учитељу, Мојсије рече: "Ако умре ко без
деце, да узме брат његов жену његову и подигне семе брату своме." У нас
беше седам браће; и први оженивши се умре, и не имавши порода остави
жену своју брату своме; а тако и други, и трећи, све до седмога; а после свих
умре и жена. Дакле, о васкрсењу, којем ће од седморице она бити жена? јер
је са свима била".

А Исус им одговори: "варате се, не знајући Писмо ни силе Божије; јер о

васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као ангели Божији на небу. А
за васкрсење мртвих, нисте ли читали шта вам је рекао Бог: "Ја сам Бог
Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев" Бог није Бог мртвих, него
живих".

(У то време Аврам, Исак и Јаков више нису живели на земљи; према томе
ако Бог назива Себе њиховим Богом, то значи да су они за Њега живи, јер Он
не може називати Себе Богом непостојећих).

Народ се изнова дивио мудрости одговора Исуса Христа. Чак су и неки од

књижника рекли: "Учитељу! Ти си добро рекао".

О Божанственом достојанству Месије – Христа

 А фарисеји, који су до сада стајали на некој удаљености, сабрали су се
заједно и пришли ближе Исусу Христу, да Га упитају нешто што нису смели.

Тада је Исус Христос Сам, обративши се сабраним фарисејима, њих

упитао: "Шта ви кажете о Христу? Чији је он Син?"

А фарисеји су Њему одмах одговорили: "Давидов".

Реч "син" означавала је код Јевреја не само сина у правом смислу, већ и
потомка; зато израз "Син Давидов" означава – потомак Давидов.

Исус Христос изнова упита: "како Давид, по надахнутости, назива Њега

Господом, када говори: - рече Господ Господу мојему; седи са десне Моје
стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим? Дакле,
ако Давид назива Њега Господом, како му је Он онда син?"

И нико није могао да одговори Њему ни реч. Фарисеји, не схватајући

Писмо по духу и истини, нису разумели, да је Христос, као Богочовек, био
потомак Давидов само по човечанској природи Својој, а по Божанству Своме
Он постоји увек, јер је Он - Син Божији, од вечности Сушти - Онај Који
јесте.

Од тог дана, нико више није смео Њега да запиткује.

 Тако је била посрамљена учена гордост човечија пред Божанственом
премудрошћу Спаситеља. И мноштво народа слушало је Господа са
усхићењем.

Тада се Исус Христос обратио ученицима Својим и народу и у страшној

речи, јавно, пред свима, открио је лицемерје фарисеја и књижника и
предсказао им јаде.

Исус Христос је са тугом говорио: "тешко вама књижевници и фарисеји,

лицемери, што затварате царство Небеско пред људима; јер ви сами не
улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели"...

Спаситељ разобличава лицемерје фарисеја и књижника

"Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од

метвице и од мирођије и од кима (ствари јефтиних), остависте што је
најважније у Закону: правду и милост и веру; и ово је требало чинити и оно
не остављати. Вође слепе, који оцеђујете комарца а камилу прождирете!" (То
значи, да они темељно опажају ситнице, а важно остављају без пажње). " ....
споља се показујете људи праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и
безакоња" ...

То је било последње опомињање Господа, последњи покушај да се они

спасу од страшне осуде. Али на њиховим лицима није било кајања, али је
зато постојала скривена злоба према Спаситељу.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље.: по Мат., гл. 21, 33-46; гл. 22, 15-46; гл. 23;
по Марку, гл.12, 1-40; по Луки, гл. 20, 9-47.

Удовичина лепта
 На улазу у храм Јерусалимски била је постављена храмовна благајна,
тојест кутија за прилоге, у коју су верници стављали своје добровољне
прилоге за храм. Исус Христос је сео према благајни и гледао, како народ
ставља новац (своје прилоге) у благајну. Многи богати стављали су много.

Дошла је до благајне једна сиромашна удовица и ставила је у њу две

лепте (не много више од две копејке), које су чиниле малу римску монету
кодрант. Такав дар, могао се учинити људима недостојним никакве пажње.

Али Срцевидац Господ указао је Својим ученицима баш на ту скромну

жртву сиромашне жене. Господ је оценио, по унутарњој врлини њеној.
Позвавши ученике к Себи, Спаситељ им је рекао:

"Заиста вам кажем, ова сиромашна удовица метну више од свих који мећу
у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње
своје метну све што имаше - сву имовину своју", тј. она је дала последње,
што је имала, и на тај начин посветила је Богу све, што је имала.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Марку 12, 41-44; по Луки 21, 1-4.

Јудино издајство
 Четвртог дана после Свог величанственог уласка у Јерусалим, Исус
Христос рекао је Својим ученицима: "знате да ће за два дана бити Пасха, и
Син Човечији биће предан да се разапне".

Тога дана, по нашем то је била среда - првосвештеници, књижници и

старешине народне сабрали су се код првосвештеника Кајафе и саветовали
се међу собом, како да погубе Исуса Христа. На том савету они су решили да
заробе Исуса Христа лукавством и да Њега убију, али никако не на празник
(тада се сабирало много народа), да не изазову побуну у народу.

Један од дванаест апостола Христових, Јуда Искариотски, био је врло

похлепан према новцу; и Христово учење није исправило његову душу. Он је
дошао код првосвештеника и рекао: "шта ћете ми дати ако вам предам
Њега?"

Они су се обрадовали и понудили му тридесет сребрника.

"И од тада Јуда је тражио згодно време, да преда Исуса Христа, али не
пред народом.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 26, 1-5 и 14-16; по Марку,

гл.14, 1-2 и 10-11; по Луки, гл. 22, 1-6.

Тајна вечера
 У пети дан после уласка Господа у Јерусалим, значи, по нашем у четвртак,
(а у петак увече требало је заклати пасхално јагње), ученици су упитали
Исуса Христа: "где хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?"

Исус Христос им је рекао: "идите у град Јерусалим; тамо ће вас срести

човек, који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе и реците
домаћину куће: Учитељ ти вели: где је одаја (соба) где ћу јести Пасху са
ученицима Својим? И он ће вам показати велику застрту горњу одају; онде
уготовите пасху".

Рекавши то, Спаситељ је послао двојицу Својих ученика Петра и Јована.

Они су отишли, и све су испунили тако, како је рекао Спаситељ; и
припремили су Пасху.

А увече на тај дан, Исус Христос, знајући да ће Он бити предан у тој ноћи,
дошао је са дванаест својих ученика у припремљену одају. Када су сви сели
за сто, Исус Христос је рекао: "веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре
Мога страдања, јер вам кажем, да је нећу више јести, док се не испуни у
Царству Божијем". Потом је устао, скинуо са себе горњу одежду, опасао се
убрусом, налио у умиваоницу воде и почео да пере ноге ученицима и да их
отире убрусом, којим је био препојасан.

Прање ногу

Оправши ноге ученицима, Исус Христос је обукао Своју одежду, и седавши

опет, рекао им је: "знате ли шта сам вам учинио? Ви зовете Мене Учитељем
и Господом, и право велите. Кад вам, дакле, опрах ноге, Ја Господ и Учитељ,
и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример, да као што
Ја учиних вама, и ви чините".
 Тим примером, Господ је показао не само Своју љубав према ученицима
Својим, већ их је научио и смирењу, тј. да не сматрамо понижењем себе, ако
служимо некоме, па и човеку нижем од себе.

После једења старозаветне Пасхе јеврејске, Исус Христос установио је на

тој вечери тајну Светог Причешћа. Зато се она и назива "Тајном Вечером".

Исус Христос је узео хлеб, благословио га, преломио на делове, и

подавши ученицима, рекао је: "Узмите, једите; ово је Тело Моје, које се за
вас ломи за отпуштање грехова", (тј. за вас се предаје на страдања и смрт,
за опроштење грехова). Затим је узео чашу са вином, благословио је,
захвалио се Богу Оцу за сву Његову милост према роду људском, и подавши
ученицима, рекао је: "пијте из ње сви, јер ово је Крв Моја Новога Завета,
која се пролива за вас ради отпуштања грехова".

Ове речи значе, да је под видом хлеба и вина Спаситељ предао Својим
ученицима то исто Тело и ту исту Крв, коју је другог дана после тога, Он
предао на страдања и смрт за наше грехе. Како су хлеб и вино постали Тело
и Крв Господа - то је тајна, несхватљива чак и за ангеле, због чега се и
назива тајинством.

Причестивши апостоле, Господ је дао заповест да се увек савршава та

тајна, Он је рекао: "ово чините за Мој спомен". Та тајна се савршава код
нас и сада, и савршаваће се до краја века на богослужењу, названом
Литургија.

За време Тајне Вечере Спаситељ је објавио апостолима, да ће један од

њих Њега издати. Они су се тиме врло растужили, и у недоумици, гледајући
један на другога, у страху почели су упитивати једни друге: "да нисам ја,
Господе?" Упитао је и Јуда: да нисам ја, Рави?" Спаситељ му је тихо рекао:
"ти"; али нико то није чуо. А Јован је седео поред Спаситеља. Петар је дао
знак њему, да упита, о коме је говорио Господ. Јован, припавши до самих
груди Спаситељевих, тихо је рекао: "Господе! ко је то?" Исус Христос је
такође тихо одговорио: "тај коме Ја умочивши залогај дам". И умочивши
залогај у сланик (у посуду са сољу), Он је дао њега Јуди Искариотском,
рекавши: "што чиниш, чини брже". Али нико није схватио, зашто је то
Спаситељ рекао њему. А пошто се код Јуде налазила кутија са новцима,
ученици су помислили, да га Исус Христос шаље да купи нешто за празник
или да разда милостињу јаднима. Јуда, примивши залогај, одмах је отишао.
Била је већ ноћ.
 Исус Христос, настављајући да беседи са Својим ученицима, рекао је:
"Дечице! још сам мало с вама. Заповест нову дајем вам, да љубите једни
друге, као што Ја вас љубих. По томе ће сви познати, да сте Моји ученици,
ако будете имали љубав међу собом. Од ове љубави нико нема веће, да ко
положи душу своју (живот свој да) за пријатеље своје. Ви сте пријатељи
Моји, ако творите што вам Ја заповедам".

За време те беседе, Исус Христос предсказао је ученицима, да ће се сви

они саблазнити о Њега у тој ноћи - сви ће се разбежати, оставивши Њега
Самога.

А апостол Петар је рекао: "ако се и сви саблазне о Тебе, ја се нећу никад

саблазнити".

Тада му је Спаситељ рекао: "заиста ти кажем, неће петао запевати док се

трипут не одрекнеш Мене и кажеш, да не познајеш Мене".

Али Петар је још више, почео уверавати, говорећи: "живот свој положићу
за Тебе, а нећу се одрећи Тебе".

То су говорили и сви други апостоли. Али све те речи Спаситељеве су их

растужиле.

Тешећи их, Господ је рекао: "нека се не збуњује срце ваше (тј. не тугујте),
верујте у Бога (Оца), и у Мене (Сина Божијег) верујте". Спаситељ је обећао
ученицима Својим да ће им послати од Оца Својега другог Утешитеља и
Учитеља, уместо Себе - Светога Духа. Он је рекао: "Ја ћу умолити Оца, и Он
ће вам дати другог Утешитеља, Духа Истине, Којег свет не може примити јер
не види Њега, нити познаје Њега: а ви познајете Њега, јер Он са вама
пребива, и у вама ће бити (то значи, да ће Дух Свети пребивати са свим
истинито верујућим у Исуса Христа - у Цркви Христовој). Још мало и свет
више неће видети Мене; а ви ћете видети Мене; јер Ја живим (тј. Ја сам
живот; и смрт не може да победи Мене), и ви ћете живети. А Утешитељ Дух
Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и
подсетиће вас на све што вам Ја рекох". Дух Свети - Дух Истине, Који од
Оца исходи, Он ће сведочити за Мене; а и ви ћете сведочити, јер сте од
почетка са Мном" (Јован 15, 26-27).

Исус Христос предсказао је, такође, Својим ученицима, да ће много зла и

мука морати да претрпе од људи, јер верују у Њега, "У свету ћете имати
жалост; али не бојте се (утврђујте се), рекао је Спаситељ; "Ја сам победио
свет" (тј. победио је зло у свету).

Своју беседу Исус Христос завршио је молитвом за Своје ученике и за све,

који буду веровали у Њега, да их Отац Небески сачува све у чврстој вери, у
љубави и једнодушју (у јединству) међу собом.

Када је Господ завршио вечеру, још за време беседем, устао је са

једанаест Својих ученика, и певајући псалме, пошао је ка потоку Кедронском,
на гору Елеонску, у Гетсимански врт.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 26, 17-35; по Марку, гл. 14,
12-31; по Луки, гл. 22, 7-39; по Јовану, гл. 13; гл. 14; гл.15; гл. 16; гл.17; гл.18,
1.

Молитва Исуса Христа у врту Гетсиманском и Његово заробљавање

Ушавши у врт Гетсимански, Исус Христос је рекао Својим ученицима:

"седите ту док Ја одем тамо да се помолим Богу!"
 Молитва за чашу

Он сам, повевши са Собом Петра, Јакова и Јована, ушао је дубље у врт; и

почео се жалостити и туговати. Тада им рече: "душа Моја жалосна је смртно,
останите овде и бдијте са Мном". И отишавши мало, Он, преклонивши
колена, паде на земљу, молећи се и говорећи: "Оче Мој! ако је могуће, нека
Ме мимоиђе (прође мимо) чаша ова (тј. предстојећа страдања); али опет не
како Ја хоћу, него како Ти".

Помоливши се тако, Исус Христос вратио се к тројици ученика и видео да

они спавају. Он им говори: "зар не могасте један час пробдети са Мном?
Бдијте и молите се да не паднете у напаст". И отишавши, молио се, говорећи
исте оне речи.

Потом се поново вративши к ученицима, опет их је нашао како спавају; очи

су им отежале, и они нису знали шта Њему да одговоре.
 Исус Христос се удаљио од њих, и молио се трећи пут оним речима. Јавио
му се ангел са неба и снажио Њега. Туга Његова и душевне муке, биле су
тако велике а молитва тако срчана, да су са Његовог лица капљале на
земљу капи крвавог зноја.

Завршивши молитву, Спаситељ је устао, пришао поспалим ученицима и

рекао: "Још спавате и почивате! Готово је. Наступио је час; и Син Човечији
предаје се у руке грешника. Устаните, хајдемо; ево, приближио се издајник
Мој".

Тада, у врт је дошао Јуда, издајник, са гомилом људи, који су ишли са

фењерима, копљима и мачевима; то су били војници и слуге, послати од
првосвештеника и фарисеја да ухвате Исуса Христа. Јуда се договорио са
њима: "Кога ја пољубим, Тога и држите".

Пришавши к Исусу Христу, Јуда је рекао: "Радуј се, Равви (Учитељу)!" И

пољуби Њега.

Исус Христос му рече: "Пријатељу! Због чега си дошао? Зар пољубцем

издајеш Сина Човечијега?" Те речи Спаситељеве биле су за Јуду последњи
призив к покајању.

Затим Исус Христос, знајући све што ће се с Њим догодити, пришао је к

гомили и рекао: "кога тражите?"

Из гомиле одговорише: "Исуса Назарећанина". Спаситељ им говори: "Ја

сам".

Од тих речи војници и слуге са страхом одступише назад и падоше на

земљу. А када су се опоравили од страха и подигли, у пометњи, хтели су да
похватају ученике Христове.

Спаситељ им поново рече: "Кога тражите?" Они рекоше: "Исуса

Назарећанина".

"Рекох вам да сам ја" одговори им Спаситељ. "Ако, дакле, Мене тражите,
пустите ове (ученике) нека иду".

Војници и слуге, што пристигоше, опколили су Исуса Христа. Апостоли су

хтели да заштите свог Учитеља. Петар, имајући при себи нож, извукао га је и
ударио њиме слугу првосвештеничког, по имену Малха, и одсекао му је
десно ухо.

Али Исус Христос рече Петру: "стави нож у корице; јер сви, који се маше за
нож, од ножа ће погинути (тј. ко подигне нож на другога, тај ће сам погинути
од ножа). Или мислиш, да Ја не могу умолити сад Оца Свога, да Он пошаље
Мени у заштиту више од дванаест легиона ангела? Зар да не пијем чашу
(страдања), коју је Мени дао Отац (за спасење људи )?"
 Пољубац Јудин

Рекавши то, Исус Христос, додирнувши ухо Малхово, исцелио га је, и

добровољно је предао Себе у руке Својих непријатеља.

У гомили слугу биле су такође и старешине јудејске. Исус Христос,

обративши се њима, рекао је: "као на разбојника изишли сте с ножевима и
кољем да ухватите Мене; сваки дан Ја сам био с вама у храму и учио, и не
дигосте руке на Мене. Али ово је ваш час и власт таме".

А војници, свезавши Спаситеља, повели су Њега к првосвештеницима.

Тада су се апостоли, оставивши Спаситеља, у страху разбежали. Само
двојица од њих, Јован и Петар, издалека ишли су за Њим.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 26, З6-56; по Марку, гл.14, 32-
52; по Луки, гл. 22, 40-53; по Јовану, гл.18, 1-12.

Суђење Исусу Христу пред првосвештеницима

 Војници су испрва привели свезаног Исуса Христа к старом
првосвештенику Ани, који у то време више није служио у храму и живео је
повучено.

Тај првосвештеник испитивао је Исуса Христа о Његовом учењу и Његовим

ученицима, да би нашао било какву кривицу на Њему.

Спаситељ му је одговорио: "Ја говорих јавно свету: Ја свагда учих у

синагоги и у храму, где се увек скупљају јудејци, и ништа у тајности не
говорих. Што питаш Мене? Питај оне који су слушали, шта им Ја говорих; ето
они знају, шта Ја говорих".

Један од слугу првосвештеникових, који је стајао у близини, ударио је

Спаситељу шамар и рекао: "зар тако Ти одговараш првосвештенику?"

Господ, обраћајући му се, рече на то: "ако Ја зло рекох, докажи, да је зло;
ако ли добро, зашто бијеш Мене?" После испитивања, првосвештеник Ана
послао је свезаног Исуса Христа кроз двор к зету своме, првосвештенику
Кајафи.

Кајафа је био те године главни првосвештеник. Он је саветовао у

Синедрону: убити Исуса Христа, рекавши: "Ви не знате ништа и не
помишљате, да је за нас боље, да један човек умре за народ, а не да сав
народ пропадне".

Св. апостол Јован, указујући на важност свештеног чина, разјашњава, да

несмотрећи на своје преступне замисли првосвештеник Кајафа невољно
пророкује о Спаситељу, да Њему припада да пострада за искупљење људи.
Зато апостол Јован и говори: "а ово он (Кајафа) не рече сам од себе, него
будући првосвештеник оне године, прорече, да ћe Исус умрети за
народ". И ту такође додаје: "и не само за народ (тј. за Јудеје, јер је Кајафа
говорио само о јудејском народу), него и да расејану децу Божију (тј.
незнабожце) сабере у једно. (Јован 11, 49-52).

Код првосвештеника Кајафе, те ноћи, сакупили су се многи чланови

Синедриона (Синедрион, као врховни суд, по закону, имао се сабирати у
храму и обавезно дању). Дошле су такође и старешине и књижници јудејски.
Сви они већ су се раније договорили да осуде Исуса Христа на смрт. Али за
то они су морали наћи било какву кривицу достојну смрти. А пошто никакве
кривице није било могуће наћи на Њему, они су проналазили лажне сведоке,
који ће рећи неистину против Исуса Христа. Много таквих лажних сведока је
пристизало. Али они нису могли рећи ништа, за шта је било могуће осудити
Исуса Христа. Пред крај, иступила су два таква са лажним сведочењем: "ми
чусмо Њега где говори: Ја ћу развалити овај храм рукотворени, и за три дана
саградити други, нерукотворени". Али ни такво сведочанство није било
довољно за Његово предавање смрти. На сва та лажна сведочанства Исус
Христос није одговарао.

Првосвештеник Кајафа устао је и упитао га: "Зашто Ти ништа не

одговараш на то, што ови против Тебе сведоче?"

Исус Христос је ћутао.

Кајафа је поново упитао Њега: "заклињем Те живим Богом, кажи нам. Да

ли си Ти Христос, Син Божији?"

На такво питање, Исус Христос је дао одговор и рекао: "да, Ја сам, и кажем
вам: одсад видећете Сина Човечијега, где седи са десне стране Силе Божије
и долази на облацима небеским".

Тада је Кајафа растргао своју одежду (у знак негодовања и ужаса) и рекао:

"шта нам више требају сведоци? Ево, сада чусте Његово богохулство (тј. да
Он, будући човеком, назива Себе Сином Божијим)? Шта сте одлучили?
 Исмејавање Спаситеља у двору првосвештеника

Они су сви у један глас изрекли одговор: "заслужио је смрт".

После тога, Исуса Христа су ставили до зоре под стражу. Неки су почели
да пљују Њему у лице. Људи, који су држали Њега, ругали су се над Њим и
тукли Га. А други, заклањајући Његово лице, ударали су га по образима и са
подсмехом су Га питали: "прореци нам, Христе, ко је ударио Тебе?" Сва та
вређања Господ је претрпео без роптања и ћутећи.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 26, 57-68; гл. 27, 1; по Марку,
гл. 14, 53-65; гл. 15, 1; по Луки, гл. 22, 54, 63-71; по Јовану, гл.18, 12-14, 19-
24.

Одрицање апостола Петра

 Када су Исуса Христа увели на суд к првосвештеницима, апостол Јован,
као познат првосвештенику, ушао је у двор, а Петар ја остао испред врата.
Затим је Јован, рекавши дворској служавки, увео у двор и Петра.

Служавка, видевши Петра, рекла му је: "да ниси и ти од ученика овога

човека (Исуса Христа)?"

Петар одговори: "не".

Ноћ је била хладна. Служитељи су наложили у дворишту ватру и грејали

се. Петар се такође грејао поред ватре са њима. Ускоро је друга служавка,
видевши Петра који се грејао, рекла слугама: "и овај је био с Исусом
Назарећанином".

Али Петар се опет одрекао, рекавши, да не познаје тог Човека.

После неког времена слуге, које су стајале у дворишту, поново су почеле

говорити Петру: "ваистину и ти си био с Њим; јер те и говор твој издаје: ти си
галилејац". Тада је пришао и рођак оног истог Малха, којему је Петар одсекао
ухо, и рекао: "нисам ли ја видео тебе с Њим у врту Гетсиманском?"

Петар је почео да се куне и заклиње: "не знам тог Човека, о Којем

говорите".

Тада је запевао петао, и сетио се Петар речи Спаситељевих: "пре него што
петао запева, одрећи ћеш се трипут Мене". У том минуту, Господ, који је био
међу стражарима у двору, окренуо се у правцу Петра и гледао на њега.
Поглед Господа проникао је у срце Петрово; стид и кајање овладали су њим,
и изашавши из двора, он је горко заплакао због свог тешког греха.

Од те минуте, Петар никада није заборављао на свој пад. Свети Климент,

ученик Петров, прича, да се Петар у току целог свог преосталог живота,
приликом поноћног певања петла, спуштао на колена, и обливен сузама,
кајао се због свог одрицања, иако је Сам Господ, ускоро после Свог
Васкрсења, њему опростио. Сачувало се још и древно предање, да су очи
апостола Петра биле црвене од честог и горког плача.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 26, 69-75; по Марку, гл.14, 66-
72; по Луки, гл. 22, 55-62; по Јовану, гл.18, 15-18, 25-27.

Погибија Јудина

Наступио је петак, и јутро. Сместа, првосвештеници са старешинама и

књижницима, и цео Синедрион, саставили су саветовање. Они су довели
Господа Исуса Христа, и поново осудили Њега на смрт, због тога што Он
Себе назива Христом, Сином Божијим.

Када је Јуда издајник сазнао, да је Исус Христос осуђен на смрт, он је

схватио сав ужас свог поступка. Он, може бити, није очекивао такву пресуду,
или је мислио, да Христос неће допустити то, или да ће се избавити од
непријатеља на неки чудесан начин. Јуда је схватио, до чега га је довело
његово среброљубље. Мучно кајање овладало је његовом душом. Он је
отишао код првосвештеника и старешина и вратио им тридесет сребрника,
говорећи: "сагреших што издадох Крв невину" (тј. предавши на смрт невиног
Човека).

А они су му рекли: "шта ми маримо за то; ти сам види" (тојест сам

одговарај за своја дела).

Али није хтео Јуда смирено да се покаје у молитви и сузама пред

милосрдним Богом. Хладноћа очајања и унинија обухватила је његову душу.
Он је бацио сребрнике у храму пред свештенике и изашао. Затим је кренуо и
удавио се (тј. обесио се).

А првосвештеници, узевши сребрнике, рекли су: "не ваља ставити овај

новац у храмовну благајну, јер је то цена крви".
 Јуда баца сребрњаке

Посаветовавши се међу собом, они су купили за те новце земљу од једног

лончара за покопавање странаца. Од тада, до данашњег дана, та земља
(гробље) и назива се, на јеврејском, Акелдама, што значи: земља крви.

Тако се збило предсказање пророка Захарије (Зах. 11, 12-13) који је

говорио: "и узеше тридесет сребрника, цену Оцењеног, Коју су проценили
синови Израиља, и дали их за земљу лончареву".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 27, 3-10.

 Исус Христос на суду код Пилата

Првосвештеници и старешине јеврејске, осудивши Исуса Христа на смрт,

сами нису могли спровести своју пресуду без потврде управника земље,
римског владара (игемона или претора) у Јудеји. У то време, римски владар
у Јудеји био је Понтије Пилат.

Поводом празника Пасхе, Пилат се налазио у Јерусалиму и живео

недалеко од храма, у преторији, тојест у дому главног судије, претора.
Испред преторије био је направљен откривени плато (камени подијум), који
се називао лифостротон, а на јеврејском гаввата. У рано јутро, тог петка,
првосвештеници и старешине јудејске довели су свезаног Исуса Христа на
суд к Пилату, да би он потврдио смртну пресуду над Исусом. Али сами нису
ушли у преторију, да се не оскрнаве пред Пасхом улазећи у дом
незнабожачки.

Пилат је изашао к њима на лифостротон, и угледавши чланове

синедриона, упитао их је: "какву оптужбу износите против овога Човека?"

Они одговорише: "кад Он не би био злочинац, не бисмо предали Њега

теби".
 Пилат им рече: "узмите ви Њега и по закону вашему судите". А они му
рекоше: "нама није дозвољено никога да погубимо". И почели су
окривљивати Спаситеља, говорећи: "Он отпађује народ, забрањује давати
ћесару данак, и назива Себе Христом Царем".

Пилат упита Исуса Христа: "Јеси ли Ти Цар јудејски?"

А Исус Христос му одговори: "ти кажеш" (што значи: "да, Ја сам Цар").

И када су првосвештеници и старешине окривљавали Спаситеља, Он

ништа није одговарао.

Тада Пилат рече Њему: "Ти ништа не одговараш? Зар не чујеш колико
против Тебе сведоче".

Али ни на то Спаситељ ништа не одговори, тако да се Пилат дивио.

После тога Пилат је ушао у преторију, и позвавши Исуса, поново упитао

Њега: "Јеси ли Ти Цар јудејски?"

Исус Христос му рече: "Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше

о Мени?" (тј. да ли сам тако мислиш или не?).

"Зар сам ја Јудејац?" - одговори му Пилат - "Народ Твој и првосвештеници

предаше Тебе мени; шта си учинио?"

Исус Христос рече: "Царство Моје није од овога света; кад би било од
овога света Царство Моје, слуге (поданици) Моје би се бориле за Мене, да Ја
не будем предан јудејцима: али Царство Моје није одавде".

"Дакле, Ти си Цар?" - упита Пилат.

Исус Христос одговори: "Ти кажеш, да сам Ја Цар. Ја сам за то рођен и за

то сам дошао на свет да сведочим истину; и сваки, који је од истине, слуша
глас Мој".

Из тих речи Пилат је увидео, да пред њим стоји истинити проповедник,

учитељ народа, а не побуњеник против власти Римљана.

Пилат рече Њему: "шта је истина?" И, не сачекавши одговор, изашао је к

Јудејима на лифостротон и објавио: "ја ни једне кривице не налазим на том
Човеку".

Првосвештеници и старешине су наваљивале, говорећи, да Он побуњује

народ, учећи по свој Јудеји, почевши од Галилеје.

Пилат, чувши о Галилеји, упита: "зар је Он Галилејац?"

 И сазнавши, да је Исус Христос из Галилеје, он је наредио да Њега одведу
на суд к галилејском цару Ироду, који је, поводом Пасхе, такође био у
Јерусалиму. Пилат је веома желео да се ослободи од тог непријатног суда.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 27, 2, 11-14; по Марку, гл.15,

1-5; по Луки, гл.23, 1-7; по Јовану, гл.18, 28-38.

Исус Христос на суду код цара Ирода

Галилејски цар Ирод Антипа, који је казнио Јована Крститеља, много је

слушао о Исусу Христу и одавно је желео Њега да види. Када су му привели
Исуса Христа, он се врло обрадовао, надајући се да ће видети од Њега неко
чудо. Ирод је постављао Њему многа питања, али Господ му ништа није
одговарао. Првосвештеници и књижници су стајали и силно су окривљавали
Њега.

Тада је Ирод, заједно са својим војницима, изругавши се и смејући се над

Њим, обукао Спаситеља у светлу одежду, у знак Његове недужности, и
послао Га назад к Пилату.

Од тога дана Пилат и Ирод постали су пријатељи, а пре тога били су један
са другим у непријатељству.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Луки, гл. 23, 8 12.

 Последњи суд над Исусом Христом код Пилата

Када су поново привели Господа Исуса Христа к Пилату, већ се пред

преторијом сабрало много народа, управника и старешина.

Пилат, сазвавши првосвештенике, управнике и народ, рекао им је:

"доведосте ми овога Човека, као да он отпађује народ; и ето, ја га пред вама
испитах, и не нађох на овоме Човеку ни једне кривице, од оних за које ви
оптужујете Њега; Ја послах Њега к Ироду, и Ирод такође ништа није нашао
на Њему што би заслуживало смрт.

Дакле, да казним Њега и отпустим".

Код Јевреја је био обичај да се пусти за празник Пасхе један затвореник,

ког је изабрао народ. Пилат, користећи се том приликом, рекао је народу: "у
вас је обичај, да вам једнога пустим на Пасху; хоћете ли, дакле, да вам
пустим цара јудејскога?" Пилат је био уверен, да ће народ тражити Исуса, јер
он је знао, да су старешине предале Исуса Христа због зависти и злобе.

Бичевање Исуса Христа

У то време, када је Пилат седео на судијском месту, његова жена

наредила је да му пренесу: "Не мешај се ти ништа у суд тог Праведника, јер
данас у сну много пострадах због Њега".

У међувремену првосвештеници и старешине су научили народ да тражи

ослобођење Варавино. Варава је био разбојник, који је био бачен у тамницу,
са својим саучесницима, за убиство и узнемирење које је изазвао у граду.
Тада је народ, научен од старешина, почео да виче: "пусти нам Вараву!"
 Бичевање Исуса Христа

Пилат, желећи да пусти Исуса, изашао је, и подигавши глас, рекао је: "кога
хоћете да вам пустим: Вараву, или Исуса, прозваног Христом?"

Сви су повикали: "не Њега, него Вараву!"

Тада их Пилат упита: "шта хоћете да чиним са Исусом, названим

Христом?"

Они повикаше: "да се разапне!"

Пилат им поново рече: "какво је зло учинио Он? Ја ничег достојног смрти
нисам нашао на Њему. Дакле, да казним Њега, и отпустим".

Али они су још јаче повикали: "распни Њега! Да буде распет!" Тада Пилат,
мислећи да изазове у народу састрадалност према Христу, нареди
војницима да Њега избију. Војници су одвели Исуса Христа у двор, и
свукавши Га, сурово су Га тукли. Затим су ставили на Њега порфиру (кратку
црвену одежду без рукава, која се везује на десним плећима), и исплевши
венац од бодљикавог трња, положили су га Њему на главу, и дали Му у
десну руку штап, уместо царског скиптра. И почели су се смајати над Њим.
Они су падали на колена, клањали се Њему и говорили: "радуј се, Царе
јудејски!" Пљували су на Њега, и узевши штап, тукли су Њега по глави и по
лицу.

После тога, Пилат је изашао к Јеврејима и рекао: "ево вам изводим Њега
напоље, да знате, да на Њему не налазим ни једне кривице".

Тада је изашао Исус Христос са трновим венцем и у порфири.

Пилат изводи Спаситеља к Јудејима и говори "Ево човека!"

Пилат им рече: "ево човека!" Тим речима Пилат као да је хтео да каже:
"погледајте, како је Он измучен и поруган", мислећи, да ће се Јевреји
сажалити над Њим. Али нису били такви, непријатељи Христови.

Када су првосвештеници и служитељи увидели Исуса Христа, повикали су:

"распни Га, распни!"
 Распни Га, распни!

А Пилат им говори: "узмите Њега ви, и распните, јер ја не налазим на

Њему кривицу".

Јудеји му одговорише: "ми имамо закон, и по закону нашему Он мора да

умре, јер начини Себе Сином Божијим".

Чувши такве речи Пилат се још више уплашио. Он је ушао с Исусом

Христом у преторију, и упитао Њега: "одакле си ти?"

Али Спаситељ му није дао одговор.

Пилат говори Њему: "зар мени не одговараш? Не знаш ли, да имам власт
да распнем Тебе и власт имам да пустим Тебе?"

Тада му Исус Христос одговори: "не би имао власти никакве нада Мном,
када ти не би било дано одозго; зато онај који Ме предаде теби има већи
грех".

После тог одговора, Пилат је још више желео да ослободи Исуса Христа.

Али Јудеји су викали: "ако пустиш Њега, ниси пријатељ ћесару; сваки, који
себе царем гради, противи се ћесару".

Пилат, чувши те речи, решио је да је боље предати на смрт невиног

Човека, него се сам подвргнути царској немилости.

Тада Пилат изведе Исуса Христа, сам седе на место за судију, које је било
на лифостротону, и рече Јудејима: "ево Цар ваш!"
 Али они су повикали: "узми, узми распни Га!" Пилат им говори: "Зар Цара
вашега да разапнем?" Првосвештеници одговорише: "немамо ми цара, осим
ћесара".

Пилат, увидевши, да ништа не помаже, а узрујаност расте, узе воду, уми

своје руке пред народом и рече: "ја сам невин у проливању Крви овога
Праведника; ви ћете видети" (тј. нека та кривица падне на вас).

Пилат пере руке

Одговарајући му, сав народ јеврејски, у један глас рече: "Крв Његова на
нас и на децу нашу". Тако су Јевреји сами примили на себе, и чак и на
потомство своје, одговорност за смрт Господа Исуса Христа.

Тада, Пилат пусти разбојника Вараву, а Исуса Христа предаде им на

распеће.
 Ослобађање разбојника Вараве

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 27, 15-26; по Марку, гл. 15, 6-
15; по Луки, гл. 23, 13-25; по Јовану, гл. 18, 39-40; гл.19, 1-16

Крстни пут Исуса Христа на Голготу

После тога, када је Исус Христос био осуђен на распеће, Он је био предат
војницима. Војници, свезавши Њега, опет су Га били с поругама и
исмевањем. Када су се исмејали над Њим, скинули су са Њега порфиру и
обукли Га у Његову личну одежду. Осуђени на распеће, морали су да носе
свој крст, па су војници положили на плећа Спаситељева Његов Крст и
повели на место, одређено за распећа. А то место било је брег, који се
називао Голготом, или местом лобање, тј. узвишеним. Голгота се налазила
западно од Јерусалима недалеко од градских врата, која су се звала
Судњим.
 За Исусом Христом ишло је мноштво народа. Пут је био брдовит. Измучен
ударцима и бичевањима, изнурен душевним страдањима, Исус Христос
једва је ишао, неколико пута је падао под тежином Крста. Када су дошли до
градских врата, где се пут подизао ка гори, Исус Христос потпуно је
изнемогао. Тада су у близини војници угледали човека, који је са
састрадавањем гледао на Христа. То је био Симон Киринејанин, који се
враћао после рада из поља. Војници су га шчепали и натерали да носи Крст
Христов.

Спаситељ носи крст

Међу народом који је ишао за Христом било је и много жена, које су

плакале и ридале за Њим.

Исус Христос, обративши се њима, је рекао: "кћери јерусалимске! Не

плачите за Мном, него плачите за собом и за децом својом. Јер гле, иду дани
у које ће се рећи: благо тим женама, које не родише. Тада ће почети
говорити горама: падните на нас; и бреговима: покријте нас".

Тако је Господ предсказао те ужасне несреће, које су се морале ускоро

после Његовог земаљског живота, збити над Јерусалимом и народом
јеврејским.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју., гл. 27, 27-32; по Марку, гл.15,

16-21; по Луки, гл. 23, 26-32; по Јовану, гл.19, 16-17.
 Pacпeћe и смрт Исуса Христа

Казна распећем на крсту била је најсрамотнија, најмучитељнија и

најсуровија. Таквом смрћу кажњавани су у то време само најозлоглашенији
злочинци: разбојници, убице, побуњеници и преступници робови. Мучења
распетог човека није могуће описати. Осим неподношљивих болова у свим
деловима тела и патњи, распети је изнуриван страшном жеђи и самртном
душевном тугом. Смрт је била толико спора, да су се многи мучили на крсту
по неколико дана. Чак ни извршиоци казне - обично људи сурови - нису
могли хладнокрвно гледати на страдања распетих. Они су припремали пиће,
којим су се трудили да, или утоле њихову несносну жеђ, или пак помоћу
разних средстава да привремено отупе свест и олакшају муке. По јеврејском
закону, обешени на дрво сматрани су проклетим. Старешине јудејске хтеле
су да заувек острамоте Исуса Христа, осудивши Њега на такву смрт.

Када су довели Исуса Христа на Голготу, Њему су војници дали да пије

киселог вина, помешаног са горким средствима, да би му олакшали
страдања. Али Господ, пробавши, није хтео да га пије. Он није желео да узме
никакво средство за олакшавање страдања. Та страдања Он је примио на
Себе добровољно, за грехе људи; зато је и желео да их поднесе до краја.

Када је све било припремљено, војници су распели Исуса Христа. То је

било око поднева, по јеврејском у 6-ом часу дана. Када су распињали Њега,
Он се молио за Своје мучитеље, говорећи: "Оче! опрости им, јер не знају,
шта раде".
 Напоредо са Исусом Христом, распели су двојицу злочинаца (разбојника),
једног са десне, а другог са Његове леве стране. Тако се испунило
предсказање пророка Исаије, који је рекао: "и би метнут међу злочинце" (Ис.
53, 12).
 По наредби Пилатовој, на Крст је био закуцан изнад главе Исуса Христа
надпис, означавајући Његову кривицу. На њему је било написано на
јеврејском, грчком и римском: "Исус Назарећанин Цар јудејски", и многи су
га читали. Такав натпис није се свидео непријатељима Христовим. Зато су
првосвештеници пришли к Пилату и говорили: "не пиши: Цар јудејски, већ
напиши, да је Он говорио: Ја сам Цар јудејски".

Али Пилат одговори: "шта написах, написах".

Тада су војници, који су распели Исуса Христа, узели Његову одежду и

почели је делити међу собом. Горњу одежду они су поцепали на четири
дела, сваком војнику по део. А хитон (доња одежда - долама) није био
сашивен, већ сав ткан од једног дела. Тада су они рекли једни другима: "да је
не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће допасти". И бацивши коцку,
војници су седећи, чували место казне. Тако, и овде се остварило древно
пророчанство цара Давида: "разделише одећу Моју међу собом, и за доламу
Моју бацише коцку". (Псал. 21, 19).
 Непријатељи нису престајали да вређају Исуса Христа ни на Крсту. Они,
пролазећи, оцрњавали су Њега, и климајући главама, су говорили: "Аха! Ти
што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш! Спаси Самога Себе. Ако си
Ти Син Божији, сиђи с Крста".

Тада су првосвештеници, књижници, старешине и фарисеји, подсмевајући

се, говорили: "Друге спасе, а Самог Себе не може да спасе. Ако је Он
Христос, Цар Израиљев, нека сиђе сад с Крста, да ми видимо, па ћемо
веровати у Њега. Уздао се у Бога; нека избави сад Њега Бог, ако је Он по
вољи Њему; јер Он говораше: Ја Сам Син Божији".

По узору на њих и војници-незнабожци, који су седели код крстова и

чували распете, исмевајући Њега, говорили су: "ако си Ти Цар Јудејски,
спаси Себе Самог".

Чак је и један од распетих разбојника, који је био с леве стране

Спаситељеве, оцрнио Њега и говорио: "ако си Ти Христос, спаси Себе и нас".

А други разбојник, напротив, умиривао је њега и говорио: "Зар се ти не

бојиш Бога, када си и сам осуђен тако (тј. на такве муке и смрт)? Али ми смо
праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили, а
Он никаква зла не учини". Рекавши то, он се обратио к Исусу Христу с
молитвом: "помени ме (сети ме се), Господе, када дођеш у Царству
Твоме!".

Милосрдни Спаситељ примио је срдачно покајање тог грешника, који је

показао такву дивну веру у Њега, и одговорио је благоразумном разбојнику:
"заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају".

Код Крста Спаситељевог стајали су Мајка Његова, апостол Јован, Марија

Магдалена и још неколико жена, које су Њега поштовале. Hемогyће је
описати тугy Божије Мајке, која је гледала неиздржива мучења Сина Свога!

Исус Христос, видевши Мајку Своју и Јована заједно стојећи, а њега је

посебно љубио, рекао је Мајци Својој: "Жено! ето Ти сина". Потом рече
Јовану: "ево, Мајка твоја". Од тог времена, Јован је узео Мајку Божију у свој
дом и бринуо се о Њој до краја Њеног живота.
 Међутим, за време страдања Спаситеља на Голготи десило се велико
чудо. Тог часа, када је Спаситељ био распет, тј. у шестом часу (а по нашем
рачунању у дванаестом часу дана), сунце се помрачило и наступила је тама
по свој земљи, и продужила се до деветог часа (по нашем до трећег часа
дана), тј. до саме смрти Спаситељеве.

Та необична, свесветска тама била је запажена од идолопоклоничких

списатеља-историчара: римског астронома Флегонта, Фала и Јунија
Африкана. Чувени философ из Атине, Дионисије Аеропагит, био је у то
време у Египту, у граду Галиопољу; посматрајући изненадну таму, рекао је:
"или Творац - страда, или се свет руши". Касније, Дионисије Аеропагит је
примио хришћанство и био је први атински епископ.

Око деветог часа, Исус Христос громко је узвикнуо: "Или, Или! Лима
савахтани!" тојест "Боже Мој, Боже Мој! Зашто си Ме оставио?" То су биле
прве речи из 21-ог псалма цара Давида, у коме је Давид јасно предсказао о
страдањима Спаситељевим на Крсту. Тим речима Господ је последњи пут
напоменуо људима, да је Он истинити Христос, Спаситељ света.
 Неки од оних што су стајали на Голготи, чувши те речи, које је изрекао
Господ, говорили су: "ено, Он зове Илију". А други су говорили: "да видимо,
xоће ли доћи Илија да спасе Њега".

А Господ Исус Христос, знајући, да се све савршило, изговорио је: "Жедан

сам".

Тада један од војника потрчи, узе сунђер, намочи га сирћетом, надену је на

трску и принесе к исушеним уснама Спаситељевим. Окусивши сирће,
Спаситељ рече: "Савршило се", тојест испунило се обећање Божије,
савршено је спасење људског рода.

После тога, Он громким гласом рече: "Оче! у руке Твоје предајем дух
Свој". И, оборивши главу, предаде дух, тј. умре.

И тада, завеса у храму, која је заклањала светињу над светињама,

поцепала се надвоје, од горњег краја до доњег, и земља се потресла, и
камење се расцепило; и гробови се отворише; и многа тела уснулих светих
су васкрсла, и изашавши из гробова после васкрсења Његовог, ушли су у
Јерусалим и јавили се многима.
 Капетан исповеда Исуса Христа сином Божијим

А капетан (старешина војнички) и војници са њим, који су чували распетог

Спаситеља, видевши земљотрес и све што се одиграло пред њима,
преплашили су се и говорили су: "заиста, овај Човек је био Син Божији". А
народ, који је присуствовао распећу и све видео, у страху се почео
разилазити, ударајући себе у груди.

Наступило је вече тог петка. У тој вечери требало је јести Пасху. Јудеји
нису хтели до суботе да остављају на крстовима тела распетих, јер се
пасхална субота, сматрала великим даном. Зато су они молили Пилата да
им дозволи да поломе голени (колена) распетима, да би они брже умрли и да
би их могли скинути са крстова. Пилат је дозволио. Војници су пришли и
поломили голени разбојницима.Када су они пришли к Исусу Христу, увидели
су, да је Он умро, и зато нису поломили и Њему голени. Али један од војника,
да не би било никакве сумње у Његову смрт, пробо је Њему копљем ребра,
и из ране су потекли Крв и вода.
 Пробадање ребара

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 27, 33-56; по Марку, гл.15, 22-
41; по Луки, гл. 23, 33-49; по Јовану, гл. 19, 18-37.
 Испунило се!

Св. Крст Христов је Св. Жртвеник, на ком је Син Божији - Господ наш
Исус Христос - принео Себе на жртву за грехе света.

Скидање са Крста и погребење Спаситеља

 А те вечери, ускоро после свега што се догодило, долази к Пилату чувени
члан синедрона, богат човек Јосиф Ариматејски (из града Ариматеје).
Јосиф је био тајни ученик Исуса Христа, тајни - због страха од Јудеја. Он је
био човек добар и праведан, и није учествовао у савету, када је осуђен
Спаситељ. Он је молио Пилата за дозволу да скине Тело Христово с Крста и
погребе га.

Пилат се запањио, што је Исус Христос тако брзо умро. Он је позвао

капетана, који је чувао распете, сазнао је од њега, када је Исус Христос умро,
и дозволио је Јосифу да узме Његово Тело због погребења.
 Погребење тела Христа Спаситеља

Јосиф, купивши плаштаницу (платно за погребење), дошао је на Голготу.

Дошао је такође и други тајни ученик Исуса Христа и члан синедриона,
Никодим. Он је донео са собом за погребење благомирисну маст -
направљену од смирне и алоје.

Они су скинули Тело Спаситељево с Крста, Њега помазали

благомирисима, обавили Га плаштаницом и положили Њега у нов гроб, у
врту, близу Голготе. Гроб је била пећина, коју је Јосиф Ариматејски усекао у
стени због свог погребења, и у коју још нико није био положен. Тамо су
положили Тело Христово, јер је тај гроб био близу Голготе, а времена је било
мало, јер наступао је велики празник Пасхе. Затим су навалили велики камен
на улаз у гроб и удаљили се.

А Марија Магдалена, Марија Јосијева и друге жене биле су тамо и

посматрале, како полажу Тело Христово. Вративши се кући, купиле су
драгоцено миро, да би помазале тим миром Тело Христово, само кад прође
први, Велики дан празника, у који је, по закону, требало да сви мирују.
 Полагање у гроб (Плач Богомајке)

Али непријатељи Христови, нису се умирили, не марећи за свој велики

празник. Другог дана, у суботу, првосвештеници и фарисеји (реметећи мир
суботе и празника) скупили су се, дошли код Пилата и почели га молити:
"Господару! сетисмо се да онај варалица (тако су се осмелили да називају
Исуса Христа) каза још за живота: "после три дана васкрснућу". Зато,
заповеди да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици Његови,
ноћу, да украду Њега и не кажу народу да је Он васкрсао из мртвих; и биће
последња превара гора од прве".

Пилат им рече: "имате стражу; идите, те чувајте, како знате". Тада,

првосвештеници са фарисејима пођоше на гроб Исуса Христа, и осмотривши
пажљиво пећину, на камен ставише свој (синедрионов) печат; и поставише
испред гроба Господњег војничку стражу.

Када је Тело Спаситеља лежало у гробу, душом Својом, Он је сишао у ад к

душама људи, који су умрли пре Његовог страдања и смрти. И све душе
праведних људи, који су чекали долазак Спаситељев, Он је ослободио из
ада.
 Повратак Божије Мајке и
апостола Павла са погребења

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 27, 57-66; по Марку, гл. 15,
42-47; по Луки, гл. 23, 50-56; по Јовану, гл.19, 38-42.

Страдања Христова спомињу се у Св. Православној Цркви недељу дана

пре Пасхе. Та недеља назива се Страстном. Целу ту недељу хришћани
треба да проводе у посту и молитви.
 Фарисеји и првосвештеници јудејски запечаћују гроб Господњи

На Велику среду Страстне седмице, спомиње се издаја Исуса Христа од

стране Јуде Искариотског.

На Велики четвртак, увече, на свеноћном (које је јутрење Великог петка)

чита се дванаест делова Јеванђеља о страдањима Исуса Христа.
 На Велики петак, у време вечерњег, (које се служи у 2 или 3 поподне)
износи се из олтара и полаже на средину храма плаштаница, тј. свето
изображење Спаситеља, који је лежао у гробу; то се чини у спомен на
скидање са Крста Тела Христовог и Његовог погребења.

На Велику Суботу, на јутрењу, при погребном звону звона и при певању

песме "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас" -
плаштаница се носи око храма у спомен на силазак Исуса Христа у ад, када
је Он Телом пребивао у гробу, и у спомен на Његову победу над адом и
смрћу.

Војничка стража код гроба Господњег

Пре Страстне недеље и празника Пасхе ми припремамо себе постом. Овај

пост траје четрдесет дана и назива се Светом Четрдесетницом или
Великим постом.
 Осим тога у светој Православној цркви установљен је пост средом и
петком, сваке недеље у години (осим неких, малобројних, недеља у току
године), и то средом - у сећање на то како је Јуда издао Исуса Христа, и
петком - у сећање на страдања Исуса Христа.

Веру у силу крсних страдања Исуса Христа за нас, ми изражавамо крсним

знамењем у време наших молитава.

Силазак Исуса Христа у ад

 Васкрсење Исуса Христа

По завршетку суботе, ноћу, трећег дана после Свог страдања и смрти,

Господ Исус Христос силом Свога Божанства је оживео, тј. васкрсао је
из мртвих. Тело Његово, људско, се преобразило. Он је изашао из гроба, не
одваливши камен, не покидавши синедрионски печат, и невидљив за стражу.
Од тог момента војници, сами то не знајући, чували су пуст гроб.
 Одједном, десио се велики земљотрес; са неба је сишао ангел Господњи.
Он је, приступивши, одвалио камен са улаза у гроб Господњи и сео је на
њега. Изглед његов био је као муња, и одежда његова бела, као снег.
Војнике, који стајаше на стражи пред гробом, обузео је страх, и постали су
као мртви, а затим, дошавши себи од страха, разбежали су се.

Тога дана (у први дан недеље), чим се завршио суботњи мир, веома рано,
при свитању, Марија Магдалена, Марија Јаковљева, Јована, Саломија и
друге жене, узевши припремљено благомирисно миро, пошле су ка гробу
Исуса Христа, да би помазале Његово Тело, пошто то нису успеле да учине
приликом погребења (те жене Црква назива мироносицама). Оне још нису
знале, да је пред гробом Христовим постављена стража, и да је улаз у
пећину запечаћен. Зато оне нису очекивале да тамо неће никога срести, и
говориле су међу собом: "ко ће нам одвалити камен са улаза у гроб?" А
камен је био врло велик.
 Ангел Господњи одвалио је камен са улаза у гроб

Марија Магдалена, претекнувши остале жене-мироносице, прва је пришла

к гробу. Још није свануло, било је тамно. Марија, видевши, да је камен
одваљен са гроба, брзо је потрчала к Петру и Јовану и рекла: "узеше
Господа из гроба, и не знамо, где положише Њега". Чувши те речи, Петар и
Јован одмах су притрчали к гробу. Марија Магдалена их је следила.

Тада су до гроба стигле и остале жене, које су ишле са Маријом

Магдаленом. Оне су виделе, да је камен одваљен са гроба. И када су се
зауставиле, одједном, увиделе су ангела озареног светлом, како седи на
камену. Ангел, обраћајући им се, рече: "Не бојте се, јер знам да Исуса
распетога тражите. Њега нема овде; Он васкрсе, како је рекао док је још био
са вама. Ходите, видите место, где је лежао Господ. И идите брзо, и реците
ученицима Његовим, да Он васкрсе из мртвих".
 Они уђоше унутар гроба (пећине) и не нађоше Тело Господа Исуса Христа.
Али, погледавши, увидеше ангела у белој одежди, како седи са десне стране
места, на ком је био положен Господ; њих је обузео страх.

И ангел им говори: "не плашите се. Исуса тражите Назарећанина,

распетога; Он васкрсе; Њега нема овде. Ево места, где Он беше положен.
Него идите, и кажите ученицима Његовим и Петру (који је својим одрицањем
отпао од броја ученика), да ће вас Он наћи у Галилеји, тамо ћете видети
Њега, као што вам Он рече".

Када су се жене почеле двоумити, одједном, изнова пред њима су се

јавила два ангела у блиставим одеждама. Жене су у страху пале лицем
својим према земљи.

Ангели им рекоше: "што тражите Живога међу мртвима? Њега нема овде:
Он васкрсе; сетите се, како вам Он каза, док беше још у Галилеји, говорећи,
како Син Човечији треба да буде предан у руке људи грешника и да буде
разапет, и трећи дан да васкрсне".

Тада се жене сетише речи Господа. И изашавши, оне су у трепету и страху

побегле од гроба. А затим са страхом и великом радошћу пошле су да
обавесте Његове ученике. Путем, никоме ништа нису говориле, јер су се
бојале.

Дошавши код ученика, жене су испричале о свему, што су виделе и чуле.

Али ученицима су се те речи учиниле празним, и они нису поверовали у њих.
 Жене мироносице код гроба Господњег

Тада, к гробу Господњем долазе Петар и Јован. Јован је трчао брже од

Петра и пришао је гробу први, али није ушао у гроб, већ је нагнувши се,
видео пелене како леже. За њим дотрчава и Петар, улази у гроб и види
пелене како леже, и платно (завој), које је било на глави Исуса Христа, како
лежи не са пеленама, већ смотано на другом месту, одвојено од пелена.
Тада је за Петром ушао и Јован, видео све, и поверовао у васкрсење
Христово. Петар се дивио у себи. После тога Петар и Јован дошли су к себи.

Када су Петар и Јован ушли, Марија Магдалена, која је притрчала с њима,

остала је испред гроба. Она је стојала и плакала на уласку у пећину. И како је
плакала, нагнула се и погледала у пећину (у гроб), и увидела је два ангела у
бело одевена, како седе, један код главе, а други код ногу, где је лежало
Тело Спаситељево.

Ангели јој рекоше: "жено! што плачеш?"

Марија Магдалена им одговори: "узеше Господа мојега, и не знам где

положише Њега".
 Рекавши то, она се окренула назад и угледала Исуса Христа како стоји,
али од велике туге, од суза и од уверења свог, да мртви не васкрсавају, она
није препознала Господа.

Исус Христос јој говори: "Жено! што плачеш? Кога тражиш?" А Марија
Магдалена, мислећи да је Он баштован, рече Њему: "Господине! Ако си ти
однео Њега, кажи ми, где си положио Њега, и ја ћу узети Њега".

Тада јој Исус Христос рече: "Марија!"

Јављање васкрслог Христа Марији Магдалени

Добро познати јој глас приморао је да се прибере од жалости, и она је

увидела, да пред њом стоји Сам Господ Исус Христос. Она је ускликнула:
"Учитељу!" - и са неописивом радошћу бацила се пред ноге Спаситељеве; и
од радости она није разумела сву величину тог тренутка.

Али Исус Христос, указујући јој на свету и велику тајну васкрсења Свога
говори јој: "не дотичи се Мене, јер Ја још нисам узишао к Оцу Својему; него
иди к браћи Мојој (тј. ученицима) и кажи им: узлазим к Оцу Мојему и к Оцу
вашему, и к Богу Мојему и Богу вашему".

Онда је Марија Магдалена похитала к Његовим ученицима са вешћу о

томе, да је видела Господа, и о томе, што јој је Он рекао. То је било прво
јављање Христа после васкрсења.
 Јављање васкрслог Христа мироносицама

На путу, Марија Магдалена стигла је Марију Јаковљеву, која се такође

враћала са гроба Господњег. Када су оне ишле да јаве ученицима, одједном,
Сам Исус Христос срео их је и рекао им: "радујте се!".

Оне су пришле, ухватиле се за Његове ноге, и поклониле се Њему.

Тада њима говори Исус Христос: "не бојте се, идите, јавите браћи Мојој,
нека иду у Галилеју, и тамо ће видети Мене".

Тако се васкрсли Христос јавио други пут.

Марија Магдалена и Марија Јаковљева, дошавши код једанаест ученика и

осталих, који су плакали и ридали, јавиле су велику радост. Али они, чувши
од њих, да је Исус Христос жив и да су Га оне виделе, нису поверовали.

После тога Исус Христос јавио се посебно Петру и уверио га у Своје

васкрсење. (Тpeћe јављање). Тек тада многи су престали да сумњају у
истинитост васкрсења Христовог, мада је међу њима још остало не
верујућих.
 Али пре свих, како сведочи древна св. Црква, Исус Христос обрадовао
је Пресвету Мајку Своју, јавивши Њој кроз ангела о Свом васкрсењу.

О томе овако опева Св. Црква:

Ангел вопијаше благодатнеи: Ангел говораше благодатној

чистаја Дјево, радуисја! и паки
реку: радусја! Твои Син воскресе
тридневен от гроба, и мертвие
воздвигнувии: лјудие
веселитесја!
(Божијој Матери): чиста Дјево,
радуј се! и опет кажем: радуј се!
Твој Син Васкрсе из гроба, на
трећи дан после смрти и васкрсе
мртве: људи, веселите се!

Светисја, светисја, новии Прослави се, прослави се

Иерусалиме! слава бо Господнја хришћанска Црква, зато што над
на тебје возсија: ликуи нине и тобом засија слава Господња:
веселисја, Сионе! Ти же чистаја, слави сада и весели се! А Ти,
красуисја, Богородице, о Чиста Богородице, радуј се због
востании рождества Твојего. васкрсења Тобом рођеног.

У међувремену, војници који су чували гроб Господњи, и од страха се

разбежали, дошли су у Јерусалим. Неки од њих, пошли су код
првосвештеника и њима јавили о свему, што се догодило на гробу Исуса
Христа. Првосвештеници, сабравши се са старешинама, направили су савет.
По својој злој тврдоглавости непријатељи Исуса Христа нису хтели да
поверују у Његово васкрсење и решили су да сакрију тај догађај од народа.
Због тога они су подкупили војнике. Давши им пуно новаца, они су рекли:
"говорите свима: ученици Његови, дођоше ноћу, и украдоше Њега, док смо
ми спавали. А ако то чује намесник (Пилат), ми ћемо га уверити и вас
ослободити бриге". Војници су узели новац и поступили тако, како су били
научени. Глас о томе пронео се међу Јеврејима, тако да многи од њих, и до
данашњег дана верују у то.

Обмана и лаж тог гласа видљиви су свакоме. Да су војници спавали, они

не би могли видети, а ако су видели, значи да нису спавали и задржали би
отмичаре. Стража мора да бдије и пази. Не може се замислити, да би
стража, која се састојала од неколико лица, могла заспати. А ако су сви
војници заспали, тада су потпадали под строгу казну. Зашто онда њих нису
казнили, већ су их оставили у миру (и чак их и наградили)? А уплашени
ученици, који су се у страху закључали у својим домовима, зар би се могли
одлучити на такво одважно дело, без оружја, против наоружаних римских
војника? И још, зашто би они то чинили, када су и сами изгyбили веру у свог
Спаситеља. Осим тога, да ли су могли да одвале огроман камен, а да никога
не разбуде? Све је то немогуће. На против, и сами ученици помислили су, да
је неко однео Тело Спаситеља, али видевши празан гроб, они су схватили да
после отмице тако не бива. И коначно, зашто старешине јудејске нису
тражиле Тело Христово и нису казнили ученике? Тако су се непријатељи
Христови трудили, да помраче дело Божије, грубим плетењем лажи и
обмана, али су се показали немоћнима против истине.
 НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 28, 1-15; по Марку, гл. 16, 1-
11; по Луки, гл. 24, 1-12; по Јовану, гл. 20, 1-18. Види такође 1. посланицу св.
ап. Павла Коринћанима: гл. 15, 3-5.

Јављање васкрслог Исуса Христа двојици ученика на путу за Емаус

А увече тога дана, када је Исус Христос васкрсао и јавио се Марији

Магдалени, Марији Јаковљевој и Петру, двојица ученика Христових (између
Седамдесеторице), Клеопа и Лука, ишли су из Јерусалима у село Емаус.
Емаус се налазио на око десет врста од Јерусалима (једна врста износи око
1,7 км).

Путем, они су разговарали међу собом о свим догађајима, који су се

десили у протеклим данима у Јерусалиму - о страдањима и смрти
Спаситеља. Када су они расуђивали о свему што се збило, Сам Исус
Христос им се приближио и ишао је поред њих. Али нешто као да је
затварало њихове очи, и они су ишли а нису препознавали Њега.
 Исус Христос им рече: "какав је то разговор, који водите међу собом идући,
и што сте тако невесели?"

Један од њих, Клеопа, рече му и одговори: "зар ти као један од странаца у

Јерусалиму, ниси сазнао, шта се у њему збило ових дана?"

Исус Христос им рече: "о чему?"

А они му одговорише: "о Исусу Назарећанину, Који беше Човек пророк,

силан на делу и у речи пред Богом и свим народом; како предадоше Њега
првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт и разапеше Њега?
А ми се надасмо да је Он Тај, Који ће избавити Израиља. Али поврх свега
тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке
жене између нас, које су биле рано на гробу: оне не нашавши Тело Његово,
дођоше говорећи, да су виделе и појаву ангела, који говораху да је Он жив. И
неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако, као што и жене казаше, али
Њега не видеше".

Тада им Исус Христос рече: "о, безумни, и спорога (безосећајног) срца за

веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то
претрпи и да уђе у славу Своју?" И крену Он, почевши од Мојсија, да им
разјашњава оно што су сви пророци рекли о Њему у целом Писму. Ученици
се дивише. Њима је све постајало јасно. Тако разговарајући они су дошли у
Емаус. Исус Христос је показао намеру, да xоће да иде даље. Али они су Га
задржавали, говорећи: "остани с нама, јер се дан приближио вечери". Исус
Христос остаде са њима и уђе у дом. Када је Он сео с њима за сто, узео је
хлеб, благословио, преломио и дао им. Тада су им се отвориле очи, и они су
препознали Исуса Христа. Али Он је постао невидљив за њих. Такво је било
четврто јављање васкрслог Христа. А Клеопа и Лука у великој радости
почели су да говоре један другоме: "није ли горело од радости срце наше у
нама, док нам Он говораше путем и док нам објашњаваше Писма?" После
тога, они су одмах устали од стола, и не обазирући се на то што је касно,
кренули су назад у Јерусалим к ученицима. Вративши се у Јерусалим, они су
ушли у дом, где су се сабрали сви апостоли и остали, који су били са њима,
осим апостола Томе. Сви они радосно су дочекали Клеопу и Луку и говорили,
да је Господ заиста васкрсао и јавио се Симону Петру. А Клеопа и Лука су
причали наизменично, о томе што им се десило на путу у Емаус, како је Сам
Господ ишао с њима и беседио, и како су препознали Њега док је ломио
хлеб.
 Они препознаше Исуса Христа. Али Он постаде невидљив за њих

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Марку, гл. 16, 12 -1 З; по Луки гл. 24, 18-
35.

Јављање Исуса Христа свим апостолима и другим ученицима, осим апостола

Томе

Када су апостоли беседили са Христовим ученицима који су се вратили из

Емауса - са Клеопом и Луком, врата дома у ком су се они налазили, била су
закључана, због страха од Јудеја, и одједном Сам Исус Христос стао је међу
њих и рекао им: "мир вам".

Они се узнемирише и уплашише, мислећи да виде духа.

Али Исус Христос им рече: "што сте збуњени, и зашто такве помисли улазе
у срца ваша? Видите руке Моје и ноге Моје, то Сам Ја; опипајте (додирните)
Ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да Ја имам".

Рекавши то, Он им је показао руке, и ноге, и Своја ребра. Ученици су се

обрадовали, видевши Господа. Од радости они још нису веровали и дивили
су се.

Да би их укрепио у вери, Исус Христос им рече: "имате ли овде шта за

јело?"

Ученици дадоше Њему да једе печену рибу и меда у саћу. Исус Христос је
узео све то и јео пред њима. Затим им рече: "ево, сада се испунило то о чему
сам вам Ја говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити, што је о
Мени написано у 3акону Мојсијевом, и у пророцима и у псалмима".

Тада им је отворио Господ ум за разумевање Писма, тј. дао им је

способност да разумеју Свето Писмо. Завршивши Своју беседу са
ученицима, Исус Христос им рече по други пут: "мир вам! Као што је Отац
послао Мене, и Ја шаљем вас". Рекавши то, Спаситељ дуну према њима, и
рече им: "примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опраштају им
се (од Бога); и којима задржите (греси неопроштени), задржани су".
 То је било пето јављање Господа Исуса Христа у првом дану Њeгoвoг
славног васкрсења, које је причинило Свим Његовим ученицима велику,
неизрециву радост. Само Тома, један од дванаесторице апостола, названи
Близанац, није био присутан при том јављању. Када су ученици почели да му
говоре, да су они видели васкрслог Господа, Тома је рекао: "ако не видим на
рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и
не метнем руку своју у ребра Његова, нећу веровати".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Марку, гл. 16, 14; по Луки, гл. 24, 36-45;
по Јовану, гл. 20, 19-25.

Јављање Исуса Христа апостолу Томи и другим Апостолима

 После недељу дана, осмог дана после Васкрсења Христовог, ученици су
се опет сакупили у дому, и Тома је био са њима. Врата су била закључана
као и први пут. Исус Христос је ушао у дом, мимо закључаних врата, стао
између ученика и рекао: "Мир вам!"

Затим, обративши се Томи, говори му: "Пружи прст свој амо и види руке
Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди неверан него
веран".

Тада апостол Тома ускликну: "Господ мој и Бог мој!"

 Исус Христос му рече: "зато што си Ме видео, поверовао си; блажени
који не видеше а вероваше".

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 20, 26-29.

 Јављање Исуса Христа ученицима код мора Тивериадског
и установљење одреченог Петра у апостолство

По наредби коју им је дао Исус Христос, Његови ученици отишли су у

Галилеју. Тамо су се они бавили својим обичним пословима.

Једном, Петар, Тома, Натанаил (Вартоломеј), синови Зеведејеви (Јаков и

Јован) и двојица других Његових ученика, сву ноћ су ловили рибу у
Тивериадском мору (Генисаретском језеру) и ништа нису уловили. А када је
већ дошло јутро, Исус Христос је стајао на обали. Али Његови ученици Њега
нису препознали.

Изглед Тивериадског (Галилејског) мора из правца Капернаума

Исус Христос им рече: "децо! немате ли што за јело?

Они одговорише: "не". Тада им Исус Христос рече: "баците мрежу са десне
стране лађе, и наћи ћете".

Ученици бацише мрежу са десне стране лађе а затим, нису је могли извући
из воде од мноштва рибе.

Тада Јован говори Петру: "то је Господ".

 Петар, чувши, да је то Господ, опаса себе одеждом, јер је био наг, и баци
се у море, и отплива ка обали, к Исусу Христу. А други ученици приближише
се у лађи, вукући са собом мрежу са рибом, јер нису били далеко од обале.
Када су изашли на обалу, видели су наложен жар и на њему како леже риба
и хлеб.

Исус Христос говори ученицима: "донесите рибу што сте сада ухватили".

А Петар извуче на земљу мрежу, напуњену великим рибама, којих је било

сто педесет и три; и од тог мноштва подерала се мрежа.

После тога Исус Христос им говори: "ходите, једите".

И нико од ученика Њега није смео да упита: "ко си Ти?", јер су знали да је
то Господ.

Исус Христос је узео хлеб и дао им, а такође и рибу.

За време обеда Исус Христос показао је Петру, да му Он опрашта његово

одрицање и подиже га опет у звање Свога апостола. Петар је својим
одрицањем сагрешио више, него остали ученици, па Господ њега пита:
"Симоне Јонин! Љубиш ли ти Мене више него они (остали ученици)?"

Петар Њему одговори: "Да, Господе, Ти знаш да Те љубим". Исус Христос

му рече: "напасај јагањце Моје".

Потом поново, по други пут, Исус Христос рече Петру: "Симоне Јонин!
љубиш ли Ме?"

Петар опет одговори: "да, Господе, Ти знаш да Те љубим". Исус Христос

му говори: "напасај овце Моје".

И, коначно, по трећи пут, Господ говори Петру: "Симоне Јонин! љубиш ли

ти Мене? "

Петар се ожалости, што му Господ рече трећи пут: "љубиш ли Ме?", и рече
Му: "Господе! Ти све знаш; Ти знаш, да Те љубим". Исус Христос и на то
њему одговори: "напасај овце Моје". Тако је Господ помогао Петру да
трикратно исправи своје трикратно одрицање од Христа, и да потврди своју
љубав према Њему. После сваког одговора његовог Исус Христос му враћа,
пред осталим апостолима, звање апостолско (чини га пастиром Својих
оваца).

После тога, Исус Христос говори Петру: "Заиста, заиста ти кажем; када си
био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтео; а кад остариш,
раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш". Тим
речима Спаситељ је дао Петру до знања, каквом смрћу ће он прославити
Бога - примиће мученичку смрт за Христа (распеће). Рекавши све то, Исус
Христос му говори: "хајде за Мном".

Петар, окренувши се, виде, како за њим иде Јован. Показујући на њега,
Петар упита: "Господе! а шта ће он?"

Исус Христос му рече: "ако Ја xоћу, да он остане док Ја не дођем, шта је

теби до тога? Ти хајде за Мном".

Тада се пронесе глас међу ученицима, да Јован неће умрети, мада Исус
Христос то није рекао.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље по Јовану, гл. 21.

 Јављање Исуса Христа апостолима и пред више од пет стотина
ученика

Затим, по наредби Исуса Христа, једанаест апостола сабрало се на једној

гори у Галилеји. Ту им је пришло још више од пет стотина ученика. Тамо се
Исус Христос јавио пред свима. Видевши Њега, они су се поклонили; а неки
су посумњали.

Исус Христос је пришао и рекао: "даде Ми се свака власт на небу и на

земљи. Идите, дакле, и научите све народе (Моме учењу), крстећи их у име
Оца и Сина и Светог Духа; учећи их да држе све што Сам вам заповедио; и,
ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин".

Затим се одвојено, Исус Христос јавио још и Јакову.

Тако се у току четрдесет дана, после Свога васкрсења, Исус Христос

јављао Својим ученицима, са многим истинитим доказима Свога васкрсења,
и беседио је са њима о Царству Божијем.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 28, 16-20; по Марку, гл. 16,
15-16; види у 1 посланици Ап. Павла Кор., гл. 15, 6-8; и Дела Апостолска гл.1,
3.
 Христос воскресе!

Велики догађај - Светло Христово Васкрсење празнује Св. Православна

Црква, као највећи од свих празника. То је Празник над празницима и Победа
над победама. Празник тај назива се још и Пасхом, тојест Даном, у ком се
савршио наш прелазак од смрти ка животу и од земље к небу. Празник
Васкрсења Христовог продужава се целе недеље (7 дана) и служба у храму
се обавља посебно, свечаније, него у свим другим празницима и данима.
Првог дана Празника јутрење почиње у поноћ. Пред почетак јутрења
свештенослужитељи, обукавши светле одежде, заједно са вернима, при
звоњењу звона, са упаљеним свећама, крстом и иконама иду око храма
(обављају крсни ход), подражавајући женама мироносицама, које су ишле у
рано јутро ка гробу Спаситељевом. За време крсног хода сви поју:
Воскресеније Твоје, Христе Спасе, Ангели појут на небесјех: и нас на
земли сподоби чистим сердцем Тебје славити. Почетни усклик јутрења
чини се пред затвореним дверима храма, при чему се много пута пева
тропар: Христос Воскресе..., и уз певање тропара улази се у храм.
Богослужење се савршава целе недеље са отвореним Царским Вратима, у
знак тога, што су сада, Васкрсењем Христовим, отворена за све врата
Царства Божијег. У све дане тог великог празника ми поздрављамо једни
друге братским пољубцем са речима: "Христос Воскресе!" и одговорамо
речима: "Воистину Воскресе!" Христосујемо се и размењујемо украшена
(црвена) јаја, која су символ новог, блаженог живота, који је засијао из гроба
Спаситељевог. Целе недеље звоне сва звона. Почевши од првог дана Св.
Пасхе до вечерњег празника Св. Тројице, преклањање колена и земни
поклони се не чине.

У први уторак после пасхалне Недеље Св црква, делећи радост

Васкрсења Христовог са умрлима у нади на свеопште васкрсење, посебно
чини помен умрлима, па се тај дан и назива "Радоњицеј". Савршава се
заупокојна Литургија и васељенски парастос. Од давнина се утврдило да се у
тај дан посећуjу гробна места својих блиских рођака.

Осим тога, дана Васкрсења Христовог сећамо се свеке недеље (на руском
недеља се каже васкрсење).
 Тропар празника Пасхе

Христос воскресе из
Христос вакрсе из мртвих, смрћу
мертвих, смертију смерт
смрт уништи и мртвима у гробовима
поправ и сушчим во гробјех
живот дарова.
живот даровав.

Воскресе - васкрсе, оживе; поправ - победи; сушчим во гробјех - који се

налазе у гробовима, умрли људи; живот даровав - живот даде.

Кондак празника Пасхе

Ашче и во гроб снизшел јеси,

безсмертне, но адову разрушил јеси силу,
и воскрес јеси јако победитељ, Христе
Боже, женам мироносицам вешчавии:
радуитесја, и твоим апостолом мир
дарујаи, падшим подајаи Воскресение.

Мада и у гроб сишао јеси, Бесмртни,

али адску разрушио силу јеси, и
васкрсао јеси као победник, Христос
Бог, јавивши женама мироносицама:
радујте се! и Твојим апостолима мир
дарова, палима подајеш Васкрсење.

Песме празника Пасхе

 Ангел вопијаше благодатнеи: Ангел говораше благодатној
чистаја Дјево, радуисја! и паки реку: (Божијој Матери): чиста Дјево,
радуисја! Твои Син воскресе радуј се! и опет кажем: радуј
тридневен от гроба, и мертвие се! Твој Син Васкрсе из гроба,
воздвигнувии: лјудие веселитесја! на трећи дан после смрти и
васкрсе мртве: људи, веселите
се!
Светисја, светисја, новии
Иерусалиме! слава бо Господнја на
тебје возсија: ликуи нине и Прослави се, прослави се
веселисја, Сионе! Ти же чистаја, хришћанска црква, зато што
радуи сја, Богородице, о востании над тобом засија слава
рождества Твоего. Господња: слави сада и
весели се! А Ти, Чиста
Богородице, радуј се због
васкрсења Тобом рођеног.

Вазнесење Господње

Приближавао се празник јеврејске Педесетнице, и ученици Христови

вратили су се из Галилеје у Јерусалим. Четрдесетог дана после васкрсења
Исуса Христа они су се сабрали у једном дому. Исус Христос им се јавио и
беседио је са њима, говорећи: "тако је писано, и тако је требало да Христос
пострада и васкрсне из мртвих трећега дана; и да се у Његово име
проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од
Јерусалима. А ви сте сведоци овоме. Идите по целом свету и проповедајте
Јеванђеље (учење Христово) сваком створењу. Који поверује и крсти се,
биће спасен, а који не верује биће осуђен. А који поверују чиниће ова
знамења: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће
змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити; на болеснике
полагаће руке, и оздрављаће".
 Затим је Спаситељ рекао ученицима, да ће ускоро послати на њих Светога
Духа; а до тог времена наложио им је да се не разилазе из Јерусалима. Он је
рекао: "Ја ћу послати обећање Оца Мојега на вас; а ви седите у граду
Јерусалиму, док се не обучете у силу с висине; јер је Јован крстио водом, а
ви ћете кроз неколико дана бити крштени Духом Светим".

Беседећи са ученицима, Спаситељ их је извео из града у земљу Витанију,

на гору Елеонску.

Ученици, обрадовани речима Спаситељевим, окружили су Њега и питали

су Га: "Господе, хоћеш ли Ти у ово време успоставити царство Израиљево?"

Спаситељ им је рекао: "није ваше да знате времена и рокове, које Отац

задржа у Својој власти. Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас,
и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја
земље".

Рекавши то, Исус Христос, подигавши Своје руке, благословио је Своје

ученике; и када их је благосиљао, почео се удаљавати од њих и вазносити се
на небо, и ускоро облаци су сакрили Њега од њихових погледа.

Тако се Господ и Спаситељ наш Исус Христос вазнео Својим човештвом

на небеса и сео одеснују (са десне стране) Бога Оца Својега, тј. Његова
људска душа и тело су примили (исту) славу, нераздељиву од божанства
Његовог, а божанством Својим Он је увек био и биће на небу и свуда.

Ученици су се поклонили вазнесеном Господу и дуго су наставили да стоје

и посматрају ка небу, према Њему. Тада су се јавила пред њима два ангела у
белим одеждама и рекли су: "људи Галилејци! Што стојите и гледате на
небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи (на земљу)
у таквом облику (тј. у телу људском) , као што видесте Њега да одлази на
небо".

После тога, ученици Исуса Христа вратили су се у Јерусалим са великом

радошћу и тамо су остали сви заједно, очекујући силазак Светога Духа. Сви
они једнодушно су пребивали у молитви, будући увек у храму Божијем,
прослављајући Бога и захваљујући му се. Са њима су биле и неке жене и
Марија Пресвета Мајка Господа Исуса Христа са Својим сродницима. У тим
данима апостоли су, помоливши се, изабрали жребом између осталих
ученика Христових, дванаестог апостола Матију, на место погинулог Јуде-
издајника.

Вазневши се на небо, Исус Христос, по Његовом личном обећању,

невидљиво се налази на земљи међу верујућима у Њега, и опет ће доћи на
земљу у видљивом облику, да би судио живима и мртвима, који ће тада
васкрснути. После тога настаће живот будућег века, тј. други, вечни живот,
који ће за истинито верујуће и благочестиве људе бити потпуно блажен. А за
неверујуће и грешнике веома мучан.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Марку, гл. 16, 15-19; по Луки, гл. 24, 46-
53; и Дела Апостолска; гл.1, 2, 4-26.

Вазнесење Господа нашег Исуса Христа празнује Св. Православна Црква,

као један од великих празника, 40-ог дана од првог дана Пасхе.

Тропар празника

Вознесја јеси во славје, Христе Узнео си се у слави, Христе

Боже наш, радост сотворивии Боже наш, и обрадовао си
учеником, обетованием Свјатаго апостоле обећавши им Духа
Духа, извешченним им бившим Светога. И уверио си их у своме
благословением, јако Ти јеси Син благовољењу; јер си Ти Син
Божии, избавитељ мира. Божији, избавитељ света.

Радост сотворивии учеником - обрадовавши ученике; обетованием -

обећањем; извешченним им бившим благословением - када су се они
кроз благослов (Твој) утврдили у вери; јако - јер.

Силазак Светога Духа на апостоле

После вазнесења Исуса Христа, наступио је десети дан: то је био

педесети дан после Васкрсења Христовог. Код Јевреја тада је био велики
празник Педесетнице у сећање на Синајско законодавство. Сви апостоли,
заједно са Божијом Мајком и са другим ученицима Христовим и осталим
верницима, једнодушно су се налазили у једном дому у Јерусалиму. Био је
трећи час дана, по јеврејском рачунању времена тј. по нашем - девети час
изјутра. Одједном, настаде шум са неба, као хучање силног ветра, и напуни
се цео дом, у ком су се налазили ученици Христови. И јавили су се огњени
језици и починули (остали) по један на свакоме од њих. Сви су се испунили
Духом Светим и почели су да славе Бога на разним језицима, које пре тога
нису знали. Тако је Дух Свети, по Спаситељевом обећању, сишао на
апостоле, у виду огњених језика, као знак тога, да је Он дао апостолима
способност и силу за проповедање Христовог учења свим народима; сишао
је у виду огња у знак тога, што има силу да сагорева грехе и очишћује,
освећује и да загрева душу.
 Поводом празника Педесетнице, у Јерусалиму је у то време било много
Јевреја, који су се скупили са свих крајева. Чувши шум, огромна гомила
народа се сакупила око дома, где су били ученици Христови. Сви у народу су
се запрепастили и питали су једни друге: "зар нису сви ови што говоре
галилејци? Како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили? Како они
могу да говоре на нашим језицима о величанственим делима Божијим?" И у
недоумици су говорили: "напили су се слаткога вина".

Тада је апостол Петар, стао заједно са осталих једанаест апостола, и

рекао, да они нису пијани, већ да је на њих сишао Дух Свети, како је то и
било предсказано од пророка Јоила, и да је Исус Христос, Којег су Јудеји
распели, васкрсао из мртвих, вазнео се на небо и излио на њих Светога
Духа. Завршивши проповед о Исусу Христу, апостол Петар је рекао: "чврсто,
дакле, нека зна сав дом Израиљев, да је Бог послао Спаситељем и Христом
Овога Исуса, Кога ви распесте".
 Ова проповед Петрова, тако је утицала на оне који су је слушали, да су
многи поверовали у Исуса Христа. Они су почели да питају Петра и остале
апостоле: "шта да учинимо, људи браћо?"

Петар им је одговорио: "покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса

Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа".

Они што повероваше у Христа, радо су примили крштење, а таквих је било

тога дана три хиљаде људи. На тај начин, почело се оснивати на земљи
Царство Божије, тј. света Црква Христова.

Од дана силаска Светога Духа хришћанска вера почела се брзо ширити, уз

помоћ Божију; број верујућих у Господа Исуса Христа из дана у дан се
увећавао. Поучени од Светога Духа, апостоли су смело проповедали свима о
Исусу Христу, Сину Божијем, о Његовим страдањима за нас и о васкрсењу из
мртвих. Господ им је помагао великим и многобројним чудима, која су била
чињена кроз апостоле, именом Исуса Христа. Првобитно су апостоли
проповедали Јеврејима, а затим су се разишли по разним крајевима за
проповедање свим народима. За савршавање тајни и проповедања учења
хришћанског, апостоли су постављали кроз рукоположење епископе,
презвитере (свештенике или јереје) и ђаконе.

Та благодат Светог Духа, која је била јасно предата апостолима, у виду

огњених језика, сада се даје у нашој Светој Православној Цркви невидљиво -
у њеним светим тајнама, кроз следбенике апостола - пастире Црквене -
епископе и свештенике.

НАПОМЕНА: Види у књ. Дела Апостолска, гл. 2, гл. 14, 23.

 Силазак Светог Духа на апостоле празнује Св. Православна Црква, као
један од највећих празника, у педесети дан после Пасхе (јер је Дух Свети
сишао у 50-ти дан после васкрсења Исуса Христа) и зато се и назива
Педесетницом, или Тројициним Даном, јер се тога дана открило свету
дејство све Пресвете Тројице, и људи су се научили да се поклањају и
прослављају три лица једног Божанства: Оца и Сина и Светога Духа.

На тај празник украшавамо храм и свој дом зеленилом, а у време

богослужења стојимо са цвећем у рукама, изражавајући тиме нашу радост и
захвалност Богу за то, што је Он Својим Светим и Животворним (који даје
живот) Духом обновио људе, родио их (кроз крштење) у нови живот (цвеће и
зеленило - знак живота).

Cледећи дан, после Тројициног Дана, назива се Духовим Даном

(Духовима) и посвећен је прослављању Светога Духа.

Тропар празника

Благословен јеси, Христе

Благословен си, Христе Боже
Боже наш, иже премудри ловци
наш, Који си учинио рибаре
јавлеи, ниспослав им Духа
најмудријима, шаљући им Светога
Свјатаго, и теми уловлеи
Духа, и преко њих Ти си васељену
вселеннују: Человеколјубче,
уловио: Човекољубче, Слава Ти.
слава Тебје.

Благословен - достојан прослављања; иже премудри ловци јавлеи -

који је рибаре, тј. апостоле учинио премудрима; теми уловлеи вселеннују -
кроз њих уловивши, тј. привукавши к вери васељену.

Живот првих хришћана

Ускоро после силаска Светога Духа, апостоли Петар и Јован ишли су у

храм на молитву у деветом часу, по нашем - у трећем часу дана (час смрти
Господа нашег Исуса Христа). Испред врата храма, названих Црвеним,
седео је сиромах, хроми од рођења. Он је, пруживши к апостолима руку,
молио од њих милостињу.

Апостол Петар му рече: "сребра и злата ја немам, а то што имам, то ћу ти

дати: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи", и узевши га за десну
руку, подигао га је.

Хромоме су тог трена очврснула стопала и колена, он је почео да хода и

ушао је заједно са апостолима у храм. Много народа у запрепаштењу због
тог великог чуда дотрчало је у припрату, названу Соломоновом, где су били
апостоли. Овде је апостол Петар изрекао другу проповед о васкрслом
Господу. Многи од оних који су слушали апостола су поверовали; и било их је
око пет хиљада људи.

Многа и велика чуда, која су учињена Господом кроз апостоле и обиље

дарова Духа Светога, који су се делили кроз њих, све је то побуђивало у
верујућима побожан страх, и уједно радост и весеље. Они су се трудили да у
свему испуне заповести Христове и да живе светим и чистим животом.
Верујући су се свакодневно сабирали у храму и слушали проповеди
апостола, а на васкршњи дан (у први дан недеље - у недељу) сабирали су
се по домовима због ломљења хлеба, тј. због Светог Причешћивања. Сви
они били су сједињени великом љубављу, јер у њима је било једно срце и
једна душа. Многи су продавали своја имања, и новац који су за њих
добијали - доносили су апостолима због поделе онима којима је потребно.
Увек и за све, верујући су се захваљивали Богу. За своју љубав и добра
дела, они су стицали уважавање и љубав од стране народа, и број верујућих
свакодневно се умножавао.

Временом, сви верујући у Господа Исуса Христа почели су се називати

хришћанима, а учење и живот по вери Христовој - хришћанством.

НАПОМЕНА: Види у књ. Дела Апостолска, гл. 2, 42-47; гл. 3; гл. 4; гл.11,26.

Јудеји прогоне хришћане. Свети првомученик Стефан

 Слава и победа хришћанства и брзо ширење његово пробудили су страх и
мржњу у јудејским старешинама. Они су почели да прогоне Хришћане, да
побуњују против њих обичан јудејски народ и да их окривљују пред римском
влашћу. Јудеји су хватали хришћане, стављали их у тамнице убијали их.

Први је пострадао од Јудеја у Јерусалиму свети архиђакон Стефан, назван

и првомучеником (као први намучен за Христа).

Због проповеди о Спаситељу Јудеји су га извели из града и почели гађати

камењем. Он се молио, говорећи: "Господе Исусе! Прими дух мој", и затим,
уз речи: "Господе! не урачунај им грех овај", он је умро.

Убијањем св. Стефана и многих других верујућих, Јудеји нису могли да

ослабе веру Христову; напротив, они су још више, допринели њеном
ширењу. Хришћани, који су живели у Јерусалиму, због тих гоњења раселили
су се по Јудеји, Самарији и другим крајевима, и свуда, куда су они долазили,
проповедали су о Господу Спаситељу и Његовом учењу. Никаква сила у
свету није могла да заустави победнички ход хришћанства, јер вера
Христова је истинита вера, учење Христово је Божанствено учење, живот по
вери и учењу Христовом је свети живот - Царство Божије. Bеруjуће је
укрепљивао Отац Небески, са њима је био Спаситељ, и тешио их је Дух
Свети, Утешитељ.

НАПОМЕНА: Види у књ. Дела Апостолска, гл. 6; гл. 7; гл. 8, 1-2, 4.

Обраћење Савлово
 Када су убијали, камењем светог првомученика Стефана, један јеврејски
младић по имену Савле, чувајући одежде, које су скинули са себе људи, који
су убијали св. Стефана, одобравао је то убиство. Савле је био противник
хришћана, он је учествовао у њиховом прогону, улазио у домове хришћанске
и хватао их и одводио у тамнице, мучећи Цркву Христову. Он, не
задовољивши се прогоном хришћана у јудејској земљи, измолио је од
првосвештеника дозволу да иде у сиријски град Дамаск да и тамо тражи
хришћане, и везујући их, да их доводи у Јерусалим на суд и мучења.

Када је Савле ишао у Дамаск и приближио се граду, изненада га је

обасјала светлост са неба. Он је пао на земљу и чуо глас, који му је говорио:
"Савле, Савле, зашто Ме гониш?"

Савле упита: "Ко си Ти, Господе?"

Господ рече: "Ја сам Исус, Кога ти гониш. Тешко ти је са рогатим се

давити".

Савле, сав у трепету и страху рече: "Господе! шта наређујеш да чиним?"

И Господ му рече: "устани и уђи у град, куд си пошао; па ће ти се казати

шта треба да чиниш".

А људи, који су ишли са Савлом, стајали су укочени, слушајући глас и

никога не видећи. Када се Савле подигао са земље, очи његове су биле
отворене, али он ништа није видео. Тада су га његови сапутници узели за
руку и довели у Дамаск. Тамо је он три дана провео у молитви и ништа није
јео нити је пио.

У то време у Дамаску се налазио један од Седамдесеторице апостола

Господњих по имену Ананија. Глас Господа наредио му је да иде у дом, где
је био Савле, да положи на њега руку и врати му вид. Апостол Ананија дошао
је код Савла, и када је положио на њега руке, као да је крљушт спала са
Савлових очију, он је одмах прогледао и уставши, одмах је примио од
Ананије свето крштење. (Крштење Савлово десило се 37. године после Р.Х.).

Савле је примио у хришћанству име Павле и постао је пожртвовани

проповедник вере Христове. Затим, Господ Исус Христос се опет јавио Павлу
и наредио му да иде к незнабожцима и учи их вери хришћанској, тј. учинио га
је својим апостолом.

Апостол Павле, окончао је свој живот мученичком смрћу. За његове

огромне апостолске напоре, он се, заједно са апостолом Петром, назива у
цркви Првоврховним апостолом.

НАПОМЕНА: Види у књ. Дела Апостолска: гл. 8, 1-3; гл. 9, 1-30; гл. 22, 17-
21.

Успење Божије Мајке

Пресвета Мајка Божија, после Вазнесења Исуса Христа, живела је на

земљи још неколико година (неки хришћански историчари кажу 10 година, а
други - 22 године). Апостол Јован Богослов, по завештању Господа Исуса
Христа, примио је Њу у свој дом и са великом љубављу бринуо се о Њој, као
рођени син, до саме Њене кончине. Пресвета Мајка Божија постала је за све
ученике Христове заједничком Мајком. Они су се заједно са Њом молили и са
великом радошћу и утехом слушали су Њене поучне беседе о Спаситељу.
Када се хришћанска вера раширила по другим земљама, тада су многи
хришћани долазили из далеких крајева да Њу виде и чују.

Живећи у Јерусалиму, Мајка Божија волела је да посећуjе та места, на

којима је често био Спаситељ, где је Он пострадао, умро, васкрсао и вазнео
се на небо. Она се молила на тим местима: плакала је, сећаjући се страдања
Спаситељевих у радовала се на месту васкрсења и вазнесења Његовог. Она
се често молила за то, да Је Христос што пре узме к Себи на небо.
 Једном, када се Пресвета Марија тако молила на гори Елеонској, јавио се
Њој архангел Гаврило, са рајском урмином гранчицом у рукама, и рекао је
Њој радосну вест, да ће се кроз три дана окончати Њен земаљски живот и да
ће Је Господ узети к Себи. Пресвета Богомајка неизрециво се обрадовала тој
вести. Она је саопштила о њој Своме именованом сину, Јовану, и почела је
да се спрема за Свој крај. Остали апостоли у то време нису били у
Јерусалиму, они су се разишли по другим земљама да проповедају о
Спаситељу. Богомајка је желела да се опрости са њима, и Господ је на
чудесан начин сабрао све апостоле к Њој, осим Томе, преневши их Својом
свемогућом силом. Тужно је њима било да се лише Госпође и заједничке
Мајке своје, када су дознали, због чега их је Бог сакупио. Али Божија Мајка их
је утешила, обећавајући да ни њих, као ни остале хришћане, неће оставити
после Своје смрти, и да ће се увек молити за њих. Затим их је све
благословила.

У тренутку њене кончине необична светлост је обасјала собу, где је

лежала Божија Мајка; Сам Господ Исус Христос, окружен ангелима, јавио се
и примио је Њену пречисту душу.

Погребење Божије Мајке

Апостоли су погребли пречисто тело Божије Мајке по Њеној жељи, у врту

Гетсиманском, у пећини, где су се покојила и тела Њених родитеља и
праведног Јосифа. Приликом погребења десила су се многа чуда.
Додирујући одар Божије Мајке, слепи су прогледавали, изгонили су се беси и
свака болест се исцељивала. Мноштво народа је ишло за њеним пречистим
телом. Јудејски свештеници и старешине трудили су се да растерају ту свету
поворку, али Господ је њу невидљиво чувао. Један јудејски свештеник, по
имену Афоније, притрчао је и ухватио се за одар, на ком су носили тело
Божије Мајке, да би га преврнуо. Али невидљиви ангел одрубио му је обе
руке. Афоније, поражен таквим страшним чудом, тренутно се покајао и
апостол Петар га је исцелио.
 После три дана од погребења Божије Мајке дошао је у Јерусалим и
одсутни апостол Тома. Он је био врло ожалошћен, што се није опростио са
Божијом Мајком и свом душом је желео да се поклони Њеном пречистом
телу. Апостоли, сажаливши се над њим, решили су да пођу и да одвале
камен са гробне пећине, да би му омогућили да се опрости са телом Божије
Мајке. Али када су отворили пећину, унутра нису нашли Њено пресвето тело,
већ само њене погребне пелене. Запрепаштени апостоли вратили су се сви у
дом и молили Богу, да би им Он открио, шта се десило са телом Божије
Мајке. Увече, по завршетку трпезе, у време молитве, они су зачули ангелско
појање. Погледавши увис, апостоли су угледали у ваздуху Божију Мајку,
окружену ангелима, у сјају небеске славе.

Божија Мајка рекла је апостолима: "Радујте се! Ја сам са вама у све дане;
и увек ћу бити ваша молитвеница пред Богом". Апостоли су у радости
ускликнули: "Пресвета Богородице, помажи нам!"

Тако је Господ Исус Христос прославио Своју Пресвету Мајку; Он је

васкрсао Њу и узео је к Себи са пречистим телом Њеним и поставио је Њу
изнад свих Својих ангела.

НАПОМЕНА: Кратак опис Успења Божије Мајке изложен је на основу

Светог Предања, свето сачуваног у св. Православној Цркви.

Успење Пресвете Владичице наше Богородице празнује Св. Православна

Црква, као један од великих празника, 15 августа (28 авг. по новом). За овај
празник прописано је припремати се двонедељним постом (од 1-ог августа).
Празник се назива Успењем ("заспањем") зато што је Божија Мајка умрла
тихо, као да је уснула, а најважије, назива се тако због кратког пребивање
Њеног тела у гробу, јер је кроз три дана Она била васкрснута Господом и
вазнесена на небо.

Тропар празника

В рождествје дјевство Сачувала си девојаштво и

сохранила јеси, во успенији мира поред тога што си родила, и ниси
не оставила јеси, Богородице; оставила свет иако си умрла,
преставиласја јеси к животу, Богородице; преставила си се за
Мати сушчи Живота, и живот, јер си Мати Живота и
молитвами Твоими избавлјаеши молитвама Својим избављаш од
от смерти души наша. смрти душе наше.

В рождествје - при рођењу Исуса Христа; во успении - у време смрти -

без обзира на смрт; преставиласја јеси к животу - прешла у вечни живот;
Мати сушчи Живота - будући Мајком Живота, тј. Исуса Христа.
 Апостолски сабор у Јерусалиму

Када се хришћанство почело ширити по целоме свету и мноштво

незнабожаца почело примати хришћанску веру, међу хришћанима је избило
двоумљење. Хришћани међу Јудејима почели су тврдити, да хришћани међу
незнабожцима морају строго чувати обредни закон Мојсијев (у првом реду
обрезање, тј. оно што је нужно пре обраћања у јеврејску веру), иначе да се
они не могу спасти. Поводом тога, међу хришћанима десили су се ватрени
спорови.

Самостално, ниједан од апостола није могао решити тако важно питање.

То је приморало св. апостоле, да се заједно са презвитерима
(свештеницима), сагласно заповести Христовој (Матеј 18,17), саберу на први
Апостолски Сабор у Јерусалиму, 51 године после Р.Х.

После дугих спорова и размишљања узео је реч Ап. Петар, иступио је и

рекао, да Господ, изабравши њега на почетку за обраћење незнабожаца,
није одредио никакву разлику између незнабожаца и Јудеја и свима је
подједнако даровао Духа Светога, па према томе, хришћанима међу
незнабожцима није нужно да испуњавају обредни закон Мојсијев. "Ми
верујемо" - завршио је своје речи апостол - да се благодаћу Господа Исуса
Христа спасавамо".

Реч Ап. Петра произвела је дубок утисак. О томе беседништву сведочило

је ћутање, целог многобројног скупа, настало после његове речи. А тај утисак
затим се појачао још више, после саопштавања апостола Павла и Варнаве о
знамењима и чудима, која је Бог учинио, кроз њих, међу незнабожцима.

После свега је, да би говорио, устао председавајући на Сабору, св.

апостол Јаков - "брат Господа". Њему, као епископу Јерусалимске Цркве и
председнику Сабора (првом међу једнакима) припадала је последња реч.
Његово мишљење било је важно још и због тога, што је он сам био строг
чувар закона и добио је за то не само међу хришћанима, већ и међу самим
Јудејима, назив "праведног". Величином је био испуњен и његов положај у
Цркви, он је био први Јерусалимски епископ, кога је поставио Сам Господ.
Св. Јаков је водио строг аскетски (уздржљив, монашки) живот, носио је на
себи "петалон", тј. златну дашчицу, коју су носили само првосвештеници. Он
је проводио у храму читаве сате сам у молитви за свој народ. У Јерусалиму
њега су сматрали "бедемом народа".

Св. Јаков је одобрио мишљење Ап. Петра, доказујући, да се оно саглашава

са пророчанством (Амос 9, 11-12), а према томе, и са Божанственим
предодређивањем. Он је предложио: "да се не праве тешкоће онима од
незнабожаца који се обраћаjу Богу; али они су дужни да живе у чистоти и
светости и да не чине другима оно, што не желе себи".

Овај предлог Ап. Јакова био је прихваћен од апостола, презвитера и целог

скупа, тј. целог Сабора, једнодушно, као резолуција (одлука) Сабора. О томе
су обавештени сви хришћани писмено (Саборном посланицом), која је
почињала речима: "Угодно Духу Светоме и нама"...

Тако, Апостолски Сабор је показао хришћанима, да одлуке Сабора јесу,

сагласно речи Господа (Јован 16, 13; 14, 16), утврђивање Светога Духа.

Посланица Апостолског Сабора изазвала је међу хришћанима велику

радост и утеху.

НАПОМЕНА: Види у књ. Дела Апостолска, гл.15, 1-35.

 Проповеднички труд апостола

Апостоли Христови својом проповеђу, коју им је улио Свети Дух, за кратко

време су привели Христу мноштво незнабожаца, како обичних и непознатих
људи, тако и учених и самих царева. Много напора поднели су апостоли због
тог светог дела. Много јада и мука они су претрпели. Сви апостоли, осим
Јована Богослова, примили су мученички крај (апостол Јован Богослов умро
је у заточеништву у дубокој старости). А број хришћана и после смрти св.
апостола из године у годину је растао, и вера хришћанска распространила се
по свој земљи.

Проповед ап. Павла у Риму

Апостоли су проповедали најчешће речима. Али, да би се учење Христово

боље сачувало, неки од њих, по упутству Светог Духа, су га записали у
књиге. Зато се те књиге и називају светима, Светим Писмом, као и књиге
светих пророка, оних пре Христа.

Два апостола између Дванаесторице, Матеј и Јован, и два апостола

између Седамдесеторице, Марко и Лука, написали су сваки по књигу о
земаљском животу Христа Спаситеља и о Његовом учењу. Те четири књиге
називају се Јеванђељима, зато што се у њима налази учење Христово, које
је Сам Спаситељ назвао Јеванђељем, А апостоли, који су их написали,
називају се јеванђелистима.

Јеванђелист Лука написао је још и књигу Дела светих Апостола (тј. дела,
радови св. апостола). У тој књизи се саопштава историја ширења вере
хришћанске, од стране св. апостола у првим годинама.
 А други апостоли: Јаков Алфејев, Петар, а такође и Јован Богослов и
Јуда Јаковљев - написали су седам саборних посланица тј. писама
хришћанима целог света, и учили су у тим посланицама, како веровати и
живети по учењу Христовом (једна посланица апостола Јакова, две Петрове,
три Јованове и једна Јудина).

Апостол Павле је написао четрнаест посланица разним црквама и лицима.

Апостол Јован Богослов, осим Јеванђеља и три посланице, написао је још

и Апокалипсис, или Откровење. У тој књизи, он излаже будућу судбину
цркве Христове и целога света.

Али наравно, апостоли нису записали у књиге све, чему су учили, што су
утврдили међу хришћанима, што су слушали од Спаситеља и видели од
Њега. Сам јеванђелист, апостол Јован Богослов, пише о томе: "и много друго
што учини Исус; које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не
би стале написане књиге".

То учење и правила, која су предали апостоли хришћанима речима или

примером, чврсто су чували хришћани. Ово учење, које је од њих предато
усмено и касније су га записали свети људи, назива се апостолским
предањем, или светим предањем.

Заједно са апостолима и после њих трудили су се у проповедању

јеванђелском мужеви апостолски (ученици апостола), пастири, учитељи и
оци Цркве Христове. Они су распростирали и утврђивали Цркву Христову
речју, писмом и својим светим животом.

Кратка обавештења о проповеди и о судбини св. Апостола

Св. Првоврховни ап. Петар (Симон) проповедао је у почетку у Јудеји,

затим у Антиохији, у Витанији, у Азији, по Илирику, а такође и по целој
Италији и у самом Риму. У Риму он је био распет наопачке, за време
императора Нерона. Ап. Петар, заједно са апостолом Павлом, због свог
посебног труда у проповеди вере Христове, назван је у Св. Цркви
Првоврховним.

Св. Првоврховни ап. Павле (Савле) проповедао је у многим земљама

почев од Јерусалима па све до престонице света - Рима. У Риму њему је
император Нерон одрубио главу.

Св. ап. Андреј Првозвани, био је у земљама данашње Русије. Он је побо

крст на кијевским горама, предсказујући будуће просвећење Русије
Христовом вером. Он је проповедао на обалама Црног мора и у другим
крајевима. У Византији рукоположио је за епископа Стахија, једног од
Седамдесеторице ученика. У граду Патрији, у Ахаји (Грчка), незнабожци су га
распели на крсту посебног облика, сличном слову Х, који се од тада и назива
Андрејевим крстом.

Св. ап. Јаков Зеведејев, проповедао је у Јерусалиму, и први је од

апостола пострадао за Христа. По наредби јудејског цара Ирода Агрипе,
њему је одрубљена глава у Јерусалиму.

Св. ап. јеванђелиста Јован Богослов, после мучења у Риму, био је

послан на острво Патмос. Св. ап. Јован живео је дуже од свих апостола и
мирно је скончао у Азији у граду Ефесу. По предању, св. апостола су његови
ученици, по личној жељи, погребли живог. Када су, ускоро после погребења,
пристигли хришћани отворили његов гроб, у њему није било тела св. ап.
Јована.

Св. ап. Филип, проповедао је у Азијским земљама заједно са апостолом

Вартоломејом и својом сестром Маријамном. У Фригији (провинција у Малој
Азији) у граду Јерапољу, примио је мученичку смрт - био је распет наопачке.

Св. ап. Вартоломеј (Натанаил), проповедао је у почетку са ап. Филипом у

Сирији и Азији, затим је био у Индији и превео је Јеванђеље по Матеју на
индијски језик; затим је проповедао у Јерменији, где је и примио мученичку
смрт у граду Албанопољу: по једнима он је био распет наопачке, а по
другима, био је бијен до смрти.

Св. ап. Тома (Близанац), проповедао је по многим азијским земљама,

дошавши до Индије, где је примио мученичку смрт за Христа. Он је био
прободен копљима, а затим посечен мачем.
1
1
1
1
 Св. ап. јеванђелиста Матеј, проповедао је дуго времена у Јудеји, а затим
у целој Етиопији (данашња Абисинија, Нубија, Кардафан, Дарфур и др.). Он
је био убијен мачем у једном граду у Етиопији.

Св. ап. Јаков Алфејев, проповедао у Сирији, Египту и другим разним

земљама. У једној од њих био је распет на крсту, примивши мученичку смрт
за Христа.

Св. ап. Јуда Јаковљев (Тадеј или Левије), проповедао у Јудеји, Галилеји,
Самарији и Идумеји, у Аравији, Сирији и Месопотамији. У Араратској земљи
био је обешен на дрвету крсном, и стрељан стрелама.

Св. ап. Симон Зилот или Кананит, проповедао је у Мауританији и у

Африци. Био је такође и у Англији (раније названом Британијом). За
проповед вере Христове, он је био распет на крсту, по једнима у Грузији, по
наредби иверијског цара Адеркија, а по другима у Персији.

Св. ап. Матија, изабран између Седамдесеторице, на место отпалог Јуде.

Проповедао је по Јудеји и по спољној Етиопији. Вративши се и Јудеју примио
је страдање за Христа, тако што је прво каменован, а затим обезглављен.

Св. ап. јевенђелист Марко, један од Седамдесеторице, сапутник и

сарадник ап. Петра. Проповедао је такође на обалама Јадранског мора.
Примио је мученичку смрт у Александрији.
 Св. ап. јевенђелист Лука, један од Седамедесеторице, сапутник и
сарадник ап. Павла. Проповедао је затим у Ливији, Египту, у Тиваиди и Тиви.
Окончао је свој подвиг мученичком смрћу.

Св. ап. Јаков, Праведни, један између Седамдесеторице. Први

Јерусалимски Епископ, кога је поставио Сам Господ. Он се назива Братом
Господњим. По предању он је био син Јосифа Обручника, из његовог првог
брака. Св. Јакова су Јудеји бацили са крова Јерусалимског храма, а затим су
га убили ударцом у главу. То је било око 62. године.

Св. ап. Јаков први је изложио чин Божанствене Литургије која је и

постављена као основа садашњој Литургији светих Василија Великог и
Јована Златоустог.

Св. Апостол Јаков (један од седамдесеторице)

брат Господњи, први јерусалимски епископ

Литургија св. ап. Јакова и сада се савршава у Јерусалиму на дан сећања

на њега.
 Општи прогон хришћана. Разрушење Јерусалима

У току прва три века (око три стотине година) хришћани су трпели готово
непрекидна гоњења, првобитно од неверујућих Јевреја, а касније од
незнабожаца.

Рушење Јерусалима

Јевреји, не примивши од Бога обећаног Спаситеља, Господа Исуса Христа

и предавши Њега смрти, са безумним крицима: "крв Његова на нас и на нашу
децу", и убивши многе хришћане, примили су за сва своја безакоња одмазду.
Јерусалим и храм Божији разрушили су римски војници до темеља, када су
Јевреји подигли побуну. Тако се, 70-те године, испунило предсказање
Господа о томе. Место, где се раније налазио храм Божији, било је узорано
плугом, тако да тамо није остао камен на камену. Јеврејски народ био је
расејан, по свој земљи. Више од милион Јевреја било је истребљено.
Неколико десетина хиљада је било продато у ропство. Уместо Јевреја, у
Палестину су се населили житељи из других народа и поново су изградили
разорене градове, између осталих и Јерусалим. А вера Христова почела се
утврђивати међу незнабожцима.

Ширење хришћанске вере међу незнабожцима изазвало је прогоне

хришћана од стране римских незнабожачких императора. Приврженици
незнабожтву убеђивали су императоре, да су хришћани непријатељи
државе, непријатељи императора и целог човечанства. Прогон хришћана је
био тако суров, да је то тешко и описати; хришћани су подвргнути
најужаснијим, невероватним мучењима.

Прво жестоко гоњење почело је у 64 години после Рођења Христовог (30

година после Васкрсења Христовог), за време императора Нерона. Нерон је
због своје разоноде запалио град Рим и потом сву кривицу свалио на
хришћане. По његовој наредби, хришћане су тражили и хватали, одводили у
циркус да би их растргле звери, ушивали у зверињу кожу и затим их ловили
псима, распињали на крстовима, обливали смолом и палили уместо буктиње,
ноћу, за осветљивање Неронових вртова. При том гоњењу пострадали су у
Риму апостоли Петар и Павле (67 године). Павле је био посечен мачем, а
Петар је био распет на крсту, али, по личној молби његовој, био је распет
главом окренутом на доле, јер је сматрао себе недостојним да умре тако,
како је умро Господ Исус Христос.

Најстрашније је било последње гоњење хришћана за време императора

Диоклецијана. Тај прогон је трајао од 303 г. до 313 г. после Р.Х. Тада су
убијали стотине хиљада хришћана, уз најразноврсније видове мучења.
Приликом тог прогона, књиге Светог Писма отимане су и спаљиване.

Савременик тих прогона, познати хришћански писац и учитељ философије

у Никомидији, Лактанције пише: "ако би ја имао стотине уста и гвоздене
груди, ни тада ја не бих могао да избројим све облике мучења, која су
претрпели верници".

Мучили су на једном месту од десет до сто људи дневно; многе намучене и

осакаћене поново су лечили, да би их опет мучили. Мучили су хришћане, без
обзира не пол и узраст. "Ја сам био очевидац тога", пише историчар
Евсевије (Еусебиус), "да се гвожђе затупљивало и ломило, и саме убице,
заморивши се, наизменично су смењивали једни друге.

Али страдања и подвизи мученика учвршћивали су и ширили веру

Христову међу другим људима. Многи незнабожци, видевши веру и подвиге
хришћанских мученика и чуда, која су се дешавала тада, и сами су се
уверавали у истинитост Христове вере, и примали су хришћанство. Што су
више гонили и мучили хришћане, тиме се више вера хришћанска утврђивала.

Обустављање гоњења. Воздвижење Крста Господњег

 Прогони хришћана завршили су се почетком четвртог века, за време
римског императора Константина Великог.

Император Константин се сам уверио у силу и славу крсног знамења

Христовог. Једном, уочи битке, он и сва његова војска, угледали су на небу
знамење крста састављено од светлости, са натписом: "овим побеђуј" (на
грчком: НИКА). Следеће ноћи императору се јавио Сам Исус Христос са
Крстом у руци и рекао, да ће тим знамењем он победити непријатеља; и
наредио је да се направи војнички барјак са нацртаним светим Крстом.
Константин је испунио наредбу Божију и победио непријатеља. Он је примио
хришћане под своје покровитељство и објавио је веру Христову за државну
(главну). Он је укинуо казну распећа и донео је закон у корист Цркве
Христове. За своје заслуге и усрђе у ширењу хришћанске вере, Константин
Велики и његова мајка Јелена, добили су име светих царева
равноапостолних, тојест равних апостолима.

Равноапостолни цар Константин, пожелео је да подигне храмове Божије на

светим хришћанским местима у Палестини, (тј. на местима рођења,
страдања и васкрсења Господа Исуса Христа и др.) и да нађе Крст, на ком је
био распет Спаситељ. Испуњење цареве жеље примила је на себе, са
великом радошћу, његова мајка, св. равноапостолна царица Јелена.

Године 326 царица Јелена је са тим циљем отишла у Јерусалим. Много

напора је она уложила, да пронађе Крст Христов, јер су непријатељи
Христови сакрили Крст, закопавши га у земљу. Коначно, њој су указали на
једног старог Јевреја, по имену Јуда, који је знао где се налази Крст
Господњи. После дугих распитивања и наговарања приморали су га да каже.
Показало се, да је Свети Крст бачен у једну пећину и затрпан кршом и
земљом, а одозго је направљен незнабожачки храм. Царица Јелена је
наредила да се сруши то здање и да се откопа пећина. Када су откопали
пећину, нашли су у њој три крста и мало даље од њих, дашчицу са натписом:
"Исус Назарећанин, цар Јудејски". Требало је сазнати, који од та три крста је
Крст Спаситељев. Јерусалимски патријарх (епископ) Макарије и царица
Јелена чврсто су веровали и надали се, да ће Бог указати на свети Крст
Спаситељев.
 По савету епископа они су почели да приносе крстове један по један к телу
једне тешко болесне жене. Од два крста није се догодило никакво чудо, а
када су поставили трећи Крст, она је тренутно постала здрава. Десило се, да
су у близини носили умрлог човека, на погреб. Тада су почели да полажу
крстове један за другим на умрлога; и када су положили трећи Крст, умрли је
оживео. На тај начин, они су препознали Крст Господњи, кроз који је Господ
учинио чуда и показао животворну силу Свога Крста.

Царица Јелена, патријарх Макарије и присутни људи су се са радошћу и

захвалношћу поклонили Крсту Христовом и целивали су га. Хришћани,
сазнавши за тај велики догађај, сабрали су се у безбројном мноштву на
месту, где је био обретен (нађен) Крст Господњи. Сви су желели да се
приближе Светом Животворном Крсту. Али то није било могуће учинити због
великог мноштва народа, па су почели да моле да им га у крајњем случају
барем покажу. Тада је патријарх Макарије узишао на узвишено место, и да
би сви могли да виде, неколико пута га је уздигао (подигао). А народ,
видевши Крст Спаситељев, клањао се и узвикивао: "Господе, помилуј".

Св. равноапостолни цареви Константин и Јелена, на месту страдања,

погребења и васкрсења Исуса Христа направили су простран и велелепни
храм у част Васкрсења Христовог. Направили су такође и храм на
Елеонској гори, у Витлејему и у Хеврону код Храста Мамријског.

Царица Јелена је део Крста Господњег донела своме сину, Цару

Константину, а други део оставила је у Јерусалиму. Тај драгоцени остатак
Крста Христовог и до наших времена чува се у храму Васкрсења Христовог.

После обретења Животворног Крста Господњег, Јуда, који је открио место

где се налазио Крст, постао је хришћанин. Затим је, за свој честит живот, био
рукоположен у епископа под именом Кириак и уздигнут је на катедру
Јерусалимског патријархата. Пострадао је за Христа за време Јулијана
Одступника. Успомена на св. свештеномученика Кириака празнује се 28
октобра (10 новембра по новом).

У сећање на обретење Крста Христовог и Његовог воздвижења (подизања)

Света Православна Црква установила је празник Воздвижења Часног и
Животворног Крста Господњег (Крстовдан). Тај празник спада у ред
великих празника и празнује се 14-ог септембра (27 септ. по новом).

Приликом свеноћног Богослужења (на јутрењу) износи се Крст због

поклоњења. После великог славословија, свештеник, обукавши се у све
свештеничке одежде и држећи изнад своје главе Св. Крст, украшен цвећем,
при певању "Свети Боже"... износи крст из олтара на средину храма и
ставља на налоњ. За време трикратног певања тропара "Спаси Господи
Лјуди Твоја"..., свештеник кади Св. Крст. Затим при певању: "Кресту Твоему
покланјаемсја Владико, и свјатое воскресеније Твоје славим", сви се
клањају и целивају Св. Крст. Украшавање Св. Крста зеленилом и цвећем је
знак, да је кроз њега (тј. кроз страдања Спаситељева и смрт на њему) нама
дат вечни живот. На тај празник прописан је пост, да би се продубило
поштовање успомене на крсна страдања Спаситељева.

Нови непријатељи хришћанства

Не осврћући се на коначну победу хришћанства над незнабожтвом,

незнабожци су се потрудили још једном да устану против хришћана, за
време императора Јулијана Одступника.

Јулијан је био син брата Константина Великог. Он је, иако у почетку

васпитаван у хришћанству, када је постао император, почео да се поклања
идолима, прогласио је себе незнабожцем и силно је угњетавао хришћане.
Почевши прогон хришћана, Јулијан је одобрио Јудејима да направе
јерусалимски храм и дао им је средства за то. Али Господ је заштитио свету
веру. По сведочењу не само хришћанских, већ и незнабожачких писаца,
земљотрес и пламена клупка која су избијала из земље, приморали су да се
обустави обнављање Јерусалимског храма које је замислио Јулијан. Чак је и
то камење, које се сачувало у дубини земље, од предходног храма, било
избачено на површину, тако да у пуном смислу те речи није остао камен на
камену.

Тако, незнабожац Амијан Марцелин, савременик императора Јулијана и

његов обожаватељ, пише: "страшна пламена клупка, која су често избијала
из темеља, учинила су то место неприступачним, сагоревајући више пута
раднике; на тај начин овај подухват је прекинут стихијом, која је упорно
одгонила раднике" (књ. 23 гл. 1).

Савременик Јулијанов који се и учио са њим, св. Григорије Богослов, у

речи против Јулијана говори, да је у то време на небу стајао блистави крст и
одежде посматрача биле су означене крстовима.

Многи посматрачи са стране, како пишу о томе историчари, трчали су да

посматрају то поприште борбе са тајанственом огњеном стихијом.

Непријатељ хришћанства морао је сам сазнати за своју немоћ, али није се

покајао у својој злоби. У битци са персијцима стрела непријатељска је
погодила Јулијана. Умирући, он је жалосно узвикнуо: "Ти се победио мене,
Галилејанине!" (тако је он звао Господа Исуса Христа).

После смрти Јулијана Одступника, сви наредни императори римске

империје старали су се да учврсте хришћанство у целој империји.

Али од седмог века почињу нова страдања хришћана на истоку. У 614

години персијски цар Хозрој овладао је Јерусалимом, предао Јудејима на
одмазду деведесет хиљада хришћана, патријарха Захарију са многим другим
хришћанима је одвео у плен, запалио храм Васкрсења, отео је драгоцености
из храма и однео у Персију Крст Христов. Кроз 14 година, 628 г. грчки
император Ираклије победио је Персијце, вратио све заробљене хришћане,
на челу са патријархом Захаријом, и св. Крст је био уз почасти враћен у
Јерусалим.

Радујући се и захваљујући се Богу, император Ираклије пожелео је да сам

понесе Крст у Јерусалим. Али на Голготи невидљива сила је зауставила
Крст, и цар је остао без снаге да га понесе. Тада је патријарх Захарија
објаснио цару, да је Син Божији - Цар Небески - носио Крст на Голготу у
смирењу и понижењу. Император је смирено послушао патријарха, скинуо је
са себе царске одежде и бос је унео св. Крст у храм на Голготи, где је
патријарх поново уздигао Крст над народом.

Ускоро после тог великог догађаја, јавио се у Аравији лажни пророк

Мухамед. Страдајући од детињства од епилепсије (нервних напада) и од
халуцинација (варљивих виђења), он је сам поверовао у своје призвање да
направи нову религију, и када је имао 40 година почео да проповеда. У 632
години са Својим следбеницима он је освојио Меку (у Арабији, место рођења
Мухамедовог) и утврдио је своју веру. Затим су његови следбеници силом
оружја освојили Египат, Сирију, Палестину и сам Јерусалим. Постепено се
мухамеданство (учење Мухамедово) ширило све више и више, а Грчка
империја све је више и више слабила. Коначно, половином XV века (1454 г)
за време императора Константина Палеолога, Турци су освојили и сам
Цариград (Константинопољ).

Васељенски сабори

Међу хришћанима понекада су се појављивали људи, који су неправилно

излагали хришћанско учење и желели су да своја лажиучења (лажна,
неправилна учења) наметну свој Цркви. Таква лажна учења Црква назива
јересима, а лажиучитеље - јеретицима. Када су се обуставили свеопшти
прогони хришћана, јереси су почеле посебно да таласају живот Цркве.

Због борбе са јересима и због упутства свим хришћанима, како правилно,

православно, веровати, скупљали су се по узору на св. апостоле, Сабори
(сабрања) епископа - пастири и учитељи Цркве, по могућности из целе
васељене, тојест из свих земаља, где су живели хришћани.

Како су се св. апостоли сабрали на Сабору у Јерусалиму (Апостолски

Сабор у 51 години - Дела. Ап. 15, 1-35), када је нужно било решити питање:
треба ли хришћани који су потекли од незнабожаца да испуњавају обредни
закон Мојсијев; тако су се и оци Цркве, тј. епископи, којима су апостоли
предали своју власт (кроз наслеђено рукоположење), сабирали на Саборима,
када се појављивало неко учење, противно вери Христовој.

Такви општи сабори (из целог хришћанског света), који су утврђивали

истину Христову под утицајем Духа Светога и уз учешће целе Цркве
Христове, називају се Васељенским Саборима.

Васељенских Сабора било је седам.

На првом и другом Васељенском Сабору састављен је Символ Вере.

Символ Вере је кратко изложење целе хришћанске, православне вере. Њега
је дужан да зна сваки православни хришћанин. Он се поје код нас на
Божанственој Литургији.

Седми Васељенски Сабор заштитио је и утврдио поштовање светих икона.

 Отпадање Римске цркве. Просвећење Словена

После периода Васељенских Сабора одвојио се од Васељенске

Православне Цркве западни њен део (римска) и створила је од себе одвојену
римо-католичку цркву.

А то се догодило овако. После апостола почели су управљати Црквом

њихови следбеници, епископи, који су имајући једнак степен свештенства,
имали и различиту власт. Епископи мањих градова подчињавали су се
епископима већих градова, који су се називали митрополитима.
Митрополити, у свом поретку, подчињавали су се епископима престоничких
градова, који су се називали патријарсима. А сама највиша власт у Цркви,
припадала је Саборима, којима су се подчињавали и патријарси.

Патријараха је у то време било пет: Римски, Константинопољски,

Александријски, Антиохијски и Јерусалимски. (Александријски патријарх
називао се папом, а потом почео се називати папом и римски патријарх. Дуго
времена тако су се називали и други епископи (реч "папа" значи отац).

Свих пет патријараха имали су једнака права и били су независни један од

другога. Међу њима није било ни вишега, ни нижега, а само по поретку
набрајања Римски папа заузимао је прво место. Али у току времена Римске
папе, раширивши своју власт, почели су се утврђивати у власти и почели су
тежити ка томе, да подчине себи све патријархе, тј. да папа постане главом
Христове Цркве. Такве претензије римских папа Црква је сматрала
незаконитим. То је и био главни разлог отцепљења.

На крају, од Римско-католичке цркве одвојила су се још и протестантска

исповедања. Приближно у то време, кад се десило отпадање римске цркве,
Васељенска Православна Црква увећала се приступањем и словенских
народа, који су примили хришћанство.

Први просветитељи Словена били су света браћа Кирило и Методије, и

они су се самопожтрвовано трудили у ширењу хришћанске вере међу
Словенима. Они су саставили словенску азбуку и превели књиге Светог
Писма као и црквене књиге на словенски језик.

После њихове смрти хришћанство се утврдило међу Бугарима и Србима, а

затим је био крштен у хришћанску веру и Руски народ.
 Крштење Србије

Срби су део велике породице словенских народа. Из своје прапостојбине,

северне Европе, у 5 и 6 веку они насељавају Балканско полуострво у
северним пределима Византијског царства.

До тада, Срби су били незнабожачки народ. Главни идоли били су сунце

(сварог, код Руса дажбог) и гром са муњом (перун). Осим њих поштовано је
још много нижих идола, покровитеља, дома, воде, шуме... У животу наших
словенских предака незнабожаца, било је пуно сујеверја, лажних схватања,
сурових обичаја, а било је чак да су вршена и људска жртвоприношења
идолима.

Али мудри хришћански просветитељи, приметивши да је код Срба посебно

јак култ кућног бога (радигост) нашли су начин да Срби прихвате истиниту
веру. Др. Душан Кашић у својој књизи "Поглед у прошлост српске цркве" то
описује овако: "Сматра се, да су Срби, у паганско време поштовали и
прослављали, поред више божанских бића, и нарочито надприродно биће
као заштитника своје породице, свога дома и њиховог напретка. Приликом
преласка у хришћанство заменили су они ово биће одређеним хришћанским
светцем. Пошто је, дакле, почетак српске "славе" везан за крштавање, добио
је одабрани светац, односно њихов празник, назив "крсне" славе или "крсног"
имена".

Српска слава је наше обележје и њу не срећемо код остале словенске

браће.

Прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија

(610-641).

Хришћански духовни просветитељи, света браћа Кирило и Методије -

Равноапостолни, дошли су међу Србе са Истока, из Цариграда и Солуна.
Крштење Срба се десило упоредо са стварањем и њихове прве државе
(кнеза Мутимир, око 891. године). Цариградски патријарх у то време био је
Фотије, по чијем су благослову Кирило и Методије и њихови ученици вршили
коначну христијанизацију Јужних Словена. Зато се Фотије с правом сматра
кумом свих словенских народа. Тада је, претила велика опасност да сви
новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са последњима
је то успело) буду стављени под римски (папски) духовни утицај.

Оно што је било пресудно у крштењу Срба и свих Словена, јесте настанак
словенског писма, азбуке, односно глагољице и ћирилице, половином 9
века. Постанак писмености код Словена чврсто је везан за примање
хришћанства на народном језику. Тај језик је леп и једноставан - био је
разумљив народу. С правом се каже да су прве речи које су уопште написане
на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма : "В начале
бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово... всја тјем биша и без
него ничтоже бист, јеже бист..."
 На словенски језик је одмах са грчког језика преведено Свето Писмо, као и
неопходне богослужебне књиге.

Крајем 12. века Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу

уједини већину тадашњих српских земаља. Он се определио за византијско-
православни духовни утицај. Стефан Немања је био веома побожан и чврсто
опредељен за источно православље, које је већ неколико векова уназад
ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. И данас постоје многе
његове цркве и манастири као задужбине. Он је подигао и манастир
Студеницу, "мајку свих српских цркава". Ту и данас лежи његово свето тело
пренето из манастира Хиландара.

Свети Сава Српски

На српско хришћанство, пресудан утицај имао је син Стефана Немање -

свети Сава (Растко). Још као дете он је био искрено побожан. Са 16 година,
противно жељи родитеља, он је отишао у Свету гору, где се замонашио. Он
се од самог почетка усрдно предао монашком животу, и сви на Светој гори су
њега веома заволели, поготову што је био из владарске породице. За
најмлађим сином, Савом, пошао је ускоро и његов остарели отац Стефан
Немања. Он се одрекао владарског престола, и отац и син су подигли српски
манастир Хиландар на Светој Гори. Као монах, Симеон је провео остатак
живота у монашкој тишини Свете Горе заједно са својим сином Савом.

Свети Сава је око 1208. год., због опасности од крсташких ратова пренео
тело светог Симеона из Хиландара у манастир Студеницу. Овај период
живота светог Саве у Србији био је најплоднији јер је он непрекидно путовао
по свим србским земљама, проповедао, учио све вери православној,
ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао
свештенике, монахе и народне учитеље.

Око четири века након примања хришћанства захваљујући св. Сави србски
народ је добио духовну самосталност. Тиме је међународно и међуцрквено
потврђено да је наш народ спреман да има сопствену Цркву уређену по
угледу на источне православне цркве (Јерусалимску, Александријску,
Антиохијску).
 Нешто касније, свети Сава је први пут посетио Свету Земљу да би се
поклонио у земљи којом је ходио Господ наш Исус Христос. Боравак у
манастирима у Светој Земљи, свети Сава је искористио да упозна уређење и
живот монаха у њима, и ту праксу пренео је у манастире и цркве у Србији. У
Србију се свети Сава вратио са дивним поклонима, које су чиниле иконе,
кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља...

Bраћаjући се 1236 г. преко Бугарске у Србију, са свог другог путовања у

Свету Земљу, где је набавио много тога потребног за своју Цркву, он се
разболео и умро у Трнову 14 јануара (27 по новом), а сахрањен је у
тамошњој цркви. После годину дана његово свето тело је пренесено из
Бугарске и погребено у манастиру Милешеви.

Милешевски Бели Ангел

 Део четврти - О ВЕРИ И ЖИВОТУ ХРИШЋАНСКОМ

Задатак човеков

Бог је створио, нас људе, по образу и подобију Свом - дао нам је разум,
слободну вољу и бесмртну душу, због тога, да би познавали Бога и
уподобили се Њему, постајали све бољи и бољи, усавршавали себе, и
наследили блажени живот са Богом.

Зато постојање човеково на земљи има дубоки смисао, велики задатак и

висок циљ.

У Божијем светоздању нема и не може бити ничега бесмисленог. И ако

човек живи без вере у Бога, мимо заповести Божијих, ако не живи за будући
вечни живот, тада и постојање таквог човека на земљи постаје бесмислено.
За људе који живе без Бога, живот се чини неразумљивим и случајним. А
сами ти људи често бивају гори од звери.

Сваком човеку, да би испунио свој задатак на земљи и задобио вечно

спасење, неопходно је, као прво, да позна истинитог Бога и да правилно
верује у Њeгa, тојест, да има истиниту веру, и као друго, да живи по тој
вери - да љуби Бога и људе и чини добра дела.

Апостол Павле говори, да "без вере угодити Богу није могуће" (Јевр. 11,6)
а апостол Јаков допуњује "вера без добрих дела односно без љубави, таква
вера, је вера не дејствујућа, вера мртва. "

Дакле, за наше спасење неопходни су правилна вера и живот по тој вери

(добра дела).

Истинито учење о томе, како треба правилно веровати у Бога и како људи
треба да живе, садржи се у православној хришћанској вери, јер је она
основана на Божанственом откровењу.
 Божанственим откровењем назива се то, што је Сам Бог открио људима о
Себи и о правилној истинитој вери у Њега.

Своје откровење Бог саопштава људима на два начина: природним и

надприродним.

О природном откровењу

Природним откровењем или појавом назива се такво откровење Божије,

када Бог открива човеку Себе обичним природним начином, свакоме
човеку, кроз свет који видимо (природу) и кроз нашу савест, која је као глас
Божији у нама, и која нам говори, шта је добро а шта лоше, а такође и кроз
живот - историју целог човечанства. Ако народ одбија веру у Бога, стижу га
несреће и беде, и ако се не каје, гине и изчезава са земље; сетимо се: потоп,
погибија Содома и Гомора, јеврејски народ расејан по свој земљи итд.

Сав свет који нас окружује је велика књига откровења Божијег,

сведочанство о свемоћи и премудрости Бога -Творца.

Људи, који изучавају тај свет, научници - сви, са врло ретким изузетцима,
су верујући људи. "Зато што, да би истраживали (изучавали) било шта,
морају бити уверени у то, да је све, што се истражује направљено
осмишљено, по одређеном плану". "Чак и најпростија машина, случајно, сама
од себе никако не може настати; ако ми нађемо правилно распоређену групу
камења, ми из правилног распореда закључујемо, да их је тако положио неки
човек. Случајна група увек ће бити без форме, неправилна. Још је Цицерон
(древни научник и писац, живео пре Р.Х.) говорио, да колико год милиона
пута бацили коцку са словима, редови стихова од њих никако се неће
добити. А васељена, која нас окружује, далеко је сложенија, као најсложенија
машина и пуна далеко дубљег смисла, него најдубље осмишљено
стихотворење" (из беседе арх. Натанаила).

Апостол Павле је био најобразованији човек свог времена, и он говори

"сваки дом сазидао је неко, а онај који је све саздао јесте Бог." (Јевр. 3, 4)

Велики научник Њутн, откривши законе кретања небеских тела, откривши

тајну светоздања, био је верујући човек и занимао се богословљем. Када је
он изговарао име Божије, сваки пут је са страхопоштовањем устајао и скидао
капу.

Велики Паскал, геније математике, један од твораца нове физике, био је

не просто верујући, већ и један од највећих религиозних мислилаца Европе.
Паскал је рекао: "сва противречја, која више од свега, највероватније,
xoћe да ме удаље од позиције религије више од свега су ме привела к
њој".
 Велики оснивач целе савремене бактериологије (наука која изучава живот
бактерија и њихов утицај на људски организам), мислилац, који је дубље од
других проникнуо у тајну органског живота - Пастер, говори: "Што се више
занимам изучавањем природе, тим више се заустављам у страхопоштовању
и запрепаштењу пред делима Творца".

Чувени, научник Линеј завршава своју књигу о биљкама овим речима:

"заиста је Бог, велики, вечни, без Којег ништа не може постојати".

Астроном (изучавалац кретања небеских тела - звезда) Кеплер кличе: "О,

велик је Господ наш и велика је Његова моћ, и мудрости Његовој нема
граница. И ти, душо моја, пој славу Господу Твојем целог твог живота".

Штавише Дарвин, чије учење је било потом искориштено, од стране

полунаучника, за оповргавање вере у Бога, био је целог свог живота врло
верујући човек и у току многих година био је црквени настојник у својој
парохији. Он никада није мислио, да његово учење може противуречити вери
у Бога. После тога, када је Дарвин изложио своје учење о еволуцији, развитку
живог света, њега су упитали - где је почетак ланца развитка живог света, где
прва карика његова? Дарвин је одговорио: "она је прикована к Престолу
Свевишњега".

Велики геолог (изучавалац земље) Лајел, пише: "при сваком испитивању

ми откривамо јасније доказе предострожности, силине и мудрости творачког
разума Божијег".

Научни историчар Милер дефинише: "само са познањем Господа и по

темељном изучавању Новог Завета ја сам почео схватати смисао историје".

Било би могуће навести неограничену количину доказа вере научника у

Бога, али, мислим, да је и ово довољно, а указаћу на један врло речит доказ.
Научник Денерт је испитао, о вери у Бога, кроз писма (анкете), 432 научника
природњака (изучаваоци природе). 56 од њих нису одговорили, 349 научника
показали су се верујућим у Бога и само њих 18 су изјавили, да или не верују
или да су равнодушни према вери. Резултати овог испитивања научника,
поклапају се са резултатима других, сличних испитивања.

"Само полузнање приводи људе ка безбожништву. Нико не одриче

постојање Божије, осим оних, којима је то корисно", говори енглески
научник Бекон.

Млада девојка, света великомученица Варвара, видевши величину и

лепоту Божијег света, пришла је к познању истинитог Бога.

Тако открива Себе Бог кроз видљиви свет свакоме човеку, који има разум,
и добру вољу.

Вера у Бога је основно својство душе човекове. Душа је дата човеку од

Бога: она је као искра и одраз самог Божанства у човеку. Потичући од Бога,
имајући у Њему биће сродно себи, душа се сама собом, по својој вољи,
обраћа Богу, иште Њега "Жедна је душа моја за Богом живим" (Псал. 41, 2-
 3). Слично Томе, како се очи окрећу ка светлости и направљене су због тога,
да би виделе светлост, тако и душа човекова стреми к Богу, има потребу да
општи са Њим и само у Богу налази спокој и радост (срећу). Цвет се извлачи
к сунцу зато, што он од сунца прима светлост и топлоту, без чега он не може
да живи и расте. Слично томе постојано, ничим савладана, тежња човекова к
Богу проистиче одатле, што само у Богу наша душа може да нађе све то, што
јој је неопходно за правилан и здрав живот.

Зато су сви народи, у сва времена, веровали у Бога и Њему узносили

молитве, и мада су се често заблуђивали, неправилно веровали у Бога,
никада нису губили веру у Божанство, тј. увек су имали религију. (Религијом
се назива духовни савез човека са Божанством).

Свеопштост вере у Бога била је позната још од времена Аристотела,

највећег грчког научника (философа и истраживача природе, који се родио
384 године пре Рођења Христовог). И сада, када су научницима познати сви
народи без изузетка, који су насељавали и насељавају нашу земљу,
потврђује се, да сви народи имају своја религиозна веровања, молитве,
храмове и жртвопроношења. "Етнографија (наука која изучава живот - бит
свих народа, који насељавају земљу) не зна за не религиозне народе",
говори немачки географ и путописац Ратцел.

Ако и постоје одвојена убеђења безбожника, она се јављају као редак

изузетак и болешљиво отступање од норми. И како постојање слепих, глувих,
немих не говори против тога, да човечанство влада даром вида, слуха и
речи; како постојање идиота не одриче то, да је човеково биће разумно, тако
и постојање безбожника не оповргава факт (очевидну истину) свеопштости
религије.

Али природно откровење је недовољно, зато што грех помрачује у човеку

ум, вољу и савест. Као доказ за то јављају се све могуће незнабожачке
(паганске) религије, у којима је истина помешана са лажним људским
измишљотинама.

Зато Господ и допуњава природно откровење надприродним.

(Састављено по књ. "Религия и наука" Франка, "Есть ли Бог?" прот. Г Шорец и др.)

О надприродном Божанском откровењу. О светом предању и Светом Писму

Главно своје откровење Бог саопштава људима посебним, необичним

начином, или, како ми кажемо, надприродним путем - и то је када Бог открива
о Себи непосредно Сам или кроз ангеле. Такво откровење се и назива
надприродним Божанственим откровењем.

Пошто не могу сви људи сами примати откровења од Самог Бога, по својој
нечистоти греховној и немоћи духа и тела, то Господ изабира посебне,
праведне људе, који могу примити то откровење.

Први вестници откровења Божијег су били: Адам, Ноје, Мојсије и други

пророци и праведни људи. Сви они су примали од Бога и проповедали прва
откровења Божија.

У пуноћи и савршености, Божије откровење донео је на земљу Сам

оваплоћени Син Божији, Господ наш Исус Христос, и распространио га је по
свој земљи кроз Своје апостоле и ученике.

То Божанствено откровење и сада је распрострањено међу људима и чува

се у истинитој, светој православној Цркви на два начина: посредством
Светог Предања и Светог Писма.

Основни начин распростирања откровења Божијег је Свето Предање. Од

почетка света до Мојсија није било светих књига, а учење о вери Божијој
преносило се усмено, предањем, тојест речју и примером, од једног ка
другом и од предака ка потомцима.

Сам Исус Христос Своје Божанствено учење и установљење, предао је

ученицима Својом речју (проповеђу) и примером Свог живота, а не књигом
(писмом).

На тај начин, у почетку, и апостоли су распространили веру и утврдили

Цркву Христову.

Свето Предање увек је предходило Светом Писму. То је сасвим

разумљиво, јер се књигама не могу користити сви људи, а предање је
доступно свима - без изузетака.

А надаље, да би се Божанствено откровење сачувало потпуно тачно, по

поуци Господњој, неки свети људи, записали су најглавније у књигама. Сам
Бог Дух Свети невидљиво им је помагао, да би све што је у тим књигама
написано, било правилно и истинито. Све те књиге, написане Духом Божијим,
кроз људе које је Бог осветио за то (пророке, апостоле и друге) називају се
Светим Писмом, или Библијом.

Реч "Библија" - је грчка и значи - "књиге". Тим називом се указује, да Свете

књиге, које је послао сам Бог, превазилазе све друге књиге.

Књиге Светог Писма написали су разни људи у разно време, али све оне
се деле на две групе: на књиге Старог Завета и књиге Новог 3авета.

Књиге Старог Завета написане су пре Рођења Христовог. Књиге Новог

Завета написане су после Рођења Христовог. Све те свете књиге називају се
библијском речју "завет", јер та реч означава завештање, у њима се налази
Божанствено учење, завештано Богом људима. Реч "Завет" још означава
савез или договор (савез, договор Бога са људима).

Главни садржај Старог Завета састоји се у томе, да је Бог обећао људима

Спаситеља света и припремио их да Њега прихвате, кроз постепена
откровења, кроз свете заповести, порочанства, праобразе, молитве и
свештенослужење.

Главни садржај Новог Завета састоји се у томе, да је Бог заиста даровао

људима обећаног Спаситеља, Јединородног Сина Свог, Господа нашег
Исуса Христа, Који је и даровао Нови Завет (нови савез или договор)
људима.

Старозаветних књига, ако посматрамо сваку посебно, има 38; али

уобичајено је да се сједињује неколико књига у једну, па постоје двадесет
две књиге (по броју слова у јеврејском алфабету).

По садржају, старозаветне књиге деле се на четири дела: законске,

историјске, поучне и пророчке.

I. Књиге законске, које чине главни део Старог Завета су следеће:

1.Књига Постанка

2.Излазак

З.Левитска

4.Књига Бројева

5.Поновљени закони

Тих пет књига написане су кроз пророка Мојсија. У њима се говори о

стварању света и човека, о грехопаду, о Спаситељу света кога је обећао Бог,
о животу људи у првим временима. Оне садрже у себи претежно изложење
закона, који је дао Бог кроз Мојсија. Сам Исус Христос назива их законом
Мојсијевим (Лук. 24, 14).

II. Књиге историјске, које садрже у себи претежно историју религије и

живота јеврејског народа, који је сачувао веру у истинитог Бога, и то су:

6. Књига Исуса Навина.

7. Књига о Судијама, и заједно са њом, као њен додатак, Књига о Рути.

8. Прва и друга књига о Царевима, као два дела једне књиге.

9. Tpeћa и четверта књига о Царевима.

10. Прва и друга књига Дневника (Паралипоменон) - (допуњени)

 11. Прва и друга књига Јездре и књига Немијина.

12. Књига о Јестири.

III. Књиге поучне, које садрже у себи првенствено учење о вери, су:

13. Књига о Јову.

14. Псалтир, садржи у себи 150 псалама или светих песама, написаних по
надахнућу Духом Светим. Највећи део псалама написао је цар Давид.
Псалтир се употребљава скоро при сваком православном Богослужењу.

15. Приче Соломонове.

16. Еклесиаст (тј. Књига проповедникова).

17. Песма над песмама.

IV. Књиге пророчке, које садрже у себи пророчанства или предсказања о

будућности, и главним делом о Спаситељу, Исусу Христу, и то су:

18. Књига пророка Исаије.

19. Јеремије.

20. Језекиља.

21. Данила.

22. Књиге дванаест пророка, названих малима: Осије, Јоила, Амоса,

Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Софоније, Авакума, Агеја, Захарије и Малахије.

Све набројане свете књиге Старог Завета називају се канонским, тојест

несумњиво истинитим, како по пореклу тако и по садржају. Реч "канонски" -
грчка је и значи узорни, истинити, правилни".

Осим канонских књига у састав Старозаветних књига улазе још и

"неканонске". А то су књиге које су Јевреји изгубили и којих нема у
савременом јеврејском тексту Старог Завета. Оне су узете из грчког превода
старозаветних књига, који је направило 70 тумача (учених људи), три века
пре Рођења Христовог (тачније 271 године пре Р. Х.), и од старине штампане
су у Библији. Тај превод се посебно уважава у Православној Цркви. Са њега
је преведен наш словенски превод Библије.

Не канонске књиге Старог Завета су:

1.Књига Товита.
 2.Књига Јудит.

З.Књига Премудрости Соломонове.

4.Књига Исуса, сина Сирахова.

5.Посланица Јеремијина.

6.Три књиге Макавејске.

7.Tpeћa књига Јездрина.

Постоји двадесет седам светих књига Новог Завета, и све оне су

канонске. По садржају, оне такође, као и старозаветне, могу се поделити на:
законске, историјске, поучне и пророчке.

I. Књиге законске, тојест, оне које су темељ Новог Завета:

1.Јеванђеље по Матеју.

2.Јеванђеље по Марку.

З.Јеванђеље по Луки.

4.Јеванђеље по Јовану.

"Јеванђеље" - то је грчка реч, и значи "блага вест", тј. блага или добра вест
о доласку у свет, од Бога обећаног, Спаситеља света, Господа нашег Исуса
Христа, која извештава о Његовом земаљском животу, крсној смрти,
васкрсењу из мртвих и вазнесењу на небо, а такође и излаже његово
божанствено учење и чуда. Јеванђеља су написали апостоли, ученици Исуса
Христа.

II. Књиге историјске:

5. Књига Дела Светих Апостола, коју је написао јеванђелист Лука. У њој

се саопштава о силаску Светог Духа на Апостоле и о распростирању Цркве
Христове кроз њих.

III. Књиге поучне:

6-12. Седам саборних посланица (писма свим хришћанима): једно

апостола Јакова, два апостола Петра, три апостола јеванђелисте Јована и
једно апостола Јуде (Јаковљевог).

13-26. Четрнаест посланица апостола Павла: Римљанима, две

Коринћанима, Галаћанима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две
Солуњанима, две Тимотеју, епископу Ефеском, Титу, епископу Критском,
Филимону, и Јеврејима.
 IV. Књиге пророчке:

27. Апокалипсис, или Откровење Јована Богослова, коју је написао

апостол јеванђелист Јован Богослов. У тој књизи се налази тајни опис
живота и будуће судбине Цркве Христове и целог света.

Свете књиге Новог Завета биле су написане првобитно на грчком језику,

који је у то време био највише у употреби. Само су Јеванђеље по Матеју и
посланица ап. Павла Јеврејима, првобитно били написани на јеврејском
језику. Али Јеванђеље по Матеју, у првом веку, превео је на грчки језик, како
се мисли, сам апостол Матеј.

Књиге Светог Писма, како Новог Завета, тако и Старог Завета, су

Божанствено откровење, написано по упутству Духа Светога, називају се
богонадахнутим. Апостол Павле говори: "Сво Писмо је богонадахнуто, и
корисно за учење, за откривање, за исправљање, за васпитавање у
праведности" (2 Тим. 3, 16).

У истинитост Божанственог порекла Светих Књига уверавају нас

узвишеност и чистота хришћанског учења у тим књигама, пророчанства и
чуда. Посебно обележје Богодуховности светих књига је моћно дејство речи
Божије на човека. Свуда, где се предавала проповед апостола, она је
покоравала Христовом учењу срца људи. Против хришћана су се
наоружавали јудејски и незнабожачки светови са свом силином човечије
злобе, хришћани су мученички умирали, хиљаде њих, а саопштена реч
Божија је расла и утврђивала се. Било је примера, да су људи узимали
Библију у руке, са жељом да оповргну учење садржано у њој, а завршавало
је тиме, да су постајали њени искрени поштоваоци и верујући људи. Свако од
нас, пажљиво читајући Свето Писмо, може на себи испитати Његову моћну
силу, и може се убедити при томе, да је оно откровење Самога Бога.

Сво Божанствено откровење: књиге Светог Писма (тј. Библија) и Свето

Предање, тј. оно, што првобитно није било записано у тим књигама, већ је
предато усмено, и тек после записано од светих људи у раним вековима
хришћанства (IV и V в.), последично, има дубоку древност и поузданост - све
то се чува у Цркви Светој. Цркву је основао Сам Спаситељ, Господ наш
Исус Христос, и поставио је њу за чуварку Свог Божанственог Откровења.
Бог Дух Свети њу невидљиво чува.

Света Православна Црква, после живота апостола, руководи се Светим

Писмом и Светим Предањем. Ми ту читамо речи пророка и апостола тако,
као да смо са њима живели и сами их слушали.

А у посебним случајевима, због разобличавања лажиучитеља, или због

разрешавања разних недоумица, на основу заповести Самог Спаситеља
(Мат. 18, 17) и по примеру Св. Апостола (Апостолски Сабор 51 године -
Дела Ап. 15, 1-35), сабирају се Сабори. Они бивају Васељенски, и на њима
се сабирају пастири и учитељи Цркве, по могућности, из целе васељене, и
поместни, када се сабирају пастири и учитељи из једног одређеног подручја.
 Васељенски Сабор је највиша власт св. Цркве Христове на земљи,
која се остварује под руководством Светог Духа, како је и речено испрва,
приликом установљења Апостолског Сабора: "угодно би Духу Светом и
нама" (Дела Ап.15, 28).

Васељенских сабора било је седам. На тим саборима, на првом и другом

тачније, састављен је наш Православни Символ Вере.

Кратки подаци о Васељенским Саборима

Васељенских Сабора у истинитој Православној Цркви Христовој било је

седам: 1. Никејски, 2. Константинопољски, 3. Ефески, 4. Халкидонски, 5.
Константинопољски други 6. Константинопољски трећи и 7. Никејски
други.

ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Први Васељенски Сабор био је сазван 325 г, у граду Никеји, за време

императора Константина Великог.

Овај Сабор је био сазван против лажног учења александријског

свештеника Арија, који је одрицао Божанство и предвечно Рођење другог
Лица Св. Тројице, Сина Божијег, од Бога Оца; и учио је, да је Син Божији
само више створење.

На Сабору је учествовало 318 епископа, међу којима су били: Св. Николај

Чудотворац, Јаков епископ Нисивијски, Спиридон Тримфунтски, Св.
Атанасије Велики, који је био још у то време у чину ђакона и други.

Сабор је осудио и одбацио јерес Аријеву и утврдио неоспорну истину -

догмат; Син Божији је истинити Бог, рођен од Бога Оца пре свих векова
и такође вечан, као Бог Отац; Он је рођен, а не створен, и једносуштан
са Богом Оцем.

Да би сви православни хришћани могли тачно знати истинито учење вере,

оно је било јасно и кратко изложено у првих седам чланова Символа Вере.
 На том Сабору било је установљено да се празнује Пасха у прву недељу
после првог пролећног пуног месеца; одређено је, такође, било да се
свештеници жене, и установљена су била многа друга правила.

ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Други Васељенски Сабор био је сазван 381 г, у граду Константинопољу,

за време императора Теодосија Великог.

Овај Сабор је био сазван против лажног учења бившег аријанског епископа
константинопољског Македонија, који је одбацио Божанство трећег Лица Св.
Тројице, Духа Светога; он је учио, да Дух Свети није Бог, и назвао је Њега
тварју или створеном силом, која је служећа Богу Оцу и Богу Сину - као што
су ангели.

На сабору је учествовало 150 епископа, међу којима су били: Григорије

Богослов (он је био председавајући Сабора), Григорије Ниски, Мелетије
Антиохијски, Амфилохије Икониски, Кирил Јерусалимски и др.

На Сабору је јерес Македонијева била осуђена и одбачена. Сабор је

утврдио догмат о једнакости и једносуштности Бога Духа Светога са
Богом Оцем и Богом Сином.

Сабор је такође допунио Никејски Символ Вере са пет чланова, у којима

се излаже учење: о Светом Духу, о Цркви, о тајнама, о васкрсењу мртвих и
животу будућег века. На тај начин, састављен је Никеоцариградски Символ
Вере, који и служи као руководство за Цркву - за сва времена.

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Трећи Васељенски Сабор био је сазван 431 године, у граду Ефесу, за

време Теодосија II - Млађег.

Сабор је био сазван против лажног учења константинопољског

архиепископа Несторија, који је нечасно учио, да је Пресвета Дјева Марија
родила обичног човека Христа, са Којим се потом, Бог сјединио морално,
обитавао у Њему, као у храму, слично томе, како је пре обитавао у Мојсију и
другим пророцима. Затим је и Самог Господа Исуса Христа Несторије назвао
богоносцем, а не Богочовеком, а Пресвету Дјеву Марију назвао је
христородицом, а не Богородицом.

Сабору је присуствовало 200 епископа.

Сабор је осудио и одбацио јерес Несторијеву и одлучио да се признају

сједињене две природе у Исусу Христу, од момента оваплоћења:
Божанске и човечанске; и одредио: исповедати Исуса Христа савршеним
Богом и савршеним човеком, а Пресвету Дјеву Марију - Богородицом.
 Сабор је такође утврдио Никеоцариградски Символ Вере и строго
забранио да се праве на њему било какве измене или допуне.

ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Чеврти Васељенски Сабор био је сазван 451 године, у граду Халкидону,

за време императора Маркијана.

Сабор је био сазван против лажног учења архимандрита једног

константинопољског манастира - Евтихија, који је одрицао човечанску
природу у Господу Исусу Христу. Одбацујући јерес, и штитећи Божанствено
достојанство Исуса Христа, он је сам упао у крајњост, учио је, да је у Господу
Исусу Христу људска природа била савршено упијена Божанством, и да
следује у Њему признавати само једну - Божанску природу. Ово лажно учење
назива се монофизитством, а следбеници његови зову се монофизитима
(jедноприродницима).

Сабору је присуствовало 650 епископа.

Сабор је осудио и одбацио лажно учење Евтихија и утврдио истинито

учење Цркве, наиме, да је Господ наш Исус Христос истинити Бог и истинити
човек: по Божанству Он се вечно рађа од Оца, по човечанству Он се
родио од Пресвете Дјеве Марије и у свему је сличан нама, осим греха.
При оваплоћењу (рођењу од Дјеве Марије) Божанство и човечанство су се
сјединили у Њему, као једном Лицу, несливено и неизмењиво (супротно
Евтихију), неразделно и нераздвојно (супротно Несторију).

ПЕТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Пети Васељенски Сабор био је сазван 553 године у граду

Константинопољу, за време чувеног императора Јустинијана I.

Сабор је био сазван поводом спорова међу следбеницима Несторија и

Евтихија. Главни предмет спорова су биле измишљотине тројице учитеља
сиријске цркве, који су уживали у своје време популарност, наиме Теодора
Мопсуетског, Теодорита Кирског и Ива Едеског, код којих се јасно
показивала несторијанска заблуда, а на Четвртом Васељенском Сабору није
било поменуто ништа о те три измишљотине.

Несторијанци у спору са евтихијанцима (монофизитима) су прогонили те

измишљотине, а евтихијанци су нашли у томе изговор да одбаце сам 4-и
Васељенски Сабор и да клевећу Православну Васељенску Цркву, да се она
приклонила Несторијанству.
 Сабору је присуствовало 165 епископа.

Сабор је осудио све три измишљотине и самог Теодора Мопсуетског, као

непокајаног, а на двојицу осталих, осуда се ограничила само на њихове
несторијанске измишљотине, а они сами су били помиловани тј. одрекли су
се својих лажних мишљења и скочали су у миру с Црквом.

Сабор је изнова поновио осуду јереси Несторија и Евтихија.

ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Шести Васељенски Сабор био је сазван 680 године, у граду

Константинопољу, у време императора Константина Погонате, и чинило га
је 170 епископа.

Сабор је био сазван против лажног учења јеретика монотелита, који су,
мада су признавали у Исусу Христу две природе, Божанску и човечанску,
признавали само једну Божанствену вољу.

После 5-ог Васељенског Сабора новотарија коју су сачинили монотелити,

наставила се и угрожавала је Грчку Империју великом опасношћу.
Император Ираклије, желећи помирење, решио је да приволи православне
на уступак монотелитима и силом своје власти, наредио је да се признаје у
Исусу Христу једна воља и две природе.

Као заштитник и тумач истинитог учења Цркве појавио се Софроније,

патријарх Јерусалимски, као и константинопољски монах Максим
Исповедник, којем су за чврстину вере одсекли језик и одрубили руку.

Шести Васељенски Сабор осудио је и одбацио јерес монотелита, и

одлучио да призна у Исусу Христу две природе - Божанску и човечанску - и
по тим двема природама - две воље, али тако, да човечанска воља у
Христу није противна, већ покорна Његовој Божанственој вољи.

Достојно пажње је то, што је на том Сабору одлучен међу остале јеретике,
и Римски папа Хонорије, који је признавао учење о једној вољи за исправно
(православно). Одлуке сабора су потписали и римски легати: презвитери
Теодор и Георгије, и ђакон Јован. То јасно указује, да највиша власт у Цркви
припада Васељенском Сабору, а не папи Римском.

Кроз 11 година Сабор је поново отворио заседања у царској палати

названој Трулском, да би се решила питања о преимућству, која су се
односила на црквену хијерархију. У том акту он је допунио Пети и Шести
Васељенски Сабор, па се зато и назива Пето-шестим.

Сабор је утврдио правила, којим је Црква дужна да се управља, и то: 85

правила Св. Апостола, правила 6 Васељенских и 7 помесних Сабора, и
правила 13 Отаца Цркве. Та правила, касније, била су још допуњена и
правилима Седмог Васељенског Сабора и још два Помесна Сабора, и
сачинили су такозвани "Номоканон", на руском "Кормчая Книга", која и јесте
основа црквеног руковођења Православне Цркве.

На том Сабору су осуђене неке новотарије Римске Цркве, несагласне са

духом установљеним у Цркви Васељенској, и то: принуђење на безбрачност
свештеника и ђакона, строги постови у суботе Великог Поста, и приказивање
Христа у виду јaгањца - Јагњета).

СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Седми Васељенски Сабор сазван је био 787 године, у граду Никеји, за

време императорке Ирине (удовице императора Лава Хозара), и састојао се
од 367 отаца.

Сабор је био сазван против иконоборачке јереси, која се појавила 60

година пре Сабора, за време грчког императора Лава Исавре, који је,
желећи да обрати мухамеданце у хришћанство, сматрао за неопходно да
укине поштовање икона. Та јерес се наставила и за време његовог сина
Константина Копронима и унука Лава Хозара.

Сабор је осудио и одбацио иконоборачку јерес и одлучио постављати и

полагати у св. храмовима, заједно са изображењем Часног и
Животворног Крста Господњег, и свете иконе, поштовати и поклањати
им се, узносећи ум и срце к Господу Богу, Божијој Мајци и Светима, који
су на њима приказани.

После 7-ог Васељенског Сабора, прогон на свете иконе поново се подигао,

за време следећа три императора: Лава Јерменина, Михајла Баљбое, и
Теофила и око 25 година узбуркавао је Цркву.

Поштовање св. Икона, било је коначно установљено и утврђено на

Помесном Константинопољском Сабору 842 године, за време
императорке Теодоре.

На том Сабору, у захвалност Господу Богу, који је даровао Цркви победу

над иконоборцима и свим јеретицима, установљен је празник Недеља
Православља, који се празнује у прву недељу Великог Поста и који се
обележава и до сада у целој Васељенској Православној Цркви.
 НАПОМЕНА: Римо-Католичка Црква, уместо седам, признаје више од 20
Васељенских Сабора, неправилно додајући том броју и саборе, који су били
у Западној Цркви после поделе Цркве, а лутеранци, не марећи за пример
Апостола и признавање једне Христове Цркве, не признају ни један
Васељенски Сабор.
 1. О ВЕРИ ХРИШЋАНСКОЈ

Символ вере

Символом Вере се назива кратко, и тачно, изложење свих истина

хришћанске вере, састављено и утврђено на првом и другом Васељенском
Сабору. И ко те истине не прима, тај не може бити православни хришћанин.

Цео Символ Вере састоји се од дванаест чланова, и у сваком од њих се

садржи засебна истина, или, како је још називају, догмат наше православне
вере.

Символ вере чита се овако:

Верујем у
једнога Бога
Оца,
Сведржитељ
1-и член. Вјерују во јединого Бога Отца,
а, Творца
Вседержителја, Творца небу и земли, видимим же
неба и
всем и невидимим.
земље и
свега
видљивог и
невидљивог.
2-и. И во јединаго Господа Иисуса Христа, Сина И у једнога
Божија, Јединородного, Иже от Отца рожденного Господа
прежде всјех вјек, Света от Света, Бога истинна от Исуса
Бога истинна, рожденна, не сотворенна, Христа, Сина
јединосушчна Отцу, Им же всја биша; Божијег,
Јединородно
г, рођеног од
Оца пре свих
векова,
Светлост од
Светлости,
Бога
истинитог од
Бога
истинитог,
 рођеног не
створеног,
једносуштног
Оцу, кроз
кога је све
постало;
Који је
ради нас
људи и ради
нашега
спасења
3-и. Нас ради человјек и нашего ради спасенија сишао с
сшедшаго с небес, и воплотившагосја от Духа небеса и
Свјата и Марии Дјеви, и вочеловечшасја; оваплотио се
од Духа
Светог и
Марије Дјеве
и постао
човек;
И Који је
распет за
нас у време
4-и. Распјатаго же за њи при Понтиистјем Пилатје,
Понтија
и страдавша, и погребенна;
Пилата, и
страдао и
погребен;
И Који је
васкрсао у
5-и. И воскресшаго в третии ден, по писанием;
трећи дан по
Писму;
И Који се
узнео на
6-и. И восшедшаго на небеса, и сједјашча одеснују
небеса и
Отца;
седи сдесне
стране Оца;
И Који ће
опет доћи са
славом да
7-и. И паки грјадушчего со славоју судити живим суди живима
и мертвим, Јего же царствију не будет конца. и мртвима, и
Његовом
царству неће
бити краја.
8-и. И в Духа Свјатаго, Господа Животворјашчаго, И у Духа
Иже от Отца исходјашчаго, Иже со Отцем и Сином Светог,
спокланјаема и сславима, глаголавшаго пророки. Господа,
Животворног
, Који од Оца
исходи, Који
се заједно са
 Оцем и
Сином
обожава и
слави, Који
је говорио
кроз
пророке.
У једну,
свету,
9-и. Во једину, свјатују, соборнују и апостолскују
саборну и
Церков.
апостолску
цркву.
Исповедам
једно
10-и. Исповедују једино крешчение во оставление
крштење за
грјехов.
отпуштење
грехова.
Чекам
11-и. Чају воскресенија мертвих. васкрсење
мртвих.
И живот
12-и. И жизни будушчего вјека. Амин. будућег
века. Амин.

Вјерују - верујем, убеђен сам; јединородного - јединственог; прежде

всјех вјек - пре сваког времена, од вечности; јединосушчна Отцу - који има
исто биће (природу) с (Богом) Оцем; Им же всја биша - Њим, тојест Сином
Божијим, све је створено; воплотившагосја - који је примио на Себе тело
човечије; вочеловечшасја - постао човек, сличан нама, али не престајући да
буде Бог; воскресшаго - оживелог; по писанијем - сагласно са светим
писмом, где су пророци предсказали, да ће Он васкрснути из мртвих у трећи
дан; восшедшаго - вазнетог; одеснују - са десне стране Бога Оца; паки -
опет, по други пут; мертвих - умрлих, који ће тада васкрснути; Јего же
царствију не будет конца - после суда настаће бесконачно царство Његово;
Животворјашчаго - који даје живот; спокланајема и сславима - Духу
Светоме треба се поклањати, и прослављати Њега заједно са Оцем и Сином
тј. Дух Свети раван је Богу Оцу и Богу Сину; Глаголавшаго пророки - Дух
Свети је говорио кроз пророке; Соборнују - сагласну, једнодушну, која
обухвата људе са свом васељеном; исповједују - отворено признајем речју и
делом; чају - очекујем; И жизни будушчаго века - настаће после свеопштег
суда вечни живот.
 О првом члану Символа вере

1. Вјерују во јединаго Бога Отца, Вседержителја, Творца небу и земли,

видимим же всем и невидимим.

Веровати у Бога, значи бити чврсто уверен у то, да Бог јесте (постоји),
промишља (брине се) о нама, и свим срцем прихватати Његово божанствено
откровење, тојест све, што је Он открио о Себи и о спасењу људи кроз
оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашега Исуса Христа.

Али, да би наша вера била жива и делотворна, неопходно је њу и

исповедати.
 Исповедати веру значи отворено изражавати унутарњу веру у Бога речима
и добрим делима, тако, да никакве опасности, прогони, страдања, ни сама
смрт не могу да нас натерају да се одрекнемо вере у истинитог Бога. Само
при таквом тврдом исповедању, ми можемо спасти своју душу. "Срцем се
верује за праведност, а устима се исповеда за спасење". (Рим. 10, 10),
говори апостол Павле.

Као примери тврдог и мужественог исповедања вере, служе свети

мученици. Они су имали такву веру у Бога и били су одушевљени таквом
љубављу према Господу Исусу Христу, да су се због Њега одрекли од свих
угодности земаљског живота, изложили су се гоњењима и страшним
мучењима, каква је само могла смислити зла досетљивост човекова.

Речи Символа Вере: "у једнога Бога" указују на јединство истинитог Бога.
Бог јесте један и нема другог осим Њега (Изл. 44, 6; Изл. 20, 2-3; Пон. Зак. 6,
4; Јован 17, 3; 1 Кор. 8, 4-6). То је напоменуто због тога, да би се одбацила
незнабожачка учења о многобожтву.

Бог је Суштаство највише, надсветско, надприродно. Знати суштаство Бога

- није могуће. Оно је изнад сваког познања не само људи, већ чак и ангела.
Али из откровења Божијег, из јасних сведочанстава Светог Писма, ми
можемо да имамо разумевање о суштаству и основним својствима Божијим:
Бог је Дух (Јован. 4, 24), живи (Јерем. 10, 10; 1 Сол. 1, 9); самобитни, тј.
Биће сасвим не зависно, Који има живот у Самом Себи - Сушти (Изл. 3, 14; и
Јован 2, 13), вечни (Псал. 89, 3; Изл. 40, 28; Римљ. 14, 25), неизмењиви
(Јак. 1, 17; Мал. 3, 6; Псал. 101, 28), свеприсутни (Псал. 138, 7-12; Дела Ап.
17, 27), свезнајући (1 Јованова 3, 20; Јевр. 4, 13), свемогући (Пост. 17, 1;
Лук. 1, 37; Псал. 32, 9), свеблаги (Мат. 19, 17; Псал. 24, 8), премудри (Псал.
103, 24; Римљ. 14, 26; 1 Тим. 1, 17), свеправедни (Псал. 7, 12; Псал. 10, 7; 2
Римљ. 6, 11), сведовољни (Дела Ап. 17, 25), свеблажени (1 Тим. 6, 15).

Духовности бића Божијег не противурече она места из Светог Писма, у

којима се приписују Богу телесни членови (делови). Тим изражавањем,
духовни писци су символички, разумљивије, говорили о својствима Божијим:
тако очи и уши означавају свевиђење Божије, итд.

Бог је један, али не усамљен (појединачан), зато што је Бог један по свом
суштаству, али тројичан у Лицима: Отац, Син и Дух Свети - Тројица
једносуштна и нераздељива. Јединство Тројице, лица која бесконачно
љубе једни друге: Бог је љубав (1 Јован 4,16).

Узајамни однос међу Лицима Пресвете Тројице састоји се у томе, што се

Бог Отац не рађа и не исходи од другог лица; Син Божији се предвечно рађа
од Бога Оца; а Дух Свети предвечно исходи од Бога Оца. Сва три Лица
Пресвете Тројице, по бићу и својствима, савршено су једнака међу Собом.
Како је Бог Отац истинити Бог, тако је и Бог Син истинити Бог, тако је и Бог
Дух Свети истинити Бог. Али сва три Лица јесу једно Божанство - један Бог.

Како један Бог јесте у Три Лица -то је тајна, непојмљива за наш ум: али ми
верујемо, по сведочанству Божанственог Откровења. Тајну Свете Тројице
открио нам је Сам Господ Исус Христос, пославши апостоле на проповед Он
је рекао: "идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и
Светога Духа" (Мат. 28, 19). Апостол и јеванђелист Јован, такође јасно
сведочи не само о тројичности Божанствених Лица, већ и о једносуштности
Њиховој. "Јер је Троје што сведочи на небу: Отац, Логос, и Свети Дух; и
ова Тројица су једно (1 Јов. 5, 7). Апостол Павле обраћаjући се коринтским
хришћанима, говори: "благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога
Оца, и заједница Светога Духа са свима вама" (2. Кор.13, 13).

Да би појаснили ову велику тајну, указаћемо на свет, који, видимо као

творевину Божију, и који нам говори о непојмљивој тајни тројичног јединства
Творца. Печат ове тајне лежи дубоко у природи свега створеног. Тројично
јединство, је као основна мисао, уграђена у све што је створила премудрост
Творца у Тројици прослављеног. На пример: језик код свих народа на земљи
има три лица: ја (ми), ти (ви), он (они); постоји време: прошло, садашње и
будуће; састав материје: тврд, течан и гасовит; све разноврсне боје у свету
изводе се од три основне боје: црвене, плаве и жуте; човек испољава себе
кроз: мисао, реч и деловање; деловање, са своје стране, има: почетак,
средину и крај; сам човек је тројединство - тело, душа и дух; спасење наше
душе састоји се из три хришћанске врлине: вере, наде и љубави...

Ми можемо делимично схватити тајну Свете Тројица само срцем -

љубављу, налазећи се у Св. Саборној Цркви Христовој, тј. живећи у
љубави.

Ми називамо Бога Сведржитељем, јер Он, као Цар Небески, свиме

управља и све садржи у Својој сили и власти.

Још ми називамо Бога Творцем неба и земље, јер све, што постоји (како у
видљивом физичком свету, тако и у невидљивом, духовном), тј. сва
неизмерна васељена, саздано је Богом у Светој Тројици, и све је створио Бог
Отац Логосом, тј. Јединородним Сином Својим, при садејству Духа Светога.

Невидљивом или духовном свету припадају ангели - духови - бића

бестелесна (према томе и невидљива) и бесмртна, обдарена умом, вољом и
силом, а такође и душа сваког човека.

Реч "ангел" - је грчка и значи "вестник", јер Бог њих шаље да извести
људима Своју вољу. Сваки хришћанин има свога ангела - чувара, који му
невидљиво помаже на путу спасења и чува њега од злих дејстава лукавог
духа, злог, названог ђаволом (клеветником) и сатаном, тј. противником
Божијим. Зли духови, такође, су били направљени добрима и слободнима,
али они су се погордили, отпали од Бога и постали су лажљиви и зли. Од
тада они мрзе све добро и наводе човека на грех, да би га погубили. Због
греха сви људи умиру својим телом, а умрли би и страшнијом - другом смрћу,
смрћу духовном, када душа која се предала греху, гине у отуђењу од Бога, да
људе није спасао од те вечне погибије оваплоћени Син Божији.
 У следећих шест чланова Символа Вере, почевши од 2-ог и завршно са 7-
им, излаже се учење о Другом Лицу Свете Тројице - о Сину Божијем, Господу
Исусу Христу, нашем Спаситељу.

О другом члану Символа Вере

2. И во јединаго Господа Иисуса Христа, Сина Божија, Јединородного,

Иже от Отца рожденого прежде всјех вјек, Свјета от Свјета, Бога истина
от Бога истина, рожденна, не сотворенна, јединосушчна Отцу, Им же
всја биша.

У другом члану Символа Вере ми говоримо о Господу нашем Исусу Христу,

Сину Божијем и исповедамо то, што знамо о Њему, као о Другом Лицу Свете
Тројице, о Божанственом Суштаству, до Његовог рођења на земљи.
 Господ Исус Христос је Јединородни Син Божији, тј. Он је јединствени
Син Бога Оца, рођен из Суштаства Очевог, као светлост од светлости. Од
истинитог Бога - Оца рађа се, такође истинити Бог -Син, и рађа се пре свих
векова, тј. пре сваког времена - од вечности, тако што са Оцем вечно, увек
јесте Син (а такође и Свети Дух), једнаке суштине са Оцем ("једносуштног
оцу"). Сам Исус Христос је рекао: "Ја и Отац Смо Једно" (Јован 10, 30). Речи
Исуса Христа: "Отац Мој већи је од Мене " (Јован 14, 28) односе се на
Његову људску природу.

Ако се ангели и светитељи, некада, називају синовима Божијим, тај назив

говори, да су они - синови Божији само по благодати, тј., по милости Божијој,
кроз веру у Господа Исуса Христа.

Речи "рожденна", у Символу Вере додата је реч "не сотворена". То

додавање начињено је због оповргавања лажног учења Арија, који је тврдио,
да Син Божији није рођен, већ створен.

Речи "Им же всја биша" - значе Њим, Сином Божијим све је створено, тј.
све што постоји, видљиви свет и невидљиви, саздано је Сином и кроз Сина
("и без Њeгa ништа не постаде, што је постало" (Јован 1, 3) читамо ми у
Пасхалном Јеванђељу).

Син Божији, при оваплоћењу - рођен на земљи, добио је име Исус Христос.
То име указује на Његову људску природу.

Име Исус је грчки превод јеврејског имена Јешуа (Јегошуа) и значи

Спаситељ. То име је било два пута указано, кроз ангела, пре Рођења
Христовог, јер је превечни Син Божији сишао не земљу (родио се, оваплотио)
због спасења људи.

Име Христос - реч је грчка и значи Помазаник. (На јеврејском језику тој
речи одговарала је такође реч "Месија"). У Старом Завету помазаницима су
се називали пророци, првосвештеници и цареви, који су, при ступању на
дужност, били помазивани јелејем и кроз то су примали дарове Светог Духа,
неопходне за достојно испуњавање њихових обавеза.

Син Божији назван је Помазаником (Христом) по човечијој Његовој

природи, јер Он је имао све дарове Светог Духа: знање пророчко, светост
првосвештеника и моћ цара.

НАПОМЕНА: Када се делови Символа Вере, почевши од 2-ог, завршно са

7-им, читају посебно, тада свакоме од њих треба додати: "вјерују во
јединаго Господа Иисуса Христа, Сина Божија"...
 Беседа о превечном рађању Сина Божијег

Ми живимо у времену, а временом све се мења - "све тече, све се мења".

А када свет заврши своје временско постојање (при другом доласку
Спаситеља), време ће се изменити и постаће вечно. Биће "ново небо (свод)
и нова земља" (Исаија: 65, 17; 66, 22; 2 Петр. 3, 13; Апокал. 21, 1).

Живећи у околностима времена, нама је тешко да себи представимо

вечност. Али, у одређеној мери, ми можемо себи њу представити (наука -
философија).

И тако, вечност је неизмењива, она је ван времена. Бог - Пресвета

Тројица - је вечан и неизмењив, јер никада Отац није био без Сина и без
Духа Светога.

Свети Оци и Учитељи Цркве разјашњују, да је Отац увек био заједно са

Сином, од Њега рођеним, јер без Сина не би се могао назвати Оцем. Ако би
Бог Отац некада постојао, не имајући Сина, а затим би се учинио Оцем, не
бивши предходно Оцем, то би значило, да се Бог подвргао измени, од
нерођеног учинио је себе рођеним, али таква мисао је гора од сваког
богохулства, јер је Бог вечан и неизмењив. У Символу Вере тако и стоји:
"Иже от Отца рожденного прежде всјех вјек", то значи; пре постојања
нашег времена, тј. вечно.

Св. Јован Дамаскин разјашњава: Када ми говоримо, да је Он (Син Божији)

рођен пре свих векова, ми тиме показујемо, да Његово рођење није у
времену и беспочетно је, јер није из небића приведен у биће Син Божији,
Ово сијање славе и образ ипостаси Очеве, жива премудрост и сила;
ипостасни Логос (Реч), суштаствени, савршени и живи образ невидљивог
Бога, већ је увек био са Оцем и у Оцу, и рођен је од Њeгa вечно и
безпочетно".

Појам "рождение", се савршено разликује од термина рођен - који постоји

само у материјалном свету, јер је материја времешна и ограничена. Дух, пак,
није ничим ограничен и није подчињен материјалним законима. На тај начин
физичко, природно, материјално рођење потпуно је не примењиво на
духовно рођење. Стога су Васељенски Сабори, изражавајући суштину
Божанственог рођења Сина од Оца, утврдили речи Символа Вере: "Света от
Света, Бога истинна от Бога истинна, рожденна, несотворенна,
јединосушчна Отцу...", тј. Син Божији по бићу Своме, савршено је једнак са
Богом Оцем, Он се увек - вечно рађа, као "Свет от Света" (Светлост од
Светлости), бестрасно, не по законима тварног материјалног света. Ту
највећу Божанствену истину, јер засада ми живимо у схватањима
материјалног света, у потпуности схватити не можемо, јер се Тројичност Бога
и назива "Тајном Пресвете Тројице".

Али нека схватања, или тачније речено, неке сличности за разјашњење

Тајне Пресвете Тројице, дају свети Оци. Св. Јован Дамаскин говори: "Као
што огањ и светлост, која од њега происходи, постоје заједно - не да прво
бива огањ, а потом и светлост, већ огањ и светлост заједно - и како светлост,
која се увек рађа од огња и увек у њему пребива и савршено се од њега не
одваја: тако се рађа и Син од Оца, никако се не одвајајући од Њега".

Такву сличност ми можемо видети и у сунчаним зрацима, који падају на

земљу и чине своје животодавно дејство, никада се не одвајајући (или како
ми кажемо "не раскидајући се") од сунца. При таквом разјашњењу, постају
схватљиве речи из Јеванђеља: Бога нико није видео никад; Јединородни
Син, који је у наручју Оца (налазећи се у суштаству Бога Оца), Он јави
(јавио је Себе на земљи људима)" (Јован 1, 18).

Свети јеванђелист Јован назива Јединородног Сина Божијег Исуса Христа

- Логосом (Речју): "У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос
беше Бог" (Јован 1, 1). Именовање Другог Лица Пресвете Тројице - Сина
Божијег било је откривено Јовану свише (Апок. 19, 11, 13) и делимично
откривено било је и у Старом Завету (Пс. 32, 6; Прем.18, 15).

Свети Оци објашњавају: "Као што ум, који рађа реч, рађа без болести, не
делећи се, не исцрпљујући се и не подвргаваћи се ничему што бива у телу:
тако и божанствено рођење, је бестрасно, неизрециво, непојмљиво и
несхватљиво и не дељиво".

"Као што се реч" - говори Архиеп. Инокентије - "која је тачно изражавање

мисли, не одваја од ње и не слива са њом, тако и Логос (Реч) је био у Бога,
као истинити и тачни Образ Његовог Суштаства, нераздељиво и несливено
увек постоји са Њим. Логос Божији није био појава или својство - сила Бога,
већ Сам Бог, Друго Лице Свете Тројице".
 О трећем члану Символа Вере

3. Нас ради человјек и нашего ради спасенија сшедшаго с небјес, и

воплотившагосја от Духа Свјата и Марии Дјеви, и вочеловјечшасја.

У трећем члану Символа Вере говори се о оваплоћењу Сина Божијег,

тојест о томе, како је Син Божији сишао са небеса на земљу, примио на Себе
плот (тело) човечију, осим греха, и вочеловјечшасја (очовечио се), тојест
примио је не само тело, већ и душу човечију и учинио се савршеним човеком,
не престајући, при томе, да буде Бог - постао је Богочовек.

Син Божији сишао је са небеса и постао је човек (Богочовек) због тога, да

би спасао нас људе од власти ђавола, греха и вечне смрти.
 "Грех јесте безакоње" (1 Јован. 3, 4) тојест преступљење Закона Божијег.
Грех се појавио у људима од ђавола, који је саблазнио Еву у рају, а кроз њу и
Адама, и наговорио их је да наруше заповест Божију, односно да сагреше.

Грехопад првих људи - Адама и Еве, растројио је човечију природу. Грех је

у људима помрачио ум, вољу, и у тело је унео болести и смрт. Људи су
почели да страдају и умиру, и сами, својим силама, више нису могли
победити у себи грех и његове последице: исправити ум, вољу, срце и
уништити смрт.

То је могао учинити једино Сам Бог - Творац свега.

Милосрдни Господ, дао је обећање (завет) људима, да ће на земљу доћи

Спаситељ света, Који ће избавити људе од власти ђавола и вечне смрти.

Када се испунило време спасења, Син Божији уселио се у пренепорочну

Дјеву Марију, и при надахнућу Светим Духом, примио је од Ње човечанску
природу - родио се надприродним начином "од Духа Светога и Марије Дјеве".

Пресвета Дјева Марија потицала је из рода Аврамовог и цара Давида. Она

је била кћи праведних Јоакима и Ане. Пресвета Марија назива се Дјевом, јер
је Она, из љубави према Богу, дала завет да се неће удавати.
Приснодјевом она се назива зато, што је Она увек била девица - пре
рођења Спаситеља, за време рођења и после рођења.

Св. Православна Црква назива Дјеву Марију Богородицом и поштује Њу

више од свих створених бића, не само људи, већ и ангела - као "часнију од
херувима и славнију неупоредиво од Серафима" - јер она је Мајка Самога
Господа. Тако је, по упутству Светог Духа, Њу назвала праведна Јелисавета:
"И откуд мени ово да дође Мати Господа мојега мени?" (Лук.1, 43).

Господ Бог указивао је људима кроз Своје пророке многе предзнаке

Спаситељевог доласка у свет.

Тако, на пример:

Пророк Исаија је предсказао, да ће се Спаситељ родити од Дјеве (Исаија

7, 14) и са задивљујућом јасношћу предсказао је Његова страдања (Исаија
глава 53).

Пророк Михеј је предсказао, да ће се Спаситељ родити у Витлејему (Мих.

5, 2; Мат. 2, 4-6).

Пророк Малахија је предсказао, да ће Спаситељ доћи у новосаздани

јерусалимски храм и да ће пре Њега бити послат Претеча, сличан пророку
Илији (Малах. 3,1-15).

Пророк Захарија је предсказао славни улазак Спаситеља у Јерусалим на

магарету (Зах. 9, 9).
 Цар Давид је у 21-ом псалму приказао крстна страдања Спаситеља са
таквом тачношћу, као да их је сам гледао поред Крста.

Пророк Данило, 490 година раније, предсказао је време јављања

Спаситеља, предсказао је Његову крстну смрт, после ње скоро разрушење
храма и Јерусалима и прекидање старозаветног жртвовања (Дан. 9).

Када је Син Божији, Исус Христос, дошао на земљу, многи праведни људи
Њега су препознали, као Спаситеља света. Источни мудраци Њега су
препознали по звезди, која се пре рођења Спаситеља појавила на истоку.
Витлејемски пастири сазнали су за Њега од ангела. Симеон и Ана
препознали су Га по откровењу Светог Духа, када је Он био донесен у храм.
Јован Крститељ је Њега препознао на реци Јордан, за време крштења, када
је на Њега сишао Свети Дух, у виду голуба и глас Бога Оца је посведочио:
"Ово је Син Мој Љубљени, Који је по Мојој вољи" (Мат. 3, 17). Многи су Га
препознали по надмоћности Његовог учења и посебно по чудима, која је Он
чинио.

Наше спасење Исус Христос савршио је Својим учењем, Својим животом,

Својом смрћу и васкрсењем Својим.

Учење Његово, бива за нас спасоносно, када ми прихватамо њега свом

душом, и поступамо сагласно њему, и животом својим подражавамо живот
Спаситеља. Како је лажна реч ђавола, коју су примили први људи, постала у
људима семе греха и смрти; тако и истинита реч Христова, усрдно усвојена
од хришћана, постаје у њима семе светог и бесмртног живота.

Беседа о оваплоћењу Сина Божијег

Светитељ Силвестер (IV в.) у беседи са Јудејима о вери говорио је: "Бог,
Који је све привео у постојање, када је саздао човека и увидео његову
склоност ка сваком злу, није презрео погинуло дело Својих руку, већ је
благоизволео, да Син Његов, који пребива недељиво са Њим (jер Бог се
налази свугде), сиђе к нама на земљу. И тако, Он је сишао, и родивши се од
Дјеве, стао је под закон, "да искупи оне који су под законом" (Гал. 4, 4-5).

А о томе, да је Он имао да се роди од Дјеве, предсказао је божанствени

Пророк Исаија у овим речима: "ето, Дјева ћe зачети, и родиће Сина, и
наденуће Му име Емануил" (Исаија 7, 14). А то име, како и ви знате, указује
на долазак Божији к људима и у преводу на грчки језик значи: с нама Бог.
Тако, пророк је одавно предсказао, да ће се Бог родити од Дјеве".

"За Бога нема ничега немогућег, али ђавола је морао да победи онај, који
је предходно њиме био побеђен. Њиме је био побеђен човек - човек рођен не
обичним поретком природним, не од семена човековог, већ саздан из земље,
и притом из чисте земље, непорочне, као девица - јер земља, тада још није
била проклета од Бога и њу још није оскврнила ни крв убијеног брата, ни
убијених животиња, јер она још није била заражена иструлелим телима, не
оскврњена никаквим нечистим и непотребним делима.
 Из такве земље било је саздано за нашег прародитеља тело, које је
оживотворено Божанским надахнућем.

Али, ако је свезлобни ђаво победио таквог човека, било је потребно, да и

сам он (ђаво) буде побеђен таквим истим човеком. А такав и јесте Господ
наш Исус Христос, рођен не по обичају и закону природе, већ из чисте и
свете девичанске утробе, слично томе, како је Адам произашао из грехом не
заражене земље. И како је Адам био оживљен надахнућем Божанственим,
тако и Овај (Исус Христос) се оваплотио под дејством Духа Светога, који је
сишао на Пресвету Дјеву и постао је савршени Бог и савршени човек - у
свему, осим у греху, имајући две природе - Божанску и човечанску, али у
једном лицу; и зато човечанска природа је страдала за нас, а Божанство је
остало бестрасно".

Да би појаснио речено, св. Силвестер навео је овај пример: "Када се дрво,

озарено зрацима сунчевим, посече секиром, тада се са посеченим дрветом
зраци сунчеви, не секу. Тако и човечност Христова, сједињена са
Божанством, ако је и претрпела страдања, та страдања се нису дотакла
Божанства".

***
У току првих векова хришћанства јудејски књижници, названи масоретима,
тј. чуварима традиције, уклонили су из свих синагога по целом свету, све
свете књиге и заменили их својима, преписаним строго и тачно и вишеструко
провереним од слова до слова - од самих масорета.

Степен крутости (и неповредивости) масоретског текста је ванредан. Па

ипак, назвати ту неповредивост апсолутном, није могуће. Достигнута је
крутост текста, али те грешке, које су постојале у моменту реформи
масорета, не само да нису биле исправљене, већ напротив, показале су се
продубљеним њиховом реформом; нека извртања била су смишљено
убачена од масорета, да би умањила јасност пророчких предсказања о
Христу Спаситељу.

Из тих последњих указаћемо пре свега на познату масоретску измену 14-ог

стиха VII-е главе пророчанства Исаије "ето Дјева ћe зачети и родиће Сина".
Знајући, да је то место најомиљеније међу хришћанима и да лепше од свега
сведочи о пренепорочном Рођењу нашег Господа, масорети, приликом
спровођења своје реформе, у све јеврејске текстове, по целом свету,
поставили су уместо речи "Ветула" - Дјева, реч "алма" - млада жена. На то
су, у своје време, древни хришћански апологети логично оспорили јеврејским
тумачима: "какво знамење, о којем говори пророк Исаија, би се налазило у
рођењу сина од младе жене, када је то заправо свакидаши догађај".

У недавно нађеним рукописима Исаијиног пророчанства, писаног пре

Рођења Христовог, како саопштава часопис "Тиме" (№ 18 1952 г., стр. 5), у
стиху 14-ом VII-е главе стоји "Дјева", а не "млада жена".
 Из реченог је јасно, зашто Црква у односу на јеврејски оригинал, који има
својство ауторитативног текста Светог Писма, даје предност преводу
Септуагинта и Пешита, од којих први има још и то преимућство, да је био
саздан по надахнућу Духом Светим, саборним подвигом Старозаветне
Цркве.

Септуагинта. Први и најтачнији превод Светог Писма, био је превод свих

књига Старог Завета са јеврејског на грчки, који је направило седамдесет
(тачније 72) преводилаца, или како их називају - тумачима, у III веку (270
година) пре Р.Х.

Египатски цар Птоломеј Филаделф, желећи да има у својој библиотеци

свете књиге јеврејског закона, наредио је свом библиотекару, Димитрију
Фалареју, да набави те књиге и да начини њихов превод на
најраспрострањенији језик у то време - на грчки.

По указу царевом, било је послато у Јерусалим к првосвештенику

Елеазару посланство са богатим поклонима за храм, са молбом да достави у
Александрију тачан списак светих јеврејских књига и да пошаље способне
људе за њихово превођење.

Обрадован првосвештеник Елеазар је спремно испунио жељу египатског

цара. Да би у тако великом делу добила учешће сва Старозаветна Црква,
цео Богоизабрани народ, био је установљен пост и појачана молитва у целом
народу. Било је позвано свих 12 колена израиљевих и наложено им је било
да изаберу по 6 људи - преводилаца од свакога колена, да би они
заједничким напором превели Свето Писмо на грчки језик. Изабрани
преводиоци, дошавши у Египат к цару, са љубављу су прионули на ово свето
дело и благоуспешно су њега окончали у предвиђеном року. Тако је надахнут
Духом Светим тај превод настао као плод саборног подвига целе
Старозаветне Цркве. Тај превод био је у употреби и у време земаљског
живота Самог Господа Исуса Христа. Тим преводом су се користили св.
Апостоли Христови, св. Оци и сва првобитна Црква.

Пешито. У I - II веку појавио се превод Светих књига на сиријском језику

под називом "пешито", тј. прости, верни. За Православну Цркву та два
превода ("Септуагинта" и "Пешито"), а за Римо-католике још превод који је
учинио св. Јероним, такозвана "Вулгата" (општеупотребни), постоје као
безусловно виши ауторитет, него савремени јеврејски оригинал.

(Састављено по књизи "Беседы о св. Библии". Еписк. Натанаила;

" Конспект к изучению Библии Ветхого Завета", Архиеп Виталија и др. извори).

*
Необично је поучно, што се подробно изучавање тих факата јеванђељске
историје, који се на први поглед чине као мало вероватни и невероватни,
увек окреће у корист јеванђелиста, више пута потврђујући тачност догађаја
које су они изнели.

Неколико десетина година унатраг, "слободна" критика сматрала је

савршено невероватнoм историју Св. јеванђелисте Луке о томе, како се Св.
Јосиф, са њему обрученом пречистом Дјевом, склонио "из Галилеје, из града
Назарета, у Јудеју, у град Давидов, који се зове Витлејем, јер он бејаше из
дома и племена Давидова" (Лук. 2, 4), да би испунио заповест о попису,
спроведеном у управи Квиринија Сиријом (Лук. 2, 2). У самом делу, по
речима св. Луке стоји, да је попис био вршен не по месту живљења већ по
месту порекла. Али то, указивали су "слободни" критичари, као прво, просто
није могуће. Замислите каква пометња и неред морају да се десе у земљи,
ако се у исто време буду напуштала места свог уобичајеног живота због тога,
да би се путовало у град, одакле потичу њихови претци! А као друго,
противуречи и одређеним податцима, којима ми располажемо према
римском препису: познато је, да су римљани захтевали записе по месту
уобичајеног боравка.

На први, површнији поглед, чини се, да ти ставови, у корену, подривају

достојност текста Св. Луке. Толико се они чине утицајним! Али ипак... Свако
оспоравање губи свој утицај при сусрету са неосопорно утврђеним фактима.
И ево, недавно је откривен документ, који се односи на 103 - 104 годину пре
Р.Х., управника Египта Гаја Вибија Максима. У тој наредби налаже се, да се
имају јавити на попис, савршено у складу са тим поретком, који је био описан
у Јеванђељу Св. Луке: у циљу пописа сваки је дужан да дође тамо,
одакле потиче његов род. А пошто је тако, пада и размишљање о
противуречности историје Св. Луке о римском систему: из указа Вибија
Максима ми дознајемо, да су се римљани прилагођавали обичајима и
поретцима покорених земаља. И у историји о поретку пописа Св. Лука се
показао као беспрекоран и тачан сведок.

(Из предговора " Четвероевангелиу " изд. "Истина", Париз, 1943 г )

Беседа о чудима Божијим

Материјалисти категорички одбацују могућност чуда Божијих у свету. Они

тврде, да чудо противуречи законима природе. "Чудо - говоре они - неспојиво
је са научном истином о строгој закономерности свих појава у природи".

Да ли је тако ? Потрудићемо се да одговоримо.

Проф. С. Л. Франк говори: "Механика Галилеја учи, да сва тела, независно

од њихове специфичне тежине, падају на земљу једнаком брзином и
убрзањем; "противуречи" ли томе закону општепознати факт, да длачица
пада на земљу далеко спорије, него гвоздени тег, или што у води дрво
уопште не пада? "Нарушава" ли се тај закон тиме, што авион уопште не
пада, а може и да се подиже и да лети изнад земље? Очевидно не.

Јер закон Галилејев, слично свим законима природе, садржи тихи одговор:
"при истим спољним условима", или "ако се одвоји од свих спољних утицаја".

Апстрактно постављање међуодноса између земље и тела, које она

прилачи, нимало се не нарушава, и конкретан ефекат појаве мења се или се
компликује са уплитањем нових, још не проучених у законитостима, спољних
сила: у првом случају - силе отпора ваздуха или воде, у другом - силе
мотора, које присиљавају пропелер да се окреће и сече ваздух.

Методолошки савршено, такође, ствар стоји и са променама у току појаве,

које се дешавају при чуду са том разликом, што се ту накнадни, променљиви,
општи ефекат силе, јавља не као друга сила природе, већ као надприродна
сила.

Ако је Христос, како предаје Јеванђеље, ходио по води, као по земљи, тај
факт такође мало "нарушава" закон гравитације, као и факт летења авиона
над земљом, или пливања у води тела лакшег, од воде. Само у последњим
случајевима деловање закона гравитације, не бивајући "нарушено",
савлађује се силом мотора или опирања воде, а у првом случају оно се
савршено, такође, савлађује силом Божанствене Личности Христа.

Ако човек оздравља од смртне болести после ватрене молитве Богу (своје
или туђе), тада то чудо такође мало "нарушава" медицином установљен
природан ток болести, као што њу мало нарушава успешна операциона
интервенција лекара; само у последњем случају болест се прекида кроз
механичку промену њених услова, а у првом - кроз утицај више Божанствене
силе на те услове ".

"Ако човек - говори прот. О. Герасим Шорец - захваљујући својој

слободној вољи, има могућност да утиче на природу, да ли је могућно да Бог
ту могућност нема, Он, који је саздао законе природе ? "

"Mогуће је - наставља он - учинити интересантна посматрања над људима,

који одбацују чуда. Многи од њих, који се подсмевају над библијским чудима
и на сваког верујућег у њихову истинитост, гледају, као на заосталог човека,
сами верују у плитке и бесмислене ствари: верују у несрећне сусрете, у број
13, у зеца који је прешао пут и томе сличне којештарије.

Многи од тих, који са гордошћу указују на науку, да би доказали

немогућност чуда, сами верују у чуда, која 20 пута мање заслужују поверења,
него библијска чуда, посведочена од многих људи достојних уважавања -
већи део њих би са радошћу примио смрт за истинитост свог тврђења.

Они који одричу чуда сами верују само у та чуда, која су се десила (по
њиховом објашњењу) милионима година уназад и нису била од никога
надзирана.
 Они не верују у Божије стварање света, али верују у самовољно заметање,
или падање на земљу заметнутог органског живота из неизвесних светова.

Они не верују, да је Христос могао да васкрсне човека, тј. да поново оживи

организам који је раније био жив, али верују, да су некада из мртве материје
изникли живи организми.

Они не верују, да је Бог, који је саздао огањ и људе, учинио да три дечака
на неколико тренутака буду несагориви, али верују у то, да су заметни
организми издржали у току милиона година пребивање усред усијане
земљине магме и растопљеног гранита..."

Не, није озбиљна истинита наука, на коју се позивају материјалисти, та која

оспорава чуда, већ су то претпоставке - хипотезе и натур-философске
теорије, тј. другим речима, сопствена материјалистичка вера.

На тај начин, они који одбацују чуда Божија, на основу тобожње науке,
заправо су или незналице у питањима науке, или су полуобразовани, или
недовољно философски образовани или су свесни противници вере у Бога.

(Састављено по брошури " Религия и наука" проф. С. Франк,

брошури "Жил ли Иисус Христос?" прот. Г Шорец и др.).

О четвртом члану Символа вере

4. Распјатаго же за ни при Понтиистјем Пилатје, и страдавша и

погребенна.
 У четвртом члану Символа Вере говори се о томе, да је Господ Исус
Христос за време римског управника у Јудеји, Понтија Пилата, био распет
на крсту за нас људе, тојест за наше грехе и због нашег спасења, јер је Он
Сам био безгрешан. При томе Он је заиста страдао, умро и био погребен.

Страдао је Спаситељ, наравно, не Божанством, Које не страда, већ

човечанством својим; страдао је не за Своје грехе, којих у Њега није било,
већ за грехе целог човечанског рода. Телом, после Своје смрти, Он је био
погребен у гробу Јосифа Ариматејског, а душом за време до Свог
Васкрсења, Он је сишао у ад, и отуда је извео све верујуће у Њега, почев од
Адама и Еве.

Адом се назива место удаљено од Бога, лишено светлости и блаженства.

Тамо царује Сатана. У односу на душе, реч "ад" означава стање силног јада
и мучења.

Господ Исус Христос, као савршени човек и Син Божији, добровољно (јер
Он је једном речју могао уништити све непријатеље) је принео Себе на жртву
за грехе људи, кроз распеће на крсту. Крсна казна била је најсрамнија,
страшна и сурова. Она је била символ све злобе човечије и најјаче утврђење
власти ђаволове. Та страшна казна, коју је смислио човек научен од ђавола,
уводила је људе ка мржњи, злоби, суровости и смрти. Спаситељ,
претрпевши срамотну казну на крсту, умро је, али је и васкрсао. Кроз крст
засијао је живот! Христос је уништио главни ослонац ђаволов и претворио је
крст у вечну победу над злом и смрћу. Господ је осветио крст Својом
пречистом крвљу и искупитељним подвигом љубави. Најтежи преступник,
који се каје, неће бити одбачен од Спаситеља. Од тог момента ни страдања
ни смрт не могу нас лишити вечног блаженства, ако ми будемо са Христом
Спаситељем, већ напротив, то је пут ка вечној слави у Царству Божијем.

Речи у Символу Вере "страдавша и погребенна" изречене су против

неких јеретика, који су лажно учили, да се Господ није мучио на крсту, већ да
су страдања Његова била само привиђење страдања и смрти.
 Речи "при Понтиистјем Пилатје" указују на истинитост историјског
догађаја страдања Христових, која су се догодила тачно тада. У часу крсних
страдања Спаситеља "настала је тама по свој земљи" (Лук. 23, 44), говори
јеванђелист. О тој тами сведоче и незнабожачки списатељи-историчари:
римски астроном Флегонт, Фал, Јуније Африкан. Један од њих је
ускликнуо: "умро је неки од богова!" Познати философ из Атине, Дионисије
Аеропагит, био је у то време у Египту, у граду Галиопољу; посматрајући
изненадну таму, он је рекао: "или Творац страда, или се свет руши".

Слава дуготрпљењу Твоме Господе!

Крсту Твоме поклањамo се, Владико, и свето Васкрсење Твоје

славимo.

О васкрсењу Исуса Христа говори се у следећем, петом члану Символа

Вере.

Беседа о Крсту Христовом

Христос је открио име Бога. То име је - Љyбaв.

Свет је саздан љубављу Божијом.

Од првог свог удаха човек је почео осећати бесконачну љубав Божију

према њему.

У томе се, треба сматрати, састојала божанствена трагедија између Бога и

Њим први пут сазданог разумног створења. Није могло то створење
разумети сво савршенство понуђене љубави. Нужан је био мучни оглед -
раскид са Богом, упознавање ужаса, да би човек изнова осетио љубав.

Страха није било у Адаму. Истина, савршена љубав изгони страх. Али, по
уверавању светих отаца, страх ипак предходи љубави.

А тај страх не налази се у страху од насиља, већ се рађа од осећања

висине Божије, страхом човек као да мери растојање између себе и њега.

Штавише, читајући житија светих, ми опробавамо страх, дишемо ваздухом

највиших врхова, на којима сами живети не можемо.

Бог прилази, отапа Собом страх и даје нам блаженство, али имајући у
основи страх, ми се са страхопоштовањем односимо према љубави Божијој.

Требало је човеку да на свом животу испита, какав је он у поређењу са

својим Творцем. Отргнувши се од Бога и отишавши од Њега, да се осврне и
издалека осмотри и осети Свемогућег Творца свог.
 Како се Адам отргнуо од Бога?

Све, што је чинио Адам, одговарало је љубави Господа према Њему.

Његов живот био је блистање љубави. Али у томе није било његових заслуга.
Сав он био је саздан од свог Творца из љубави.

Ми, рођени у греху, и не имајући већ сами стичући љубав, у чему и јесте
наш животни задатак, не можемо разумети стање Адамово. Све што ми
чинимо по својој вољи је грех (делање ради себе), и само присиљавајући
своју вољу на љубав према другоме (жртвујући себе), ми се причешћујемо
(прикључујемо) Светлости, почињемо себе да устројавамо по Божијем.

Адам је био сав Божији. Сав он био је светлост. Само у једноме њему је
недостајало савршенства: у њему је била могућност да поједе плод познања
добра и зла (у томе он је био дужан да присили своју вољу: послушање је
љубав), и кроз то да отпадне од Бога и зарони себе у таму.

Без жртве нема љубави. И сва љубав Адамова према Богу држала се, ако
је могуће тако рећи, само на једном одрицању од плода. Адам није осетио ни
најмању принуду, јер истинита љубав не трпи принуђавање.

Окусивши плод, Адам је тренутно уништио у себи светлост и напунио се

тамом, није више имао чиме да љуби. У њему се то изразило у осећању
голотиње. Он се сакрио од Оца. Он је изгубио Бога и Бог је изгубио Свога
друга, јер, да би као пре љубио Адама, који се одрекао љубави, нужно је
било њега поново саздати. Човек је био препуштен самом себи. И на горком
огледу своје одвојености од Оног Који га љуби, морао је спознати сву дубину
своје несреће, да би потом, када му се поново открије Светлост, он
добровољно изабрао ту Светлост а не ону светлост, коју је он добио,
захваљујући познању добра и зла. Изнова, добровољно, он би се вратио у
свет Љубави из тог свог света, који је он саздавао у току хиљадугодишње
отргнутости од Истине - из света са својом лепотом, са својим устројством,
са својим идеалима, које је сам он саздао.

Напунивши се тамом и способношћу да разуме добро и зло, човек је

стекао могућност да убија себи сличнога. Али, развијајући у себи те
"благостечене" квалитете, човек је престао да се задовољава само
убиством. То му је било мало - он је почео да убија свог брата још га и
мучећи. Али и то се показало недовољним. Он је почео, исмевајући, да убија
брата. Али и то све још је било мало.

И ево, измислио је нешто овакво, да он, не убивши, постави брата у

беспомоћан положај (да би он својом беспомоћношћу изазивао смех код
пролазника), да би брат умирао сам од напада страшног бола.

Ето када се савршено јасно открило људима, ко је Бог, Творац свега

видљивог и невидљивог. Ако би Он био громовник, Он би морао уништити
цео човечански род за то, што се створење тако злобно подсмејало над
мишљу свога Творца. Али Онај Који нас љуби, је поступио потпуно обратно.
 Наш небески Отац дао је Сина Свог Јединородног, да Он буде обешен на
том дрвету мржње и крајње суровости - ког је изумела злоба људска. И Син,
висивши тако, колико је било потребно, да насити злобу својих непријатеља,
је умро. Кроз три дана, Отац је васкрснуо Сина и запечатио у срцима људи
своје ново дело.

Од тог времена у свету људских представа и схватања наступа пуни

преокрет. Крст, који је раније био оруђе страшних мучења, суровог
човекоубиства, постаје јединствени истински ослонац човеков. Пут, истина и
живот почињу са Крста, без ког спасења нема.

Наступа нова историја човека, у којој нико не може да се изговара

незнањем и неразумевањем. Бог је био обешен на Крсту. Не сме бити
слепих!

И ако је свет до Христа био свет дивљих, живућих у густој шуми свога не
знања, тада свет после Христа, без Крста, постаје свет богоодступника и
проклетих, којима ће бити речено у своје време: идите од Мене у огањ,
припремљен за ђавола и његове другове. А они, који пођу за Христом,
отворено су названи пријатељима Господа.

"Више вас не називам слугама - говори Спаситељ - јер слуга не зна, шта
ради господар његов. Него Ја вас назвах пријатељима, јер вам све казах (и
испуних) све, што чух од Оца Мојега. Ви сте пријатељи Моји, ако испуните то,
што Ја заповедам вама".

Безмерна је љубав Божија према нама, што је засијала са Крста

Христовог!

Велик је и неизмеран Крст Христов! Немогуће је схватити ширину и дужину

његову, дубину и висину.

Али потрудимо се, колико је то могуће, ипак да замислимо.

"Колико је широк Крст Христов?" - пита један епископ и одговара: "Он је

широк, као свет, јер Христос је умро за цео свет, како је написано: "Он је
умилостивљење за грехе наше, и не само за наше него и свега света" (1
Јован. 2, 2).

Таква је ширина Крста.

Колико је дугачак Крст Христов? Толико, да се продужава у све векове,

док остане на земљи макар и један грешник, којег је могуће спасти, док не
исчезне јад, страдања и све оно, што је противно Господу у Божијем свету.

Таква је дужина Крста.

Колико је висок Крст Христов? Толико, колико је небо, као Престол

Господњи. Да, он је висок, као највише небо, јер, када је Христос био распет
на Крсту, Небо је сишло на земљу, а земља се вазнела до Неба.
 Таква је висина Крста.

Колико је дубок Крст Христов? То је велика тајна, и није нам дато да је

схватимо, и о њој ми можемо са страхопоштовањем да нагађамо. Ако Крст
висином својом достиже до небеса, тада он дубином својом силази до ада,
до најдубљег грешника у најдубљем вртлогу, било где да се налази - јер
Христос је сишао у ад и проповедао тамо духовима у тамници (1 Петр. 3, 19).

Таква је, дрзнућемо се да се понадамо, дубина Крста Господњег.

Крст Христов почетак је и крај нашег спасења (Јован 3, 16 - 17; 36).

Без Крста ми нисмо хришћани, ми нисмо чланови (член - део тела) Цркве
Христове, ми нисмо синови Божији. За Крст се ми рађамо, са Крстом живимо
и са Крстом умиремо (Мат. 10, 88; 16, 24; 28, 19; Лук.14, 27; Марк.10, 21;16,
16).

Крст Христов је оклоп или одећа, у коју смо ми дужни да се обучемо (Мат.
20, 22-23; Марко 10, 38-39; Лук. 12, 50) за време нашег земаљског подвиго-
положништва (труда), да би се тиме одмах разликовали од сваког
неправославног или неверујућег (Апок. 7, 3; Језек. 9, 4).

Крст Христов је хвала за хришћанина и страшна казна за те који се одричу

или гнушају Крста Христовог, за оне који одпадају због њега од Цркве Божије
и за непријатеље Божије (Гал. 6, 14, 24; 1 Кор.1, 18; Јевр.13, 13; 6, 6; Филип.
3, 18).

Крст Христов је мач духовни, којим се побеђују непријатељи видљиви и

невидљиви.

Крст Христов је Божанствено оружје за одгоњење сваког врага и

непријатеља (1 Кор.1, 18; Лук.1, 71-74; Мат. 22, 44).

И, на крају, Крст Христов је страшно знамење у дан Страшног и коначног

Суда Божијег, за све противнике имена Христовог (антихристе) (Мат.24,30).

(Састављено по књизи " Смирение во Христе ", П. Иванова, журн. "Вечное",

и "Уроки и примеры Христианской веры"
прот. Гр. Дљаченко).

Беседа о трима промислитељним дејствима Божијим, нама јављеним

на нашој грешној земљи

У наше време рационализма свет је преплављен равнодушношћу према

вери Христовој. Свуда се утврђују безверје, безбожје, атеизам.
 Али за напомену нама верујућима, за утврђење оних који се колебају и за
разоткривање атеиста, ми ћемо указати на три историјска догађаја, која
поражавају материјалистички свет својим фактима.

Први од њих десио се у данима страдања Спаситеља на крсту, а друга два

- у наше дане.

I. Када је Спаситељ страдао на крсту, треперила је сва природа, скрила се

светлост сунчева и "тама би по свој земљи", сведочи Свето Јеванђеље. Тај
необични догађај је предсказао, пре много векова, пророк Амос: " Дође крај
народу мом Израиљу: нећу више опраштати њему"... (Ам. 8, 2); "И у онај дан,
говори Господ Бог: учинићу да сунце зађе у подне, и помрачићу земљу за
белог дана".., "и учинићу у земљи плач, као за јединцем сином... (Ам. 8, 9-10).

Помрачење сунца за време распећа Исуса Христа, не гледајући на његову

необичност, против свих закона природе, (био је пун месец, месец није стојао
између земље и сунца), је историјски факт, који су забележили незнабожачки
историчари у хроници:

1. Римски историчар и астроном Флегонт саопштава, да је помрачење

било тако силно, да су чак биле видљиве и звезде на небу.

2. О помрачењу сведоче научник Јуниј Африкан и грчки историчар

Фалос.

3. Чувени филозоф из Атине Дионисије Аеропагит, који је у то време био

у Египту, у граду Галиопољу, посматрајући изненадну таму, је рекао: "или
творац страда, или се свет руши".

Касније, Дионисије Аеропагит, после проповеди Апостола Павла, примио је

хришћанство и био први атински епископ.

II. Други догађај, који поражава материјалистички свет у наше дане, је

чудесно појављивање Благодатног Огња на Велику Суботу на Гробу
Господњем у Јерусалиму, тј. на месту погребења и славног Васкрсења
Господа нашега Исуса Христа. Појава Благодатног Огња понавља се из
године у годину, кроз векове, до наших времена. Када се десило прво
јављање светог огња, то је тешко установити са тачношћу. Црквени
историчари позивају се на писање светих отаца Григирија Ниског и Јована
Дамаскина, који помињу догађај и који су и сами били у Јерусалиму. О
Благодатном Огњу говоре крстоносци (крсташи), и без изузетка сви
ходочасници у току свих ових векова, до данашњег времена, који се и сами
лично уверавају у то.

Због тога, што примање Благодатног Огња припада искључиво

православном патријарху, неправославни су се трудили и сами да га приме,
али потпуно безуспешно, па су католици демонстративно напустили учешће
у том благодатном слављу. Мада је и сам папа римски Урбан II, на крсном
сабору у Клермону, посведочио о Благодатном Огњу на Гробу Господњем,
завршивши речима: "чије срце, колико год оно било окамењено, се неће
размекшати таквом појавом".
 Треба још указати, да се појава Благодатног Огња на Гробу Господњем
налази под строгим и ревносним надзором грађанских власти. Сав огањ у
храму се гаси још дан раније, на Велики Петак, под контролом полиције.
Само спремање Гроба Господњег темељно осматрају грађанске власти и
затим они и улаз у њега - запечаћују. Самог Патријарха свлаче и он остаје
само у подраснику; њега целог, од ногу до главе, прегледају и опипавају -
нема ли он при себи било шта запаљиво. Тек после тога, скидају печат са
улаза у Гроб Господњи, и Патријарха пуштају унутра због примања
Благодатног Огња. После неког времена, после усрдне молитве, примивши
Благодатни Огањ, Патријарх пали снопове свећа (по 33 свеће у сваком, по
броју година земаљског живота Спаситељевог) и предаје га присутнима у
храму, и цео храм се озари морем огња. Тај Благодатни Огањ у току 10-15
минута ни мало не пече.

Долазак народа на то славље бива колосалан: Грци, Руси, Јермени, Арапи,

Англиканци (Енглези), Американци, Французи, Турци, Jевреји и др.

Тако је величанствено пројављење благодати Божије на нашој грешној

земљи за уразумљење и спасење нас грешних.

III. И коначно, трећи догађај - то је Платно-Плаштаница Господа нашег

Исуса Христа, сачувано до наших дана, у коју је Он био умотан приликом
погребења.

У првим временима док је трајало гоњење на хришћанство,

Св.Плаштаницу Христову верујући су чували тајно. А када су гоњења
престала, Св. Плаштаницу су чували византијски императори, који је,
ревносно је чувајући, дуго времена нису показивали народу.

Али већ у VIII веку св. Јован Дамаскин, у својој "Трећоj одбрамбеној речи
против оних што одбацују св. иконе", говори: "Други вид (поклоњења) - када
се ми поклањамо материјалним предметима, кроз које и у којима је Бог
савршио наше спасење или до доласка Господњег или после Његовог
домоустројавања у телу, као на пример: гора Синај, Назарет, Витлејемске
јасле, пећина, св. Голгота, крсно дрво, клинови, сунђер, штап, свето и
спаситељно копље, одежда, хитон, плаштаница, пелене, св. гроб - источник
нашег васкресења, камен гробни, св. гора Сион, затим гора Маслинска,
Овчија врата, блажени Гетсимански врт - све то, и слично, поштујем и
клањам им се; поштујем и сваки св. храм Божији и свако место на ком се
проузноси име Божије - не ради њихове природе, већ због тога што су они
сместилиште божанственог деловања, и кроз њих и у њима, благоволео је
Бог да саврши наше спасење, јер ја поштујем и поклањам се и ангелима, и
људима, и свакој материји, која има учешће у божанственом деловању и
служи моме спасењу, ради божанственог деловања. Ја се не поклањам
Јудејима, јер они нису учесници божанственог деловања и нису у циљу мог
спасења распели Господа славе, Бога мојега, већ пре - покренути завишћу и
мржњом према Богу и добротвору".

("Пуна Сабрана дела св. Јована Дамаскина". Том 1. СПб. 1913 г стр. 407).
 Из наведених речи св. Јована Дамаскина је видно, да је у његово време
Св. Плаштаница Христова већ била предмет поклоњења.

Летописац 4-ог крсташког рата (око 1202 г.) Роберт де Клари сведочи, да
су у Влахернском храму Божије Мајке, Плаштаницу износили петком и да се
на њој "могао јасно видети Лик Господњи". А када су 1204 г. крсташи
разорили Византију, плаштаница је "исчезла тако, да нико није знао, шта се
са њом догодило" - пише исти летописац.

Сада постаје јасно, да су Св. Плаштаницу крсташи донели у Европу. Дуго

времена она је чувана у Француској, као приватна својина. Од XV века, св.
Плаштаница постала је власништво кнежева Савојских, а крајем XVII века
они су је преместили у Италију, у град Торино, где се она налази до данас у
једној капелици, у стакленом ковчегу.

Плаштаница представља танко ланено платно дужине 4 метра и 36

сантиметара и ширине 1 метар и 10 сантиметара. На њеној, од времена
пожутелој површини, су мрке и црвено-пурпурне мрље, које чине својим
распоредом, форму човечијег тела, спреда и од страга.

У XVIII веку, када људи још нису знали за фотографију, историчари Боле и
Флери посумњали су у оригиналност св. Плаштанице Спаситељеве. На
основу њиховог сведочења, римски папа је решио да објави св. Плаштаницу
репродукцијом оригинала. То је био крајњи резултат испитивања
примитивним путем.

У 1898 години, 1-ог маја, са допуштењем италијанског краља Умберта, у

време изложбе религиозне уметности у граду Торину, св. Плаштаницу је
фотографисао специјалиста М. Пиа. Фотографија је открила савршено
необична својства Плаштанице. Тамне мрље на Плаштаници показале су се
као светле на фотографској плочи, тј. Плаштаница се показала као негатив, а
фотографска плоча - као позитив прекрасног лица, без обзира на сакаћења.
Изображење његово потпуно је реално, и слично савршенство не познаје
искуство средњих векова.

После фотографисања св. Плаштанице, за њу се заинтересовао научни

свет; надаље она је постала предмет темељног научног испитивања на
Сорбони и високих специјалиста који су позвани на њу (Сорбону).

Са европским скептицизмом, тако својственим двадесетом веку, према

предметима "нереалним", Плаштаницу су испитивали истакнути физичари,
хемичари, археолози, анатоми, скулптори, живописци, историчари,
специјалисти за фотографију, цртачи и правници. После напорних
испитивачких радова, у току неколико година, 1900 године издата је брошура
о Плаштаници коју је сачинио лауреат француске Академије Наука, Артур
Лот. Чувени физичар Шеваље за своје испитивање награђен је златном
медаљом. У свом излагању 15-ог новембра 1901 године председник
француске Академије Наука признао је Плаштаницу за оригинал, тј. за
оригинално платно, које је покривало Свето Тело Господа нашега Исуса
Христа.

Али већ у априлу 1902 године, научник И. Делаж изнова је поставио пред
Академију питање о Плаштаници, у равни чисто-научној. Академија му је
дала одговор, који је поново потврдио мишљење Академије, о оригиналности
Плаштанице Христове.

После тога, у 1902 години, у Паризу је изашла књига доктора природних

наука, Пола Вињона под називом "Плаштаница Христова".

Последњи пут свету Плаштаницу фотографисао је 1931 године

специјалиста-фотограф Г. Хенри. Затим је снимак био јако увеличан и
испитиван. Циљ испитивања био је да се установи, коначно, да ли на платну
Плаштанице постоји боја или друго вештачко средство, која би могла
потврдити неоригиналност негатива Плаштанице, јер је то питање
вишеструко покретано од стране противника признања "торинског платна" за
оригинал Свете Плаштанице.

Потврђујући предходне огледе, и овај пут је било установљено пуно

одсуство било каквих боја на платну и у његовом ткању. Мртва техника
фотографије и сада је одиграла коначну одлуку.

Ево података истраживачких радова научног света:

Научни истраживачи египатских гробница г. Гаије и директор музеја

материје М. Терме - оба су признали да платно, по његовој тананости и
изради, припадају веку Христа Спаситеља, као тип платна, који је
употребљаван у то време код Јевреја за погребење умрлих.

Темељно и подробно, испитивање Плаштанице уведено је у протокол на

следећи начин:

"Власи су у нереду, невелика брада и бркови. Десно око затворено, лево

мало отворено. Изнад леве обрве капља крви. Нос оријенталне (источне)
расе. Очи стоје близу једно другом. Носна кост поломљена од ударца са
леве стране. Леви образ силно отечен - он је био у додиру са плаштаницом и
његов отисак се показао далеко јаче, него десни. Са леве стране чело је над
јагодичном кости сломљено и та страна је отечена. Оцртавање уста је
изузетно лепо и благородно. Доња усна се савршено реално оцртала. Уста
су необично изражајна: врло горка и узвишена. Уста придају целом лицу
израз дубоке туге, али туге без гнева. Подбрадак јако оцртан, посебно слева.
Сдесна је на њему мрља од крви или дубоке ране. Изображење лица
асиметрично. Тај човек је веома много страдао и црте лица, после смрти,
неједанако су скраћене. Осим реченог - много трагова од удараца и
сакаћења.

Рамена подигнута. Груди имају такву форму, као у људи умирућих од

гушења (недавно је медицина утврдила, да су људи, распети на крсту,
умирали од гушења). Руке се у горњем делу мало виде, али од лаката -
јасно. Лева рука врло природно лежи на десној. На руци ниже подлактице –
велика мрња од ране. Јасно су видна четири прста те руке. Бедра (бокови)
јасно приметна, и оцртане мускулатуре чисто и јако. Такође видљиве су и
ноге. Ране на ногама на истим тим местима, као и на рукама, и истог типа.
Јасно се оцртавају позадина главе и леђа. Бедра такође добро оцртана,
посебно област карлице. Ноге су видљиве скоро до колена, затим - прекид;
видни листови и опет прекид над жилама Ахилеса. Стопала опуштена и јако
оцртане пете. Цело тело се оцртало у пропорцијама апсолутно верним, на
њему је изражено благородство, оно је идеално лепо".
 Негативни снимак горњег дела Плаштанице,
која је покривала од горе тело спаситеља

Истраживачи су поставили питање: да ли је Плаштаница природан отисак

тела или је она - производ генијалног фласификатора?
 Установљено је следеће: "фалсификатор је могао: а) нацртати тело или б)
оцртати са модела или са цртежа.

Нацртати није могао јер:

1) све пропорције су супротне правилима средњевековне уметности: такво

савршенство тада није било познато;

2) тело на отиску је више него реално - по своме отиску Плаштаница

представља уникат;

3) Плаштаница је негатив; ово објашњавају подробно фотографи

специјалисти, темељно је испитавши, при чему је Плаштаница - негатив
идеално правилан по тоновима у зависности од растојања, што је проверено
многобројним огледима. Нацртати негатив било је немогуће, посебно зато,
што још ништа није било познато о фотографији и нису ни помишљали о
постојању негатива. Тад је научник Шопен предпоставио, да је изображење
било направљено позитивно, али у току времена, под утицајем хемијских
трансформација, претворило се у негатив. Али оглед са фотографисањем
"Калваријске групе" фресака у храму Асишком, насликаних на неким местима
бојама, које од времена тамне, а такође низ других научних података је
установио, да нацртати бојама на тако тананом платну, каква је Плаштаница,
немогуће је физички;

4) како леђа, тако ни цео предњи део тела, нису могли бити нацртани, јер
они су толико симетрични и тако правилно се поклапају, да не остављају
сумњу у своје постојање: то је отисак једног предмета, једновремено добијен.
 Негативни снимак. Лик Спаситеља

Тада се појавила предпоставка, да је генијални фалсификатор оцртао

Плаштаницу. Отисак може бити са цртежа или са предмета. Предмет је
могао бити или модел, или тело човека. Тим питањем се бавио др. Ришер,
скулптор моделар, познат по радовима из уметничке анатомије. Отисак са
цртежа је оспорен, јер такав цртеж нико није могао направити. Остаје модел
или тело. Др. Ришер направио је мноштво разних огледа на моделу и на
телу. После детаљних напора био је достигнут отисак човековог тела али је
он испао далеко несавршенији, у односу на Плаштаницу, мада и сличан
њему. Одатле логички закључак: фалсификатор старих и средњих векова не
би могао да начини отисак бољи, него Сорбона ХIХ века - са њеном опремом
и научним могућностима.

Изображење на Плаштаници је резултат хемијских реакција испарења тела

и аромата, којима је била засићена Плаштаница. Та испарења деловала су
на платно сагласно законима растојања. То је ван сумње. Чувени физичар
Колсон учинио је низ испитивања (детаљно описано у књизи Пола Вињона).
Он је доказао, да је захваљујући присуству аромата у платну Плаштанице
(алоје и мира, којима су у време Христово помазивали и тело, и пелене пре
погребења), као и због тога, што тело под Плаштаницом не само да није било
помазано, већ, како доказују обилни трагови крви, чак није било ни умивено
(Јосиф Ариматејски није имао времена за то због наступајућег часа Пасхе)
тело је имало обилна испарења. Наиме хемијски састав тих испарења,
дејствујући на хемијски састав алоје, оксидирао је платно, слично хемијском
негативу, што и постоји на Плаштаници.

Остало је још једно питање: чије тело је лежало на датој Плаштаници и

њом је било покривено?

Научници, решавајући ово питање, строго су применили законе, на основу

којих се установљују историјске личности (идентификација). Ране, чија
хемијска пројекција је остала на Плаштаници, носе толико посебан карактер,
да то указује у датом случају само на тело Христово.

"Ране су поражавајући реалне у свим својим детаљима: на слепочницама

и на челу мрке мрље - згуснуте запекле капи крви. Оне чине форму венца
(трнов венац Спаситеља). Капља над левом обрвом нешто продужена: крв је
текла из ране, а затим се запекла на кожи. Таква капља увек добија форму
малог диска: црвена зрнца очвршћавају на ивицама, а унутар капље остаје
"серум", течност, која јаче испарава, и по мери тог процеса површина капље
се угиба. То место се и оцртало на Плаштаници са идеалном тачношћу, као
светлије. Овде треба приметити, да се никада, нигде, ниједан уметник није
досетио да баш тако природно прикаже капљу крви. Капља на Плаштаници је
била сува дуго пре смрти, око 12 часова, судећи по боји и форми њеног
отиска (бичевање се збило 24 сата пре смрти).

На грудима (на Плаштаници - слева, значи на телу - сдесна) мрља од ране

међу ребрима, обима 4,5 сантиметра. К њој ниже, близу је друга мрља, која
има изглед сливајуће крви. Она је потекла, када је човек, задобивши рану,
био у стојећем положају (вертикално). Ток крви, веома обилан, даје идеално
природно оцртање и даје јасан отисак на Плаштаници.

На левој руци рана и велики угрушак крви (десна рука није видљива, на
њој је лежала лева). Оба зглоба су тамна, обилно су орошени крвљу од
пробојних рана. Крв је текла по рукама у правцу лаката. Клин није био
забијен у средину дланова, како се обично приказује, већ више, у центру
зглоба, између костију.

Ране на ногама - обе су видљиве. Њихова оцртавања су врло јасна, крв из

њих запекла се много пре додира са платном. На једном месту крај крваве
мрље је зупчаст, течност се разишла по нитима платна обилније; на том
месту мрља је светлија. Та мрља је од сукрвице ("серум"), која је истекла из
ране приликом скидања тела: осушена рана била је поремећена (прекинута)
ослобођењем од клина.

Дуж целих леђа и карлице распоређене су посебне ране, од бичевања.

Оне су једна око друге, свака дужине 3 цм. У центру удара ране су црне, јер
су ране тамо биле дубље а крви више. На крајевима мрље су светлије - тамо
је била сукрвица, која је текла дуго, јер су се ране раздраживале одеждом и
споро су се сушиле. Тим ранама су прекривена цела леђа, крста и ниже.
Укупно их је 18. Оне су нанесене посебним бичем, који су употребљавали
римљани: "флагрум", који се састојао од неколико конаца, ужади са великим
и тешким металним дугмадима на завршетцима.

На десном рамену - широка трака - траг од тешког крста, који је Спаситељ

носио на Голготу.

Лице унакажено: поломљена носна кост, отекао леви образ и расечена

јагодица. И у исто то време на лицу царствују чистоћа и мир - лице је у
непомућеном миру. Тешко је себи представити, јер би то било сувише
невероватно, да то није било тело Исуса Христа. Ко је други у историји, при
свим описаним околностима и обележјима, могао имати исте такве ране,
такође умрети на крсту, у истој епохи, у истом народу, да га нису успели
умити и помазати, да је плаштаница била припремљена, да би било ко други
имао такво необично-лепо јединствено мирно лице, ко би такође, као
Христос био не више од 2-3 дана на плаштаници, јер у противном случају не
би било уопште изображења на платну, јер труљење (а не испарења) би
уништило јасне мрље и оцртавања на њему".

Из горенаведеног материјала скептика-научника произилази, колико су

тачна обавештења о Исусу Христу у Јеванђељу.

После испитивања на Сорбони, римски папа је признао оригиналност

Плаштанице Христове. Остаје нам само да безмерно жалимо што та
величанствена светиња до ових времена пребива у католичком свету као
лично власништво, а не као својина целог хришћанског света.

Поражавајуће је то, што се та велика светиња појавила у наше време -

време општег неверја, њихања умова, који се одричу свега светог и духовног.
Поражавајуће је такође, што су оригиналност њену преузели да штите и
доказују људи мало склони к поштовању, а тим пре к заштити светиња
хришћанских; што ти људи не само да нису православно верујући, већ су чак
не верујући. У тој околности је поука нашега времена: "Јер ако и распет би
(Христос) по слабости, али живи по сили Божијој... Да вера ваша не буде у
мудрости људској, него у сили Божијој (2 Кор. 13, 4; 1 Кор. 2, 5).

Плаштаница Христова - то је не само највећа светиња целог хришћанског

света, већ и посебно моћан и значајан документ. Сада је он пред нама због
тога, да би ми делотворно осетили сву меру страдања за нас Самог Сина
Божијег и схватили сав ужас свог пада, у вери и верности, и да би се
делотворно приближили ка духовном препороду.

У том знамењу Господ као да изнова јавља Своје речи, изречене

неверујућем апостолу Томи: "приђи, и види, и осети; и не буди неверан него
веран". (Јован. 20, 26).

(Кратки податци о Плаштаници Христовој узети су из опширног и подробног чланка Вл.Гриненка:

"Св. Плащаница Христова", који је био у својству прилога првом издању нашег уџбеника,
а такође су учињена и невелика додавања из других извора).

О Благодатном Огњу на гробу Господњем

У наше време духовне подивљалости живот људи се ограничава само на

земаљске интересе. Према свему земаљском, привременом се односе са
много труда, испољава се велик интерес и радозналост према свакаквим
"новостима", али савршено није видан интерес, међу савременим људима,
према духовном животу, према испољавању Божије благодати (милости) на
грешној земљи.

И тако, мало коме је познато, а боље је рећи, скоро никоме непознато, за

чудесно јављање Благодатног Огња, који се појављује већ дуги низ векова,
из године у годину на Велику Суботу на гробу Господњем, у Јерусалиму,
на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа.

Као подсећање на ту необичну, чудесну појаву ми наводимо истинито

сведочанство - извод из писма руске ходочаснице, очевидца појаве
Благодатног Огња, две године заредом - Марије Павловне Хрешчатицке.

То писмо је написано о. Николају (Самоукову), јеромонаху Св. Тројицког

манастира у Џорданвилу, као одговор на питање које је он поставио.

Лесненски манастир, 30 април 1958 г. Фурке, Француска

 Дубокоуважени и драги у Господу оче Николаје, Христос Воскресе!

... ако Господ удостоји, доћи ћу у Новодивјејево, и тада нећу закаснити да

дођем у Џорданвил, и лично да Вам испричам све, што Вас интересује, док
не одговорим на сва питања која ми Ви поставите.

Сапутница моја, била је инокиња (монахиња) Марија Торскаја. Пут од

Елеона до гроба Господњег прешли смо аутобусом. Време је било лепо.
Народа је било небројено - хиљаде. Расположење одушевљено. Нације:
Грци, Руси, Јермени, Арапи, Енглези, Американци, Французи, Турци и чак и
Јевреји, који нелегално припадају арапској страни. Преовлађују, мислим,
Грци и Арапи.

У храму народ се понаша, са наше тачке посматрања, застрашујуће, јер

они тако вичу, скачу и уопште веома галаме. Али са њихове тачке
посматрања - ако они себе не буду тако водили (они се тако моле), тада неће
сићи Благодатни Огањ.

Ја сам већ рекла, да се народ избројити не може, ни у храму, ни око храма.

Када се појави Патријарх пред Кувуклијом, сав народ потпуно утихне, и до
појаве Благодатног Огња - потпуна је тишина.

На почетку иде крстни ход и то око храма са мноштвом хоругви (црквених

застава), три пута, и зауставља се (Патријарх - у пуној одећи) пред
Кувуклијом. Ту са њега, Патријарха, скидају сву одећу и митру; остаје у
подраснику, и турци-каваси, целог од главе до ногу га опипавају - да виде
нема ли код њега било шта запаљиво. То се дешава око 1 часа поподне.

Ја мислим, да Патријарх очекује Огањ не више од 5-7 минута. Прошле

године, ја и једна руска ходочасница, која је дошла из Америке, смо детаљно
виделе (имале смо веома добро, повољно место) како је танким цик-цаком,
као муња, блеснула светлост од горе ка доле, и моментално се појавио Огањ
на гробу Господњем, где је размештена вата, која се и запалила од тог Огња.

Патријарх пали снопове свећа (по 33 у снопу) и предаје одмах даље кроз
посебне отворе - рупе, направљене у зидовима, и у трен ока, од једнога ка
другоме, Огањ се распростире по свој огромној цркви - доле и горе. У том
моменту сва црква дрхти од отргнутих узвика и радости народа.

Овај Огањ, у току 10-15 минута, уопште не пече. Ја лично сам га стављала
(целим снопом запаљеним) по осетљивим местима мог тела и нисам осетила
њега уопште. А Елеонски монах, отац Сава, (како се он представио) се
умивао, водио је Огањ по целом свом лицу, обраслом брадом и брковима - и
ни једна влас се није запалила, није планула.

При толикој маси народа и при таквом мору Огња, ако би то био обичан
огањ, неминовно десио би се пожар, а овде, из године у годину, дешава се
једно исто, никада не бива ни најмањег наговештаја пожара.
 Жене не само да улазе у Олтар, већ их још и проводе кроз Царска Врата,
јер у то време је толико велика благодат, да она све очишћује и покрива.

После примања Благодатног Огња, Патријарха, изнемоглог, подижу и носе,

јер он својим снагама не може да се креће: очевидно, од великог напрезања
на њему се појављују капи зноја, и он потпуно онемоћа, а при том такође
кажу, да народ, у екстази, може поцепати са њега сву одежду. Како сам
рекла раније, прошле године сам имала веома повољну позицију, изнад,
наспрам саме Кувуклије, и ја сам могла да видим веома добро то, што је
другима било недоступно, а те године су мене, са инокињом Торском, увели
у Олтар, и ту сам веома лепо видела, како су пронели Патријарха право у
ризницу, то је било сасвим близу мене.

Да је овај Огањ необичан - у то нема никакве сумње. Несумњиво Ви сте

чули о том чуду, то се десило осамстотих година, када неправославни нису
хтели да пусте Православне (Патријарха) у храм и у Кувуклију, са циљем да
сами овладају Благодатним Огњем и затворили су храм и поставили стражу,
да Православни не могу да уђу у храм; и Патријарх са народом стајао је
напољу, молио се и плакао.

И у трену, када су неправославни очекивали Огањ на гробу Господњем,

напољу, где су стајали Православни, расцепио се уз силан пуцањ камени
стуб - и отуда је изашао Благодатни Огањ, који су моментално сви
прихватили.

А један турчин, имеђу великих старешина, викнуо је: "Силан је Бог

Хришћански, и ја сам хришћанин", и ту су га Турци одмах убили.

Од тада нико више од неправославних није се усудио да посегне за

Благодатним Огњем.

Тако тај стуб и сада стоји расцепљен и чађав од огња за поуку свима, и
сви, ко год пролази, целивају га.

Можда Вам у журби нисам све написала сасвим разумљиво, али када
дођем, све ћу Вам испричати лично, а до тада на овоме ћу завршити.

Молим Ваше свете молитве за мене грешну. Са љубављу у Христу, М.

Хрешчатицкаја.

Благодатни Огањ Велике Суботе

Из писма схимонаха о. Никодима

Руски схимонах о. Никодим са Св. Горе Атонске, посетивши Јерусалим

1958 године, чудесно описује у свом писму то необично славље, које је он
посматрао својим очима за време примања Благодатног Огња.
 На Велику Суботу, око 12 часова дању, ја грешни схимонах Никодим, имао
сам част да идем из Олтара Храма Васкрсења Христовог иза Патријарха, у
крсном ходу у кретању око храма, три пута око Свете Капела Кувуклије, и да
видим то, што се ретко коме даје да види у Живоносном Гробу.

После трећег проласка око храма, Патријарх (Православни Грчки

Јерусалимски) стао је пред закључаним и запечаћеним вратима у Гроб
Господњи (ја сам ту стајао са десне стране код свећњака испред Кувуклије,
недалеко, на два корака од Патријарха).

Патријарха су овде свлачили до подрасника: са њега су скинули митру,

сакос и омофор.

Полиција и власти су прегледали Патријарха, потом су откинули траке са

печатима са двери Капеле (Кувуклије), и пустили су Патријарха унутар
Капеле. Заједно са православним грчким Патријархом пустили су и
јерменског Патријарха (јерменски Патријарх није учествовао у крсном ходу,
већ је стојао са својим народом са леве стране Кувуклије).

И још неке су пустили унутар Капеле: то су ти свештенослужитељи, који на

знак Патријархов гасе Благодатни Огањ на гробној плочи Живоносног Гроба
и склањају са Гроба све, што је било припремљено за примање Благодатног
Огња.

Када су Арапи из полиције, одређени за изношење обојице Патријараха са

Благодатним Огњем, ушли у унутрашњост Капеле, за њима су затворили
двери.

Како сви знамо, у Капели постоје два одељења: Параклис Ангела и сам
Живоносни Гроб Господњи - пећина. У унутрашњост пећине Гроба улази сам
Православни Грчки Патријарх, а остали, са полицијом и јерменским
Патријархом, остају у Параклису Ангела и чекају ћутке.

Двери Капеле су затворили, сви су заћутали, и зацарила се у целом Храму

Васкрсења Христовог гробна тишина: сви богомољци у тишини чекају од
Господа "Благодатни Огањ".

Треба рећи да се приликом припремања гроба Господњег у Кувуклији: на

Велики Петак увече, сав Огањ у целом Храму и у Капели гаси под контролом
полиције.

На средину гробне плоче Живоносног Гроба се ставља кандило на

постољу, напуњено уљем и са фитиљем у пловку, припремљено, али без
огња.

По крајевима гробне плоче у круг се полаже трака и по свој гробној плочи

размештају се комадићи вате. Тако припремљена, по прегледу полиције,
Кувуклија се затвара и запечаћује. Запечаћени Гроб Господњи је у миру до
Велике Суботе, када се Патријарх пушта у пећину гробне плоче Спаситеља,
због примања Благодатног Огња.
 И ево Велике Суботе, Патријарха су пустили у пећину Живоносног Гроба и
двери за њим су затворене. Тишина је апсолутна...

У самој Пећини је тамно и Патријарх се сам тамо у тишини моли

Спаситељу... некада десет минута, некада и дуже. У моје време требало је
чекати 15 минута... И одједном, у тами на гробној плочи Живоносног Гроба -
просипају се, као светло плави - светлећи бисери, умножавају се,
претварајући се у затворено-плави Огањ, од ког се запали припремљена
вата, трака и кандило: све се претвара у пламен "Благодатног Огња"...

Патријарх сместа пали своја два снопа свећа и излази у Параклис Ангела,
даје јерменском Патријарху да запали своје свеће, после чега оба
Патријарха подају кроз овални прозорчић "Благодатни Огањ" богомољцима.

При појави "Небеског Огња", као ударац грома ствара се бука и јека
радости и усхићења, по великом пространству Храма Васкрсења
Христовог ....

Затим гасе на гробној плочи Гроба Господњег Огањ (он тамо не пече),
узимају, гореће, запаљено кандило и вату са траком.

Два арапина-полицајца на раменима износе из Кувуклије Блаженејшег

Патријарха, кога придржавају свештенослужитељи и брзо носе њега у олтар
Храма Васкрсења Христовог.

А испред Патријарха, иде један свештенослужитељ са горећим кандилом.

Све је то тако брзо, да само малобројни у Кувуклији (Капели) при изношењу
Патријарха, могу да запале своје свеће. Ја такође нисам успео, али потрудио
сам се да се примакнем гомили народа и у стопу за Патријархом прошао сам
у олтар где сам и запалио свој сноп свећа од "Благодатног Огња" из руку
самога Патријарха.

Схимонах Никодим, Света Гора Атонска.

(извод из писма грчког Архимандрита о. Кириакос,
Чувара Гроба Господњег у Светом Јерусалиму о појави "Благодатног Огња").

...а што се тиче Благодатног Огња, нико други нема права да буде у исто
време са Блаженејшим Патријархом унутар пећине Гроба Господњег, осим
епископа јерменског и он може бити само у Параклису Ангела.

Једино сам Патријарх Јерусалимски улази у унутрашњост пећине, у којој

се налази Живоносни Гроб. Пре неколико векова, су Јермени успели да
омету православне да приме "Свети Огањ" у пећини Гроба. Тада
православнима уопште нису допустили да уђу унутар Храма Васкрсења
Христовог и они су били принуђени да стоје у дворишту. После неког
времена, када су се патријарх и народ молили у дворишту Храма, Огањ је
изашао из стуба, који је поред улазних врата. А Јермени нису дочекали
ништа .
 Од тада нас више нису терали од Живоносног Гроба. Овај стуб до
данашњег дана стоји напрснут и поцрнео.

Архимандрит о. Кириакос (подпис) (Чувар Живоносног Гроба Господњег),

Св. Јерусалим, 10. 2. 1960.
 Расцепљени стуб

О петом члану Символа Вере

5. И воскресшаго в третии ден по писанијем.

 У петом члану Символа Вере се говори о васкрсењу Исуса Христа трећег
дана после Његове смрти.

Како је у списима Старог Завета било јасно предсказано о страдањима,

смрти, погребењу Спаситеља и о васкрсењу Његовом, тако је у Символу
Вере и речено: "по писанијем" (по писму). Речи "по писанијем" се односе не
само на пети, већ и на четврти члан Символа Вере.

Исус Христос је умро на Велики Петак око три сата поподне, а васкрсао је
после поноћи суботње у први дан недеље, који се код Руса од тог времена
назива "Васкрсењем". Али у то време и део дана је сматран за цео дан, па се
зато и говори, да је Он био у гробу три дана.

Стање Исуса Христа од смрти до васкрсења св. Православна Црква,

изображава следећим речима: "у гробу телом, у аду - душом, као Бог, у рају
с разбојником, и на престолу Ти си био, Христе, са Оцем и Духом, све
испуњујући, Неизобразиви".

Ми знамо, да су у Старом и Новом Завету из мртвих васкрсавали неки

људи, али те умрле је васкрсавао неко други, и васкрсење су задобили у
предходном земном, смртном телу, па су потом морали опет умрети. А Исус
Христос је устао из мртвих Сам, силом Свог Божанства, васкрсао у
преображеном телу Своме: небеском и бесмртном. Он је изашао из гроба, не
кидајући синедрионов печат, не одваливши камен и невидљиво за стражу.

Господ је открио људима о Свом васкрсењу прво кроз ангела, који је

одвалио камен са улаза у гроб, а сведоци томе су били војници, који су
чували гроб и разбежали се од страха. Затим су ангели јавили о васкрсењу
Исуса Христа женама мироносицама. И коначно, Сам Исус Христос, у
наредних четрдесет дана, више пута се јављао Својим ученицима, са многим
истинским доказима Свог васкрсења (давао је ученицима да додирују
Његове ране од копља и клинова, јео је пред њима итд.) и беседио је са
њима о тајнама Царства Божијег .

На дан Васкрсења Христовог ми појемо: "Христос воскресе из мертвих,

смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав".

Својом смрћу Господ је победио смрт, а свима који су се налазили у

гробовима, тј. мртвима - живот је даровао. Сада Господ заувек пребива у
том, новом васкрслом, телу. Такође у новом васкрслом телу пребива и
Божија Мајка, Коју је васкрсао Господ после Њеног успења. А људи, ће сви
добити такво ново васкрсло тело при другом доласку Спаситељевом, када
буде свеопште васкрсење (о ком се говори у 11-ом члану).

На тај начин, испунило се пророчанство, изречено кроз пророка Осију: "Од

власти ада Ја ћy их искупити, од смрти ћy их избавити. Смрти! где ти је
жалац? аде! где ти је победа!" (Осија 13,14).
 Беседа о Васкрсењу Христовом

Васкрсење Христово је највећи светски догађај, и хришћани су њиме и

заменили празновање старозаветне суботе. Празник Васкрсења Христовог је
"Празник над Празницима и Слава над славама, Један Цар и Господ -
над свим суботама". Васкрсење је слава, смисао и основа наше
православне вере. "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша,
празна и вера ваша". (1 Кор.15, 14), говори апостол Христов.

Ако не би било Васкрсења Христовог, не само да не би било хришћанства,

већ би и сама вера у Бога, у силу добра и правде била подривена, изгубљен
би био и смисао живота. Ако убијени Христос није васкрсао, не само да не би
било никоме Спасења кроз Њега, јер коме смрт и немоћ могу пружити
помоћ? - већ не би било у историји рђавијег славља и злобнијег подсмеха
зла над добрим и ђавола над свим светом светлим и идеалним, као у данима
Голготе, и уопште, целог земаљског живота Господа Исуса Христа. И не би
било силнијег и неминовнијег мотива за неповретно очајање, јер ако се овај
Праведник показао као немоћан, ако је таква Величанствена Личност
исчезла у бездану непостојања, онда ми, свако од нас, шта да очекујемо,
чему да се надамо? И зар не би тада уистину и живот човеков био само
"пуста и глупа лакрдија" (Љермонтов), или, по прецизној речи великог писца-
хришћанина Достојевског - "ђавољи водвиљ", игра?

Али васкрсе Христос - и остаде поруган и немоћан "отац лажи,

човекоубица исконски (од почетка) - ђаво" (Јован 8, 44). Живот је
победио, смрт и зло су доведени у ништавило. Христос Воскрес - и у
пуном сјају засијало је Његово Божанствено - Царско Величанство...

"Задивљујуће је, како могу озбиљни људи да верују у такве глупости. И то у

двадесетом веку... Веку науке и опита... Разум не допушта веру у васкрсење
Исуса Христа", говоре безбожници.

Историјски факт Васкрсења Христовог, као и сво Његово учење,

подвргнути су критици многих учених људи (рационалиста). Неки су томе
посветили цео свој живот, старајући се да докажу, да је јеванђељска историја
о васкрсењу обмана, грешка или заблуда. Прва по времену и по злоби је та
басна, коју су дужни били да распростране стражари подкупљени од
јудејских првосвештеника после тога, кад су у страху испричали о
земљотресу код гроба, о одваљивању камена и о јављању муњевитог
ангела. Та басна се састојала у овоме, "ученици Његови, дођоше ноћу, и
украдоше Њега, док смо ми спавали". (Мат. 28, 13).

Бесмисленост те измишљотине упада у очи свакоме, ко није изгубио

здрав разум.

Савршено је недопустиво, да би, стража сачињена од неколико лица могла

да заспи. Где је војна дисциплина? То је, ипак, "стража римска", а римска
армија, по својој жељезној дисциплини и храбрости, била је једна од
најмоћнијих армија светских. Ако су војници заспали, тада нису могли видети,
а ако су видели тада нису спавали. У том случају они не би допустили да
апостоли учине "отмицу", већ напротив, задржали би отмичаре и заједно са
затеченим - мртвим телом - отишли би старешинама. Али ако би отимање и
успело, зар би убице Христове оставиле на слободи "отмичаре" да и даље
проповедају Његово Васкрсење? Силом своје власти, они би приморали
апостоле да врате украдено тело, да би их открили у лажи и обмани и тиме у
корену пресекли њихову проповед о Христу. У самој пракси, ако би ученици
украли тело Спаситеља, требало би их одмах одвести на суд, ухватити у
лажи сведочењем војника и тиме забранити њихову проповед. Али убице
Христове то не чине, јер нису уверени, да ће војници подржати на суду
њихову клевету.

Не може бити, да би непријатељи Христови оставили речи војника без

провере. Они, наравно, нису пропустили темељно, макар и тихо, да се убеде
у истинитост речи војника - првих сведока чуда васкрсења. Безусловно,
они лично, мада не и у пуном саставу синедриона, су отишли на гроб
Христов и видели да је он празан. После испитивања, они нису могли да
признају, да је Христос заиста васкрсао. Али зашто су они срамно ћутали о
томе? Зашто свенародно нису исповедили свој тешки грех и тиме оградили
свој народ од страшних несрећа?

Да, због тога, што су тим развраћеним људима блага земаљска била
ближа, дража од небеских. Они се нису уздали да покајањем задобију
опроштај, већ, уместо тога, они су лепо схватили, да би њихово покајање за
убиство Месије повукло за собом сместа убијање камењем, од истог тог
народа, који су они увукли у саучесништво у том злоделу. У страху за свој
живот они су ћутали. Тако, они су се показали немоћнима пред истином.
Они су били принуђени да се ограниче само на наредбу апостолима: "ништа
не говорити нити учити о Имену Исусовом". (Дела Ап. 4, 18). Запретивши им
да не проповедају о Исусу Христу, они никада нису постављали питање и
нису указивали, где се налази тело Исусово? "Ми не можемо да не
говоримо оно што смо видели и чули". (Дела Ап. 4, 20), говорили су
апостоли и настављали да побуђују свет својим проповедањем Васкрсења
Христовог.

Осим тога, како су могли Апостоли, људи мирни, бојажљиви, који су чак
седели у дому затворени "страха ради јудејског" (Јован 20, 19) и
ненаоружани да се одлуче на тако дрзак, смео и при том сасвим безциљан
подухват, какав је отимање тела испред носа стражарима? А при томе су
имали да ударе на страшну римску стражу? А да детаљи, при томе, не личе
на отимање....

Мисао о отимању, пре свега, јавила се код самих апостола, када су они,
позвани од Марије Магдалене, размотрили њене бојазни и мислили о томе
како су непријатељи отели тело да би се изнова наругали над Њим. Али,
ушавши у пећину гроба, апостоли су увидели, да је гроб пуст, али не после
отимања. Јер ако би отмичари узели тело Исуса Христа, они би узели Њега
са пеленама, или би поцепали и у нереду побацали све, што га је
прекривало. Али пелене су лежале савијене и покривач, дугачко уско платно,
које је обавијало главу, није лежао са пеленама, већ "посебно савијен на
другом месту" (Јован 20, 7).

Тако је и постављена одавно, та бесмислена јудејска измишљотина, на

чије место су рационалисти поставили хипотезу о летаргијском сну и о
екскудативном плевриту (објашњење о води, која је истекла из бока): - Исус
Христос се налазио у силној несвестици, а може бити летаргији, због чега Га
је лако било сматрати за умрлог, скинут је са крста и погребен; али због
наступања празника Пасхе са погребењем је требало журити и због краткоће
времена и ужурбаности, ни пријатељи ни непријатељи нису имали
могућности да испитују поузданост Његове смрти. Деловање аромата,
дување хладног пећинског ваздуха, Њему су вратили осећаjе, Он се подигао,
мада још слаб, мучећи се да изаће из пећине. Његов крик и лупање су
уплашили стражу, и она је побегла. Користивши се бегством страже, вртлар
или неко од ученика, одвалио је камен, и Њему дао могућност да изађе из
гроба. Његова појава у белом оделу била је протумачена у смислу јављања
ангела - вестника васкрсења. 40 дана Исус Христос је провео у друштву са
ученицима, а потом, највероватније од плеврита (пробијене плућне
марамице), се упокојио.

Историја савршено неистинита и не одржива чак и за најслабију

критику. Јеванђеља говоре да су из прободеног ребра Господњег истекле
крв и вода. Са медициске тачке гледања та појава указује на парализу
(узетост) срца, тј. на неоспорну смрт. Али ако би чак и Исус Христос остао
жив, тад би при недостатку дисања, због чврсто затегнуте плаштанице,
натопљене ароматима, услед спреченог приступа ваздуха, живот сигурно
био угашен. Ослабљени и измучени, тешко да би био у стању да помери
камен и произведе крик и ударање, који би уплашили стражу. Јеванђеља
довољно подробно говоре о беседама Исуса Христа, о радости, којом је Он
напунио срца Својих ученика, још више, него пре васкрсења, о ходању са
ученицима дугим путем и др. Личи ли све то на пробуђеног из несвести или
самртно болног летаргика? Јер то би био човек јадни и изнурени болешћу, по
оцени специјалиста, два корака неспособан да направи са прободеним
ногама нити да узме нешто таквим рукама. Чак је и такав противник Христа,
као Штраус, исправно приметио, да је невероватно и немогуће психолошки,
да такав полумртвац, разочаран у Себе, може да надахњује таквом моћном
вером, која је облетела цео свет и покорила Њему најсилнија царства, и да
може пробудити ентузијазам до свеопштег мучеништва свих оних, који су
Њега видели. Убеђење у васкрсење Исуса Христа апостоли су сачували
целог свог живота. Ако би то васкрсење било тобожње, тада би пре или
касније следила стварна смрт Исуса Христа, која би прекратила сваку
делатност и припремање апостола. Напротив, они су са таквом увереношћу
и силом иступили на проповед, какву нису имали у себи пре доласка
Христовог.

Најпостојанија и најрапрострањенија у нашим данима је тзв. визиона

теорија (од визио - виђење). Христос није васкрсао, већ се ученицима у
ствари приказало, да су они видели оживелог Господа и да су беседили са
Њим. Ученици су до те мере били обузети личношћу Исуса Христа, толико су
се сродили са мишљу о долазећем царству Његовом, да се нису могли
помирити са фактом смрти и ето, оптерећени болесним очекивањем доспели
су у такву масовну халуцинацију, коју су они, подлегавши самообмани,
изложили у јеванђељима.

Истина, и у историји и у стварности која нас окружује срећу се

халуцинације, како код појединаца, тако и масовне, мада задње врло ретко.
Али халуцинације се срећу код људи, који xоће нешто да виде и чују, који су
тако настројени и свим својим можданим центрима су спремни да приме то,
што напрегнуто очекују. Али вратимо се на јеванђеља. За то, да буду
обманути, да увиде то чега нема, морали су чекати васкрслога, веровати, да
је васкрсење Његово близу и да ће се десити. У коме од Апостола је
постојала таква вера? Када Марија Магдалена и друге жене иду ка гробу, оне
мисле: "ко ће нам одвалити камен?" (Марк. 16, 3). Када је Марија Магдалена
видела да је гроб празан, у њој се није јавила ни помисао о васкрсењу. Чак
када види Господа, она Њега не препознаје. Зашто? Она је уверена да мртви
не васкрсавају. Исто тако и апостоли, када им саопштава вест: "Он је жив, Он
васкрсе", за њих су се те речи учиниле празним, и нису им поверовали (Лук.
24, 11). Тома не само да не верује, када види, већ он још треба и да осети, да
"опипа рукама" (Јован 20, 27). Најтрезвенија, најубедљивија провера факта.

Исус се јавља мироносицама, Петру, Луки и Клеопи, десеторици ученика,

једанаесторици, види га чак 500 верујућих, на крају ап. Павлу... Како су се
сви они могли обманути? Зар се међу тим људима није нашао ни један
човек са трезвеним, јасним умом, здравим осећањима и чврстим
нервима? Како утврђују специјалисти, халуцинације бивају чешће видом или
слухом, ређе сједињене ове две са осталима и веома ретко халуцинације у
области пробних чула, додиривања. Да сва три чула редом халуцинирају
ма и у мањем облику код десеторице, једанаесторице, и чак код њих
500, и да неко поједе печену рибу и мед, како предаје Јеванђеље, па
онда да нестану, (Лук. 24, 42) - такве халуцинације историја још није знала и
не зна...

И тако, апостоли су заиста видели Васкрслога: историјски факт васкрсења

је несумњив. Рационалисти не могу да поколебају јеванђељску историју, они
само оповргавају један другог, а некада и сами отворено признају своју
немоћ да се боре против Христа. Немачки научник Де-Вете, предводећи
деценијама рационалисте, на самртној постељи је признао: "Догађај
Васкрсења, мада је начин његовог извршења покривен потпуним
мраком, показује се, исто тако несумњив као и смрт Цезарова", Када је
полу-рационалист Неандер прочитао признање Де-Вета, сузе су пошле из
његових очију. После тога Неандер је подвргао новом темељном
испитивању историјске доказе Васкрсења Христовог и такође га је прихватио.

Разматрајући поузданост чуда Васкрсења и Вазнесења, физичар Балфур

Стјуарт говори: "да ли се сачувало у неизмењености дејство извесних сила
природе у тим случајевима или је оно било некада савладано вишом силом?
Несумњиво је савладано, како при Васкрсењу, тако и при Вазнесењу. Ми смо
дужни да испитамо очевидност тих великих догађаја, што је и учињенио на
најпоузданији начин: Историја, која говори о тим догађајима, положила је
испит толико добро, да ћe нас свака претпоставка о нереалности
њиховој, довести к највећој природној и духовној пометњи".
 Зашто се Исус Христос после васкрсења није јавио међу Јудејима
свенародно? Св. Јован Златоуст објашњава то тиме, што би појава
Васкрслог Господа била бескорисна за јудеје и ако би их на тај начин било
могуће обратити, то Господ без сумње не би ускратио Јудејима. Али
последице васкрсења Лазаревог, које је Он учинио, говоре сасвим супротно:
Јудеји су почели да траже прилику да убију не само Исуса Христа, већ и
Лазара. Ако би се Христос после васкрсења јавио Јудејима, они би се на овај
или други начин решили да учине ново Бого-убиство...

И тако, Христос васкрсе из мртвих. Најмоћнији доказ факта Васкрсења

Христовог је тај грандиозни преврат, који је Он учинио у апостолима, а кроз
њих и у целој васељени. На њему се држи сва култура последње две хиљаде
година. Да ли је њу могла подржавати машта 13 фантазера? Они су
изменили целу историју. Без Васкрсења Христовог ми не бисмо имали
никаквог хришћанства и никаве хришћанске културе. Историја света би
добила сасвим други ток. Без живих сила хришћанске вере: древни свет би
се распао и пропао. Немогуће је допустити, да би голо уображење могло
донети са собом толико великога и доброга.

На тај начин, падају сва оспоравања против чуда Васкрсења Господа

нашег Исуса Христа; Чак и најкраћа анализа тих оспоравања објашњава
њихову пуну неоснованост.

Али зла критика се не предаје. "Ђаво се бори са Богом, а поље битке - су

срца људска", говори велики руски писац Достојевски.

У наше време је покренуто ново, савршено беспомоћно оспоравање, али

за злу, греховну вољу, сасвим погодно: "Бога нема. Христа, као историјске
личности није било, а значи није било ни Васкрсења. Јеванђеље - то је мит
(тј. измишљотина, не ослоњива ни на какав стварни догађај), оно је
препричавање древне незнабожачке митологије о легендарним боговима".

Пре свега "критичари" треба да знају, да у незнабожачким митологијама

"умиру" и "васкрсавају" само богови (Озирис, Дионис), али никако Богочовек.
А о томе, да је Христос Богочовек, ми имамо неоспорно сведочанство - Св.
Јеванђеља. Али поред Јеванђеља ми имамо и сведочанства незнабожаца
-противника хришћанства. Тако, на пример, Плиније, римски проконзул
области Витиније и Понта у Малој Азији, у свом писму императору Трајану
(око 112 г.) пише: "сабирају се они (хришћани) и певају химну Христу, као
Богу; заклињу се да неће лагати, красти, чинити прељубе". Плиније није
написао: "Богу својему, Христу, певају", већ, овако: "Христу, као Богу", јер је
он знао, да је Христос за хришћане не само Бог, већ и човек.

Савременик Плинијев, Тацит, један од најтачнијх историчара, саопштава

(око 115 г.): "Христос, у време владавине Тиберија, од прокуратора
Понтија Пилата кажњен је био смрћу".

Мноштво сведочанства о Исусу Христу, као о историјској личности, постоји

у јеврејској књизи Талмуд. Истина, та сведочанства су написана злобом и
мржњом, називајући Спаситеља "одступником", "назарећанином" и др. Пуно
се говори у Талмуду и о чудима "Назарећаниновим".
 Посебно су блистава сведочанства бившег прогонитеља хришћана -
Савла, касније првоврховног апостола Павла. Оригиналност његовог
сведочанства савршено је немогуће оспоравати. То схватају и најјачи
непријатељи хришћанства. А "сила Павлових сведочанстава је таква" -
говори један наш велики писац и мислилац - "да ако чак и других не би било,
ми бисмо знали са већом поузданошћу, него код многих других историјских
личности, не само, да је Христос постојао, већ и како је Он живео, шта је
говорио, чинио, за шта је умро и како је васкрсао".

Истина Васкрсења Христа Спаситеља састоји се у томе, што је васкрсао

Богочовек. Он је васкрсао тело човечије које је примио на Себе, и на тај
начин је преобразио човекову природу у духовну, божанствену, за вечан
живот са Богом. У томе се и састоји победа Спаситеља над смрћу за сав род
људски.

"Телесно васкрсење Спаситеља из мртвих је историјски, реални

факт", говори један наш чувени православни мисионар, и указује на следећа
места по поретку.

1. Христос је предсказивао о Васкресењу Свом (Мат. 16, 21; 20, 19; Мар. 9,
9).

2. Васкрсли Сам сведочи о том догађају (Лук. 24, 46).

3. Он се јавља у видљивом облику:

а) На Васкршње јутро Марији Магдалени (Мар.16, 9).

б) Истог јутра и женама, идућим од гроба (Мат. 28, 9).

в) Петру у близини Јерусалима (Лук. 24, 34; 1 Кор.15, 5).

г) Двојици ученика, који су ишли у Емаус (Лук. 24, 13).

д) На Васкршње вече Апостолима, осим Томи (Јован. 20, 19).

е) Кроз недељу дана, увече, свим Апостолима (Јован. 20, 26).

ж) Кроз неколико дана, код мора Тивериадског, седморици ученика (Јован.

21, 1-3).

з) Мало касније - на гори близу Галилеје 11-орици Апостола (Мат. 28, 11).

и) Пред 500 верујућих (1 Кор.15, 6).

к) Брату Своме "по телу" - Јакову и свим Апостолима (1 Кор.15, 7).

л) За време Вазнесења на гори Елеонској свим Апостолима (Лук. 24, 50).

м) Апостолу Павлу (1 Кор. 9, 1;15, 8).

 н) Првомученику Архиђакону Стефану (Дела Ап. 7, 55).

о) До Вазнесења у току 40 дана, објашњавајући Царство Божије (Дела

Ап. 1, 3).

4. Једе и пије са ученицима (Лук. 24, 42).

5. Показује руке и ноге, са ранама од прикивања на крст (Лук. 24, 40).

6. Даје поуке (Мат. 28, 18; Мар. 16, 15; Лук. 24, 17; Јован. 21, 15; 20, 21;
Дела Ап.1, 7).

7. Путује са Апостолима (Лук. 21, 15).

8. Поклањају му се мироносице и 11 ученика (Мат. 28, 9, 17).

9. О васкрсењу Христовом говоре Ангели (Мат. 28, 6; Мар. 16, 6; Лук. 24, 6).

10. Тај догађај потврђују римски војници, који су чували гроб (Мат. 28,11).

11. Апостоли називају себе сведоцима Васкрсења Христовог (Дела Ап. 2,

32; 10, 39) и тај стварни историјски факт они полажу за темељ све своје
проповеди (Дела Ап. 2, 22; 3, 26; 4, 10; 10, 39). И у исто време, посебно је
карактеристично, да апостоли не излажу сами моменат Васкрсења
Христовог. Јер они сами говоре: "што смо чули, што смо видели очима
својим..., и руке наше што опипаше... ми објављујемо вама..." (1 посл.
Јован, 1, 1-3). Сам тренутак Васкрсења Христовог нико није могао видети.
Чак ни војници, који су чували гроб, нису видели сам моменат васкрсења, тј.
васкрсли Христос је био невидљив за њих, а тим пре је био невидљив за
апостоле, јер они су се скривали и затварали у своје домове "страха ради
јудејског". Ето зашто, ни у једном од четири Јеванђеља нема описа самог
момента Васкрсења, мада су при томе детаљно изложени сви догађаји, који
су предходили Васкрсењу и детаљно су изложени догађаји - после
Васкрсења.

Али, ми знамо, ако би Васкрсење Христово било измишљотина, како год

био генијалан писац, он никако не би могао да пропусти центар и смисао свог
дела. Он би се овако или онако, свакако дотакао у свом излагању самог
момента Васкрсења, јер то захтева суштина наше људске природе.

Али Апостоли то нису учинили. И то је највиши доказ истинитости тих

сведочанстава. Јер они, нису писци - измишљивачи, већ безазлени, прости,
руковођени Духом Светим, истински сведоци истинитог догађаја Васкрсења
Христовог и целе Јеванђељске историје.

Сами Апостоли говоре: "Ако Христос није васкрсао, онда је и проповед

наша празна (узалудна), празна је и вера ваша". "Но Христос васкрсе из
мртвих, првенац између умрлих" (тј. Он је почетак нашег будућег
васкрсења) (1 Кор.15, 14, 20).
 Тек тада Апостоли и први хришћани су пошли у смрт, када су се убедили у
стварност Васкрсења Спаситељевог - у Његову победу над адом и смрћу.

Само у том случају они су могли, како говори песник: "На казну ићи и химну
певати и у чељуст изгладнелој звери без дрхтаја гледати".

И тако, чудо Васкрсења, заиста се савршило.

Христос воистину воскрес!

(Састављено највећим делом по чланку прот. Герасим Шорец: "Христос Воскресе"

из његове брошуре "Жил ли Христос", са додатцима из књ. Д. М. Мерешковског:
"Иисус Неизвестный", из чланка прот. И. Чернавина: "Воскрес ли Христос?" и из других извора).

О шестом члану Символа Вере

6. И восшедшаго на небеса и сједјашчаго одеснују Отца.

У шестом члану Символа Вере говори се о томе, да се Исус Христос

пречистим Својим телом вазнео на небо и сео са десне стране (одеснују)
Бога Оца.

Вазнесење Господње десило се после четрдесет дана од васкрсења

Његовог.
 Господ Исус Христос вазнео се на небеса човештвом Својим (телом и
душом), а Божанством Својим Он увек пребива са Оцем.

"Сједјашчаго одеснују Отца" означава: са десне стране, на првом месту,

у слави. Тим речима је изражено, да су човечија душа и тело Исуса Христа
примили такву славу, какву има Христос по Своме Божанству.

Својим вазнесењем Господ наш Исус Христос сјединио је земно са

небеским и прославио је нашу човечанску природу, узносећи је на престо
Божији; и указао нам је, да је и наша отаџбина на небу, у Царству Божијем,
које је отворено Сада за све истинито верујуће у Њега.

"Ономе који победи (зло, грех) даћу да седи са Мном на престолу

Моме, као и Ја што победих и седох са Оцем мојим на престолу
Његовом", говори Господ. (Откр. 3, 21).

О седмом члану Символа вере

7. И паки грјадушчаго со славоју судити живим и мертвим, Јего же

царствију не будет конца.
 У седмом члану Символа Вере се говори, да ће Исус Христос поново дођи
на земљу, да би судио свим људима, како живима, тако и умрлима, који ће
тада васкрснути; и да ће после тога Страшног Суда настати Царство
Христово, коме никада неће бити краја.

О другом доласку Спаситеља јасно се говори у Светом Писму. Тако на

пример: када се Исус Христос вазносио на небо, јавили су се ангели и рекли
апостолима: "Овај Исус, који се од вас вазнео на небо, ће опет доћи (на
земљу) тако (тј. у телу човечијем), као што видесте Њега како иде на небо".

Али други долазак Христов биће сасвим другачији, него први. Први пут Он
је дошао у смиреном облику човека, да би пострадао за нас и тиме спасао
нас од греха. Родио се Он у пећини за стоку, живео, не имајући где главу да
склони, умро је између злочинаца на крсту. Други пут Он ће доћи, као Цар, у
свој Својој величини и одједном: "Као муња што излази од истока и сине до
запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега" (Мат. 24, 27). Други долазак
Христа Спаситеља биће необичан: "сунце, ће се помрачити, и месец неће
давати светлост своју, и звезде ће спасти са неба, и силе небеске покренути
се; и тада ће се показати знак Сина Човечијег (Крст) на небу; и тада ће
проплакати сва племена на земљи и угледаће Сина Човечијег, где долази на
облацима небеским са силом и славом великом". (Мат. 24, 29-30) "и сви
свети ангели са Њим. Тада ће сести на Престол славе Своје, и сабраће се
пред Њим сви народи (који су живели на земљи од стварања света)", и
судиће Он свим људима - свима нама - и праведнима и грешнима (Мат. 25,
31-46).

Суд тај назива се страшним, јер ће се савест свакога човека открити пред
свима, и откриће се не само дела добра и зла, каква је ко чинио целог свог
живота, већ и све изречене речи, тајне жеље и мисли.

После тог суда праведни ће поћи у живот вечни, а грешни у муку вечну -
зато што су чинили зла дела, за која се нису покајали и која нису загладили
добрим делима и исправљањем живота.

"Долази час", говори Сам Господ, "у који ћe сви, који су у гробовима,
чути глас Сина Божијег; и изићи ће они који су чинили добро у
васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда". (Јован 5,
28-29).

Када ће заправо доћи Господ други пут на земљу, никоме није откривено -
то је тајна, коју, по речи Самог Господа, нико не зна, не знају чак ни ангели
Божији, већ само један Отац Небески - и зато смо дужни да увек будемо
спремни да изађемо на Божији суд.

Мада нам је то време непознато, у Речи Божијој (тј. у Светом Писму)

откривени су неки признаци приближавања доласка Господњег. Пред тим
временом Јеванђеље ће се проповедати свим народима. Јевреји ће се у
великом броју обратити к Христу. Али заједно са тим, међу људима ће
наступити крајње развраћење: умањивање вере и љубави према ближњему,
умножење порока и несрећа. Затим ће се појавити лажни пророци; међу
народима ће се заоштрити спорови и ратови; доћи ће глад, помор (болести)
и земљотреси посвуда. На крају, када зло достигне своју највећу меру на
земљи, јавиће се антихрист.

Антихрист - противник Христов - који ће се јавити пред крај света трудиће

се свим начинима да истреби веру Христову на земљи. Али са доласком
Христовим, владавина антихриста ће се окончати страшном погибијом, како
њега самог, тако и његових следбеника и самог ђавола.

После тога наступиће вечно Царство Христово.

О осмом члану Символа Вере

8. (Верују) И в Духа Свјатаго, Господа животворјашчаго, Иже от Отца

исходјашчаго, Иже со Отцем и Сином спокланјаема и сславима,
глаголавшаго пророки.

У осмом члану Символа Вере се говори о трећем Лицу Свете Тројице - о

Духу Светом.

Дух Свети је такође истинити Бог, као и Отац и Син. То ми исповедамо

називајући Њега Господом.

Дух Свети такође се назива Животворјашчим (Животворним), јер Он

заједно са Богом Оцем и Богом Сином даје свему живот, посебно духовни -
људима; према томе, Он је такође Творац света, подједнако са Оцем и
Сином. Речено је приликом стварања света: "Дух Божији дизао се над водом"
(Пост. 1, 2). Сам Исус Христос рекао је о благодатном рођењу Духом: "ако се
ко не роди од воде и Духа, не може ући у Царство Божије" (Јован 3, 5).
 Пошто је Дух Свети истинити Бог - треће Лице једносуштне Тројице - то
смо ми Њему дужни да приносимо поклоњење и прослављање подједнако
као и Оцу и Сину.

Речи "Иже от Отца исходјашчаго" (тј. Који од Оца исходи) указују на

лично својство Духа Светога, којим се Он разликује од Бога Оца и од Сина,
који се рађа од Оца. То својство састоји се у томе, да Дух Свети вечно
исходи од Оца. О томе је рекао Сам Господ Исус Христос Својим
ученицима: "када дође Утешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух
Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити о Мени" (Јован 15, 26).

Речи "глаголавшаго пророки" значе "који је говорио кроз пророке".

Пророци су предсказивали будућност и писали свете књиге надахнути Духом
Светим, па се њихова писма називају богонадахнутим. Зато је речено:
"глаголавшаго пророки", да нико не би сумњао, да Свето Писмо - како оно,
које су записали апостоли, тако и то, које су писали пророци - они нису
написали сами од себе, како се пишу обичне људске књиге, већ Надахнути
Духом Светим, и зато садрже у себи највећу Божанствену истину - Реч
(Логоса) Божију, тј. Божанствено откровење.

О томе, да је Дух Свети говорио кроз апостоле, у Символу Вере се не

говори због тога, што у време његовог састављања нико није у то ни сумњао.

Дух Свети и сада саопштава Своје Дарове истинитим хришћанима кроз

Цркву Христову: у молитвама и светим тајнама. У светим тајнама Дух Свети
просвећује неверуjуће светлошћу Христовог учења, загрева срца љубављу
према Богу и према ближњем и очишћује их од сваке греховне прљавштине.

Исус Христос назвао је Духа Светога - "Духом истине" (Јован. 14, 17; 15,
26; 16, 13) и упозорио нас: "сваки грех и хула опростиће се људима; а хула
на Духа неће се опростити људима" (Мат. 12, 31).

"Хулом на Духа Светога" назива се свесно и разјарено противљење

истини, "јер Дух је истина" (Јован 5, 6). Свесно и разјарено противљење
истини удаљује човека од смирења и покајања, а без покајања не може
бити опроштаја. Ето зашто се "хула на Духа" неће опростити.

Дух Свети открио се људима у видљивом облику: приликом крштења

Господњег у виду голуба, а на дан Педесетнице Он је сишао на апостоле у
виду огњених језика.
 О деветом члану Символа Вере

9. (вјерују) во једину свјатују, соборнују и апостолскују Церков.

У деветом члану Символа Вере се говори о Цркви Христовој, коју је Исус

Христос основао на земљи због освештања грешних људи и њиховог
сједињења са Богом.

Црквом се назива свеукупност свих православних хришћана, живих и

умрлих "јер за Бога сви су живи" (Лук. 20, 38), сједињених међу собом вером
и љубављу Христовом, свештеноначалношћу и светим тајнама.

Сваки поједини православни хришћанин назива се чланом (членом тела),

или делом Цркве. Према томе, када ми говоримо, да верујемо у једну свету,
саборну и апостолску Цркву, ми овде под Црквом подразумевамо
свеукупност људи, који исповедају једну и исту православну веру, а не оно
здање, које посећујемо да би се молили Богу и које се назива храмом
Божијим.

Исус Христос је поверио видљиво устројство и управљање Црквом светим

апостолима, а затим њиховим следбеницима - епископима, и кроз њих,
невидљиво, управља Црквом. Господ Исус Христос је једини истинити -
Глава Цркве, и никакве друге главе у истинитој Цркви Христовој нема и не
може бити. Исус Христос је Глава, а Црква је духовно тело Христово.
(Ефес.1, 22-23; 5, 23).

Св. апостол Павле говори: "као што је тело једно и има членове многе, а
сви членови једнога тела, иако су многи, једно су тело - тако и Христос. Јер
се сви ми једним Духом крстисмо у једно тело, Јудејци или Јелини, робови
или слободни, и сви смо напојени једним Духом. (1 Кор. 12, 12-13). И тако:
"ви ( тј. истинити хришћани) - сте тело Христово (тј. Црква), а понаособ -
удови (Цркве)" (1 Кор. 12, 27). "Он (Исус Христос) постави једне за апостоле,
друге за пророке, једне за Јеванђелисте, а друге за пастире и учитеље, за
усавршавање светих, у делу служења, за сазидање тела Христова (Цркве)"
(Ефес. 4, 11-12).

Исус Христос је рекао, да је Црква Његова непобедива, она ће постојати

вечно: "Ја ћу саздати Цркву Моју, и врата пакла неће је надвладати. (Мат. 16,
18). "Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин" (Мат. 28, 20).

Истина Божија - Божанствено учење - чува се у једној Цркви Христовој:

"Црква Бога Живога, стуб и утврђење истине" (Тим. 3, 15). Исус Христос је
рекао: "А Утешитељ, Дух Свети (Дух истине), Кога ће Отац послати у име
Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам Ја рекох"
(Јован. 14, 26). Дух Свети "пребиваће са вама заувек" (Јован.14, 16).

Ко се повинује Цркви, тај ће се повиновати Самом Христу, а ко се не

повинује и одбаци је, тај одбацује Самог Господа. Ако ко "Цркву не послуша,
да ти буде, као незнабожац и цариник", рекао је Сам Господ (Мат.18, 17).

Црква Христова је једна, јер она јесте једно духовно тело, има једну главу,
Христа, и одушевљава се једним Духом Божијим (Ефес. 4, 4-6). Она има
један циљ - да освешта људе; једно Божанствено учење, једне свете тајне.
Зато се Црква распасти или разјединити не може. Од ње могу отпадати или
се одељивати јеретици или расколници, али они престају да буду чланови
Цркве, а Црква од тога не престаје да буде једна. Јединство Цркве обавезује
све нас да "чувамо јединство духа свезом мира" (Ефес. 4, 3).

Постојање посебних поместних православних Цркава, као Јерусалимске,

Константинопољске, Антиохијске, Александријске, Руске, Српске и осталих,
ничим не нарушава јединство Цркве Христове. Јер су све оне удови
(членови) једног тела - Једне Цркве Христове (васељенске) - сви једнако
исповедају, имају општење у молитвама и св. тајнама.

Црква Христова је Света, јер је њу освештао Сам Господ Исус Христос:

Његовим страдањима, Његовим Божанственим учењем и светим тајнама које
је Он установио, у којима се подаје верујућима благодат Светога Духа.
"Христос заволе Цркву и предаде Себе за њу, да је освети..." (Ефес. 5, 25-
26).
 Светост Цркве не нарушавају хришћани својом греховношћу, и они увек
себе могу очистити кроз тајну покајања. А ако неко остаје не покајани
грешник, тада се он, видљиво или не видљиво, одваја од Цркве.

Црква Христова је саборна. Саборност је једнодушност свих истинито

верујућих, православних хришћана, потврђено љубављу Христовом и
Благодаћу Духа Светога. Саборна Црква није ограничена ни пространством,
ни временом, ни народом, и она обједињује у себи све истинито верујуће - из
целе васељене. Зато се она још назива и васељенском.

Једна, света, саборна Црква Христова назива се још апостолском, јер је

Господ њу распространио и утврдио кроз свете апостоле, а најважније, зато
што Црква непрекидно и неизмењиво чува, још од апостола, своје учење и
наследност (прејемство) Дарова Светог Духа кроз свештено
рукоположење.

Св. апостоли, примивши дарове Св. Духа на дан Педесетнице, предавали

су их затим, кроз свештено рукоположење пастирима Цркве. И сада је Црква
видљиво управљена наследницима апостолским - епископима.

Видљива врховна власт у Цркви припада Васељенским Саборима.

Поједини (главни) делови Васељенске Цркве су подчињени патријарсима, а
мање области и градови - митрополитима, архиепископима и епископима.

Једна, света, саборна и апостолска Црква назива се још и православном,

јер она, под руководством Духа Светога, неизмењено правилно и славно,
чува учење Исуса Христа - правилно слави Бога.

О десетом члану Символа Вере

10. Исповједују једино крешчение во оставление грјехов.

У десетом члану Символа Вере се говори о тајни крштења и о осталим

тајнама.

Исус Христос, шаљући Своје ученике на проповед, је рекао: "идите, дакле,

и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа", и додао
је: "учећи их да држе све што сам вам Ја заповедио" (Мат. 28, 19-20), и
тиме је Господ јасно указао на то, да су Њиме установљене и друге тајне.

Тајном се назива такво свештено дејство, кроз које се тајно, на невидљив

начин, подаје човеку благодат Светог Духа, или спаситељна сила Божија.

Св. Православна Црква садржи седам тајни: крштење, миропомазање,

покајање, причешће, брак, свештенство и јелеосвећење.

У Символу Вере споменуто је само крштење, јер је оно слично вратима у

Цркву Христову. Само примивши крштење човек може да се користи и
другим тајнама.

Осим тога, у моменту састављања Символа Вере, постојали су спорови и

сумње: да ли је потребно неке људе, као на пример јеретике, при њиховом
повратку у Цркву, крстити други пут. Васељенски Сабор је указао, да се
крштење може извршити над човеком само једном. Зато се и каже -
"исповједују једино крешчение" (исповедам једно крштење).

ТАЈНА КРШТЕЊА

Тајна крштења је такво свештено дејство, у ком се верујући у Христа, кроз

трикратно погружење тела у воду, са призивањем имена Пресвете Тројице
- Оца и Сина и Светога Духа, омива од првородног греха, а такође и од
свих грехова, које је сам починио до крштења, рађа се благодаћу Духа
Светога у нови духовни живот (духовно се рађа) и постаје члан Цркве, тј.
благодатног Царства Христовог.

Тајну крштења је установио Сам Господ Исус Христос. Он је осветио

крштење Својим сопственим примером, крстивши се од Јована. Затим, по
васкрсењу Свом, Он је дао апостолима наредбу: "идите, научите све
народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мат. 28, 19).
 Крштење је неопходно свакоме, ко жели да буде члан Цркве Христове.
"Ако се ко не роди од воде и Духа, не може ући у Царство Божије", рекао је
Сам Господ (Јован 3, 5).

За примање крштења неопходни су вера и покајање. Православна Црква

крсти малу децу по вери њихових родитеља и кумова. Зато и бива на
крштењу кум, да би се ставио у дужност пред Црквом за веру крштенога.
Када крштени порасте, они су дужни њега да уче о вери и да се побрину о
томе, да би крштени постао истинити хришћанин. То је свештени дуг крсног
кума и он тешко греши, ако занемарује тај дуг. А о томе, да се благодатни
дарови дају по вери других, нама је дато упутство у Јеванђељу, приликом
исцељења раслабљеног: "Исус видевши веру њихову (који су донели
болесног) рече раслабљеном: чедо, опраштајути се греси твоји (Марк. 2,
5).

Секташи сматрају, да не треба крстити децу и осуђују православне за

савршавање тајне над децом. Али као основа за крштење деце служи то,
што је крштење заменило старозаветно обрезање, које се савршавало над
осмодневним дететом (хришћанско крштење названо је "обрезањем
нерукотвореним") (Колош. 2, 11-12); и апостоли су савршавали крштење
целих породица, где је несумњиво, било и деце. Деца, исто као и одрасли,
учествују у првородном греху и имају потребу за очишћењем од њега.

Сам Господ је рекао: "Пустите децу нека долазе к Мени, и не

спречавајте их, јер таквих је Царство Божије" (Лук 18, 16).

Пошто је крштење духовно рођење, а човек се рађа једном, тако се и тајна

крштења над човеком савршава једном. "Један Господ, једна вера, једно
крштење" (Ефес. 4, 4).

ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА
 Миропомазање је тајна, у којој се верујућем подају дарови Светог Духа,
који њега укрепљују у његовом духовном хришћанском животу.

О благодатним даровима Духа Светога рекао је сам Исус Христос: "Који у

Мене верује, као што Писмо рече, из утробе (тј. из унутарњег центра, срца)
његове потећи ће реке воде живе. А ово рече Он о Духу, Кога требаше да
приме они који верују у Њeгa, јер још Дух Свети не беше на њима, зато
што Исус још не беше прослављен" (Јован 7, 38-39).

Апостол Павле говори: "Бог је Онај који нас утврђује с вама у Христу, и Који
нас помаза је Бог, Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша" (2
Кор.1, 21-22).

Благодатни дарови Светог Духа неопходни су сваком верујућем у Христа

(Постоје још и посебна даровања Светог Духа, која се јављају само неким
људима, као: пророцима, апостолима, царевима).

Првобитно св. апостоли су тајну миропомазања савршавали кроз

полагање руку (Дела. 8, 14-17; 19, 2-6). А затим, крајем првог века, тајна
миропомазања почела се савршавати кроз помазање светим миром, по
примеру старозаветне цркве, јер апостоли нису стизали сами да саврше ту
тајну полагањем руку.

Светим миром се назива на посебан начин припремљена и освештана

смеса од благомирисних материја и уља.

Миро су освештавали обавезно сами апостоли и њихови следбеници-

епископи (архијереји). И сада освештавање св. мира могу вршити само
епископи. Кроз помазање св. Миром, које су освештали епископи, по налогу
Епископа, могу савршавати тајну миропомазања и презвитери (свештеници).

При савршавању тајне светим миром крстообразно се помазују верујућем

следећи делови тела: чело, очи, уши, уста, груди, руке и ноге - уз изговарање
речи: "печат дара Духа Свјатаго, амин".

Неки називају тајну миропомазања - "педесетницом (силаском Св. Духа)

свакога хришћанина".
 ТАЈНА ПОКАЈАЊА

Покајање је тајна, у којој верујући исповеда (открива устно) своје грехе

Богу у присуству свештеника и добија кроз свештеника опроштај грехова - од
Самог Господа Исуса Христа.

Исус Христос дао је светим апостолима, а кроз њих и свим

свештеницима власт да разрешују (опраштају) грехе: "Примите Духа
Светога. Коме опростите грехе, том се опраштају; и коме оставите, на
том остају" (Јован 20, 22-23).

Још је Јован Крститељ, припремајући људе за примање Спаситеља,

проповедао "крштење покајања за опроштење грехова. И крштаваше их све у
реци Јордану, и исповедаху грехе своје" (Марк.1, 4-5).

Св. апостоли, примивши од Бога за то власт, савршавали су тајну

покајања: "многи од оних који су поверовали, долажаху те исповедаху и
казиваху дела своја" (Дела.19, 18).

За добијање опроштаја (разрешења) грехова, од онога који се исповеда

(каје се) се тражи: да се измири са свима ближњима, искрено да жали за
грехе своје и усмено их исповеди, чврста намера да се исправи свој живот,
вера у Господа Исуса Христа и нада на Његово милосрђе.

У посебним случајевима на покајаног се налаже "епитимија" (грчка реч -

забрана, ограничење), која се састоји од добрих дела и неких лишавања,
направљених због савладавања греховних навика.
 ТАЈНА ПРИЧЕШЋА

Причешће је тајна, у којој верујући (православни хришћанин), у облику

хлеба и вина, прима (окушава, храни се) управо само Тело и Крв Господа
Исуса Христа и кроз ту тајну сједињује се са Христом и постаје причасник
вечног живота.

Тајну светог причешћа је установио Сам Господ наш Исус Христос за

време последње Тајне Вечере, дан уочи Својих страдања и смрти. Он Сам је
савршио ту тајну: "узе Исус хлеб и заблагодаривши (Богу Оцу за све Његове
милости према роду људском) преломи га, и даваше ученицима, и рече:
Узмите, једите; ово је Тело Моје, које се за вас даје; ово чините за Мој
спомен. Такође узевши чашу и заблагодаривши подаде им, говорећи: пијте
из ње сви; јер ово је Крв Моја Новог Завета, која се пролива за вас и за
многе ради опроштења грехова. Ово чините за Мој спомен" (Мат. 26, 26-28;
Марк.14, 22-24; Лук. 22, 19-24; 1 Кор.11, 23-25).

Тако је Исус Христос, установивши тајну причешћа, заповедио Својим

ученицима да је савршавају свагда: "ово чините за Мој спомен".

У беседи са народом, Исус Христос је рекао: "ако не једете Тело Сина

Човечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи. Који
једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у
последњи дан. Јер Тело Моје истинско је јело, а Крв је Моја истинско
пиће. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива, и Ја у њему"
(Јован 6, 53-56).

Сагласно заповести Христовој, тајна причешћа постојано се савршава у

Цркви Христовој и савршаваће се до скончања века на богослужењима, које
називамо Литургијом, за време које се, хлеб и вино, силом и дејством Духа
Светога, предлажу, или преображавају, у истинито Тело и у истиниту Крв
Христову.
 Употребљава се један хлеб за причешћивање, јер сви верујући у Христа,
чине једно тело Његово, чија глава је Сам Христос. "један је хлеб, једно
смо тело многи; јер се сви од једнога хлеба причешћујемо" говори
апостол Павле (1 Кор. 10, 17).

Први хришћани су се причешћивали сваке недеље, али сада немају сви

такву чистоту живота, да би се тако често причешћивали. Свакако, св. Црква
заповеда причешћивање у сваком посту и никако не ређе од једном
годишње.

За тајну св. Причешћа, хришћани су дужни себе да припремају са усрдним

поштовањем, које се састоји у посту, молитви, помирењу са свима, а затим -
у исповести, тј. у очишћењу своје савести кроз тајну покајања.

Тајна св. причешћивања на грчком назива се евхаристијом, што значи

"благодарење".

ТАЈНА БРАКА

Брак је тајна, у којој се при слободном (пред свештеником и Црквом)

обећању младожењином и невестином на узајамну верност, благословљава
њихов супружански савез, као образ (слика) духовног савеза Христа са
Црквом, и моли се и подаје благодат Божија за узајамну помоћ и једнодушје,
и за благословено рађање и хришћанско васпитање деце.

Брак је установио Сам Бог још у рају. После стварања Адама и Еве,
"благослови их Бог и рече им: рађајте се и множите, и напуните земљу и
владајте њом" (Пост. 1, 28).

Исус Христос је осветио брак Својим присуством на венчању у Кани

Галилејској и потврдио је његово божанствено установљење, рекавши:
"Створивши (Бог) у почетку мужа и жену створи их (Пост. 1, 27). И рече:
оставиће човек оца свог и матер своју и прилепиће се жени својој, и биће
двоје једно тело (Пост. 2, 24), тако да нису више двоје, него једно тело. И што
је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат.19, 4-6).

Св. апостол Павле говори: "Тајна је ово велика; ја говорим о Христу и о

Цркви" (Ефес. 5, 31-32).

Савез Исуса Христа са Црквом заснива се на љубави Христа према Цркви,

и на пуној преданости Цркве вољи Христовој. Одатле муж је дужан да
самопожртвовано љуби жену, а жена је обавезна да добровољно, тј. са
љубављу, слуша свога мужа.

"Мужеви", говори апостол Павле, "волите своје жене, као што и Христос
заволе Цркву и Себе предаде за њу... који воли своју жену, самога себе воли
(Ефес. 5, 25, 28). Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер муж
је глава жени, као што је и Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тела"
(Ефес. 5, 22-23) .

Зато су супружници (муж и жена) обавезни да сав свој живот чувају

узајамну љубав и уважавање, узајамну преданост и верност.

Добар хришћански породични живот је извор личног и заједничког блага.

Породица је основа Цркве Христове.

Тајна брака није обавезна за све, али лица, која добровољно остају
безбрачна, обавезна су да воде чист, непорочан живот и девствен живот,
који је, по учењу Логоса (Спаситеља) Божијег, изнад брачног живота, и један
је од највећих подвига (Мат. 19, 11-12; 1 Кор. 7, 8, 9, 26, 32, 34, 37, 40 и др. ).

ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА
 Свештенство је тајна, у којој правилно изабрани човек (у епископа, или
презвитера или ђакона), кроз архијерејско рукоположење, прима благодат
Светога Духа, за свештено служење у Цркви Христовој.

Ова тајна се савршава само над лицима, изабраним и посвећеним у

свештенослужитеље. Постоје три степена свештенства: ђакон, презвитер
(свештеник) и епископ (архијереј).

Посвећени у ђакона прима благодат да служи при савршавању тајни.

Посвећени у свештеника (презвитера) прима благодат да савршава тајне.

Посвећени у епископа (архијереја) прима благодат не само да савршава

тајне, већ и да посвећуjе друге за савршавање тајни. Тајна свештенства је
установљена божанствено. Св. апостол Павле сведочи, да је Сам Господ
Исус Христос "поставио једне за апостоле, а друге за пророке, једне за
јеванђелисте, а друге за пастире и учитеље, за усавршавање светих, на
делу служења, за сазидање Тела Христова" (Ефес. 4, 11-12).

Апостоли, по поуци Духа Светога, савршавајући ту тајну, кроз полагање

руку постављали су ђаконе, презвитере и епископе.

О изабрању и рукоположењу првих ђакона од стране самих св. апостола

говори се у књизи Дела Апостолска: "поставише их пред апостоле и они
(апостоли) помоливши се Богу положише руке на њих" (Дела Ап. 6, 6).

О рукоположењу презвитера се говори: "и рукоположише им презвитере за

сваку Цркву, па помоливши се (апостоли Павле и Варнава) Богу с постом,
предадоше их Господу у Кога вероваше" (Дела Ап.14, 23).

У посланицама к Тимотеју и Титу, које је апостол Павле поставио за

епископе, се говори: "напомињем ти (епископу Тимотеју) да разгориш Дар
Божији, који је у теби кроз полагање руку мојих" (2 Тим. 1, 6). "Зато оставих
тебе (епископа Тита) на Криту, да уредиш што је недовршено, и да поставиш
по свима градовима презвитере, као што ти ја заповедих" (Тит. 1, 5).
Обраћаjући се Тимотеју, апостол Павле, говори: "не полажи руке ни на кога
брзо, нити учествуј у туђим гресима. Чувај себе чистим (1 Тим. 5, 22). "Против
презвитера не примај тужбе, осим на основу два или три сведока" (1 Тим. 5,
19).

Из ових посланица видимо, да су апостоли оставили епископима власт да

посвећуjу презвитере кроз рукоположење и да савршавају суд над
презвитерима, ђаконима и црквенослужитељима.

О свештенослужитељима апостол Павле, у посланици к епископу

Тимотеју, пише: "али епископ треба да је без мане... ђакони такође треба да
буду честити..." (1 Тим. 3, 2, 8).
 ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

Јелеосвећење је тајна, у којој се, при помазању болесног освештаним

јелејем (уљем), призива на болесног благодат Божија за његово исцељење
од телесних и душевних болести.

Тајна јелеосвећења још се назива саборовањем, јер се за њено

савршавање сабира неколико свештеника, мада по нужди, њега може
савршити и један свештеник.

Та тајна има свој почетак још код апостола. Примивши од Господа Исуса
Христа власт да за време проповеди исцељују сваку болест и немоћ, они
"помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху" (Марк. 6, 13).

Посебно подробно говори о тој тајни апостол Јаков: "Болује ли ко међу

вама, нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши
га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће
га Господ; и ако је он грехе учинио, опростиће му се" (Јак. 5, 14-15).

Свети апостоли ништа нису проповедали сами од себе, већ су учили само
томе, што им је заповедио Господ и ставио у њих Дух Свети. Апостол Павле
говори: "дајем вам на знање, браћо, да Јеванђеље, које сам ја благовестио,
није од човека, нити га ја примих и научих од човека, него кроз откривење
Исуса Христа" (Гал.1, 11-12).

Јелеосвећење над малом децом се не савршава, јер код мале деце не

може бити свесно учињених грехова.
 О једанаестом члану Символа Вере

11. Чају воскресенија мертвих

У једанаестом члану Символа Вере се говори о свеопштем васкрсењу

мртвих, које ће се догодити при окончању постојања нашег света.

Васкрсење мртвих, које "чаем" (чекамо) следи једновремено са другим и

славним доласком Господа нашега Исуса Христа и састојаће се у томе, да ће
се тела свих умрлих сјединити са својим душама и оживети.

Вера у васкрсење мртвих постојала је још код Аврама, приликом

жртвоприношења његовог сина Исака (Јевр. 11, 17), код Јова, у тешким
његовим страдањима: "Ја знам, Искупитељ мој је жив, и Он ћe у
последњи дан поново саставити из праха распадајућу кожу ову моју, и
ја ћу у телу мом видети Бога" (Јов 19, 25-26). Код пророка Исаије:
"Оживеће мртви Твоји, и мртва тела ћe устати! Пробудите се, и славите који
станујете у праху; јер је Твоја роса - роса на трави, и земља ће изметнути
мртваце" (Ис 26, 19).

Пророк Језекиљ је посматрао истинско васкрсење умрлих у виду поља,

посејаног сувим костима, које су се по вољи Духа Божијег сјединиле једна са
другом, обукле се телом и одушевиле духом (Језек. Гл. 37).
 Сам Исус Христос више пута је говорио о васкрсењу мртвих: "заиста,
заиста вам кажем: долази час, и већ је настао, када ћe мртви чути глас Сина
Божијега, и чувши га оживеће (Јован 5, 25). "Не чудите се томе; јер долази
час, у који ћe сви, који су у гробовима чути глас Сина Божијега; и изићи ћe
они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у
васкрсење суда. (Јован. 5, 28-29). Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има
живот вечни, и Ја ћy га васкрснути у последњи дан" (Јован 6, 54).

Одговарајући неверним садукејима на њихово питање о васкрсењу мртвих,

Исус Христос је рекао: "варате се, не знајући писма ни силе Божије. А за
васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог
Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих
(Мат. 22, 29, 31, 32).

Апостол Павле говори: "Христос васкрсе из мртвих, те постаде првенац

оних који су умрли. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење
мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети
(1 Кор.15, 20, 21, 22).

У моменту свеопштег васкрсења, тела умрлих људи ће се изменити, по

свом бићу та тела ће бити иста, која ми сада имамо, али по особинама биће
различита од садашњих тела - она ће бити духовна - нетрулежна и бесмртна.
Измениће се такође и тела оних људи, који ће бити живи у то време другог
доласка Спаситеља. Апостол Павле говори: "сеје се тело душевно, устаје
тело духовно... сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити, уједанпут, у
трену ока, при последњој труби: јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути
нераспадљиви, и ми (који су остали живи) ћемо се променити" (1 Кор. 15, 44,
51, 52).

Одговарајуће промени самог човека, измениће се и сав видљиви свет,

тачније, из трулежног претвориће се у нетрулежни.

Стање душа људи, умрлих пре свеопштог васкрсења није исто. Тако, душе
праведника се налазе у стању очекивања (предокушању) вечног
блаженства, а душе грешника - у стању очекивања вечних мука. Такво стање
душа умрлих се одређује на часном суду, који се извршава после смрти
сваког појединог човека. Ово се јасно види из приче Господа Исуса Христа о
богаташу и Лазару (Лук. 16, 19-31). На то такође указује и апостол Павле,
када говори: "имам жељу умрети и са Христом бити што је много боље
(Филип. 1, 23).

Смрт има важно значење у животу сваког човека, она је граница, са којом
се завршава време подвига и почиње време награде и казне. Али пошто
часни суд није коначни, то и душе грешних људи који су умрли са вером у
Христа и покајани, могу добити олакшање у страдањима загробним и чак
потпуно се избавити од њих по молитвама Цркве, и такође кроз добра дела,
која за њих чине живи, а посебно кроз за њих принесену бескрвну жртву Тела
и Крви Христове. Са тим циљем је и установљено у Православној Цркви
помињање умрлих, које се увек савршавало - још од времена апостолских.
То је видно и из прве хришћанске литургије св. ап. Јакова: у њој помињање
умрлих чини један од њених главних делова.

Св. апостол Јован говори: "Ако неко види брата својега где греши
грехом не к смрти, нека се моли, и Бог даће му живот" (1 Јован. 5, 16).

Св. апостол Павле, у посланици епископу Тимотеју пише: "Молим, дакле,

пре свега да се чине молења, молитве, прозбе, благодарења за све
људе, за цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот
поживимо у свакој побожности и честитости, јер је ово добро и угодно
пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да
дођу у познање истине" (Тим. 2, 1-4).

Св. апостол Јаков говори: "исповедајте једни другима сагрешења, и

молите се Богу једни за друге, да оздравите; много може усрдна
молитва праведника" (Јак. 5, 16).

Ако значи - треба да се молимо за живе, неопходно је да се молимо и за

умрле, јер за Бога нема мртвих: за Бога су сви живи. Сам Господ Исус
Христос је рекао: "Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи"
(Лук. 20, 38).

Св. апостол Павле је писао хришћанима: "јер ако живимо - Господу

живимо, ако ли умиремо - Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад
умиремо, Господњи смо" (Римљ.14, 8).

Још се у Старом Завету обављала молитва за умрле. Тако, на пример,

пророк Варух се молио за умрле, говорећи: "Господе Сведржитељу, Боже
Израиља! Услиши молитву умрлих Израиља и синова њихових што
сагрешише пред Тобом... Не сети се неправде отаца наших" (Варух. 3, 4-
5).

Јуда Макавеј молио се и приносио жртву за умрле војнике (2 Мак.12, 39-

45).

Учење о помињању умрлих основано је на Светом Писму, а посебно на

Светом Предању.

Беседа о свеопштем васкрсењу мртвих

Истина свеопштег васкрсења мртвих јасно и одређено је откривена у

Светом Писму. Она потиче из основних сила нашег бесмртног духа и из
поимања о Богу вечном, свемогућем и свеправедном.

Још у Старом Завету, на основу Божанственог Откровења, праведници су

имали веру у свеопште васкрсење мртвих (Јов.19, 25, 26; Исаја 26, 19;
Језекиљ 37; Данило 12, 2; 2 Мак. 7, 9 и др.).
 И уопште, сви старозаветни праведници сматрали су себе дошљацима на
земљи и тражили су Отаџбину Небеску (Јевр. 11, 13-20).

Кроз пророка Осију Господ је рекао: "Од власти ада Ја ћу их избавити,

од смрти ћy их сачувати: Смрти! где ти је жалац? Аде! где ти је победа?
кајање ће бити сакривено од очију мојих" (Ос.13,14).

У Новом Завету, Господ Исус Христос проповеда о васкрсењу мртвих

јасно и одрећено: "Заиста, заиста вам кажем: долази час, и већ је настао,
када ћe мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће... и изићи ћe
они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло
у васкрсење суда" (Јован. 5, 25, 29).

Спаситељ потврђује проповед о васкрсењу Тајном Причешћа: "Који једе

Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни, и Ја ћy га васкрснути у
последњи дан" (Јован 6, 54).

Када Спаситељ говори о циљу Свог доласка на земљу, Он указује

конкретно на живот вечни: "Јер Бог тако заволе свет да је Сина Свога
Једнороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот
вечни" (Јован 3, 16-16).

За време пребивања Свога на земљи Спаситељ је васкрсавао мртве и Сам

је васкрсао из гроба, поставши, по речи ап. Павла, првенац од мртвих (1
Кор. 5, 20).

Апостоли су ставили истину васкрсења мртвих изнад сваке сумње и

доказивали су њену најтешњу везу са васкрсењем Христовим и са свом
проповеђу јеванђељском: "А ако се Христос проповеда да је Он васкрсао
из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А
ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није васкрсао; а ако Христос
није васкрсао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша... И
ако се ми у овоме само животу надамо у Христа, јаднији смо од свих
људи. Но заиста је Христос васкрсао из мртвих, те постаде првенац
оних који су умрли" (1 кор.15, 12-20).

Осим тога, ап. Павле указује на појаве у видљивој природи, које нас
убеђују у истину васкрсења. "Али рећи ће неко: како ћe устати мртви? И у
каквом ће телу доћи? Безумниче! То што ти сејеш неће оживети ако не
умре. И када ти сејеш, не сејеш тело будуће, него голо зрно, било
пшенично или неко друго; а Бог му даје тело како xoћe, и свакоме
семену своје тело... Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости,
устаје у нераспадљивости; сеје се у безчашћу, устаје у слави; сеје се у
немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно" (1 Кор
15, 35-44).

Сам Господ говори: "Ако зрно пшенице, паднувши на земљу, не умре,

онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси" (Јован 12, 24).
 Да, диван истински пример даје нам сама видљива природа. Зрно, бачено
у земљу гњили, распада се, трули; и, шта? Тиме нестаје? Не, никако! Отуда
оно полако изниче, израста клас са новим зрнима, у свему сличним
иструлелом. Није ли то чудо, достојно све наше пажње? Није ли то очевидно
сведочанство тога, да Премудри Творац у саму смрт полаже почетак
живота и да на распадљивости зида ново постојање?

Тако, тајна васкрсења мртвих увек је пред очима нашим. Она се

видљиво приказује нама у природи и утврђује нашу веру, и разоткрива наше
маловерје.

Али, без обзира на то, у нашем уму може изникнути питање: "како могу
васкрснути мртви, када се тела умрлих претварају у прах и нестају"?

Допустимо и то, мада у самој суштини се то не догађа. Како ће васкрснути

мртви? Исто тако, како су почели живети сада.

Ако је Свемогући Бог нама једном дао биће, направивши нас од земље, то
очигледно, може га узети од земље и други пут и оживотворити га. Ако је Бог
цели свет створио из неустројене, Њим створене материје, из ничега, зар не
може створити изнова наша тела из земље, и направити их истим тим
телима у истом, само обновљеном виду?

Господ је сликовито показао пророку тајну нашег васкрсења из мртвих.

Њему је дато виђење поља, посејаног сувим костима људским. Из тих
костију, по Божијој речи, коју је изрекао Син човечији, образовали су се
састави људски, и може бити, истим тим начином, какво је било и првобитно
стварање човека, потом их је оживотворио Дух. - По речи Господњој,
изреченој пророком, у почетку се десило покретање костију, почеле су се
сједињавати кости једне са другима, свака на своје место; затим су се
повезале жилама, обукле плотју и покриле кожом; на крају, по другом истом
таквом гласу Божијем, који је изговорио Син човечији, ушао је у њих дух
живота - и сви су оживели, стали на своје ноге, и сачинили велико мноштво
народа (Језек. 37, 1-10). Hеће ли управо тако изгледати и будуће васкрсење
мртвих? Чудна су заиста дела Божија! Дивна је света вера коју му
исповедамо!

Тако, праведном одлуком Божијом, и нашем пролазном телу, као семену,

суђено је испочетка умрети и иструлити, а затим опет васкрснути. Места, на
којима се покопавају мртви, су њиве, у које се руком смрти сеју наша тела,
као семена. Земља - мајка наша - је дом, где се усред труљења сахрањује
(сохранјат - то је реч старословенска и значи сачувати) наше нетреулежно.
"Сеје се тело душевно, устаје тело духовно".

Није због тога осудио Бог нас на смрт, да би уништио Своје саздање, већ
зато да га преобрази, учини способним за будући нетрулежни живот.

Остаје нама, људима, да се са страхопоштовањем покоравамо премудрим

судбама Божијим, да са вером примамо Божанствено откровење о последњој
нашој судбини, и са хришћанском надом да очекујемо васкрсење мртвих и
живот будућег века.
 (Састављено по књизи: "Уроки и примеры Христианской Веры"
и др. књ. прот. григорија Дљаченка).

О дванаестом члану Символа Вере

12. (Чају) И жизни будушћаго вјека. Амин.

У дванаестом члану Символа Вере, се говори о животу будућег века, о

вечном животу, који ће настати после свеопштег васкрсења мртвих,
обновљења целог света и свеопштег суда Христовог.

За праведне људе вечни живот биће толико радостан и блажен, да у

садашњем стању ми не можемо чак ни замислити или представити то себи.
Апостол Павле говори: око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође,
то што припреми Бог онима који љубе Њeгa" (1 Кор. 2, 9).

Такво блаженство праведника ће доћи од посматрања Бога у светлости и

слави и од сједињења са Њим. У блаженству душе праведника учествоваће
и тело, које ће бити прослављено светлошћу Божијом слично телу Господа
Исуса Христа за време Преображења Његовог на гори Тавор.

Св. апостол Павле говори: сеје се (тело) у безчашћу, устаје у слави" (1

Кор.15, 43).
 Сам Господ Исус Христос је рекао: "тада ћe се праведници засијати, као
сунце, у Царству Оца њиховог" (Мат.13, 43). Стање праведника имаће
различите степене блаженства, одговарајуће моралном достојанству
свакога.

Апостол Павле је говорио: "друга је слава сунца, а друга слава месеца,

и друга слава звезда, јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и
при васкрсењу мртвих" (1 Кор.15, 41-42).

За људе неверујуће и за не покајане грешнике, живот будућег века биће

стање вечног мучења и Господ им каже: "идите од Мене, проклети, у огањ
вечни који је припремљен ђаволу и ангелима његовим. И поћи ће ови у
муку вечну" (Мат. 25, 41-46).

То мучење грешника ће потицати од њихове удаљености од Бога, од јасног

поимања својих грехова, од силног мучења савести, од пребивања заједно
са злим духовима, где ће бити огањ вечни, неугасиви.

Шта је заправо огањ неугасиви, Логос Божији не одређује, али даје слике
неописивих адских мучења.

Тако ће грешници бити кажњени не због тога, што Бог xоће њихову
погибију, већ они сами "пропадају, зато што не примише љубав истине да
би се спасли" (2 Сол. 2, 10).

Символ Вере завршава се речју - амин, што значи: "заиста" или "да буде".
Произносећи ту реч, после Символа Вере, ми тиме сведочимо, да је све
изложено у њему несумњива и неизмењива истина.

2. О ЖИВОТУ ХРИШЋАНСКОМ

Истински, добар хришћански живот може бити само код онога, ко има у
себи веру Христову и стара се да живи по тој вери, тј. да својим добрим
делима испуњава вољу Божију. Добра дела су израз наше љубави, а љубав
је основа хришћанског живота. "Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу
пребива и Бог у њему" (1 Јован. 4, 16). "Јер Бог тако заволе свет да је Сина
Свога једнородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има
живот вечни" (Јован 3, 16). Тако је Бог делом показао своју љубав према
људима.

А она љубав, која није праћена добрим делима, није истинита љубав, већ
је љубав само на речима.

Ето зашто Реч Божија каже: "Вера без дела је мртва" (Јак. 2, 20).
 Сам Господ Исус Христос је рекао: "Hеће сваки који говори Мени: Господе!
Господе! ући у царство Небеско; но који испуњава вољу Оца Мојега који је
на Небесима" (Мат. 7, 21).

"Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која
Бог унапред припреми да их испуњавамо" (Ефес. 2, 10).

Ми смо примили од Бога такође и посебна средства, за то, да раздвојимо

добра дела од лоших (злих) дела. Та средства су: закон Божији унутарњи,
или савест, и закон Божији спољашњи, или заповести Божије.

Савешћу се назива унутарња духовна сила у човеку, или пројављење духа

у човеку. Савест, као унутарњи закон Божији ("глас Божији") постоји у свим
људима.

Савест је унутарњи глас, који нам говори, шта је добро а шта је зло, шта је
часно а шта нечасно, шта је праведно а шта неправедно. Глас савести
обавезује нас да чинимо добро и уклањамо се од зла. За све добро савест
нас награђује унутарњим миром и спокојством, а за све што није добро, што
је зло - осуђује и кажњава, и човек, поступивши против савести, осећа у себи
морални раздор - грижу или мучење савести.

Али савест, као духовна сила човекова, захтева развијање и усавршавање

у свези са другим душевним силама човековим, и то: са његовим умом,
срцем и вољом. Ум, срце и воља човекови помрачили су се од времена
грехопада првих људи, и одатле се и глас савести показао слабим и
недовољним, као пројављење (испољење) духовне силе. И ако човек не
развија у себи духовну силу, тада и унутарњи глас савести у човеку може
постепено уснути и умрети ("безсавестни" човек).

Одатле је јасно, да сам унутарњи закон савести није довољан за човека.

Чак и у рају Бог је откривао првим људима Своју вољу. Значи и у невином
(праведном) стању за човека је био неопходан спољашњи Божији закон. Тим
пре он је нужан после грехопада.

Због тога, да би човек увек био на "стражи своје савести", Господ Бог је
дао нама и спољашњи закон - заповести Божије.

Тај закон био је дат у најједноставнијем облику још у Старом Завету -

приликом Синајског законодавства, кроз пророка Мојсија. Главних десет
заповести тог закона биле су записане на двема таблицама, или каменим
плочама. Те заповести су продубљене и узвишене у Спаситељевој
Проповеди на гори - у Његових девет призива или заповести блаженстава.
Али и старозаветних десет заповести Господ је потврдио, и њих је неопходно
знати и испуњавати.

Спаситељ је рекао: "Не мислите да сам Ја дошао да укинем закон или

пророке: нисам Ја дошао да укинем, него да испуним" (Мат. 5, 17).
 На питање једног младића: "шта треба да учиним добро, да би имао живот
вечни?" - Господ јасно говори: "Ако хоћеш ући у живот вечни, држи
заповести" (Мат.19, 16 -19).

Па ипак, Господ је учио да се испуњавају те заповести далеко савршеније,

него што смо их разумевали пре Њега. Тако, Господ Исус Христос налаже
верујућима да избегавају нарушавање заповести не само делом, већ и у
самим мислима и жељама, захтевајући од њих чистоту срца.

Десет заповести Закона Божијег

1. Ја сам Господ Бог Твој, немој имати других богова осим Мене.

2. Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им

служити.

3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.

4. Ceћaj се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све

своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
 5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго
поживиш на земљи.

6. Не убиј.

7. Не чини прељубе.

8. Не кради.

9. Не сведочи лажно на ближњега свога.

10. Не пожели жене ближњега твога, не пожели дома ближњега

твојега, ни поље његово, ни слугу његовог, ни слушкиње његове, ни
вола његовог, ни магарета његовог, ни какве стоке његове, и уопште
ничега, што припада ближњему твојему.

Десет заповести Божијих биле су смештене на двема таблицама, јер се на

њима садрже два вида љубави: љубав према Богу и љубав према
ближњем.

Указујући на та два вида љубави, Господ Исус Христос је на питање, каква

заповест је изнад свих у закону, рекао: "љуби Господа Бога својега свим
срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и
највећа заповест. А друга је као и та: љуби ближњега свога као самога
себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци" (Мат. 22, 37-
40).

Ми смо дужни да љубима Бога пре свега и више од свега, јер Он је наш
Творац, Промислитељ и Спаситељ - "Њим ми живимо, и крећемо се, и
јесмо" (Дела Ап.17, 28).

Затим је дужна да следи љубав према ближњему, која служи као израз
наше љубави према Богу. Ко свог ближњега не љуби, тај и Бога не љуби. Св.
апостол Јован Богослов разјашњава: "Ко говори: "ја љубим Бога", а мрзи
брата (тј. ближњег) својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега
види, како може љубити Бога, којега не види" (1 Јован. 4, 20).

Љубећи Бога и ближње, ми тиме показујемо и истиниту љубав према

самима себи, јер истинита љубав према самом себи се и састоји у
испуњењу наших обавеза према Богу и ближњима. Она се испољава кроз
бригу о својој души, у очишћењу себе од грехова, у подчињавању тела духу,
у ограничавању личних потреба. Ми смо дужни да чувамо своје здравље и да
се бринемо о развићу својих душевних сила и способности, да би боље
испољили своју љубав према Богу и ближњима.

На тај начин, љубав према себи не мора бити испољена на уштрб љубави
према ближњему. Напротив. Ми смо дужни да љубав према себи приносимо
на жртву љубави према ближњима. "Од ове љубави нико нема веће, да ко
положи душу своју (тј. жртвује живот свој) за пријатеље своје (ближње
своје) (Јован 15, 13). А љубав према себи и љубав према ближњима треба
да буде принешена на жртву љубави према Богу. Господ Исус Христос је о
томе говорио овако: "Који љуби оца или матер више, него Мене, није
достојан Мене; и који љуби сина или кћер више, него Мене, није
достојан Мене; и ко не узме крст свој (тј. ко одбацује од себе све животне
тешкоће - лишавања, страдања и искушења која шаље Господ, и иде лаким,
безаконим путем) и не пође за Мном, тај ниједостојан Мене". (Мат.10, 37-
38).

Ако човек пре свега љуби Бога, тада природно - он не може не љубити,
оца, мајку и децу, и све ближње своје; и та љубав ће бити освећена
Божанском благодаћу. А ако човек љуби некога од њих, без љубави према
Богу, тада таква љубав његова може бити чак преступна, на пример, такав
човек због среће љубљеног друга може лишити среће друге, бити према
њима неправедан, суров и сл.

И тако, цео Закон Божији и држи се на двема заповестима љубави, али

због тога, да би имали јаснију представу наше дужности према Богу и
ближњему, оне су подељене на 10 заповести. Дужности наше према Богу
излажу се у прве четири заповести, а дужности према ближњима - у задњих
шест заповести.

О првој заповести Закона Божијег

1. Аз сем Господ Бог Ја сам Господ Бог Твој,

твои: да не будут тебје немој имати других богова
бози инии, разве Мене. осим Мене,

Аз - Ја; да не будут тебје - немој имати, да немаш; бози - богови; инии -

други; разве Мене - осим Мене.

Првом заповешћу Господ указује човеку на Самога Себе и налаже нам да

поштујемо Њега - Јединог Истинског Бога. Осим Њега, никоме не треба
давати Божанствено поштовање.

Име "Господ", потиче од речи "господарити"; име "Бог", је од речи "богат у

милости", "благи"! Као свемогућ, Бог заповеда; као милосрдан, Он открива
Самога Себе и Своју свету вољу. Због тога, да би поштовали Господа Бога,
ми треба да познајемо Њега, тојест да се учимо Богопознању.

Богопознање је најважније од свих знања. Оно чини прву и најважнију

нашу обавезу. Сва научна човечанска знања, ако нису осветљена светлошћу
богопознања губе своје истиниско значење, свој смисао и свој циљ. Уместо
добра таква знања уносе у живот много зла.
 За задобијање Богопознања тј. због тога да би се научили да познајемо
истинитог Бога, ми смо дужни да:

1. Читамо и изучавамо Свето Писмо (Логоса Божијег), који нам саопштава

истинито и савршено познање о Богу.

2. Читамо дела Светих Отаца и Учитеља цркве - што је неопоходно за

правилно поимање Св. Писма и чување себе од изврнутог, неправилног
поимања.

3. Што је могуће чешће посећујемо храм Божији, јер све службе црквене,
које се у њој савршавају, представљају прегледно учење о Богу и делима
Његовим.

4. Слушамо проповеди пастира и читамо књиге религиозно - моралног

садржаја.

5. Изучавамо творевину Божију - природу, а такође и историју људског

рода, који нам јављају дивна дела промисла Божијег.

Ова заповест налаже на нас и одређене дужности Богопоштовања. Ми смо

дужни:

1. Да верујемо у Бога, тојест да имамо искрено и тврдо убеђење у Његово

постојање.

2. Да ходимо пред Богом, тојест да се увек сећамо Бога и да све чинимо

тако, као да смо пред очима Божијим (да поступамо опрезно) а, заједно са
тим, да не заборављамо, да Бог види не само наша дела, већ и наше
помисли.

3. Да се надамо на Бога, да љубимо Бога и повинујемо се Богу, увек да

будемо спремни да деламо то, што Он заповеда, и да не ропћемо, када Он
не чини са нама, оно што ми сами желимо. Јер само Један Бог зна, шта и
када да нам да - шта нам је корисно и шта штетно.

Највиша форма љубави према Богу је усрдно поштовање, или страх

Божији, тојест бојазан да се удаљимо од Бога, кроз наше грехе.

4. Да се поклањамо Богу, прослављамо и захваљујемо се Господу

Богу, као Творцу, Промислитељу и Спаситељу нашем, сећајући се свих
Његових дарова и милости према нама.

5. Без бојазни да исповедамо Бога, тојест пред свима да признајемо, да

је Он наш Бог, и да се не одричемо своје вере, макар за то исповедање и
пострадали и чак и умрли.

Греси против прве заповести:

 1. Безбожје, када људи сасвим одричу биће Божије. Такве људе пророк
Давид назива безумним: "рече безумник у срцу свом: нема Бога" (Псал.13, 1).

2. Многобожје, када уместо Јединог, истинитог Бога, признају многа

тобожња божанства.

3. Неверје, када људи, признајући биће Божије, не верују Његовом

Божанственом Провиђењу и Откровењу.

То неверје често потиче од неправилног образовања и васпитања, од

гордости и уображености, од повођења за ружним примерима, од
потцењивачког односа према руководству Цркве и од греховног живота.

4. Јерес, када људи смишљају или праве учења, противна Божанственој

истини, или упорно и намерно изврћу Божанствену истину.

5. Раскол, тојест својевољно удаљење (одвајање) од јединства

Богопоштовања – од јединства са Православном Црквом.

6. Богоодступништво, када се људи одричу од истините вере, бојећи се

прогоњења, исмевања, или ради било каквих земаљских рачуница, или због
поводљивости лажним учењима.

7. Очајање, када се људи, заборавивши на бесконачно милосрђе Божије,

не надају да добију од Бога помоћ и спасење. Најстрашнији пример очајања
представљају самоубице.

8. Чаробњаштво, када се људи, остављајући веру у силу Божију, окрећу к

разним тајним и злим силама.

9. Сујеверје, када верују у било коју обичну ствар, приписујући јој

надприродну силу.

10. Лењост у молитви и у сваком богоугодном делу.

11. Љубав према стварима више него према Богу.

12. Човекоугађање, када се брину више да угоде људима, него Богу.

13. Човеконадање, када се надају више на себе, или на друге људе, него
у милост и помоћ Божију.

Ова заповест Божија није у супротности са нашим дугом да поштујемо

свете ангеле и свете угоднике Божије и да им се молимо, јер ми њих не
поштујемо као Самог Бога, већ као верне служитеље Божије, који су својим
животом угодили Богу. Св. Ангели и угодници Божији блиски су Богу и могу
бити наши помоћници у молитви пред Господом Богом. Ми смо дужни да
молимо њихову помоћ и заступништво са тврдим уверењем, да ће Господ
ради њих брже, услишити и наше грешне молитве. Логос Божији говори:
"молите се Богу једни за друге, да оздравите; много је моћна усрдна
молитва праведника. (Јак. 5, 16)". "А Бог није Бог мртвих него живих, јер су
Њему сви живи." (Лук. 20, 38).

О другој заповести Закона Божијег

2. Не сотвори себје кумира и

Не прави себи идола нити
всјакаго подобија, елика на
каквог лика, који је на небу горе,
небеси горе, и елика на земли
који је на земљи доле, и који је у
низу, и елика в водах под землеју:
водама под земљом; не клањај
да не поклонишисја им, ни
им се и не служи им.
послужиши им.

Не сотвори - не прави; кумир - идол, којег поштују уместо Бога; всјакаго -

било ког; подобије - изображење (нацртано или направљено од дрвета,
камена, метала); елика - који је, што је; низу - доле; под землеју - под
земљом, тј. испод земљине површине, испод брегова.

Другом заповешћу Господ Бог забрањује идолопоклонство, тојест

забрањује да се због поштовања праве себи кумири или идоли, или да се
поштују слике или прикази онога, што ми видимо на небу (сунца, месеца,
звезда), и што се налази на земљи (растиње, животиње, људи), или се
налази у водама (рибе). Господ забрањује поклањање и служење идолима,
уместо истинитом Богу, као што чине незнабожци.

Са забраном поклањања идолима и кумирима, никако не треба мешати

православно поклањање светим иконама и моштима, што нам често
пребацују протестанти и разни секташи. Поштујући свете иконе, ми њих не
сматрамо боговима или идолима, оне су за нас само прикази
(изображења), образ Бога, или ангела, или светитеља. Реч икона је грчка и
значи образ. Поклањајући се иконама и молећи се пред иконама, ми се не
молимо "материјалној икони" (тј. боји, дрвету, или металу), већ Ономе, Ко је
на њој приказан. Свако зна, колико је лакше обратити своју мисао к
Спаситељу, када може да види Пречисти Његов Лик, или Крст Његов, него
када је пред њим празан зид или пећ.

Свете иконе су нам дате због усрдног сећања на дела Божија и свете
Његове, због усрдног узношења наших мисли к Богу и Његовим светима.
Кроз то, загрева се наше срце љубављу према нашем Творцу и Спаситељу.
Свете иконе за нас су исто што и свете књиге, само уместо словима -
написане, лицима и стварима.

Још у Старом Завету Мојсије, кроз ког је Богом дата заповест, забранио је
идоле, и у исто време добио је од Бога наредбу да постави у Скинији (тј. у
молитвеном јеврејском храму) златна свештена изображења херувима на
поклопцу Ковчега Завета. Господ је рекао Мојсију: "начини их на оба краја
поклопца... Тамо Ја ћу се откривати теби и говорити са тобом изнад
поклопца, између два херувима, који су над ковчегом откровења, о свему,
што ћу заповедати кроз тебе синовима Израиљевим" (Изл. 25, 18, 22). Господ
је наредио Мојсију такође да истакне изображења херувима и на завеси, која
раздељује Светилиште од Светиње над Светињама, и на унутрашњој страни
висећих (од скупоценог вуненог материјала) покривала, која су покривала не
само горњи део, већ и странице Скиније (Изл. 26, 1-37).

У храму Соломоновом биле су такође и скулптуре и нашивена изображења

херувима и на свим зидовима и на црквеној завеси (3 Цар. 6, 27-29; 2 Књ.
Днев. 3, 7-14). И обновљени су били херувими на поклопцу Ковчега Завета (2
Књ. Днев. 3, 10). Када је храм био готов "слава Господња (у виду облака)
напунила је храм" (3 Цар. 8, 11). Изображења херувима била су благоугодна
Господу, и народ, гледајући на њих, молио се и клањао.

Изображења Господа Бога у Скинији и у храму Соломоновом још увек није

било, јер у току веће половине старозаветног живота људи нису били
достојни да виде Господа. Није било изображавања старозаветних
праведника, јер тада људи нису били још искупљени и оправдани (Римљ. 3,
9, 25; Мат. 11, 11).

Сам Господ Исус Христос послао је чудесно изображење Свог Лика

ефеском кнезу Авгару: такозвани, нерукотворени образ. Помоливши се
пред нерукотвореним образом Христовим, Авгар се исцелио од неизлечиве
болести.

Св. јеванђелист Лука, лекар и живописац, писао је и оставио, по предању,

после себе иконе Божије Мајке. Неке од њих налазе се данас и у Русији.

Многе од светих икона Господ је прославио као чудотворне. Изображење

животиња на иконама, чак и ђавола, не скрнави свете иконе, ако је
неопходно за прегледно изображење историјског догађаја. Као што ни
њихово помињање не скрнави Свето Писмо.

Такође, не противуречи другој заповести поштовање светих моштију. У

светим моштима ми поштујемо благодатну силу Божију, која дејствује кроз
мошти светих.

За нас, хришћане, идолопоклонство, у том виду, ком се предају

незнабожци - није могуће. Али зато, уместо грубог идолопоклонства, међу
нама постоји много тананије идолопоклонство. А такво идолопоклонство
односи се на служење греховним страстима, какве су: користољубље,
стомакоугађање, гордост, сујета итд.
 Користољубље, то је стремљење ка стицању богатства. Апостол Павле
говори, "користољубље је идолослужење" (Колош. 3, 5). За користољубивог
човека богатство постаје идол, којем он служи и поклања му се више, него
самом Богу.

Стомакоугађање, то је лакомство, преједање и пијанство. О таквим

људима, који више од свега удовољавају потреби да једу и пију, апостол
Павле говори; "њихов Бог - је стомак" (Филипљ. 3, 19).

Гордост и сујета. Горди и сујетни човек неизмерно високо мисли о својим

вредностима - уму, лепоти, богатству. Горди поштује једино самог себе.
Своја знања и жеље он поштује више од врховне воље Самог Бога. Са
презиром и подсмехом он се односи према мишљењима и саветима других
људи и не одриче се својих погледа, колико год они били лажни. Горди и
сујетни човек од самог себе (како за себе тако и за друге) чини идола.

Забрањујући ове танке пороке идолопоклонства, друга заповест самим тим

налаже следеће врлине (добродјетељи): некористољубивост и
дарежљивост; уздржање, пост и смирење.

О трећој заповести Закона Божијег

Не
изговарај
име
2. Не приемли имене Господа Бога твојего всуе. Господа
Бога
твојега
узалуд.

Не приемли - не употребљавај, не изговарај; всуе - узалуд.

Трећа заповест забрањује де се изговара име Божије, узалуд, без дужног

усрдног поштовања. Име Божије се употребљава узалуд, када се изговара у
празним разговорима, лакрдијама и играма.

Она забрањује уопште, лакомислен и необазрив однос према имену

Божијем, та заповест забрањује грехе који потичу од лакомисленог односа
према Богу, без страхопоштовања. Такви греси су:

заклињање, тј. лакомислено употребљавање клетви у обичним

разговорима;
богохулство - дрске речи против Бога;
хуљење на веру - када се о светим предметима говори као од шале или
са подсмехом;
 кршење обећања датих Богу, преступање заклетве и лажна заклетва
именом Божијим.

Име Божије мора се изговарати са страхом и усрдним поштовањем, у

молитви, у учењу о Богу и у законитој клетви, или заклињању.

Закониту клетву, испуњену усрдним поштовањем - ова заповест не

забрањује. Сам Бог је употребио клетву, о чему спомиње апостол Павле у
посланици Јеврејима, говорећи: "Јер се људи куну већим, и клетва потврђује
речено и окончава сваки њихов спор. Зато и Бог, желећи да што поузданије
покаже наследницима обећања неизмењивост Своје воље, послужи се
клетвом" (Јевр. 6, 16-17).

О четвртој заповести Закона Божијег

Cећаj се дана суботњег, да га

4. Помни ден субботнии, јеже
проведеш свето: шест дана ради и
свјатити јего: шест днеи делаи,
сврши све своје послове, а дан
и сотвориши в них всја дела
седми - дан одмора, субота, да
твоја, в ден же седмии, суббота,
буде посвећен Господу Богу
Господу Богу твоему.
Твојему.

Јеже - да га; свјатит - светити, посвећивати на служење Богу, на света и

угодна Богу дела; шест днеи делаи - шест дана се труди, ради; и
сотвориши в них - и делај у току њих; всја дела твоја - све послове своје.

Четвртом заповешћу Господ Бог заповеда да се шест дана ради и занима

својим делима, каква ко већ има; а седми дан посветити служењу Богу,
светим и Њему угодним делима.

Света и Богу угодна дела су: брига о спасењу своје душе, молитва у храму
Божијем и код куће, изучавање Закона Божијег, просвећење ума и срца
корисним спознајама, читање Светог Писма и других душекорисних књига,
благочестиви разговори, помоћ сиромашнима, посећивање болесних и
заробљених у тамници, утешење ожалошћених и друга добра дела.

У Старом Завету празновао се седми дан недеље - субота (што на древно-

јеврејском значи "одмор, покој") - у сећање на то како је Господ Бог створио
свет ("а седми дан Бог почину од дела стварања"). У Новом Завету, од
времена св. апостола, почела се празновати недеља као први дан седмице,
у спомен на Васкрсење Христово.

Под именом седмог дана треба подразумевати не само недељни дан већ и
друге празнике и постове, које је установила Црква, као што су се и у Старом
Завету под суботом подразумевали и други празници (празник Пасхе,
Педесетница, Кушчеј и др.).

А највећи хришћански празник, "празник над Празницима и Слава над

славама"- је Светло Васкрсење Христово, које називамо Светом Пасхом,
која се празнује у први недељни дан после пролећног пуног месеца, у
периоду од 22 марта (4 апр. по новом), до 25 априла (8 маја по новом).

Затим следе велики празници, такозваних дванаест празника,

установљених у част и славу Бога и Господа нашег Исуса Христа и Пречисте
Његове Мајке Дјеве Марије:

1. Рождество Пресвете Богородице - 8 септ (21 септ. по новом).

2. Ваведење у храм Пресвете Богородице - 21 новембра (4 дец. по

новом).

3. Благовештење, тј. ангелско јављање Пресветој Дјеви Марији да ће се

од Ње оваплотити Син Божији - 25 марта (7 апр. по новом).

4. Рождество Христово - 25 децембра (7 јан. по новом ).

5. Сретење Господње - 2 фебруара (15 феб. по новом).

6. Крштење Господње (Богојављење) - 6 јануара (19 јан. по новом).

7. Преображење Господње - 6 августа (19 авг. по новом).

8. Улазак Господа у Јерусалим (Цвети) - последње недеље пред Пасху.

9. Вазнесење Господње - четрдесетдана после Пасхе.

10. Силазак Светог Духа на апостоле (Педесетница), или дан Свете

Тројице - у педесети дан после Пасхе.

11. Воздвижење Крста Господњег - 14 септембра (27 септ. по новом).

12. Успење Божије Мајке -15 августа (28 авг. по новом)

Од осталих празника највише поштујемо:

Обрезање Господње (Нова година по ст. кал.) - 1 јануар (14 јан. по новом).

Покров Божије Мајке -1 октобра (14 окт. по новом).

Икону Казанске Божије Мајке - 22 октобра (4 нов. по новом).

Рождество Јована Крститеља - 24 јуна (7 јула).

 Усековање главе Јована Крститеља - 29 августа (11 септ. по новом).

Св. Првоврховне Апостоле Петра и Павла - 29 јуна (12 јула по новом).

Св. Апостола Јована Богослова - 8 мај (21 мај по новом) и 26 септ. (9 окт.
по новом).

Св. Чудотворца Николаја - 9 мај (22 мај по новом) и 6 дец. (19 дец. по
новом).

Постови установљени у Цркви:

1. Велики пост или Св. Четрдесетница пре Пасхе.

Траје седам недеља: 6 недеља је сам пост и седма недеља је Страстна -

сећање на страдања Христа Спаситеља.

2. Божићни пост пре празника Рождества Христовог.

Почиње 14-ог новембра (27 нов. по новом), са даном св. апостола Филипа,
због чега се назива још и - "Филиповим постом". (То је пост 40-дневни).

3. Успенски пост пре празника Успења Божије Мајке.

Траје две недеље, од 1-ог августа (14 авг. по новом) до 14 авг (27 авг. по
новом) закључно.

4. Апостолски или Петров пост пре празника св. Апостола Петра и

Павла.

Почиње недељу дана после дана Свете Тројице и траје до 29-ог јуна (12
јула по новом). Трајање његово зависи од тога, да ли раније или касније бива
Пасха. Најдуже трајање његово је - шест недеља, а најкраће - недељу дана
плус још један дан.

Једнодневни постови:

1. Бадњи дан - дан пре Рождества Христовог.

24 децембра (6 јан. по новом). Посебно строг пост, у току Божићног поста

(обичај - не јести до појаве прве звезде).

2. Сочелник - дан пред Крштењем Господњим. 6 јануар (19 јан по

новом).
 3. На дан Усековања главе св. Јована Претече. 29 августа (11 септ. по
новом).

4. На дан Воздвижења Крста Господњег, у спомен на крстна страдања

Исуса Христа. 14 септембра (27 септ. по новом).

5. Среда и петак сваке недеље.

Среда - у спомен на то како је Јуда издао Спаситеља. Петак - у спомен на

крстна страдања и смрт Спаситеља за нас.

Пост у среду и петак не бива само у следећим недељама: у Пасхалној

недељи, од дана Рождества Христовог до Крштења, у недељу Тројице (од
празника Св. Тројице до почетка Петровог поста), у недељу цариника и
фарисеја (пред Великим постом) и у недељу Сирну или маслену пред самим
Великим Постом, када се разрешују (допуштају) само млеко и јаја.

За време поста треба посебно одлучно оставити све ружне навике и

страсти: гнев, мржњу, непријатељство; треба се удаљити од расејаног,
веселог живота, од игре, манифестација, плеса; не треба читати књиге, које
побуђују у души нечисте мисли и жеље; не треба јести месо, млеко, јаја, а
треба се ограничавати и у посној храни (тј. у биљној храни и, када је
дозвољено, у риби), употребљавајући и ту храну умерено. Приликом
вишедневних постова треба се исповедити и причестити Св. Тајнама.

Крши четврту заповест и онај ко се лењи у току шест дана седмице и онај
ко ради недељом или празником.

Ништа мање ту заповест не нарушују ни они, који прекидају у тим данима

своје занате и послове, али дане проводе само у забавама, играма и предају
се разузданости и пијанству, не мислећи на то како би послужили Богу.
Посебно грешно је предавати се забавама пред празник, када смо ми дужни
да будемо на свеноћном, а ујутру на Литургији. Код нас, православних
хришћана, празник почиње увече, када се служи свеноћна, и препуштајући се
у то време плесовима или другим забавама, значи - исмевати се над
празником.

О петој заповести закона Божијег

5. Чти отца твоего и матер Поштуј оца твојега и матер

твоју, да благо ти будет, и да твоју, да ти добро буде, и да дуго
долголетен будеши на земли. поживиш на земљи.

Чти - поштуј; благо - добро; да долголетен будеши - да би дуго живео.

 Петом заповешћу Господ Бог нам наређује да поштујемо родитеље своје и
за то нам обећава срећан и дуг живот. Поштовати родитеље значи: љубити
их, поштовати их, не жалостити их ни речима ни поступцима, слушати их,
помагати им у напорима, бринути се о њима, када се они налазе у некој
нужди, а посебно у време њихове болести и старости, такође молити се за
њих Богу, како док су живи, тако и после смрти.

Грех непоштовања родитеља је велики грех. У Старом Завету, ко вређа

оца или мајку, кажњава се смрћу (Марк. 7, 10; Изл. 21, 16). Упоредо са
родитељима, ми смо дужни да поштујемо и оне, који у било ком облику,
замењују наше родитеље. Тим лицима се могу сматрати: пастири и
духовни оци, који се брину о нашем спасењу, учећи нас вери и молећи се за
нас; старешине грађанске, које се брину о нашем мирном животу и штите
нас од угњетавања и пљачке; васпитачи, учитељи и добротвори, који се
старају да нас уче и да нам дају све добро и корисно; и уопште, старије по
узрасту, који имају животно искуство и стога могу да нам дају добар савет.
Зато греши онај ко не уважава старије, а посебно старце; ко се са
неповерењем односи према њиховом искуству, равнодушно, а некада са
подсмехом реагује на њихова запажања и поуке, сматрајући их "заосталим"
људима, а њихова схватања и погледе "застарелим". Још у Старом завету
Господ је рекао кроз Мојсија: "пред лицем седога устани и поштуј лице
старца, и бој се Господа Бога твојега" (3 Мојс.19, 32).

Али ако би се десило, да родитељи или старешине траже од нас било шта
противно вери и Закону Божијем, тада смо дужни да им кажемо, како су
рекли апостоли старешинама јудејским: "судите, је ли право пред Богом да
слушамо вас више него Бога" (Дела. 4, 19). И дужни смо да претрпимо за
веру и Закон Божији све, што би затим следило.

О шестој заповести Закона Божијег

Не
6. Неубии
убиј

Шестом заповешћу Господ Бог забрањује убиство, тј. одузимање живота

од других људи као и од самог себе (самоубиство), на било који начин.

Живот је највећи дар Божији; зато лишити самог себе или другога живота
је најужаснији, тешки и велики грех.

Самоубиство је најстрашнији од свих грехова учињених против шесте

заповести, јер се у самоубиству, поред греха убиства, садржи још и тешки
грех очајања, роптања на Бога и дрског устајања против промисла Божијег.
Осим тога, самоубиство искључује могућност покајања.
 Човек је крив за убиство, ако је чак и убио другога човека случајно, без
предумишљаја; и такво убиство је тешки грех, јер је у том случају убица крив
за своју неопрезност.

Човек је крив за убиство и тада, када сам лично не убија, али доприноси
убиству или допушта другима да убију.

На пример:

1. Судија, који осуђује осуђеника, чија невиност му је позната.

2. Сваки онај ко помаже другима да учине убиство својом наредбом,

саветом, новчаном помоћи, сагласношћу, или ко сакрива или оправдава
убицу и тиме му даје прилику за нова убиства.

3. Свако ко не избавља ближњег од смрти, када би сигурно то могао

учинити.

4 . Свако ко тешким трудом и суровим кажњавањем изнурује своје

подчињене и тиме убрзава њихову смрт.

5. Свако ко неуздржањем и различитим пороцима скраћује сопствени

живот.

Греши против шесте заповести и онај, ко жели смрт другом човеку, ко не

указује сиромашнима и болеснима помоћ, ко не живи са другима мирно и
сагласно, већ напротив потхрањује према другима мржњу, завист и злобу,
изазива са другима свађу и тучу, огорчава друге. Греше против шесте
заповести сви зли и силници, који муче слабе, што се дешава и међу децом.
Јеванђељски закон Христов говори: "сваки, који мрзи брата (ближњега)
својега, јесте човекоубица" (1 Јован. 3, 15).

Осим телесног убиства, постоји још и страшније и одговорније убиство: то

је убиство духовно. Врста духовног убиства је саблазан, тојест када ко
наговара, одвлачи, (саблажњава) ближњега у неверје или на пут порочног
живота и самим тим подвргава његову душу духовној смрти.

Спаситељ је рекао: "а ко саблазни једнога од ових малих који вјерују у

Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да
потоне у дубину морску. Тешко том човеку, кроз ког саблазан долази"
(Мат.18, 6-7).

Да би избегао грех против шесте заповести хришћанин треба да: помаже

сиромашнима, служи болеснима, теши жалосне, олакшава стање несрећних,
са свима се опходи кротко и са љубављу, примири се са гневнима, опрашта
увреде, чини добро непријатељима и ни речју ни делом да не даје
погибељне примере другима, посебно деци.

Не треба сматрати за преступно убиство битку у рату. Рат је велико опште

зло, али у исто време, рат је и велика несрећа, попуштена од Господа због
исправљања и уразумљивања народа, као што Он попушта епидемије, глад,
пожаре и друге несреће. Зато убиство у рату св. Црква не сматра, као лични
грех човеков, тим пре, што је сваки војник спреман, по заповести Христовој,
да "положи душу своју (положи живот) за пријатеље своје", због чувања
вере и отаџбине.

Mеђу војницима било је много светих, прослављених чудима. Али у рату,

могу се десити и преступна убиства, као када на пример, војник убија
противника који се предао, који је подигао руке, када допушта зверства и сл.

Смртна казна преступника представља, такође, зло у општем смислу, и

јесте велико зло, али допустива је само у изузетним случајевима, када је она
очигледно, једини начин да се зауставе многобројна убиства и преступи. Али
и за правосуђем изречену казну, такође одговарају са свом строгошћу пред
Богом они који имају власт и извршили су је. Смртна казна за окорелог
преступника често бива једино средство покајања. А без воље Божије ни
влас са главе човекове не пада.

О седмој заповести Закона Божијег

7. Не прелјуби сотвори. Не чини прељубе.

Седмом заповешћу Господ Бог, забрањује прељубочинство, тојест кршење

супружанске верности и сваку незакониту и нечисту љубав.

Мужу и жени Бог забрањује да прекрше узајамну верност и љубав.

Нежењенима Бог наређује да држе чистоту мисли и жеља - да буду
целомудрени у делима и у речима, у мислима и жељама.

Због тога нужно је избагавати све, што може узбудити у срцу нечисте
осећаjе: ружне речи, бестидне песме и плесове, саблажњиве манифестације
и филмове, читање неморалних књига, пијанство итд.

Реч Божија наређује нам да чувамо наша тела у чистоти, јер су тела наша
"членови Христови и храмови Духа Светога". "Блудници греше против
сопственог тела", раслабљују здравље свога тела, излажу га болестима и
повређују чак и душевне способности, а посебно способност замишљања и
памет.

О осмој заповести Закона Божијег

8. Не укради. Не укради
 Осмом заповешћу Господ Бог забрањује крађу, тојест присвајање на било
који начин онога, што припадама другима.

Видови крађе су врло различити:

1. Лоповлук, тј. отимање туђе ствари.

2. Пљачкање, тј. отимање туђе ствари насиљем.

З. Крађа светиње, тј. присвајање онога што је освештано припадањем

Цркви.

4. Подмићивање или мито, тј. када узимају незаконито дарове од људи,

којима су по својој дужности обавезни да чине нешто без награде
(бесплатно).

5. Ленчарење тј. када примају плату за дужност или за посао, али дужност
и посао нису обавили.

6. Лихварство (зеленашење), тј. када узимају због било чега од невољних

велике новце, користећи се туђом бедом.

7. Обмана, тј. присвајање туђе ствари лукавством. На пример: када се

избегава плаћање дуга; утаји нађено, не врате власнику ствари или новац;
када се вара на мерењу или закида при продаји; задржавање исплате
раднику и слично; а такође, када се деца лење за учење, док њихови
родитељи и заједница троше средства на њих, а учитељи улажу свој труд.

Забрањујући нам све видове отимања власништва од ближњега, та

заповест, нам налаже да будемо некористољубиви (непохлепни), часни,
трудољубиви, милосрдни и праведни. Да не бисмо грешили против те
заповести, треба да волимо једни друге, као самог себе, и да не чинимо
другима, што сами себи не желимо.

Највиша врлина (добродјетељ), наложена осмом заповешћу, је савршено

нестицање, тојест одрицање од сваке својине. Али на ту врлину Господ не
обавезује све, већ је предлаже само онима, који желе да достигну највише
морално савршенство: "ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што
имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу" (Мат.19, 21).

Такав јеванђељски савет следили су многи подвижници, на пример св.

Антоније Велики, преподобни Павле Тивејски, светитељ Николај Чудотворац
и многи други.

О деветој заповести Закона Божијег

 9. Не послушествуи на друга Не говори на другога лажног
твојего свидјетељства ложна. сведочанства.

Не послушествуи - не изговарај (послух - сведок); на друга твојего - на

другога, на ближњег твог; свидјетељства ложна - неистинитог, лажног
сведочанства.

Деветом заповешћу Господ Бог забрањује да се говори лаж о другом

човеку и забрањује уопште сваку лаж, као на пример:

1. Изрицати неистину на суду.

2. Чинити лажна потказивање.

3. Наговарати, сплеткарити, злословити, клеветати. Клевета је дело,

отворено ђаволско, јер име ђаво - значи клеветник. Недопустива је за
хришћанина чак и таква лаж, при којој нема намере да се чини зло
ближњему, јер је свака лаж недостојна имена хришћанина и супротна је
љубави и уважавању према ближњима. Апостол Павле говори: "одбацивши
лаж, говорите истину сваки са својим ближњим, јер сте ви членови један
другоме" (Ефес. 4, 25).

Никада не треба корити и осуђивати друге, јер ми нисмо призвани на то по

свом положају и дужности. "Не судите, да вам се не суди" говори
Спаситељ.

При томе треба памтити, да ни осуде, ни укоравања, ни исмејавања не

исправљају ближњега, већ љубав, снисходљивост и добри савети.
Треба такође увек знати, да свако од нас има веома много великих слабости
и недостатака.

Неопходно је такође увек обуздавати свој језик, тојест увек говорити

само истину и уздржавати се од лукавих речи и празнословља. Реч је дар
Божији. Исус Христос је рекао: "А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч
коју кажу људи, дати одговор у дан суда: јер ћеш због својих речи бити
оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мат.12, 36-37).

О десетој заповести Закона Божијег

10. Не пожелаи жени Не пожели жене ближњега

искреннјаго твоего, не пожелаи
дому ближнјаго твојего, ни села
јего, ни раба јего, ни рабинијего,
ни вола јего, ни осла јего, ни
всјакаго скота јего, ни всјего,
твога, не пожели дома ближњега
твојега, ни поље његово, ни слугу
његовог, ни слушкиње његове, ни
вола његовог, ни магарета
његовог, ни какве стоке његове, и
 уопште ничега, што припада
елика сут ближнјаго твојего.
ближњему твојему.

Не пожелаи - не жели за себе; искренним, ближним, или другом, назива

се сваки други човек; село - поље, земља; раб - слуга; рабинја - слушкиња;
елика - то, што.

Десетом заповешћу Господ Бог забрањује не само да било шта лоше

чинимо другима, ближњима који нас окружују, већ забрањује и рђаве жеље и
помисли у односу на њих.

Грех против те заповести назива се завист.

Тај, који завиди, ко у мислима жели туђе, тај од рђавих мисли и жеља лако
може доћи и до рђавих дела.

Али и саму душу завист прља, чини је нечистом пред Богом, како говори
реч Божија: "мрске су пред Господом - мисли злих" (Приче. 15, 26).
"Завишћу ђаволовом грех у свет уђе" (Прем. Сол. 2, 24).

Један од главних задатака истинитог хришћанина је - очистити своју душу

од сваке унутарње нечистоте, сагласно поуци Апостола: "очистимо себе од
сваке нечистоте тела и духа, чинећи светињу у страху Божијем" (2 Кор.
7, 1).

Да би избегли грех против десете заповести неопходно је чувати чистоту

срца од сваке пристрастности према земаљском, од свих рђавих жеља и
мисли и бити задовољан тиме, што се има: захваљивати се за то Богу, а
туђега никада не пожелети, већ се радовати због других, ако они имају свега
много.
 Девет заповести блаженства

Заповести блаженстава, које нам је дао Спаситељ, нипошто не нарушавају

заповести закона. Напротив, те заповести се узајамно надопуњују.

Десет заповести закона ограничавају се тиме, да забрањују да се чини оно,

што је греховно. Заповести блаженстава уче нас томе, како ми можемо да
достигнемо хришћанско савршенство или светост.
 Десет заповести биле су дате у старозаветна времена, да би се дивљи и
груби људи уздржавали од зла. Заповести блаженстава дате су хришћанима,
да би им показале, каква душевна расположења су они дужни да имају, да би
се све више и више приближавали к Богу и стицали светост, а заједно са тим
и блаженство, тојест највиши степен среће.

Светост, рођена од близине Божије, је највише блаженство, највиша срећа,

коју човек само може да пожели.

Старозаветни закон је закон строге правде, а новозаветни закон Христов је

закон Божанствене љубави и благодати, чиме се само и даје људима сила
да у пуноћи чувају закон Божији и приближе се к савршенству.

Исус Христос, призивајући нас у вечно Царство Божије, указује путеве к

њему, кроз испуњење Његовох заповести, за чије испуњење Он обећава, као
Цар неба и земље, вечно блаженство у будућем вечном животу.

Исус Христос говори:

1. Блаженни нишчии духом, јако тех јест царствије њебесное.

2. Блаженни плачушчии, јако тии утјешатсја.

3. Блаженни кротции, јако тии наследјат земљу.

4.Блаженни алчушчии и жаждушчии правди, јако тии наситјатсја.

5. Блаженни милостивии, јако тии помиловани будут.

6. Блаженни чистии сердцем, јако тии Бога узрјат.

7. Блаженни миротворци, јако тии синове Божии нарекутсја.

8. Блаженни изгнани правди ради, јако тех јест царствије њебесное.

9. Блаженни јесте, јегда поносјат вам, и ижденут, и рекут всјак зол

глагол на ви лжушче, Мене ради. Радуитесја и веселитесја, јако мзда
ваша многа на небесјех.

У свакој од тих изрека или поука Господњих треба раздвојити, са једне

стране, поуку, или заповест, а са друге, ублажења, или обећане награде.

За испуњење заповести блаженстава неопходно је: општење са Богом -

молитва, унутарња и спољашња; борба са греховним наклоностима - пост,
уздржање итд.
 О првој заповести блаженства

1. Блаженни нишчии духом, Блажени сиромашни

јако тех јест царствије духом, јер је њихово Царство
њебесное. Небеско.

Блаженни - блажени, тј. у вишем степену срећни и угодни Богу; нишчии

духом - смирени, који су свесни свог несавршенства и недостојности пред
Богом и никада не мисле да су бољи или светији од других; јако - јер, зато
што; тех - њихово.

Сиромаштво (нишчета) духовна је убеђење у то, да су живот наш и сва

наша духовна и телесна блага (као живот, здравље, снаге, душевне
способности, знања, богатство и сва земаљска блага), дар Творца Бога; без
небеске помоћи не могу се стећи ни материјална блага, ни духовна богатства
- све је то Божији дар.

Сиромаштво духовно назива се смирењем, а њена врлина (добродјетељ)

је смиреномудрије.

Смиреномудрије или смирење је основна хришћанска врлина, јер је она

супротна гордости, а од гордости је дошло сво зло у свету. Први међу
ангелима постао је ђаво, први људи су сагрешили, а потомци њихови се
свађају и непријатељствују међусобно због гордости. "Почетак греха -
гордост" (Сир.10,15).

Без смирења немогуће је обраћање к Богу, немогућа је било каква

хришћанска врлина.

Смирење нам даје могућност да познамо сами себе, правилно да оценимо

своје вредности и недостатке; оно благотворно делује на испуњење наших
обавеза према ближњима, побуђује и укрепљује у нама веру у Бога, наду и
љубав према Њему, привлачи к нама милосрђе Божије, а такође и
расположење људи према нама.

Реч Божија говори: "Жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и

смирено, Бог неће презрети" (Пс. 50, 19); "Бог се гордима противи, а
смиренима даје благодат" (Прич. 3, 34). "Научите се од Мене", наставља
Спаситељ, "јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама
својим" (Мат. 11, 29).

Сиромаштво телесно, или беда може много да помогне стицању духовног

сиромаштва, ако је то сиромаштво, или беда примљена добровољно и
безропотно. Али не могу увек "сиромашни телесно" да буду и "сиромашни
духом".

И богати могу бити "сиромашни духом", ако схватају, да је видљиво,

материјално богатство трулежно и краткотрајно, и да оно не може да замени
богатство духовно; ако схватају речи Господње: "Јер каква је корист човеку
ако сав свет задобије а души својој науди? или какав ћe откуп дати
човек за душу своју?" (Мат.16, 26).

Али хришћанско смирење треба строго разликовати од себичног

самоунижавања, које уништава људско достојанство, као на пример,
улагивање, ласкање итд.

Треба се, заједно са тиме, строго одвраћати од такозваног "благородног

самољубља" или "заштите уврећене части", шкодљивих предубеђења,
опасних сујеверја, која су остала код европских народа, као наслеђе од
хришћанског непријатеља - римског незнабожтва. Истинити хришћанин
дужан је да се јасно одрекне и предрасуда, као што је антихришћански и
срамни обичај двобоја или освете.

Као награду сиромашнима духом, тј. смиренима, Господ Исус Христос

обећава Царство Небеско, тј. вечно-блажени живот. То учешће у Царству
Божијем сиромашни духом почињу да осећаjу још овде, посредством вере и
наде у Бога, а коначно и у свој пуноћи они ће га задобити у будућем животу.

О другој заповести блаженства

2. Блажени плачушчии, јако тии Блажени који плачу, јер ће се

утјешатсја. утешити.

Плачушчии - они који плачу и тугују због својих грехова; тии - они.

Плач, о ком се говори у другој заповести блаженства, је пре свега,

истинита туга срца, и покајне сузе због грехова које смо починили, због наше
кривице пред милосрдним Богом (на пример, плач апостола Петра после
одрицања).

"Јер жалост која је по Богу доноси неизмењиво покајање за спасење, а

жалост од овога света доноси смрт", говори апостол Павле (2 Кор. 7, 10).

Могу бити духовно благотворни и туга и сузе, изазвани несрећама које су

нас стигле, на пример, смрт драгих људи (Сам Христос је заплако приликом
смрти Лазареве), само ако су та туга и сузе прожети вером и надом,
трпљењем и преданошћу вољи Божијој.

Тим више ка блаженству могу водити туге и сузе, изазване састрадавањем

због несреће ближњега, ако су те сузе искрене и праћене делима
хришћанског милосрђа к љубави.

Жалошћу овога света се назива туга без наде на Бога, која потиче не од
спознаје своје греховности пред Богом, већ од незајажљивости
частољубивих, властољубивих и корисних стремљења. Таква туга, кроз
униније и очајање, води ка смрти духовној, а некада доводи и до телесне
смрти (самоубиство). Пример такве туге - је Јуда Искариотски, који је издао
Христа Спаситеља.

Као награду плачућима, Господ обећава, да ће се они утешити - добити

опроштај грехова, а кроз то и унутрашње умирење, да ће примити вечну
радост, тојест вечно блаженство.

О трећој заповести блаженства

2. Блажени кротции, јако тии Блажени кротки, јер ће

наследјат земљу. наследити земљу.

Кротции - кротки, незлобиви; јако - јер, зато што.

Кротост је спокојно стање духа човековог, пуно хришћанске љубави, при

ком се човек никада не раздражује и никада не дозвољава себи роптање, не
само на Бога, већ ни на људе.

Кротки људи и сами се не раздражују и друге људе не раздражују.

Хришћанска кротост се испољава, највећим делом, у трпељивом

подношењу увреда, које други чине, она је својство супротно гневу, злоби,
самопреузношењу и осветољубивости.

Кротки човек увек сажаљева онога који га је увредио, због суровости

његовог срца; жели му да се поправи; моли се за њега и препушта његова
дела суду Божијем, памтећи поуку Апостола: "Ако је могуће, колико до вас
стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени,
Моја је освета, Ја ћу вратити, говори Господ" (Римљ.12, 18-19).

Највиши пример кротости за нас је Сам Господ наш, Исус Христос, који се
молио на Крсту за Своје непријатеље. Он је и нас учио да се не светимо
непријатељима, већ да им чинимо добро. "Научите се од Мене, јер Ја сам
кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мат.11, 29).

Кротост покорава најсуровија људска срца, како нас у то уверава опажање

над животом човековим, а потврђује то и сва историја гоњења на хришћане.

Хришћанин се може гневити само сам на себе, на своје грехопадове и на

искушатеља - ђавола.

Господ обећава кроткима, да ће они наследити земљу. То обећање значи,

да ће се кротки људи у току живота силом Божијом сачувати на земљи, без
обзира на сва лукавства људска и на најжешћа гоњења, а у будућем животу
они ће бити наследници небеске отаџбине, нове земље (2 Петр. 3, 13) са
њеним вечним блазима.

О четвртој заповести блаженства

3. Блажени алчушчии и Блажени гладни и жедни

жаждушчии правди, јако тии
правде, јер ће се наситити.
наситјатсја.

Алчушчии - који силно желе да једу; жаждушчии - који силно желе да

пију; алчушчии и жаждушчии правди - су они који тако силно желе правду,
као што гладан жели да једе и жедан да пије.

Алчушчии и жаждушчии - то су људи који, дубоко спознајући своју

греховност, тј. кривицу пред Богом, силно желе правде. Старају се да угоде
Богу својим праведним животом, тј. животом по Христовом јеванђељском
закону, који захтева од хришћанина најсветију праведност у свим њиховим
односима према ближњима.

Израз "алчушчии и жаждушчии" показује, да наше стремљење к правди

треба да буде тако силно, колико је силна жеља гладнога и жеднога да утоли
глад и жеђ. Такво стремљење прекрасно изражава цар Давид: "Као што
чезне лане за изворима вода, тако чезне душа моја Теби, Боже! Жедна је
душа моја за Богом Живим" (Псал. 41, 2-3).

Алчушчим и жаждушчим правде Господ обећава, да ће се они наситити.

Овде се подразумева насићење духовно, које се састоји, у унутарњем,
душевном миру, у спокојству савести, у оправдању и помиловању. То
насићење у овом животу, на земљи, бива само делимично. Али алчушчим и
жаждушчим правде, више него осталима, Господ открива тајне Царства
Свога, и њихово срце у том миру се наслађује познањем Божијих истина
откривених у Јеванђељу, тј. нашег православно -хришћанског учења.

А пуно насићење, тј. пуно задовољење светих стремљења човековог духа

(а одатле и највишу радост, блаженство) они добијају у будућем, вечном,
блаженом животу са Богом; како и говори Псалмопојац, цар Давид:
"Наситићу се када угледам славу Твоју" (Пс. 16, 15).

О петој заповести блаженства

4. Блажени милостивии, јако Блажени милостиви, јер

тии помиловани будут. ће бити помиловани.
 Јако - јер, јер ће; тии -такви људи, они.

Милостиви или милосрдни људи су они који су састрадални са другима,

свим срцем сажаљевају оне људе који су доспели у сиромаштво или
несрећу, и старају се да им помогну добрим делима.

Дела милости могу бити материјална (телесна) и духовна.

Дела милости материјалне (телесне) су:

1.Гладног нахранити.

2. Жедног напојити.

3. Нагог, или сиромашног у одећи - оденути.

4.Затвореног у тамници - посетити.

5. Болесног посетити и помоћи у његовом оздрављењу или у хришћанској

припреми за смрт.

6. Путника примити у дом и дати му одмор.

7. Сахранити умрле бескућнике.

Дела милости духовне:

1. Речју и примером "обратити грешника са лажног пута" (Јак. 5, 20).

2. Неуког (који не зна) научити истини и добру.

3. Подати ближњем добар и благовремен савет у жалости и опасности.

4. Утешити жалосног.

5. Не враћати зло за зло.

6. Од свег срца опраштати увреде.

7. Молити се за све Богу.

Милостивима Господ обећава као награду, да ће они сами бити

помиловани; тј. на будућем суду Христовом њима ће бити јављена посебна
милост праведног Судије: они ће бити избављени од вечне осуде за своје
грехе, слично томе, како су они указивали милосрђе другима на земљи (види
Јеван. од Мат. 25, 31-46).
 О шестој заповести блаженства

5. Блажени чистии сердцем, Блажени чисти срцем, јер

јако тии Бога узрјат. ће Бога видети.

Чисти срцем, то су људи који не само да јавно не греше, већ ни не

сакривају порочне и нечисте мисли, жеље и осећаје у себи, у срцу свом.
Срце таквих људи слободно је од привезаности и пристрасности ка
пролазним земним стварима, и уопште слободно од греховних страсти,
рођених од саможивости, тј. самољубља и гордости. Људи чисти срцем увек,
непрестано помишљају на Бога.

Да би се задобила чистота срца, треба држати постове, заповести

Црквене, и увек се клонити преједања, пијанства, неприличних спектакала
(манифестација) и весеља, читања непристојних, недоличних књига.

Чистота срца неупоредиво је виша од просте искрености

(простодушности). Простодушност се састоји само у искрености и
отворености човековој у односима према ближњима, а чистота срца захтева
пуну забрану (дављење) порочних мисли и жеља и постојано сећање на Бога
и Његов свети закон.

Људима чистим срцем Господ обећава као награду, да ће видети Бога.

Овде, на земљи, они ће видети Његово благодатно - тајинство, духовним
очима срца. Они могу видети Бога у Његовим пројавама, сликама (образима)
и сличностима (подобијима). А у будућем животу они ће видети Бога, "какав
Он јесте" (1 Јован. 3, 2). А пошто је посматрање лица Божијег извор највишег
блаженства, то обећање виђења, созерцавања Бога, је обећање највишег
степена блаженства.

О седмој заповести блаженства

7. Блажени миротворци, јако тии Блажени миротворци, јер ће се

синове Божии нарекутсја. синови Божији назвати.

Миротворци - људи, који живе са свима у миру и сагласју и чине мир међу
људима; синове Божии - синовима Божијим; нарекутсја - назваће се.

Миротворцима се називају људи, који се и сами труде да живе са свима у

миру и сагласју, и труде се да помире и друге људе, који су међусобно у
непријатељствима, или у крајњој мери, моле Бога за њихово примирење.
 Миротворци се сећаjу речи Спаситеља: "мир вам остављам, мир Мој дајем
вам" (Јован.14, 27).

"Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима", говори
апостол Павле (Рим.12, 18).

Миротворцима Господ обећава, да ће се они назвати синовима Божијим -

да ће бити најблискији Богу, наследници Божији, сунаследници Христу.
Миротворци својим подвигом себе уподобљавају Јединородном Сину
Божијем Исусу Христу, који је дошао на земљу, да примири људе који су
сагрешили са правосуђем Божијим и да установи мир међу људима, уместо
непријатељства што владаше међу њима. Зато се миротворцима и обећава
благодатно наименовање синова Божијих, тј. деце Божије, а тиме и
неизрециво блаженство.

Апостол Павле говори: "А ако смо деца, и наследници смо, наследници
Божији а сунаследници Христови, пошто с Њим страдамо, да се с Њим и
прославимо. Јер мислим, да страдања садашњега времена нису ништа
према слави која ће нам се открити" (Рим. 8, 17-18).

О осмој заповести блаженства

8. Блажени изгнани правди

Блажени прогнани правде ради,
ради, јако тјех јест царствије
јер је њихово Царство Небеско.
њебесное.

Изгнани - прогнани, невољени; правди ради - за правду, за праведан

живот; јако - јер, зато што.

Прогнани правде ради, то су они истинито верујући људи, који тако љубе
да живе по правди, тојест по закону Божијем, да за чврсто испуњавање
својих хришћанских обавеза, за свој праведан и благочестив живот, трпе од
нечастивих људи, од непријатеља правде и доброте - гоњења, истеривања,
лишавања и сиромаштво, али ничим не издају истину.

Гоњења су неизбежна за хришћане, који живе по правди јеванђељској, јер

зли људи мрзе правду (правда открива њихова зла дела) и увек гоне и
свакако прогањају оне људе, који чувају истину. Сам Јединородни Син
Божији Исус Христос био је распет на крсту од стране мрзитеља правде
Божије и свим Својим следбеницима је предсказао: "Ако Мене гонише, и
вас ће гонити" (Јован 15, 20). "Сви, који xoћe да живе побожно у Христу
Исусу, биће гоњени", говори апостол Павле (2 Тим. 3, 12).

Да би трпељиво подносио гоњења за правду, човеку је неопходно да има:

љубав према истини, постојаност и чврстину у врлини, мужество и трљење,
веру и увереност у помоћ и покровитељство Божије.
 Гоњенима за правду, за њихов исповеднички подвиг, Господ обећава
Царство Небеско - пуну величанственост духа, радост и блаженство у
насељима небеским у будућем вечном животу (Лук. 22, 28-30).

О деветој заповести блаженства

9. Блажени јесте, јегда

Блажени сте када вас срамоте и
поносјат вам, и ижденут, и рекут
прогоне и лажући говоре против
всјак зол глагол на ви лжушче,
вас свакојаке рђаве речи, због
Мене ради. Радуитесја и
мене. Радујте се и веселите се, јер
веселитесја, јако мзда ваша
је велика плата ваша на небесима.
многа на небесјех.

Блажени - блажени, срећни и угодни Богу; јегда поносјат вам - када вас
буду срамотили, тј. ругали вам се; ижденут - буду гонили; рекут всјак зол
глагол - кад изговоре сваке зле речи, кад вас буду свакако злословили,
клеветали; на ви - на вас; лжушче - клеветали, неправедно буду оптуживали
за било шта; Мене ради - због Мене; јако - јер, зато што; мзда - награда;
многа - велика.

У последњој, деветој заповести Господ наш Исус Христос назива посебно

блаженима оне, који због имена Христовог и за истиниту православну веру у
Њега, трпељиво подносе увреде, гоњење, злословљење, клевету, исмевање,
сиромаштво и саму смрт.

Такав подвиг назива се мученичким. Изнад подвига мученичког ништа не

може бити.

Мужество хришћанских мученика мора се строго одвојити од фанатизма,

који је ревност не по разуму, неразумна. Хришћанско мужество мора се
такође разликовати од очајем изазване безосећајности и од извештачене
равнодушности, са којом неки преступници, по својој крајњој суровости и
гордости, одслушају пресуду и иду на казну.

Хришћанско мужество основано је на високим хришћанским врлинама: на

вери у Бога, на нади и поуздању у Бога, на љубави према Богу и ближњима,
на свецелом послушању и непоколебивој верности Господу Богу.

Као највиши образац мученичког подвига служи нам Сам Христос

Спаситељ, а такође и апостоли и безбројно мноштво хришћана, који су са
радошћу ишли на мучења за име Христово.

"Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо свако бреме
и грех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам
предстоји, гледајући на Начелника и Савршитеља вере Исуса, Који, уместо
предстојеће Му радости, претрпи крст, не марећи за срамоту, и седе с десне
стране Престола Божијега. Помислите, дакле, на Њега, Који је од грешника
поднео такву поругу над Собом, да не изнемогнете и не клону душе ваше",
говори апостол (Јевр.12, 1-3).

За подвиг мучеништва Господ обећава велику награду на небесима -

највиши степен блаженства у будућем вечном животу. Али и овде, на земљи,
Господ прославља многе мученике за њихово чврсто исповедање вере - не
трулежношћу тела и чудима.

"Ако вас руже за име Христово, блажени сте, јер Дух славе, Дух Божији
почива на вама. Тиме, дакле, они хуле на Њега, а вама (кроз вас) се
прославља (Господ).

"Само да нико од вас не пострада, као убица, или лопов, или злочинац,
или као онај који се меша у туђе послове; а ако ли као хришћанин, нека се не
стиди, већ нека слави Бога због такве судбине" (1 Петр. 4, 14-16).

Безброј мученика хришћанских се радовало усред ужасавајућих

страдања, како о томе сведоче сачувани истинити описи њихових житија
(живота).

НАПОМЕНА: На римским судовима посебни писари су обавезно имали

дужност да састављају протоколе (официјелне записе) са суђења и
донесених решења. Такви протоколи саслушања, који су настајали на
римским судовима приликом процеса над хришћанским мученицима, после
периода гоњења били су брижљиво сабрани од стране Св. цркве. Ти
протоколи су ушли у састав истинитог описа мученичких подвига хришћана.

Беседа о смислу зла

Мисао о светском злу лежи као тешко бреме сумње на срцима многих
верујућих људи. Чини се несхватљивим, зашто Бог допушта зло. Ипак,
Бог би у Својој Свемоћи лако могао одстранити зло... Како може
бесконачно милостиви Бог трпети, да зли поступци једног неваљалца
осуђују хиљаде, некада милионе, може бити, чак и половину
човечанства на оскудице, муке и несреће?

У чему се састоји "смисао Зла"? Ипак у Богу нема ничег бесмисленог.

Да би смо одговорили на та питања неопходно је да се подсетимо, шта је

то зло.
 Под злом ми треба да разумемо не страдања, оскудицу и лишавања, већ
грехе и моралну кривицу. Бог неће зло. Свемогући Бог не може одабрати зло.
И више од тога, Бог забрањује зло. Бог кажњава зло. Зло или грех је
противуречење и оспоравање Божије воље.

Почетак зла, како је познато, положио је највиши ангел, ког је створио Бог,
дрско изишавши из послушања свеблагој вољи Божијој и поставши ђаволом.

Ћаво је узрок зла, он и предлаже грех или утиче на порекло греха у

човеку.

Није тело човеково, како многи мисле, извор греха. Не, већ оно постаје
оруђе греха или добра не само по себи, већ по вољи човековој.

Истинита вера Христова указује на следећа два разлога постојања зла у

свету:

1) Први разлог лежи у слободној вољи човековој. Наша слобода воље -

то је одраз сличности са Богом. Тај Божији дар уздиже човека изнад свих
бића светских...

У слободном избору добра и у склањању од зла човек велича Бога,

прославља Бога и усавршава самога себе.

У књизи Исуса Сираха (15, 14) говори се: "Он (Бог) од почетка створи
човека и остави њега у руке сопствене воље Његове; тј. "Бог је саздао
човека у почетку и оставио њему слободан избор".

Самим тим, Бог даје људима са добром вољом да заслуже за себе Небо, а
људима са злом вољом - преисподњу.

Али као и то, и све остало се задобија путем слободе човекове воље...

Св. Кирил Јерусалимски говори: ако би ти по природи, а не по слободи

чинио добро: зашто је онда Бог припремио венце неизрециве? Кротка је
овца, али се она никада за кротост своју не овенчава: јер њена кротост
потиче не од слободе, већ од природе".

Св. Василије Велики говори: "Зашто у самом устројству нама није дата
безгрешност, тако да не можемо да сагрешимо, чак и када би хтели? Зато,
што ни ти нећеш признати своје слуге за исправне, када их држиш везанима,
већ када видиш, да добровољно испуњавају пред тобом своје обавезе. Тако
је и Богу угодно не принуђено, већ учињено добровољно - врлина
(добродјетељ) проистиче од слободе воље, а не од неопходности, она
зависи од онога, што је у нама; и што је у нама, слободно. Стога, ко укорава
Творца, да нас није учинио безгрешнима, тај ништа друго не чини, него даје
предност природи неразумној, статичној која нема никаквих стремљења, над
природом обдареном слободном вољом и независношћу". Другачије речено:
машини ("роботу") даје предност у односу на разумно створење.
 Тако, унутарњи узрок порекла зла или греха налази се у слободној вољи
човековој.

2) Други разлог или смисао постојања зла састоји се у томе, што Бог
такође и зло окреће на добро. Али Бог не допушта зло ради добра. Богу
таква висока плата није потребна.

Зло Бог неће ни при каквим околностима. Али пошто је зло продрло у свет
кроз пад грешних људи, и Сам Бог у Своме светском плану приморава
такође зло да служи добру.

Ево примера: синови Јаковљеви продали су свога брата Јосифа у

ропство. Они су учинило зло дело. Али Бог је окренуо зло у добро.

Јосиф је напредовао у Египту и добио је могућност да спасе од глади своју

породицу, из које ће касније доћи Месија.

Када је, после неколико година, Јосиф увидео своју браћу, он им је рекао:
"Ви сте замислили зло против мене, али Бог је обратио њега к добру!"

У данима апостола Јудеји су прогањали хришћане у Палестини. И

хришћани су морали да беже из Јудеје, освећене животом и Крвљу
Спаситељевом. Али свуда, где год да су ишли, они су сејали јеванђељску
реч. Греси гонитеља, Божанственом руком, били су усмерени ка
распростирању хришћанства...

... Незнабожачки императори Рима су прогањали младу хришћанску

Цркву. Десетине хиљада мученика пролили су тада своју крв за Христа. И
крв мученика постала је семе за милионе нових хришћана.

Разјареност прогонитеља, грех мржње и убиства, били су усмерени Богом

и овде ка подизању цркве. Они су мислили и чинили зло, а Бог је окренуо сва
њихова дела ка добру...

Сва историја човечанства, све до догађаја из наших дана, показује истину

тих речи.

Hajвeћe катастрофе народа биле су у исто време и највећи тријумфи

религије, који су обраћали људе к Богу ...

...Ми смо дужни само да имамо трпљење и чекамо. "Јер у Бога је један
дан, као хиљаду година, и хиљада година, као један дан" (2 Петр. 3, 8).

Али и то уплитање зла у планове управљања светом није се показало као

нека закаснела надградња, поправка сазданог. То уплитање зла је
произашло у акту вечне воље Бога, у ком је било решено саздање света.

Јер Бог је вечно данас!

И Његово предвиђање иде од вечности. Оно дејствује увек и непрекидно.

 (Извод из брошуре Л. Лјусина: "Кто же прав?" са додатцима).

Закључак

По знањима која смо стекли о истинитој вери и хришћанском животу

(благочестивости) ми смо дужни да се увек руководимо у нашем животу.

Али, да би се правилно и спасоносно користили знањима о вери и

благочестивости, неопходно је да сваки хришћанин има врлину расуђивања,
тј. хришћанске благоразумности.

Апостол Петар, обраћаjући се хришћанима, говори: "покажите у вери

вашој врлину, а у врлини разборитост" (2 Петр.1, 5).

Оно што се чини без расуђивања, може се показати не разумним, и чак и

добро може донети штету, уместо користи. Учење Православне Цркве о вери
и благочестивости које познајемо, треба показивати на делу, и при томе,
нелицемерно, чистосрдачно треба испуњавати све, што ми знамо из тог
учења. "Ако ово знате, блажени сте, када то творите" (Јован 13,17).

Ако ми увидимо, да грешимо, да не испуњавамо то учење тако како треба,

ми смо дужни да принудимо себе да брзо принесемо искрено покајање и
тврдо да одлучимо да даље избегавамо грех, чинећи њему супротна - добра
дела.
 Када и сами увидимо, да ми добро испуњавамо ову или ону заповест,
никада не смемо да се преузносимо или гордимо тиме, већ са дубоким
смирењем и захвалношћу Богу, да признамо, да ми испуњавамо само то, што
смо дужни да испуњавамо, како је рекао Христос Спаситељ: "Кад извршите
све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо
учинили, што смо дужни учинити" (Лук. 17, 10).

Савремена учења и вера у Бога

Истинита наука већ је одавно признала, да је област истраженог готово

ништа у поређењу са облашћу неистраженог. И више од тога, што више
наука обухвата област истраженог, тим више, сразмерно, повећава се и
област која се истражује. "Свако ново откриће доприноси проширењу, у
аритметичкој пропорцији, царства неизвесног" (А.К.Морисон). Наука никада
неће завршити своја дела, док постоји свет.

Представници истините науке признају, да њихова обавештења о свету

морају бити допуњена из другог извора. Тај извор - је религија.

Велики научник нашег века Макс Планк, примивши 1918 године Нобелову
награду за физику, говори: "религија и наука нимало не искључују једна
другу, како се то мислило раније и чега се боје многи наши савременици; на
против, оне су сагласне и допуњују једна другу".

Проф. М.М. Новиков (бивши ректор Московског универзитета), награђен

1954 г. од Хајделбершког универзитета златном докторском дипломом и од
1957 г. редовни члан Њу-Јоршке Академије Наука, у свом чланку: "Пут
истраживача природе према религији", пише: "Као један од најпоразнијих
наука у историји показао се тај факт, да је физика - та чврста основа
некадашњег материјалистичког познања природе, стала на пут
идеалистички. Она је дошла до закључка, да се физичке појаве одређују
духовном божанственом силом. То су исказала, у последње време, три
најистакнутија научника.

У широким круговима друштва добро је позната теорија релативитета А.

Ајнштајна. Али не знају сви, да је она довела тог научника до формулисања
"космичке религије". Та религија, као и свака друга, признаје постојање вишег
Духа, који је створио Светску хармонију.

Важан значај за развитак природних наука добила је квантна теорија коју је

разрадио М. Планк. Поводом питања које нас интересује тај аутор пише
следеће: "За истраживача природе јединствен је, полазан, садржај његових
чулних запажања и из тога изведена мерења. Одатле, путем индуктивног
испитивања, он покушава, по могућности, да се приближи к Богу и Његовом
поретку у свету, као према вишем, али заувек недостижном циљу. Ако, према
томе, обе - и религија и природне науке захтевају за своје образложење веру
у Бога, онда за прву (религију) Бог стоји у почетку, за другу (науку) - на
крају својих интелектуалних активности. За религију Он представља
фундамент, за науку венац разрађивања у посматрању света. Човек има
потребу ка природним наукама због сазнавања, а у религији - због деловања
(понашања). За сазнавање као јединствени стабилан полазни пункт служи
запажање наших чула.

Претпоставка о постојању неког закономерног светског поретка јавља се,

при томе, као предуслов за формулисање плодотворних питања. Али за
деловање тај пут не одговара, јер на испољавање наше воље ми не можемо
чекати до тада, док се наше знање покаже као савршено и док ми задобијемо
свезнање. Ипак, живот захтева од нас тренутна решења".

Даље Планк указује на то, да ако ми приписујемо Богу, осим свемоћи и

свезнања, још и атрибуте добра и љубави, тада приближавање к Њему
пружа човеку који тражи утеху, осећаj среће у високој мери. "Против такве
представе не може се изложити, са тачке посматрања природних знања, ни
најмање оспоравање".

Велику сензацију изазвао је рад А. Хејзенберга - лауреата Нобелове

награде 1932 године. Он је формулисао принцип индетерминизма
(неопредељености), по ком је могуће само са одређеним ограничењима
одредити елементарне честице, као последње и неразложиве јединице
материје. А осим тога, немогуће је знати једновремен и тачан положај
честица и брзину њиховог кретања. Ми утврђујемо да електрони постоје, али
ми нисмо у стању да их одвојимо једног од другог. Што се тиче материје,
само то схватање о предходном смислу постаје излишно. Свет, по речима
Хејзенберга, се састоји из нечег, чија суштина нам је непозната. То "нешто"
пројављује се у виду, неке честице, у виду таласа, и ако већ тражимо назив,
то "нешто" треба означити речју енергија, али и то под наводницима.
Такозвани закони природне науке - су закономерности не тачног, већ
статичког карактера (тј. без узимања у обзир постојећих сила).

Овим размишљањима треба додати, да је схватање неодређеног "нечег",

примењиво такође и на облике живота. Али овде оно поприма савршено
другачији карактер. Математичке једначине, којима описујемо елементарне
физичке процесе, овде су непримењиве, јер живот, како је утврдио Дриш,
представља аутономну (независну, самосталну) област".

Познати професор И.А. Иљин говори: "Данашњи научник савршено

схвата, да се "научна" слика познања света све време мења, усложњава се,
улази у детаље и никада не даје ни потпуну јасноћу ни јединство... Данашњи
научник зна, да наука никада неће бити у стању да објасни своје последње
поставке и одреди своја основна знања, на пример, тачно да установи шта је
то "атом", "електрон", "витамин", "енергија" или "психолошка функција"; он
зна, да су све његове "дефиниције", "објашњења" и "теорије" - само
несавршени покушаји ка приближавању живој тајни материјалног и душевног
света. Продуктивност науке не треба оспоравати: о томе сведоче сва
савремена техника и медицина. Али, што се тиче теоретских истина и
њихове доказивости, наука плива по морима проблематичног
(претпоставног) и тајанственог".

Један од најчувенијих америчких научника, бивши председник Њу-Јоршке

Академије Наука, А. Кресм Морисон, доказује постојање Бога у свом
блиставом чланку: "Седам разлога, који објашњавају зашто ја верујем у
Бога".

"Ми се још увек налазимо у свитању научног знања" - говори К. Морисон.

"Што ближе свитању, што је светлије наше јутро, тим се јасније пред нама
показује Творевина разумног Саздатеља. Сада у духу научног смирења, у
духу вере, основане на знањима, ми се још више приближавамо к
непоколебивој уверености у постојање Божије.

Лично сам набројао седам околности, које опредељују моју веру у Бога. И
то су:

Прво: Савршено сведен математички закон доказује, да је васељена

саздана Највишим Разумом.

Замислите да баците у врећу десет новчића. Новчићи, по поретку њихове

вредности, су од једног цента до десет. Затим протресете врећу. Сада
покушајте да извучете новчанице једну за другом по поретку њихове
вредности, с тим да сваку новчаницу поново стављате назад и поново
протресете врећу. Математика каже, да у вашем поступку постоји једна
шанса од десет за то, да први пут извучете новчаницу од једног цента. Да би
извукли једноцентовку, а одмах после ње двоцентовку, ваше шансе су један
од сто. Да би извукли узастопце на тај начин три новчанице - имате једну
шансу од хиљаду итд. За то, да извучете свих десет новчаница по задатом
поретку, ви имате једну шансу од десет милијарди.

Тако нам сами математички докази говоре о томе, да је за појаву и

развитак живота на земљи неопходан такав невероватан број узајамних
односа и узајамних веза, да без разумног усмеравања, просто по случају, они
никако нису могли да се појаве.

Брзина окретања земље износи хиљаду миља на сат. Ако би се земља

окретала брзином од сто миља на сат, наши дани и ноћи постали би десет
пута дужи. У току дугог дана сунце би сагорело све живо, у току дуге ноћи све
живо би измрзло.

Затим - температура сунца износи 12.000 степени по Фаренхајту. Земља је

удаљена од сунца тачно толико, колико је неопходно, да би нас тај "вечни
огањ" на потребан начин загревао, ни више, ни мање! Ако би сунце давало
упола мање топлоте, ми би се замрзли. Ако би давало дупло више - ми би
поумирали од врућине.

Угао земље износи 23°. Одатле потичу годишња доба. Ако би угао земље
био другачији, испарења од окена би покретала целе континенте
нагомиланог леда напред и назад, на југ и на север. Ако би месец, уместо
његове садашње дистанце био удаљен од нас 50.000 миља, наше плиме и
осеке добиле би тако грандиозне размере, да би се сви континенти прекрили
водом два пута у току 24 сата. Као резултат, ускоро би биле спране
(еродиране) и саме планине. Ако би земљина кора била сразмерно дебља,
него сада, на површини не би било довољно кисеоника, и све живо било би
осуђено на погибију. Ако би океан био сразмерно дубљи, угљена киселина би
апсорбовала сав кисеоник, и све живо, исто тако, би погинуло. Ако би
атмосфера, која омотава земљину лопту, била мало тања, тада би метеори,
а милиони њих сагоревају свакодневно у њој, падајући на земљу, падали по
целој њеној површини и изазивали би небројене пожаре на све стране.

Ови и безбројно мноштво других примера сведоче, да за случајно

постајање живота на земљи нема ни једне шансе од много милиона.

Друго: Богатство извора, из којих живот црпи силе за испуњење свог

задатка, само по себи је доказ наличја самодовољног и свесилног Разума.

Ниједан човек до данас није био у стању да схвати, шта је то живот. Он

нема ни тежину, ни размере, али он заиста располаже силом. Корен који
прораста може да разруши стену. Живот је победио воду, земљу и ваздух,
овладао је њиховим елементима, присиливши их да се растворе и
преобразивши их на њихове саставне елеменете.

Живот - скулптор, који даје форму свему живоме, уметник, који извлачи
форму свакога листа на дрвету, одређујући боју сваког цвета. Живот -
музичар, који је научио птице да певају песме љубави, који је научио инсекте
да производе небројену количину звукова и да призивају њима једни друге.
Живот -најтананији хемичар, који даје укус плодовима, мирис цветовима,
хемичар, који претвара воду у угљену киселину у шећер и у дрвну масу,
дајући при томе кисеоник, неопходан за све што живи.

Ево пред нама капље протоплазме, готово невидљива капља, прозрачна,

слична желеу, способна да се креће и узима енергију од сунца. Та ћелија, тај
прозрачни делић величине честице прашине представља заметак живота и
има у себи силу да саопштава живот великоме и маломе. Сила те капље, те
сићушности је већа, него сила нашег постојања, силнија од животиња и
људи, јер је она основа свега живог. Није природа саздала живот. Стене
разбијене огњем и слатководна мора не би биле у стању да одговоре на те
захтеве, које поставља живот за свој постанак.
 Ко је сместио живот у ту честичицу протоплазме?

Tpeћe: Разум животиња неоспорно сведочи о мудром Творцу, који је улио

инстинкт створењима, која би без њега била савршено беспомоћне твари.

Млади лосос свој млади узраст проводи у мору, а затим се враћа у своју
родну реку и иде по њој, тачно по то истом делу, по ком је ишла икра, из које
је изашао. Шта га води са таквом тачношћу? Ако њега преместимо у другу
средину, он ће одмах осетити, да је скренуо са курса, и пребиваће у главном
току, а затим ће поћи супротно току и испунити своју судбину са савршеном
тачношћу.

Још већу тајну скрива у себи понашање угора (јегуље). Та необична

створења у зрелом узрасту путују из вештачких језера, река и језера, макар
да се они налазе у Европи, прелазе хиљаде миља кроз океан и иду ка
морском дубинама Бермудских острва. Овде они савршавају чин свог
размножавања и умиру. Малени угори, који, рекло би се, немају ни најмањег
знања о било чему, који би се могли загубити у океанским дубинама, иду
путевима својих отаца, ка тим истим рекама и језерима, из којих су и кренули
на свој пут ка Бермудским острвима. У Европи, ни једном није био ухваћен ни
један угор, који припада америчким водама, и такође ни у Америци ни једном
није био ухваћен ни један европски угор. Европски угор достиже зрелост
годину касније, захваљујући чему он може да изврши своје путовање. Где се
рађа тај усмеравајући импулс?

Оса, победивши цврчка, погађа га у тачно одређено место. Од тог удара

цврчак "умире". Он губи свест и продужава да живи, представљајући облик
конзервираног меса. После тога оса одлаже своје личинке са тим
прорачуном, да би излежени мали могли сисати цврчка, али не убивши га.
Мртво месо било би за њих смртна храна. Учинивши тај посао, оса-мати
одлеће и умире. Она никада не види своје потомство. Не подлеже ни
најмањој сумњи, да свака оса чини тај посао по први пут у животу без икакве
обуке, и чини то тачно тако, како је потребно, иначе како би постојале осе?
Та мистична техника не може бити објашњена тиме, што осе уче једна другу.
Она је записана у њиховом телу и крви.

Четврто: Човек располаже већим инстинктом него животиње. Он има

разум.

Никада није било нити има такве животиње, која може да броји до десет.
Нити она може да схвати смисао цифара десетине. Ако се инстинкт може
упоредити са једном нотом флауте, са прекрасним али ограниченим звуком,
тада треба прихватити, да је људски разум способан да запази све ноте не
само једне флауте, већ и свих инструмената оркестра. Треба ли говорити још
о једном упоришном месту: захваљујући нашем разуму ми смо у стању да
расуђујемо о томе, шта смо ми, и та способност се одређује само тиме, што
је у нас убачена искра Разума Васељене.

Пето: Чудо гена - појава, коју ми познајемо, али која није била позната
Дарвину - сведочи о томе, да је о свему живом била вођена брига.
 Величина гена је тако невероватно мала, да ако би се сви они тј. гени,
захваљујући којима живе сви људи на целој земљиној лопти, сабрали
заједно, њих би било могуће ставити у напрстак. И још се напрстак не би
напунио! И тиме се, ни мање ни више, ти ултрамикроскопски гени и њима
одговарајући хромозоми налазе у свим ћелијама свега живога и
представљају апсолутни кључ за објашњење свих обележја човека,
животиња и растиња. Напрстак! У њега се могу сместити сва индивидуална
обележја милијарди људских бића. И за сумњу ту нема места. Ако је то тако,
није ли истина, да ген садржи у себи чак и кључ за психологију сваког
посебног бића, смештајући, све то у тако малом обиму?

Ето где почиње еволуција! Она почиње у јединици, која чува и носи гене.
И ево тог факта, да неколико милиона атома, укључених у
ултрамикроскопски ген, могу да буду апсолутни кључ, стварања живота на
земљи, представљајући сведочанство које доказује, да је о свему створеном
вођена брига, да је о њима неко раније предвиђао, и да предвиђање потиче
од Творачког Разума. Никаква друга хипотеза овде не може помоћи да се
одгонетне та загонетка постојања.

Шесто: Посматрајући економику природе, ми смо прунуђени да признамо,

да само сасвим савршени Разум може предвидети све узајамне односе, који
изничу у тако сложеном домаћинству.

Пре много година у Аустралији је у функцији живе ограде била посађена

једна врста кактуса. Због недостатка инсеката који би му били непријатељи,
кактус се тако страшно размножио, да су људи почели да траже средство
борбе против њега. А кактус је настављао да се размножава. Дошло је
дотле, да је површина, коју је он захватио, била већа од површине Енглеске.
Почео је да угрожава људе из градова и села, и почео је да уништава фарме.
Ентомолози су обишли цео свет у потрази за начином борбе против кактуса.
На крају, успели су да нађу инсекте, који су се хранили искључиво кактусом.
Они су се лако размножили и у Аустралији они нису имали непријатеље.
Ускоро ти инсекти су победили кактус. Кактус је одступио. Количина тог
растиња се умањила. Умањила се и количина инсеката. Њих је остало тачно
толико, колико је потребно, да би држали кактус под постојаном контролом.

И такве контролишуће узајамне везе налазе се свуда. Зашто, у самој

пракси, инсекти, који се тако невероватно брзо размножавају, нису подавили
све живо? Зато што они не дишу плућима, већ трахејама. Док инсект расте,
његове трахеје не израстају пропорционално. Ето зашто никада није било и
не може бити сувише крупних инсеката. То физичко ограничење задржава
њихов раст. Ако не би било те физичке контроле, човек не би могао да
постоји на земљи. Замислите бумбара величине лава.

Седмо: Тај факт, да је човек у стању да схвати идеју о постојању Бога, сам
по себи представља довољно сведочанство.

Концепција о Богу изниче као резултат те тајанствене способности

човекове, коју ми називамо замишљањем. Само уз помоћ те силе, човек (и
више ни једно живо створење на земљи) је способан да налази потврду
апстрактним стварима. Ширина, коју открива та способност, савршено је
неизмерна. У самој пракси, захваљујући савршеном човековом замишљању
јавља се могућност духовне реалности, и човек може са свом очевидношћу
циља и задатка - да дефинише велику истину, да се Небо налази свуда и у
свему, истину, да Бог живи свуда и у свему, да Он живи у нашим срцима.

И ево, како од стране науке, тако од стране замишљања, ми налазимо

потврду речи псалмопојца:

"Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових јавља свод

небески".

Чувени хирург, бивши проф. Келнског, Бонског и Берлинског универзитета,

Августин Бир говори: "Ако би се десило да наука и религија дођу у
противуречност, хармонија у њиховом узајамном односу ускоро би се
установила кроз узајамно допуњавање на основу још тачнијих података".

Завршићу своју беседу поново речима научника А.К.Морисона: "Човек

признаје неопходност моралних принципа; то је због осећаjа дуга; из тога
настаје његова вера у Бога".

Процват религиозног осећаја обогаћуjе човекову душу и узвишава је

толико, да јој дозвољава да схвата Божанствено присуство. Инстинктивно
узвикивање човеково: "Боже мој!" потпуно је природно, и чак и најпростија
форма молитве приближава човека Саздатељу.

Уважавање, пожртвованост, сила карактера, морални темељи,

замишљање - не рађају се из одрицања и атеизма, те запањујуће
самообмане, која замењује Бога човеком. Без вере култура исчезава,
поредак се руши и преовладава зло. Верујмо постојано у Духа -Творца, у
Божанствену љубав и у људско братство. Вазнесимо наше душе к Богу,
испуњавајући вољу Његову, колико нам се она открива; чувајмо увереност
нераздвојну од вере, да смо ми достојни бриге, којом Господ окружује бића
која је Он створио". Овим речима А.Морисона додаћу још речи лекара
психијатра и богослова проф. И.М. Андрејева: "Истинито знање - неспојиво
је са гордошћу. Смирење је обавезан услов могућности познања Истине.
Само смирени научник, као и смирени религиозни мислилац, схватајући увек
речи Спаситеља - Без Мене не можете чинити ништа и Ја Сам пут, истина
и живот - способан је да иде правилним путем (методом) ка познању Истине.
Јер Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат".
 Део пети - О БОГОСЛУЖЕЊИМА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Појам Богослужења

Богослужењем се назива Богопоштовање или угађање Богу добрим

мислима, речима и делима, односно испуњење воље Божије.

Богослужење је почело на земљи од времена стварања првих људи - у

рају. Богослужење првих људи у рају састојало се у слободном
прослављању Бога, Његове премудрости, благости, свемоћи и других
Божијих савршенстава, пројављених у створеном свету и у промислу о њему.

А после свог грехопада људи су још више дужни да се моле Богу, молећи
Њега за своје спасење. У Богослужењу су људи, после грехопада, осим
молитава Господу установили и жртвоприношења. Жртва изражава мисао,
да ништа што имамо, није наше, већ Божије. Сједињење молитве са
жртвоприношењем је требало, да заједно са њим, напомене људима, да Бог
прима њихове молитве ради те жртве, коју је напослетку дошавши на земљу,
принео за све људе Син Божији, Спаситељ света.

Испочетка су се Богослужења савршавала слободно, на отвореним

местима. Није било ни светих храмова, ни свештених лица. Људи су
приносили жртву Богу, где су хтели, и молили су се таквим речима
(молитвама), какве им је налагало њихово сопствено осећање и
расположење.

По наредби Божијој, за време пророка Мојсија, била је устројена Скинија

(први старозаветни храм, Једином, Истинитом Богу), била су изабрана
свештена лица (првосвештеник, свештеници и левити), биле су одређене
жртве за разне случајеве и били су установљени празници (Пасха,
Педесетница, Нова година, дан очишћења и др.).

Дошавши на земљу Господ Исус Христос, учећи да се треба поклањати

Небеском Оцу на сваком месту, није због тога ређе посећивао старозаветни
јерусалимски храм, као место посебног, благодатног присуства Божијег,
бринући се о поретку у храму и проповедајући у храму. А тако су поступали и
Његови апостоли, док није било подигнуто отворено прогањање хришћана од
стране Јудеја.

За време апостола, како се види у Делима Апостолским, постојала су

посебна места за сабрање верујућих и за савршавање тајне Причешћа,
названа црквама, где су богослужења вршили епископи, презвитери
(свештеници) и ђакони, постављени кроз рукоположење (у тајни
свештенства).

Коначно устројство хришћанског Богослужења било је учињено кроз

следбенике апостолске, под руководством Духа Светог и по заповести коју су
дали апостоли: "А све нека бива благообразно и уредно" (1 Кор. 14, 40).
Тај установљени поредак Богослужења строго се чува у нашој светој
Православној Цркви Христовој.

Православним црквеним Богослужењем назива се служење или служба

Богу, која се састоји из читања и певања молитава, читања Речи Божије и
свештенодејстава (обреда), који се савршавају по одређеном реду, тј. по
поретку, на челу са свештенослужитељем (епископом или свештеником).

Од кућне молитве црквено Богослужење се разликује по томе, што њега

савршавају свештенослужитељи, законито постављени за то, кроз тајну
свештенства свете Православне Цркве, и савршава се најчешће у храму.

Црквено православно-опште Богослужење има циљ да поучи верујуће, у

читању и певању песама излажући истинито учење Христово и упућује их
на молитву и покајање, а кроз лица и радње приказује најважније догађаје
из свештене историје, учињене због нашег спасења, како до Рођења
Христовог, тако и после Рођења Христовог. При томе се има у виду да се
пробуди захвалност Богу, у онима који се моле, за све примљене
благослове, да се усили молитва за даље Његове милости према нама, и да
се задобије успокојење наше душе.

А главно, кроз Богослужења православни хришћани улазе у тајанствено

општење са Богом, кроз савршавање тајни на Богослужењима, а посебно
кроз тајну Св. Причешћа, и примају од Бога благодатне силе за праведан
живот.
 Храм и његово устројство

Сам Господ дао је људима још у Старом Завету кроз пророка Мојсија
упутства, како треба да изгледа храм за Богослужења; новозаветни
православни храм устројен је по образцу старозаветног.

Како се старозаветни храм (у почетку - Скинија) делио на три дела:

светињу над светињама, светињу и предворје; тако се и православни
хришћански храм дели на три дела: олтар, средњи део храма и припрату.

Како је светиња над светињама тада означавала, тако и сада олтар

означава - Царство Небеско.

У Старом Завету у светињу над светињама нико није могао да улази. Само
првосвештеник је могао ући, једном у години, и то само са крвљу очишћујуће
жртве. Зна се, Царство Божије после грехопада, било је затворено за човека.
Првосвештеник је био праобраз Христа, и то служење његово показивало је
људима, да ће доћи време, када ће Христос кроз проливање Своје Крви,
страдањима на Крсту, отворити Царство Небеско за све. Ето зашто се, када
је Христос умро на Крсту, завеса у храму, која је заклањала светињу над
светињама, поцепала надвоје: од тог момента Христос је отворио врата
Царства Небеског за све, који са вером прилазе к Њему.

Светињи одговара, у нашем православном храму, средњи део храма. У

светињу старозаветног храма нико из народа није имао право да улази, осим
свештеника. А у нашем Храму стоје сви верујући хришћани, зато што сада ни
за кога није затворено Царство Небеско.
 Предворју старозаветног храма, где се налазио сав народ, одговара у
православном храму припрата, која сада нема суштинско значење. Раније,
овде су стајали оглашени, који се спремају да постану хришћани, и још се
нису удостојили тајне крштења. Сада пак, некада тешко сагрешивше и
одступиле од Цркве привремено шаљу да стоје у припрати, због
исправљења.

Православни храмови граде се са олтаром ка истоку - према страни света,

где излази сунце: Господ Исус Христос је за нас "исток", од Њега нам је
засијала вечна Божанствена Светлост. У црквеним молитвама ми називамао
Исуса Христа: "Сунцем Правде", "с висине Истока", (тј. "Восток свише");
"Исток је име Њему".

Сваки храм се посвеђује Богу, носи име у сећање на неки свети догађај
или на угодника Божијег, на пример, Тројицки храм, Преображенски,
Вазнесењски, Благовештенски, Покровски, Михајло-Архангелски,
Никојалевски итд. Ако се у храм смешта неколико олтара, сваки од њих се
освећује у сећање на посебан догађај или светитеља. Тада се сви олтари,
осим главног, називају приделнима - додатима.

Храм Божији, по свом спољном изгледу, разликује се од осталих здања.

Најчешће, храм, у својој основи, оснива се у виду крста. То значи, да је храм
посвећен Господу, за нас на Крсту распетом, и да је Крстом Господ Исус
Христос нас избавио од власти ђавола. Често се храм оснива у виду
издуженог брода, што значи да Црква, слично броду, по образу Нојевог
ковчега, нас води по мору живота к тихом пристаништу у Царству Небеском.
Некада се храм устројава у виду круга, и тиме се подсећамо на вечност
Цркве Христове. Храм може бити устројен и у виду осмоугаоника, као
звезда, означавајући, да Црква, слично водиљи звезди, сија у овом свету.

Здање храма обично се завршава на врху куполом, која представља небо.

А купола се завршава на врху главом, на коју се ставља крст, у славу главе
Цркве - Исуса Христа. Често на храму постављају не једну, већ неколико
глава. Тада: две главе означавају две природе (Божанску и човечанску) у
Исусу Христу; три главе - три Лица Св. Тројице; пет глава - Исуса Христа и
четворицу јеванђелиста, седам глава - седам тајни и седам васељенских
сабора, девет глава - девет чинова ангелских, тринаест глава - Исуса
Христа и дванаест апостола, а некада се поставља и већи број глава.

Над улазом у храм, а некада напоредо са храмом, постављају се звона,

тојест звоник, на ком висе звона.

Звоњење звона употребљава се због тога, да се верујући позову на

молитву, на Богослужење, као и због тога, да обавести о најважнијим
деловима службе која се обавља у храму. Звоњење једног звона назива се
"благовест" (блага, радосна вест о Богослужењу) Звоњење у сва звона,
показује хришћанску радост, поводом величанственог празника и назива се
"трезвон". Звоњење звона поводом тужног догађаја назива се "перезвон".
Звоњење звона подсећа нас на виши, небески свет.
 Олтар

Најважнији део храма је олтар. У олтару свештенослужитељи обављају

Богослужење и ту се налази најсветије место у целом храму - свети
престол, на ком се савршава тајна светог Причешћа. Олтар се смешта на
узвишењу. Он је изнад осталих делова храма, да би свима било чујно
Богослужење и видљиво, шта се обавља у олтару. Сама реч "олтар" значи
узвишени жртвеник.

Престолом се назива посебно освећени четвороугаони сто, који се налази

у средини олтара и украшен је са два покривала: доњим - белим, од платна,
и горњим - од лепо украшеног материјала, већим делом од броката. На
престолу тајанствено, невидљиво, присуствује Сам Господ, као Цар и
Владика Цркве. Дотицати се престола и целивати га могу само
свештенослужитељи.

На престолу се налазе: антиминс, Јеванђеље, крст, дарохранилница и

дароносица.

Антиминсом се назива од архијереја освећено свилено платно (марама),

на ком је изображено полагање Исуса Христа у гроб, и обавезно, са
ушивеном честицом моштију неког светитеља на другој страни, јер се у
првим вековима хришћанства Литургија увек служила на гробницама
мученика. Без антиминса не може се служити Божанствена Литургија (Реч
"антиминс" је грчка, и значи "уместо-престола").

Због чувања, антиминс се умотава у друго свилено платно, које се назива

илитон. Он нас подсећа на покривач (платно), којим је била обавијена глава
Спаситељева у гробу.

На самом антиминсу налази се сунђер за сабирање честица Св. Дарова.

Јеванђеље, то је реч Божија, учење Господа нашег Исуса Христа.

Крст, то је мач Божији, којим је Господ победио ђавола и смрт.

 Дарохранилницом се назива ковчег (кутија), у којој се чувају Свети
Дарови за случај причешћивања болесних. Обично се дарохранилница прави
у виду малене цркве.

Дароносицом се назива малени ковчежић (кутијица), у којем свештеник

носи Свете Дарове за причешћивање болесних у њиховом дому.

Иза престола стоји седмосвећњак, тојест свећњак са седам кандила, а иза

њега запрестолни крст. Место иза престола у самом источном зиду олтара
назива се Горњим (високим) местом; оно је обично узвишено.

Са леве стране престола, у северном делу олтара, стоји други невелик сто,
украшен такође са свих страна покривалом. Тај сто назива се жртвеником.
На њему се припремају дарови за тајну причешћа.

На жртвенику се налазе свети сасуди са свиме што им припада, а то су:

 1. Св. Чаша, или путир, у који се пре Литургије налива вино са водом, које
се потом, у Литургији, претвара у Крв Христову.

2. Дискос - невелика округла здела на постољу. На њега се полаже хлеб

за освећење на Божанственој Литургији, ради претварања његовог у Тело
Христово. Дискос представља истовремено и јасле и гроб Спаситеља.

3. Звездица, која се састоји из два невелика метала. Сједињена по

средини тако, да би се могли или заједно сложити, или расклопити
крстообразно. Она се ставља на дискос због тога, да се покров не дотакне
честица извађених из просфоре. Звездица представља звезду, која се јавила
при рођењу Спаситеља.

4. Копље (нож), личи на копље - служи за узимање агнеца и честица из

просфоре. Оно представља то копље, којим је војник пробо ребра Христу
Спаситељу на Крсту.

5. Кашичица - употребљава се за причешћивање верујућих.

6. Сунђер - служи за брисање сасуда.

Мали покривачи, којим се покривају посебно чаша и дискос, тако се и зову

покровима. Већи покров, који покрива чашу и дискос заједно, назива се
воздухом, и представља ваздушно пространство, у ком се јавила звезда,
која је привела мудраце к јаслама Спаситељевим.

Сви заједно покрови представаљају пелене, којима је Исус Христос био

повијен при рођењу, а такође и Његове погребне пелене (Плаштаницу).

Све те свете предмете нико не сме додиривати, осим епископа,

свештеника и ђакона.

На жртвенику се још налази кутлача, у којој се износи, у почетку

проскомидије, вино са водом за уливање у свету чашу; затим, пре причешћа,
у њој се износи топлота (врућа вода), и у њој се износи запивка после
причешћа.

У олтару се још налази кадионица или кадило, које се употребљава за

кађење тамјаном. Кађење је установљено још у старозаветној цркви Самим
Богом.

Кађење пред св. престолом и иконама изражава наше поштовање и

страхопоштовање према њима. Кађење, управљено према онима који се
моле, изражава жељу, да њихова молитва буде усрдна и захвална и да се
лако узноси к небу, слично диму кадионом, и да благодат Божија тако осени
верујуће, како их окружује дим кадиони. На кађење верујући су дужни да
одговоре поклоном.
 У олтару такође чувају се дикирије и трикирије (које употребљавају
архијереји да би благослови народ), и рипиде.

Дикиријом се назива свећњак са двема свећама, које представљају две

природе у Исусу Христу - Божанску и човечанску.

Трикиријом се назива свећњак са трима свећама, које представљају нашу

веру у Пресвету Тројицу.

Рипидама се називају метални кругови причвршћени за дршке, са

херувимима приказаним на њима. Рипидама ђакони машу над даровима, при
њиховом освећењу. Раније они су се правили од паунових пера и користили
за чување св. Дарова од инсеката. Сада махање рипидама има символично
значење, оно представља присуство небеских сила при вршењу тајне
Причешћа.
 Са десне стране олтара смешта се ризница. Тако се назива место, где се
чувају ризе, тј. свештене одежде, које се користе при Богослужењима, а
такође и црквени сасуди и књиге, по којима се обавља Богослужење.

Олтар се одваја од средњег дела храма посебном преградом, која је

прекривена иконама и назива се иконостасом.

У икоиностасу се налазе троја двери, или врата. Средња врата, највећа,

смештају се у саму средину иконостаса и називају се Царским Вратима, јер
кроз њих Сам Господ Исус Христос, Цар Славе, невидљиво пролази ка
Светим Даровима. Кроз царска врата никоме није дозвољено да пролази,
осим свештенослужитеља. У царским вратима, са стране олтара, виси
завеса, која се у току Богослужења, отвара или затвара. Царска врата
украшавају се иконама: Благовештења Пресветој Богородици и
четворице јеванђелиста, тј. апостола, који су написали Јеванђеље: Матеја,
Марка, Луке и Јована. Изнад царских врата смешта се икона Тајне вечере.

Надесно од царских врата увек се смешта икона Спаситеља, а налево од

царских врата - икона Божије Мајке.

Десно од иконе Спаситеља налазе се јужне двери, а лево од иконе Божије

Мајке налазе се северне двери. На тим бочним дверима представљају се
архангели Михајло и Гаврило, или први ђакони Стефан и Филип, или
првосвештеник Арон и пророк Мојсије. Бочне двери називају се и ђаконским
вратима, јер кроз њих најчешће пролазе ђакони.

Даље, иза бочних двери иконостаса, смештају се иконе посебно

поштованих светитеља. Прва икона десно од иконе Спаситеља (не
рачунајући јужне двери) мора да буде увек храмовна икона, тојест
представа оног празника или светитеља, у чију част је освећен храм.

На самом врху иконостаса смешта се крст са приказом распетог Господа

нашег Исуса Христа на њему.

Ако се иконостаси уређују у неколико редова, тада се обично у другом реду

смештају иконе дванаест празника, у трећем - иконе апостола, у четвртом -
иконе пророка, а на самом врху - увек се смешта крст.

Осим иконостаса, иконе се размештају по зидовима храма, у великим

киотима, тј. у посебним великим рамовима, а такође се рапоређују и на
аналоњ, тј. на посебан висок и узак сто са нагнутом горњом страницом.

Узвишење, на ком стоје олтар и иконостас, је истурено значајно напред, ка

средњем делу храма. То узвишење пред иконостасом назива се солеја.

Средина солеје, наспрам царских врата, назива се амвоном, тј.

успињањем. На амвону ђакон изговара јектеније и чита Јевађеље. На амвону
се даје верујућима и Свето Причешће.
 Унутрашњи изглед православног храма

На крајевима солеје, поред зидова храма, смештају се клироси за чтеце и

појце.

У клиросима стоје хоругве, тј. иконе на тканини или металу, причвршћене

за дугачке држаље, у виду барјака. Њих носимо у време крсних ходова, као
црквена знамења.

У храму постоји још и ниски сточић (кануник), на ком стоји приказано

распеће и направљено је постоље за свеће. Испред овог малог столића се
служе парастоси (панихиде), тј. заупокојна Богослужења.

Испред икона и налоња стоје свећњаци (чираци), на које верујући

стављају свеће.

На средини храма, са плафона, виси панкандило (полијелеј, хорос) тј.

велики свећњак са много свећа. Панкандило се пали у свечаним моментима
Богослужења.
 Свештенослужитељи и њихове свештене одежде (облачење)

По узору на старозаветну цркву, где су постојали првосвештеник,

свештеници и левити, свети Апостоли су установили и у новозаветној
хришћанској Цркви, три степена свештенства: епископа, презвитера (тј.
свештеника) и ђакона.

Сви они се називају свештенослужитељима, јер кроз тајну свештенства

они примају благодат Светог Духа за свештена служења у Цркви Христовој,
за савршавање богослужења, за учење људи хришћанској вери и добром
животу (благочестивости) и за управљање црквеним делима.

Епископи чине највиши чин у Цркви. Они примају виши степен благодати.
Епископи се називају још и архијерејима, тј. старешинама јереја
(свештеника). Епископи могу да савршавају све Тајне и све црквене службе.
То значи, да епископима припада право не само да савршавају обично
Богослужење, већ и да посвећују (рукополажу) у свештенослужитеље, а
такође да освећуjу миро и антиминс - што није дато свештеницима.

По степену свештенства сви епископи су међу собом равни, али старији и

најзаслужнији међу епископима називају се архиепископима. Престони
епископи називају се митрополитима, јер се престоница на грчком назива
митрополијом. Епископи древних престоница: Јерусалима, Константинопоља
(Цариграда), Рима, Александрије, Антиохије, а од XVI века и руске
престонице Москве, називају се патријарсима.

У периоду од 1721 године до 1917 године Руском Православном Црквом

управљао је Свети синод. А 1917 године у Москви се састао Свети Сабор и
био је поново изабран за управљање Руском Православном Црквом "Свети
патријарх Московски и све Русије".
 На помоћ епископу некада се даје и други епископ, који се, у таквом
случају, назива викаром, тј. намесником.

Свештеници, на грчком јереји или презвитери; чине други свештени чин

после епископа. Свештеници могу да савршавају, са благословом епископа,
све тајне и црквене службе, осим оних, које припада да савршавају само
епископи (осим тајне свештенства и освећења мира и антиминса).

Хришћанска општина, подчињена вођству свештеника, назива се његовом

парохијом.

Најдостојнијим и заслужним свештеницима даје се звање протојереја, тј.

главног јереја, или првог свештеника, а главном међу њима - звање
протопрезвитера.

Ако је свештеник у исто време и монах, тада се он назива јеромонахом,

тј. свештеномонахом. Јеромонах, је по служби настојник манастира, а некада
и независно од тога, као почасно звање, даје се звање игyмана или највише
звање архимандрита. Посебно достојни међу архимандритима изабирају се
у епископе.

Ћакони чине трећи, најнижи, свештени чин. "Ћакон" је грчка реч и значи:
служитељ.

Ћакони служе епископу или свештенику при Богослужењу и савршавању

тајни, али их сами савршавати не могу.

Учешће ђакона у Богослужењима није обавезно, и зато у многим црквама

служба протиче без ђакона.

Неки ђакони се удостојавају звања протођакона, тј. првођакона.

Монах, примивши чин ђакона, назива се јерођаконом, а старији јерођакон

- архиђаконом.

Осим три свештена чина, у Цркви постоје још и ниже службене дужности:
ипођакони, појци (псаломници) и пономари. Они припадају групи
црквенослужитеља, и постављају се на своју дужност не кроз тајну
Свештенства, већ само по датом архијерејском благослову.

Појци имају своју обавезу да читају и певају, како при Богослужењима у

храму на клиросу, тако и кад свештеник савршава духовне потребе у
домовима парохијана.

Пономари имају своју обавезу да позивају верујуће на Богослужења

помоћу звоњења, пале свеће у храму, додају кадило, помажу појцима у
читању и певању и тако даље.
 Ипођакони учествују само на архијерејском служењу. Они облаче
архијереја у свештене одежде, држе светила (трикирије и дикирије) и додају
их архијереју да би он њима благословио оне који се моле.

Свештенослужитељи, за савршавање Богослужења, дужни су да се облаче

у посебне свештене одежде. Свештене одежде праве се од броката или
неког другог пригодног за то материјала и украшавају се крстовима.

Одежду ђаконову чине: стихар, орар и наруквице.

Стихар је дугачка одежда без разреза спреда и одзада, са отвором за

главу и са широким рукавима. Стихар се налаже и на ипођаконе. Право
ношења стихара може бити дато и појцима (псалмопојцима) и мирјанима који
прислужују у храму. Стихар представља чистоту душе, коју је дужно да има
лице свештеног чина.

Орар је дугачка широка трака од истог материјала као и стихар. Њу ђакон

носи на левом рамену, преко стихара. Орар представља благодат Божију,
коју је ђакон добио у тајни Свештенства.

Наруквицама се називају уске навлаке за рукаве, које се стежу врпцама.

Наруквице подсећају свештенослужитеље, да они савршавају тајне или
учествују у савршењу тајни вере Христове, испуњавајући то, не сопственим
силама, већ силом и благодаћу Божијом. Наруквице представљају такође
везе (ужад) на рукама Спаситеља у време Његовог страдања.
 Одежду свештеника чине: подризник, епитрахиљ, појас, наруквице и
фелон (или риза).

Подризник је стихар у нешто промењом виду. Он се разликује од стихара

по томе, што се прави од танког белог материјала, и његови рукави су уски са
врпцама на крајевима, којима се они затежу на рукама. Бела боја подризника
подсећа свештеника, да је он дужан да увек има чисту душу и да води
непорочан живот. Осим тога, подризник представља још и онај хитон (доња
одежда), у ком је ходио на земљи Сам Господ наш Исус Христос и у ком је
Он савршио дело нашег спасења.

Епитрахиљ је исто што и орар, али само сложен надвоје тако, да се

обавијајући врат, спушта са предње стране у два краја, који су због
подесности сашивени или нечим сједињени један са другим. Епитрахиљ
представља посебну благодат, двојну у односу на ђакона, која је подата
свештенику за савршавање тајни. Без епитрахиља свештеник не може
савршавати ни једну службу, као ни ђакон - без орара.

Појас се облачи преко епитрахиља и подрасника и представља спремност

на служење Господу. Појас представља такође Божанствену силу, која
укрепљује свештенослужитеље у току њиховог служења. Појас представља и
оно платно, којим се препојасао Спаситељ при омивању ногу ученицима
Својим на Тајној Вечери.

Риза, или фелон, облачи се на свештеника преко осталих одежди. Та

одежда је дуга, широка, без рукава, са отвором за главу од горе и са великим
изрезом спреда због слободног деловања руку. Својим изгледом риза
представља ту порфиру, у коју је био обучен страдајући Спаситељ. Ленте
(траке), нашивене на ризу, представљају сливање Крви, која је текла по
Његовим одеждама. Заједно са тим, риза представља за свештеника и одећу
правде, у коју су они дужни да буду обучени, као служитељи Христови.

Преко ризе, на грудима свештениковим, налази се напрсни крст.

За усрдну, истрајну службу свештеницима се даје као награда

набедреник, тојест четвороугаоно платно, које виси преко рамена на два
угла на десном бедру, представљајући мач духовни, а такође и украси за
главу - скуфија и камилавка.

Епископ (архијереј) се облачи у све одеће свештеничке: подризник,

епитрахиљ, појас, наруквице, само риза је код њега замењена сакосом, а
набедреник палицом. Осим тога, епископ одева омофор и митру.

Сакос - је горња одежда епископа, слична од доле и у рукавима скраћеном

ђаконском стихару, тако што су испод сакоса код епископа видљиви и
подризник и епитрахиљ. Сакос, као и риза код свештеника, представља
порфиру Спаситељеву.

Палица - је четвороугаоно платно, обешено ременом за један угао, преко

сакоса на десном бедру. Као награду за одличну - усрдну службу, право да
носе палицу некада добијају од главног архијереја и заслужни протојереји,
који је носе такође са десне стране, а набедреник у таквом случају премешта
се на леву. Код архимандрита исто као и код архијереја палица је неопходан
део њиховог облачења. Палица као и набедреник, означава духовни мач, тј.
реч Божију, којом су дужна да буду наоружана духовна лица у борби са
неверјем и нечасношћу.
 На раменима, преко сакоса, епископи носе омофор. Омофор је дугачко
широко тракообразно платно, украшено крстовима. Он се поставља на
рамена епископова тако, што се обмотавши око врата, једним својим крајем
спушта спреда, а другим позади. Омофор - је грчка реч и значи нараменица.
Омофор искључиво припада епископима. Без омофора епископ, као
свештеник без епитрахиља, не може да савршава никакву службу. Омофор
подсећа епископа, да је он дужан да се брине о спасењу заблуделих слично
јеванђељском добром пастиру, који, пронашавши изгубљену овцу, њу носи
дому на својим раменима.

На грудима, преко сакоса, осим крста, на епископу се налази још и

панагија, што значи "Свесвета". То је невелик округли медаљон са приказом
Спаситеља или Божије Мајке на себи, украшен разнобојним каменчићима.
 На главу епископову полаже се митра, украшена невеликим иконицама и
разнобојним каменчићима. Митра представља трнов венац, који је био
постављен на главу страдајућег Спаситеља. Митру имају такође и
архимандрити. У изузетним случајевима, владајући архијереј даје право
најзаслужнијим протојерејима при Богослужењима да надену митру уместо
камилавке.

Приликом Богослужења епископи употребљавају жезал или палицу, као

знак највише пастирске власти. Жезал се даје такође архимандритима и
игуманима, као старешинама манастира.

У време Богослужења, под ноге епископове се подмеће орлец. То је

невелики округли саг са изображеним орлом, који лети над градом. Орлец
означава, да је епископ дужан, слично орлу, да се узноси од земаљског ка
небескоме.

Кућну одећу епископа, свештеника и ђакона сачињавају подризник

(полукафтан) и риза. Преко ризе, на грудима епископ носи крст и панагију,
а свештеник - крст.

О поретку црквених Богослужења

Сва црквена Богослужења деле се на три круга: дневни, недељни и

годишњи.

ДНЕВНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

1. Дневним кругом Богослужења се називају она Богослужења, која се

савршавају у св. Православној Цркви у току једног дана (24 сата). Дневних
Богослужења постоји девет: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење,
први час, трећи час, шести час, девети час и Божанствена Литургија.

По узору на Мојсија, који описујући стварање света, почиње "дан" од

вечери, тако и у православној Цркви дан почиње од вечери - вечерњом
службом.

Вечерње - је служба, која се савршава на крају дана, увече. Том службом

ми се захваљујемо Богу за протекли дан.

Повечерје - је служба, која се састоји од читања низа молитава, у којима

ми молимо од Господа Бога опроштење грехова и да Он нама, идућим
(грјадушчим) на спавање, пода покој тела и душе и сачува нас од лукавстава
ђаволских за време сна.
 Полуноћница - служба која је одређена за савршавање у поноћ, као
сећање на ноћну молитву Спаситеља у Гетсиманском врту. Та служба
призива верујуће да буду свагда спремни за дан Страшног Суда, који ће
наступити изненада, као "младожења у поноћи" сагласно причи о десет
девојака.

Јутрење - је служба, која се савршава ујутру, пре изласка сунца. Том

службом ми благодаримо Богу за прошлу ноћ и молимо од Њега милости за
наступајући дан.

Први час, одговара нашем седмом часу изјутра, и освештава молитвом

наступајући дан.

Трећи час, одговара нашем деветом часу изјутра, и сећа нас на силазак
Светог Духа на апостоле.

Шести час, одговара нашем дванаестом часу дана, и сећа нас на распеће
Господа нашега Исуса Христа.

Девети час, одговара нашем трећем сату поподне, и сећање је на крстну

смрт Господа нашега Исуса Христа.

Божанствена Литургија је најважије Богослужење. На њој спомињемо,

сећамо се, целог земног живота Спаситеља и савршава се тајна св.
Причешћа, коју је установио Сам Спаситељ на тајној вечери. Литургија се
служи изјутра, пре подневног јела.

Све ове службе су се у древним данима у манастирима и код отшелника

савршавале посебно, у тачно за сваку, одређено време. Али касније, због
прилагођавања верницима, оне су биле сједињене у три Богослужења:
вечерње, јутрење и дневно.

Вечерње - Богослужење састоји се од деветог часа, вечерњег и

повечерја.

Јутрење - од полуноћнице, јутрења и првог часа.

Дневно - из трећег и шестог часа и Литургије.

Дан уочи великих празника и недељних дана савршава се вечерња

служба, у којој се сједињују: вечерње, јутрење и први час. Такво
Богослужење назива се свеноћним бденијем (свеноћном), јер је код
древних хришћана оно трајало целу ноћ. Реч "бденије" значи: будност.
 Прегледна шема дневног круга Богослужења

Вече.
1. Девети час. - (у 3 часа поподне)

2. Вечерње.

3. Повечерје.

Јутро.
1. Полуноћница. - (у 12 час. ноћу)

2. Јутрење.

3. Први час. - (у 7 час. изјутра)

Дан
1. Трећи час. - (у 9 час. изјутра)

2. Шести час. - (у 12 час.- у подне)

3. Литургија.

НЕДЕЉНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

2. Недељним или седмичним, кругом Богослужења назива се поредак

служби у току седам дана недеље. Сваки дан недеље посвећен је неком
важном догађају или посебно поштованом светоме.

У недељу - Црква спомиње и прославља Васкрсење Христово;

У понедељак (први дан после недеље), прослављају се бестелесне силе -

Ангели, саздани пре човека, најближе слуге Божије;
 У уторак - прославља се свети Јован Крститељ, као највећи од свих
пророка и праведника;

У среду се сећамо како је Јуда издао Господа и у вези са тим, се савршава

служба у сећање на Крст Господњи (посни дан).

У четвртак се прослављају св. Апостоли и св. Николај Чудотворац;

У Петак се спомињу крсна страдања и смрт Спаситеља и савршава се

служба у част Крста Господњег (посни дан).

У суботу - дан покоја - прославља се Божија Мајка, Која се прославља и

свакодневно, праоци, пророци, апостоли, мученици, преподобни, праведни и
сви свети, који су достигли упокојење у Господу. Такође се помињу сви умрли
у истинитој вери и нади на васкрсење и живот вечни.

ГОДИШЊИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

3. Годишњи круг Богослужења је поредак служби у токе целе године.

Сваки дан у току године посвећен је неком од светих, а такође и посебним

светим догађајима -празницима и постовима.

Од свих празника у години највећи празник је Светло Христово Васкрсење

(Пасха). То је Празник над празницима и Слава над славама. Пасха не бива
пре 22-ог марта (4 април по новом) и не бива после 25-ог априла (8 маја по
новом), у први недељни дан после пролећног пуног месеца.

Затим, у току године, постоји дванаест великих празника, установљених у

част Господа нашег Исуса Христа и Божије Мајке.

Постоје и празници у част великих светих и у част бесплотних

(бестелесних) Сила небеских - ангела.

Тако се сви празници у години деле по свом садржају на: Господње,

Богородичине и празнике светих.

По времену празновања празници се деле на: непокретне, који бивају

сваке године увек у исти дан у току месеца, и покретне, који мада увек бивају
у исти седмични дан, падају у различите дане у току месеца, зависно од
времена празновања Пасхе.

По величанствености црквених служби, празници се деле на велике,

средње и мале.

Велики празници увек имају свеноћно бденије; средњи празници - не увек.

 Богослужебна црквена година почиње 1-ог септембра по старом
календару, а цео годишњи круг Богослужења утврђује се у односу на празник
Пасхе.

Подробнија објашњења о празницима и постовима су смештена у делу "О

вери и животу хришћанском", на месту објашњења четврте заповести Закона
Божијег и у Свештеној историји Новог Завета.

О Богослужебним књигама

Прво место међу Богослужебним књигама заузимају: Јеванђеље, Апостол

и Псалтир. Те књиге су узете из Светог Писма - Библије - па се и називају
свештено-богослужебне.

Затим следе књиге: Служебник, Часослов, Требник, књига молебних

песама, Октоих, Минеј месечни, Минеј општи, Минеј празнични, Триод
посни, Триод цветни, Типик или Устав, Ирмолигиј и Каноник. Те књиге су
састављене на основу Св. Писма и Св. Предања, а саставили су их оци и
учитељи Цркве. И називају се црквено-богослужебне.

Јеванђеље је Реч Божија. Она се састоји од четири прве књиге Новог

Завета, које су написали јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован.
Јеванђеље садржи у себи описе земног живота Господа нашег Исуса Христа:
Његово учење, чуда, крсна страдања, смрт, славно васкрсење и вазнесење
Његово на небо. Богослужебно Јеванђеље, има ту посебност, да се осим
обичне поделе на главе и стихове, дели још и на посебне делове, назване
"зачала". На крај књиге ставља се упутство: када читати ово или оно зачало.

Апостол, је књига на црквено-словенском језику, која садржи следеће

књиге Новог Завета: Дела Светих Апостола, саборне посланице и посланице
апостола Павла (осим књиге Апокалипсис). Књига Апостол такође, као и
Јеванђеље подељена је осим на главе и стихове, на "зачала", са упутством
на крају књиге, када и како читати "зачало".

Псалтир - књига пророка и цара Давида. Тако се назива зато, што је

већину псалама у њој написао св. пр. Давид. У тим псалмима св. пророк
открива пред Богом своју душу, све своје радости, туге, каје се због учињених
грехова, прославља бесконачна Божија савршенства, захваљује се Њему за
све Његове милости и благослове, моли помоћ за сва своја дела... Ето зашто
се псалтир употребљава при Богослужењима чешће од свих других
богослужебних књига.
 Књига Псалтир је због употребе на Богослужењима подељена на двадесет
делова, названих "катизмама", а свака "катизма" дели се на три дела,
названих "славама" (антифонима).

Осим обичног Псалтира постоји још и "следовани" Псалтир, и он се

разликује по томе, што у себи садржи три додатка: а) Часослов, б) тропаре и
кондаке, изабране из свих богослужебних књига и в) сва молитвословља,
која треба да читају они који приступају к Св. Тајни Причешћа.

Служебник је књига за свештенике и ђаконе. Она садржи у себи поредак

вечерњег, јутрења и Литургије. На крају служебника налазе се: отпусти,
прокимени, величања и месецослов, тј. списак светих, који се свакодневно
помињу у цркви.

Архијерејски служебник (или "Архијерејски чиновник") разликује се по томе,

што он садржи у себи још и чин освећења антиминса и чинове посвећења у
чтеца, ђакона, свештеника и др.

Часослов је књига, која служи као руководство за чтеце и појце на

клиросу. Часослов садржи у себи поредак свих служби у току дана, осим
Литургије.

Требник је књига, која садржи у себи поредке Св. Тајни (осим тајне Св.
Причешћа и Свештенства) и других обреда - чин отпевања и погребења
умрлих, чин освећења воде, молитве по рођењу детета, приликом давања
имена детету и његовог "оцрковљавања" - увођења у цркву и др.

Књига молебних песама садржи поредак молебана (молебних песама) за

разне прилике у животу.

Октоих или Осмогласник садржи у себи песме (тропаре, кондаке, каноне

и остале), подељене на осам напева или "гласова". Сваки глас, са своје
стране, садржи у себи песме за целу седмицу, јер се службе Октоиха
понављају једном у осам недеља. Поделу црквеног појања на гласове
савршио је чувени песмопојац грчке Цркве св. Јован Дамаскин (VIII в.). Њему
се приписује и састављање Октоиха, мада треба приметити, да су у
састављању Октоиха учествовали и св. Митрофан, епископ Смирнски, св.
Јосиф песмописац и други.

Минеј Месечни садржи у себи молитве у част светих за сваки дан у години
и величанствене службе на Господње и Богородичине празнике, који падају у
одређени дан у месецу. По броју од 12 месеци он се дели на 12 посебних
књига.

Минеј Општи садржи у себи песме заједничке за цео чин светих, на

пример, у част пророка, апостола, мученика, преподобних и осталих. Он се
употребљава приликом Богослужења у том случају, када неком светом није
састављена посебна служба у Минеју Месечном.

Минеј Празнични садржи у себи службе Великих Празника, извучене из

Минеја Месечног.
 Триод Посни садржи у себи молитвословља за дане Великог Поста и за
припремну недељу за њега, почевши од недеље Цариника и Фарисеја и до
Пасхе. Реч "Триод" је грчка и значи трипјеснец. Такав назив та књига, и
следећа после ње "Триод Цветни", добила је зато, што се у њима налазе не
пуни канони, већ састављени од свега три песме, уместо обичних девет
песама канона.

Триод Цветни садржи у себи песме од дана Св. Пасхе до недеље Свих
Светих (тј. до 9-те недеље, рачунајући од дана Пасхе).

Типик или Устав садржи у себи детаљно упутство: у који дан и час, при
каквим Божанственим службама и у каквом поретку треба читати или певати
молитвословља, која се налазе у служебнику, часослову, октоиху и другим
богослужебним књигама.

Ирмолигиј садржи у себи изабране песме из различитих канона, назване

ирмосима (ирмос је прва строфа сваке песме канона).

Јектеније

За време Богослужења ми често чујемо низ молитвених прозби

(молитава), произнетих отегнуто, лагано, које изговара ђакон или свештеник
у име свих који се моле. После сваке прозбе хор пева: "Господи, помилуј!"
или "Подаи Господи". И то називамо јектенијом. Јектенија је грчка реч и
значи: "приљежно (марљиво) мољење".

Најчешће употребљаваних јектенија има пет:

1. Велика иили мирна јектенија, која почиње речима: "миром Господу

помолимсја". Она има много мољења и прозби и после сваке од њих се
поје: "Господи, помилуи!"

2. Мала јектенија је скраћена велика. Она почиње речима: "Паки и паки

(тј. опет и опет) миром Господу помолимсја!" и има свега две прозбе.

3. Сугyбa јектенија почиње речима: "Помилуи нас, Боже, по велицеј

милости Твојеи, молимтисја, услиши и помилуи". На сваку прозбу сугубе
јектеније, хор одговара трикратно "Господи, помилуи!" Зато се и сама
јектенија назива сугубом, што значи усиљено (посебно усрдно).

4. Прозбена јектенија почиње речима: "Исполним (доведимо до пуноће,

принесимо у свој пуноћи) утренјују (или вечернјују) молитву нашу
Господеви" (Господу). После сваке прозбе у прозбеној јектенији, осим прве
две, хор поје: "Подаи, Господи!"
 5. Заупокојна јектенија састоји се из прозби Господу за то, да Он упокоји у
Царству Небеском, душе умрлих, опростивши им сва сагрешења.

Свака јектенија завршава се возгласом (гласом) свештеника, који

прославља Пресвету Тројицу.

Свеноћно бденије

Свеноћним бденијем, или краће свеноћном, назива се такво

Богослужење, које се савршава увече, дан пре неког посебно поштованог
празничног дана. Оно се састоји из сједињења вечерњег у јутарњег и првог
часа, при чему се, како вечерње тако и јутрење, савршавају величанственије
и у осветљенијем храму, него у другим данима.

То Богослужење се назива свеноћном, јер је још у древним временима

оно почињало касно увече и трајало је сву ноћ - до свитања.

Затим, излазећи у сусрет немоћима верујућих, стали су почињати то

Богослужење нешто раније и чинити скраћења у читањима и певањима, а
затим оно се и завршава не тако касно. А предходни назив његов - свеноћно
бденије - сачувао се.

1. ВЕЧЕРЊЕ

Вечерње по свом саставу представља и подсећа на времена

старозаветна: стварање света, грехопад првих људи, изгнање из раја,
покајање и молитву њихову за спасење, затим, наду људи, сагласно обећању
Божијем, на Спаситеља, и на крају, испуњење тог обећања.

Вечерње, пре свеноћног бденија, почиње отварањем царских врата.

Свештеник и ђакон у тишини каде престол и сав олтар, и колутови кадионог
дима испуњавају простор олтара. То кађење у тишини представља почетак
стварања света. "У почетку створи Бог небо и земљу". А земља је била
невидљива и пуста. И Дух Божији дизаше се над првосазданом материјом
земље, удахњујући у њу живоносну силу. Али још се није чула стваралачка
реч Божија.

Али ево, свештеник, ставши пред престол, првим возгласом прославља

Творца, и Саздатеља света - Пресвету Тројицу: "Слава Свјатеи и
Јединосушчнеи, и Животворјашчеи, и нераздљнеи Троице, всегда, ниње
и присно и во вјеки вјеков". Затим он три пута позива веруjуће: "Приидите,
поклонимсја, Цареви нашему Богу. Приидите, поклонимсја и припадем
Христу, Цареви нашему Богу. Приидите, поклонимсја и припадем
Самому Христу, Цареви и Бoгy нашему. Приидите поклонимсја и
припадем Јему". Јер "све кроз Њега постаде (тј. постоји, живи) и без Њега
ништа не постаде, што је постало" (Јован 1, 3).

Као одговор на то призивање хор величанствено поје 103-и псалм о

стварању света, прослављајући премудрост Божију: "Благослови душе
моја, Господа! Благословен јеси, Господи! Господи, Боже мои,
возвеличилсја јеси зјело (тј. веома)... всја премудростију сотворил јеси.
Дивна дјела Твоја, Господи! Слава Ти, Господи, сотворившему всја!"

За време тог певања свештеник излази из олтара, улази међу људе и

обавља кађење целог храма и оних који се моле, а ђакон претходи њему са
свећњаком у руци.

То свештенодејство подсећа људе који се моле, не само на стварање

света, већ и на првобитни, блажени, рајски живот првих људи, када је Сам
Бог ходио међу људима у рају. Отворена царска врата значе, да су тада
рајске двери биле отворене за све људе. Али људи саблажњени ђаволом,
нарушили су вољу Божију, сагрешили су. Својим грехопадом људи су се
лишили рајског живота. Они су били изгнани из раја - и двери рајске за њих
су се затвориле.

У знак тога, по савршењу кађења у храму и по окончању певања псалма,

царска врата се затварају.

Ђакон излази из олтара и зауставља се пред затвореним царским

вратима, као некада Адам пред затвореним вратима раја, и изговара велику
јектенију:

Помолимо се Господу, помиривши

Миром Господу се са свим нашим ближњима, не
помолимсја. имајући ни на кога гнева или
непријатељства.

О свишнем мире и спасении Помолимо се, да нам Господ

душ наших Господу ниспошље "свишнии" - небески мир и
помолимсја... спасе наше душе...

После велике јектеније и возгласа свештениковог поју се изабрани

стихови из прва три псалма:

Блажен муж, иже не иде на Блажен човек, који не иде на скуп са

совт нечестивих. нечастивима.

Јако вест Господ пут

Јер зна Господ живот праведних, и
праведних и пут нечестивих
живот нечастивих ће пропасти...
погибнет...

Затим ђакон изговара (возглашава) малу јектенију: "Паки и паки (опет и

опет) миром Господу помолимсја..."

После мале јектеније хор стиховима из псалама призива:

Господи, воззвах к Тебје, Господе! к Теби зовем: услиши

услиши мја ... ме ...

Да исправитсја молитва Нека се уздигне молитва моја, као

моја, јако кадило пред Тобоју... тамјан кадиони према Теби...

Услиши мја Господи ... Услиши мене, Господе!...

За време певања тих стихова ђакон савршава кађење храма.

Тај моменат Богослужења од затварања царских врата, молитве велике

јектеније и певање псалама, представља несрећно стање, у које је дошао
људски род после грехопада прародитеља, када су се заједно са
греховношћу појавиле свакакве потребе, болести и страдања. Ми призивамо
к Богу: "Господи, помилуи!" Молимо мир и спасење душа наших. Ми се
скрушавамо због тога, што смо послушали нечастиви савет ђаволски. Ми
молимо од Бога опроштај грехова и избављање од несрећа, и сву своју наду
полажемо на милост Божију. Ћаконско кађење за то време, означава те
жртве, које су се приносиле у Старом Завету, а исто тако и наше молитве
које се вазносе к Богу.

Певању старозаветних стихова: "Господи воззвах:" присаједињују се

стихире, тј. песме новозаветне, у част празника.

Последња стихира се назива богородичен или догматик, јер се та

стихира поје у част Божије Мајке и у њој се излаже догмат (главно учење
вере) о оваплоћењу Сина Божијег од Дјеве Марије. На дванаест празника
уместо богородичног-догматика поје се посебна стихира у част празника.

Приликом певања богородичњег (догматика), царска врата се отварају у

савршава се вечерњи вход: из олтара кроз северне двери излази
свештеносац и за њим ђакон са кадилом, а затим и свештеник. Свештеник се
зауставља на амвону лицем према царским вратима, благосиља
крстообразно улаз, и када ђакон изговори речи: "премудрост прости!"
(значи: пажња премудрости Господњој, стојте право, бдијте), он улази,
заједно са ђаконом, кроз царска врата у олтар и зауставља се на горњем
месту.

Хор за то време поје песму Сину Божијем, Господу нашем Исусу Христу:
"Свете тихии свјатие слави Бессмертного Отца, Небесного, Свјатого,
Блаженного, Иисусе Христе! Пришедше на запад солнца, видевше свет
вечернии, појем Отца, Сина и Свјатого Духа, Бога. Достоин јеси во всја
времена пет бити гласи преподобними. Сине Божии, живот дајаи, темже
мир Тја славит."

У тој песми-химни, Син Божији назива се тихом светлошћу од Небеског

Оца, јер је Он дошао на земљу не у пуној Божанственој слави, већ тихом
светлошћу те славе. У тој песми се говори, да се само гласовима
преподобних (а не нашим грешним устима) Њему може вазносити (уздизати),
Њега достојна песма и савршавати се дужно прослављање.

Вечерњи вход подсећа верујуће на то, како су старозаветни праведници,

сагласно обећању Божијем, праобразима и пророчанствима, очекивали
долазак Спаситеља света и како се Он јавио у свет због спасења људског
рода.

Кадило са тамјаном, при вечерњем входу, означава, да се молитве наше,

по заступништву Господа Спаситеља, као тамјан, узносе к Богу, а такође
означава и присуство у храму Духа Светога.

Крстообразно благосиљање улаза на царским вратима означава, да се

кроз Крст Господњи нама изнова откривају двери раја.

После песме: "Свјете тихии"... поје се прокимен, тј. кратак стих из Светог
Писма. На васкршњем вечерњем се поје: "Господ воцарисја, в лепоту (тј.
дивоту) облечесја", а у другим данима поју се други стихови.

По окончању певања прокимена, на велике празнике читају се паримеји.

Паримеји се изабрана места из Светог Писма, у којима се садрже
пророчанства или се указују праобрази, који се односе на празничне
догађаје, или се предаје поука, као да она долази од оних самих светих
угодника, чију успомену тада савршавамо.

После прокимена и паримеја ђакон произноси сугубу (тј. усиљену)

јектенију: "Рцем (кажимо, говоримо, почнимо се молити) вси, от всеја души
и от всего помишленија нашего, Рцем ..."

Затим се чита молитва: "Сподоби, Господи, в вечер сеи без греха

сохранитисја нам..."
 После те молитве, ђакон произноси прозбену јектенију: "Исполним
(доведимо до пуноће, принесимо у свој пуноћи) вечернјују молитву нашу
Господеви (Господу)..."

На веће празнике после сугубе и прозбене јектеније савршава се литија и

благосиљање хлебова.

Литија, то је грчка реч, и значи општа молитва. Литија се савршава у

западном делу храма, око улазних западних двери. То мољење се у древној
цркви савршавало у предворју, са тим циљем, да би се дала могућност
онима који ту стоје, оглашенима и онима који се кају да приме учешће у
општој молитви поводом великог празника.

После литије следи благословљење и освештавање пет хлебова,

пшенице, вина и јелеја, као сећање на такође древни обичај да се дели
храна онима који се моле, а дошли су понекад издалека, да би они могли да
се укрепе за даљи наставак Богослужења. Пет хлебова се благосиљају у
сећање на то како је Спаситељ наситио пет хиљада људи са пет хлебова.
Освећеним јелејем свештеник после, за време јутрења, после целивања
празничне иконе, помазује оне који се моле.

После литије, а ако се она не савршава, тада после прозбене јектеније,

поју се "стихире на стиховне". Тако се називају посебни стихови, написани у
част догађаја који спомињемо.

Вечерње се завршава читањем молитава св. Симеона Богопримца: "Ниње

отпушчаеши раба Твојего, Владико, по глаголу Твојему с миром: јако
видеста очи мои спасение Твоје, јеже јеси уготовал пред лицем всјех
лјудеи, свет во откровение јазиков, и славу лјудеи Твоих Израилја",
затим читањем трисветог и молитвом Господњом: "Отче наш...", певањем
Архангелског поздрава Богородици: "Богородице Дјево, радуисја..." или
тропара празника и, на крају, после трикратног певања молитве праведног
Јова: "Буди имја Господне благословенно отнине и до вјека", завршним
благословом свештеника: "Благословение Господне на вас Того
благодатију и человеколјубием - всегда, нине и присно, и во вјеки
вјеков".

Крај вечерњег - молитва св. Симеона Богопримца и Ангелски поздрав

Богородици - указују на испуњење обећања Божијег о Спаситељу.

Одмах после окончања вечерњег, при свеноћном бденију, почиње јутрење

читањем шестопсалмија.

2. ЈУТРЕЊЕ

Други део свеноћног бденија - јутрење сећа нас на времена новозаветна:

јављање Господа нашег Исуса Христа у свету, због нашег спасења, и на
Његово славно Васкрсење.
 Почетак јутрења директно нам указује на Рождество Христово. Он почиње
славословљем ангела, који су се јавили витлејемским пастирима: "Слава в
вишних Богу, и на земли мир, в человецјех благоволение".

Затим се чита шестопсалмије, тј. шест изабраних псалама цара Давида

(3, 37, 62, 87, 102 и 142), у којима се изображава греховно стање људи,
испуњено мукама и невољама, и ватрено се изражава једина нада људи који
очекују, милосрђе Божије. Током шестопсалмија молитвеници пазе са
посебном усредсређеношћу и страхопоштовањем.

После шестопсалмија, ђакон произноси велику јектенију.

Затим се громко и радосно поје кратка песма, у стиховима, о јављању

Исуса Христа у свет људима: "Бог Господ и јависја нам, благословен
грјадии во имја Господне!" тј. Бог - Господ, и јави нам се, и достојан
прослављења онај који иде у славу Господа.

После тога се поје тропар, тј. песма у част празника или празнованог
светитеља, и читају се катизме - одвојени делови Псалтира, које се састоје
од неколико наизменичних псалама. Читање катизми, исто као и читање
шестопсалмија, призива нас на помисли о нашем несрећном греховном
стању и да положимо сву наду на милост и помоћ Божију. Катизма значи
седење, јер се за време читања катизми може седети.

По окончању катизме, ђакон произноси малу јектенију, а затим се

савршава полијелеј. Полијелеј је реч грчка и значи: "многомилостиво" или
"много освећено".

Полијелеј је навеличанственији део свеноћног и изражава прослављање

милости Божије, јављене нама доласком Сина Божијег на земљу, и Њиме
учињеним чином нашег спасења од власти ђавола и смрти.

Полијелеј почиње величанственим певањем хвалебних стихова:

Хвалите имја Господне, хвалите раби Господа. Аллилуија!

Благословен Господ от Сиона, живии во Иерусалиме. Аллилуија!

Исповедаитесја Господеви, јако благ, јако во вјек милост Јего.

Аллилуиа! тј. прослављајте Господа, јер је Он благ, јер је милост Његова
(према људима) заувек.

Исповедаитес Богу небесному, јако в век милост Јего. Аллилуија!

При певању тих стихова у храму се пале сва светла, царска врата се
отварају, и свештеник, предвођен ђаконом са свећом, излази из олтара и
савршава кађење по целом храму, у знак страхопоштовања према Богу и
светима Његовим.
 После певања тих стихова поју се, у васкршње дане, посебни васкршњи
тропари; тј. радосне песме у част Васкрсења Христовог, у којима се говори,
како су се ангели јавили мироносицама, које су дошле код гроба
Спаситељевог, и обавестили их о васкрсењу Исуса Христа.

А о другим великим празницима, уместо васкршњих тропара, поје се пред

иконом празника величање - кратки хвалебни стих у част празника или
светога.

После васкршњих тропара, или после величања, ђакон произноси малу

јектенију, затим прокимен, и свештеник чита Јеванђеље.

На васкршњој служби чита се Јеванђеље о Васкрсењу Христовом и о

јављању васкрслог Христа Својим ученицима, а у друге празнике чита се
Јеванђеље, које се односи на празновани догађај или на прослављаног
светог.

По прочитаном Јеванђељу, на васкршњој служби поје се величанствена

песма у част васкрслог Господа: "Воскресение Христово видевше,
поклонимсја свјатому Господу Иисусу..."

Јеванђеље се износи на средину храма, и верујући га целивају. О другим

празницима верујући целивају празничну икону. Свештеник их помазује
благословеним уљем и дели освештани хлеб.

После певања: Воскресение Христово: поје се још неколико кратких

молитвословља. Затим ђакон чита молитву: "Спаси, Боже, лјуди Твоја..." и
после возгласа свештеника: "Милостју и шчедротами..." почиње певање
канона.

Каноном на јутрењу називају се сабране песме, састављене по одређеном

правилу. "Канон"је грчка реч и значи "правило".

Канон се дели на девет делова (песама). Први стих сваке песме, који се
поје, назива се ирмос, што значи веза. Тим ирмосима као да се везује цео
састав канона у једну целину. Остали стихови сваког дела (песме), највећим
делом се читају и називају се тропарима. Друга песма канона, као покајна,
изводи се само у Великом Посту.

У састављању тих песама посебно су се потрудили: св. Јован Дамаскин,

Козма Мајумски, Андреј Критски (велики покајни канон) и многи други. При
томе они су се неизмењиво руководили одређеним песмама и молитвама
светих лица, и то: пророка Мојсија (за 1 и 2 ирмос), пророчице Ане, матере
Самуилове (за 3-и ирмос), пророка Авакума (за 4 ирмос), пророка Исаије (за
5 ирмос), пророка Јоне (за 6 ирмос), тројице дечака (за 7-и и 8-и ирмос) и
свештеника Захарије, оца Јована Претече (за 9-и ирмос).

Пре деветог ирмоса ђакон возглашава: "Богородицу и Матер Свјета в

песнех возвеличим!" и савршава кађење храма.
 Хор за то време поје песму Богородици: "Величит душа Моја Господа и
возрадовасја дух Мои о Бозе Спасе Моем..." Сваком стиху се
присаједињује припев: "Честнеишују херувим и славнеишују без
сравненија серафим, без истленија Бога Слова рождшују, сушчују
Богородицу, Тја величаем".

По окончању песме Богородици, хор продужава певање канона (9-е

песме).

О општем садржају канона може се рећи следеће. Ирмоси подсећају

верујуће на старозаветна времена и догађаје из историје нашег спасења и
постепено приближавају нашу мисао ка догађају Рождества Христовог. А
тропари канона посвећени су новозаветним догађајима и представљају низ
стихова или песама у славу Господа и Божије Мајке, а такође и у част
празнованог догађаја, или светога, који се прославља на тај дан.

После канона се поју похвални псалми - стихире хвалебне (похвалне) - у

којима се сва створења Божија призивају да прославе Господа: "Всјакое
дихание да хвалит Господа..."

После певања похвалних псалама следује велико славословље. Царска

врата се отварају при певању последње стихире (у недељу богородичен) и
свештеник возглашава: "слава Тебје, показавшему нам свјет!" (У древним
временима тај возглас је претходио појави сунчевих зрака).

Хор поје велико славословље, које почиње речима: "Слава в вишних

Богу, и на земли мир, в человецјех благоволение. Хвалим Тја,
благословим Тја, кланјаемтисја, славословим Тја, благодарим Тја,
великија ради слави Твоеја..."

У "великом славословљу" ми се захваљујемо Богу за дневну светлост и за

даровање духовне светлости, тј. Христа Спаситеља, који је просветио људе
Својим учењем - светлошћу истине.

"Велико славословље" завршава се певањем трисветог: "Свјатии Боже" ...

и тропаром празника.

После тога ђакон произноси заредом две јектеније: сугубу и прозбену.

Јутрење на свеноћном бденију завршава се отпустом - свештеник се

обраћа молитвеницима, говорећи: "Христос истиннии Бог наш (а на
васкршњој служби: Воскресии из мертвих, Христос истиннии Бог наш...),
молитвами пречистија Своеја Матере, свјатих славних апостол... и всјех
свјатих, помилует и спасет нас, јако благ и человеколјубец".

На крају хор поје молитву, да би Господ сачувао на многа лета

Православно Епископство, архијереја који има првенство и све православне
хришћане.

Одмах, после тога, почиње последњи део свеноћног бденија - први час".
 Служба првог часа састоји се из читања псалама и молитава, у којима ми
молимо Бога, да Он изјутра услиши наш глас и исправи дела руку наших у
наставку дана. Служба првог часа се окончава победном песмом у част
Божије Мајке: "Взбраннои Војеводје побједитељнаја..." У тој песми Божију
Мајку ми називамо "победоносним вождем против зла". Затим свештеник
произноси отпуст 1-ог часа. Тиме се завршава свеноћно бденије.

Божанствена Литургија

Литургија је најважније Богослужење, и за време ње се савршава

Најсветија Тајна Причешћа, коју је установио Господ наш Исус Христос у
четвртак увече, дан уочи Његових крстних страдања. Омивши ноге Својим
апостолима да би им показао пример смирења, Господ је, подавши хвалу
Богу Оцу, узео хлеб, благословио га, преломио и дао апостолима, говорећи:
"узмите, једите; ово је Тело Моје, које се за вас ломи"; потом Он је узео
чашу са вином, такође благословио и подао апостолима, говорећи: "пијте из
ње сви: јер ово је Крв Моја Новога Завета, која се пролива за вас и за
многе ради отпуштања грехова"; причестивши их, Господ им је дао
заповест да увек савршавају ту Тајну: "ово чините за Мој спомен". (Мт. 26,
26-28; Лук. 22, 19; 1 Кор.11, 24).

Апостоли су савршавали Св. Причешће по заповести и примеру Исуса

Христа и научили су хришћане да савршавају ту велику и свету Тајну. У
првим временима поредак и образ савршавања Литургије предавао се
усмено, и све молитве и свештене песме училе су се напамет. Затим се
почело појављивати и писмено излагање апостолске Литургије. У току
времена Литургија се попуњавала новим молитвама, песмама и свештеним
делањима, што је довело у разним црквама до нарушавања једнообразности
у њеном савршавању. Јављала се потреба да се обједине сви чинови у току
Литургије, да се унесе једнообразност у њеном поретку. То је и било учињено
у четвртом веку, када су се прекинули прогони хришћана и када је
хришћанска Црква добила могућност да приступи ка благоустројству свог
унутарњег живота (Васељенски Сабори). У то време Св. Василије Велики
записао је и подао је на општу употребу чин Литургије који је он саставио, а
Св. Јован Златоуст унеколико је скратио тај чин. У основу тог чина била је
уграђена древна Литургија Св. апостола Јакова, првог епископа
јерусалимског.

Св. Василије Велики био је архиепископ Кесарије Кападокијске (у Малој

Азији). "Великим" је назван због великог његовог подвига на корист Цркве. Он
је оставио после себе много црквених текстова, много молитава и црквених
правила. Упокојио се 379 г.

Св. Јован Златоуст био је архиепископ Константинопољски. "Златоустим"

је прозван за посебну лепоту изражавања, са којом је он проповедао Реч
Божију. Он је такође оставио после себе много црквених дела. Он је
унеколико (у молитвама, које свештеник чита тајно) скратио чин Литургије Св.
Василија Великог, али никакве суштинске измене није допустио. Упокојио се
402. г. у прогонству.

Литургија има различите називе. Први назив "Литургија" грчки је, и значи
"заједничка служба" и указује на то, да је Тајна Светог Причешћа
умилостивљујућа Жртва Богу за грехе целе заједнице верујућих, - живих и
мртвих. Пошто се Тајна Св. Причешћа на грчком назива Евхаристијом, што
значи "захвална жртва", и Литургија се назива такође "Евхаристијом". У
Русији се Литургија најчешће назива "обеднеи", јер се њено савршавање
практикује до подне - у време обеда, а Тело и Крв Христови, који се
предлажу (износе пред верујуће) у Тајни Св. Причешћа, у Речи Божијој
називају се "Трпезом" и "Вечером" Господњом (1 Кор. 10, 21; 11, 20). - У
апостолско време Литургија се називала још "ломљење хлеба" (Дела. 2, 46).
На Литургији се спомиње земни живот и учење Исуса Христа од рођења па
до вазнесења Његовог на небо и спасоносна блага која нам је Он донео на
земљу.

Поредак Литургије је овакав: у почетку се припремају ствари за Тајну,

потом се верујућу припремају за Тајну, и на крају, савршава се сама Тајна, и
верујући се причешћују. Литургија, на тај начин, дели се на три дела и то су:
1) "проскомидија", 2) Литургија "оглашених" и 3) Литургија "верних",

I. Проскомидија

"Проскомидија" - је грчка реч и значи: приношење. Тај назив први део

Литургије добио је од обичаја древних хришћана да приносе хлеб, вино и све
што је потребно за савршавање Литургије; а затим, и сам хлеб, који се
употребљава у њој, назива се просфором, што значи: приношење. Хлеб
(просфора) мора бити квасни (нарастао), чист, пшенични. Сам Господ Исус
Христос за савршавање Тајне Св. Причешћа узео је квасни, а не пресни,
хлеб. - Просфора мора бити округла и састојати се из два дела на слику
двема природама Исуса Христа - Божанској и човечанској; на доњој страни
просфоре налази се печат са приказаним крстом а у његовим угловима -
почетна слова имена Христа Спаситеља: ИС. ХР и грчке речи: НИ-КА; то
значи: ИсусХристос побеђује. Вино за Тајну мора бити од грожђа, црвено, јер
црвена боја представља боју крви; вино се меша са водом као сећање на то,
што су из прободеног ребра Спаситељевог на крсту истекли Крв и вода. За
проскомидију се употребљава пет просфора у сећање на то како је Христос
чудесно наситио више од пет хиљада људи са пет хлебова, и тај догађај је и
дао Исусу Христу повод да учи народ о духовном насићењу и о нетрулежној,
духовној храни, која се и подаје у Тајни Св. Причешћа (Јован 6, 22-58). Али за
само причешћивање се увек употребљава једна просфора (Агнец), по речи
апостола: "један хлеб, и ми многи смо једно тело; пошто се сви од једног
хлеба причешћујемо" (1 Кор. 10, 17), а зато, по својој величини, та
просфора треба да одговара броју причасника.

САВРШАВАЊЕ ПРОСКОМИДИЈЕ

Припремивши се, по црквеном уставу, за савршавање Литургије,

свештеник и ђакон читају пред затвореним царским вратима, такозване
"исходне" молитве и облаче се у олтару у свештене одежде. Пошавши затим,
ка жтрвенику, свештеник, благословивши почетак проскомидије, узима прву
(јагњичну) просфору и копљем је дели на три изображена крста, говорећи:
"в воспоминание Господа и Бога, и Спаса нашего Иисуса Христа". То
значи: проскомидија се савршава по заповести Исуса Христа. Из те
просфоре свештеник копљем изрезује средину, у облику коцке, произносећи
речи прор. Исаије: "јако (као) овча на заколение ведесја и јако агнец
непорочен, прјамо стригушчего јего безгласен, тако не отверзает уст
своих; во смирении јего суд его взјатсја; род же јего кто исповест; јако
вземлетсја отземли живот јего" (Ис. 53, 7-8). Тај коцкасти део просфоре
назива се Агњецем (Јован 1, 29) и полаже се на дискос. - Затим, свештеник
крстообразно зарезује са доње стране Агњец уз произношење речи: "жретсја
(приноси се на жртву) Агнец Божии, вземлјаи (узевши на Себе) грех мира,
за мирскии живот и спасение", и пробада десну страну Агњеца копљем,
изговарајући речи јевенђелисте: "једин от воин копием ребра Ему прободе
и абие (одмах) изиде кров и вода; и видевии свидетељствова и истинно
јест свидетељство јего" (Јован. 19, 34); слично тим речима он у чашу
(путир) улива вино, помешано са водом. - Из друге просфоре, назване
"богородичином", свештеник узима једну честицу у част Божије Мајке и
полаже је са десне стране Агњеца на дискосу. - Из треће просфоре, назване
"девјатичном", узима се девет честица у част светих: Јована Крститеља,
пророка, апостола, светитеља, мученика, преподобних, бесребреника,
Боготаца Јоакима и Ане и тог светитеља, чија се Литургија савршава (св.
Василије Велики или св. Јован Златоуст); те честице полажу се са леве
стране Агњеца на дискосу, по три честице у једном реду. Из четврте
просфоре узима се честица за живе и полаже се испод Агњеца на дискосу;
из пете - за умрле и полаже се испод честице извађене за живе. На крају,
ваде се честице из просфоре, које ће се подати верујућима; истовремено се
чита одговарајуће "помињање" за здравље и спасење живих и за упокојење
преминулих слугy Божијих; честице из тих просфора полажу се заједно са
честицама, извађеним из четврте и пете просфоре.

На крају проскомидије свештеник благосиља кадило са тамјаном и

окадивши звездицу, ставља је изнад Агњеца и честица, да би их сачувао у
постављеном поретку, покрива дискос и путир са два невелика покрова и од
горе још са једним нешто већим, који се назива "воздухом", кади пред
Даровима и моли Господа да благослови предложене (принесене) Дарове,
помињући принесене дарове, за кога су принесени, као и да њега самог
учини достојним за свештенодејство божанствених Тајни.
 Употребљени свештени предмети за време проскомидије и савршени
чинови имају символичко значење: дискос представља и витлејемску
пећину и Голготу, звездица витлејемску звезду и Крст, покрови - пелене
порођајне, пелене и плаштаницу, што су се налазиле у гробу Спаситељевом,
путир - ту Чашу, у којој је свештенодејствовао Исус Христос, припремање
Агњеца - суд, страдања и смрт Исуса Христа, а његово пробадање копљем -
пробадање, које је учинио један од војника на Телу Спаситељевом.
Сједињење свих честица у одређеном поретку на дискосу означава сву цркву
Божију, чији су чланови: Божија Мајка, ангели, сви свети угодници Божији,
сви верујући хришћани - живи и умрли, а Глава њена - Сам Господ наш
Спаситељ. Кађење представља осењивање Св. Духа, чија благодат се јавља
у тајни Св. Причешћа.

Проскомидију савршава свештеник на жртвенику при затвореном олтару

полугласно. Она се завршава, када се на клиросу прочитају 3-и и 6-и (а
некада и 9-и) час по Часослову.
 II. Литургија оглашених

Други део Литургије назива се Литургијом "оглашених", јер приликом њеног

савршавања могу присуствовати и оглашени, тј. они који се спремају да
приме Св. Крштење. А такође и они који се кају, одлучени (удаљени) за
тешке грехе од Св. Причешћа.

Ћакон, примивши благослов од свештеника, излази из олтара на амвон

(место наспрам царских врата) и громко произноси: "Благослови, владико!",
тј. благослови почетак службе и учешће сабраних верујућих у молитвеном
прослављању Бога. Свештеник у првом свом возгласу прославља Свету
Тројицу: "Благословено (тј. достојно прослављања) царство Отца, и Сина,
и Свјатаго Духа, ниње и присно (увек), и во вјеки вјеков (вечно)". Појци
поју: "амин" (заиста је тако). Затим ђакон произноси велику јектенију, у којој
се набрајају разноврсне хришћанске потребе и наша прошења к Господу, а
свештеник у олтару се моли тајно, да Господ погледа на тај храм и људе који
се моле и испуни њихове потребе. Велика јектенија почиње напомињањем
да се Господу морамо молити "миром", тојест помирени са свима, не
имајући ни на кога гнева и непријатељстава; по учењу Спаситељевом, ми не
можемо приносити Богу дарове, ако имамо "било шта против ближњега"
(Мат. 56, 23-24). Највише благо, за које следује да се молимо је - душевни
мир и спасење душе; О свишнем (небесном) мире и спасении душ наших";
тај мир је спокојство савести, тај радосни осећаj, који ми осећамо, нпр. ,
после пажљиве исповести, достојног причешћа Св. Тајнама, у саосећајном
односу према судбини ближњега, после сваког доброг дела; тај мир
Спаситељ је предао апостолима у последњој беседи на Тајној Вечери (Јован
14, 27). "О мире всего мира" - да не би било раздора и непријатељстава
међу народима и државама у целом свету (миру, васељени). "О
благостојании свјатих Божиих церквеи" - да би православне цркве у свим
државама тврдо и непоколебиво, на основу Речи Божије и правила
Васељенске цркве, исповедале свету православну веру, не упадајући у
погибељне јереси и не допуштајући расколе, "о соединении всех" верујућих
у једно стадо Христово (Јован.10, 16). Молимо се "о свјатем храме сем",
који представља главну светињу парохије и мора бити предмет посебне
бриге свакога парохијана, да би Господ сачувао њега од пожара, крађе и
других несрећа, и оне, који улазе у њега ("в оњ") са искреном вером,
страхопоштовањем и страхом Божијим. Молимо се "о патриархах,
митрополитах, архиепископах и епископах", јер њима припада главни
надзор за чистоту Хришћанске Вере и хришћанску моралност; "о
благоверних правителјах" - за благоверне владаре, који чувају слободу
Православне Вере и општи законски поредак за миран живот свих грађана -
"О граде сем" (или село) у ком ми живимо и трудимо се, "о всјаком граде,
стране, и вероју живушчих в них", молимо се такође по осећаjу
хришћанске љубави и за све друге градове и околину њихову и за све
верујуће људе који у њима живе. "О благорастворении воздухов, о
изобилии плодов земних, и временех мирних": молимо се за добре
благотворне временске услове, да би земља дала изобиље свих плодова,
неопходних за исхрану свих житеља у крају - и за времена мирна, да међу
грађанима не би било непријатељстава или сукоба, који удаљују од мирног и
часног труда. - "О плавајушчих, путешествујушчих, недугујушчих
(болесних), страждушчих (који имају многе патње и туге на души),
плененних (заточених) и о спасении их" - сва она лица, која чешће од
других, имају потребу за Божанственом помоћи и нашом молитвом. Молимо
се: "О избавитисја нам от всјакија скорби, гнева и нужди". - Затим молимо
од Господа, да Он заступи и сачува нас не по делима нашим или заслугама
нашим, којих у нама нема, већ само по Својој милости (благодати), -
"Заступи, спаси, помилуи и сохрани нас, Боже, Твоеју благодатију". У
последњим речима јектеније, "помјанувше", тј. призвавши у помоћ Божију
Мајку и све свете, ми предајемо, поверавамо Христу Богу себе и једни друге,
да би Он руководио нама по Својој премудрој вољи. Свештеник завршава
велику јектенију возгласом: "јако (зато што) подобает (приличи, припада)
Тебје всјакаја слава, чест и поклонение Отцу, и Сину, и Свјатому Духу,
ниње и присно и во вјеки вјеков": и тај возглас у себи садржи, по обрасцу
молитве Господње, славословље, прослављање Господа Бога.

После велике јектеније поју се псалми 102-и: "Благослови, душе моја,

Господа..." и 145-и: "Хвали, душе моја Господа...", раздељени малом
јектенијом: "паки и паки (још, опет) миром Господу помолимсја". У
наведеним псалмима изображени су благослови Божији роду људскоме:
срце (душа) хришћанина дужно је да прославља (благосиља) Господа, Који
очишћује и исцељује наше душевне и телесне немоћи, Који испуњава наше
благе жеље, Који избавља од греха живот наш - и не заборављати све
Његове благослове (давања и поуке); Господ - дарежљив, милостив и
дуготрпељив; Он чува истину заувек, чини суд увређенима, даје храну
гладнима, ослобађа утамничене (оковане), љуби праведнике, прима сироте
и удовице и кажњава грешнике... Ти псалми називају се изобразитељним, а
пошто је одређено да се они певају на два клироса наизменично, на грчком
они се називају такође "антифонима". На дванаест Господњих празника
изображајни псалми (антифони) се не поју; уместо њих се поју посебни
стихови из других псалама, који одговарају празнованом догађају. После
сваког стиха првог празничног антифона поје се припев: "Молитвами
Богородици, Спасе, спаси нас!" А после сваког стиха другог антифона,
зависно од празника: "Спаси нас, Сине Божии, рождеисја от Деви" (на
Рождество Христово) или: "во Иордане крестивиисја" (на Крштење
Господње) или: "Воскресии из мертвих" (на Пасху) и томе слично...
"појушчија Ти: аллилуиа!" (хвалите Бога). По окончању другог антифона
увек се поје песма: "Јединороднии Сине и Слове Божии, безсмертен Сии,
и изволивии спасенија нашего ради воплотитисја от свјатие
Богородици и Приснодјеви Марии, непреложно вочеловечивиисја,
распниисја же, Христе Боже, смертију смерт поправии, једин Сии
Свјатија Троици, спрославлјаемии Отцу и Свјатому Духу, спаси нас". У
тој песми изложено је православно учење о Другом Лицу Св. Тројице - Сину
Божијем, Исусу Христу; Јединородни (јединствени по свом бићу) Син и Логос
(Реч) Божији, Христос Бог, будући бесмртан, постао је човек, не престајући
да буде Бог (неоспорно неизмењиво се "очовечивши"), примивши човечије
тело од Свете Богородице и Приснодјеве Марије и будући распет, Он је
Својом смрћу победио нашу смрт "смертију смерт поправии", један од Три
Лица Св. Тројице, прослављан подједнако са Оцем и Св. Духом.

Даље следи мала јектенија и певање блаженстава јеванђељских (Мат. 5,

З-12), у којима се указује, да хришћанин, молећи милост од Бога, треба да
има смирење духа (Блаженни нишчии духом), да се скрушава за своје грехе,
да буде кротак (Блаженни кротции), да поступа по правди Божијој
(Блаженни алчушчии и жаждушчии правди), да има чистоту у срцу
(Блаженни чистии сердцем), да буде милосрдан према ближњему
(Блаженни милостивии), да измирује непријатеље, буде трпељив у свим
искушењима, спреман да понесе увреде, прогон (Блаженни изгнани правди
ради) и смрт за Христа, тј. да буде Његов исповедник, за који подвиг га
очекује велика награда ("мзда") на небесима. На велике Господње
празнике, уместо јеванђељских блаженстава, поје се неколико пута
одговарајући тропар са стиховима. Приликом певања јеванђељских
блаженстава царска врата се отварају за мали вход. На крају
"блаженстава" свештеник узима са престола Св. Јеванђеље, предаје га
ђакону и излази, у пратњи ђакона, који носи Св. Јеванђеље, кроз северне
двери на амвон. - Тај излазак свештенослужитеља са Св. Јеванђељем
назива се малим входом, и за разлику од следећег великог входа, подсећа
веруjуће на први излазак Исуса Христа на проповед за цео свет. Примивши
благослов од свештеника, ђакон се зауставља у царским вратима, и
уздигнувши св. Јеванђеље, громко изговара: "Премудрост! Прости!" улази у
олтар и полаже св. Јеванђеље на престо. - Возглас: "Премудрост! Прости!"
напомиње верујућима, да су они дужни да стоје право (у буквалном преводу
са грчког језика, "прости" значи: правилно, право), тј. будимо пажљиви,
усредсређени у мислима. - Гледајући на св. Јеванђеље, као на Самог Исуса
Христа, који иде на проповед, верујући поју: "Приидите поклонимсја и
припадем ко Христу, спаси ни, Сине Божии, воскресии из мертвих (или
молитвами Богородици, или во свјатих дивен Сии), појушчија Ти:
аллилуиа! После овога поје се тропар (васкршњи, или празнични, или
светитељу) и друге песме, а свештеник за то време, у тајној молитви моли
Оца Небеског, кога славе херувими и славослове серафими, да прими од нас
ангелску (трисвјатују) песму, да опрости грехе, освети и да нам силе да
праведно служимо Њему; крај те молитве: "Јако свјат јеси, Боже наш"... он
произноси гласно.

Даље се поје "трисвјатое": - "Свјатии Боже"... На Рождество Христово,

Крштење Господње, Пасху (целу седмицу), и дан Св. Тројице, а такође у
суботе - Лазареву и Велику, уместо "трисвјатог" поје се: "Јелици (који) во
Христа крестистесја (се крстисте), во Христа облекостесја (у одежду
правде се обукосте): аллилуиа", јер су у древној цркви оглашени најчешће
на те празнике примали св. крштење. На празник Воздвижења Крста
Господњег (14-ог септембра) и на дан треће недеље Великог Поста, када се
савршава поклоњење Крсту, уместо "трисвјатог", појемо: "Кресту Твоему
покланјаемсја, Владико, и Свјатое Воскресение Твое славим".

По окончању "трисвјатог" чита се предвиђени део из Апостола (апостолско

читање из књиге Дела св. апостола, седам саборних апостолских посланица
и четрнаест посланица св. ап. Павла - по посебном упутству). За пажљиво
читање апостола верујући се припремају возгласима: "Вонмем" (пазимо!)
"Мир всем! Премудрост!" и певањем прокимена - посебног кратког стиха
(промењивог). За време читања апостола савршава се кађење у знак оне
благодати Св. Духа, са којом су апостоли проповедали целом свету учење
Исуса Христа. На кађење, а такође и на возглас свештеника: "мир всем!"
треба одговорити простим поклоном (без крсног знамења). Затим се поје:
"аллилуиа" три пута са произношењем посебних стихова и чита се део из
Јеванђеља (такође по посебном упутству), коме претходи и кога прати
певање радосне песме: "Слава Тебје, Господи, слава Тебје!" јер за
верујућег хришћанина не може бити радосније вести, од благовести
(јеванђеља) о животу, учењу и чудима Господа Исуса Христа. Апостол и
Јеванђеље треба да буду послушани са посебном пажњом, са наклоњеном
главом, и добро чине они који се упознају са тим читањем раније - још у свом
дому. Пред почетак читања Апостола и Јеванђеља треба се прекрстити, а по
окончању учинити крсно знамење, са поклоном, трикратно.

После Јеванђеља следи сугуба (посебно усрдна) јектенија, на чијем се

почетку верујући позивају да се помоле Господу Богу од чистог срца, свим
силама душе: "Рцем (рецимо, помолимо се) вси от всеја души и от всего
помишленија..." Даље у двема прозбама ми сугубо (појачано, посебно
усрдно) молимо Господа да услиши нашу молитву и помилује нас: "Господи,
Вседержителју, Боже отец наших, молимтисја (молимо се Теби), услиши
и помилуи. Помилуи нас, Боже..." Следе сугyбе прозбе: за патријарха,
митрополите, архиепископе, епископе, главног епархијског Архијереја и
"всеи во Христе братии нашеи" (за све верујуће хришћане), за благоверне
владаре; "о свјашченницех, свјашченномонасех и всем во Христе братстве
нашем", (и за све служитеље Христове Цркве); о блаженних и
приснопамјатних (увек достојних сећања) свјатеиших патриарсех
православних, и благочестиве цареве, и благоверне царице, "и создателех
свјатаго храма сего и о всјех прежде почивших (починуле) отцјех и братијах,
зде лежашчих и повсјуду, православних". Неопходно је молити се за умрле
по осећаjу хришћанске љубави према њима, и у томе никада не
осиромашити, тим пре, јер за умрле у гробу нема покајања, већ само награда
и казна (воздајаније), - блажен живот или вечна мучења. А хришћанска
молитва за њих, добра дела, учињена у спомен на њих, и посебно
приношење бескрвне Жртве, могу умолити правосуђе Божије и олакшати
мучења грешника. - Још се сугубо молимо за милост (да би се Господ
умилостивио над нама), за живот, мир, здравље, спасење, посећење (да
посети, не остави без својих милости), опраштање, отпуштање грехова слугу
Божијих "братии свјатого храма сего" (тј. парохијана). У последњој прозби
сугубе јектеније говори се "о плодоносјашчих и добродејушчих во свјатем
и всечестнјем храме сем, труждајушчихсја, појушчих и предстојашчих
лјудех, ожидајушчих от Тебје великија и богатаја милости". Под
"плодоносјашчим и добродејушчим" (они који чине добро) подразумевају
се верујући, који доносе у храм све неопходно за Богослужења (јелеj, тамјан,
просфоре и остало), жртвују се за потребе храма и дају прилоге у новцу и
стварима (за лепоту храма, за издржавање оних који се труде у њему -
чтеца, појаца, служитеља, на корист сиромашних парохијана и за друге
опште-приходске и религиозно-моралне потребе).

После сугубе јектеније следи посебна јектенија за умрле, у којој ми

молимо за све умрле оце и браћу нашу, "о упокоении душ усопших (уснулих)
рабов (слугу) Божиих (имена) и о еже проститисја им всјакому прегрешенију,
вољному же и невољному. Јако да Господ Бог учинит души их, идеже
праведнии упокојајутсја" - да их Господ насели у насељима праведних, јер
нема човека који не греши у свом животу, - и молимо Праведног Судију да
њима дарује Царство Небеско где се покоје праведни - "Милости Божија,
Царства Небеснаго и оставленија грјехов их у Христа, Безсмертнаго Царја и
Бога нашего, просим".

Затим се произноси јектенија за оглашене, да Господ помилује њих,

"огласит их словом истини" - поучи их у истинама св. вере, "откриет им
Евангелие правди", открије им Јеванђеље правде, и удостоји их Св.
Крштења ("Соединит их Свјатеи Своеи Соборнеи и Апостолстеи
Церкви"). За време те јектеније свештеник одмотава на престолу антиминс,
а јектенију завршава возгласом: "да и тии с нами славјат...", тј. да и они
(оглашени) заједно са нама (верујућима) прослављају "пречестное и
великолепое имја Твое, Отца, и Сина, и Свјатаго Духа". Затим се оглашени
позивају да изиђу из храма: "Елици оглашении изидите..." (сви оглашени
изиђите). Оглашени у правом смислу постоје и данас; то су они који се
припремају за Св. Крштење незнабожци (у Кини, Јапану, Сибиру),
мухамеданци и Јевреји у разним крајевима света. Свима њима потребна је
милост Божија, и зато смо ми дужни да се молимо за њих. Што се тиче
наредбе оглашенима да изиђу из храма, те речи морају бити упозорење и за
нас, иако међу нама нема "оглашених". Ми, крштени, често грешимо и
непокајани присуствујемо у храму без дужног страхопоштовања, или имамо у
души непријатељство или мржњу према ближњему. А затим за време
страшних речи: "оглашеннои изидите", ми, као недостојни, треба да се
удубимо сами у себе, да поразмислимо о својој недостојности, да опростимо
својим личним непријатељима, некад замишљенима, и да молимо од
Господа Бога опроштај својих грехова при тврдој одлучности да учинимо
себе бољима.

Речима: "елици вернии паки и паки миром Господу помолимсја"

почиње Литургија верних.

III. Литургија верних

Тако се назива трећи део Литургије зато што њој могу присуствовати само
верни, односно крштени. Њу можемо поделити на следеће делове: 1)
пренос часних Дарова са жртвеника на престол; 2) припремање
верујућих за освећење Дарова; 3) освећење (преображавање) Дарова;
4) припремање верујућих за причешће; 5) причешћивање и 6)
благодарење (захваљивање) за причест и отпуст.

1. ПРЕНОШЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА СА ЖРТВЕНИКА НА ПРЕСТОЛ

После позива оглашенима да се удаље из храма произносе се две кратке

јектеније и поје се херувимска песма: "Иже Херувими таино образујушче,
и животворјашчеи Троице трисвјатују пјесн припевајушче, всјакое нине
житеиское отложим попечение. - Јако да Царја всјех подимем,
Ангелскими невидимо дориносима чинми. Аллилуиа" (три пута).

У преводу ова песма чита се овако: "Ми, тајно изображавајући Херувиме и

певајући трисвету песму Тројици, дајућој живот, оставимо сада бригу о свему
житејском, да би прославили Цара свих, Кога невидљиво ангелски чинови
славно прослављају. Хвала Богу!" Поједине речи Херувимске песме значе:
таино образујушче - тајанствено изображавајући или тајанствено
представљајући од себе; животворјашчеи - живот дајући; припевајушче -
певајући; отложим - оставимо; житеиское попечение - бригу о житејском;
јако да - да би; подимем - уздигнимо, прославимо; дориносима - славно
ношеног, прослављеног ("дори" - грчка реч и значи: копље, па тако
"дориносима" значи: копљеношеног; у древним временима, желећи достојно
да прославе цара или војсковођу, стављали су их на штитове и, подигавши
их увис, носили су их на тим штитовима пред војском, при чему су штитове
подупирали копљима, да би се издаље видело, да прослављене личности
носе на копљима) ; ангелскими чинми - ангелским чиновима; аллилуиа -
хвала Богу!

Херувимска песма упозорава верујуће, да они сада оставе сваку мисао о

житејском, представљајући себи, да се они, слично Херувимима, налазе
близу Бога, на небу и, да као да заједно са њима, поју Њему трисвету песму -
хвалу Богу. Пре Херувимске песме отварају се царска врата, и ђакон
савршава кађење, а свештеник у тајној молитви моли Господа да очисти
његову душу и срце од савести лукаве и да силом Св. Духа удостоји њега да
принесе Богу припремање Дарова; затим, свештеник са ђаконом полугласно
три пута произноси Херувимску песму, и обојица одлазе до жртвеника да би
пренели часне Дарове са жртвеника на престол. Ћакон носећи на левом
рамену "воздух" (велики покров), носи на глави дискос, а свештеник у рукама
- св. Чашу. Изашавши из олтара кроз северне двери (певање Херувимске
песме за то време се прекида на речима: "отложим попечение"), они се
заустављају на амвону, и окренувши се лицем према верујућима, моле се за
патријархе, митрополите, архиепископе, за архијереја који има првенство, за
свештенство, монаштво, за саздатеље храма, за присутне православне
хришћане, и вративши се кроз царска врата у олтар, часни Дарови се
постављају на престо на одмотаном антиминсу и покривају "воздухом", после
чега се царска врата затварају и закривају завесом; појци у то време
завршавају Херувимску песму. Преношење Дарова са жртвеника на престо
назива се великим входом и представља славни ход Исуса Христа на
вољна страдања и крсну смрт. Bеруjући за то време треба да стоје са
наклоњеном главом и моле Господа да помене њих и све њима блиске у
Царству Његовом; а при речима свештениковим: "и вас всјех православних
христиан да помјанет Господ Бог..." треба рећи у глас: "и свјашченство
твоје да помјанет Господ Бог во царствии Своем всегда, ниње и присно, и во
вјеки вјеков".

2. ПРИПРЕМАЊЕ ВЕРУЈУЋИХ ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА

После великог входа следи припремање верујућих за достојно присуство

приликом освећења припремљених Дарова. Оно почиње прозбеном
јектенијом: "исполним молитву нашу Господеви" - "о предложенних
Честних Дарех Господу помолимсја" - да они (дарови) буду угодни Богу, за
шта се у исто то време тајно моли свештеник, и да их Господ освети својом
благодаћу. Затим, молимо од Господа помоћ "дне всего совершенна,
свјата, мирна и безгрешна у Господа просим" да проведемо дан цео
савршен, свет, миран и безгрешан; да нам пошаље ангела чувара - "ангела
мирна, верна наставника (учитеља), хранителја (чувара) душ и телес
наших у Господа просим"; као и ради "Прошченија (опроштај) и
оставленија грехов (случајних) и прегрешении (грешке које често
понављамо) наших у Господа просим"; да нам пода све добро и корисно -
"добрих и полезних душам нашим" - а не оно што наслађује наше опасне
страсти и што ми често желимо". Да сви људи, цео свет ("мир") живе и труде
се у миру међу собом, "и мира мирови у Господа просим", а не у
непријатељствима и уништавајући се узајамно; и да ми проведемо остатак
живота нашега ("Прочее времја живота нашего в мире и покајании
скончати у Господа просим") у миру са ближњима и са својом савешћу, и
скрушавајући се ("покајно") за учињене грехе, удостојивши се
"Христианскија кончини (краја живота), тј. исповедивши се и приопштивши
се Св. Тајнама Христовим. Ми молимо кончину "безболезненни,
непостидни", јер постоје и случајеви срамне смрти за хришћане - као
пијанство, самоубиство, туче (двобоји), и др. Ми молимо крај живота
"мирни", тј. у душевном миру, и у помирењу са ближњима. И да нас Господ
удостоји да дамо добар одговор на Страшном суду његовом - "и добраго
ответа на Страшнем судишчи Христове просим". За достојно
присуствовање савршавању Св. Тајне неопходни су: душевни мир, узајамна
љубав и истинита вера која све обједињује - православље. Затим, после
прозбене јектеније, свештеник, благосиљајући народ, говори: "мир всем!".
Народ који се моли, изражава исту ту жељу и његовој души ("и духови
твоему"). Затим се возглашава: "Возлјубим друг друга, да единомислием
исповјеми", на шта појци поју: "Отца и Сина и Свјатого Духа, Троицу
Јединосушчнују и нераздељнују". Тиме се показује, Кога једино треба
мислено исповедати (признавати). После следећег возгласа: "Двери, двери!
премудростију вонмем!" поје се (или чита) Символ Вере, у којем се укратко
али дословце тачно, излаже наша вера у Св. Тројицу и остале главне истине
Православне цркве. При томе завеса на царским вратима се помера и
"воздух" са часних Дарова се склања. Речи: "Двери, двери!" у древним
временима су подсећале црквењаке да боље осмотре на врата храма и да
не пуштају у њега оглашене и неверујуће; сада се тим речима напомиње
верујућима да затворе двери своје душе за све друге мисли, а речима:
"премудростију вонмем" указује се, да треба да будемо веома пажљиви
према премудрим истинама православне вере, изложеним у Символу Вере.

Од тог трена верујући не треба да излазе из храма до окончања

Литургије. Колико је прекорно нарушавати ту наредбу, говори 9-то
апостолско правило: "всех верних, входјашчих в церков... и не пребивајушчих
на молитве до конца, как бесчиние в церкви производјашчих, подобает
отлучат от обшченија церковного" (све верне који излазе из цркве, не
пребивајући до краја, као оне који чине срамоту у цркви, треба одлучити
(удаљити) од општења црквеног). После Символа Вере возгласом: "Станем
(станимо) добре, станем со страхом, вонмем, свјатое возношение в мире
приносити" обраћа се пажња верујућих на то, да је наступило време
приношења "свјатое возношение" или жртве, тј. савршавања Св. Тајне
Евхаристије, и од тог момента треба стајати са посебним
страхопоштовањем. - Као одговор на тај возглас се поје: "Милост мира,
жертву хваленија", тј., принесимо са захвалношћу, за од горе нам даровану
милост небеског мира, једину доступну жртву хвале. Свештеник
благословљава верујуће речима: "Благодат Господа нашего Иисуса
Христа и лјуби (љубав) Бога и Отца и причастие (општење) Свјатого
Духа буди со всеми вами", и призивајући све ка страхопоштованом
очекивању, возглашава: "горе имеим сердца", тј., имајмо срца устремљена
на горе - к Богу. На то појци у име оних који се моле, са страхопоштовањем
одговарају: "имами ко Господу", тј., ми смо устремили срца своја ка
Господу.

3. ОСВЕЋЕЊЕ (ПРЕОБРАЖАВАЊЕ) ДАРОВА

Савршавање Св. Тајне Причешћа чини главни део Литургије. Оно почиње
речима свештеника: "Благодарим Господа!" Верници изражавају своју
захвалност Господу за све Његове милости поклоњењем Њему, а певци поју:
"Достоино и праведно јест покланјатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу,
Троиц Јединосушчнои и нераздељнеи". Свештеник за то време у тајној
молитви, названој евхаристијском (благодарственом), прославља
бесконачна савршенства Божија, захваљује се Господу за стварање и
искупљење човека и за све Његове милости, познате нам и не познате, и за
то, што нас Он удостојава да прими од нас ту бескрвну Жртву, иако се Њему
поклањају и славе га виша бића - Архангели, Ангели, Херувими и Серафими,
"победнују пјесн појушче, вопијушче, взивајушче и глаголјушче". -
Последње речи свештеник произноси гласно, а појци допуњују певајући
песму, коју узносе Ангели: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот (Господ Сила
небесних), исполн (напуњени су) небо и землја слави Твоеја". Тој песми,
названој "серафимскоју", појци додају усклике, којима је народ поздравио
улазак Господа у Јерусалим: "осанна (јеврејски поздрав: спаси, помози
Боже!) в вишних (на небесима)! благословен грјадии (који иде) во имја (у
славу) Господне, осанна в вишних!" Речи: "победнују песн појушче..."
узете су из виђења пророрка Језекиља (1, 4-24) и ап. Јована Богослова (Ап.
4, 6-8): они су у откровењу видели Престол Божији, окружен ангелима у виду
орла (певајући), телета (вичући), лава (дозивајући) и човека (говорећи),
који су непрекидно клицали: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Бог".

Свештеник тајно продужава евхаристијску молитву, прослављајући

благослове Божије, бесконачну љубав Божију, јављену кроз долазак на
земљу Сина Божијег, и сећање на Тајну Вечеру, када је Господ установио
Свету Тајну Причешћа, произноси наглас речи Спаситеља, које је Он изрекао
при успостављању Св. Тајне: "Приимите, јадите, сие (ово) јест Тјело Моје,
јеже (које) за ви (за вас) ломимое во оставление (опроштење) грехов" и
"Пиите от неја вси, сија (ова) јест Кров Моја Нового Завета, јаже (која) за
ви и за многија изливаемаја во оставление грјехов". После тога
свештеник у тајној молитви кратко помиње заповест Спаситеља о
савршавању Причешћа, прославља страдања Његова, смрт, васкрсење,
вазнесење и други Његов долазак, и наглас произноси: "Твоја от Твоих
Тебје приносјашче о всјех и за всја" (за све чланове Цркве и све
благослове Божије).

Појци споро поју: "Тебје појем, Тебје благословим, Тебје благодарим,

Господи; и молимтисја, Боже наш", а свештеник у тајној молитви моли
Господа да ниспошље Духа Светога на присутне људе и на предложене
Дарове, да би их Он осветио. Затим полугласно он чита тропар 3-ег часа:
"Господи, Иже Пресвјатаго Твојего Духа в третии час апостолом Твоим
низпославии, Того, Благии, не отими от нас, но обнови нас
молјашчихтисја". Ћакон произноси 12 ст. 50-ог псалма: "Сердце чисто
созижди во мнје, Боже, и дух правии обнови во утробе мојеи".
Свештеник опет чита тропар 3-ег часа, ђакон произноси 13 ст. 50-ог псалма:
"Не отвержи мене от лица Твојего и Духа Твојего Свјатаго не отими от
мене". Свештеник трећи пут чита тропар 3-ег часа. Благосиља Св. Агњец (на
дискосу), и говори: "И сотвори убо хлеб сеи - честное Тело Христа
Твоего". Благосиља вино (у св. чаши), и говори: "А јеже в чаши сеи честнују
Кров Христа Твојего". Ћакон после сваког возгласа говори: Амин. На крају,
благосиљајући хлеб и вино заједно, свештеник говори: "Преложив Духом
Твоим Свјатим". А ђакон три пута говори: амин, амин, амин. У тим великим
и светим минутима хлеб и вино претварају се у истинито Тело и истиниту Крв
Христову. Свештеник чини пред Св. Даровима земни поклон, као Самоме
цару и Богу. Ово је свакако најважнији моменат Литургије.

По освећењу Св. Дарова свештеник у тајној молитви моли Господа да

причасницима Св. Дарови послуже "во трезвение души" (да се укрепе у
сваком добром делу), "во оставление грехов", "в приобшчение Св. Духа",
"во исполнение (задобијање) царствија небеснаго", "в дерзновение еже к
Тебе" (тј., да би дао право да се обраћамо Господу у свим потребама), "не в
суд или во осуждение", и спомиње оне, за које је принесена та Жртва: Св.
Дарови се приносе Господу Богу, као благодарна Жртва за све свете. А
посебно ("изрјадно") свештеник спомиње Пресвету Дјеву Марију, а потом
гласно произноси: "Изрјадно о Пресвјатеи, пречистеи,
преблагословеннеи, славнеи Владичице нашеи Богородице и Присно
Дјеве Марии", на шта верујући одговарају хвалебном песмом у част Божије
Мајке: "Достоино јест..." (На св. Пасху и на свих дванаест празника (до
њиховог завршетка), уместо "Достоино јест", поје се у част Божије Мајке
задостојник, тј. 9-ти ирмос празничног канона са одговарајућим припевом).
Свештеник се за то време тајно моли за упокојене, и прелазећи ка молитви
за живе, наглас "в первих помјани, Господи, свјатеишија восточние
патриархи православнија...", помиње највишу црквену јерархију. Верујући
одговарају: "И всјех и всја", тј. помени, Господе, све верујуће мушкарце и
жене. Молитва за живе завршава се возгласом свештеника: "И дажд нам
јединеми усти и јединем сердцем (једнодушно) славити и воспјевати
пречестное (славно) и великолепое (величанствено) имја Твоје Отца и
Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков", и благословом
његовим преданим свима присутнима у храму: "И да будут милости
великого Бога и Спаса нашего Иисуса Христа со всеми вами".

И следи наредни део Литургије верних.

4. ПРИПРЕМАЊЕ ВЕРУЈУЋИХ ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Оно почиње прозбеном јектенијом: "Всја свјатија помјанувше, паки и

паки миром Господу помолимсја", тј. поменувши све Свете, опет и опет
помолимо се Господу "о принесенних и освјашченних честних Дарех, јако
да (да би) Человеколјубец Бог наш, прием ја (прими их) во свјатии
пренебеснии и мисленнии (духовни) Свои жертвенник, в вонју
благоуханија духовнаго (као духовни благомирис, као Њему пријатну
жртву) возниспослет нам Божественнују благодат и дар Св. Духа. - Даље
следе обичне прозбе прозбене јектеније, која се завршава возгласом
свештеника: "И сподоби (удостој) нас, Владико, со дерзновением (смело,
као што деца моле оца) неосужденно смети (осмелити се) призивати Тебје
Небесного Бога Отца и глаголати". Поје се молитва Господња - "Отче
наш..." Добро чине старешине храма, када све присутне позивају да певају ту
молитву... - Даље следи предавање мира и преклоњење глава, и за то време
свештеник моли Господа да освети верујуће и удостоји их да се неосуђено
причесте Св. Тајнама. - За то време се ђакон, стојећи на амвону,
крстообразно опасује ораром због тога, да би, као прво несметано служио
свештенику за време причешћа, и као друго, изражава своје
страхопоштовање према Св. Даровима, слично Сеарфимима, који,
окружујући Престол Божији, сакривају лица својим крилима (Ис. 6, 2-3). При
возгласу ђакона: "вонмем!" завеса се навлачи, и свештеник, подигавши над
дискосом Свети Агњец, гласно возглашава: "Свјатаја свјатим". То значи: Св.
Дарови могу бити предани само "светима", тј., верујућима, који су осветили
себе молитвом, постом, тајном покајања (исповести). Свесни своје
недостојности, појци у име људи који се моле возглашавају: "Једин Свјат,
Једин Господ, Иисус Христос, во славу Бога Отца".

5. ПРИЧЕШЋЕ

Следи причешће свештенослужитеља у олтару. Свештеник дроби Свети

Агњец на четири дела, причешћује се сам и предаје Св. Тајну ђакону. Делови
за причешће мирјана, после причешћивања свештенослужитеља, спуштају
се у путир. - За време приопштења свештенослужитеља поје се стих, назван
"причасним", а затим се поје нека песма или се читају молитве пред
причешћем... Отварају се царска врата за причешћивање верујућих
мирјана, и ђакон, са Св. Чашом у рукама, произноси "Со страхом Божиим и
вероју приступите". Отварање царских врата у том моменту представља
отварање гроба Спаситељевог, а изношење Св. Дарова - јављање Исуса
Христа после васкрсења. Клањајући се пред Св. Чашом, као пред Самим
васкрслим Спаситељем, појци у име оних који се моле поју: "Благословен
грјадии во имја Господне; Бог-Господ и јависја (јави се) нам". Причасници
мирјани, "со страхом Божиим и вероју" приступивши к Св. Чаши, са
предходним поклоном, понављају полугласно свештеником произнешену
молитву пре причешћа: "Верују, Господи, и исповједују..", у којој
исповедају своју веру у Исуса Христа, као Сина Божијег, Спаситеља грешних,
веру у Тајну Причешћа, у којој у виду хлеба и вина примају истинито Тело и
истиниту Крв Христову, као залог вечног живота и тајанственог општења са
Њим, и моле Њега да их удостоји да се неосуђено причесте Св. Тајнама за
остављење грехова, обећавајући не само да неће издати Христа, да неће
бити издајници - Јуде, већ и да ће усред животних страдања, слично
благоразумном разбојнику, тврдо и смело исповедати своју веру. Учинивши
земни поклон, верујући се за примање Св. Тајне пење на амвон. Пре тог
времена, због поретка и страхопоштовања према Светињи, не треба ићи са
свог места, и савршено је недопустиво при томе гурање у жељи да се
причестимо први; свако је дужан да зна, да је он први само грешник.
Крстообразно сложивши руке на грудима, прилазе причасници царским
вратима, не чинећи крсно знамење пред Св. Чашом, коју после причешћа
љубе такође не крстећи се, да не би дотакли Св. Чашу.

По вери родитеља и васпитача и по речима Спаситељевим: "не браните

деци да долазе к Мени" и "пијте из ње сви", у исто време причешћују се и
деца (без исповести до узраста од седам година).

После причешћа верујући примају топлоту, тј. црквено вино, помешано са

водом, да не би остала у устима макар и најмања честица Св. Дарова. После
причешћа мирјана, свештеник спушта у Св. Чашу све честице, које су биле
извађене из служебних и принесених просфора, са молитвом, да Господ
Својом Крвљу и молитвама Светих очисти грехе свих, за које су и биле
извађене честице. Затим он благосиља верујуће речима: "Спаси, Боже,
лјуди Твоја (верујуће у Тебе) и благослови достојание Твое" (власништво
Твоје, Цркву Христову). Као одговор на то поје се: "Видехом свет истиннии,
пријахом Духа Небеснаго, обретохом вјеру истиннују; нераздељнеи
Троице поклонјаемсја: Та бо нас спасла јест". Садржај те песме је овај:
"ми смо видели истиниту светлост, и пошто смо умили грехе своје у тајни
Крштења, називамо се већ синовима Божијим по благодати (милости),
синовима светла, примивши Св. Духа кроз св. Миропомазање, исповедамо
истиниту (православну) веру, поклањамо се нераздељној Тројици, јер нас је
Она спасла ("Та бо нас спасла јест"). Ћакон, узевши из руке свештеника
дискос, њега преноси на жртвеник, а свештеник, узевши Св. Чашу и
благосиљајући њом вернике, возглашава: "Всегда, ниње и присно, и во
вјеки вјеков", и односи је на жртвеник. Ово последње јављање Св. Дарова
верујућима, преношење њихово на жртвеник и возглас свештеника подсећа
нас на Вазнесење Господа Исуса Христа на небо и Његово обећање да
ће пребивати у Цркви "во всја дни до скончанија вјека" (Мат. 28, 20).

6. БЛАГОДАРЕЊЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ И ОТПУСТ

Поклонивши се Св. Даровима по последњи пут, као Самом Господу

Исусу Христу, верујући се захваљују Господу за причешће Св. Тајнама.
Појци поју захвалну песму: "Да исполнјасја уста наша хваленија Твоего,
Господи, јако да поем славу Твоју, јако сподобил еси нас причаститисја
свјатиим Твоим божественним, бессмертним и животворјашчим
Таинам; соблјуди нас во Твоеи свјатини вес ден поучатисја правде
Твоеи. Аллилуија, аллилуија, аллилуија." Тојест, захваљујући се Господу
за то, што Он удостојава нас да причестимо Божанственим и бесмртним
животворним Тајнама, молимо Њега да нас сачува у светости, примљеној у
Св. Тајни Причешћа (собљуди нас во Твоеи свјатини), сав дан се
поучавати правди Божијој. После тога ђакон произноси кратку јектенију:
"Прости, приимше Божественних... Христових Таин..." (са
страхопоштовањем причешћених), која призива "достоино благодарит
Господа". Испросивши Његове помоћи да се проведе цео дан свето, мирно,
безгрешно, он позива да предамо себе и живот свој Христу Богу. Свештеник,
сложивши антиминс и положивши на њега Јеванђеље, возглашава: "Јако Ти
јеси освјашчение наше и Тебје славу воссилаем Отцу, и Сину, и
Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков" и додаје: "С миром
изидем", и тиме показује, да се Литургија завршава и да из храма треба
изићи мирно, у миру са свима. Појци у име људи који се моле поју: "О имени
Господни", тј. изиђимо са благословом Господњим. Свештеник излази према
молитвеницима на амвон и чита заамвону молитву, у којој још једном моли
Господа да спасе људе Своје и благослови имање Своје, освети оне који
љубе лепоту (благолепие) храма, не остави Својим милостима све који се
надају (надејушчихсја) на Њега, дарује мир свету (вселеннои),
свештеницима, верним владарима и свим људима. Та молитва представља
скраћење свих јектенија, произнешених на Божанственој Литургији. По
окончању заамвоне молитве верујући предају себе вољи Божијој молитвом
праведног Јова: "Буди имја Господне благословенно отнине и до вјека".
А најчешће у то време ради духовног просвећења и надзиђивања произноси
се пастирска проповед, у чији темељ се полаже Реч Божија. Затим
свештеник, по последњи пут благосиља верујуће, и произноси:
"Благословение Господне на вас, Того благодатију и человеколјубием,
всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков", и захваљује се Богу: "Слава
Тебје, Христе Боже, упование наше, слава Тебје!" Обративши се к народу
и држећи престолни Св. Крст, осенивши себе крсним знамењем, што треба
да учине и сви присутни, свештеник произноси отпуст: "Христос истиннии
Бог наш..." У отпусту, свештеник, спомиње молитве Божијој Мајци за нас,
Апостолима, храмовног светог, светитеље, чију успомену празнујемо на тај
дан, праведне Богооце Јоакима и Ану (родитеље Божије Мајке) и све свете,
изражава наду, да ће нас Христос, истинити Бог наш, помиловати и спасти,
као благ и човекољубив, и даје Св. Крст верујућима да га целивају. Сваки
верујући хришћанин, не журећи се и не гyраjући друге, у поретку уредног
редоследа, треба да целива Св. Крст, да би целивањем крста посведочио
своју верност Спаситељу, у подсећање на то Коме је била савршена
Божанствена Литургија. Хор за то време поје молитву о чувању на многа
лета (године) светих православних патријараха, архијереја са првенством,
парохијана храма и свих православних хришћана.

Молитва на Литургији пре Св. Причешћа

Вјерују, Господи, и исповједују, Верујем, Господе, отворено

јако Ти јеси воистину Христос, признајем, објављујем, да си Ти
Син Бога живого, пришедии в мир заиста Христос, Који је дошао у
грешние спасти, от них же первии свет да спасе грешнике, од којих
(или перваја) јесм аз. Ешче верују, сам први ја (први, највећи међу

јако сије јест самое пречистое
Тјело Твое, и сија самаја јест
честнаја Кров Твоја. Молјусја убо
Тебје: помилуи мја, и прости ми
прегрјешенија моја, вољнаја и
невољнаја, јаже словом, јаже
дјелом, јаже ведјением и сам учинио (учинила) речју и
неведјением, и сподоби мја
неосужденно причаститисја
пречистих Твоих Таинств, во
оставление грјехов и в жизн
вјечнују.
свима). Још вјерујем да је ово
само пречисто Тело Твоје, и да
је ово сама пречасна Крв Твоја.
Зато Ти се молим: помилуј ме, и
опрости ми сагрешења моја
учињена по личној вољи и
учињена против моје жеље, која
делом, знајући или не знајући
да је то грешно. И удостој ме да
се неосуђено причестим
пречистим тајнама Твојим на
отпуштање грехова и на
задобијање вечног живота.

Вечери Твоеја таиније днес, Сине Божији, учини ме данас,

Сине Божии, причастника учесником (учесницом) на Тајној
(причастницу) мја приими: не бо Вечери Твојој: ја нећу
врагом Твоим таину повем, ни непријатељима Твојим открити
лобзанија Ти дам, јако Иуда, но тајну, нити ћу Те пољубити, као
јако разбоиник исповједају Тја: Јуда, већ као покајани разбојник
помјани мја, Господи, во (који се покајао на крсту) верујем
царствии Твоем. у Тебе и говорим Теби: сети ме се
Господе, у Царству Твоме.

Господе! учини да ми
Да не в суд или во осуждение
причешћивање Твојим Светим
будет мнје причашчение Свјатих
Тајнама, не буде на суд или на
Твоих Таин, Господи, но во
казну, него на исцељење душе и
исцјеление души и тјела. Амин.
тела.

Исповједују - пред свима отворено признајем, објављујем; от них же - од

којих; аз - ја; убо - јер; ведјение - знање; неведјение незнање; сподоби -
удостој; неосужденно - не осудивши ме због тога, некажњиво; оставление -
опроштај.

Вечерја - вечера; Таинаја вечерја - та вечера, на којој је Исус Христос

установио тајну Причешћа; причастника мја приими - учини мене
учесником; бо - зато што; повем - испричам, кажем; лобзанија - целивање,
љубљење; помјани мја - помени ме.

О Литургији св. Василија Великог

 Литургија св. Василија Великог по свом садржају и поретку иста је са
литургијом св. Јована Златоустог. Разлика у односу на њу састоји се у
следећем:

1. Молитве, које свештеник чита тајно (у себи) у олтару (посебно

евхаристијска), много су дуже, а зато и певање на тој Литургији бива доста
спорије.

2. Речи Спаситеља, којима је Он установио Тајну св. Евхаристије,

произносе се овако: даде свјатим Своим учеником и апостолом рек:
приимите, јадите, сије јест Тјело Мое... и затим: даде свјатим Своим
учеником и апостолом рек: пиите от неја вси, сија јест Кров Моја..

3. Уместо песме: Достоино јест јако воистину... поје се посебна песма у

част Божије Мајке: О Тебје радуетсја, Благодатнаја, всјакаја твар,
Ангелскии собор и человјеческии род...

Осим тога, на литургији св. Василија Великог, савршаваној на Велики

Четвртак, уместо Иже херувими поје се: Вечери Твоеја таинија днес, Сине
Божии... а на Велику Суботу - Да молчит всјакаја плот человјеча...

Литургија св. Василија Великог савршава се само десет пута у години: у

навечерје - дан уочи празника Рождества Христовог и Крштења
Господњег (или пак у сам дан тих празника, ако они падају у недељу или
понедељак), 1-ог јануара на дан сећања на св. Василија Великог, у пет
васкршњих дана Великог Поста (Цвети се искључују), на Велики Четвртак
и на Велику Суботу Страсне недеље.

Литургија пређеосвећених Дарова

Главна особина Литургије Пређеосвећених Дарова састоји се у томе, што

се на њој не савршава тајна Евхаристије, а верујући се причешћују
пређеосвећеним Даровима - освећеним раније, на претходној литургији св.
Василија Великог или св. Јована Златоустог.

Почетци литургије Пређеосвећених Дарова су још у првим вековима

хришћанства. Први хришћани врло су се често причешћивали св. Христовим
Тајнама, неки чак и обичним данима. Међутим, било је сматрано неумесним
да се у дане строгог поста, у данима туге и скрушења због грехова, савршава
пуна Литургија, која је највеличанственија служба међу црквеним службама.
Али, да би дали могућност верујућима да се причесте и усред недеље и
поста, било је установљено, не нарушавајући карактер великопосног
Богослужења, у неким данима причешћивати верујуће раније освећеним
Даровима. Коначно састављање чина те литургије и писмено њено
изложење, учинио је св. Григорије Двоеслов, папа Римски, у шестом веку.

Литургија Пређеосвећених Дарова савршава се средом и петком у првих

шест недеља Великог Поста; у четвртак пете недеље Великог Поста, када
се савршава успомена на преп. Марију Египатску; некада 9-ог марта - на
празник четрдесет севастијских мученика (ако тај дан пада у пост и није у
суботу или недељу) и у прва три дана Страсне недеље (Вел. Понедељак,
Вел. Уторак и Вел. Среду).

Литургија Пређеосвећених Дарова савршава се после великопосних

часова и састоји се из вечерњег и литургије верних, али само без
најважнијег њеног дела - освећења Дарова.

Савршавају се великопосни часови (трећи, шести и девети), на којима се,

осим обичних псалама, читају катизме.

После читања катизме из олтара излази свештеник и пред царским

вратима чита тропар сваког часа, са одговарајућим стиховима, чини земни
поклон, а појци трикратно поју тај тропар.

У тропару трећег часа ми молимо Господа, који је ниспослао својим

ученицима Духа Светог, да Њeгa не узме од нас.

У тропару шестог часа ми молимо Христа, који је добровољно примио за

нас грешне распеће на Крсту, да опрости наше грехе.

У тропару деветог часа ми молимо Христа, умрлог за нас, да умртви

греховне пориве нашег тела.

На крају сваког часа чита се, са преклањањем колена, молитва св.

Јефрема Сирина: "Господи и Владико живота моего"...

На шестом часу бива читање паремије из пророка Исаије.

После деветог часа - "изобразитељни": поју се девет јеванђељских

заповести блаженстава, са додатком молитве покајаног разбојника на
крсту: "помјани мја, Господи, јегда приидеши во Царствии Твоем", затим
се чита неколико молитава, са молитвом Јефрема Сирина, и отпуст.

Одмах после тога, почиње вечерња Литургија возгласом: "Благословенно

царство Отца, и Сина, Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков".

Вечерње, до малог вечерњег входа, савршава се у уобичајеном поретку.

После вечерњег входа и певања: "Свјете тихии...", чтец на средини храма
чита две паремије: једну - из књиге Постања, која говори о паду Адамовом и
о његовим несрећним последицама; друга је из прича Соломонових, која
побуђује да се љуби и тражи Божанствена премудрост. Између тих паремија
царска врата се отварају и свештеник, држећи у рукама запаљену свећу и
кадило, после речи: "Премудрост прости!" благословљава њима верујуће и
возглашава: "свет Христов просвешчает всјех".

За то време верујући, спознавши своју недостојност и са усрдним

поштовањем пред Христом, као пред превечном Светлошћу, просвећујућом
и освећујућом човека, клањају се до земље.

После друге паремије, царска врата се изнова отварају и на средини храма

појци, један или тројица, споро поју стихове из псалма:

Да исправитсја молитва моја, јако кадило пред Тобоју, воздејание

руку моеју, жертва вечернјаја.

Господи, воззвах к Тебје, услиши мја; вонми гласу моленија мојего ...

При певању тих стихова верници преклањају колена, а свештеник, стојећи

пред престолом, савршава кађење.

Затим, одмах после тога, вечерње се завршава молитвом св. Јефрема

Сирина: "Господи и Владико живота мојего..." и почиње главни део
Пређеосвећене Литургије.

У прва три дана (понедељак, уторак и среду) Страсне недеље, после те

молитве, чита се Јеванђеље, а у друге дане одмах се произносе јектеније:
сугуба, за оглашене и за верне (две мале јектеније), као и на обичној
Литургији.

По окончању тих јектенија, тј. за време великог входа, уместо "Иже

херувими..." хор поје: "Ниње сили небеснија с нами невидимо служат..."

За време певања те песме царска врата се отварају. Савршава се

кађење олтара.

По окончању прве половине те песме, после речи: "дориноситсја",

савршава се преношење Пређеосвећених Дарова са жртвеника на престол
(велики вход): свештеник, у пратњи свећа и ђакона са кадилом, излази кроз
северне двери на солеју са дискосом и са чашом у руци и ништа не
произноси, ћутећи их уноси у олтар и ставља на антиминс, раније раширен
на престолу. После тога царска врата се затварају, а хор окончава прекинуто
певање. Пошто су Св. Дарови већ освештани (тј., то су већ Тело и Крв
Христови), људи који се моле за време њиховог преношења падају пред
њима ничице.

Због тога, што на тој Литургији нема освећења Дарова, пропушта се све,
што има везе са тим свештенодејством. Потом, после великог входа и
свештениковог произношења молитве: "Господи и Владико живота
моего...", савршавају се само три последња дела литургије верних: а)
припремање верујућих за причешће б) причешће свештенослужитеља и
мирјана и в) благодарење за причешће са отпустом. Све то се савршава
исто, као и на пуној Литургији, са неким изменама, сагласно значењу
Литургије Пређеосвећених Дарова.

Заамвона молитва чита се друга. У тој молитви свештеник у име

верујућих благодари Богу, који их је удостојио да издрже дане поста за
очишћење душе и тела, и моли, да Он помогне да се испуни добри подвиг
поста, да се сачува неизмењено православна вера, да се покажу као
победници над грехом и да неосуђено дочекају поклоњење светоме
Христовом Васкрсењу.

Молитва светог Јефрема Сирина

Господи и Владико живота мојего, дух праздности, унинија,

лјубоначалија и празднословија недажд ми.

Дух же целомудрија, смиренномудрија, терпенија и лјубве даруи ми,

рабу твоему.

Јеј, Господи Царју, даруи ми зрјети моја прегрешенија и не осуждати

брата моего, јако благословен јеси во вјеки вјеков. Амин.

Живота моего - мога живота; дух праздности - склоност ка испразности,

или лењости; униние - безнадежност; лјубоначалие - властољубље, тј.
љубав ка наређивању и владању над другима; празднословие - изговарање
празних речи (пустословље), а такође и изношење ружних и погрдних речи:
не дажд ми - недај ми.

Целомудрије - здравомисленост, благоразумност, а такође чистота и

непорочност душе; смиренномудрије - свест, о свом несавршенству и
недостојности пред Богом и када не мислимо за себе, да смо бољи од других
(смирење); терпеније - трпљење је неопходно при подношењу било каквих
неудобности, лишавања и несрећа. А такође нужно је и зато, да би се
започето добро дело довело до краја; лјубве - љубави (према Богу и
ближњима).

Јеј Господи - о, Господе! даруи ми зрјети - дај ми да видим, да спознам.

Под братом овде се подразумева сваки други човек.

Јако благословен јеси - јер си Ти достојан прослављања.

Боже, очисти мја грешнаго.

 Најважније радње при савршавању светих тајни

О унутарњој сили и значењу тајни речено је више, приликом објашњавања

десетог члана Символа Вере.

КРШТЕЊЕ И МИРОПОМАЗАЊЕ

Пре савршења тајне крштења даје се име, које човек добија у част неког од
Светих из Православне Цркве. При томе свештеник трикратно осењује
крсним знамењем особу и моли Господа да буде милостив према том човеку,
и да после присаједињења светој Цркви кроз крштење, њега учини
учесником вечног блаженства. А када наступи време крштења, свештеник
моли Господа да изгна (отера) из тог човека сваког лукавог и нечистог духа,
сакривеног и угњежденог у његовом срцу, и учини га чланом Цркве и
наследником вечног блаженства; а крштени, одричући се ђавола, даје
обећање да неће служити њему, већ Христу, и читањем Символа Вере
потврђује своју веру у Христа, као Цара и Бога. Ако се крсти мало дете, тада
одрицање од ђавола и свих дела његових, као и читање Символа Вере чини
уместо њега крсни кум, тј. крсни отац и крсна мати, који су тада јемци за веру
крштеног и примају на себе обавезу да њега науче вери, када оно порасте,
као и бригу о томе, да ће он живети као хришћанин. Затим свештеник моли
Господа да освети воду у крстионици, и одагнавши од ње ђавола, чини је за
крштеног извором новог и светог живота и при томе три пута чини у води
знамење крста прво својом руком, а потом освећеним јелејем, којим он
помазује такође и крштеног у знак милости Божије према њему. После тога
свештеник трикратно погружава њега у воду, произносећи: "крешчаетсја раб
Божии" (и помиње његово име) "во имја Отца, амин; и Сина, амин; и
Свјатаго Духа, амин". На крштеног се полажу бела одежда и крст. Бела
одежда служи као знак чистоте душе после крштења и подсећа га, да он и
надаље треба да сачува ту чистоту, а крст служи као видљив знак његове
вере у Исуса Христа. Одмах после тога савршава се тајна миропомазања.
Свештеник помазује крштеног св. миром, чинећи њиме знак крста на разним
деловима тела произносећи речи "печат (тј. знак) дара Духа Свјатого". Баш
тада невидљиво крштеном се подају дарови Св. Духа уз помоћ којих он
узраста и укрепљује се у духовном животу. Чело, се помазује миром за
освећење ума; очи, ноздрве, уста, уши - за освећење чула; груди - за
освећење срца; руке и ноге - за освећење дела и општег понашања. А
трикратно хођење свештеника са новокрштеним и његовим кумом около
купељи је знак славља и радости духовне. Запаљене свеће у рукама служе
као знак духовног просвећења, а крстовидно пострижење косе (шишање) на
глави крштеног се чини у знак његовог посвећивања Господу.

ПОКАЈАЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ

Онај ко приступа к овим тајнама спочетка пости неколико дана и посећуjе

црквене службе, при чему се, сећаjући се својих грехова, скрушава због њих
и моли Господа да га помилује. Потом у договорено време он долази код
свештеника, који савршава исповест поред налоња, на ком леже Крст и
Јеванђеље, и каје се за грехе. Свештеник, видевши његово чистосрдачно
покајање, полаже крај епитрахиља на његову наклоњену главу и чита
молитву разрешења, опраштајући њему грехе у име Самог Исуса Христа и
осењује га крсним знамењем. Целивајући крст, исповеђени одлази са
успокојеном савешћу и моли Господа да га удостоји причешћа св. Тајнама.
Тајна причешћа савршава се за време Литургије. Сви који су се исповедили
понављају за свештеником молитву пред причешћем и чине земни поклон,
а потом са страхопоштовањем прилазе к св. Чаши и причешћују се св.
Тајнама, примајући у виду хлеба и вина истинито Тело Христово и истиниту
Крв Христову. После причешћа, осим благодарења, изговореног на
Литургији, читају се још у име причешћених, посебне захвалне молитве.
Болесне свештеник причешћује у њиховом дому, прво их исповедивши.

СВЕШТЕНСТВО

Ова тајна се савршава у олтару поред престола при архиерејском служењу

Литургије. У ђаконе и свештенике посвећује један епископ, а посвећења у
епископе савршава сабор епископа. Посвећење у ђакона се обавља на
Литургији после освећења дарова, чиме се показује, да ђакон не добија
право да савршава тајне; а свештеници се посвећују на "литургији верних"
после "великого входа", да би посвећени, као онај који је примио надлежну
благодат за то, узео учешће у освећењу дарова; а епископи се посвећују за
време "литургије оглашених" после "малог входа", чиме се показује, да се
епископу даје право да посвеђује друге у разне свештене степене.
Најважније дејство при посвећењу је архијерејско полагање руку са
призивањем благодати Св. Духа на посвећеног, и затим посвећени се назива
другачије и рукоположеним. Рукоположени у ђакона или свештеника се уводи
кроз царска врата у олтар. После трикратног обилажења око престола и
целивања његових углова, он се поклања пред њим. Архијереј покрива
његову главу крајем свог омофора, три пута њу осењује крсним знамењем, и
положивши на њу своју руку, возглашава наглас, да тог човека
"Божественнаја благодат... пророчествует (тј. производи кроз
рукоположење) у ђакона (или у презвитера); помолимсја убо о нем, да
приидет на него благодат Всесвјатаго Духа". На клиросу поје се на грчком:
"Кирие елеисон", што значи: Господи, помилуи. При полагању свештених
одежди на рукоположеног, припадајућим његовом чину, архиереј
возглашава: "аксиос!" тј. достојан, и то "аксиос" потврђују сви
свештенослужећи и појци. После облачења, свештенослужитељи тог
степена, ком ће припасти рукоположени га целивају, као свог сабрата, и он
заједно са њима прима учешће у служби. Готово исто тако протиче и
посвећење у епископе, само са том разликом, што посвећени пре почетка
Литургије на средини цркве наглас произноси исповедање вере и обећање
како треба по закону проводити своје служење, а после "малог входа" за
време певања "трисвјатого" он се приводи у олтар и спушта се на колена
пред престолом; а када затим први у служењу архијереј чита молитву
посвећења, тада сви архијереји, од горе положивши на посвећеног своју
десну руку, држе још над његовом главом отворено Јеванђеље текстом на
доле.

БРАК

Тајна брака се савршава у средини цркве, пред налоњем, на ком се налазе

Крст и Јеванђеље, и при томе прво се врши обручење, а после њега
венчање. Обручење се савршава овако. Младожења стаје са десне стране,
а невеста са леве. Свештеник три пута њих благосиља упаљеним свећама и
даје им у руке те свеће, као знаке супружанске љубави, благословене од
Господа. После молитве Богу за даривање сваког блага и милости
обрученима и да Он благослови њихово обручење, сједини их и сачува их у
миру и једномишљењу, свештеник их благосиља и обручује их прстеновима,
раније положеним на престо за освећење. Младожења и невеста примају то
прстење, као свештени залог и знак неразрушивости тог супружанског
савеза, у који они xоће да ступе. После обручења следи венчање. При томе
свештеник моли Господа да благослови брак и ниспошље на њих, који
ступају у њега, Своју небеску благодат. Као видљиви знак те благодати, он
полаже на њих венце, а потом их три пута заједно благословљава,
произносећи: "Господи, Боже наш, славоју и честију венчаи ја! (тј. њих).
Чита се посланица апостола Павла у којој се говори о важности тајне брака и
о узајамним обавезама мужа и жене, а у јеванђељу - о присуству Самог
Господа на свадби у Кани. Сједињени браком пију вино из једне принете им
чаше у знак тога, што су од сада они дужни да живе једнодушно, делећи
међусобно и радост и тугу. Трикратно хођење њихово за свештеником око
налоња служи као знак духовне радости и славља.

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ

Ова тајна се другачије назива саборовањем и савршава се над

болеснима због њиховог исцељења од немоћи душевних и телесних. За
њено савршење сабира се седам свештеника, мада је по потреби може
савршавати и један свештеник. У посуду са пшеницом смешта се невелики
суд са јелејем (уљем), као знаком милости Божије, а јелеју се додаје црвено
вино као подражавање "милосрдном самарјанину" и у сећање на Крв
Христову, проливену на Крсту; око тог суда стављају се у пшеницу запаљене
свеће воштанице и међу њима седам штапића - стручаца, обавијених на
једном крају ватом и које служе за седмократно помазивање болесног. Свим
присутнима се раздају запаљене свеће. После молитве за освећење јелеја и
за то да он по благодати Божијој послужи болесном на исцељење немоћи
душевних и телесних, чита се седам изабраних места из књига апостолских и
седам јеванђељских прича. По читању сваког јеванђеља, свештеник
крстообразно помазује болесном чело, образе, груди, руке, произносећи у
исто време молитву Господу, да Он, као лекар душа и тела, исцели Свог
болесног слугу или слушкињу Своју од телесне и душевне немоћи. После
седмог помазања свештеник отвара Јеванђеље, и држећи га текстом на
доле, полаже руку - као исцељујућу руку Самог Спаситеља - на главу
болесног и при томе моли Господа да опрости све његове грехе. Затим
болесни целива Јеванђеље и Крст, и тиме се завршава савршење тајне
јелеосвећења.

О молебанима

Молебанима се називају кратке службе, у којима се верујући, по својим

личним потребама и приликама, обраћаjу у молитви Господу Богу, Божијој
Мајци и светима.

Обични молебани, по свом саставу, слични су јутрењу, али у пракси они су

значајно скраћени и састоје се из: основних молитава, певања тропара и
припева (Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје... Пресвјатаја Богородице,
спаси нас... Свјатителју отче Николае, моли Бога о нас... и других),
читања Јеванђеља, сугубе и мале јектеније, и закључне молитве,
прилагођене предмету мољења, Господу Богу, или Божијој Мајци, или
светоме, коме се савршава молебно певање. Некада се такви молебани
сједињују са акатистом или са малим освећењем воде. Акатист се чита после
мале јектеније пред Јеванђељем, а освећење воде се савршава после
читања Јеванђеља.

Осим општег прозбеног молебана постоје и посебни молебани, намењени

неким посебним случајевима, на пример: молебан захвални за милости
примљене од Бога, молебан за исцељење болесног, молебани за случајеве
заједничких несрећа: суше, лошег времена, поплаве, рата. Посебни молебан
практикује се у дан Нове Године, пре учења, у Недељу Православља.

О погребењу упокојених
 По смрти хришћанина његово тело се омива, одева у чисту, ако је могуће
нову одећу и полаже у "саван" (бели покров), у знак тога, да је умрли, при
свом крштењу, дао обећање да ће проводити живот у чистоти и светости -
или га одевају у одећу његовог чина (или звања), као знак тога, да он иде
Господу Богу, да да одговор како је вршио дужности свог звања. На чело
умрлог полаже се венчић са изображењем Христа, Богомајке и Јована
Претече и са натписом "Свјатии Боже"..., као знак тога, да је умрли, као
хришћанин, водио на земљи борбу за правду Божију и умро са надом, по
милосрћу Божијем и заузимању Божије Мајке и Јована Претече, да ће добити
венац на небесима. На његове руке полаже се крст или нека икона, као знак
вере умрлог у Христа, Божију Мајку и свете угоднике Божије. Тело умрлога
полаже се у ковчег и до половине се покрива свештеним покровом у знак
тога, да се умрли налазио под покровом Православне Цркве. Ковчег се
обично ставља на средину собе пред кућним иконама (у предњем углу),
окренувши лице умрлог према излазу. Око ковчега пале се свеће у знак тога,
да је умрли прешао у област светлости - у бољи, загробни живот. Затим,
поред ковчега почиње читање псалтира уз додавање молитава за
упокојење умрлог, и служи се парастос (до погребења практикује се посебно
молитвено правило при изласку душе, смештено на крају псалтира). Псалми
се читају за утеху тужних због смрти умрлога.

Парастос је кратка служба, која се састоји од молитава за опраштање

грехова и за упокојење умрлог у Царству Небеском. При служењу парастоса
сабрани рођаци и пријатељи умрлога стоје са упаљеним свећама, у знак
тога, да и они верују у светли будући живот; на крају парастоса (при читању
молитве Господње) свеће се гасе у знак тога, да се наш земни живот, који
гори као свећа, мора угасити, најчешће не догоревши до краја, како смо ми
предпостављали.

Пре погребења тело се преноси у храм због отпевања; пре изношења

савршава се кратка заупокојна служба ("литија"), а за време ношења умрлог
поју: "Свјатии Боже"...

У храму ковчег са телом умрлог стављају на средину цркве лицем према

олтару и са упаљеним свећњацима, на четири стране ковчега. Служба
отпевања састоји се из песама, у којима се кратко изображава сва судбина
човекова: због преступања заповести он се изнова претвара у земљу, из које
је узет; али, без обзира на мноштво грехова, човек не престаје да буде
"образом славе Божије", саздан по образу и подобију Божијем, а потом Св.
Црква моли Владику и Господа, по Његовој неизрецивој милости, да опрости
уснулом (усопшему) грехе и удостоји њега Царства Небеског. Када се
прочита Апостол и Јеванђеље у којима се говори о будућем васкрсењу
мртвих, свештеник чита молитву разрешења. Том молитвом се разрешују
умрлом забране и греси који су били на њему, за које се он покајао и којих се
при покајању он није могао сетити, и умрли се са миром отпушта у загробни
живот; текст те молитве ставља се у руке умрлог. Затим, рођаци и пријатељи
последњи пут целивају умрлога, опраштају се са њим, после чега се тело
умрлога обмотава платном и свештеник посипа њега крстообразно земљом,
произносећи: "Господнја землја и исполнение јеја (све, што њу испуњава),
вселеннаја и вси живушчие на неи"; ковчег се покрива поклопцем и умрлом
се поје "вечнаја памјат".

После отпевања ковчег са телом умрлог се преноси на гробље и спушта се

у гроб, лицем према истоку; при томе се савршава кратка заупокојна литија.

На гроб хришћанинов ставља се св. Крст, као символ победе Христове

над смрћу и адом, као величанствено и многолисно дрво, под чијом сенком,
се покоји хришћанин, као путник после дуговременог путовања.

Имајући истиниту веру у бесмртност човекове душе, свеопште будуће

васкрсење умрлих, Страшни Суд Христов и последње давање свакоме по
његовим делима, Св. Православна Црква не оставља своја умрла чеда без
молитава, а посебно у првим данима после њихове смрти и у данима општег
помињања уснулих. Она се моли за њих у трећи, девети и четрдесети дан
после њихове смрти.

У трећи дан после смрти уснулог Св. Црква, спомињући тродневно

васкрсење Исуса Христа, моли Њега да васкрсне умрлог за блажени будући
живот.

У девети дан Св. Црква моли Господа, да Он уброји умрлог у број

угодника Божијих, подељених, као и ангели, на девет чинова.

У четрдесети дан савршава се молитва, да Исус Христос, који се вазнео

на небо, вазнесе у небеске обитељи и умрлог.

Некада помињање умрлога, по усрдности и вери његових рођака, се

савршава свакодневно, у току свих четрдесет дана, са служењем заупокојне
Литургије и парастоса; то помињање назива се код Руса сорокоустом.

Коначно, на годишњицу смрти умрлог моле се за њега његови блиски

рођаци и верни другови, изражавајући тиме веру, да дан човекове смрти није
дан његовог уништења, већ новог рођења за вечни живот; дан преласка
бесмртне душе човекове у друге услове живота, где нема места земним
болестима, тугама и уздасима.

Кратка обавештења о посебностима Богослужења годишњег круга

 На земљи после стварања света, Бог је осветио за Богослужење седми
дан (Пост. 2, 3), а затим законом, који је дао Мојсије на Синају, то служење се
распространило на све дане, заповедивши, да се свакодневно ујутро и
увече Богу приноси жртва (Бројеви 28).

Исус Христос, сишавши на земљу да испуни вољу Оца Небеског, и св.

апостоли, изабрани ученици Господа, својим примером и учењем показали
су верујућима високу важност и неопходност установљења и чувања дневног
заједничког Богослужења.

Од времена апостолских, Православна Црква је са свакодневним

Богослужењем сјединила разна свештена подсећања у славу Божију, од чега
су и произашли разни дани Богослужења у току године.

Сваки дан у години Св. Црква, поред седмичног круга, празнује сећање на
једног или неколико светих угодника Божијих. Одређени дани у години
посвећују се или спомињању посебних догађаја из живота Господа нашег
Исуса Христа, Божије Мајке, из историје Цркве Христове, или у част
различитих светих. Осим тога, у току године, установљени су једнодневни
или вишедневни постови и неколико дана назначено је за помињање
упокојених. У складу са тим посвећивањем дана у години састављене су и
посебне песме и молитве и установљени су обреди, који се присаједињују
молитвама и певањима за дане у недељи. Посебно значајне измене у
Богослужењима бивају у дане великих празника и постова.

Дани општег помињања упокојених (названи код нас задушницама) су

следећи: субота уочи почетка Васкршњег поста (пре месних поклада),
субота уочи Свете Тројице (Педесетнице), и субота пре Митровдана (по
Катихизису Св. Николаја Српског).

А у Православној Руској Цркви установљено је помињање православних

војника убијених у одбрани отаџбине: у суботу пред даном Св.
Димитрија Солунског (26-ог окт по старом кал.) и на дан Усековања главе
Св. Јована Претече (29 авг по ст. кал.).

Велики пост
 Велики Пост је најважнији и најдревнији од свих вишедневних постова. Он
нас подсећа на четрдесетодневни пост Спаситељев у пустињи; он нас уводи
у Страстну седмицу и затим у радост Празника над празницима - Светло
Христово Васкрсење.

Свети Велики Пост је време молитве и покајања, када је свако од нас

дужан да измоли од Господа опроштај својих грехова (постом и исповешћу) и
достојно да се причести св. Христовим Тајнама, сагласно заповести
Христовој (Јован 6, 53-56).

Још у Старом Завету Господ је наредио синовима Израиљевим да сваке

године дају десетину (десети део) од свега, што су они стекли, а чинећи
тако они су имали благослов у свим својим пословима.

Знајући то св. апостоли су и због наше користи, десети део године

(време Великог Поста - Св. Четрдесетницу) посветили Богу, да би и ми
били благословени у свим делима нашим, сваке године чистећи себе од
грехова својих, учињених у току целе године.

На тај начин Велики Пост - Св. Четрдесетница - је Богом одређена

десетина сваке године (тачније 36. дана, не рачунајући васкршњи дан), коју
ми, одричући се у то време од животних разонода и разних увесељавања,
посвећујемо првенствено служењу Богy - за спасење своје душе.

Велики Пост има три припремне недеље.

Прва припремна недеља пре Великог Поста назива се "Недељом

Цариника и Фарисеја". За време Литургије на дан те недеље чита се из
Јеванђеља прича о царинику и фарисеју, са циљем да покаже, да само
молитва са сузама и смирење, као код цариника, а не набрајање својих
врлина, као код фарисеја, може задобити за нас милосрђе Божије. Од те
недеље до пете недеље Великог Поста на Свеноћном Бденију, после читања
Јеванђеља, поје се покајна молитва: "Покајанија отверзи ми двери".

Друга припремна недеља пре Великог Поста назива се "Недељом о

Блудном Сину". У дирљивој причи "О блудном сину", коју ми слушамо на
Литургији при Јеванђељском читању, Св. Црква нас поучава да се надамо на
милосрђе Божије, ако се ми искрено покајемо за своје грехе. Те недеље, а
такође и у следеће две недеље, на Свеноћном после полијелеја поје се
псалм: "На реках Вавилонских тамо седохом и плакахом, внегда
помјанути нам Сиона"... Тај 136-и псалм описује страдања Јевреја у ропству
Вавилонском и њихову тугу за отаџбином. Речи тог псалма у нас утискују
мисао о нашем духовном ропству, ропству греховном и о томе, како смо ми
дужни да стремимо ка својој духовној отаџбини, Небеском Царству.

Многе смућуjе последњи стих псалма, где се каже, да је блажен (срећан)

тај, који узме и разбије младенце (новорођенчад) твоје (вавилонску) о
камен! Наравно, у буквалном значењу речи, та мисао је сурова и сасвим
неприхватљива за хришћанина, јер Сам Господ је учио да треба љубити и
благосиљати непријатеље своје; и поклањати се Богу у "духу и истини".
Наиме, та мисао постаје чиста и узвишена у духовно-хришћанском
значењу и значи - блажен ко има тврду одлуку да уништи, о камен вере,
тек рођене ружне мисли и жеље (које су као у новорођеном стању) пре него
што оне израсту у зла дела и навике.

Tрeћa припремна недеља за Велики Пост назива се "Месопустном"

(одбацујемо, пуштамо месо) или "Сирном", а у народу она се назива
"Масленом", зато што се уз скромну храну те недеље дозвољава јести само
сир, млеко, маслац и јаја. Сам недељни дан "Месопустне недеље" назива се
"Недељом о Страшном Суду", тј. на Литургији се чита Јеванђеље о
Страшном Суду и о последњем давању награде, чиме Св. Црква жели да
побуди грешнике к покајању. У песмама Сирне седмице спомиње се грехопад
Адама и Еве, произашао из неуздржања, и садржи се хваљење поста са
његовим спасоносним плодовима.

Последња недеља пред Великим Постом назива се "Сиропустном", јер се

њом завршава једење сира, маслаца и јаја. На Литургији се чита Јеванђеље
(Мт. 6, 14-21) о опраштању увреда нашим ближњима, без чега ми не можемо
задобити опроштење грехова од Оца Небеског. У складу са тим
Јеванђељским читањем, хришћани имају благочестиви обичај да моле у тај
дан један од другога опроштај грехова, отворених и тајних увреда и да
предузму све мере за помирење са непријатељима. Зато је ту недељу
установљено називати "Опроштајном Недељом", после које и наступа
Велики Пост (Св. Четрдесетница).

Општу особину великопостног Богослужења чини продуженост служби са

смањеном величанственошћу, и то: песама има мало, чешће се читају
псалми и молитве, које буде расположење душе ка покајању. На свакој
служби се произноси са земним поклонима покајна молитва Јефрема
Сирина: "Господи и Владико живота мојего"...

Ујутру се савршавају Јутрења, Часови са неким уметнутим деловима и

Вечерњег.

Увече, уместо вечерњег, савршава се Велико повечерје.

У среду и петак, савршава се Литургија Пређеосвећених Дарова.

На суботе у Великом Посту, врши се Литургија св. Јована Златоустог, а

на дан првих пет недеља - Литургија Св. Василија Великог, која се
савршава и на Велики Четвртак и на Велику Суботу Страстне недеље.

У току Великог Поста свака недеља је посвећена сећању на неки посебни

догађај или лице, позивајући грешну душу на покајање и на наду у милосрђе
Божије.

Недеље Великог Поста

 Прва недеља Великог Поста одликује се посебном строгошћу, а заједно
са тим и Богослужење је посебно продужено. У прва четири дана,
(понедељак, уторак, среда и четвртак) на великим повечерјима чита се канон
Св. Андреја Критског са припевима на стих: "Помилуи мја, Боже, помилуи
мја".

У петак прве недеље Великог поста на Литургији после заамвоне молитве

следи освештавање "кољива", тј. скуване пшенице са медом, у сећање на
Св. Великомученика Теодора Тирона, који указује благотворну помоћ
хришћанима за чување поста. Византијски император, Јулијан Одступник, у
362 г. наредио је у граду Антиохији да се тајно окропе крвљу
идоложртвованих животиња све залихе хране. Али Св. Великомученик
Теодор Тирон, спаљен 306 године за исповедање Вере Христове, појавио се
у сновиђењу антиохијског епископа Евдоксија, открио му тајну замисао
Јулијана и наложио му да у току целе недеље ништа не купује на пијаци, већ
да се храни кољивом.

На дан прве недеље Великог поста обележава се такозвана "недеља

православља", установљена за време царице Теодоре 842 године у сећање
на обнављање поштовања Св. Икона. На крају Литургије
свештенослужитељи савршавају молебно певање на средини храма пред
иконама Спаситеља и Божије Мајке, молећи Господа за утврђивање
православних хришћана у вери и обраћање свих одступника од Цркве, на пут
истинити. Ћакон затим громко чита Символ Вере и произноси анатему, тј.
објављује удаљење од Цркве свих оних, који се дрзну да кваре и изврћу
истине православне вере, и "вечнују памјат" свим упокојеним заштитницима
вере православне, а "многаја лета" живима.

На дан друге недеље Великог поста савршава се сећање на св.

Григорија Паламу, који је живео у XIV веку. Сагласно Православној вери он
је учио, да за подвиг поста и молитве, Господ озарује верујуће благодатном
Својом светлошћу, каквом је сијао Сам Господ на Тавору. Из тог разлога, што
је св. Григорије изложио учење о сили поста и молитве и установљено је да
се савршава сећање на њега на дан друге недеље Великог поста.

На дан треће недеље Великог поста на Свеноћном се износи после

Великог славословља Св. Крст и подаје се на поклоњење верујућима. При
поклоњењу Крсту Црква поје: Кресту Твоему покланјаемсја, Владико, и
свјатое воскресение Твое славим. Та песма се поје и на Литургији уместо
трисветог. Црква износи у средини Четрдесетнице верујућима Крст због тога,
да би се, сетивши се страдања и смрти Господње, одушевили и укрепили
постећи у наставку поста. Св. Крст се оставља за поклоњење у току седмице
до петка, када се он, после часова, пред Литургијом поново враћа у олтар.
Зато се дан треће недеље и четврта седмица Великог поста називају
"крстопоклоним".

На дан четврте недеље сећамо се Св. Јован Лествичника, који је

написао дело, у ком је показао лествицу или поредак добрих дела, која нас
приводе ка Престолу Божијем. На дан четвртка пете недеље савршава се
такозвано "стојање Св. Марији Египатској". Живот Св. Марије Египатске,
претходно велике грешнице, треба да служи свима као пример истинског
покајања и да увери све у неизрециво милосрђе Божије. На Јутрењу тог дана
чита се житије Св. Марије Египатске и канон Св. Андреја Критског, тај исти,
који се чита и у прва четири дана Великог поста. У суботу пете недеље
савршава се "Похвала Пресветој Богородици". Чита се величанствени
акатист Богородици. Та служба је установљена у Грчкој у знак благодарности
Богородици за Њена многобројна избављења Цариграда од непријатеља.
Код нас акатист "Похвала Богородици" савршава се због утврђења верујућих
у нади на Небеску Заступницу, Која је, избављајући од непријатеља
видљивих, тим пре спремна да нам помогне у борби са непријатељима
невидљивим.

На дан пете недеље Великог Поста савршава се последовање

преподобној Марији Египатској. Црква даје у лику преподобне Марије
Египатске, образац истинитог покајања, и због ободрења оних који се
духовно труде, показује на њој пример неизрецивог милосрђа Божијег
грешницима који се кају.

Шеста седмица посвећена је припремању оних који посте за достојан

сусрет са Господом, са гранчицама врлине у сећање на страдања Господња.

У суботу 6-е недеље на Јутрењу и Литургији спомиње се то, како је Исус

Христос васкрсао Лазара. Та субота се назива Лазарева субота. На
јутрењу у тај дан се поју васкршњи "тропари по Непорочних": "Благословен
јеси Господи, научи мја оправданием Твоим", а на Литургији уместо "Свјатии
Боже" поје се "Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја.
Аллилуиа".

На дан шесте недеље Великог Поста празнује се велики дванеасти

празник, величанствени улазак Господњи у Јерусалим на вољна
страдања. Тај празник се иначе назива Цвети (Недеља Цветоносна). На
Свеноћном, после читања Јеванђеља, се не поје "Воскресение Христово"...,
већ се чита непосредно 50-и псалм и освештавају се, молитвом и
кропљењем св. водом, тек пролистале гране врбе (ваја) или других биљака.
Освештане гране деле се верујућима, и са њима у рукама, као и са
запаљеним свећама, они стоје до краја службе. Оне представљају победу
живота над смрћу (васкрсење).

Са вечерњег на Цвети отпуст почиње речима: "Грјадии Господ на

вољнују страст нашего ради спасенија, Христос истиннии Бог наш"...
итд.

Страсна седмица
 Страстна Седмица је последња седмица пре Пасхе. Такав назив она је
добила зато, што је она посвећена подсећању на последње дане земног
живота Спаситељевог: Његова страдања, крстну смрт и погребење.

Понедељак, уторак и среда те седмице посвећени су сећању на

последње беседе Господа Исуса Христа са народом и ученицима.

Посебност Богослужења у прва три дана Страстне Седмице састоји се у

следећем: на јутрењу, после шестопсалмија и "Алилуја" се поје тропар: "Се
Жених грјадет в полуноши" ..., а после канона се поје песма: "Чертог Твои
вижду. Спасе мои"... У сва та три дана се савршава Литургија
Пређеосвећених Дарова, са читањем Јеванђеља. Јеванђеље се чита и на
јутрењима.

По величини спомињаних догађаја сви дани Страстне Недеље називају

се Великима. Посебно су умилна спомињања, молитве и напеви у последња
три дана.

Велики Четвртак

Служба Великог Четвртка посвећена је успомени на то како је Исус

Христос опрао ноге ученицима, као и Тајној Вечери, молитви Исуса
Христа у врту Гетсиманском и издајству Јудином.

На јутрењу после шестопсалмија и "Алиулуја" поје се тропар: "Јегда

славнии ученици на умовени Вечери просвешчахусја" ...

Савршава се Литургија Св. Василија Великог и сједињује са вечерњим у

спомен на то, што је Господ увече установио Тајну Причешћа. Уместо
Херувимске песме, причасног стиха и песме: "Да исполнјатсја уста наша"...,
поје се иста песма: "Вечери Твоеја таинија днес. Сине Божии,
причастника мја приими"...

У Московском Успенском Сабору (храму) и у Кијево-Печерској лаври на

Литургијама на тај дан се савршавало освештање мира, за употребу
приликом савршавања Тајне Миропомазања (миро за освештавање храмова
и антиминса).

Велики Петак
 Служба Великог Петка посвећена је подсећању на крсна страдања
Спаситеља, Њeгoвy смрт и погребење.

На јутрењу (које се служи увече на Велики Четвртак) на средини храма се

чита дванаест Јеванђељских чтенија, изабраних од сва четири
Јеванђелиста, који су забележили страдања Спаситељева, почињући од
последње беседе Његове са ученицима на Тајној Вечери и закључно са
погребењем Његовим у врту Јосифа Ариматејског и постављањем војничке
страже на Његовом гробу. За време читања Јеванђеља верујући стоје са
упаљеним свећама у рукама, показујући тиме са једне стране то, да слава и
величина нису оставиле Господа ни за време Његових страдања, а са друге
стране - ватрену љубав према своме Спаситељу.

У Велики Петак Литургије нема, јер је на тај дан Сам Господ принео Себе
на жртву, већ се савршавају Царски Часови.

Вечерње се савршава у три сата поподне, у часу смрти Исуса Христа на

крсту, у спомен скидања са Крста тела Христовог и Његовог погребења.

На вечерњем, при певању тропара: "Благообразнии Иосиф с древа снем

пречистое Тело Твое"..., свештенослужитељи подижу Плаштаницу (тј.
изображење Христа, који лежи у гробу) са Престола, као са Голготе, и износе
је из олтара на средину храма у пратњи свећњака и уз кађење тамјаном.
Плаштаница се полаже на посебно припремљен сто (гроб). Затим се
свештенослужитељи и сви који се моле поклањају пред Плаштаницом и
љубе ране на њој изображеног Господа - прободена ребра, руке и ноге
Његове.

Плаштаница се налази на средини храма у току наредна три (непуна) дана,

подсећајући тако на тродневно почивање Исуса Христа у гробу.

Велика Субота
 Богослужење на Велику Суботу посвећено је сећању на пребивање Исуса
Христа "во гробје плотски, во аде же с душеју, јако Бог, в раи жа с
разбоиником и на престоле со Отцем и Духом, всја исполнјајаи
неописаннии" и на крају, на васкрсење Спаситеља из гроба.

На јутрењу Велике Суботе, после Великог славословља, Плаштаницу при

певању: "Свјатии Боже"... свештенослужитељи износе из храма, при учешћу
народа, и проносе је око храма у спомен на силазак Исуса Христа у ад и на
победу Његову над адом и смрћу. Затим, по уношењу Плаштанице у храм,
она се приноси ка отвореним царским вратима, и знамење је тога, да
Спаситељ нераздвојно пребива са Богом Оцем, и да је Он Својим
страдањима и смрћу изнова отворио нама двери раја. Појци у то време поју:
"Благообразнии Иосиф" ...

Када Плаштаницу положе на место на средини храма, тада се произноси

јектенија и читају се: паремија из књиге прор. Језекиља о васкрсењу
мртвих; Апостол, који учи верујуће да је Исус Христос истинита Пасха за
све нас...; Јеванђеље, које сведочи о томе, како су првосвештеници са
дозволом Пилатовом поставили стражу испред гроба Господњег и поставили
на камен печат. По окончању јутрења верујући се позивају да похвале,
Црквеном песмом, Јосифа Ариматејског: "Приидите, ублажим Иосифа
приснопамјатного" ...

Божанствена Литургија на тај дан бива касније, него у свим другим данима
у години и сједињује се са Вечерњим.

После малог входа и певања "Свјете тихии..." почиње читање 15-е

паремије, у којима су сабрани најважнији старозаветни праобрази и
пророчанства о спасењу људи кроз Страдања и Васкрсење Исуса Христа.

После паремије и Апостола почиње празник Васкрсења Христовог. На

клиросу почињу споро да певају: "Воскресни, Боже, суди земли, јако Ти
наследиши во всех јазицех...", а у олтару за то време црне одежде
престола и свештенослужитеља смењују се светлима, а такође и у самом
храму црне одеће се замењују светлима. То је изображење догађаја када су
мироносице, у рано јутро, "ешче сушчи тме", виделе испред гроба Христовог
Ангела у светлим хаљинама и чуле од њега радосну вест о Васкрсењу
Христовом.

После тог певања ђакон у светлој одећи, слично ангелу, излази на средину
храма и пред Плаштаницом, читањем Јеванђеља, јавља људима о
Васкрсењу Христовом.

Затим се Литургија Василија Великог наставља уобичајеним поретком.

Уместо Херувимске песме поје се песма: "Да молчит всјака плот
человеча"... Уместо "Достоино јест" поје се: "Не ридаи Мене, Мати, зрјашчи
во гробе"... Запричастни стих: "Воста, јако спја Господ, и воскресе
спасајаи нас".
 По окончању Литургије се благосиљају хлебови и вино за укрепљење
оних који се моле. После тога почиње читање књиге Дела Апостолских и
продужава се до почетка полуноћнице.

У дванаест сати ноћу, савршава се полуноћница на којој се поје канон

Велике Суботе. На крају полуноћнице свештенослужитељи, ћутећи, проносе
Плаштаницу са средине храма у олтар кроз Царска Врата и постављају је на
престо, где она остаје до празника Вазнесења Господњег, у сећање на
четрдесетодневно пребивање Исуса Христа на земљи - после васкрсења
Његовог из мртвих.

После тога верујући са страхопоштовањем очекују наступање поноћи, када

почиње светла пасхална радост највећег Празника Васкрсења Господа и
Спаситеља нашег Исуса Христа.

Пасхална радост је света радост, којој нема и не може бити равне на целој
земљи. То је бесконачна вечна радост вечног живота и блаженства. И она и
јесте, баш та иста радост, о којој је Сам Господ рекао: "Обрадоваће се срце
ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јован 16, 22).

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Празник Пасхе - Светло Васкрсење Христово

 Реч "Пасха" значи у преводу са јеврејског "пролазак, избављење". Јевреји
су се, празнујући старозаветну Пасху, сећали ослобођења њихових предака
од египатског ропства. А хришћани, празнују Пасху новозаветну, и славе
избављење целог човечанства кроз Христа од ропства ђаволу и даровање
нам живота и вечног блаженства. По важности благослова, које смо примили
кроз Васкрсење Христово, Пасха је Празник над празницима и Слава над
славама, па се и Богослужење овог Празника одликује величином и
необичном свечаношћу.

Дуго пре поноћи верујући се, у светлим одећама, скупљају у храму и са

страхопоштовањем очекују наступајуће Пасхално Славље.
Свештенослужитељи се облаче у најсветлије, и најлепше одежде. Пре саме
поноћи величанствено звоњење јавља да наступају велики минути
Светоносног Празника Васкрсења Христовог. Свештенослужитељи са
крстом, свећњацима и тамјаном излазе из олтара и заједно са народом,
слично мироносицама, које су ходиле врло рано к гробу, опходе око цркве
певајући: "Воскресение Твое, Христе Спасе, Ангели појут на небесјех, и
нас на земли сподоби чистим сердцем Тебје славити". За то време са
висине звоника, као са небеса, разлива се радосни пасхални трезвон. Сви
који се моле иду са запаљеним свећама, изражавајући тиме духовну радост
Светоносног Празника.
 Поворка се зауставља испред затворених западних врата храма, као
испред двери гроба Христовог. И овде, по утврђеном возгласу свештеник,
слично ангелу, који је мироносицама јавио код гроба о васкрсењу Христовом,
први возглашава радосну песму: "Христос воскресе из мертвих, смертију
смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав". Ту песму трикратно
понављају свештенослужитељи и хор.

Затим свештеник возглашава стихове древног пророчанства св. Цара

Давида: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Его...", а сви људи (хор) у
одговор на сваки стих поју: "Христос воскресе из мертвих..."

Коначно свештеник, држећи у рукама крст са трисвећњаком, њиховим

подизањем осењује знамење крста наспрам затворених двери храма; она се
отварају, и радосни скуп, као некада мироносице к апостолима, улази у
цркву, обливену светлошћу свих запаљених свећа и кандила, и јавља њој
радосну песму: "Христос воскресе из мертвих!.."
 Наредно Богослужење Пасхалног Јутрења састоји се претежно од певања
канона, који је саставио св. Јован Дамаскин. Све песме тог канона раздељују
се многократним "Христос воскресе из мертвих!". За време певања канона
свештенослужитељи са крстом и кадилом, праћени свећњацима са свећама,
опходе целу цркву, испуњавајући је тамјаном, и радосно поздрављају све
речима: "Христос воскресе!" на то верујући одговарају: "Воистину
воскресе!" Вишекратно излажење свештеника из олтара подсећа на честа
јављања Господа Својим ученицима после васкрсења.

При крају јутрења, после певања: "друг друга обимем, рцем: братие! и
ненавидјашчим нас простим всја воскресением", сви верујући почињу да
поздрављају један другог, произносећи: "Христос воскресе!" и одговарају:
"Воистину воскресе!". Тај поздрав они запечаћују целивањем и
поклањањем пасхалних јаја, која служе као важан символ устајања из гроба -
васкрсења живота у самим недрима његовим, силом свемоћи Божије.

Затим се чита реч Јована Златоустог, која почиње овако: "Ашче кто
благочестив и боголјубив, да насладитсја сего доброго и светлого
торжества..." Св. Јован Златоуст позива све да се радују: "Богатии и
убозии, друг с другом ликуите. Воздержници и лјенивии, ден почтите.
Постившиесја и не постившиесја, возвеселитес днес..."

"Никто же да плачет прегрешении, прошчение бо от гроба возсија.

Никто же да убоитсја смерти, свободи бо нас Спасова смерт..."

И на крају, он свечано возглашава вечну победу Христову над смрћу и

адом: "Где твое, смерте, жало? Где твоја, аде, победа? Воскресе
Христос, и ти низверглсја јеси. Воскресе Христос, и падоша демони.
Воскресе Христос, и радујутсја ангели. Воскресе Христос, и жизн
житељствует. Воскресе Христос, и мертвии ни једин во гробје (јер сада
смрт није уништење, већ привремено стање): Христос бо востав от
мертвих, начаток усопших бист. Тому слава и держава, во вјеки вјеков.
Амин".

После јутрења одмах савршавају се Часови и Литургија, при отвореним

Царским Вратима, која се отварају још на почетку Зајутрењег и не затварају
се целе недеље у знак тога, што нам је Исус Христос заувек отворио врата
Небеског Царства. На Литургији чита се прво зачало Јеванђеља по Јовану
Богослову (почиње речима: В начале бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог
бје Слово...), у ком се изображава божанственост нашег Искупитеља. Ако
Литургију савршава сабор свештеника, то Јеванђеље се чита на различитим
језицима, у знак тога, што се свим народима на земљи "јави вест" о Господу.

Пред крај Литургије освећује се пасхални хлеб - Артос, који се у Светлу

Суботу после Литургије дели верујућима, као пасхални благослов.

После пасхалне Литургије (некада између Зајутрењег и Литургије),

савршава се освећење васкршњег колача (пасхални хлеб), јаја и меса, за
пасхалну трпезу верујућих.
 У следећим данима Пасхе, после Литургије, при звоњењу звона, чине се
крсни ходови око цркве, у којима се, као победнички трофеј, носи крст
Христов. Тиме верујући изражавају своју радост и слављење због победе
Исуса Христа над смрћу и адом.

Вечерње на први дан Пасхе старешина храма савршава, обучен у све

свештене одежде. После вечерњег входа са Јеванђељем, чита се
Јеванђеље о јављању Васкрслог Исуса Христа апостолима увече првог дана
Свог Васкрсења из мртвих (Јован. 29 гл. 19-25). Јеванђеље чита старешина
храма, окренут лицем ка народу. Отпуст говори са крстом.

Сву Светлу Пасхалну Недељу звони се у сва звона.

Почевши од првог дана Пасхе па до вечерњег празника св. Тројице,

коленопреклоњење и земни поклони се не врше.

У први уторак после пасхалне недеље св. Црква, дели радост Васкрсења
Христовог са умрлима у нади на свеопште васкрсење, а посебно чини
помињање умрлих, па се зато тај дан назива "Радоницеј". После Литургије
савршава се васељенски парастос. Још од древних времена постоји обичај
да се на тај дан посећују гробови ближњих рођака.

Пасхалне песме поју се у цркви до Празника Вазнесења Господњег, који

се празнује у четрдесети дан после првог дана Пасхе.

Празник Воздвижења Крста Господњег

Богослужење на тај дан има ту посебност, да на Свеноћном бденију, после

великог славословља, приликом певања трисвете песме: Свјатии Боже...,
старешина храма узима са престола св. Крст, полаже га на главу, и са
свећњацима који предходе, излази из олтара кроз северне двери према
Вратима Царским и одатле, после возгласа: "премудрост, прости!" износи га
на средину храма и ту га полаже на налоњ, украшен цветовима.

Поје се тропар крсту: "Спаси, Господи, лјуди Твоја...", а старешина храма

са ђаконом савршава трикратно кађење Крста. Затим сви
свештенослужитељи подају част Крсту трикратним земним поклањањем уз
певање стиха: "Кресту Твоему покланјаемсја, Владико, и свјатое
воскресение Твое славим!"

За свештенослужитељима прилазе Крсту и сви верујући, поклањају му се и

љубе га. За то време хор поје стихире, у којима се изражавају побожна
хришћанска осећања при спомињању распећа Христовог.

На Литургији тога дана, уместо "трисветог", поје се песма "Кресту Твоему

покланјаемсја, Владико...", из Апостола чита се о крсту, који је лудост
онима који гину, а спасенима - сила Божија; а из Јеванђеља - о распећу
Исуса Христа. Ради успомене на страдања и смрт Господњу, тај дан се
проводи у строгом посту.

Тај празник се савршава у сећање на обретење Часног и Животворног

Дрвета Крста Господњег од стране равноапостолне царице Јелене (326 г.), а
од VII века су са тим даном сјединили и сећање на повратак Животворног
Крста из Персије од стране грчког императора Ираклија (629 г.). Како
приликом обретења тако и приликом постављања Крста, враћеног из
Персије, патријарх, да би пружио могућност свима сабраним да славно
угледају Светињу, уздигнуо је (воздвигл) Крст, окрећући га на све четири
стране, при чему се народ сваки пут са страхопоштовањем клањао,
изговарајући: "Господи помилуи!"

Празник Преображења Господњег

Богослужење на овај Празник има ту посебност, што се по окончању

Литургије, у храму благосиљају и освећују грожђе и плодови са дрвећа -
јабуке, крушке, шљиве и др., које су верници донели са собом.

Празник Преображења изабран је за благосиљање плодова зато што у

Јерусалиму (одакле је узет Устав руске православне цркве), у то време
сазрева виноград, који је у ствари и предвићено освештати на тај дан. Црква,
благосиљајући донете плодове, сугерише тиме, да у њој, као у заједници
светој, све - од човека до биљака -треба да буде посвећено Богу, као Његова
творевина.
 Празник Рождества Христовог

Хришћанска Црква сваке године 25-ог децембра (стари кал.) празнује

велики дан Рождества Христовог. За његово достојно прослављање верујући
се припремају четрдесетодневним постом, од 15 новембра до 24
децембра, познатим под именом Рождествени (Божићни) или Филипов
пост. Навечерје или повечерје уочи празника проводи се у посебно строгом
посту. Тај дан се назива сочелником (код нас Бадњи дан) и на тај дан по
уставу црквеном, прописано је користити за храну сочиво, или пшеницу с
медом.

У навечерје, само ако се оно не дешава у суботу или недељу, савршавају

се Царски Часови, и око поднева, Литургија Василија Великог са Вечерњим.
На сам празник савршава се Литургија Златоустог.

Часови, који се савршавају у навечерје Рождества Христовог, одликују се

тиме, што се на њима читају паремије, Апостол и Јеванђеље. Стога, за
разлику од обичних часова, они се називају Царским. Тај назив они носе
такође и зато, што су у Грчкој, при њиховом савршавању, обично
присуствовали и императори.

После Литургије поставља се на средини цркве свећа и клирици поју

тропар празника: "Рождество Твое, Христе Боже наш, возсија мирови
свет разума: в нем бо звездам служашчии звездоју учахусја Тебје
кланјатисја Солнцу правди и Тебје ведјети с висоти востока: Господи,
слава Тебје!" А потом кондак празника: "Дјева днес Пресушчественнаго
раждајет, и землја вертеп Неприступному приносит, Ангели с пастирми
славословјат, волсви же со звездоју путешествујут: нас бо ради родисја
Отроча младо, превечнии Бог".

Ако навечерје пада у суботу и недељу, Царски Часови се читају у петак. На

само повечерје бива Литургија св. Јована Златоустог, а после Литургије -
Вечерње. Слављење Христа савршава се после вечерњег. Поста, говори
Устав, на тај дан нема. То значи, да се после Литургије до вечерњег
дозвољава јести мало хлеба.

Свеноћно бденије почиње Великим Повечерјем, на ком се поје

величанствена песма Исаијина: "С нами Бог, разумеите, јазици, и
покарјаитесја, јако с нами Бог!" Често понављање у овој песми "с нами
Бог!" сведочи о духовној радости верујућих, који спознају међу собом Бога-
Емануила. Садржај осталих песама може се изразити основном песмом
канона: "Христос раждаетсја, славите: Христос с небес, срјашчите
(сретајте Га); Христос на земли, возноситесја! Поите Господеви всја
землја, и веселием воспоите лјудие, јако прослависја".

Величанственост Празника Рождества Христовог увећава се у Руској

Цркви сећањем на избављење руске земље од напада француза и дванаест
незнабожачких народа (јазиков) који су им помогли 1812 године.

Празник Крштења Господњег

Овај Празник назива се Богојављањем, јер се на тај дан догодило

јављање Пресвете Тројице, и посебно, јављање Божанства Спаситељевог,
који је величанствено ступио на Своје спаситељно служење.
 Празник Крштења Господњег савршава се тако, као и празник Рождества
Христовог. Вече уочи савршавају се Царски Часови, Литургија Василија
Великог и Свеноћно бденије, почевши од Великог Повечерја. Посебност овог
празника су два велика водоосвећења, тако названа да би се разликовала
од малог, јер се мало освећење може савршавати у свако друго време.

Прво велико водоосвећење бива вече уочи празника у храму, а друго - на

сам дан Празника под отвореним небом на рекама, језерима, изворима. Прво
је, у древним временима, савршавано за крштење оглашених а касније, било
је обраћено у успомену на крштење Господње; друго је, вероватно,
произашло од древног обичаја јерусалимских хришћана; на дан
Богојављања, се излазило на реку Јордан и ту се спомињало крштење
Спаситеља. Одатле Богојављенски крсни ход има назив крстног хода на
Јордан.

О монаштву и манастирима

У првим временима хришћанске Цркве скоро сви верујући су водили чист и

свет живот, какав захтева Јеванђеље. Али постојали су и многи међу
верујућима који су имали потребу за већим подвигом. Једни су се
добровољно одрицали од имања и делили га сиромашнима. Други, по угледу
на Божију Мајку, св. Јована Претечу, апостоле Петра и Павла, Јована и
Јакова, примали су на себе завет девства, проводећи време у непрестаној
молитви, посту, уздржању и труду, било да су се удаљавали од света или
живели скупа са осталима. Такви људи називали су се аскетама, тј.
подвижницима.

Од трећег века, када се брзо раширило хришћанство, строгост живота

међу хришћанима је почела да слаби, подвижници су почели да се
удаљавају и живе у планинама и пустињама, и тамо, удаљени од света и
његових саблазни, водили су строг подвижнички живот. Такви подвижници
који су се удаљили од света називали су се отшелницима или
пустињацима.

Тако је положен темељ монаштву, или на руском иночеству (инок -

монах), тј. другом (ином), удаљеном од саблазни света, начину живота.

Иночки живот или монаштво је удео малог броја изабраних, који имају
"призвање", тј. несавладиву унутарњу жељу за иночким животом, да би
свецело посветили себе служењу Богу. Како је и рекао о томе Сам Господ:
"Ко може примити, нека прими". (Мат. 19, 12).

Св. Атанасије говори: "Два су чина и стања у животу: једно обично и

својствено човеку живљење - супружанство; друго ангелско и апостолско,
од којег вишега неможе бити - девство или стање иночко".

Преп. Нил Росански говори: "Монах је ангео, а дело његово је милост,

мир и жртва хвале".

Они који ступају на пут иночког живота морају имати тврду одлуку: "одрећи
се од света", тј. одрећи се од свих земних интересовања, развијати у себи
силе духовног живота, у свему испуњујући вољу својих духовних
руководитеља, одричући се од сваког имања и чак и од старог имена. Инок
узима на себе добровољно мучеништво: самоодрицање, живот удаљен од
света - усред труда и лишавања.

Монаштво само по себи није циљ, већ је оно само моћно средство за
достизање високог духовног живота. Циљ иночества је стицање моралне
духовне силе, за спасење душе. Иночество је највећи подвиг духовног
служења свету; оно чува свет, моли се за свет, духовно га храни и стоји пред
Богом за њега, тј. савршава подвиг молитвеног заступништва за свет.

За отаџбину монаштва сматра се Египат, а за оца и устројитеља - преп.

Антоније Велики. Преп. Антоније био је оснивач отшелничког иночества,
које се састојало у томе, да је сваки инок живео одвојено у колиби или у
пећини, предајући се посту, молитви и трудовима на корист своју и
сиромашних (плели су корпице, простирке и слично). Али сви они налазили
су се под руководством једног старешине или наставника - авве (што значи
"отац“).

Али још за живота Антонија Великог појавио се други ред иночког живота.
Подвижници су се скупљали у једну заједницу, трудили се сваки по својој
сили и способностима, на општу корист и потчињавали се истим правилима,
истом поретку, такозваном уставу. Такве заједнице су се називале
киновијама или манастирима. Авве манастира почели су се називати
игуманима и архимандритима. Оснивачем општежитељног иночества
сматра се преп. Пахомије Велики.

Из Египта монаштво се брзо раширило по Азији, Палестини и Сирији, а

затим је прешло у Европу.

У Русији монаштво је настало скоро истовремено са примањем

хришћанства, а оснивачи су били преп. Антоније и преп. Теодосије, који су
живели у Кијево-Печерском манастиру.

Велики манастири, са неколико стотина монаха, почели су се називати

лаврама. Сваки манастир има свој распоред живота, своја правила - свој
манастирски устав. Сви монаси дужни су да испуњавају различита задужења,
која се по манастирском уставу називају послушањима.

Монаштво могу да приме не само мушкарци, већ и жене са истим

правилима као и код монаха. Од древних времена постоје и женски
манастири.

Они који желе да ступе у монашки живот морају предходно да преиспитају

своје снаге (да прођу искушеништво) и тада да дају неповратни завет.

Људи, који пролазе предходно испитивање називају се послушницима

(искушеницима). Ако они у току дугог испитивања покажу да су способни да
постану монаси, облаче се у непуну одећу монашку, уз установљене
молитве, што се назива расофором, тј. имају право ношења расе и
камилавке, да би се у очекивању пуног монаштва, још боље утврдили на
изабраном путу. Послушник се после тога назива расофорним.

Само монаштво садржи у себи два степена, мали и велики образ (образ
ангелског живота), који се по грчком називају мала и велика схима.

Приликом ступања у монаштво, над монахом, се савршава чин мале

схиме, када монах даје обећање монаштва и њему се даје ново име. Када
наступи моменат пострижења, монах три пута даје игуману маказе, за
утврђење свог тврдог решења. Када игуман и трећи пут прими из руку
постриженог маказе, тада он уз захвалност Богу, постригава крстообразно
његове власи, у име Пресвете Тројице, посвећујући га тиме свецело на
служење Богу.

На монаха који прима малу схиму полажу параманд (параманд - невелико

четвороугаоно платно са изображеним Крстом Господњим, оруђем Његовог
страдања), подрасник и појас; затим се пострижени покрива мантијом -
дугим плаштом без рукава. На главу се надева такозвани клобук - камилавка
са дугим покривалом. У руке му се дају бројанице - канап на ком су
нанизане куглице за бројање молитви и поклона. Све те одежде имају
символички значај и подсећају монаха на његов завет.

На крају обреда дају се у руке новопостриженом крст и свећа, са којима

он стоји целу Литургију - до самог Св. Причешћа.
 Монаси, који примају велику схиму, дају још строжије завете. Њима се још
једном мења име. У облачењу такође постоји измена: - уместо параманда
надева се аналав (посебно платно са крстовима), на главу уместо
камилавке, надева се кукуљица (кукол - на руском), капуљача која покрива
главу и рамена.

Постоји став да се схимницима називају искључиво само они монаси који

су пострижени у велику схиму.

Ако се монах поставља за игумана, даје му се жезал (пастирски штап).

Жезал је знак власти над потчињенима, знак законитог управљања братијом
(монасима). Када се игуман поставља за архимандрита на њега надевају
мантију са скрижалима. Скрижали су четвороугаоници од материјала
црвене или зелене боје, нашивени на мантију спреда, два више и два ниже.
Они означавају, да архимандрит руководи братијом по заповестима Божијим.
Осим тога, архимандрит прима још и палицу и митру. Обично се између
архимандрита постављају лица за виши степен свештенства - у епископе.

Многи међу монасима били су истинити ангели у телу, сјајне светиљке

Цркве Христове.

Без обзира што се монаси удаљују из света због достизања вишег

моралног савршенства, монаштво има велики благотворни утицај на оне који
живе у свету.

Помажући духовним потребама ближњих, монаси нису одбацивали, када

су имали могућности, да служе и обичним њиховим потребама. Стичући
трудом за себе храну, они су делили храну са сиромашнима. При
манастирима су се налазиле гостопримнице, где су монаси примали,
хранили и одмарали путнике. Из манастира се често слала милостиња и по
другим местима: измученим сужњима у тамници, сиромашнима за време
глади и у другим несрећама.

Али главна, непроцењива заслуга монаха за заједницу, састоји се од

њихове непрестане молитве за Цркву, отаџбину, живе и умрле.

Светитељ Теофан Затворник говори: "Монаси - то је жртва Богу од

заједнице, која, предајући их Богy, од њих прави себи ограду. У манастирима
посебно цвета свештенослужење уредније, пуније, продуженије. Црква ту
постоји у свој лепоти своје одевености". Заиста, манастири су неисцрпан
извор надзиђивања за мирјане.

У средњем веку манастири су имали већи значај, као центри науке и

ширитељи просвећења.

Постојање манастира у неком крају је израз крепости и сила религиозно-

моралног духа народног.

Руски народ је веома волео манастире. Када је изницао нови манастир,

руски људи су почињали да се насељавају око њега, образовали су засеок,
који је понекад израстао и у велики град.
 О поклоништву

Љубав према манастирима и светим местима градила је у руским људима

обичај ходочашћа или поклоништва. Мноштво руских људи, мушкараца и
жена, старих и младих, са упртим торбама на леђима, са штапом у руци и са
молитвом на уснама, трпељиво у свако време године ишло је из једног
манастира у други. Они су тамо често носили своје патње и међу зидовима
обитељи налазили су помоћ, радост и утеху. Многи су предузимали
поклоништво у Свету Земљу - Палестину и друга далека места.

Наши претци су схватали, да су манастири расадници вере и духовног

просвећења, да су они бедем Православља, без којег не би могло бити ни
саме Русије.

Православље, оличено у Цркви, саздало је руско јединство, које је

настало као последица религиозног јединства, саздало је опште-руску
писменост, опште-руску историјску науку и духовно-морални закон.

О јуродству ради Христа

После свега треба поменути још један вид подвига хришћанског живота -
такозвано јуродство ради Христа.

Христа ради јуродиви су ставили себи у задатак да победе у себи корен

свих грехова - гордост. Због тога они су водили необичан начин живота,
некада представљајући се као да су лишени расуђивања, изазивајући при
том над собом подсмех људи. Заједно са тим, они су у алегоричној,
символичној форми откривали зло у свету, како речима, тако и делима.
Такав подвиг узимали су на себе јуродиви због тога, да би смирили себе и у
исто време јаче утицали на људе, јер се према обичној, простој проповеди
људи односе равнодушно. Подвиг јуродства ради Христа био је посебно
распрострањен у руској земљи.

Господ је благословио руску земљу, послао јој много подвижника,

праведника, који су учили народ труду, трпљењу и покорности вољи Божијој.
И руски народ је трпељиво подносио своје невоље, верујући у милост Божију.
Тако се изграђивала многотрпељива и смирена душа православног руског
народа, способног за најсјајније херојске подвиге у име правде и љубави
Божије.

Поговор

У наша времена, оскудице вере, ближи се напад тамних сила зла, које се
боре против правде Божије. И нама - верујућима, посебно је важно да
разумемо, да нико други, као монаси, постници и молитвеници - није на
првој линији, борац против сила зла. Јер сам Господ је рекао: "А овај се род
(сатански) изгони само молитвом и постом (Мат. 17, 21). Њих - те
подвижнике Христове, ми смо дужни да љубимо и дужни смо да им на сваки
начин помажемо, молећи од њих помоћи духовне.

А и ми сами, знајући велику силу молитве и поста, дужни смо да

свакодневно савршавамо молитву и да по мери наших могућности постимо,
да би обуздали страсти, укрепили душу у добрим и светим намерама и да би
изградили у себи духовну силу, да се уз помоћ Божију одупремо подвалама
ђаволским.

И тако, речено речима московског светитеља митрополита Филарета: "Не

обмањујмо себе привлачним изгледом, који има обично светско поштење: не
бити непријатељ вере, не чинити нечувене неправде, указивати понекад
добра дела, избегавати опасне прекомерности, укратко: испуњавати само
неопходне и спољашње обевезе човека и члана заједнице, значи само
споља кречити свој гроб (Мат. 23, 27), који је међутим изнутра пун костију
мртвих..."
 "Колико мудраца светских су мучили себе и друге истраживањима о
блаженом животу" - говори исти тај светитељ. "Кога су они учинили
блаженим? Њихово учење, коначно, није за дечије схватање и потребе: јер
њихово лично схватање никада коначно не излази из борбе са
неспоразумима: њихово сопствено деловање се не сећа њиховог учења - они
сами не испуњавају своје учење. То је ништавност важности човекове. А
супротно од тога - ево величине простоте Божије: Бог је изрекао
малобројне, просте заповести и кроз њих је предао учење живота, које је и за
мудре дубоко - значајно, и деци је доступно и оне који не знају просвећуjе, и
просвећене руководи, и душе човечије очишћује, и заједнице људске чува, и
пролазни живот благоустројава, и за вечни живот васпитава". Али при томе
никако не заборавимо, да ће само тада заповести Божије за нас бити
делотворне и спасоносне, ако у срцу нашем буду царствовали света љубав
Христова према Богу и ближњему. О томе је рекао сам Господ: "на те две
заповести - на љубави према Богу и према ближњему, утврђује се сав
закон и пророци", тј. озбиљан и истинит живот.

Јер "може се знати истина вере самим умом и памећу", говори архиепископ
Инокентије - "али, како је сиромашно, безживотно и бесплодно то познање!
Може се знати истина вере самом делатношћу, обраћаjући је у правила
живота; али и то познање, мада је неупоредиво више од првога и неопходно
за савршенство - хладно је, суво, и уместо радости, утехе, често ствара духа
радиности у страховању (Римљ. 8, 15). Само учешће облагодаћеног срца
чини ропство благим и бреме заповести лаким (Мат. 11, 30); само живо
осећање небеског и божанственог у души орођава човека са небом и даје му
да окуси силе долазећег века (Јевр. 6, 5); само света љубав ствара више
или мање, тесан и стваран савез човека са Богом и Христом, а затим и живу
веру и живу наду".

Такву живу веру и живу наду, тј. озбиљан истински живот, ми можемо
имати, ако се будемо налазили у Св. Саборној, Апостолској Православној
Цркви Христовој и живели животом Цркве, која је Савез Љубави, и у којој
неизмењиво, по обећању Божијем, пребива Дух Свети, предајући нам Своје
благодатне дарове у Тајнама Цркве, за наше укрепљење на путу спасења.

Имајући такво непроцењиво скровиште - Свету Православну Цркву - ми са

пуном свешћу о тој великој радости присаједињујемо свој глас гласу, свима
нама драгог о. Јована Кронштатског, кога се увек сећамо, и који је
посведочио истину својих речи многобројним чудима, како приликом живота,
тако и после смрти. Он говори: "О, Цркво Божија, Света Саборна,
Апостолска! Колико си ти величанствена, премудра, права и спаситељна!...
Слава Цркви Православној! Слава Христу Богу - најсветијој Глави, јединој
Глави Цркве Божије на земљи".