Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
14Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Jasna Šakota-Mimica - Dekart i Elizabeta o blaženom životu

Jasna Šakota-Mimica - Dekart i Elizabeta o blaženom životu

Ratings: (0)|Views: 188 |Likes:
Published by shorinkarate

More info:

Published by: shorinkarate on Mar 25, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/30/2013

pdf

text

original

 
195
FILOZOFSKA PISMA
Arhe VI, 12/2009UDK 821.133.1-6.09 Descartes R.159.942.4Originalni nau
č
ni radOriginal Scienti
c Paper 
JASNA ŠAKOTA-MIMICA
Filozofski fakultet, Beograd
DEKART I ELIZABETA O BLAŽENOM ŽIVOTU
Sažetak 
: Ve
ć
ina istori
č
ara
lozo
 je zna za prepisku izme
đ
u Elizabete i Dekarta samo po problemu koji je princeza nametnula
lozofu, a koji se ticao odnosa duše i tela. Malo kome je,me
đ
utim, poznato da se njihova pisma doti
č
u mnogih tema: onih iz geometrije,
zike i medicine, baš kao i eti
č
kih i politi
č
kih pitanja. Nesumnjivo, njihova korespondencija svedo
č
i o nastajanju i previranju nekih Dekartovih
lozofskih zamisli, ali daleko više otkriva koliko je njegova prijate-ljica bila obrazovana i nadarena, zbog
č
ega samo možemo žaliti što jedna takva žena, osim svojih pisama, za sobom nije ostavila nijedno
lozofsko delo.
Klju
č
ne re
č
i
: blažen život, strasti, razum, duša, telo
Mada je pred
č
itaocem samo deo korespondencije izme
đ
u Rene Dekarta i Elizabeteod Boemije,
1
ima ne
č
eg po
č
emu ovih nekoliko pisama nisu nikakav izuzetak spramostalih koja su
lozof i princeza razmenjivali od 1643. do 1649. godine. U svakom odnjih pokazuje se da je Dekart zadovoljan životom koji je odabrao, dok Elizabeta svojimnije nimalo, i to baš zato što ga, ne veruju
ć
i da je život stvar li
č
nog izbora, uopšte nije birala. Tako se iz pisama vidi da je Elizabeta bolešljiva i depresivna, o
č
ajna zbog nemo-
ć
i da zaštiti titulu palatinske princeze i živote svojih najbližih, a Dekart zdrav i sabran,spokojan poput seoskog pejzaža u kojem naj
č
ć
e boravi. Tako bi se ugrubo moglaopisati stanja u kojima se nalaze dvoje korespondenata. Možda bi se nekome njihovoraspoloženje i telesno zdravlje moglo u
č
initi bezna
č
ajnom okolnoš
ć
u, ali za prepiskuizme
đ
u Elizabete i Dekarta takva okolnost je presudna. Ona odre
đ
uje sadržaj i tonnjihovih pisama, naro
č
ito onih koja su ovde izdvojena. Na neki na
č
in, upravo ta pisma
č
ine mogu
ć
im da se izme
đ
u Elizabete i Dekarta jasno ocrta razlika koju iz njihove pre- piske isprva samo naslu
ć
ujemo, ali za koju otpo
č
etka i sasvim pouzdano znamo da nije
1 Celokupna sa
č
uvana prepiska, koja obuhvata pedeset i devet pisama, bi
ć
e uskoro, prvi put na srpskom jeziku, objavljena u knjizi propra
ć
enoj predgovorom, komentarima i indeksima. Prevod je sa
č
injen na osnovustandardnog kriti
č
kog izdanja Dekartovih dela (
 AT 
):
Œeuvres de Descartes
, vol. I
XI, publiées par CharlesAdam et Paul Tannery, Vrin, Paris, 1964
1976 (L. Cerf, Paris, 1897
1910
1
).
 
196vezana ni za razli
č
itost njihovih polova, ni za pozamašnu razliku u godinama, još manjeza razli
č
ito poreklo i položaj koji su kao princeza i
lozof imali u ondašnjem društvu. Njih dvoje su istog obrazovanja i podjednake sposobnosti da shvate probleme o kojimaraspravljaju. Ali, iako na stvari gledaju istim o
č
ima, Dekart i Elizabeta ih ne ose
ć
aju naisti na
č
in. Njihova pisma pokazuju da razum koji ih
č
ini jednakim ne povla
č
i za sobomi jednakost u senzibilitetu. Oni nemaju isti »ose
ć
aj za svet«, ma koliko se
č
inilo da gana istovetan na
č
in razumevaju.* * *Elizabeta je
č
esto poboljevala, još
č
ć
e mislila da boluje, ali se u prole
ć
e 1645.godine ozbiljno razbolela. Uzrokom svih njenih boljki Dekart je smatrao preteranu ža-lost koja je princezu gotovo svakodnevno obuzimala. Znao je da je njena melanholija posledica nesre
ć
nih okolnosti u kojima joj se, posle proterivanja iz Boemije, porodicanašla. Znao je i da dugotrajna melanholi
č
na stanja uvode princezino telo u sve težu bolest, pa iako joj je dotad, kao njen »najbolji lekar«,
2
preporu
č
ivao razne trave i dijete,rado daju
ć
i savete koji su se ticali medicine, on je groznicu od koje je Elizabeta tog prole
ć
a patila shvatio kao znak opasnog pogoršanja njene bolesti. Zato je ovoga puta pokušao da njenu tugu sasvim iskoreni. No, kako je
lozof pravi lek protiv žalosti videou vrlini koja duhu donosi zadovoljstvo i unutrašnje spokojstvo,
 
njihova prepiska se ma-lo-pomalo pretvorila u raspravu koja se ticala moralne psihologije, discipline koja nije bila sasvim nepoznata misliocima sedamnaestog veka, ali za koju ne
ć
emo pogrešiti akokažemo da je svoj kona
č
ni oblik stekla tek kada je kartezijanski model razotkrio meru ukojoj se medicina i moralna
lozo
 ja moraju udružiti ako se ho
ć
e izle
č
iti duševna bol.Jer, koliko god Dekart insistirao na tome da je mesto bola isklju
č
ivo u duši, on je pojavusvakog pa i duševnog bola vezivao za telo, taman onoliko koliko bez tela ne bi ni bilo boli koju duša ose
ć
a. Spas od bola, me
đ
utim,
lozof je uvek gledao u duhu, u na
č
inu nakoji se ovaj odnosi prema vlastitom i svakom drugom telu kao uzroku bolnih stanja.Teško je re
ć
i koliko je Dekart bio dobar iscelitelj Elizabetine duše. Princeza je bila bistre pameti i jogunaste prirode, te odve
ć
zaljubljena u vlastita uverenja da bi se tek tako podložila lekariji koju joj je
lozof namenio. Nema sumnje, ona je rado i sasvimodano pratila Dekarta u njegovim
lozofskim razmišljanjima, otvoreno mu priznaju
ć
ida njegov na
č
in rasu
đ
ivanja smatra »najprirodnijim« od svih koje je ikada srela.
3
Paopet, za nju su meta
zi
č
ke misli i njen vlastiti emotivni život bili supstancijalno razli
č
i-ti svetovi. Tako gledano, Elizabeta je bila dualista tamo gde Dekartovom dualizmu nije bilo mesta. Uporno je živela život u kojem se o
č
itovala razlika izme
đ
u njenog doživlja- ja sveta i njegovog razumevanja, nehotice pokazuju
ć
i da Dekartova slika iz
 Principa
,ona o drvetu znanja na koju je
lozof bio tako ponosan, gubi svaki smisao ako se utvrdida je nemogu
ć
e slediti njegovu zamisao da su meta
zika i
zika koren i stablo medici-ne i etike. A što se Dekarta ti
č
e, on je Elizabetin na
č
in življenja s pravom prepoznao kaogolemu pretnju, jer takav život nije bio opasan samo po njeno zdravlje nego i po nje-
2 Elizabeta Dekartu, 16. maj 1643 (
 AT 
, tom III, str. 662).3 Elizabeta Dekartu, 16. avgust 1645 (
 AT 
, tom IV, str. 269).
 
197govu
lozo
 ju. Zato je, iskreno nastoje
ć
i da izle
č
i princezu, istovremeno radio na tomeda pokaže kako njegova meta
zika nije puka teorija, beskorisna ljudskom rodu, negotemelj na kojem treba graditi blaženi život. Otuda i njegovi pokušaji da uveri Elizabetukako razrešenje njene melanholije i telesne boli jeste u primeni dualisti
č
ke meta
zikekoja podrazumeva ne samo jasno uvi
đ
anje razlike izme
đ
u duše i tela nego i poznavanjeta
č
ne proporcije u kojoj duša i telo u
č
estvuju u proizvodnji ljudskih strasti.Strastima, njihovim odre
đ
enjem i savladavanjem, bavili su se
lozo
i pre i posleDekarta. Ali, ono što je Dekart uneo u anatomiju strasti bila je njegova teorija bola. Aljudski bol, jedan od osnovnih istraživa
č
kih motiva brojnih današnjih nauka, u seda-mnaestovekovnoj Evropi tek je po
č
eo da sti
č
e status predmeta koji zaslužuje ozbiljniju pažnju. U hriš
ć
anskoj tradiciji dugo je vladalo uverenje da bol, koje god vrste bio, treba podnositi, ako ni zbog
č
ega drugog a ono makar zato što on sam po sebi nije bolestnego tek jedna od njenih posledica. Dekart je, me
đ
utim, sámo bolno stanje video kao bolesno i samim tim izle
č
ivo, sasvim odbacuju
ć
i praznoverne misli o tome kako je bolvredan trpljenja, zaslužena kazna za li
č
ni ili praroditeljski greh. Sigurno je da mu je utakvom prepoznavanju bola pomoglo u
č
ć
e u Tridesetogodišnjem ratu, ali izazov koji je pred njega postavila Elizabetina
zi
č
ka i duševna patnja bio je pravi pokreta
č
njego-vog razumevanja srazmere izme
đ
u bola i strasti, na osnovu kojeg su i nastale njegove
Strasti duše
.U pogledu
zi
č
kog bola, Dekart je bio jasan i štur. Bol je, govori on u
Meditacijama
 i
 Principima
, oset kojim duša reaguje na mehani
č
ki kvar tela za koje je vezana i koji je, s obzirom na realnu razliku izme
đ
u duše i tela, sasvim druga
č
ije prirode od kvarakoji je zadesio telo. I zaista, ozleda na telu razli
č
ita je od onoga što zbog nje ose
ć
amo, podjednako razli
č
ita koliko i ono što telo ozle
đ
uje. Ali, Dekart odmah pridodaje kakorazli
č
itost izme
đ
u
č
ulne ideje i telesnog stanja ne ukida pravilnost u njihovom zajedni
č
-kom pojavljivanju, zahvaljuju
ć
i
č
emu gotovo pouzdano možemo re
ć
i koje telesno sta-nje odre
đ
eni oset ozna
č
ava. Stoga Dekart i zaklju
č
uje da popravka telesnog mehanizmaosloba
đ
a dušu bola, jasno joj ukazuju
ć
i na to da je telo zdravo samo onda kada uspevada se ponaša shodno vlastitoj prirodi za koju važe isklju
č
ivo
zikalni zakoni.
Č
ak i kadase bavi »fantomskim udom«,
lozof zna da bol nije fantomski nego proizvod mehanikekoje se osaka
ć
eno telo na nagovor duše »fantomski« pridržava, budu
ć
i da samo u tojmehanici, doduše na razli
č
it na
č
in, telo i duša prepoznaju ono što nazivamo telesnimzdravljem, a
č
emu – u ime održanja
č
oveka kao spoja duše i tela – oboje teže. Ostaje,naravno,
č
injenica da Dekart nije rešio pitanje detalja u kojem bi se preciznije odrediona
č
in na koji duša reaguje na telo kao nešto od nje suštinski razli
č
ito. Ali, ako je to dugkoji je
lozof ostavio u nasle
đ
e potonjoj nauci, valjalo bi re
ć
i i to da je re
č
o dugovanjukoje njegovi naslednici do današnjeg dana nisu vratili ljudskom rodu. I ne
ć
e.Stvar s duševnom boli, me
đ
utim, stoji ponešto druga
č
ije. Takvu bol obi
č
no sma-tramo ne
č
im sasvim li
č
nim, zbog
č
ega neretko imamo poteško
ć
a da tugu povežemos telom,
č
ak i onda kada pristajemo da svoja duševna stanja le
č
imo medikamentima.Dekart, naravno, takvih teško
ć
a nema. Za njega je tuga oset, dakle, opet duševna stvar,ali ovoga puta stvar kojom duša pokre
ć
e »animalne duhove« koji odre
đ
uju posebnafunkcionisanja tela. Utoliko Dekart i može da tvrdi kako obrnuto važi – rad na telu injegovim »duhovima« može pomo
ć
i nestanku tuge. Pa ipak, pravo izle
č
enje pa
ć
eni
ć
ke

Activity (14)

You've already reviewed this. Edit your review.
Sinbadianum liked this
1 thousand reads
1 hundred reads
Darija Lucic liked this
Midhat liked this
dsfsbm liked this
Danijel Mikic liked this
ghostarbeiter liked this
asyfal liked this

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->