FEPPS

Fakultet za pravne i političke studije

Novi Sad
Sremska Kamenica

Predmet: Sociologija

Tema seminarskog rada:

Teorijsko metodološki pristup u

sociologiji

Mentor: Student:
Profesor dr Zoran Nikolić Robert Karan

Datum: 28.11.2007.god.
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Sadržaj:

1.- Uvod

1.1- Šta je metodologija

2.- Razrada

2.1- Osnovne osobine Marksovog metoda

2.2- Pozitivistička shvatanja o sociološkom metodu
2.3- Ogis Kontov pozitivizam
2.4- Logika i naučna metodologija Stjuarta Mila
2.5- Dirkemova metodološka zamisao
2.6- Metodološka shvatanja Maksa Vebera
2.7.- Istorizam Vilhema Diltaja
2 .8.- Neopozitvizam kao predvodnik značajnih trendova

3.- Zaključak

3.1- A na kraju, zdrav razum

1
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

1.- Uvod

1.1- Šta je metodologija

Metodologija je jedan deo logike, i kao metodologija jedne posebne nauke ona ostaje
specijalna logička disciplina čiji je zadatak da proučava i razvija logičke okvire naučnog saznanja,
ali i istraživačka sredstva i postupke koje određena nauka primenjuje u svojim istraživanjima i
pomoću kojih nastoji da dođe do novih saznanja.
Za lakše razumevanje prirode i funkcije metodologije značajno je da se objasni razlika između
metodologije i metoda.
Metod je način istraživanja koji se primenjuje u nekoj nauci. On je nerazdvojni sastavni deo njene
istraživačke delatnosti. Samo bi jedna nauka, u kojoj su se prestala postavljati nova pitanja, koja
više ne nastoji da usavrši svoja znanja, mogla da ostane bez metoda. A metodologija kao logička
disciplina koja proučava metod razvija njegova logička načela, nastoji da sistematizuje i oceni
istraživačko iskustvo jedne nauke, mnogo je samostalnija u odnosu prema istraživačkoj delatnosti
određene nauke.
Metodološke rasprave su najpotrebnije kada metod nije dovoljno podesan za uspešno rešavanje
naučnih problema, kada u naučnoj praksi iskrsnu veće teškoće, kad u njoj nema racionalnog reda,
kada postoji mnogo neslaganja. Tada metodologija može svojom kritičkom analizom najviše da
pomogne.
Znači metodologija je logičko-epistemološka kritička analiza raznih metodskih postupaka i
čitavog stanja jedne nauke, tj. ona izrađuje kriterijume na osnovu kojih se utvrđuje istinitost i
naučna upotrebljivost određenih saznanja.
O prirodi socijologije i o osobenostima njenog metoda iskriztalizovala su se tri osnovna stanovišta:
1.- ono koje zastupa Karl Marks
2.- pozitivističko stanovište O. Konta, S. Mila i E. Dirkema
3.- stanovište čija je osnovna ideja da između prirodnih i društvenih nauka postoje korenite
epistemološke razlike u sociologiji, ovo je najviše došlo do izražaja u delu Maksa Vebera

2.- Razrada

2.1- Osnovne osobine Marksovog metoda

Marksov metod se razvija od kraja 50-tih do 70-tih godina 19 veka. Glavne podsticaje za razvoj
svoje metodološke misli Marks crpi iz Hegelove filozofije i klasične političke ekonomije.
Jedna od osnovnih Marksovih metodoloških ideja je da teorijska i metodološka iskustva u
proučavanju jednog razvijenog tipa društva, mogu korisno poslužiti u proučavanju ostalih. Karl
Marks 1 je izneo gledište da proučavanje odnosa, struktura razvijenih oblika društvene proizvodnje
omogućuje da se retrospektivno bolje shvate odnosi i strukture njenih ranijih istorijskih oblika.
Cilj nauke po Marksu može da bude samo istina, sve postupnije i dublje saznavanje stvarnosti. Ta
saznajna uloga ne može se ničim podrediti i u traganju za istinom nauka mora da bude i bezobzirna
i dosledna. Dakle očigledno je Marksovo gledište da bezobzirno i nepristrasno traganje za istinom
nije samo stvar ličnog poštenja naučnika nego bitna osobina nauke kao ljudske delatnosti. Ko ne
zauzima taj stav praktično se ne bavi naukom.
Treba nešto više reći o Marksovom logičko-epistemološkim shvatanjima, tj. o načelima njegove
dijalektike. ta shvatanja su nastala u jednom vrlo samostalnom i kritičkom odnosu prtema Hegelu.
Njegov snažan uticaj Marks nikad nije osporavao, ali je uvek isticao bitne razlike u shvatanjima
dijalektike.

2
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Srodnost potiče iz kritičke prerade niza ideja iz Hegelove dijalektike, dok najopštija osnova bitnih
razlika leži u suprotnom ontološkom stanovištu. Usled toga nijedna od logičko metodoloških
kategorija Hegelove dijalektike nije mogla biti preuzeta u svom izvornom sardžaju. Suprotno
ontološko stanovište izrazilo se i u terminologiji Marksove dijalektike iz koje su odstranjeni brojni
Hegelovi termini.
Marks je izuzetno široko i temeljno proučavao brojne nauke, naročito društvene. Nastojao je da se
upozna sa novim istraživačkim pristupima, sredstvima i postupcima, i da ih osposobi da ih
samostalno primenjuje. Za Marksova proučavanja je karakteristično da su podjednako uporno išla u
u dva pravca.
Prvi od njih sastojao se u brižljivom i neobično obimnom ispitivanju gotovo svih pojedinosti
istorijskog razvoja kapitalizma i njegovih najrazvijenijih oblika.
Drugi deo ogromne Marksove naučne delatnosti bila je kritička analiza postojećih naučnih
shvatanja o kapitalizmu i ljudskom društvu. retko se može naći naučnik koji stvara orginalnu
teorijsku zamisao i istovremeno nastoji da pomoću nje toliko široko analizira ranija shvatanja.
Marks je svoju teoriju izgrađivao prvenstveno na osnovu proučavanja kapitalizma u Engleskoj. On
je sam izneo dva razloga za ovakvo istraživačko opredeljenje.
1.- U Engleskoj su postojali najpovoljniji društveni uslovi za naučno proučavanje kapitalizma.
Engleska je u njegovo vreme imala najbolju društvenu statistiku, a bili su pristupačni i drugi izvori
naučno upotrebljivih obaveštenja o privredi i ostalim oblicima društvenog života.
2.- Još važniji razlog je da je Englesko društvo, u to vreme, bilo najrazvijeniji oblik kapitalizma u
svetu. Nastavljajući svoja istraživanja Marks je sve više proširivao njihov geografsko istorijski
okvir, pa je Engleska sve manje bila glavni predmet proučavanja.
Karl Heinrich Marx 1(Trier Nemačka 5. maja 1818. – London, 14. marta 1883.), nemački
filozof. Karl Heinrich Marx bio je uticajan nemački filozof, politički ekonomist, te
revolucionar, organizator Međunarodnog udruženja radnika. Iako je doktorirao filozofiju,
puno se više bavio političkom aktivnošću i pisanjem, a posebno ekonomijom. Glavno Marxovo
djelo je "Kapital" u tri knjige, koje se bavi ekonomskom problematikom. Drugo njegovo delo,
važnije za filozofiju, su "Ekonomsko-filozofski rukopisi". Od dela koja je Marx napisao s
Friedrichom Engelsom važnija su "Njemačka ideologija" i "Manifest Komunističke partije".
Veći dio života Marx i Engels su blisko sarađivali. Engels je uvek priznavao Marxu vodeću
ulogu u izgradnji teorije koju su obojica zastupali. Ipak, većinu filozofskih tekstova
"marksizma” napisao je Engels, dok se Marx puno više bavio ekonomskom problematikom.
Marx prihvaća Hegelovu dijalektiku, kao metodu po kojoj se svet i društvo razvijaju i po
kojoj se jedino mogu shvatiti. Ali on odbacuje Hegelov idealizam. On kaže da kod Hegela
dijalektika "dubi" na glavi i da ju je on okrenuo "na noge". (Hegelovci bi verojatno rekli
obrnuto: da ju je Marx okrenuo "naglavačke"). Po Marxu ne određuje svest materiju nego
obrnuto, ono materijalno određuje svest. Kod ljudi, pak, ono materijalno je proizvodnja
sredstava za život. Čovjek je u prvom redu proizvođač, njegov položaj u procesu proizvodnje
određuje sve ostalo. Strukturu svakog društva određuju njegovi proizvodni odnosi. Oni su
materijalna baza koja određuje idejnu "nadgradnju" društva, a ta nadgradnja uključuje sve
ostalo, od politike i prava do nauke, umetnosti, morala i religije. U svojim razmišljanjima
dotiče široku lepezu pitanja, no najpoznatiji je po svojoj analizi istorije u terminima borbe
klasa, sažetoj u poznatoj uvodnoj misli uvodnika Komunistički manifest: "Istorija svih do
sada postojećih društava je istorija borbe klasa." Njegov cilj je bio stvaranje besklasnog
društva. Godine 1871. je bio vođa Pariske komune, prve radničke države, koja je u krvi
ugušena, ali je bila dragoceno iskustvo na čijim temeljima je izvedena velika Lenjinska Ruska
Revolucija 1917-e (poslije neuspelog pokušaja 1905-te ) Posle sloma Pariske Komune Marks
je prebegao u London, gdje je i ostao sve do svoje smrti. (sajt: hr.wikipedia.org/wiki )

3
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Glavna istraživačka pažnja bila je usmerena u dva suprotna pravca- prema SAD-e i Rusiji.
Proširenje prostornog okvira istraživanja bilo je izazvano:
a) okolnošću da se kapitalizam u SAD počeo razvijati neobično ubrzanim tempom, što je
omogućavalo da se teorijska saznanja izvedena iz proučavanja Engleske provere i eventualno
prošire
b) Rusija je bila zanimljiva jer se u njoj posle reforme 1861. godine, počela ubrzano odvijati
prvobitna akumulacija kapitala u potpuno različitim unutrašnjim i međunarodnim uslovima od
onih što su nekada postojali u Engleskoj.
Ovim je ujedno dolazila do izražaja svest o većoj, teorijsko i praktično osnovanoj, raznovrsnosti
istorijskog procesa, nego što se ovo pretpostavljalo u nekim ranijim Marksovim teorijskim
formulacijama. Time je uporedni pristup dobio na većem značaju.
Najbitnije osobine Marksove metode se ispoljavaju u načinu staranja teorijske osnove za
objašnjenje raznovrsnih istraživačkih pojava. Istražujući osnovne odnose kapitalizma, kao tipa
društveno-ekonomskog uređenja, Marks primenjuje jedan izrazito apstraktno-analitički postupak.
Pošto se društvene nauke ne mogu eksperimentistati, ulogu eksperimenta preuzima apstrakcija ( tzv.
misleni eksperiment ). Osnovni odnosi jedne složene stvarnosti izdvajaju se apstrakcijom da bi se
mogli analizirati u što čistijem vidu. Marks ne analizira kapitalizam sa užeg ekonomskog stanovišta
kao što je to činila klasična građanska ekonomija. Smatrajući da odnosi u kojima se ljudi nalaze u
društvenoj proizvodnji materijalnih dobara čine osnovicu društva, on želi da otkrije osnovne
društvene karakteristike sistema. Zbog toga, polazeći od analize privrede, on stvara celovitu sliku
društvenih odnosa u kapitalističkom sistemu. Da bi mogao što dublje analizirati osnovni društveni
odnos na kom se zasniva kapitalizam kao privredni i društveni poredak on predpostavlja:
1) čist kapitalizam u kome su iščezli svi tragovi ranijih društveno-ekonomskih sistema, zatim,
2) apstrakuje spoljne međunarodne činioce, a pre svega neekvivalentnu razmenu na svetskom
tržištu.
3) Naredna je pretpostavka da je čitava razmena u okviru sistema potpuno ekvivalentna, tj. da
cene svih roba pa i radne snage odgovaraju njihovim vrednostima.
4) Višak vrednosti raščlanjava na razne pojavne oblike: industrijsko-trgovinski profit,
preduzetničku dobit, kamatu, zemljišnu rentu.
5) Isključuje uticaj vanekonomske prinude na društvene odnose u privredi.
Upravo neobična smelost u primeni analitičkih apstraktivnih postupaka, izuzetna sposobnost i
uporno nastojanje da se polazna apstraktno analitička saznanja dalje razrađuju, konkretizuju,
pretvaraju u dinamičke oblike celovitih teorijskih sinteza i iskustveno proveravaju, i napokon, da se
opšte teorijsko stanovište uspešno upotrebljava u analizi konkretnih istorijskih slučajeva, čine bitnu
osobenost Marksovog naučnog metoda.
Proučavanjem njegovih dela može se vrlo mnogo naučiti o metodu razvijanja naučne teorije, kao i
tome kako se u istraživanju primenjuje jedna teorijska zamisao.

2.2- Pozitivistička shvatanja o sociološkom metodu

Nijedan od pravaca u evropskoj filozofiji XIX i XX veka nije imao toliki uticaj na razvoj
sociologije kao pozitivizam. Jedan od njegovih osnovnih ciljeva bio je da se u proučavanje društva
unesu osnovna epistemološka načela prirodnih nauka. Po mišljenju pozitivista to je jedini način da
se poveća objektivnost i egzaktnost društvenih nauka i da se one u tom pogledu izjednače sa
prirodnim naukama.

4
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

2.3- Ogis Kontov pozitivizam

Teorijska shvatanja Isidora Ogisa Konta 2 nastaju tridesetih godina XIX veka. Odnos prema
ideologiji Francuske revolucije ima vrlo važno mesto u Kontovom sistemu. U njemu se prikazuju i
mnoge bitne osobine Kontovih shvatanja društva i društvene uloge sociologije i zato ga treba
prikazati. Svoj stav prema prosvetiteljstvu on obrazlaže opštom idejom o tri stadijuma o razvoju
društva. Teološka epoha je čvrst i stabilan tradicionalni poredak zasnovan na jedinstvenom sistemu
teoloških dogmi i na strogoj tradicionalnoj hijerarhiji. To je mladost društva. Metafizička epoha
ima izrazito prelazan karakter. Kritika mora razoriti tradicionalne društvene ustanove i teološki
način mišljenja da bi postalo mogućno stvaranje novih savremenijih oblika društvene organizacije.
Posle kritike treba da nastupi vreme konstruktivne izgradnje novog društva koje može da se zasniva
jedino na nauci. Teološki stadijum je vreme reda, a metafizički period apstraktnog procesa. U
trećem pozitivnom stadijumu red i progres treba da se spoje u trajno i nerazdvojno jedinstvo.
Ogis Kont je izgradio vrlo poznatu klasifikaciju nauka. Smatrao je da ta klasifikacija pokazuje
istoriju nauka i istovremeno najvažnije etape u razvoju pozitivnog duha kroz istoriju.
U klasifikaciji se nauke nižu sledećim redom: matemetika, astronimija, fizika, hemija, biologija, a u
Kontovom sistemu se konstituiše i sociologija, kao poslednji član opšteg sistema nauka i njegova
kruna.
Jedna od njegovih osnovnih teza metodologije jeste da način istraživanja mora biti što više
prilagođen prirodi predmeta koji se ispituje, i da se zbog toga na apstraktno logičkom planu teško
mogu steći neka dublja saznanja o naučnom metodu. Logika, kao specijalna disciplina o pravilnom i
egzaktnom mišljenju, nema mesta u Kontovom sistemu. On ne priznaje korisnost srazmerno
samostalnog epistemološkog-metodološkog proučavanja naučne misli. Metod treba učiti u
neposrednoj naučnoj delatnosti i na iskustvima raznih nauka jer svaka osnovna nauka razvija neku
od osnovnih metodoloških postupaka i pristupa. Kont zastupa potrebu kordinacije raznih nauka,
koja treba da pomogne onim naukama koje proučavaju složenije pojave, kako bi ih svestranije
objasnile.

Biografija Isidora Ogisa Konta 2, rođen 19. januara 1798. godine u Monpeljeu. Njegov otac
Luj- Ogis Kont vršio je dužnost blagajnika glavnog poreskog odeljenja za departman Ero.
Njegova majka felisite-rozali Boaje je poticala iz kuće poznatih lekara. Porodica Kont bila je
monarhijski i katolički nastrojena. Po završenoj gimnaziji, gde pokazuje izuzetan talenat za
matematiku, Kont 1814. godine otpočinje pohađanje Politehničke škole, koju nakon nepune
dve godine napušta zbog političkih previranja u Francuskoj. Godine 1817., upoznaje Sen-
Simona i postaje njegov lični sekretar, a potom su se i sprijateljili. U to vreme Ogis Kont piše
za časopise koje izdaje Sen_Simon i drugi izdavači. 1822. godine odnosi među prijateljima
hladne jer je Sen_simon na jedan Kontov članak dodao i svoje ime, izmenivči pri tom naslov u
orginalu. Većina Kontovih biografa ističe ovaj događaj kao uzrok njihovog razilaženja.
drugog aprila 1826. godine Kont otpočinje držanje kursa o pozitivnoj filozofiji, predavanjem
o osonovnim svojstvima pozitivizma, izlažući plan kursa i klasifikaciju nauka. Pritisnut
novčanim teškoćama Kont upada u duševnu krizu, tako da su predavanja dugo vremena bila
prekinuta.. Četrvrtog januara 1829. godine. izlečen Kont nastavlja predavanja koja su bila
posećena od strane najznačajnijih mislilaca francuske tog vremena. „ Kurs pozitivne
filozofije“ O. Kont izdaje od 1830-1842. godine kroz šest knjiga. Četri toma „ Sistema
pozirtivne politike- traktata o socijologiji“ Kont izdaje u rasponu od 1851-1853. godine. Ovim
delom on namerava da formuliše sociološki osnov novoj pozitivnoj politici i univerzalnoj
religiji čovečanstva. Kont umire 1857. godine ne ostvarivši svoj naum. ( Zoran Nikolić,
Socijologija, Sigidunum 2007, strana 34-35 )

5
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Ogis Kont zastupa izrazito globalistički pristup proučavanju društva. On odbacuje opravdanost
postojanja posebnih društvenih nauka i tu svoju kritiku naročito razvija na primeru političke
ekonomije. Smatra da je politička ekonomija kao posebna nauka besmislena, jer sasvim je
beskorisno proučavanje ekonomskih pojava i ekonomskih delatnosti izolovano od društvene celine.
Zastupa opšte metodološko pravilo da društvo treba posmatrati kao celinu.
Pošto je na ovaj način odredio svoje osnovno metodološko stanovište, on izlaže pojedine
istraživačke postupke koji treba da se primenjuju u sociologiji. Njegova metodologija nije dovoljno
svestrana i svodi se pretežno na prikaz postupaka za prikupljanje podataka, dok su zapostavljeni
logički problemi naučne obrade izvornih podataka. Sociologija mora da koristi istraživačke
postupke drugih nauka kad ispituje odnos društva prema raznim ne društvenim pojavama. Te
postupke koje sociologija preuzima od drugih nauka Ogis Kont smatra posrednim.
Neposredni postupci koje sociologija upotrebljava u svojim istraživanjima su: posmatranje,
uporedna istraživanja i istoricizam.
Pozitivisti su uvek naročito isticali da svaki izvorni naučni podatak mora da bude intersubjektivno
proverljiv, što znači da mogu nezavisno proveravati naučno kompetentni posmatrači.
Eksperiment kao izrazito analitički oblik istraživanja nema veću ulogu u Kontovoj metodologiji. On
je smatrao da su u sociologiji ne izvodljivi tzv. neposredni eksperimenti, organizovani u naučne
svrhe, i ovo obrazlagao pre svega velikom složenošću društvenih pojava. Zbog toga treba koristiti
posredne eksperimente. Njima je smatrao pojave koje odstupaju od normativnih društvenih stanja tj.
postepenog progresivnog razvoja. Sve takve pojave spadaju u društvenu patologiju i mogu se
iskoristiti kao posredni eksperimenti. Zanimljivo je da Kont smatra da su revolucije najizrazitiji
patološki slučajevi u društvenom razvoju.
Sociologija Ogisa Konta je sociologija čovečanstva, a ne pojedinih naroda, pojedinih istorijskih
epoha, ili pojedinih tipova društva. Zbog toga Kont pridaje veliku važnost uporednim ispitivanjima,
ali nije u stanju da šire sagleda njihove saznajne mogućnosti. On treba da posluži za istraživanje
ranijih faza u društvenom razvoju, i zatim pomoću njih treba da se utvrde osobeni, ali ipak
drugostepeni uzroci zbog kojih se razvoj svih društava nije kretao podjednakom brzinom po opštem
zajedničkom istorijsko razvojnom putu.

2.4- Logika i naučna metodologija Stjuarta Mila

Džon Stjuart Mil 3 , zauzima istaknuto mesto u razvoju logike i naučne metodologije.
Prvenstveno se interesovao za problem zasnivanja društvenih nauka na metodološkim načelima
koja bi te nauke učinila što egzaktnijim.
Džon Stjuart Mil 3, rođen je u Londonu 1806. godine. Njegov otac, Džejms Mil, započeo je
sinovljevo obrazovanje kada je ovaj imao samo 3 godine. Do sedamnaeste godine, Džon je već
je bio poznavalac grčke književnosti i filozofije, a bavio se i proučavanjima hemije, logike i
političke ekonomije. Izuzev perioda kada je bio poslanik u engleskom Parlamentu, živeo je u
Francuskoj sve do smrti, 1873. godine.
Proučavao je i socijalističku doktrinu, pa, iako nije postao socijalista, aktivno je radio na
poboljšanju položaja radničke klase. I pored takvog obrazovanja, zadovoljio se statusom
"slobodnog intelektualca" i poslom službenika u kolonijalne Istočno-indijske kompanije, gde
se zaposlio 1822. godine. Nešto kasnije postaje šef i u kompaniji ostaje sve do penzije, 1858.
godine. Bio je član engleskog Parlamenta od 1865. do 1868. godine, kada nije uspeo da bude
reizabran, zbog čega se vratio u Francusku. U Parlamentu, važio je za radikala jer se, između
ostalog, zalagao za javno vlasništvo nad privatnim resursima, jednakost između polova,
obavezno obrazovanje i kontrolu rađanja. (sajt: hr.wikipedia.org/wiki )

6
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Stjuart Mil se oslanja na Ogis Kontove ideje i nastoji da neke njegove vrlo uopštene stavove o
metodu sociologije dalje logički razradi i upotpuni. Ali Stjuart Mil se u nizu stvari na slaže sa
Kontom. Mil je smatrao da je Kontovo shvatanje metodologije jednostrano. Po Stjuartu Milu
metodologija mora podjednako da posveti pažnju istraživačkim postupcima za prikupljanje
iskustvenih podataka i ispitivanje logičke strukture i iskustvenih uslova dokazivanja. Ogis Kont nije
izneo nikakva određena pravila indukcije, već induktivizam zastupa samo kao opšti stav u naučnom
istraživanju. S. Mil smatra da je ta slabost posledica Ogis Kontovog opšteg potcenjivanja logičkih
problema naučnog metoda. Mil misli da metodologija nije samo praktično sabiranje istraživačkog
iskustva, nego se zasniva na njegovoj temeljitoj i sisematskoj logičkoj obradi.. Treba objasniti šta je
Stjuarta Mila fasciniralo, u Ogis Kontovom delu. Bila je to, na prvom mestu, Kontova ubeđenost da
da se društvo može naučno proučavati, i priroda da se u njegovom razvoju mogu otkriti neminovni
zakoni, na osnovu čijeg poznavanja se može predviđati dalji razvoj društva kao i razvoj pojedinih
njegovih delatnosti. Stjuart Mil je prihvatio Ogis Kontovo tumačenje da se osnovni smisao
istorijskog razvoja satoji u postepenom očovečavanju ljudske prirode, ljudskog društva i da je u tom
razvoju nepredovanje čovekovih umnih sposobnosti odlučujući pokretački činilac.
Kont je u svom sociološkom sistemu stalno naglašavao presudan uticaj društva kao totaliteta
smatrajući da je pojedinac tim totalitetom potpuno određen, a da je izvan njega samo čista
apstrakcija. Stjuart Mil je međutim shvatio društvo na individualistički način. Smatrao je da je
društvo proizvod međusobnih uticaja pojedinaca koji ga sačinjavaju, i da se osnovne pokretačke
snage istorije nalaze u pojedincima. Pojedinci su žarišta društvene energije, oni se rukovode svojim
raznim individualnim ciljevima, u stanju su radi postizanja tih ciljeva da se udružuju, povezuju, i iz
tog povezivanja nastaju razni društveni oblici. Ništa se u društvu ne može dublje razumeti, niti
objasniti, ako se dovoljno ne poznaju osnovne psihičke osobine pojedinaca iz kojih društvena
delatnost crpi svoju energiju.
Iz ovoga sledi osnovna Stjuart Milova teza, da su psihološki zakoni osnova svih društvenih
zakona.
Stjuart Mil je pridavao velik značaj inverzivno deduktivnom postupku. U takvom zaključivanju ne
polazi se od najopštijih premisa nego od poznatih iskustvenih činjenica. Inverznom dedukcijom se
pokušava teorijska veza između utvrđenih iskustvenih pravilnosti i proverenih opštih teorijskih
stavova. Pridavao je takođe veliki značaj i statistici kao sredstvu za otkrivanje empirijskih zakona,
bilo da njihovo otkrivanje treba da služi za proveravanje već deduktivno izvedenih stavova, bilo da
bude polazna iskustvena osnova na koju će se primeniti postupak inverzne dedukcije. ( logika
kojom se iz opštih zakona dolazi do posebnih zakona – Ljubo Mićunović „Školski rečnik“, Beograd
2007 ))
U svojoj metodologiji Stjuart Mil se ograničio upravo na razmatranje logičkih problema. U nešto
manjoj meri on je posvetio pažnju dokazivanju tačnosti naučnih objašnjenja. S pravom je kritikovao
O. Konta što je metodologiju ograničio pretežno na postupke za prikupljanje podataka. Međutim, on
se opet nije upuštao u šire razmatranje velikih teškoća koje treba savladati da bi se o raznim
društvenim pojavama prikupila naučno upotrebljiva izvorna obaveštenja.

2.5- Dirkemova metodološka zamisao

Emil Dirkemova 4 metodološka zamisao označava novu etapu u razvoju pozitivističkog

shvatanja o sociološkom metodu. Dirkem je bio daleko više istraživač od E. Konta i S. Mila, i imao
je vrlo bogato lično istraživačko iskustvo, što mu je svakako pomoglo da dublje sagleda neka
metodološka pitanja. Metodologija Emila Dirkema predstavlja najcelovitiji pokušaj razrade
sociološkog metoda sa pozitivističkog stanovišta.

7
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Već više puta ukazano je da teorijska shvatanja nekog naučnika mnogo utiču na njegova
metodološka rešenja. E. Dirkem svojim sociologizmom stvara jednu varijantu organske teorije koja
bi se mogla nazvati etičko-idejnom. On smatra da su ideje i etičke vrednosti srž društva kao
posebnog dela stvarnosti. U društvu spontano nastaju kolektivne predstave, ideje i moralne norme i
ti idejni i etički sadržaji su preduslov normalnog društvenog života. Na njima se zasniva mogućnost
međusobnog sporazumevanja ljudi i saradnja u raznim oblicima kolektivne, društvene delatnosti.
Na taj način se u kolektivnoj svesti i njenim predstavama kristalizuje kolektivni oblik delovanja
mišljenja i osećanja. Pojedinci usvajaju osnovne elemente kolektivne ili društvene svesti putem
vaspitanja. A vaspitanje Emil Dirkem shvata kao proces socijalizacije, kojom starije pokoljenje
nastoji da uvede svoj naraštaj u postojeće okvire društvenog života. On je nastojao da dokaže da
kolektivnu svest ne treba proučavati u njenim individualnim oblicima, već u njenim kolektivnim
društvenim manifestacijama.
Drugo sredstvo za izdvajanje društvenih pojava iz pojedinačnih oblika njihovog ispoljavanja
Dirkem je video u statistici. A pošto statistika prikupljanja podataka o masovnim pojavama nastoji
da eliminiše sve ono što je u pojedinačnoj pojavi individualno da bi došla do nekih kolektivnih
pokazatelja, to je ovaj postupak učinilo još upotrebljivijim i gotovo neophodnim sredstvom za
proučavanje suštine društvenih pojava.
Međutim opštost nije ni jedina ni najvažnija osobina društvenih pojava. Njihova najvažnija
karakteristika jeste prinudni karakter, što znači da postoje raznovrsni oblici društvenih sankcija
pomoću kojih se kažnjava odstupanje od opšte usvojenog načina delovanja, mišljenja i osećanja.
Jezgro kolektivne svesti, i društva uopšte, sastoji se iz osnovnih moralnih ideja i moralnih ideala.
Iako se kao teortetičar mnogo bavio problemima sociološkog objašnjavanja društvenih pojava, Emil
Dirkem nije iscrpno analizirao logičku strukturu naučnog objašnjavanja, nego je sva njegova pažnja
bila usresređena na ispitivanje teorijskog pristupa u kome se društvene pojave mogu naučno
objasniti.
Osnovno načelo objašnjenja uzroka društvenih pojava treba primeniti i u proučavanju njihovih
funkcija. E. Dirkem smatra da sociološko proučavanje neke društvene pojave nije završeno ako je
otkriven samo uzrok, usled koga je ona nastala i koji je održava. Da bi neka društvena pojava bila
socijološki objašnjena, treba otkriti njenu ulogu u određenom društvu, ili ono što se obično naziva
njenom društvenom funkcijom.
Društvena funkcija neke pojave se sastoji u objektivnom odnosu koji postoji između nje i
društva kao celine. Prema tome, sociološko objašnjenje uzroka društvenih pojava i njihovih funkcija
treba uvek da pre svega uzima u obzir stanje društva kao celine u određenom vremenu.
U razvijanju metoda uzročne analize njegov doprinos je veoma značajan i još uvek vrlo savremen. S
obzirom da je otkrivanje uzročnih odnosa osnova objašnjenja društvenih pojava, Dirkem je nastojao
da ispita da li se i na koji način može doći do relativno pouzdanih saznanja o društvenoj uzročnosti.
On se slagao sa Stjuartom Milom u tome da eksperiment nije šire upotrebljiv u ovu svrhu.
Najvažniju zamenu za eksperiment E. Dirkem je video u uporednim istraživanjima. Ako se
proučavanjem nekih pojava, samo u jednom društvu, ne mogu pouzdano razdvojiti uzroci koji
zajednički na njih utiču i odvojeno ispitivati delovanje svakoga od njih, to se može postići
ispitivanjem tih pojava u različitim društvima u kojima se činioci što na njih deluju nalaze u
različitim društvima u kojima se činioci koji na njih deluju nalaze u različitim međusobnim
odnosima. E. Dirkem je bio ubeđen da se na uporednom planu reševaju svi osnovni teorijski zadaci
socijologije, jer se samo upoređujući pojave u raznim društvima može otkriti ono što je u njima
zajedničko, kao i ono što utiče da one u raznim društvima dobiju vrlo raznolike oblike. Zaključak
Emila Dirkema jeste da što je neka pojava složenija, to je radi njenog objašnjenja potrebnije
ispitivati njene oblike i njen razvoj u većem broju različitih tipova ljudskog društva.

8
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Zbog toga je po Dirkemovom shvatanju, sociologija nužno uporedna nauka, koja se ne može
ograničiti na proučavanje jednog društva ili jednog društvenog tipa. Sociologija proučava ljudsko
društvo u svim njegovim razvojnim fazama, i samo uzimajući u obzir čitav razvoj ona može da reši
neka svoja osnovna pitanja.
Metodologija Emila Dirkema, s opšteg pozitivističkog stanovišta, znači značajan napredak u
razmatranju osobenosti socioloških metoda. Ipak, u njoj postoji niz slabosti. Čini se da su glavni
koreni tih slabosti, kao prvo u Dirkemovom prilično nekritičkom prihvatanju induktivizma kao
osnovnog metodološkog pristupa u proučavanju iskustvenih pojava. Dok je drugo izvor slabih
rešenja u Dirkemovoj metodologiji sa tačke jednostranosti teorijskog stanovišta. Ovo shvatanje je
nametalo da se u društvu vidi idealni moralni tonalitet, a da se nedovoljno uviđaju brojne oštre
društvene suprotnosti i sukobi, usled kojih ono što je Dirkem smatrao kolektivnom svesti nije ni
izdaleka toliko jedinstveno.
Nakon Emila Dirkema u pozitivizmu nije nastala nijedna celovitija i značajnija orginalna
metodološka zamisao.
Emil Dirkemov 4 život se poklopio s jednim kritičnim razdobljem francuske i evropske
istorije. Rođen je 15. aprila 1858. godine u pokrajni Loren, na severoistoku Francuske. Tako
je rastao u senci francuskog poraza u francusko-pruskom ratu 1870-1871. i krvavih događaja
Pariske komune. Završne godine njegovog života pokrila je senka mnogo šireg sučeljavanja u
koje se bacila cela Evropa, a koje je pretilo da uništi društveni i privredni napredak ostvaren
u Francuskoj u međurazdoblju. Dirkem je bio jevrejskog porekla, i odgojen je u pravovernoj
porodici; otac mu je bio glavni rabin, i jedno vreme se očekivalo da Dirkem krene njegovim
stopama, pošto je zakratko pohađao rabinsku školu. Međutim, još kao mlad odustao je od te
zamisli, i opredelio se za filozofiju. Godine 1879, sa dvadeset i jednom , stupio je u čuvenu
školu »Ecole Normale Supérieure«. Dirkem nije voleo obrazovanje kakvo je pružala »Ecole
Normale«, i njegov uspeh tu nije bio poseban. Ipak, tamo stečena iskustva bila su značajna za
uobličavanje njegovog mišljenja, i još pre diplomskog ispita odlučio je da sociologija bude
njegovo posebno polje ispitivanja. Iako ju je u Francuskoj još ranije izložio Ogist Kont, ideja
o nauci o društvu nije bila popularna među francuskim intelektualcima, i sociološka
disciplina još nije bila ustanovljena. Dirkemu je bilo suđeno da bude njen utemiljivač. Po
diplomiranju, E.Dirkem je od 1882. do 1887. predavao filozofiju. U međuvremenu je školsku
1886-87. godinu proveo u Nemačkoj, proučavajući tamošnja savremena kretanja u filozofiji
društva i "kolektivnoj psihologiji". Po povratku u Francusku, napisao je dva poduža članka o
vodećim ličnostima nemačke društvene misli. Članci koje je napisao o nemačkoj društvenoj
misli pomogli su Dirkemu da 1887. dobije mesto na Univerzitetu u Bordou. To mesto
predavača društvenih nauka i pedagogije bilo je posebno za njegovo ustanovljeno, delimice
zahvaljujući uticaju Luja Lijara (Luis Liard), direktora sveg francuskog visokog školstva,
koji je blagonaklono gledao na Dirkemovu vezanost za republikanstvo, a i sam je bio
sledbenik Runuvijea. Iste godine Dirkem se oženio. U Bordou je ostao petnaest godina, što je
bilo i najplodnije razdoblje njegovog života. Kasnije, 1902, pozvan je da predaje na
Univerzitetu u Parizu. Njegovi su tečajevi bili puni snage: brižljivo spremljeni i majstorski
držani. Zahvaljujući tome, Dirkem je smatran za izvrsnog predavača, i privukao je krug
sjajnih studenata.
Ubrzo je Dirkem postao vođa društva darovitih naučnika, koja je obuhvatala ljude poput
Marsela Mosa, Robera Erca, Anrija Ibera, Selstina Buglea, Lisijana Levi-Brila i drugih.
Osnovni organ za štiva ove male ali čvrste skupine bio je časopis Anné Sociogique, koji je
izmislio i ustanovio

9
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Dirkem a koji je počeo da izlazi 1889. Časopis Année bio je prvenstveno posvećen kritici
knjiga, jer je jedan od ključnih ciljeva bilo da poslenike u društvenim naukama redovno
obaveštava o tekućim idejama i istraživanju; ali je svaka sveska obično sadržavala bar po
jedan izvorni članak, obično nekog od pripadnika dirkemovske škole.
Prvi svetski rat skoro da je desetkovao školu okupljenu oko časopisa Annéea, jer su mnogi od
mlađih članova bili ratnici. Rober Erc, na primer, poginuo je u borbama 1915. Dirkemova
smrt u srazmerno ranoj, pedeset i devetoj godini nesumnjivo je bila ubrzana pogibijom
njegovog sina jedinca Andrea, u srpskom povlačenju 1915-1916. Andre je već bio počeo da
ispoljava nesumnjivu intelektualnu virtuoznost i da se ističe među mlađim članovima grupe
oko Annéea. Dirkemova tuga je bila toliko velika da jedno vreme nije mogao uopšte da radi.
Postupno se vratio u zahtevni krug svojih obaveza, ali je pred kraj 1916. doživeo moždani
udar. Delimično se oporavio ali je ostao slab; preminuo je 15. novembra 1917. ( sajt
antropologija.ueuo.com/biografije )

2.6- Metodološka shvatanja Maksa Vebera

U diskusiju o metodu društvenih nauka Maks Veber 5, ušao je kao istoričar, da bi tek
postepeno postajao sociolog. Njegovi glavni metodološki radovi nastali su iz potrebe da u opštem
sukobu dva sasvim suprotna gledišta o društvenim naukama –krajnjeg istorizma i shvatanja da su i
u društvenim naukama ne samo mogući, već i neophodni teorijski sistemi. M. Veber izgradio je
vlastito stanovište.Naime Maks Veber pokušava da zauzme vrlo osoben srednji stav i da na taj način
izmiri ili bar približi suprotna gledišta. Vebera je neprekidno mučilo pitanje odnosa nauke prema
društvenoj praksi. Nastojao je da epistemološki dokaže kako društvene nauke mogu rešavati jedino
tehničke zadatke. Po Maksu Veberu, nauka iz dva osnovna razloga ne može uticati na osnovne
vrednosne stavove:
Maks Veber 5 (1864-1920) ne može se, jednostavno, opisati kao sociolog; njegova
interesovanja zahvatala su više naučnih oblasti. Rodjen u Nemačkoj, gde je proveo i
najveći deo svoje naučne karijere, Veber je bio čovek širokog obrazovanja. Njegova
dela obuhvataju područja ekonomije, prava, filozofijie, uporedne istorije, kao i
sociologije. Dobar deo njegovog rada odnosio se na razvoj savremenog kapitalizma i
načina na koje je savremeno društvo različito od ranijih oblika drušrvene
organizacije. Kroz čitav niz empirijskih studija, Veber je prikazao neke od osnovnih
karakteristika modernih industrijskih društava i jasno identifikovao ključne
sociološke debate koje su i danas od centralnog značaja za sociologe.

Kao i drugi mislioci njegovog doba, Veber je želeo da objasni prirodu i uzroke
društvenih   promena. Iako je bio  pod  uticajem Marksa, snažno je kritikovao neka
njegova glavna stanovišta. Odbacio je materijalističko shvatanje istorije, a klasni
sukob za njega nije imao toliki značaj kao za Marksa. Po Veberovom mišljenju,
ekonomski činioci jesu važni, ali ideje i vrednosti isto tako imaju veliki uticaj na
društvene promene. Za razliku od ranih socioloških mislilaca, Veber je verovao da bi
sociologija trebalo da se usredsredi na drnštveno delanje, a ne na strukture. On je
smatrao da su motivacija Ijudi i ideje pokretačka snaga promena -akcje, vrednosti i
ubeđenja imaju tu moć da izazovu promene. Prema Veberu, pojedinci su u  stanju da
slobodno deluju i da oblikuju budućnost. Medutim, za razliku od Dirkema i Marksa, on
nije verovao da postoje strukture koje su izvan ili nezavisne od pojedinca. Pre je
verovao da se strukture u društvu obrazuju složenim uzajamnim delovanjem delanja.
Upravo je zadatak sociologije da shvati značenja koja stoje iza tih delanja. ( Entoni
Gidens:  Sociologija, Beograd, 2003, str. 14-16 )

10
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

1.- izgrađena je na određenom vrednosnom stanovištu i stoga nije u stanju da ga suštinski kritikuje,
2.- dok je drugo iracionalnost osnovnih vrednosnih opredeljenja.
Nauka može pojmovno razraditi izabrano vrednosno stanovište i na taj način objasniti njegov pravi
smisao, kao i da na području vrednosnih ispita objektivne mogućnosti društvene planove
ostvarivanja usvojenog vrednosnog stanovišta. Ona može pronalaziti racionalna sredstva za
ostvarenje izabranog vrednosnog stanovišta. Nauka je u osnovi samo isnstrumentalno, a ne suštinski
racionalno sredstvo čovekove delatnosti. Njena se uloga svodi na razjašnjavanje stvarnog smisla
donetih vrednosnih odluka i pronalaženja što racionalnijih sredstava pomoću kojih se usvojena
praktična stanovišta mogu što efikasnije ostvariti.
Maks Veber je začetnik i najuticajniji predstavnik takozvane sociologije razumevanja, koja osobeno
shvaćenim postupkom razumevanja želi da zameni ili bar dopuni determinističko objašnjenje
ispitivanih pojava. Razumevanje i objašnjenje su vrlo različite epistemološke kategorije. Naučno
objašnjenje se zasniva na izvođenju pojedinačnih pojava iz nekih opštih teorijskih stavova i
konkretnih početnih uslova tih pojava. Pristalice razumevanja smatraju da opšti teorijski stavovi
nemaju veću vrednost u objašnjavanju društvenih ili kulturnih pojava, nago da nauka može rasvetliti
te pojave otkrivajući smisao i značenje koji su u njima sadrženi i koji ih povezuju s nekim širim
kulturno- istorijskim celinama. Maks Veber ne smatra da razumevanje isključuje otkrivanje
uzročnih odnosa, nego traži srednje rešenje ovog ključnog epistemološkog problema. Ovo ipak ne
znači da razumevanje ostaje središna metodska kategorija Veberove sociologije. Veber društvo
shvata na izrazito nominalističan način, kao rezultat delovanja pojedinca koji ga sačinjavaju. U
metodologiji se ovo nominalističko teorijsko stanovište pretvara u takozvani metodološki
individualizam. Maks Veber naglašava da se razumeti mogu samo razni oblici smisaonog
individualnog ponašanja .
U proučavanju društva osnovno je shvatiti smisao kojim se u raznim oblicima svoga delovanja
rukovode pojedinci. Po Veberovom mišljenju, velika prednost društvenih nauka sastoji se upravo u
mogućnosti da se razume ponašanje pojedinaca kao elemenata društvenih celina, dok se prirodne
nauke moraju zadovoljiti otkrivanjem funkcionalnih veza i uzročnih pravilnosti u kompleksnim
pojavama, ali ne mogu razumeti njihove elemente.
Maks Veber razlikuje nekoliko vrsta razumevanja tj. deli ga u dve osnovne grupe.
U prvu spada razumevanje zamišljenog smisla nekog delanja i otkrivanje subjektivno shvaćene veze
između usvojenih ciljeva i sredstava koja se upotrebljavaju radi njihovog postizanja.
Drugo razumevanje emotivno afektivnog ponašanja, zahteva u daleko većoj meri sposobnost
uživljavanja. Pored ova dva pominje se i estetsko- umetničko razumevanje.
Svako naučno saznanje putem razumevanja treba da zadovolji dva uslova, da bude smisaono
adekvatno i uzročno adekvatno.
Smisaono adekvatnim se smatra razumevanje ili tumačenje nekog ponašanja čiji se sastavni delovi
nalaze u međusobnoj smisaonoj vezi koja je tipična za neki uobičajeni način mišljenja i osećanja u
datoj kulturi.
Razumevanje nekog redosleda događaja je uzročno adekvatno samo ako se na osnovu iskustvenih
uopštavanja može zaključiti da postoji određena verovatnoća da se oni doista dešavaju na taj način.
Međutim, samo spajanjem obe adekvatnosti nastaje socijološko razumevanje nekog oblika
ponašanja. I u svojim shvatanjima idealnog tipa, kao osobenog sredstva za objašnjavanje društvenih
pojava, Maks Veber je tražio srednje rešenje između između opisnog istorizma i apstraktne opšte
teorije. Ni istorijski idealan tip nije pasivan odraz stalnog istorijskog stanja. Nastaje isticanjem i
smisaonim povezivanjem nekih osobina određenih istorijskih pojava. Na taj način i istorijski
idealan tip može da služi kao opšti kriterijum za poređenje stvarnog stanja s nekim njegovim
naglašenim specifičnim osobinama. U Veberovoj metodologiji najveći značaj imaju idealni tipovi
opšteg karaktera, koji se odnose na društvene pojave koje nisu ograničene na jedan istorijski period
ili na jedno društvo, nego se javljaju u raznim društvima i kulturama.

11
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

idealni tip pokazuje kako bi izgledalo neko ponašanje ili neki društveni oblik kada bi njegov
osnovni smisao došao potpuno do izražaja. Idealni tip služi kao standard pomoću koga se može
utvrditi koliko i u kojim pravcima od njega odstupaju pojedini konkretni slučajevi ponašanja.
Maks Veber spada među sociologe koji su kao istraživači na najvišem planu koristili uporedna
istraživanja, i većina njegovih idealnih tipova je nastala kao rezultat ili kao sredstvo tih uporednih
istraživanja.

2.7.- Istorizam Vihema Diltaja

Vilhem Diltaj 6, se smatra utemeljivačem istorizma, uz njega po ovom pitanju značajni su i H.

Rikert, J. Drojzen i F. Slajermaher. Vilhem Diltaj je u radovima „ Uvod u duhovne nauke“ i
„ Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama“ isticao posebnu ulogu duhovnih nauka.
Istorizam osporava i pobija pozitivističku tezu o epistomološkom i metodološkom jedinstvu
prirodnih i društvenih nauka, uslovljva i njihove teorijsko – metodološke razlike. Društvene nauke
kao saznajni cilj sebi mogu da postave razumevanje i tumačenje društvenih pojava, za razliku od
prirodnih koje se zbog svojstava prirodne stvarnosti opredeljuju za zakon i objašnjenje.
Vilhem Ditlaj je prilično jasan u pogledu razumevanja i tumačenja čoveka. Čovek je stvarni činilac
svog društvenog sveta. Ovde se ističe da je čovek taj koji stvara realnu društvenu stvarnost, on
doživljava, oseća i učestvuju u njoj. Prirodne pojave se odvijaju pored čoveka i mimo njegove
volje, deterministički. Važno je istaći da duhovne nauke moraju koristiti hermenutičku metodu koja
je prvobitno predstavljala nauku koja utvrđuje postupke, pravila i tehnike tumačenja biblije i
istorijskih spomenika. Hermenutika je metod koji se oslanja na tumačenje.
Istorizam ili metoda razumevanja su čedo nemačkog filozofa i istoričara Vilhema Diltaja 6
Rođen 19. novembra 1833. u Bibrihu kod Visbadena, otac dvorski sveštenik iz Nasaua. Od
1852. studira teologiju, najpre u Hajdelbergu, a potom u Berlinu; uskoro počinje više da se
zanima za filozofiju, istoriju i klasične nauke; među Diltajevim profesorima su Kuno Fišer,
Leopold fon Ranke i Fridrih Adolf Trendelenburg.1856. završni ispit iz teologije u Visbadenu,
državni ispit iz filologije u Berlinu. Dve godine radi u u Joahimtalskoj gimnaziji u Berlinu, a
potom neko vreme živi kao slobodni pisac.1864. doktorira De principiis ethices
Schleiermacheri i habilituje se u Berlinu. 1866. dobija poziv za redovnog profesora u Bazelu;
potom radi kao profesor u Kilu (1868) i Vroclavu (1871). 1882–1905 redovni profesor u
Berlinu, naslednik Hermana Locea. Umire 1. oktobra 1911. u Zajsu kod Bocena ( sajt:
http://www.goethe.de )

2 .8.- Nepozitvizam kao predvodnik značajnih trendova

Modifikovan i u savremenom obliku, pozitivizam se dans javlja kroz formu neopozitivizma.

Neopozitivizam je predvodnik značajnih trendova u sociologiji šezdesetih godina prošlog veka.
Neopoiztivizam istrajava na kursu strogog empirizma kao jedinom putu saznavanja istine o
stvarnosti , ovo govori da da se ovaj pristup još više udaljio od ostalih teorijsko-metodoloških
pristupa u sociologiji, nego što je to bio sa pozitivizmom. On teži potpunom izjednačavanju
egzaknosti društvenih sa prirodnim naukama, a elementarni uslov za to jeste proučavanje
iskustvenih činjenica kao stvari kroz njihovo prikupljanje, klasifikovanje, merenje. Ovde se dakle
radi o primeni kvantitativnih naučnih metoda koje osnažuju razne metematičke tehnike i modeli.
Zagovornici neopozitivzma su Džordž Landerberg, Pol Lazersfeld i Stjuart Dod.
Džordž Landerberg smatra da je svaku pojedinačnu društvenu pojavu moguće neposredno izmeriti
uz upotrebu kvantitativnih metoda.

12
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Pol Lazersfeld se pretežno bavio empirijskim istraživanjem masovnih komunikacija, doprinoseći

matematičkom jačanju sociološke metode prilikom prikupljanja (anketa), sređivanja i prikazivanja (
merenje i statističke metode ) i analiziranja i tumačenja podataka ( metod multivarijantne analize ).
Stjuart Dod je smatrao da je ljudsko ponašanje svojevrsni odraz njegovih organskih i psiholoških
dispozicija na podražaje spoljnih činilaca. Na taj se način konstituiše društvena stvarnost koja je
onakva kakva odgovara ljudskoj senzornoj percepciji.

3.- Zaključak

3.1- A na kraju, zdrav razum

Zdrav razum ima svoj stav prema nauci, koji se ne zasniva na razumevanju naučnih pojmova i
metoda, nego na uživanju u plodovima nauke odnosno tehnologije. U ostalom naučna teorija može
da bude istinita a da zdrav razum u nju ne veruje, a zdrav razum može neretko da poveruje u neku
teoriju koja je apsolutno pogrešna sa stanovišta nauke. Stanovište zdravog razuma kaže da je jedna
ideja korisna ukoliko se veruje da je korisna za život.
Istina je da sam veoma teško i pomalo kasno došao do potrebne literature za ovaj seminarski rad,
istina je i da sam imrovizovao, naravno u skladu sa raspoloživim informacijama koje su mi bile
dostupne kroz literaturu i putem interneta, a opet istina je, da je na ovaj način nastao moj prvi
seminarski rad iz sociologije, kakav takav, prvenac u svakom slučaju. Moja malenkost je naime
improvizovala jer je pokušala kroz biografije poznatih socijologa da provuče jednu, znam profesore,
znam, uz dužno poštovanje , veoma važnu oblast sociologije-metodologiju, važnu ali suvoparnu, i
nadam se uspeo u svom naumu. Ako i nisam nema veze svojski sam se trudio, i što je mnogo
važnije, verovao......

13
Teorijsko metodološki pristup u sociologiji Robert Karan

Literatura:

1.- Đuro Šušnjić, Metodologija,Čigoja-Beograd 2005

2.- Zoran Nikolić, Sociologija, Singidunum 2007
3.- (sajt: hr.wikipedia.org/wiki )
4.- ( sajt antropologija.ueuo.com/biografije )
5.- ( sajt: http://www.goethe.de )
6.- ( Entoni Gidens: Sociologija, Beograd, 2003, str. 14-16 )
7.- Mihajlo Pešić, Sociologija, Beograd 1999

________________________________________________________________________________
14