GLEDANJE SVETA KANTOVIM NAOČARAMA

ILI
OBRAZOVANJE U GRANICAMA ČISTOGA UMA

Veoma je važno na samom početku reći, odnosno pokušati odgovoriti o

čijim primerima iz života govorimo i primenjujemo pojmove iz Kantove filozofije.
Potpuno ćemo promašiti temu ako navedemo primere koji imaju neku istorijsku
crtu, jer onda ćemo govoriti unutar same istorije i njenog jednoličnog toka jasno
determinisanog okvirima zadate teme. Kao da vas je neko naterao da stavite
Kantove naočare i pokušate da gledate svet oko sebe.
One će vas u početku žuljati, osećat će te se nelagodno sa njima na
očima . Sve je to prilično mutna slika o kojoj mali broj ljudi razmišlja jer
jednostavno smatra da je to nešto o čemu ne treba razmišljati , već da smo sa
time rođeni i da nam je to jedini pogled na svet. Možda je to najveća zabluda.
Jeste obrt ako preokrenemo stvari od jednog centra što je u Kantovom
slučaju objekt, prema drugom centru a to je subjekt. Možda su to vekovne
zablude koje su započete još sa Dekartom koji je pokušao da napravi obrt od
Boga prema čoveku, ali nije uspeo i ostao je u svojevrsnom dualizmu kojeg nije
mogao da prevaziđe, isto kao što ni Kant to nije mogao jer mu je ostala
nepremostiva karika u obliku stvari po sebi u tami koja određuje i čije fenomene
samo promatramo. Možemo da menjamo naočare svih pogled na svet i uvek
ćemo ostati na pogledu koje nam one donose i ništa više. U tome i jeste suština
današnjeg obrazovanja, to jest stvari po sebi, odnosno područje noumenalnog, a
učenici su samo fenomeni koje vidimo kako iz godine u godinu napuštaju školske
klupe i koji ne pomišljaju da skinu te naočare koje su dobili na ulasku u školu i
koje su morali da plate kao deo vlastitog pribora i za koje su im rekli da su
obrazovanje po sebi a u stvari su gvozdena maska koja ih čini samo delovima
jednoga istorijskog niza koji beskrajno luta po dnu.
Osnovna tema treba da bude šta je naš kopernikanski obrt, odnosno da li
je kopernikanski obrt moguć bez slobode ?? Da li smo svih ovih vekova ipak
prevareni jednim Dekartovim zloduhom ?? Da li svih ovih vekova uživamo u
vlastitoj nedovršenosti, jer ljudsko JA to jeste ako ga zatvorimo u kategorije bez
kojih ne bi mogli da se probudimo, da idemo u školu, tražimo primere iz života sa
Kantovim naočarama. Tako postavljena tema stvara od nas samo dobre
promatrače, istražitelje koji unutar samog sebe kopa po onome što su generacije
pre nas kopale i ostavile nam kao nedovršene tunele jer im se završio školski
čas, jer im se završilo školovanje, ali nema veze, jer tu je iduća generacija da
nastavi taj beskonačni tok istorije.
Zar ne vidite da su te Kantove ili bilo čije naočare već dovoljno umazane
prstima istorije i koje vam ne dozvoljavaju da ih obrišete a samo iz jednog
prostog razloga koji je apriori utkan u njih, a on je da sutra nećete videti ništa.
Prosta analitika koja sa svojim sintetičkim proširenjem ne znači ništa. Međutim,
ta sintetika je veoma prosta. Skinite ih i doći ćete u potpuno novo područje.
Doćiće ćete na područje slobode što je jedan od ključnih Kantovih pojmova sa
kojim nije mogao da se izbori i gde je stao jer je ostao rob stvari po sebi, rob
discipline, rob tačnosti, jer istorija je uvek tačna. Zato nam ona i nije tema već
kategorije koje disciplinuju i stvaraju od nas rudare analitike, apriornog, a pre
svega transcedentnog koje postaje naša suština. Naočare koje nosimo
produbljuju naše analitičko značenje jer do proučavanja fenomenalnog njima i
nije stalo već ga jer ga smatraju kao nešto što će proći, što će prekriti svetlost
analitike, noumenalnog u čemu nema slobode jer sa njom tek ne znaju šta će da
rade i zato o njoj uopšte ne govore jer ona se ne može podvesti pod
transcedentalne uslove opažanja, odnosno prostora i vremena, odnosno na
obrazovnu ustanovu i život u našem gradu ili bolje rečeno palanci.
Iz tog razloga sam rekao na početku da je veoma važno da definišemo o
čijim primerima se radi, što je mnogo važno, što je najvažnija tema od prostog
nabrajanja istorijskih činjenica, primera iz nauke, primera iz prirodnih pojava ili
tome slično.
Mislim da sam kroz ovaj mali esej dovoljno objasnio pa čak i apasteriori
svu težinu problema u kojem se nalazimo kao društvo, a o kojima nikada nisam
ništa čuo u ovoj ustanovi koja se zove obdanište, škola, fakultet, koja je zaista
samo ustanova, a ne OBRAZOVANJE ILI VASPITANJE ILI PAIDEA za slobodu,
mada smatram da nije teško skinuti naočare koje smo kupili kada smo započeli
naše školovanje i koje nosimo i dan danas jer još uvek smatramo da je to jedini
pogled na svet ili se ipak varam što se tiče lakoće skidanja naočara koje nisu
naše. Ako nikoga to ne zanima i ako to nije najveći problem onda je uzaludno i
besmisleno bilo šta više pisati na tu temu jer pojam slobode u Srbiji više ne
postoji.

Sakić Dušan, dipl.filozof