Professional Documents
Culture Documents
1:1(38)
Филозофски факултет Прегледни чланак
Нови Сад Примљен: 14. II 2008.
BIBLID 0553–4569, 54 (2008), 5–6, p 389–405
ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
Резиме
389
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
390
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
391
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
појединог филозофа и њихове особене приступе, већ тако што укратко резимира
главне црте питагорејске филозофије уопште, тек успут помињући „неке”, а ре-
тко и конкретна имена. Уза све проблеме које изазива овакав приступ, тешко да
се из потоње перспективе може изумети бољи метод, и тешко да се данас може
учинити много више на том плану него што је учинио сам Стагиранин. Но, и
релативно сажети приступ не може у целости бити предмет овог разматрања, па
да не би дошло до расплињавања у мноштву варијација италских мисаоних пара-
дигми, чак ће и две најтемељније и најопштије поставке питагорејске доктрине,
веза ствари и бројева и првобитни дуализам ограниченог и неограниченог, бити
само овлаш дотакнуте и споменуте у контексту што адекватнијег ситуирања њи-
хове филозофије из перспективе Аристотеловог учења о узроцима.
Може се поставити питање каква то archai представници питагорејства
могу постулирати наспрам archai-а Милећана? Одговор лежи у дубљем разуме-
вању доктрине коју им је тако често Стагиранин приписивао „да су бића броје-
ви”, или да она „имитирају” или „репрезентују” бројеве, или да су „претпоста-
вили да су елементи бројева и елементи свих бића, те да је цело небо хармониа7
и број8”. Међу коментаторима постоји сагласност да је нумеричко објашњење
универзума генерализација која је апстрахована из изванредног Питагориног от-
крића да хармониа, коју је он изједначио са бројем, има музичку конотацију, што
је познато из Аристотеловог објашњења „хармоније сфера” (Cael.290б12-13), и
може се претпоставити из Платоновог исказа да они „траже нумеричке релације
у звучном складу” (Реп.531а).9
Потребно је направити кратку дигресију да би се показало како исте речи
по морфологији не морају имати и исту семантичку позадину. Наиме, и Питагора
и Хераклит сматрају хармонију једним од најважнијих појмова у властитом миса-
оном дискурсу, али када се дође до равни експликације шта се под њом подразу-
мева, тада се уочава диференција између ставова двојице филозофа. У ствари,
основ Хераклитовог сукоба са властитим претходницима и савременицима, ако
се стави у други план теза о његовој мизантропској природи, вероватно лежи у
дубоком неслагању са ставом других мислилаца о егзистенцији универзума у
условима потпуне хармоничности. Најбоље стање, по Питагори, је оно у којем
су опречни квалитети толико измешани, уз пуно поштовање закона пропорције,
да су њихови опозити неутрализовани до мере да продукују еуфонију у музици,
здравље у телу и космос тј. ред и лепоту у универзуму као целини. Ово стање
мира између опрека које су до тада биле у рату, успостављено је наметањем гра-
7
Именица ж. рода ἁρμονία, за коју многи кажу да је кључна реч питагорејства, има следећа зна-
чења: „спајање”, „слагање”; „веза”, „уговор”; „склад”, „сагласје”, „хармонија”; лично име
које означава Зевсову ћерку која се зове Ἁρμονία. Хармониа још може да значи „скала”, па и
„октава”.
8
Именица м. рода ἀριθμός значи: „ред”, „број”, „бројање”, „набрајање”, „множина”, „количи-
на”.
9
Овакву тезу подржавају нпр. Барнет (J. Burnet), Тејлор (A.E. Taylor) и Корнфорд (F. M.
Cornford).
392
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
393
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
ри, дакле, о томе да су питагорејци свели целу стварност на апстракцију, већ пре о факту да
они још увек нису били у стању да у потпуности препознају апстрактну природу бројева.
13
На овом, и не само на овом, месту у Метафизици, спомиње још и једно које се састоји од
парног и непарног, а одмах затим се каже и да је број од једног. Говори се о једном и као
о једној од јединица, и као о првом монистички наглашеном начелу свега. Питагорејци су,
сасвим могуће, говорили о једном и у једнини и у множини, па чак и о настајању (једног) из
једног, те заиста није лако једнозначно одговорити на питање шта су они тачно подразуме-
вали под појмом једног.
14
Реч ὅμοιος прецизније речено има следећа значења: „једнак”, „истоврстан”, „сличан”, „исти”,
„једноличан”, „примерен”, „заједнички”, „општи”. Тек код Аристотела, у другом контексту,
наилази се на суптилну диференцијацију која говори да су врсте једног: „исто, слично и
једнако” (τὸ ταὐτὸ καὶ ὅμοιον καὶ ἴσον) (Мет.1054а31).
15
Аристотел у 6. поглављу I књиге Метафизике (987б11-12) о питагорејцима каже:
Јер док питагорејци тврде да бића постоје οἱ μὲν γὰρ Πυθαγόρειοι μιμήσει τὰ ὄντα φασὶν
на основу ”подражавања” /μιμήσει/ бројева. εἶναι τῶν ἀριθμῶν.
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 22, пар.
987б11–12.
394
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
граница између лика којег је глумац играо и њега самог.16 Слично стоје ствари и
између наведених тврдњи о односу ствари и бројева, тако да исказ да ствари јесу
бројеви није опречан исказу да су све ствари одрази или опонашање бројева.17
Овоме треба додати да Аристотел није сматрао да су питагорејци мислили да
ствари „опонашају” бројеве који постоје одвојено од тих истих ствари,18 што је
по њему била једна од разлика између питагорејаца и Платона, него да су они
мислили да је спољна, видљива природа ствари обликована по њиховој унутра-
шњој, бројчаној природи. Могуће је, такође, и наведена места протумачити тако
да су питагорејци из VI века пре н. е. разматрали ствари као „опонашање” броје-
ва тј. као приказивање нумеричких релација, док су питагорејци из V века пре н.
е. разматрали бројеве као оно од чега су ствари начињене.
Уочава се да постоји неколико могућих начина легитимног усклађивања
наведених Аристотелових исказа.19 Ово је важно напоменути због тога што се
на основу наводне самопротивречности Аристотелових белешки о релацији из-
међу ствари и бројева, доводи у сумњу и читава његова каузална схематика, те
сходно томе и импутира немогућност третирања питагорејаца на овај начин. Да
је питагорејце релативно тешко „укалупити” у метафизичко учење о четири уз-
рока то нико не негира, али оно на чега се у овом раду пледира је чињеница да
продубљени приступ поменутим пасусима из Метафизике показује њихову већу
повезаност него што се то у први мах чини.
Аристотелове објекције о питагорејцима, једнако као и о свим осталим пре-
сократовцима, ипак јесу формулисане на основу његовог учења о четири узрока.
И док је код Милећана релативно брзо установљено да је реч о једном узроку и
то оном материјалном, сада се наилази на много већи изазов. О колико и о којим
узроцима се може говорити код питагорејаца? У Мет.987а13–19 Аристотел нуди
16
Хегелово мишљење о μίμησις-у код питагорејаца је да је оно просто израз односа општих
одредаба према конкретним егзистенцијама. Његов став о оваквом решењу односа између
конкретног и општег није нимало ласкав (нешто блажи је према Платоновој супституцији
„опонашања” са „учешћем”, μέθεξις). Штавише, Хегел сматра да је „опонашање” један сли-
ковит, детињасти и неизрађени израз за тај однос, те да је лако давати имена нечему, а да је
сасвим друга ствар нешто појмити.
17
Као што то говори Винделбанд. В. Винделбанд, Повијест филозофије I, Напријед, Загреб
1990, стр. 90.
18
О томе Стагиранин говори у Мет.987б29–31, 1080б16–18, 1083б8–12, 1090а29–31.
19
Није стога исправно брзопотезно их прогласити самопротивречним као што је то учинио
Чернис. H. Cherniss, Aristotle’s Criticism of Presocratic Philosophy, New York 1964, p. 386.
Постоје и покушаји да се просто један од ових сегмената прогласи за изворно учење. Тако
Аристоксен (Аристоxенос ап. Стоб. И. пр.6 (п.20)) приказује питагорејце као оне који поу-
чавају да су ствари као бројеви („Питагора ... је поредио све ствари са бројевима”, Πυθαγόρας
... πάντα τὰ πράγματα ἀπεικάζων ἀριθμοῖς). Слично се тврди и у наводном писму Теане (Stob.
Ecl.I.p.125,19 (Р.П.65д)), Питагорине жене, у којем пише да је она чула о многим Хеленима
који мисле да је Питагора рекао како су ствари начињене од бројева, док је он уистину рекао
да су оне начињене према броју.
395
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
20
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 21, пар.
987а13–19. Благојевић је у свом преводу изоставио τὸ ἓν („једно”) из Мет.987а16, можда
следећи Росову сугестију да је оно грешком додато од стране преписивача текста „који је
гледао напред на Мет.987а18”. На датом месту (Мет.987а18), према Росу, τὸ ἓν је употребље-
но синонимно са τὸ πεπερασμένον („ограничено”) из Мет.987а15–16. W. D. Ross, Aristotle’s
Metaphysics I, Oxford 1997, p. 156. Хегел, такође, тврди да је, за питагорејце, сам број сушти-
на ствари, другачије речено, да он није форма већ бивство свега. Но, његово је мишљење
да пошто је природа појма нешто унутрашње, то онда значи да број уопште није подесан за
изражавање појмовних одредаба, и да бројеви нису способни да изразе апсолутно биће. У
Науци логике I Хегел каже: „Јер број је равнодушна, интерна одређеност; он мора споља да
се активира и да се доведе у однос ... Због свога принципа, јединице, број представља један
спољашњи спој уопште, једну посве аналитичку фигуру у којој нема никакве унутрашње
повезаности”. Г. В. Ф. Хегел, Наука логике I, БИГЗ, Београд 1987, стр. 201. Барнс каже да је
Питагора предложио формалну, аритмологичну космогонију, и да је он био хеленски Њутн.
J. Barnes, The Presocratic Philosophers I, London 1979, p. 101.
396
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
21
Зајдл је овај коментар написао уз Боницов превод Метафизике. H. Bonitz, Aristoteles‘ Meta-
physik I, Hamburg 1982, 283–284.
22
Прев. Ж. Калуђеровић. Аристотел, Метафизика, Либер, Загреб 1988, стр. 371, пар.
1092б25.
23
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 18, пар.
986а15-17.
24
Александрови коментари преузети су из Росове књиге. W. D. Ross, Aristotle’s Metaphysics I,
Oxford 1997, p. 147. Фразу πάθη καὶ ἕξεις Аристотел употребљава још на неколико места у
Метафизици (1015б34, 1020а19, 1061а9), и на једном месту у Физици (223а18–19).
397
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
Све до | Италаца и независно од њих μέχρι μὲν οὖν τῶν Ἰταλικῶν καὶ χωρὶς
други су о узроцима говорили нејас- ἐκείνων μετριώτερον εἰρήκασιν οἱ ἄλλοι
није, осим што су се, као што рекос- περὶ αὐτῶν, πλὴν ὥσπερ εἴπομεν, δυοῖν τε
мо, сложили око та два узрока, од αἰτίαν τυγχάνουσι κεχρημένοι, καὶ τούτων
којих су тај други, тај откуд /започ- τὴν ἑτέραν οἱ μὲν μίαν οἱ δὲ δύο ποιοῦσι,
иње/ кретање, неки од њих сматрали τὴν ὅθεν ἡ κίνησις· οἱ δὲ Πυθαγόρειοι δύο
јединственим а неки двојством. Пи- μὲν τὰς ἀρχὰς κατὰ τὸν αὐτὸν εἰρήκασι
тагорејци су у истом смислу навели τρόπον.
два узрока.
25
25
25
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 21, пар.
987а9–14. Ладанов превод овог места је нешто другачији, и гласи: „Тако све до италских
мислилаца, и изузев њих, други су о томе неразговијетно говорили, осим што су – као што
рекосмо – примијенили два узрока, и један од њих (онај одакле је гибање) једнима је један
а другима су то два узрока. И питагорејци су на исти начин поставили два почела.” Прев. Т.
Ладан. Аристотел, Метафизика; Либер, Загреб 1988, стр. 21, пар. 987а9–14.
26
Једини изузетак уопште од овог става представља белешка Хиполита Римског, доксографа
који је живео у трећем веку наше ере. Он у свом делу Побијање свих јереси говори о питаго-
рејцу Екфанту следећим речима (Рефут.И 15 п.18 [Доx.566W.18]:
А тјелеса се не крећу ни због своје тежине κινεῖσθαι δὲ τὰ σώματα μήτε ὑπὸ βάρους μήτε
нити због ударца, него од божанске моћи πληγῆς, ἀλλ᾿ ὑπὸ θείας δυνάμεως, ἣν νοῦν καὶ ψυχὴν
коју зове ум и душа, а козмос дакле има προσαγορεύει. τούτου μὲν οὖν τὸν κόσμον εἶναι ἰδέαν,
тога, због тога је и добио облик кугле од δι᾿ ὃ καὶ σφαιροειδῆ ὑπὸ θείας δυνάμεως γεγονέναι.
божанске моћи.
Прев. С. Хосу. Х. Дилс, Предсократовци фрагменти I, Напријед, Загреб 1983, стр. 387, п.
1. Нем. изд. H. Diels, W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker I, Weidmann 1985, с. 442, 1.
Ако је, дакле, веровати Хиполиту, питагорејац Екфант описује космос као облик (τὸν κόσμον
εἶναι ἰδέαν) божанске моћи која се зове ум и душа, која је и узрок физикалног кретања. Чини
се, ипак, да се по овом питању Питагора и његови следбеници нису разликовали много од
Милећана, који, као што је познато, узимају као довољно објашњење изворног кретања то
што је свемир оживљен, тј. прожет животом.
398
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
Они ништа не кажу о томе на који ἐκ τίνος μέντοι τρόπου κίνησις ἔσται
начин може | постојати кретање кад су πέρατος καὶ ἀπείρου μόνον ὑποκειμένων
у подмету само граница и безгранично, καὶ περιττοῦ καὶ ἀρτίου, οὐθὲν λέγουσιν, ἢ
парно и непарно, или о томе како без πῶς δυνατὸν ἄνευ κινήσεως καὶ μεταβολῆς
кретања и промене могу постојати γένεσιν εἶναι καὶ φθορὰν ἢ τὰ τῶν
настајање и пропадање или дела тела φερομένων ἔργα κατὰ τὸν οὐρανόν.
која се 27крећу по Небу.27
А на другом (Мет.1092б23):
Дакле, 28број није узрок ни стварања.28 οὔτε οὖν τῷ ποιῆσαι αἴτιος ὁ ἀριθμός.
Има ли код питагорејаца говора о материјалном узроку? Позитиван одго-
вор на поменуто питање своју потврду налази на више места у Аристотеловом
корпусу. Тако, у већ цитираном пасусу из Мет.986а17, пише како питагорејци
сматрају број „и као твар бићима” (καὶ ὡς ὕλην τοῖς οὖσι). Нешто касније суми-
рајући помињану десеточлану табелу опрека, и тврдећи како су питагорејци оп-
реке третирали као начела бића, Стагиранин додаје и следеће (Мет.986б4–7):
Међутим, они нису јасно | πῶς μέντοι πρὸς τὰς εἰρημένας αἰτίας ἐνδέχεται
рашчланили то како је могуће συναγαγεῖν, σαφῶς μὲν οὐ διήρθρωται παρ᾿
сабрати /све/ у овим узроцима, но ἐκείνων, ἐοίκασι δ᾿ ὡς ἐν ὔλης εἴδει τὰ
чини се да су своје елете поставили στοιχεῖα τάττειν·
као тварне.
29
29
27
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 28, пар.
990а8-12.
28
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 511, пар.
1092б23.
29
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 19, пар.
986б4–7. Подвукао Ж. К. Очигледно је да у тексту превода постоји штампарска грешка, и да
уместо „елете” треба да стоји „елементе” као превод грчке речи στοιχεῖα.
30
Само једно место одудара од овог низа. То је Мет.1092б24 где говорећи у ком све смислу
број није узрок Аристотел додаје (прев. Ж. К.): „нити је [он] твар” (οὔτε ὕλη).
399
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
400
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
времено или трајно). Коришћење две речи, πάθος и ἕξις, које нису уобичајени те-
хнички термини за „формални узрок”, је особеност коју Аристотел употребљава
када говори о мислиоцима који нису јасно разликовали различите врсте узрока.
Није вероватно да је Аристотел под синтагмом „и ти” (тј. „и они”, καὶ οὗτοι)
(Мет.986а16), покушао да провуче тезу да је евентуално још неко од пресокра-
товаца, осим питагорејаца, сматрао број начелом.34 Пре ће бити да је Аристотел
желео да потврди властиту констатацију да питагорејци, као ни други рани фило-
зофи, нису препознали ниједан други узрок осим оних које је он сам постулирао.
Могуће је такође да је Стагиранин хтео да каже, што је малочас напоменуто, да
су и питагорејци „бркали” материјални и формални узрок.
Иако Аристотел у Мет.986б6–7 ограничено и неограничено, непарно и пар-
но, као фундаменталне опреке, третира као материјалне узроке, на другом месту
(Мет.988а26–27) он само неограничено сврстава под материјални узрок.35 Дакле,
премда питагорејци разматрају ствари као да се састоје и као да су обликоване од
ограниченог и неограниченог, који су, у неку руку, у истом смислу елементи ствари,
ипак је ограничено по својој природи мање тварни састојак, а више регулативно на-
чело, нека врста наговештаја Аристотеловог формалног узрока, као што је то неогра-
ничено када је у питању наговештавање материјалног узрока.
У VII књизи Метафизике Аристотел пише (Мет.1036б7–13):
А пошто то изгледа могуће, али је по- ἐπεὶ δὲ τοῦτο δοκεῖ μὲν ἐνδέχεσθαι, ἄδηλον δὲ
некад нејасно, неки одмах постављају πότε, ἀποροῦσί τινες ἤδη καὶ ἐπὶ τοῦ κύκλου
питање и у случају круга и троугла καὶ τοῦ τριγώνου, ὡς οὐ προσῆκον γραμμαῖς
како их /наводно/ не приличи одређи- ὁρίζεσθαι καὶ τῷ συνεχεῖ, ἀλλὰ πάντα
вати помоћу линија и | непрекидности ταῦτα ὁμοίως λέγεσθαι ὡσανεὶ σάρκες ἢ
већ да се и о томе свему слично говори ὀστᾶ τοῦ ἀνθρώπου καὶ χαλκὸς καὶ λίθος
као о месу и костима код човека или о τοῦ ἀνδριάντος· καὶ ἀνάγουσι πάντα εἰς τοὺς
бронзи и камену код статуе. И тако све ἀριθμούς, καὶ γραμμῆς τὸν λόγον τὸν τῶν
своде на бројеве, те тврде да је одредба δύο εἶναί φασιν.
линије 36одредба Двојке.36
34
Истина у Cаеl.303а8–9 пише за Леукипа и Демокрита да: „У извесном смислу, такође, сма-
трају ови филозофи све ствари бројевима, или нечим састављеним од бројева,” (τρόπον γάρ
τινα καὶ οὗτοι πάντα τὰ ὄντα ποιοῦσιν ἀριθμοὺς καὶ ἐξ ἀριθμῶν). Прев. М. Тасић. Аристотел, О небу,
Графос, Београд 1990, стр. 85. Аристотел вероватно хоће да саопшти да су атоми у једном
смислу и некакве јединице, па отуд ово поређење се питагорејцима, које треба схватити
сасвим условно.
35
Дословно пише да су као материјални узрок наводили (прев. Ж. К.) „Италски [филозофи]
бесконачно” (οἱ δ᾿ Ἰταλικοὶ τὸ ἄπειρον).
36
Прев. С. У. Благојевић. Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007, стр. 264, пар.
1036б7–13. Подвукао Ж. К. Ладанов превод подвученог дела гласи: „И своде све на бројеве
и кажу како је појам ‘црте’ онај броја два.” Прев. Т. Ладан. Аристотел, Метафизика; Либер,
Загреб 1988, стр. 185, пар. 1036б12–13. О формалном узроку код питагорејаца Аристотел
пише и у Мет.985б23–986а21, и у Мет.1092б8–23.
401
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
Литература
Александров, Г. Ф. и др., Историја филозофије I, Култура, Београд 1948.
Аристотел, Физика, ПАИДЕИА, Београд 2006.
Аристотел, Физика, Либер, Загреб 1987.
Аристотел, Метафизика, ПАИДЕИА, Београд 2007.
Аристотел, Метафизика, Либер, Загреб 1988.
37
Александров и др. директно именују неограничено као апстрактну твар, а ограничено као
апстрактан број. Г. Ф. Александров и др., Историја филозофије I, Култура, Београд 1948,
стр. 50.
38
Те је и одговарајуће поглавље своје књиге насловио са „Филолај и формални узрок”
(“Philolaus and the formal cause”). J. Barnes, The Presocratic Philosophers II, London 1979, p.
76–94.
39
Ово „провлачење” питагорејаца кроз четири колоне узрока, иако фактички сведено на две,
никако не значи да су „испеглане” све неравнине и разрешене све недоумице око њихове
филозофије. Илустрације ради Аристотел у Мет.1092б24–25 каже да број није узрок ни
у својој формалној димензији, јер он није (прев. Ж. К.) „нити појам, нити облик ствари”
(οὔτε λόγος καὶ εἶδος τῶν πραγμάτων). Закључак из поменутог пасуса (Мет.1092б23–25), који се
намеће је да број не може бити узрок ствари ни у једном од четири наведена модуса.
402
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
403
ПЕДАГОШКА СТВАРНОСТ LIV, 5–6 (2008), Нови Сад
PYTHAGORAS NUMBERS
Summary
ПИФАГОРЕЙСКИЕ ЧИСЛА
Резюме
404
Мр Жељко Калуђеровић: ПИТАГОРЕЈСКИ БРОЈЕВИ
405