26.

Sudska praksa i arbitraža kao izvor poslovnog prava

Sudska i arbitražna praksa nije izvor poslovnog prava u pravom smislu. Ona ima samo
interpretativni značaj, jer odluke viših sudova ne obavezuju niže sudove. Treba,
međutim, imati u vidu da sud ne može obiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan, pa
se postavlja pitanje kako će on postupiti ako nema pravila o tome ni u jednom
postojećem izvoru. Premda u nas sudska praksa nije formalni izvor privrednog prava
treba imati u vidu da je praksa imala i da ima značajnu stvaralačku ulogu u razvitku
našeg privrednog prava. Karakteristične sudske odluke objavljuju se i na drugi način.
Naročito su značajna načelna stanovišta o promeni pravnih normi koja se zauzima na
zajedničkim sednicama Saveznog suda i Vrhovnog sudova. Zatim, značajni su stavovi
koji se usvajau na sednicana delegata privrednih sudova, odnosno drugih odgovarajućih
sudova. Iako mišljenje i stavovi sudova nisu obavezni, oni veoma utiču na primenu
zakona, orijentišući sudove kako da postupe u pojedinim spornim slučajevima.

27. Pravna nauka kao izvor poslovnog prava

Ni pravna nauka nije direktni izvor privrednog prava jer ona ne može stvarati pravo.
Pravna nauka, međutim, vrši veliki uticaj na stvaranje i primenu prava. Ona proučava i
pronalazi nove pojave, ukazuje na pojave novih običaja, analizira primenu postiojećih
zakona i stavove sudske prakse. Ona upoređuje pravila domaćeg prava i s pravilima
stranog prava i izvodi odgovarajuće zaključke iz toga, što svakako vrši uticaj na
zakonodavstvo i sudove u stvaranju, odnosno primeni prava.

28.Ugovor poslovnog prava

Ugovor poslovnog prava, ili ugovor o privredi = ugovor koji subjekti privredne prava
(preduzeća, zadruge, banke i druge finansijske organizacije, org. za osiguranje, privatni
preduzetnici) zaključuju i izvršavaju u vršenju svojih privrednih delatnosti, i sa kojima se
iscrpljuje njihova aktivnost u društvenoj funkciji robnog prometa. Zasnivaju se u razmeni
stvari, koje su proizvod ljudskog rada, namenjene razmeni i koje poseduju svojstvo
upotrebne i prometne vrednosti, kao i pravni odnosi u vršenju usluga, povodom razmene
roba, čiji je obim masovan i namenjen tržištu sa aspekta oba učesnika u razmeni, zato se
kao osnovni posao u robnom prometu javlja ugovor o prodaji robe. Pored ovih, ugovorima
o privredi se smatraju i pravni odnosi koje zasnivaju povodom vršenja svog predmeta
poslovanja i preduzeća koja obavljaju turističku, građevinsku i izdavačku delatnost, ali i
drugu delatnost kojom se vrše usluge povodom realizacije autorskih i njima srodnih dela.
Tretman ugovora u privredi imaju i ostali poslovi koja preduzeća i drugi privredni subjekti
zaključuju u robnom prometu i koji ispunjavaju uslove sa stanovišta klasifikacije ugovora
kao ugovora privrednog prava, a nisu izgrađeni kao posebne ugovorne operacije –
posebni ugovori po svojim svojstvima i dejstvu, tzv. neimenovani ugovori privrednog
prava.
Na njima se zato primenjuje opšta pravila obligacionog prava i pravila kojima se normiraju
pojedini njima slični ugovori u privredi (metodom analogije). Ugovor u privredi su i pravni
odnosi u koje stupaju subjekti privrednog prava u novčanom prometu, tj. u prometu
novcem, hartijama od vrednosti i vršenjem usluga povodom toga.

29.Ugovori poslovnog prava koje zaključuje grad Beograd

U redovnom obavljanju poslova iz svojih zakonskih nadležnosti, Grad Beograd zaključuje
više vrsta ugovora, koji se pre svega mogu razvrstati na ugovore iz oblasti stambenog
prava I ugovore iz oblasti trgovinskog, odnosno obligacionog prava.
Ugovori koje Grad Beograd zaključuje na osnovu Zakona o stanovanju su po svojoj
pravnoj prirodi bliski formularnim ugovorima (tipski ugovori, gde drugi ugovarač nema
veliki uticaj na sam sadržaj ugovora), u svemu određeni I vezani za odredbe Zakona o
stanovanju, što ima za posledicu značajno suženje autonomije volje kod zaključivanja.
Posebna karatkteristika ove vrste ugovora je činjenica da Grad nije u mogućnosti da
1
odbije zaključivanje ovih ugovora, odnosno obavezan je da ih zaključi sa svakim
podnosiocem zahteva – zakupcem stana na neodređeno, koji ispunjava uslove
predviđene u Zakonu o stanovanju.
Ugovori iz oblasti trgovinskog, odnosno obligacionog prava mogu se razvrstati na osnovu
različitih kriterijuma, ali je za funkcionisanje Gradske uprave najznačajniji kriterijum
podele na ugovore koji se zaključuju po sprovedenom postupku javih nabavki, I ugovore
čijem zaključenju ne prethodi ovaj postupak. Jedinstvena karakteristika svih ugovora iz
oblasti obligacionog, odnosno trgovinskog prava, opet bez obzira da li je reč o ugovorima
iz javnih nabavki, ili ne jeste da moraju sadržati bitne elemente, u svemu usklađene sa
Zakonom o obligacionim odnosima, kao opštim zakonom Iz oblasti ugovaranja, kao I u
skladu sa drugim propisima, koje regulišu konkretnu oblast na koju se pojedinačni ugovor
odnosi. Za ugovore koji se zaključuju po sprovedenom postupku javnih nabavki takođe je
karakteristično obavezno sačinjavanje prethodnog modela ugovora.
Zakon o javnim nabavkama, takođe imperativno predviđa I jaka finansijska sredstva
obezbeđenja, koja moraju biti predviđena u postupku ugovaranja, od modela, do
konačnog teksta ugovora. Grad Beograd, kod zaključivanja ove vrste ugovora, po pravilu
predviđa tri vrste finansijskih garancija
 Bankarsku avansnu garanciju, garanciju za dobro izvršenje posla I garanciju za
otklanjanje nedostataka u garantnom roku.
Kod ovih, izuzetno važnih ugovornih odredbi o garancijama, pored njihove kompleksnosti,
važno je istaći da se uvek mora voditi računa o prirodi konkretnog posla, kako bi se jasno
I potuno predvidele karakteristike garancija, njihovi rokovi I uslovi aktiviranja, što sve ima
za cilj da se garancije prilagode prirodi pojedinačnog ugovora, te da predstavljaju I
stvarnu, a ne samo formalnu zaštitu.
Ugovori koje Grad zaključuje bez prethodno sprovedenog postupka javnih nabavki, u
praksi najvećeg broja gradskih organa, mogu se klasifikovati na ugovore sa javnim
komunalnim preduzećima, čiji je osnivač I sufinansijer Grad, ugovori iz komunalne
delatnosti, koji imaju dvostruku pravnu prirodu, kao I ugovori o zakupu poslovnog
prostora, ugovori za međunarodnim organizacijama, te ugovori o organizovanju sportskih
manifestacija.

Konačno, Grad Beograd u ostvarivanju međunarodne saradnje, sa različitim svetskim, a

posebno evropskim organizacijama zaključuje ugovore, najčešće o donaciji I
sponzorstvu, kojima preuzima na sebe obavezu da određene, opšte društvene I javno
korisne projekte realizuje pod nadzorom neke od međunarodnih organizacija, delimično I
u skladu sa kriterijumima te organizacije, te da koristi njihova sredstva I kredite. I ovde je
reč o formalnim ugovorima, odnosno o ugovorima po pristupu, gde praktično nije
moguće menjati suštinski sadržaj ugovornih odredbi.
Moguće su I različite druge klasifikacije ugovora koje Grad Beograd zaključuje, pre svega
po kriterijumu same vrste, odnosno sadržaja ugovora (ugovori o građenju, projektovanju,
nadzoru, nabavci dobara, ugradnji, adaptaciji, ugovori o kreditu, drugi bankarski ugovori,
ali je sa stanovišta specifičnosti grada kao jednog od ugovarača, najtipičnija klasifikacija
koja se odnosi na postojanje nužnosti prethodno sprovedenog postupka, odnosno
mogućnosti da se ugovor bez sprovođenja prethodnog postupka o javnim nabavkama
zaključi.

30. Ugovor o prodaji

Pod ugovorom o prodaji se podrazumeva takav ugovor u privredi na osnovu kojeg jedna
stranka (prodavac) preuzima obavezu da drugoj ugovornoj strani (kupcu) prenese pravo
svojine na stvari i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u
novcu i da preuzme stvar (robu).
Na osnovu ovog ugovora razmenjuje se roba za novac, pa se on po tome razlikuje od
drugih ugovora, gde se npr. razmenjuje roba za robu.

2
Ugovor o prodaji kojim ugovorne strane preuzimaju na sebe određene obaveze je
dvostran, teretan i komutativni pravni posao.
Pod bitnim elementima ugovora o prodaji u privredi smatraju se oni elementi koji su
neophodni za postojanje i vaLjanost ugovora. Bitni elementi po prirodi posla su
predmet i cena, a bitni sastojci po volji ugovornih strana su uslov, rok ili bilo koja
druga tačka ugovora zbog koje makar i jedna strana čini zavisnim zaključenje ugovora.
Kao nebitni elementi ugovora o prodaji u privredi smatraju se mnoge kaluzule koje bi se
npr. odnosile na kvalitet robe, mesto, vreme i način isporuke robe, mesto i način plaćanja
i sl.
Bitni i nebitni elementi ugovora zajedno čine sadržinu ugovora o prodaji u privredi. I
nebitni elementi ugovora postaju bitni kad na njima insistira jedna od ugovornih strana da
bi zakLjučila određeni ugovor o prodaji.
Ugovor o prodaji u privredi ima obligaciono pravno dejstvo jer istim nastaju prava i
obaveze ugovornih strana. Iz ugovora o prodaji u privredi nastaje obaveza prodavca da
izvrši isporuku robe, i kupca da plati ugovorenu cenu. Kupac ne postaje odmah vlasnik
robe. On tada postaje samo poverilac, da traži od prodavca da mu preda robu u svojinu.
Znači, pravo svojine se prenosi sa prodavca na kupca tek u momentu isporuke ili realne
predaje stvari.
Ugovor o prodaji u privredi, kao osnovni, najčešći i najvažniji ugovor, ima veliki privredno-
pravni značaj. On predstavLja značajan institut razmene robe za novac. Istim
ugovorom prodavac i kupac ostvaruju svoje ekonomske ciLjeve. Pored njega zakLjučuje
se i čitav niz drugih ugovora u privredi koji se odnose na ugovore o uslugama, jer se
često uz promet robe sa prodavca na kupca zahteva i zakLjučenje niza drugih ugovora,
kao što su npr. ugovor o otpremi, ugovor o skladištenju, ugovor o prevozu, ugovor o
zastupanju, ugovor o kontroli i dr.
Predmet ugovora o prodaji u privredi predstavLja roba, tj. telesne pokretne stvari koje su
namenjene za tržište. Da bi roba bila predmet ugovora o prodaji, ona treba da bude u
slobodnom prometu. Često u privredama niza država može doći do ograničenja prometa
roba, kako prema objektima, tako i prema subjektima prometa. Ograničenja koja se
odnose na objekat, pre svega se odnose na robe kao što su predmeti naoružanja i vojne
opreme, otrovi, droge i sl.

31. Zaključivanje ugovora o prodaji, sadržina i pravna dejstva

(vidi pod 30)

32.Odgovornost prodavca za nedostatak robe

Za prodavca iz ugovora o prodaji nastaju brojne dužnosti, mada se sve one mogu
supsumirati u jednu osnovnu obavezu – obavezu na predaju stvari. Prodavac izvršava
svoju obavezu predaje stvari kupcu kad mu stvar uruči ili preda ispravu kojom se stvar
može dobiti. Obaveza prodavca je da obezbedi: mesto prodaje, način predaje, rok
predaje, troškove predaje stvari i stanje predate stvari.
Izvršenjem obaveze na predaju stvari kupcu, prodavac preuzima odgovornost da je
preneto pravo svojine na stvari potpuno i da predata stvar ima određena fizička svojstva,
odnosno da ima odgovarajuća pravna i materijalna svojstva – da je stvar predata u
ispravnom stanju. Prodavac može da snosi odgovornost za pravne nedostatke, kao i za
materijalne nedostatke. Materijalna svojstva stvari se obično u privrednom životu
označavaju terminom kvalitet stvari. Ovo se odnosi i na fizička svojstva stvari u užem
smislu (npr. čvrstinu, otpornost) i na svojstva koja su od interesa za korišćenje i
raspolaganje stvari (hemijski sastav, estetski izgled i dr.).
Ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene, prodavac je
predao stvar sa materijalnim nedostatkom. Stvar ima materijalni nedostatak i onda kada u
toku garantnog roka ne funkcioniše ispravno. Strane mogu ograničiti, odnosno umanjiti ili
potpuno isključiti odgovornost prodavca, kao što mogu ugovorom i pojačati njegovu
odgovornost za materijalne nedostatke stvari. Nedostaci u količini stvari ne smatraju se
3
materijalnim nedostatkom stvari i za ove zakon formuliše posebna pravila koja se
razlikuju od pravila o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari.

33. Ugovor o trgovinskom zastupanju

Ugovorom o trgovinskom zastupanju obavezuje se zastupnik da se stalno stara da treća
lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem i da u tom smislu posreduje između
njih i nalogodavca, da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima, ali u
ime i za račun nalogodavca. Nalogodavac se kod ovog ugovora o trgovinskom
zastupanju obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati određenu naknadu
(proviziju).
Obavljanje ovakvih poslova najčešće čine trgovinski agenti, odnosno trgovinske
agencije koje se profesionalno bave poslovima trgovinskog zastupništva.
Između ugovora o trgovinskom posredovanju i ugovora o trgovinskom zastupništvu
postoje određene razlike:
1) trgovinski zastupnik je ovlašćen da zaključuje poslove u ime i za račun
nalogodavca, dok se posrednik bavi samo posredovanjem, tj. dovođenjem u vezu
nalogodavca i trećeg lica da bi oni zaključili ugovor;
2) trgovinski zastupnik zaključuje ugovore u ime i za račun nalogodavca, dok trgovinski
posrednik zaključuje ugovore u svoje ime i za svoj račun;
3) veza između trgovinskog zastupnika i nalogodavca je trajnija, dok je poslovna
veza između trgovinskog posrednika i nalogodavca kraća, jer se završava dovođenjem
nalogodavca u vezu sa trećim licem.
Postoji podela na zastupništvo unutar zemlje i spoljnotrgovinsko-
međunarodno zastupništvo. Takođe postoji i podela trgovinskog zastupništva na
generalno ili opšte i specijalno ili posebno. Kod generalnog trgovinskog zastupništva
trgovinski zastupnik se ovlašćuje da trajno, tj. na neodređeno vreme, u ime i za račun
svog nalogodavca zaključuje sve ili određene ugovore. Kod specijalnog trgovinskog
zastupanja se zastupnik ovlašćuje da u ime i za račun svog nalogodavca obavi određeni
pravni posao ili nekoliko poslova određene vrste.
Trgovinsko zastupanje se deli još na obično i delkredere zastupanje. Kod običnog
trgovinskog zastupanja odgovornost trgovinskog zastupnika je uža i blaža, gde on ne
odgovara za rad trećeg lica. Delkredere trgovinski zastupnik odgovara znatno šire i
strožije i on odgovara ne samo za izbor, nego i za rad trećeg lica.
Ugovor o zastupanju je dvostrano obavezan i teretan posao i proizvodi da obe
ugovorne strane imaju prava i obaveze. On se zaključuje u pismenoj formi.
Trgovinski zastupnik ima više obaveza, a to su: obaveza zaključivanja ugovora,
pridržavanje naloga, tj. uputstava od strane nalogodavca, čuvanje interesa nalogodavca,
davanje obaveštenja nalogodavcu, čuvanje poslovnih tajni, zastupanje na određenoj
teritoriji, vođenje knjiga, izdavanje zaključnice, obračun sa nalogodavcem i držanje
konsignacionog skladišta i obavljanje servisa.
Nalogodavac ima obaveze kao što su: stavljanje na raspolaganje dokumentacije i
materijala, dužnost obaveštavanja, plaćanje naknade i naknada troškova.

34. Pojam i vrste ugovora o osiguranju

Ugovor o osiguranju predstavlja takav ugovor u kome se jedna stranka – ugovarac
osiguranja obavezuje da plati određenu svotu osiguranja (premija osiguranja) , prema
ugovorom utvrđenim uslovima,a druga strana – osiguravač se obavezuje da, ako se desi
događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati ugovaraču osiguranja (osiguraniku ili
nekom trećem licu) naknadu, odn.ugovorenu svotu ili učini nešto drugo.
Obaveza osiguravača može biti trojaka u zavisnosti od vrste i cilja osiguranja.Prvo,
kod osiguranja čija je svrha naknada štete (imovinska osiguranja) isplata naknade iz
osiguranja. Drugo,kod osiguranja čija svrha nije naknada štete (lična osiguranja) isplata
ugovorene svote (suma osiguranja).Treće,osiguravač je obavezan da “ učini nešto
drugo” ako je , npr.,ugovoreno da će štete pokrivene osiguranjem naknaditi u naturi ili da
4
će,kod osiguranja od odgovornosti,da brani osiguranika od odštetnih zahteva trećih lica
koji nemaju osnova.
Ugovorne strane u pravnom poslu osiguranja su osiguravač i ugovarač
osiguranja.Ako ugovarač osiguranja zaključuje ugovor u svoje ime i za svoj račun,onda
je on ujedno i osiguranik.U ovakvom slučaju prava i obaveze iz ovog pravnog posla leže
na ovim ugovornim stranama.Isto dejstvo ima i zaključenje ugovora u tuđe ime i za tuđ
račun (preko zastupnika) – i u ovom slučaju osiguranik se pojavljuje kao ugovorna
strana,jer je ugovor posredstvom zastupnika zaključen u njegivo ime i za njegov račun.

Ako ugovarač osiguranja zaključi ugovor u svoje ime a za tuđ račun dolazi do
razdvajanja lica koje kao ugovorna strana preuzima obaveze iz ugovora (ugovarač
osiguranja) i lica kome, po pravilu, pripadaju prava iz tog ugovora, jer je ugovor zaključen
za njegov račun (osiguranik).Osiguranik može biti ili tačno određeno lice (u tom slučaju
se radi o OSIGURANJU ZA TUĐ RAČUN), ili odredivo lice (lice koje će u momentu
nastanka osiguranog slučaja imati interes osiguranja) – u tom slučaju se radi o tzv.
OSIGURANJU “ ZA RAČUN KOGA SE TIČE”.
Pored osiguravača,ugovarača osiguranja i osiguranika , kod osiguranja
života,pojavljuje se i KORISNIK OSIGURANJA ( npr. Kod osiguranja za slučaj smrti).U
materiji osiguranja života,osiguranja od posledica nesrećnog slučaja, i kod osiguranja od
odgovornosti pojavljuje se tzv. OSIGURANO LICE,tj. lice u vezi sa čijim životom,telesnim
integritetom ili određenom radnjom (npr. Vožnja automobila) se zaključuje ugovor o
osiguranju.Osigurano lice može ,ali ne mora , biti ugovarač osiguranja. U materiji
osiguranja od odgovornosti može se pojaviti tzv. OŠTEĆENO LICE,koje u zezi sa
realizovanim osiguranim slučajem ima određena prava prema osiguravaču – pravo
zahtevanja pretrpljene štete za koju je odgovoran osiguranik,pa se zbog ovog i ovo lice
pojavljuje kao učesnik u poslu osiguranja.
Ugovor o osiguranju je pismeni ugovor (pismena forma).
Rizik,kao bitan element ovog ugovora, je osnov za njegovo razumevanje.Rizik
predstavlja budući neizvestan događaj,koji je nezavisan od isključive volje
zainteresovanih lica i čije je osiguranje dopušteno zakonom,javnim poretkom i
moralom.Od pravila da je rizik budući događaj može se izuzetno odstupiti. Osiguranjem
se mogu pokriti i štete nastale pre zaključenja ug. o osiguranju,pod uslovom da ugovorne
strane u trenutku zaključenja ugovora nisu znale niti su morale znati da je osigurani slučaj
već nastupio,ili ako su znale da je osig. slučaj nastupio ali nisu znale obim štete(često u
plovidbenom osiguranju,kada se osigurava roba koja već plovi a ug. strane u momentu
osiguranja nemaju mogućnost da saznaju da li se os. slučaj dogodio).
Rizici pokriveni osiguranjem određuju se na 2 načina: 1)tačnim nabrajanjem rizika i
2)određenjem vrste rizika.Rizici se obično dele na osnovne (koji su redovno pokriveni
osiguranjem i uz redovnu premiju) i dopunske (koji su pokriveni osiguranjem samo ako
je tako posebno ugovoreno i uz dopunsku premiju).
Još jedan bitan element ovog ugovora je osigurani slučaj – događaj unapred
predviđen ugovorom (ili zakonom) čije nastupanje znači realizaciju rizika I nastajanje
glavne obaveze osiguravača da isplati naknadu iz osiguranja,osiguranu sumu ili učini
nešto drugo.
Treći bitan element je suma osiguranja – novčani iznos koji se isplaćuje kada nastupi
osig. slučaj.

~ VRSTE UG. O OSIGURANJU~

Podela prema:
1) MESTU REALIZACIJE RIZIKA:
A) Kopneno
B) Osiguranje u vazdušnoj plovidbi
5
C) Plovidbeno osiguranje
D) Transportno osiguranje

2) PREDMETU KOJI JE IZLOŽEN RIZIKU:

A) Osiguranje imovine Poseban vid u okviru ovih predstavljaju Osiguranja potraživanja
(kredita)
B) Osiguranje lica

3) NAČINU NASTANKA:
A) Dobrovoljna osiguranja
B) Obavezna osiguranja

4) NAČINU IZRAVNANJA RIZIKA:

A) Osiguranje
B) Reosiguranje
C) Saosiguranje

5) NAČINU ORGANIZOVANJA OSIGURANJA:

A) Premijsko osiguranje
B) Uzajamno osiguranje

6) BROJU PREDMETA OSIGURANJA:

A) Individualna (pojedinačna)
B) Kolektivna osiguranja

OBAVEZE OSIGURAVAČA

1.Obaveza prihvata ponude kod obaveznih osiguranja – obavezana su zakonom

određena
2.Obaveza izdavanja polise osiguranja – to predstavlja bitnu formu ugovora,čak i
kada postoji izuzetak od pismene forme ovog ugovora,dužan je da na zahtev izda
3.Obaveza predaje opštih i posebnih uslova osiguranja – to čini prilikom
zaključenja ugovora
4.Obaveza isplate naknade iz osiguranja ili osigurane sume – kad se desi
osigurani slučaj,u ugovorenom roku koji ne može biti duži od 14 dana od dana dobijanja
obaveštenja da se osigurani slučaj dogodio(kod plovidbenog mesec dana).Rok može biti
produžen ako je za utvrđivanje obaveze osiguravača potrebno izvesno vreme ili
utvrđivanje iznosa s tim da rok počinje da teče od dana kada je utvrđeno postojanje
obaveze osiguravača i njen iznos.

OBAVEZE UGOVARAČA OSIGURANJA I OSIGURNIKA

1.Obaveza prijave okolnosti značajnih za ocenu rizika – koje su mu poznate ili mu

nisu mogle ostati nepoznate.To su okolnosti od kojih zavisi da li će osiguravač prihvatiti
ponudu osiguranja i pod kojim uslovima
2.Obaveza plaćanja premije – ali,osiguravač je dužan primiti isplatu premije od
svakog lica koje ima pravni interes da ona bude plaćena(osiguranik,pribavilac osigurane
stvari).Plaća se u ugovorenim rokovima i može biti jednokratna i u rokovima.Ako se plaća
odjednom pravilo je da se plaća unapred,tj. prilikom zaključenja ugovora.Ako ugovorom
nije drukčije određeno, kod mesta plaćanja premije primenjuje se PRINCIP
TRAŽLJIVOSTI PREMIJA – PLAĆA SE U MESTU U KOM UGOVARAČ OSIGURANJA
IMA SVOJE SEDIŠTE,TJ. PREBIVALIŠTE.

6
 3.Obaveza obaveštavanja osiguravača o promenama rizika – zavisno od stepena
povećanja rizika u odnosu na trenutak zaključenja ugovora, prava osiguravača su
različita.Prvo, ako je ovo povećanje takvo da osiguravač ne bi zaključio ugovor da je
takvo stanje postojalo u času zaključenja, on može raskinuti ugovor.Drugo, ako je
povećanje takvo da bi osiguravač zaključio ugovor samo uz veću premiju , on može
ugovaraču osiguranja predložiti novu stopu premije,a ako ovaj to ne prihvati ugovor se
raskida po zakonu.U oba slučaja ugovor ostaje na snazi ako se osiguravač ne bi koristio
ovim svojim ovlašćenjima u roku od mesec dana od kada je na bilo koji način saznao za
povećanje rizika,ili ako je i pre isteka tog roka na neki način pokazao da pristaje na
produženje ugovora(ako prima premiju,npr.). Ako se osigurani slučaj dogodio pre nego
što je osiguravač obavešten o povećanju rizika ili pošto je obavešten, ali pre nego što je
iskoristio svoja ovlašćenja,naknada iz osiguranja se smanjuje u srazmeri između plaćenih
premija i premija koje bi trebalo platiti prema povećanom riziku. Ako se posle zaključenja
ugovora desi smanjenje rizika,ugovarač osiguranja ima pravo da zahteva odgovarajuće
smanjenje premije,od dana kad je o smanjenju rizika obavestio osiguravača, a ako
osiguravač na to pristane može i raskinuti ugovor.
4.Obaveza sprečavanja nastupanja osiguranog slučaja i obaveza spasavanja –
treba da preduzme sve propisane i dogovorene mere da se spreči nastupanje, a ako
slučaj nastupi dužan je da preduzme sve što je u njegovoj moći da se šteta što više
smanji.Osiguravač je dužan da nadoknadi sve nužne,opravdane i razumne troškove
prouzrokovane pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osig. slučaja i
pokušajem da se šteta smanji,čak i kad su pokušaji ostali bez uspeha (čak i kada zajedno
sa naknadom štete prelaze svotu osiguranja). Ako osiguranik neopravdano ne ispuni
obavezu spasavanja,tj. obavezu sprečavanja , obaveza osiguravača se smanjuje za
onoliko za koliko je nastala veća šteta zbog toga.
5.Obaveza obaveštavanja o nastupelom osig. slučaju – najkasnije u roku od 3 dana
od kada je za to saznao.Ovaj rok se ne primenjuje jedino kod osiguranja
života.Propuštanje osiguranika da prijavi nastupeli slučaj u ovom roku ne dovodi do
gubitka prava na naknadu,već vodi obavezi osiguranika da naknadi osiguravaču štetu
koja je u uzročnoj vezi sa takvim propuštanjem,a osiguravač mora dokazati takvu
štetu.Ako se ugovori da propuštanje roka za prijavu vodi gubitku prava,to ne proizvodi
pravna dejstva..

35.Privredno društvo - pojam, vrste i karakteristike

Pd je udruzenje 2 ili vise lica(moguce je da ga osnuje samo 1 lice), koje na osnovu
udruzenog kapitala ima cilj da ostvaruje dobit koja se deli prema unapred utvrdjenom
sporazumu. Pd su nosioci privrede u savremenom svetu. Pd imaju neka zasjednicka
obelezja: (1)ugovor- osnivacki akt izmedju 2 ili vise lica, osim kad osniva
pojedinac,odluka o osnivanju. Zakljucuje se u pisanoj formi, potpisuju ga svi
osnivaci,mora da sadrzi: firma I sediste drustva, firma I sediste osnivaca, odnosno adresa
osnivaca,ime,maticni br, ako je osnivac fiz.lice,delatnost drustva, osnivacki
ulozi,prava,obaveze I odgovornosti osnivaca prema drustvu I drustva prema osnivacima,
uslovi I nacin utvrdjivanja I rasporedjivanja dobiti I snosenje rizika, zastupanje drustva…
(2)ulozi- pd osniva se ulaganjem kapitala osnivaca, da bi se formirala glavnica, koja je
uslov nastanka I koji se formira na osnovu zakona, cini pocetnu imovinu drustva. Ulozi
mogu biti u novcu,stvarima, pravimai hov,licni rad I pruzanje usluga se ne racuna,svi ulozi
moraju biti iskazani u novcu! (3)ucesce clanova u deobi dobit,pd je profitna org,jer se
zasniva radi dobiti,ucesce clanova u deobi je srazmerno ucescu u formiranju glavnice
kapitala. Zabranjene su “lavovske klauzule”,gde neki clan biva iskljucen iz podele! Prema
kriterijumu uzajamne povezanosti clanova pd delimo na : drustva kapitala-od
odlucujuceg znacaja je kapital, a ne clanovi. Potpuno su razdvojeni imovina drustva I
imovina clanova. Drustvo ima svojun imovinu, svojstvo pravnog lica I samo neposredno
odgovara za svoje obaveze prema trecim licima, clanovi snose rizik samo do visine svojih
uloga, I imaju prava da svoje uloge prenose na druga lica putem pravnih poslova(prodaja,
7
poklon,nasledstvo) I drustva lica – neophodno je trajno I veliko poverenje izmedju lica,jer
clanovi snose rizik poslovanja,solidarno i neograniceno svojom imovinom ukoliko samo
drustvo nema dovoljno sredstava da izmiri svoje obaveze,promet I prenos je otezan jer je
potrebna saglasnost svih clanova!

36. Preduzetnik
Preduzetnik fizicko lice,”individualni privrednik”, koje obavlja
delatnost,proizvodnja,promet robe, vrsenje usluga, radi sticanja dobiti. Razlikujemo
individualnog preduzetnika I kolektivnog preduzetnika(ortacka radnja),koji nemaju
svojstvo pravnog lica. Postoje “veliki” I “mali” preduzetnici, “veliki” ostvaruju godisnji
prihjod veci od 200.000 $ ,upisuju se u sudski registar I polozaj im je utvrdjen zakonom o
preduzecima,ima status samostalnog privrednog subjektai snosi rizik svog poslovanja
neograniceno za preuzete obaveze u pravnom prometu,ima savoj ziro racun I podleze
poreskom rezimu, dok je “mali” fiz lice koje se upisuje u opstinski registar, I ostvaruje
mnogo manji prihod. Preduzetnik je I svako drugo fiz lice koje obavlja delatnost
slobodne profesije (advokat,lekar,inzenjer,umetnik) individualni poljoprivrednik nije
jer proizvodi za svoje potrebe,ali ako bi se registrovao kao robni proizvodjac…
Preduzetnik mora imati sredstva za obavljanje delatnosti koja ne uslovljava zakon jer
odgovaraju celom svojom imovinom(licna odgovornost). Uslovi da bi neko postao
preduzetnik: lice trerba da je punoletno, poslovno sposobno, neosudjivano,bez
obaveze “klauzule konkurencije”,delatnost mora da se smatra trgovackom,mora
dobiti dozvolu za njeno vrsenje,jer se drugacije ne moze upisati u registar. Radnja je
organizaciona forma za vrsenje delatnosti, moze biti trgovacka, radionica, kancelarija,
biro, agencija, servis, studio, pansion, apoteka… Jedno lice-jedna radnja,ali ono moze da
obavlja svoju delatnost u vise poslovnih prostora . Uslovi za osnivanje radnje: da osnivac
ima opstu zdravstvenu sposobnost,minimalno osnovno obrazovanje,obrazovanje
potrebno za odredjene delatnosti visih stepena,poslovno sposobno,da ima
prostor,opremu I kadrove, da mu nije zabranjeno obavljanje delatnosti. Radnja se osniva
na odredjeno I neodredjeno, moze prestati sa radom privremeno I trajno,odjavom ili po
sili zakona; ima firmu, koja je personalna, jer sadrzi ime preduzetnika,oznaku prebivalista
I delatnost.

37. Ortačko drustvo

Ortačko društvo je društvo lica koje se osniva ugovorom dva ili više fizičkih lica koja se
obavezuju da uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva
obavljaju određenu delatnost pod zajedničkom firmom. Ortak ne može bez saglasnosti
ostalih ortaka raspolagati svojim udelom u ortačkom društvu, pa ga zato ne može ni
opteretiti. Cilj osnivanja društva je da ortaci ostvare dobit.
Ortačko društvo se osniva ugovorom dva ili više lica. U slučaju da spadne na
jednog člana, ne može kao takvo opstati. Ugovor treba da sadrži: firmu i sedište,
delatnost, iznos sredstava za rad, način pribavljanja sredstava, uslove, način
raspoređivanja dobiti i dr. Ortačko društvo se upisuje u registar kod nadležnog suda.
Prijava za upis sadrži lično ime, zanimanje i prebivalište svakog člana društva.
Firma ortačkog društva mora da sadrži lično ime najmanje jednog člana, uz
navođenje da ima više članova i oznaku ''o.d.''.
Zakon o preduzećima predviđa da član ortačkog društva može u društvo da uloži
novac, stvari, prava, rad ili usluge. Obaveza članova je da ulažu iste uloge, ukoliko
ugovorom o osnivanju nije drukčije predviđeno. Imovina društva je odvojena od lične
imovine članova.
Ortačko društvo ima direktora i tu funkciju može obavljati jedan ili više članova
društva. Ostali organi su skupština, upravni odbor i nadzorni odbor. Svi članovi
društva imaju pravo da vode poslove društva. Pri donošenju odluka svaki član ima
jedan glas ako nije ugovorom drukčije predviđeno. Ugovorom se moraju predvideti i
načini promen izabranog metoda upravljanja, gde bi za to bila potrebna saglasnost svih
8
članova društva. Pošto se radi o ortačkom društvu, kao društvu lica, iz same njegove
prirode proizilazi da u upravljanju učestvuju svi njegovi članovi.
Dobit od ortačkog društva raspodeljuje se među članovima u skladu sa ugovorom
o osnivanju, a gubitak u poslovanju snose takođe članovi u skladu sa ugovorom.

38. Komanditno drustvo

Komanditno društvo je organizaciona forma društva lica koja se osniva ugovorom dva ili
više lica, a u cilju obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom, gde je najmanje jedno
lice neograničeno odgovorno za obaveze društva (komplementar), a rizik najmanje
jednog lica je ograničen na iznos ugovorenog uloga (komanditor). Komplementar
može biti samo fizičko lice, a komanditor fizičko i pravno lice. Komplementari u
komanditnom društvu imaju status članova ortačkog društva.
Imovina komanditnog društva se pri osnivanju formira na bazi osnivačkih uloga
članova. Ista imovina se u kasnijem poslovanju može povećati ili smanjiti u zavisnosti od
uspešnosti poslovanja društva. Imovina komanditnog društva je na neki način odvojena
od lične imovine članova, osnivača i kasnije pridošlih članova.
Ulog komanditora može biti u novcu, stvarima i pravima. Komanditor unosi ceo
ulog u društvo do registracije društva. Zakonodavac zabranjuje da se ulog komanditora
sastoji u radu i pružanju usluga.
Komplementar upravlja komanditnim društvom i vodi poslove
društva.Komanditor ne može da vodi poslove.
Komanditno društvo pre svega nastaje na osnovu međusobne povezanosti i ličnih
osobina komplementara,pa se smatra za društvo lica,jer svojstva komanditora ovde nisu
mnogo izražena.Komanditori učestvuju sa određenim kapitalom,dok njihovo učešće u
društvu nije vezano za lična svojstva.Oni ne mogu samostalno da raspolažu ni svojim
ulozima,već im je potrebna saglasnost svih članova društva.
Komanditno društvo obavlja određenu privrednu delatnost u cilju ostvarenja
profita, pa se kao takvo u drugim zemljama smatra trgovačkim privrednim društvom.
Komanditno društvo kao pravno lice mora da ima firmu pod kojom posluje. Firmu
čine imena jednog ili više komplementara, sa naznakom da je reč o komanditnom
društvu. Kad u firmu nisu uneta imena svih komplementara, onda se dodaje oznaka ''i
ostali''. Firma komanditnog društva sadrži i oznaku ''k.d.''.

39.Komanditno društvo na akcije

Komanditno društvo na deonice je vrsta trgovačkog društva koje nastaje ugovorom dva ili
više lica (pravnih, fizičkih) sa ciljem da pod personalnom firmom komplementara obavlja
određenu privrednu delatnost, uz neograničenu odgovornost komplementara i ograničenu
odgovornost komanditora – akcionara.
Za potrebe svog poslovanja ovo društvo pribavlja sredstva izdavanjem deonica na način
kako je to predviđeno za a.d. Ovo društvo ima 2 kategorije članova: komplementari –
njihov kapital je iizraćen u udelima i imaju isti status kao i komplementari u običnom
komanditnom društvu; komanditori – njihov ulog je u deonicama, a ne u teško
prometljivim udelima.
Status komplementara ovo društvo svrstava u kategoriju društva lica, a status
komanditora u kategoriju društva kapitala.

40. Društvo sa ograničenom odgovornošću

Društvo sa ograničenom odgovornošću ima elemente i društva lica i društva
kapitala. Ovo društvo je pravno lice, pa kao takvo može da bude nosilac prava i obaveza
i da stiče vlasništvo i druga stvarna prava, da raspolaže sa stvarima i imovinom, da
sklapa pravne poslove, može da tuži i da bude tuženo, kao i da odgovara za privredne
prestupe.
Kod društva sa ograničenom odgovornošću dominantna je karakteristika koja se
odnosi na društvo kapitala, pa se ovo društvo razvrstava u grupu društava kapitala.
9
 Razlika između akcionarskog i društva sa ograničenom odgovornošću manifestuje
se u pogledu kontrole ulaska i izlaska članova. Zatim, društva sa ograničenom
odgovornošću su po pravilu manja od akcionarskih i akcionar može imati više akcija,
dok član društva sa ograničenom odgovornošću može uneti samo jedan ulog. Međutim,
ova dva društva su ipak najsličnija jedno drugom.
Članovi društva sa ograničenom odgovornošću ne odgovaraju za obaveze
društva. Jedina obaveza člana je da uplati ulog da bi stekao određeni udeo u društvu.
Član učestvuje u podeli dobiti koju društvo ostvari. Član snosi rizike poslovanja i
ograničava se na to da izgubi ono što je uložio. Zato je društvo sa ograničenom
odgovornošću podesan oblik za ostvarivanje preduzetništva, jer omogućuje učestvovanje
u dobrim rezultatima poslovanja sa osiguranom dobiti, dok član može izgubiti samo ono
što je uložio.
Društvo sa ograničenom odgovornošću odgovara za svoje obaveze bez ikakvih
ograničenja, svojom celokupnom imovinom. Ograničavanje odgovornosti u samom
nazivu ovog društva označava samo ograničenje odgovornosti članova, mada to nije
adekvatno, jer se njihova odgovornost u stvari isključuje.
Društvo sa ograničenom odgovornošću uz akcionarsko društvo je oblik preduzeća
koji se može javiti u privatnom, društvenom, državnom i mešovitom obliku svojine. Zakon
o preduzećima ne postavlja nikakva ograničenja u pogledu delatnosti društva sa
ograničenom odgovornošću. Zakon o preduzećima navodi da firma ovog preduzeća
sadrži oznaku ''d.o.o.''.
Društvo sa ograničenom odgovornošću se osniva ugovorom o osnivanju, a kad ga
osniva jedan osnivač, odlukom o osnivanju. Ovo društvo može imati najviše 30 članova.

41. Akcionarsko društvo, osnivači i način osnivanja

Akcionarsko društvo je društvo koje osnivaju pravna, odnosno fizička lica radi obavljanja
delatnosti čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije određene nominalne
vrednosti. Zbir nominalnih vrednosti svih akcija čini osnovni kapital akcionarskog
društva.
Akcionarsko društvo je pravno lice i ono ima imovinu koju u početku čine samo
uplaćena sredstva kao osnovni kapital, a kasnije čine i sva prava koja pripadaju društvu.
To znači da imovina može da bude manja ili veća od osnovnog kapitala koji je prvobitno
određen.
Akcionari ne odgovaraju ličnom imovinom za obaveze društva prema trećim
licima, jer za akcionarsko društvo odgovara društvo svojom celokupnom imovinom.
Akcionarsko društvo može da tuži i da bude tuženo, kao pravno lice.
Akcionarsko društvo je oblik poslovnog udruživanja kapitala od strane akcionara
gde se rizik ekonomskog poslovanja odražava samo na sredstva koja su članovi uložili u
društvo. Zato je ono podesno za prikupljanje novca i kapitala uz minimalan poslovni
rizik onih koji ulažu sredstva u razumnoj meri. Broj akcionara u društvu nije zakonom
ograničen.
Akcionarsko društvo posluje pod stvarnom firmom, a izuzetno pod firmom
akcionara koji ima dominantan kapital. Firma sadrži oznaku oblika društva i skraćenicu
a.d.
U slučaju da se sve akcije nađu kod jednog lica, mora doći do prestanka
akcionarskog društva. A u slučaju da se sve akcije nađu kod društvenog preduzeća,
stvara se celo akcionarsko društvo u društvenom vlasništvu. Međutim, ako društveno
preduzeće ne želi više akcionarsko društvo, može da ga pretvori u društvo sa
ograničenom odgovornošću.
Akcionarsko društvo se osniva ugovorom o osnivanju, a kad ga osniva samo
jedan član, odlukom o osnivanju.

10
42. Akcije, bitni elementi, izdavanje, isplata
Akcija je prenosiva hartija od vrednosti koja glasi na deo osnovnog kapitala
akcionarskog društva, koje je imalac akcije uneo kao udeo-ulog u akcionarsko društvo.
Osnovni kapital akcionarskog društva podeljen je na određeni broj akcija. Akcije glase na
jednake novčane iznose. Uneti ulog akcionara u društvo ulazi u imovinu društva i
akcionar ne moжe sa tim ulogom slobodno da raspolaжe. Međutim, akcionar u načelu
moжe slobodno da raspolaжe akcijom.
Akcionarsko društvo osnivaju pravna i fizička lica radi obavljanja određene delatnosti čiji
je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije određene nominalne vrednosti. Zbir svih
nominalnih vrednosti ukupnog broja akcija predstavlja osnovni kapital akcionarskog
društva.
Akcije uvek glase na novac, i one nikad ne glase na robu. Koja će prava dobiti akcionar
zavisi od toga kako su ta prava određena zakonom i aktima akcionarskog društva pri
izdavanju akcija. Akcije su hartije od vrednosti koje donose prihod u obliku dividende.
Člansko pravo obezbeđuje imaocu akcije učešće u upravljanju u akcionarskom društvu,
a i uz učešće u dobiti, pa se takve akcije i nazivaju zbog tih članskih prava korporativnim
hartijama. Akcije se smatraju i deklatornim hartijama od vrednosti, jer se prava iz
akcija mogu vršiti i bez postojanja akcije kao hartije od vrednosti, tj. prava akcionara
postoje i pre izdavanja akcija.
Akcije spadaju u red dugoročnih hartija od vrednosti i one su masovne hartije od
vrednosti. Nije moguće izdavanje akcija na delove, niti se prava iz akcija mogu deliti.
Negocijabilnost akcije označava pravo imaoca-akcionara da akciju moze efikasno i lako
preneti.
Bitni elementi akcije su plašt akcije i kuponski tabak.
Plašt akcije mora da poseduje: firmu i sedište emitenta; oznaku serije sa kontrolnim
brojem akcije; oznaku da je akcija i oznaku vrste akcije; redosled emisije; ukupan obim
emisije, nominalnu vrednost akcije i broj akcija; firmu, odnosno ime kupca ili oznaku na
koga akcija glasi; prava iz akcije; mesto i datum izdavanja akcije; faksimil potpisa
ovlašćenog lica emitenta i pečat emitenta.
Kuponski tabak sadrzi kupone za naplatu dividende. Svaki kupon iz kuponskog tabaka
sluzi za naplatu dividende za određenu kalendarsku godinu. Svaki kupon sadrzi sledeće
elemente: firmu i sedište emitenta; oznaku serije sa kontrolnim brojem akcije po kojoj se
dividenda isplaćuje; redni broj kupona za naplatu dividende; godinu za koju se dividenda
isplaćuje; faksimil potpisa ovlašćenog lica, emitenta-izdavaoca.
Akcije se dele zavisno od toga kako je određen nosilac prava na akciju i nosilac prava iz
akcije na akcije na ime, akcije na donosioca, kao i mešovite akcije (plašt akcije na
ime, a kupon na donosioca).
Prema vrsti uloga, akcije se dele na akcije čiji je ulog u naturi i akcije čiji je ulog u novcu.
Prema načinu uplate uloga akcije se dele na privremene i stalne akcije.
Prema cirkularnoj sposobnosti akcije se dele na eksterne, trzišne, neograničene akcije,
interne, tzv. radničke akcije i akcije u ograničenom prometu.
Prema načinu na koju valutu glase, akcije se dele na akcije na domaću i akcije na
stranu valutu.
Prema redosledu izdavanja akcije mogu biti osnivačke (prve emisije) i akcije sledećih
emisija.
S obzirom na način izrazavanja vrednosti, akcije mogu biti nominovane (glase na tačno
određen iznos) i kvotne (glase npr. na jedan deo glavnice akcionarskog društva).
Postoji i podela akcija na akcije sa dodatnim novčanim davanjima i akcije sa povremenim
nenovčanim davanjima.
Postoje još garantovane i negarantovane akcije, garancijske, negarancijske i garantne
akcije, donatorske, mešovite, trezorske, zajedničke akcije i dr.

11
43. Organi akcionarskog drustva
Za ad je karakteristicno upravljanje po kapitalu, vlasnici ad ucestvuju srazmerno svojim
akcijama u upravljanju. Skupstina ad je najvisi organ ali ne I najvazniji, to je organ
vlasnika kapitala,ne bira se, nema odredjen mandat I ne moze se raspustiti,svi akcionari
imaju pravo da budu clanovi ali oni ne moraju da ucestvuju u njenom radu. Osnivacka
skupstina se odrzava radi konstituisanja ad, koje se osniva sukcesivno; redovna se
odrzava upo pravilu jednom god,na kraju poslovne god radi razmatranja rezultata I
usvajanja zavrsnog racuna,podele dobiti, utvrdjivanja poslovne politike za narednu god; I
vanredna skupstina koja se odrzava u slucaju narocite potrebe da se does neka
neophodna odluka.
Skupstina: donosi statut, program rada I plan razvoja, poslovnu politiku,raspodela I
namena dobiti I pokrice gubitaka, godisnji obracun, odlucuje o povecanju ili smanjenju
osnovnog kapitala,o promenama prava vezanih za pojedine klase I vrste akcija, bira I
razresava clanove upravnog odbora I nadzornog,odlucuje o statusnim promenama
drustva, oblika drustva… Upravni odbor se obavezno bira u drustvu koje ima vise od
100 zaposlenih,najvazniji,najodgovorniji organ jer odlucuje o svim pitanjima upravljanja
ad o kojima ne odlucuje skupstina. Sastoji se najmanje od tri clanaiz reda akcionara I
zaposlenih u drustvu kao I van drustva. Statutom se odredjuju nacin sazivanja sednica
odbora, kvorum, nacin glasanja. Delokrug odbora: priprema predloga odluka za
skupstinu,,donosi opste akte koje ne donosi skupstina, stara se o pripremi godisnjeg
obracuna I usvaja periodicni obracun godisnje racunovodstvene iskaze, izvestaje o
poslovanju I sprovodjenju poslovne politike, predlaze raspodelui dobiti drustva, bira
predsednika odbora, postavlja I razresava direktora, odlucuje o trajnoj poslovnoj saradnji
I povezivanju sa drugim preduzecima donosi investicione odluke odlucuje o raspolaganju
akcijama, osnivanju novih preduzeca, poslovnik o svom radu. Direktor je organ
preduzeca koji profesionalno vodi poslovanje, rukovodi procesom rada I poslovanja,
organizuje I vodi poslovanje, koordinira rad najodgovornijih rukovodilaca, prima radnika I
rasporedjuje ih, disciplinski staresina,izvrsava odluke organa preduzeca,zakonski
zastupnik pred,realizuje poslovnu sposobnost pred, zakljucuje privredne ugovore,
predstavlja pred pred trecim licima, potpisuje firmu, licno odgovara organima upravljanja
pred I drustvenoj zajednici za zakonitost rada pred, ima pravo I duznost da obustavi od
izvrsenja svaki akt organa pred za koji oceni da je protivan zakonu ili drugom opstem
aktu. Nadzorni odbor obavezno se bira u drustvu sa vise od 100 zaposlenih, I u svakom
pred koje obavlja delatnosti javnog interesa; najmanje 3 clana, bira skupstina., fiz ili
pravno lice. Nadzorna f-ja u pred, ima pravo uvida u poslovanje pred I rad organa,
poslovnih knjiga I dokumentacije, nadzor nad zakonitoscu rada uprave pred I izvrsnog
odbora direktora, pregleda god I period obracune, da li je sve u skladu sa propisima a
moze iih dati I na vestacenje, izvestava o god racunovodst izvestajima,donosi poslovnik o
svom radu…

44. Javno preduzeće

Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg – javnog interesa, a
koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Javno preduzeće ima svoju firmu kojoj pored naziva dodaje i ''j.p.''. Firma i sedište
preduzeća se upisuju u sudski registar prilikom osnivanja.
Zakon o preduzećima predviđa da su delatnosti od javnog interesa delatnosti u
oblasti infrastrukture (elektroprivreda, železnički i PTT saobraćaj, vazdušni saobraćaj,
radio, televizija), korišćenja dobara od opšteg interesa (vodoprivreda, putna privreda,
šumarstvo), komunalne i druge delatnosti.
Državni kapital u javnom preduzeću podeljen je na akcije ili udele određene
vrednosti, što se upisuje u sudski registar. Državni kapital sačinjavaju novčana sredstva
uložena od strane države i pravo korišćenja nad stvarima i pravima koja su u državnoj
svojini.

12
 Aktom o osnivanju javnih preduzeća utvrđuje se delatnost, firma, sedište i visina
kapitala koji se prenosi javnom preduzeću na upravljanje, način unutrašnjeg
organizovanja i vršenje delatnosti, lice koje će obavljati poslove privremenih organa, kao i
rok za donošenje statuta i imenovanje direktora.
Organi javnog preduzeća su: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor.
Direktora javnog preduzeća bira upravni odbor, kad osnivačkim aktom nije drukčije
određeno.

45. Društveno preduzeće

Društvenim preduzećem se smatra pravno lice koje obavlja privrednu delatnost radi
sticanja dobiti i koje u celini posluje društvenim kapitalom koji je podeljen na akcije ili
udele određene nominalne vrednosti. Društveno preduzeće se upisuje u sudski registar.
Društvena preduzeća se više ne mogu osnivati, ali će postojeća kao takva i dalje
funkcionisati.
Organi društvenog preduzeća su: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni
odbor.
Skupštinu društvenog preduzeća čine predstavnici zaposlenih koji su izabrani
na način određen statutom. Statutom se utvrđuje broj članova, mandat, način izbora,
sastav i odgovornost članova skupštine. Statut je najviši pravni akt društvenog
preduzeća. Skupština ima ovlašćenja da donosi i menja statut, utvrđuje poslovnu politiku,
usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju, odlučuje o raspodeli godišnje dobiti,
odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, odlučuje o statusnim promenama,
promeni oblika i prestanku preduzeća, bira i opoziva predsednika, članove upravnog
odbora, predsednika i članove nadzornog odbora, revizora i likvidatora, donosi poslovnik
o svom radu i odlučuje o drugim pitanjima utvrđenim saveznim zakonom, osnivačkim
aktom i statutom.
Organ upravljanja društvenim preduzećem je upravni odbor koji bira skupština
društvenog preduzeća.Članovi upravnog odbora mogu se birati iz reda stručnjaka izvan
preduzeća. Upravni odbor priprema predloge odluka za skupštinu i izvršava odluke
skupštine, donosi opšte akte, stara se o pripremi godišnjeg obračuna i usvajanju
periodičnih obračuna, priprema izveštaj o poslovanju – bilans sredstava i bilans uspeha i
sprovodi poslovnu politiku, predlaže raspodelu dobiti, postavlja i razrešava direktora, bira
predsednika odbora iz svojih redova, daje smernice direktoru za ostvarivanje poslovne
politike, donosi investicione odluke, odlučuje o trajnoj poslovnoj saradnji sa drugim
preduzećima.
Direktor društvenog preduzeća je organ poslovođenja u preduzeću i njega bira i
razrešava upravni odbor. Direktor obavlja funkcije u interesu preduzeća i samostalno
donosi odluke. U njegovoj nadležnosti je da zastupa preduzeće, da organizuje i vodi
poslovanje preduzeća, da se stara o zakonitosti rada preduzeća itd.
Nadzorni odbor društvenog preduzeća ima najmanje tri člana, a oni se mogu
birati i iz reda stručnjaka izvan preduzeća. Njegov delokrug je da obavlja nadzor nad
radom uprave preduzeća i izvršnog odbora direktora, da pregleda periodični i godišnji
obračun i utvrđuje da li su u skladu sa propisima, da utvrđuje da li su poslovne knjige
vođene uredno i u skladu sa propisima i dr.

46. Holding
Holding je preduzeće koje ima u svojini akcije ili udele zavisnog preduzeća, a
prvenstveno obavlja delatnost upravljanja, sticanja učešća kapitala u drugom preduzeću
putem akcija, udela ili zamenljivih obveznica (osnivanje, trajno ulaganje, kupovina,
razmena), kao i delatnost raspolaganja tim hartijama. Holding se može organizovati kao
ortačko društvo, komanditno društvo, akcionarsko društvo, društvo sa ograničenom
odgovornošću, društveno preduzeće i javno preduzeće.

13
47. Menica, karakteristike, uloga, elementi, izdavanje, isplata
MENICA – je najstarija novčana hartija od vrednosti. Zakon ne daje definiciju menice već
nabraja njene bitne elemente, koji treba da budu upisani na menici da bi ona postojala
kao isprava. Pojam menice mogao bi se, ipak, izvesti upravo na osnovu njenih bitnih
elemenata. Određivanje pojma menice zavisi od toga da li se menica izdaje u vidu poziva
nekom licu da izvrši meničnu obavezu (trasirana ili vučena menica) ili u vidu obećanja
izdavaoca menice da će on sam izvršiti meničnu obavezu (sopstvena ili vlastita menica).
Trasirana ili vučena menica je hartija od vrednosti, sastavljena u zakonom propisanoj
formi, kojom jedno lice (trasant) poziva drugo lice (trasata) da trećem licu (remitent) ili po
njegovoj naredbi, isplati određenu svotu novca, u mestu i u roku koji su u menici
određeni. Lice koje izdaje - vuče trasiranu menicu naziva se trasant, lice na koje se vuče
menica i koje se poziva da izvrši meničnu obavezu naziva se trasat, a lice u čiju se korist
menica vuče naziva se remitent. Trasirana menica sadrži naredbu za plaćanje ("platite").
U trasiranoj ili vučenoj menici izražavaju se pravni odnosi između transanta, trasata i
remitenta. Sopstvena ili vlastita menica je hartija od vrednosti, sastavljena u zakonom
propisanoj formi, kojom njen izdavalac obećava drugom licu (remitentu) da će njemu ili po
njegovoj naredbi isplatiti određenu svotu novca, u mestu i vremenu koji su u menici
označeni. U ovoj menici nastaje pravni odnos između izdavaoca menice i remitenta,
kojem će se ili po čijoj će se naredbi menica isplatiti. Sopstvena menica sadrži izjavu o
plaćanju ("platiću").
Za tržišno korišćenje menice potrebno je poštovati sledeća menična načela:
• Načelo pismenosti – formalnosti. Menica se mora izdati u propisanoj pismenoj
formi i mora da sadrži sve bitne zakonom propisane elemente.
• Načelo inkorporacije. Menična prava mogu se realizovati samo na osnovu
prezentiranja menice. Imalac menice može da realizuje ona menična prava koja su na
njoj označena, ali nikakve druge izjave meničnih dužnika.
• Načelo fiksne menične obaveze. Menične obaveze dužnika mora biti tačno
označene.
• Načelo menične solidarnosti. Svi menični dužnici solidarno odgovaraju za
izvršenje menične obaveze.
• Načelo samostalnosti menične obaveze. Svaka menična obaveza ocenjuje se
posebno tj. nezavisno od ostalih meničnih izjava.
• Načelo neposrednosti. Imalac menice – poverilac, pod određenim uzrocima može
da zahteva naplatu menične obaveze od bilo kojeg meničnog dužnika, ceneći sam koji je
od njih platno sposoban.
• Načelo menične strogosti. Menični dužnici su obavezni da isplate meničnu
obavezu naznačenu u menici i nikako isticanje određenih prigovora nema bilo kakvog
uticaja na izvršene menične obaveze.

Bitni elementi menice su sledeće:

• oznaka
• bezuslovni nalog isplate meničnog iznosa
• ime lica koje je izdalo menicu
• ime lica koje ima obavezu da isplati meničnu obavezu
• ime lica po čijoj naredbi se mora u roku uplatiti menična obaveza
• označenje dospelosti
• dan i mesto izdavanja menice
• mesto izvršenja plaćanja

14
Nebitni elementi – sastojci menice koji treba pobliže da objasne osobenost i određena
pravna dejstva menice. Tu spadaju sledeći podaci:
• broj primeraka u kome se menica izdaje
• označenje mesta plaćanja kod nekog trećeg lica
• izveštaj dužniku o izdavanju menice
• klauzula o podnošenju na prihvatanje vučene menice označenom dužniku
• klauzula o pokriću
• klauzula o kamati
• klauzula “bez protesta” ili “bez troškova”
• klauzula “bez obaveze” ili “bez regresa”
Menične radnje koje se odvijaju između lica u meničnom poslu:
• izdavanje menice
• akceptiranje menica – to je izjava kojom dužnik svojim poslom potvrđuje da
prihvata da isplati meničnu obavezu
• avaliranje menice ili menični aval – podrazumeva izjavu jednog lica koje se unosi u
menicu kojom ono garantuje da će lice za koje je data izjava isplatiti menicu u roku
dospeća
• indosiranje menice ili indosament – izjava imaoca menice kojomon prenosi svoja
prava po menici na neko drugo lice
• isplata menica
• protest menice – nastaje ukoliko menični dužnik ne isplati menicu u roku dospeća
• amortizacija menice – dolazi u obzir kada imaocu menice nestane menica
• zastarelost meničnih prava

KARAKTERISTIKE MENICE
Menica ima sledeće opšte karakteristike:
• Prvo - menica je hartija od vrednosti.
• Drugo - menica je obligaciona hartija od vrednosti.
• Treće - menica je hartija od vrednosti po naredbi.
• Četvrto - menica je prezentaciona hartija od vrednosti.
• Peto - menična obaveza je apstraktnog karaktera.
• Šesto - obaveze meničnih dužnika su samostalne.
• Sedmo - menični dužnici su solidarni dužnici.
• Osmo - menica je strogo formalna hartija od vrednosti.
• Deveto - menične obaveze imaju fiksni karakter.
• Deseto - menične obaveze su stroge.

ULOGA MENICE
Osnovna funkcija menice u našem unutrašnjem platnom prometu je da služi kao kreditni
instrument. Menica se koristi u kreditne svrhe i u odnosima:
• između privrednih organizacija i fizičkih lica
• između banaka i fizičkih lica (potrošački krediti)
• između društvenih fondova i fizičkih lica.
VRSTE MENICA
• VUČENA ILI TRASIRANA MENICA
• SOPSTVENA ILI VLASTITA MENICA
• VUČENA (TRASIRANA) MENICA PO SOPSTVENOJ NAREDBI
• SOPSTVENA VUČENA (TRASIRANA) MENICA
• DOMICILIRANA MENICA
• KOMISIONA MENICA
IZDAVANJE MENICE
Menicu izdaje trasant stavljanjem svog potpisa ispod meničnog sloga. On to čini ili nakon
što je u menicu upisao sve njene bitne elemente, ili izdavanjem blanko-menice koju će
njen imalac (remitent, indosatar) naknadno popuniti. U oba slučaja je bitno to daje trasant
15
menicu potpisao, čim je jednostrano preuzeo obavezu za njenu isplatu. Za izdavanje
menice koristi se menični obrazac, koji sastavlja i emituje država.
AKCEPTIRANJE MENICE
Akceptiranje menice znači prihvatanje menične obaveze. To je menično-pravna radnja
koja se sastoji u izjavi koju daje trasat stavljanjem svog potpisa na menici, čime on
prihvata menično-pravnu obavezu i pristaje da stupi u menično-pravni odnos, i to u
svojstvu glavnog meničnog dužnika.

INDOSIRANJE MENICE
Indosiranje je naročiti prenos menice i drugih hartija od vrednosti. Reč je o takvoj
meničnoj radnji koja se vrši na poleđini menice. Prenos hartija od vrednosti indosiranjem
naziva se menično-pravni prenos. Indosiranje menice je menično-pravna radnja koja se
sastoji u davanju izjave kojom imalac menice prenosi menicu na drugo lice, zajedno sa
svim pravima iz menice.

CESIJA MENICE
Menica se može prenositi i građansko-pravnim putem ili cesijom. To je izuzetni način
prenosa menice, jer je za menicu tipično da se prenosi indosiranjem. Cesija menice je
menična radnja koja se može vršiti na poleđini menice, na alonžu i na nekoj posebnoj
ispravi koja je potpuno odvojena od menične isprave. Cesija treba da bude tako izražena
da se vidi daje to cesija. To se obično izražava recima:
• ustupam ovu menicu
• prenosim ovu menicu
• cediram ovu menicu i si.
AVALIRANJE MENICE
Aval je menično jemstvo. To je menično-pravna radnja kojom neko lice, stavljanjem svog
potpisa na menici, izjavljuje da prihvata da i samo izvrši obavezu iz menice umesto
dužnika za kojeg se jemči. Lice koje daje aval zove se avalista, a lice za koje se daje aval
zove se honorat.
INTERVENCIJA MENICE
Intervencija je menično-pravna radnja kojom se neko lice obavezuje da akceptira ili da
isplati menicu umesto drugog lica koje je trebalo da tu radnju izvrši. Lice koje interveniše
naziva se intervenijent, a lice za koje se interveniše naziva se honorat.
ISPLATA MENICE
Krajnji je cilj izdavanja menice da je njen imalac može naplatiti. Zato se menica prezentira
na isplatu. Prezentacija menice na isplatu je uslov naplate menice, jer se pravo iz menice
realizuje menicom. Menica ide dužniku, a ne dužnik menici. Zato je prezentacija za
isplatu obavezna menična radnja, za razliku od prezentacije na akcept, koja je
fakultativna menična radnja.
UMNOŽAVANJE MENICE
Umnožavanje menice vrši se izdavanjem dva ili više primeraka iste menice.
AMORTIZACIJE MENICE
Pod amortizacijom menice podrazumeva se sudski vanparnični postupak u kojem se
donosi odluka o proglašavanju menice nevažećom. Amortizacijom se proglašava
nevažećom nestala menica. Kao nestala menica smatra se svaka menica koja je
izgubljena ili ukradena, uništena ili znatno oštećena (pohabana, poderana, nagorela), ako
je nestala kopija menice koja sadrži originalni indosament ili ako nestane preudicirana
menica.
ZASTARELOST
Zastarelost je jedan od načina prestanka menično-pravnih odnosa. Do toga dolazi zbog
nevršenja meničnih prava meničnog poverioca za određeni vremenski period. Protekom
roka zastarelosti gubi se mogućnost prinudnog ostvarivanja menično-pravnog zahteva.

16
48.Ugovor o građenju
Ugovor o građenju je pravni posao iz koga za jednu stranu – izvođača, proizlazi
obaveza da prema određenom projektu izgradi u ugovorenom roku određenu građevinu
na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu,
izvrši kakve druge građevinske radove za drugu ugovornu stranu – naručioca, za šta se
ova strana obavezuje da mu za to plati određenu cenu. Ugovor o građenju mora biti
zaključen u pismenom obliku.
Naručilac pre zaključenja ugovora o građenju investicionog objekta mora da obavi
sledeće radnje: da izradi investicioni program izgradnje objekta, obezbedi tehničku
dokumentaciju za izgradnju objekta, donese odluku o izgradnji objekta, obezbedi
finanijska sredstva za plaćanje cene izvođaču i pribavi od nadležnog državnog organa
odobrenje za izgradnju, odnosno rekonstrukciju investicionog objekta.
Ugovori o građenju se prema obimu i prirodi dele na ugovore o: izgradnji građevine,
obavljanju određenih građevinskih radova, građenju “ključ u ruke” i građenju-inženjering.
Sadržina ugovora o građenju obuhvata obaveze izvođača i obaveze naručioca.
Izvođač ima obaveze: da prijavi početak radova, da imenuje rukovodioca gradilišta, da
prouči tehničku dokumentaciju, izvršenja radova, obezbeđenja gradilišta, vođenja
određenih knjiga, predaje izgrađenog objekta ili izvršenih radova. Naručilac ima obaveze:
izvršenja radnji potrebnih za otpočinjanje gradnje i plaćanja cene.
Izvođač odgovara za nedostatke koji utiču kao i one koji ne utiču na solidarnost
građevine, odnosno ima obavezu da izgrađeni objekat ima određeni kavlitet. Nedostaci
građevine se utvrđuju pregledom. Nedostaci u kavlitetu izgrađenog objekta mogu biti
vidljivi i skriveni. Izvođač odgovara i za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene
solidnosti.
Solidnost građevine se zasniva na primeni odovarajućih tehničkih postupaka u izgradnji
objekata i odnosi se na stabilnost objekta, odnosno na nedostatke od kojih bi se objekat
srušio ili preti opasnost od rušenja.

49. Ugovor o komisionu, pojam i vrste

Pod ugovorom o komisionu podrazumeva se ugovor o privrednim (trgovinskim)
uslugama gde se jedna ugovorna strana, komisionar, obavezuje da uz određenu
naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za račun druge ugovorne strane (komitenta,
nalogodavca), jedan ili više poslova koje mu poverava komitent.
Postoje četiri vrste komisiona: prodajni komision, kupovni komision, komision u
transportu i komision ''star del credere''.
Kod prodajnog komisiona komisionar preuzima na sebe obavezu da nastoji da
robu (hartije od vrednosti) koja pripada komitentu proda nekom trećem licu.
Kada se komisionar obaveže da kupi određenu robu za račun komitenta, postoji
kupovni komision. Komisionar ovde nastupa u svoje ime, a za račun komitenta.
Komision u transportu predstavlja posebnu vrstu komisiona, gde se komisionar
obavezuje da u svoje ime, a za račun komitenta, zaključi ugovor o prevozu robe sa
vozarom. Tokom vremena, ova vrsta komisiona se razvila u poseban ugovor u privredi –
ugovor o špediciji.
Kod komisiona sa klauzulom ''star del credere'' komisionar se, za razliku od
običnog komisiona, obavezuje da će da zaključi ugovor sa trećim licem i da garantuje da
će treće lice da ispuni obavezu ugovora. Ukoliko se dogodi da treće lice ne ispuni svoju
obavezu, komisionar je dužan da je sam ispuni kao jemac.
Za ugovore o komisionu nije predviđena nikakva posebna forma. Predmet ugovora
je prodaja robe, prodaja hartija od vrednosti, bankarski poslovi, berzanski poslovi,
zaključenje ugovora o prevozu idr.
U komisionom poslu postoje tri faze. U prvoj fazi komisionar zaključuje sa
komintentom ugovor o komisionu, kojim se daje nalog komisionaru da obavi određeni
posao. Druga faza se sastoji u zaključenju ugovora od strane komisionara i trećeg lica
17
prema komitentovom nalogu, a na osnovu kojeg i nastaju odnosi između komisionara i
trećeg lica. U trećoj fazi dolazi do obračuna između komitenta i komisionara i tom
prilikom komisionar prenosi ekonomsku dobit na komitenta, s tim što ima pravo na
naknadu i eventualne troškove koji mu pripadaju u vezi sa zaključenjem posla.
Obaveze komisionara su: izvršavanje naloga komitenta u celini, nastojanje da se
zaključi predviđeni ugovor sa trećim licem, čuvanje poslovne tajne i poslovnog interesa,
obaveštavanje kupca, vođenje određenih knjiga, plaćanje računa i izvršenje obračuna sa
komitentom.
Komitent ima dve osnovne obaveze: da plati naknadu, odnosno proviziju i da
naknadi troškove komisionaru. Osim toga, on može imati obavezu da komisionaru da
određena sredstva kao akontaciju, ako je tako ugovoreno.
Komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu,
dok se iste nalaze kod njega (ili kod trećeg lica, a ono ih drži za njega) ili kad ima ispravu
pomoću koje može da raspolaže stvarima.

50.Sadržina ugovora o komisionu

Obaveze komisionara
a) Obaveza na zaključenje pravnog posla
osnovna obaveza, njegova dužnost da zaključi jedan ili više pravnih poslova sa trećim
licem, i da preuzme mere koji su neophodni da povereni poslovi budu uredno izvršeni.
Obaveza komisionara da zaključi povereni pravni posao se ispoljava u sledećim
dužnostima:

1. Dužnost komisionara da sa pažnjom dobrog stručnjaka preduzme sve da bi došlo do

zaključenja poverenog posla i da treće lice sa kojim posao zaključuje bude pravilno
izabrano. Ako komisionar tako ne postupi, odgovara za štetu komitentu.

2. Dužnost komisionara da sam zaključi i realizuje posao koji mu je poverio komitent.

Odnos komitenta i komisionara je odnos ličnog poverenja i komisionar prilikom
zaključenja i realizacije zaključenog ugovora nije ovlašćen da angažuje drugog
komisionara. Izuzetak: komisionar može da poveri zastupanje drugom komisionaru samo
kada je na to prinuđen okolnostima a nije bilo mogućnosti da blagovremeno dobije
odobrenje komitenta. Tada komisionar odgovara za pravilan izbor zamenika i za
ispravnost stručnih instrukcija.

3. Komisionar je dužan da se prilikom zaključenja poverenog posla i preduzimanja mera

za njegovo uredno izvršenje, pridržava naloga i vodi računa o uputstvima koja mu daje
komitent.

b) Obaveza da čuva interese komitenta

Komisionar zaključuje poslove za račun komitenta i logično je da mora da čuva njegove
interese i u tom cilju dužnost mu je da preduzima mere da ugovori, čije mu je zaključenje
komitent poverio, budu uredno izvršeni.

Ukoliko ih ne saopšti odgovara komitentu za štetu. U slučaju da je komisionar prodao

komitentovu robu trećem, pa je od njega primio prigovor zbog mana robe,dužan je da
obavesti komitenta.
Kada je komitent poslao robu komisionaru i ako je u toku prevoza ona oštećena ili
izgubljena, ili je prevoz izvršen sa zakašnjenjem, komisionar je dužan preduzeti sve
potrebne mere radi očuvanja prava komitenta prema prevoziocu. Dužan je da izvesti
komitenta o roku prispeća robe, njenim vidljivim oštećenjima ili manjku. Ako to ne učini,
komisionar odgovara komitentu za štetu koja bi zbog tog propusta nastala.
18
Komisionar je dužan da komitenta obavesti o svim promenama na robi zbog kojih bi ona
mogla izgubiti na vrednosti. Ako nema vremena da čeka nalog ili uputstva komitenta,
komisionar je dužan da je na najpogodniji način proda.

Samostalno istupanje komisionara je slučaj kada komisionar umesto da proda robu

trećem licu, ovu kupuje za sebe, ili umesto da kod kupovnog komisiona za komintenta
kupi robu od trećeg lica, proda komitentu svoju robu.
Samostalno istupanje komisionara dopušteno je, prvo, kada je u pitanju roba koja ima
tekuću cenu na berzi ili na tržištu. Drugo, potrebno je da komitent izričito odobri
komisionaru da samostalno istupa. I treće, potrebno je da roba bude prodata, odnosno
kupljena po ceni koja je važila u vreme izvršenja poverenog posla.

v) Obaveza čuvanja robe

Komisionar ima obavezu da robu koju preuzme ili prima za od komitenta, savesno i
brižljivo čuva do trenutka dok je ne isporuči trećem licu, odnosno ne preda komitentu.
Komisionar odgovara za oštećenje i slučajnu propast robe. On odgovara i za oštećenje i
slučajnu propast robe ako je nije osigurao, a prema dobijenom nalogu ili trgovinskim
običajima u mestu gde se roba nalazi bio je dužan da to učini. Ako dobijenim nalogm nisu
određeni rizici od kojih ima obavezu da ih osigura, dužan ju je osigurati od uobičajenih
rizika kojima je izložena.
Čuvanje robe komisionar može da vrši sam, ili da je poveri skladištaru.

g) Obaveza polaganja računa komitentu

Komisionar mora bez nepotrebnog odlaganja, nakon ispunjenja ugovora, da položi račun
u vezi sa obavljenim poslom komitentu. Obaveza polaganja računa prepostavlja
obrazloženo naznačenje svih izdataka i primanja koja je komisionar imao u ispunjenju
ugovora, kao i prenos na komitenta svih rezultata koji su postignuti u poslu, nezavisno od
očekivanog efekta komisionog naloga. Prenos na komitenta rezultata postignutog u poslu
sa trećim licem, koji se može posmatrati i kao posebna ugovorna obaveza komisionara,
obuhvata dužnosti komisionara: predaju komitentu sume koja odgovara ceni robe
postignutoj njenom prodajom, prodaju kupljene robe za komitenta, itd.
Značaj obaveze polaganja računa je u tome što sva potraživanja komitenta iz
zaključenog posla, ako rok nije drugačije određen posebnim ugovorenim pravilima,
dospevaju do trenutka podnošenja računa, odnosno od isteka roka u kome je komisionar
imao dužnost da položi račun komitentu.

Obaveze komitenta (nalogodavca)

a) Obaveza plaćanja naknade
Komitent je dužan da komisionaru, u momentu kada bude izvršen posao koji je
komisionar zaključio, plati naknadu. To znači da je komitent dužan da komisionaru plati
naknadu kada primi robu kupljenu putem kupovnog komisionog posla ili primi cenu za
prodatu robu i izvrši obavezu koju je komisionar preuzeo za njegov račun iz posla sa
trećim licem, osim ako dospelost plaćanja provizije nije na drugačiji način određena
ugovorom, okolnostima posla ili pravilima trgovinskih običaja.
Komitent ima obavezu da plati proviziju i: kad je izvršenje ugovora sa trećim licem
sprečeno njegovom krivicom ili iz nekog drugog razloga za koji on odgovara, da plati
odgovarajući deo provizije kao naknadu za trud komisionara ako ne dođe do izvršenja
zaključenog posla zbog uzroka za koji ne odgovara ni on ni komisionar, kao i kada
komisionar prema mesnim običajima ima pravo na proviziju i kada pored adekvatnih
aktivnosti nije uspeo da komisioni nalog komitenta izvrši i privede kraju.

b) Obaveza na naknadu troškova

Povodom izvršenja komisionog naloga komisionar ima troškove koje, ukoliko su potrebni i
korisni, komitent ima obavezu da nadoknadi komisionaru, sa kamatom od dana kada su
19
učinjeni. To su oni troškovi koje komisionar ima povodom realizacije komitentovog
naloga, a nisu rezultat redovnog poslovanja komitenta (troškovi čuvanja robe u skladištu,
troškovi carinjenja, itd.). u praksi, komitent ugovorom često preuzima dužnost da plati
predujam komisionaru za pokriće troškova izvršenja posla, budući da komisionar redovno
ne preuzima obavezu da u pogledu tih troškova kreditira komitenta i tada on ima pravo da
odbije izvršenje komisionog naloga dok mu avans za buduće troškove ne bude plaćen.

v) Dužnost preuzimanja obaveza koje je komisionar preuzeo na sebe

Komitent je dužan da preuzme obaveze koje je komisionar preuzeo na sebe vršeći u
svoje ime poverene mu poslove, ili ga na drugi način osloboditi istih. To će komitent
postići zaključivanjem ugovora o preuzimanju duga, avaliranjem menice koju je kao
trasant komisionar izdao trećem licu, odnosno njenim akceptiranjem ili na drugi način.
Komitent je dužan da preuzme ove obaveze onda kada komisionar položi račun u vezi sa
obavljenim poslom i bez nepotrebnog odlaganja, a kad to nalažu okolnosti posla, i ranije.

51. Ugovor o špediciji

Ugovor o spediciji je pravni posao kojim se obavezuje otpremnik (spediter) da ce
zakljuciti ugovor o prevozu odredjene robe u svoje ime a za racu nalogodavca
(komitenta) I da ce izvrsiti druge radnje koje su potrebne za prevoz robe. Komitent se
obavezuje da ce za izvrsene usluge platiti otpremniku odgovarajucu nadoknadu! Bitni
elementi ugovora: predmet ugovora, je organizovanje otpremanja prevoza robe na
odredjnoj relaciji I dopremanje robe nakon izvrsenog prevoza,tpremnik organizuje prevoz
robe tako sto zakljucuje ugovor o prevozu sa odgovarajucim prevoznikom. Pored toga
zakljucuje I druge ugovore potrebne za izvrsenje prevoza robe, ugovor o
skladistenju,osiguranju… otpremnik ugovore zakljucuje u svoje ime,a za racun
nalogodavca; I naknada,cena za izvrsene usluge otpremanja koja ne mora biti
predvidjena ugovorom,moze se utvrditi na osnovu tarife,nekim opstim aktom ili na
uobicajen nacin u poslovnoj praksi. Ugovor o spediciji ima velikiprivredni I pravni znacaj,
to je neformalan ugovor koji se moze zakljuciti u bilo kom
obliku;pismeno,usmeno,telefonom,precutno… od pisane forme treba razlikovati
speditersku potvrdu koju izdaje spediter kad primi robu, koja se moze koristiti kao robni
dokument radi naplate dokumentarnog akreditiva. Ugovor se obicno zakljucuje kao
formularni ugovor pristupanjem generalnoj ponudi iz opstih uslova poslovanja speditera I
to tako sto komitent izdaje nalog(obicno na odredjenom obrascu (dispozicija))otpremnika
da za njega izvrsi otpremu robe. Komitent popunjava obrazac I sanje spediteru, ako
ovaj ne odgovara, znaci pristao je! Nalogodavac koji odustane od ugovora duzan je da
nadoknadi troskove! Ugovor o spediciji slican je komisionom ugovoru,jer ucestvuju 3
lica izmedju kojih nastaju 3 pravna odnosa: nalogodavac, spediter I trece lice. Izmedju
nalogodavca I speditera, ugovor o otpremi I izmedju otpremnika I prevoznika, moguc je I
treci pravni odnos izmedju prevoznika I nalogodavca. Obaveze otpremnika: na
nedostatke naloga za otpremu, duzan je da za sve nedostatke obavesti nalogodavca,
ukoliko to ne ucini on snosi troskove, u suprotnom snosi nalogodavac; obaveza
izvrsenja naloga o otpremi,otpremnik preduzima razne pravne(preuzima robu od
komitenta,vrsi kontrolu,zakljucuje ugovor o prevozu,uskladistenju,osiguranju koje ne
mora da vrsi ako u ugovoru nije dogovoreno) I fakticke radnje(pakovanje,preuzimanje
robe od prevozioca,dovoz od posiljaoca do prevoznog sredstva
utovar,istovar,sortiranja…)kada primi robu spediter postaje njen drzalac i mora voditi
racuna o njoj. Moze da ukljuci u posao medjuspeditera(koju bira on sa odobrenjem
nalogodavca,radi sto efikasnije otpreme,njima se poverava delimicna organizacija
otpreme,spediter odgovara samo za izbor medjuspeditera ) I podspeditera(koga angazuje
spediter kao punomocnika I pomocnika da mu obavi odredjene poslove u vezi sa
otpremom robe, odgovara I za rad podspeditera); obaveza postupanja po uputstvima
nalogodavca ili kada nije u mogucnosti onda za najbolji interes nalogodavca; obaveza
cuvanja interesa nalogodavca,treba da obavestava nalogodavca o pojavama
20
ostecenja roba,vrsti,velicini stete I da spreci dalje ostecenje; obaveza obavljanja
carinske radnje, u spoljnotrgovinskom prometu nalog za otpremu robe preko granice
sadrzi obavezu otpremnika da sprovodi potrebne carinske dazbine za racun
nalogodavca,ukoliko ugovorom nije drugacije odredjeno. Carinsku deklaraciju treba da
popuni nalogodavac jer je on izvoznik/uvoznik robe predate na spediciju!; obaveza
polaganja racuna o svom radu,zajedno sa izvestajem o radu I odgovarajucom
dokumantacijom. Obaveze nalogodavca: omogucenje posla time sto ce spediteru
predati robu I svu dokumentacioju(isprava o poreklu,izvrsenoj kontroli, carinski dok…)
kao I da mu da sva potrebna obavestenja o robi,kao sto su podaci o opasnim stvarima
I dragocenostima I hov. U slucaju da ga nije obavestio a steta se dogodila, odgovoran je
nalogodavac!; obaveza isplate naknade, ukoliko naknada nije odredjena ni na jedan
nacin, odredice je sud srazmerno slozenosti posla,vremenu trajanja angazovanja
otpremnika,vrednosti posiljke,duzini prevoznog puta. Ukoliko se obaveze iz ugovora
izvrsavaju sukcesivno, spediter ima pravo na naknadu za svaki izvrsen deo. Pored
nadoknade ima prava I na naplatu drugih novcanih potrazivanja koja je imao oko
otpreme robe! Takodje postoji pravo predujma za troskove koji se moraju imati radi
izvrsavanja naloga. Spediter ima I zalozno pravo,pa moze prodati robu koju drzi u zalozi
I da namiri svoje troskove,a ostatak se deponuje kod suda!

52. Pojam ugovora o uskladištenju, vrste skladištenja

To je pravni posao kojim se skladistar obavezuje da primi odredjenu robu i da je
odredjeno vreme cuva u odredjenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca ili
drugog ovlascenog lica, za sta se ostavodavac obavezuje da plati protivnaknadu.
Skladistar se obavezuje da cuva robu komitenta i time povezuje njegov interes da kao
samostalni privrednik obavljanjem ovih aktivnosti ostvari dobit, sa interesima komitenta
za strucnim smestajem robe u njegovom transferu od proizvodjaca do potrosaca. Ugovor
o uskladistenju je regulisan Zakonom o obligacionim odnosima.

SKLADISNA DELATNOST
Aktivnost na vrsenje smestaja i cuvanja robe predstavlja usluznu privrednu
delatnost kojom se u nasem sistemu mogu baviti preduzeca i drugi privredni subjekti.
Skladistar u vrsenju ove aktivnosti preuzima odredjene radnje u cilju odrzavanja robe u
stanju u kom je primljena na cuvanje i obezbedjenje smestene robe od nastupanja stete
na njoj. Skladisna delatnost obuhvata i utovar i istovar, pregled i slagane robe, sortiranje i
pakovanje, dorada, prerada... Skladisna delatnost ima veliki privredni znacaj. Roba koja
je uskladistena relativno duze vreme se nalazi izvan proizvodnog i potrosnog ciklusa, pa
tako uskladistenje robe omogucava da se u relativno duzem vremenskom periodu ostvari
ravnoteza ponude i potraznje odredjene robe i slobodnog skladisnog prostora. Skladisna
delatnost se klasifikuje prema vrsti skladista koje se vodi. Opsta skladista primaju na
cuvanje sve vrste robe, a specijalizovana samo odredjenu robu (npr. silosi za cuvanje
zitarica).
DRUGE VRSTE SKLADISTA
Javna – to su preduzeca koja su prema raspolozivom prostoru duzna da pod istim
uslovima primaju na cuvanje robe svih zainteresovanih subjekata i da ostavodavcima
izdaju skladisnice.
Carinska (slobodna) – to su organizacije koje smestaju na cuvanje naeocarinjenu
robu. Ova skladista se nalaze pod nadzorom carinskih organa i mogu se osnivati samo u
mestima gde postoje carinarnice.
Konsignaciona – osnivaju se pri preduzecima koja zastupaju inostrane firme za
smestaj i cuvanje robe svojih komitenata koju uvoze u nasu zemlju. Smestaj robe je
privremen.
SADRZINA UGOVORA O USKLADISTENJU

21
 Obaveze skladistara – obaveze cuvanja i odrzavanja robe, obaveze izdavanja
skladisnice, obaveza da vrati robu i ostale obaveze.
Obaveze ostavodavca – obaveza da plati naknadu, obaveza na naknadu troskova
i obaveza o obavestavanju o robi.

53. Ugovor o prevozu robe u drumskom saobraćaju

Ugovorom o prevozu se obavezuje prevozilac da preveze na određeno mesto neko lice ili
neku stvar, a putnik, odnosno pošiljalac se obavezuje da za to isplati određenu naknadu
prevoziocu (vozaru), vozarinu, prevozninu. Kod ugovora u privredi javlja se više vrsta
ovih ugovora o prevozu i skoro svi su regulisani posebnim zakonskim propisima – ugovori
o prevozu robe železnicom, drumskim saobraćajem, vazdušnim putem, vodnim putem,
ugovori o prevozu robe u pomorskoj plovidbi, u unutrašnjoj plovidbi, ugovori o
kombinovanom prevozu robe, ugovori o prevozu putnika.
Opšta karakteristika za sve ugovore o prevozu je da su to ugovori koji imaju za
predmet obavljanje transportnih usluga, tj. da se odnose bilo na prevoz stvari, bilo na
prevoz lica i da se kod njih kao ugovorna strana pojavljuje, pored pošiljaoca i prevoznika i
primalac robe, kada je u pitanju prevoz stvari.
Pošiljalac je lice koje daje na prevoz određenu robu. To može da bude fizičko ili pravno
lice. Kod ugovora u privredi kao pošiljalac se javlja najčešće pravno lice, privredni
subjekt. Prevoznik je lice koje obavlja transportnu uslugu kao svoju delatnost, a primalac
je lice, bilo pravno ili fizičko, kojem je upućena roba radi prijema.
Ugovori o prevozu u privredi imaju poseban ekonomski značaj jer oni doprinose
boljem poslovanju privrednih subjekata, a posebno boljem snabdevanju određenim
robama pravnih i fizičkih lica.
Zakon o obligacionim odnosima obavezuje prevozioca koji obavlja prevoz na
određenoj liniji (linijski prevoz) da redovno i uredno održava objavljenu liniju i da je dužan
da primi na prevoz svako lice i svaku stvar kada ispunjavaju uslove koji su određeni u
objavljenim opštim uslovima.
Pošiljalac, odnosno putnik može da odustane od ugovora o prevozu i pre nego što
je započeto njegovo izvršenje, ali je on tada dužan da naknadi štetu koju bi vozar
pretrpeo.
Druga ugovorna strana može odustati od prevoza i tražiti da joj se vrati plaćena
vozarina kada prevozilac sa započinjanjem prevoza kasni toliko dugo, da ona više nema
interes za ugovoreni prevoz, ili kad prevozilac neće ili ne može da izvrši ugovoreni
prevoz.
Visina naknade za ugovoreni prevoz ne može da bude ugovorena u većem iznosu
od onog iznosa koji je određen tarifom ili drugim objavljenim aktom.

Ugovor o prevozu robe je pravni posao kojim se jedna ugovorna strana – transporter –
obavezuje da uz naknadu za drugu stranu – pošiljaoca- preveze od mesta otpreme do
mesta opredeljenje, za određeno vreme i neoštećenu određenu robu.
Prednosti drumskog prevoza robe u odnosu na druge vrste transporta ispoljavaju
se u: mogućnosti prevoza robe od skladišta pošiljaoca do skladišta primaoca, uz
isključenje utovara i istovara robe od skladišta do stanice, luke, pristaništa, znatnim
ubrzanjem prenosa, sniženjem transportnih troškova, itd. Nedostaci su u nemogućnosti
prijema masovnih tereta i uslovljenosti transporta klimatskim uslovima.
Ugovori o drumskom prevozu se dele preme prevoznom putu na ugovore o
međunarodnom prevozu i ugovore o unutrašnjem prevozu robe, a prema karakteru i vrsti
prevoza robe o linijskom i slobodnom prevozu.

22
Zaključivanje i sadržina ugovora o drumskom prevozu robe

Normiranje odnosa iz ugovora o drumskom prevozu u bitnome odgovara pravilima o

železničkom prevozu, osim što drumski prevoznik slobodno odlučuje da li će zaključiti
ugovor o prevozu. Otuda su pravila kojima se određuje način zaključivanja ugovora
(tovarni list ima značaj dokaza o zaključenom ugovoru o prevozu, odnosno hartije od
vrednosti kada su strane sporazumno odredile da prevoznik izda prenosivi tovarni list),
prava i obaveze strana (obaveza prevoznika da robu primljenu na prevoz čuva, preveze i
preda primaocu) i njihova odgovornost (usled oštećenja, gubitka i zakašnjenja u isporuci),
uz izvesna odstupanja koja proističu iz specifičnosti prevoznog puta i transportnih
sredstava u drumskom prevozu i pojedinih situacija specifičnih za pojedine prevoze.
Treba napomenuti da je limit odgovornosti drumskog prevoznika zbog delimičnog
ili potpunog gubitka i oštećenja robe predate na prevoz, ali i zakašnjenja u prevozu i
predaji robe, niže postavljen u odnosu na odgovornost železničkog saobraćaja. Za štetu
nastalu zbog gubitka i oštećenja robe prevozilac odgovara po kg-u bruto mase izgubljene
ili oštećene robe do 18 DEM u dinarskoj protivvrednosti po važećem kursu na dan isplate.
A za zakašnjenje u prevozu i predaji robe odgovara po danu zakašnjenja u iznosu koji
odgovara 1/10 vozarine, a najviše do 1/3 nezavisno od toga da li je korisnik prevoza
pretrpeo,ili nije, neku štetu što ovom obliku obaveštenja daju pravnu prirodu penala. Ako
korisnik dokaže da mu je zakašnjenjem pričinjena šteta, prevozilac je tada dužan da je
nadoknadi u visini dokazane štete, ali do iznosa koji ne može biti veći od troškova
prevoza.

54. Izdavački ugovor

Izdavački ugovor je pravni posao kojim se jedna ug. strana – autor ili drugi nosilac
autorskog prava obavezue da drugoj strani – izdavaču ustupi,tj. prenese pravo na
umnožavanje autorskog dela štampanjem i na stavljanje u promet tako umnoženih
primeraka dela,a ako se delo prvi put objavljuje i da izdavaču ustupi,tj. prenese pravo na
objavljivanje dela,I da mu ustupi,tj. prenese,ako se delo prevodi ,pravo na prevođenje
svog dela,umnožavanje i stavljanje u promet umnoženog prevedenog dela,a izdavač se
obavezuje da plati naknadu.
Prema sadržini izdavački ugovori se dele na:
1) ‘’Prave’’ izdavačke ugovore – autor stavlja na raspolaganje izdavaču rukopis ili
drugi original autorskog dela već u momentu zaključenja ugovora, ili u kasnije utvrđenom
roku.
2) Izdavački ugovor po porudžbini – izdavač kao naručilac dela organizuje rad na
stvaranju autorskog dela na kome sarađuje više saradnika koji nisu sa njim u radnom
odnosu I gde se on pojavljuje kao nosilac iskorišćavanja autorskog dela.
Ugovor je pismen,ali kada se radi o izdavanju članaka, crteža i drugih priloga u
novinama i periodičnoj štampi dovoljna je usmena saglasnost ugovornih strana.

OBAVEZE IZDAVAČA
1) Obaveza umnožavanja I stavljanja u promet – da u ugovorenom roku umnoži i
stavi u promet.Ako rok nije utvrđen onda u roku od 1 godine.Posledica neispunjenja je da
autor može raskinuti ugovor,tražiti naknadu štete i zadržati primljenu naknadu.Izdavač je
dužan da na vidnom mestu označi autora.Broj umnožavanja ne mora biti utvrđen
ugovorom.U tom slučaju ima pravo samo na jedno umnožavanje.Umnožavanje ne može
da prenese na treće lice bez saglasnosti autora.
2) Obaveza da plati naknadu – utvrđuje se u fiksnom iznosu ili u procentu.Naknada
utvrđena ugovorom mpže se menjati na zahtev autora,ako se korišćenjem dela ostvari
dobit koja je u očiglednoj nesrazmeri sa ugovorenom naknadom.
3) Ostale obaveze – Izdavač je dužan da autoru, po objavljivanju dela, preda određen
broj primeraka besplatno;da autora povremeno obaveštava o prodaji primeraka;…

23
 OBAVEZE AUTORA
1) Obaveza predaje originala primerka autorskog dela – ako to ne učini u
ugovorenom roku izdavač može izjaviti da raskida ugovor i zahtevati naknadu štete zbog
neizvršenja.
2) Obaveza da izdavaču omogući nesmetano korišćenje ustupljenog imovinskog
autorskog prava.

Izdavački ugovor spada u red formalnih i to pismenih ugovora. Što znači da ne

poštovanje pismene forme izdavačkog ugovora ne povlači sobom njegovu automatsku
ništavost već se dejstvo nedostatka propisane forme za izdavački ugovor ima procenjivati
prema opštim pravilima

Izdavački ugovor obuhvata: Imena ugovornih strana,Naslov, odnosno identifikaciju

autorskog dela,Imovinska prava koja su predmet ustupanja, odnosno prenosa na
izdavača,Naznačenje da se radi o isključivom ili ne isključivom ustupanju izdavaču
imovinskih prava koja mu se ustupaju,Sadržinska, prostorna i vremenska
ograničenja prava koje se ustupa,Rok u kome je nosilac autorskog prava dužan da
izdavaču preda uredan rukopis,Rok u kome je izdavač dužan da otpočne sa puštanjem
primeraka dela u promet,Broj izdanja koji je izdavač ovlašćen da izda,Visinu tiraža
jednog izdanja,Rok u kome je izdavač, po iscprljenju tiraža prethodnog izdanja, dužan da
otpočne sa puštanjem u promet primeraka narednog izdanja, ako je no ugovoreno,Izgled
i tehničku opremu primeraka dela.

55. Ugovor o skladištenju robe

(Vidi pod 52)

56.Robne hartije od vrednosti (skladištnica i tovarni list)

Skladisnica je robni dokument koji skladistar izdaje ostavodavcu robe kao potvrdu
da je primio robu na cuvanje i da se obavezao da robu vrati sopstveniku tog dokumenta.
To je isprava koja nosiocu prava svojine (imaocu skladisnice) daje istovremeno i pravo
svojine na robi koja je u njoj naznacena. Glasi po naredbi, te se prenosi pismenom
izjavom o prenosu hartije koja se daje na samoj skladisnici – indosamentom. Skladisnica
se sastoji iz dva dela koja oba moraju biti izdata po naredbi i pozivati se jedan na drugi –
priznanica i zaloznica. Priznanica i zaloznica sadrze podatke o imenu, tj. firmi i nazivu i
sedistu ostavodavca i skladistara, mestu skladista, oznacenje da je isprava skladisnica,
njen broj, datum i mesto izdavanja, vrstu, prirodu i kolicinu robe...

Priznanica – recepis je deo koji je namenjen za prenos svojine na skladisnici, a

zaloznica ili varant zalaganju robe oznacene u skladisnici. Skladisnica se izdaje u jednom
primerku, a stvar je ostavodavca da sa skladisnicom raspolaze jedinstveno ili odvojeno.
Prvo razdvajanje zaloznice mora biti naznaceno u priznanici uz naznaku novcanog
iznosa do koga se roba zalaze i prijavljen od njenog prvog prijemnika skladistaru koji je
duzan da prepise taj prenos u registar. Razdvajanjem zaloznice od priznanice imalac
priznanice sa svoje strane ne gubi ovlascenje da o dospelosti potrazivanja za izdavanje
robe od skladistara zahteva njenu predaju. Skladistar mora od imaoca priznanice da
zahteva isplatu posto je imalac zaloznice ovlascen da realizuje svoje zalozno pravo nad
uskladistenom robom. Navedene osobine skladisnice omogucavaju ucesce na trzistu
uskladistene robe ne samo u cilju prenosa svojine, vec i konstituisanja zaloznog prava
nad robom. Podatke o izdatim skladisnicama belezi skladistar. Skladistari koji ne izdaju
skladisnicu duzni su da izdaju potvrdu o prijemu robe na cuvanje (legitimacioni papir).
Kao hartija od vrednosti skladisnica moze da glasi na ime, donosioca i po naredbi.

Tovarni list:

24
 Posiljalac je duzan da za svaku posiljku preda prevoziocu tovarni list na obrascu
prevozioca. Tovarni list sadrzi – mesto i datum njenog sastavljanja i izdavanja, naziv
uputne stanice, ime i prezime, tj. naziv primaoca i njegovu adresu, naznacenje vrste i
mase stvari, broj kola, ime i prezime, tj. naziv posiljaoca, zig otpremne stanice, prevozne i
druge troskove, spisak isprava koje se prilazu uz tovarni list. Posiljalac je odgovoran za
tacnost podataka i izjava koje je on uneo u tovarni list, kao i za tacnost podataka i izjava
koje je na njegov zahtev uneo prevozilac. Posiljalac i prevozilac mogu sporazumno
odrediti da prevozilac izda tovarni list po naredbi ili na donosioca (prenosivi). Prenosivi
tovarni list potpisuju prevozilac i posiljalac, ili lica koja oni ovlaste. Prenosivi tovarni list po
naredbi prenosi se indosamentom, a prenosivi tovarni list na donosioca predajom.
Tovarni list ustvari sluzi kao dokaz da je roba primljena na prevoz, uz obecanje da se
prevoz uredno i na vreme zavrsi i da se stvari izdaju primaocu na mesto opredeljenja.
Tovarni list se izdaje u tri primerka, prvi se predaje posiljaocu, drugi prati robu, a treci
ostaje kod prevozioca.

57. Banke
Banka je finansijska privredna organizacija koja samostalno obavlja registrovanu
delatnost radi ostvarivanja dobiti. Banka posluje na nacelima likvidnosti, rentabilnosti i
sigurnosti. Ona moze da obavlja depozitne, kreditne i druge bankarske poslove, kao
i da se bavi drugim poslovima koji su utvrdjeni statutom banke u skladu sa zakonom.
Banka se kod nas osniva iskljucivo kao akcionarsko drustvo i ima svojstvo pravnog lica,
samostalno odredjuje svoju unutrasnju organizaciju, raspolaze svojom imovinom u
pravnom prometu, zakljucuje ugovore i vrsi druge pravne poslove u okviru svog predmeta
poslovanja. Za preuzete obaveze odgovaraju svojom imovinom. Banku mogu da osnuju
domaca i strana pravna i fizicka lica (najmanje dva osnivaca). Osnivaju se po
sistemu koncesije (odobrenje nadleznog organa). Za osnivanje potrebno je – zakljuciti
ugovor o osnivanju, obezbediti sredstva za osnivacki kapital i dobijanje dozvole.
Ugovor o osnivanju banke je njen osnivacki akt. Osnivacki kapital banke obezbedjuje se
iz sredstava osnivaca. Novcani deo kapitala nemoze da bude manji od - 1 500 000
dolara u dinarskoj protivvrednosti. Statut je najvisi opsti akt banke.
Organi banke – Osnivaci upravljaju bankom u zavisnosti od visine novcanog uloga.
Organi banke su – skupstina, upravni odbor, nadzorni odbor, direktor i kreditni
odbor.
Poslovanje banke – Banka samostalno obavlja svoju delatnost.
Depozitni poslovi – poslovi primanja i drzanja svih novcanih depozita.
Kreditni poslovi – poslovi uzimanja i davanja kredita.
Emisioni poslovi – poslovi izdavanja hartija od vrednosti i kartica.
Depo poslovi – poslovi cuvanja sredstava i hartija od vrednosti.
Poslovi s efektima – poslovi kupovine i prodaje hartija od vrednosti.
Garancijski poslovi – poslovi izdavanja jemstva sa garancijom.
Banka moze da obavlja i poslove platnog prometa. Banka je duzna da osigura depozite
gradjana i da placa premiju osiguranja.
Imovina banke – cine je osnivacki kapital, rezerve i drugi fondovi. Banke posluju sa
gubitkom ukoliko njen godisnji prihod nemoze da pokrije rashode i druge obaveze. Banka
je nelikvidna ako nema dovoljno novcanih sredstava da izmiri svoje obaveze.
Vrste banaka – Poslovne banke koje obavljaju depozitne poslove, depo poslove, poslove
sa efektivom, garancijske poslove i poslove platnog prometa ; Nacionalne banke se
osnivaju samo u jednoj drzavi; Medjunarodne banke koje se osnivaju medjunarodnim
ugovorom i Emisiona banka koja odgovara za monetarnu politiku i finansijsku disciplinu
(NBJ).

58.Pravni aspekti elektronskog poslovanja

25
Poslovanje preko Interneta, kao specifičnog elektronskog medija, predstavlja ne samo
tehnološku novinu u načinu poslovanja, već i novinu koja postavlja nove zadatke za
pravnu regulativu u ovoj oblasti poslovanja.

Osim novodonetog Zakona o elektronskom potpisu, pravna regulativa zasada ne prati

adekvatno izuzetno brzu ekspanziju ovakvog načina poslovanja, te se na isto primenjuje
postojeća regulativa.

Postojeća pravna regulativa, orijentisana na “klasične” oblike poslovanja, u mnogim

segmentima nema precizna odredjenja prema izuzetnim novinama i specifičnostima
poslovanja preko Interneta, što predstavlja potencijalni generator niza praktičnih
problema koji se postavljaju pred subjekte koji su se opredelili za ovaj način poslovanja.

U tom smislu, identifikujemo četiri oblasti u kojima su više nego nužna nova ili adekvatno
izmenjena zakonska rešenja:

1. Status i registracija privrednih subjekata

2. Promet robe i usluga
3. Platni promet i fiskaliteti
4. Zaštita poslovanja preko interneta

Status i registracija privrednih subjekata

U pogledu statusa i registracije privrednih subjekata, kako pravnih lica ili preduzetničkih
radnji koje obavljaju delatnost (promet robe ili usluga), nema definisanih delatnosti koje
se odnose eksplicitno na poslovanje putem Interneta. Ova okolnost sama po sebi ne bi
izazvala posebne posledice, ali podvodjenje prometa robe ili pružanja usluga putem
interneta pod “klasičnu” šifru delatnosti, može da izazove niz problema u sferi prometa
robe ili usluga, naročito u delu vodjenja obaveznih evidencija.

Naravno, ovde je potrebno precizno razdvojiti stvarni promet robe ili usluga preko
Interneta, od korišćenja Interneta u markentiške svrhe, odnosno vida kataloške prodaje.
U ovom momentu samo mali obim roba ili usluga se faktički prodaje putem Interneta, jer
ona podrazumeva prodaju robe koja nema supstancu (izdavačka delatnost u
elektonskom obliku, razni softveri, internet konsalting i druga roba i usluge koje se mogu
preuzeti elektronskim putem).

Posebno pitanje je veoma raširena pojava distribucije proizvoda i usluga od strane

fizičkih lica putem Interneta. U vezi ove okolnosti, dovoljno je navesti da se legalnim
prometom roba i usluga mogu baviti samo registrovani privredni subjekti (pravna lica i
preduzetnici), dok se sav ostali promet smatra nelegalni prometom, izvršenim od strane
neregistrovanih lica, sa svim zakonskim kosekvencama.

U pogledu fizičkih lica, posebno pitanje je distribucija autorskih dela fizičkih lica –
umetničkih, dizajnerskih, stučno-profesionalnih i sl., ali čija distribucija u suštini ne
predstavlja obavljanje delatnosti, te se i ne registruje kao delatnost. Posebna specifičnost
ovakve distribucije je poreski aspekt - odredjenje u Zakonu o PDV-u, koji oporezuje
odredjenja dobra, pa i imovinska prava, bez obzira da li se ona distribuiraju u formi
registovane ili neregistrovane delatnosti.
Promet robe i usluga

U ovim propisima vezanim za ovu oblast elektronskog poslovanja nije moguće prepoznati
specifičnosti poslovanja preko Interneta, te su potencijalni problemi više nego izvesni.
26
Naprimer, prodaja softvera elektronskim putem, gde ne postoje zalihe, obzirom na
virtuelnu prodaju, a što je u direktnoj suprotnosti i naravno (neprijatno oštro)
sankcionisano zbog neadekvatne evidencije o prometu robe i usluga.

Za očekivati je da se ova oblast uredi Zakonom o elektronskoj trgovini, za koji je stvorena

osnova u Zakonu o elektronskom potpisu (koji nažalost još nije zaživeo u praksi).

Platni promet i fiskaliteti

Platni promet - obaveza pravnih lica i preduzetnika je da sav naplaćen prihod realizuju
putem tekućeg računa, bez obzira na bezgotovinski ili gotovinski način plaćanja. U tom
smislu, putanja sredstava je od manjeg značaja od obaveze da ista moraju biti
evidentirana na tekućem računu, te je korišćenje stranih procesora nužno zlo do
momenta uspostavljanja domaćih instrumenata naplate sa kartica i uopšte plaćanja
elektronskim putem. U ovom momentu se ne mogu isključiti različiti stavovi kontrolnih
organa po ovom pitanju, naročito kada se radi o u suštini unutrašnjem prometu sa
doznakom iz instranstva.

Fiskaliteti – kao verovatno najznačajniji faktor se postavlja pitanje vremena, odnosno

momenta prometa robe i usluga, bitnog za period utvrdjivanja poreske obaveze. To
otvara pitanje evidentiranja (dokazivanja) momenta prometa sa Interneta, kao tehnički i
formalni zahtev, a bez posebnog odredjenja u važećem propisu. Takodje se postavlja
pitanje načina izvršavanja nesporne obaveze, izdavanja fiskalnog računa kupcu –
fizičkom licu.

Carinske procedure i obaveze – jedan od retkih ali svakako dragocenih pomaka u

regulativi je odredjenje WTO Komiteta za vrednost, prema Sporazumu o primeni člana VII
GATT-a, koja je prihvaćena i od strane naših carinskih organa, da se softver za obradu
podataka ne carini. To praktično znači da ako se uvozi softver elektronskim putem
(uključujući i Internet), ne sprovodi se carinski postupak, jer ne postoji supstanca
(predmet uvoza je virtuelan). U slučaju da je softver vezan za nosač podataka (CD,
napr.), onda se carini samo nosač podataka, a ne i softver! Ukoliko u fakturi nije
razdvojena vrednost nosača podataka od vrednosti softvera, gde je ta vrednost značajno
manja od vrednosti softvera, a što je najčešći slučaj, onda carinski organi procenjuju
vrednost nosača podataka prema podacima kojima raspolažu (vrednost praznog nosača
podataka).

Kod prodaje putem interneta stranom kupcu, svakako se radi o izvoznom poslu, sa svim
reperkusijama prema carinskim propisima i propisima o PDV-u.

Zaštita poslovanja preko Interneta

Izuzetno složeno pitanje zaštite poslovanja u elektronskom obliku uredjeno je zasada

samo ZAKONOM O ELEKTRONSKOM POTPISU Dalje uredjenje se može očekivati
donošenjem zakona o elektronskoj trgovini, što je u republici crnoj Gori uredjeno
početkom 2005. godine, a takodje i doslednom primenom važećih propisa o zaštiti
autorskih prava, intelektualne svojine i žigovima.

59.Propisi o elektronskom poslovanju u Srbiji

Zakon o elektronskom potpisu koji je donet 14.1.2004. godine.
U prelaznim i završnim odredbama predviđeno je da će nadležni državni organi u roku od
tri meseca doneti podzakonske akte neophodne za sprovođenje Zakona. Iz osnovnih
odredaba Zakona proizlazi da se sadržina Zakona o elektronskom potpisu odnosi na
upotrebu elektronskog potpisa u pravnim poslovima i drugim pravnim radnjama, kao i na
27
prava, obaveze i odgovornosti u vezi sa elektronskim sertifikatima. Sa druge strane
osnovne odredbe određuju i domen primene Zakona i to: na opštenje( komunikaciju)
organa, opštenje organa i stranaka, dostavljanje i izradu odluke organa u elektronskom
obliku u upravnom, sudskom i drugom postupku pred državnim organom .

Član 2. određuje značenje pojedinih izraza u Zakonu:

"Elektronski dokument" – je dokument u elektronskom obliku koji se koristi u
pravnim poslovima, pravnim radnjama ili u postupku pred državnim organom;
''Elektronski potpis" - skup podataka u elektronskom obliku koji su pridruženi ili su
logički povezani sa elektronskim dokumentom i koji služe za identifikaciju potpisnika;
"Kvalifikovani elektronski potpis" - elektronski potpis kojim se pouzdano garantuje
identitet potpisnika, integritet elektronskih dokumenata, i onemogućava naknadno
poricanje odgovornosti za njihov sadržaj;
"Sredstva za formiranje elektronskog potpisa" - tehnička sredstva (softver i
hardver) koja se koriste za formiranje elektronskog potpisa;
"Sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa" - sredstva za
formiranje elektronskog potpisa koja ispunjavaju uslove utvrđene ovim zakonom;
''Podaci za proveru elektronskog potpisa" - podaci, kao što su kodovi ili javni
kriptografski ključevi, koji se koriste za proveru i overu elektronskog potpisa;
"Sredstva za proveru elektronskog potpisa" - tehnička sredstva (softver i hardver)
koja služe za proveru elektronskog potpisa,
"Sredstva za proveru kvalifikovanog elektronskog potpisa" - sredstva za proveru
elektronskog potpisa koja ispunjavaju uslove utvrđene ovim zakonom;
"Elektronski sertifikat" - elektronski dokument kojim se potvrđuje veza između
podataka za proveru elektronskog potpisa i identiteta potpisnika;
"Kvalifikovani elektronski sertifikat" - elektronski sertifikat koji je izdat od strane
sertifikacionog tela za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata i sadrži podatke
predviđene ovim zakonom;
"Korisnik" - pravno lice, preduzetnik, državni organ, organ teritorijalne autonomije,
organ lokalne samouprave ili fizičko lice kome se izdaje elektronski sertifikat;
"Sertifikaciono telo" - pravno lice koje izdaje elektronske sertifikate u skladu sa
odredbama ovog zakona.

Dokumenti izdati u elektonskom obliku imaju istu dokaznu snagu kao i pisani
dokumenti. Od opšteg principa jednake dokazne snage izuzimaju se; pravni poslovi
prometa nepokretnosti, pravni poslovi naslednog prava, ugovori o doživotnom
izdržavanju, ugovore koji uređuju imovinske odnose supružnika, ugovori kojima se
raspolaže imovinom lica koja su lišena poslovne sposobnosti, ugovori o poklonu kao i svi
drugi ugovori za koje je izričito propisano da se za njihovu punovažnost zahteva
upotreba pisanih dokumenata i svojeručnog potpisa.
Da bi dokument u elektronskom obliku bio punovažan neophodno je da obezbeđeno
čuvanje tog dokumenta na odgovarajući način. Pre svega, dokument mora da bude
sačuvan u obliku u kome je primljen, mora da bude dostupan za kasniju obradu, da oblik
u kome je sačuvan omogućava identifikaciju nastanka dokumenta, da tehnologija čuvanja
omogućava utvrđivanje svih izmena.
Elektronskom dokumentu se ne može osporiti punovažnost ili dokazna snaga
samo zbog toga što je u elektronskom obliku. Ovaj propis uspostavlja razliku u
pogledu dokazne snage između elektronskog potpisa i kvalifikovanog elektronskog
potpisa. Elektronski potpis može imati pravno dejstvo i može se koristiti kao dokazno
sredstvo u zakonom uređenom postupku, osim kada se posebnim zakonom zahteva da
samo svojeručni potpis ima pravno dejstvo i dokaznu snagu.

28
60.Kompjuterski kriminal
Istorijat
1.Prvi evidentirani slučaj kompjuterskog kriminala u SAD datira iz 1958. godine.
2.Prvi slučaj gonjen na federalnom nivou bio je izmena bankarskih zapisa (slogova) i
desio se 1966. godine.
3.Prvi slučaj u Nordijskim zemljama zbio se 1968. godine radilo se o tipičnoj softverskoj
krađi.

Godine 1983. radnici SUP-a Pula uhapsili su dvojicu radnika Istarske banke u Puli zbog
toga što su '' izveli malverzaciju na računaru'' kojom su nameravali ošteti Banku za 1o
onadašnjih milijardi. Naime, osumnjičeni su otvorili 11 fiktivnih štednih knjižica na koje je
pripisana kamata tako da je početni saldo sa pripisanim kamatama davao novo stanje. Ovo
je bio prvi otkriveni slučaj kompijuterskog kriminala u bivšoj SFRJ.

Pojam

Različiti nazivi se koriste za ovaj oblik kriminala: kompjuteriski kriminal,kompjuterske

prevare, kompjuterske zlopotrebe, kriminal podržan koppjuterom, kriminal povezna
kopijuterom
. Sa razvojem informacionih tehnologija dolazi do burnog razvoja kompjuterskog kriminala
tako da on nije zaokružena pojmovna kategorija.

Moguće definicije: a) Svaki napad na dobra povezna sa automatskom obradom

podataka. b) Svaki oblik inkrimisanog ponašanja u kome se računarski sistem
pojavljuje kao sredstvo izvršenja ili kao objekat k.d. ukoliko se delo ne bi moglo
drugačije izvršiti i imalo bi bitno drugačije karakterstike.

Oblici ispoljavanja kompjuterskog kriminala

Krađe ( može se izvršiti protvpravnim oduzimanjem tuđe stvari robe, podtaka, lozinke,
kodova i sl.) Kod nas je protivpravno oduzimanje tuđe stvari , bilo koje vrste, sankcionisano
krivičnim delom Krađa iz člana 165. KZ RS. Specijalno krivično delo koje sankcioniše
oštećenje računara, računarskih programa ili računara , što može da se izvrši i oduzimanjem
računarskih komponenti prediviđeno je čl 186b KZ RS pod nazivom Računarska sabotaža.
Krađe kompjutera i njihovih komponenti pričinjavaju ogromne štete.
U 1995. godini, u Evropi, šteta pričinjena krađom čipova iznosila je 9 milijardi $ .
Anonimnost koja vlada na Internetu čini ga idelnim za prodaju ilegalne robe, pa i kompjutera.

Prevare ( lažno prikazivanje činjenica ili prećutkivnje činjenica čime se drugo lice dovodi
ili održava u zabludi u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi) Krivično
zakonodavstvo RS predviđa posebno krivično delo . Računarska prevara koje u suštini
predstavlja posebnu vrstu klasičnog krivičnog dela Prevara iz čl. 171. KZ RS .
Računarske prevare su čest oblik kompjuterskog kriminala. U Njujorku 42 službenika su
fiktivnim isplatama prisvojili 250000,oo$. Penzioni fondovi su meta prevara, kroz isplate
preminulim prenzionerima.

Pronevere (manipulaciju podacima u cilju sticanja koristi za lice )Računarske pronevere

su takođe kod nas obuhvaćene krivičnim delom Računarska prevara. Načini izvršenja su
razlititi npr. falsifikovanje knjigovodstvene dokumentacije, kreiranje fikzivnih platinih spiskova
i sl.

Falsifikovanje (stvaranje lažnih ili preinačavanje pravih dokumenata) Ukoliko se

preinačavaju pravi ili stvaraju lažni dokumenti koji imaju krakter isprave u našem
zakonodavstvu bi se radilo o krivičnom delu Falsifikovanje Isprave. (često se falsifikuje i
29
elektronska pošta primer: slučaj sa Univerziteta Viskonsin, gde je putem elektronske pošte
razaslato falsifikovano pismo o ostavci rektora ili slučaj grupe od 30 studenata Univerziteta
u Kaliforniji koja je menjala stepen školske spreme upisan u dipome i takve diplome
prodavala.

Iznude (pribaljanje protivpravne imovinske koristi iznuđivanjem koristi od drugog) Kod nas
je ponašanje u kome neko pribavlja protivpravnu imovinsku korist silom ili ozbiljnom
pretnjom sankcionisano krivičnim delom Iznuda iz. 180. KZ RS.
( primer: Hakeri su tražili od 4 londonske banke znatnu sumu novca u zamenu za
informaciju kako su u šli u njihov računarski sistem).

Ucene pribavljanje protivpravne imovinske koriste pretnjom da će otkriti nešto što škodi
časti i ugledu. Prema opisu krivičnog dela ucena iz 18 1KZ RS ovo k.d se može izvršiti i
elektronskim putem.
Narušavanje privatnosti ( primer 1994. bivši poslanik grčke patrije Nova Demokratija
prodavao je svakom kandidatu za poslasnika iz izborne jedinice Atina podatke o 50000
birača u toj izbornoj jedinici. Kalifornijska policija je uhapisla muškarca koji je kreirao i
objavio oglas u ime jedne žene na Internetu opisujući je da kao osobu koju uzbuđuje
silovanje , nako toga u kratkom vremnu šest muškaraca se pojavilo pred vratima stana te
osobe javljajući se na oglas) Krivično zakonodavstvo R Srbije predviđa niz krivičnih dela
koja za svoju posledicu imaju narušavanje privatnosti ( npr Neovlašćeno objavljivanje ,
tuđeg spisa, portreta, fotografije , filma ili fonograma iz čl 71a KZ RS, Uvreda, Kleveta ) Sva
krivična dela koja narušavaju privatnost mogu da budu izvršena i putem interneta.

Haking narušavanje sistema zaštite i neovlašćeni upadi u tuđe informacione sisteme.

Krivično delo iz čl 186Đ KZ RS pod nazivom Neovlašćeni pristup zaštićenom računaru ili
zaštićenoj računarskoj mreži.

Stvaranje i distribucija računarskih virusa Pravljenje i unošenje raunarskih virusa

186v.

Piratstvo sofvtera. U Srbiji popisano posebno krivično delo članom 183a KZ RS

pod nazivom Neovlašćeno korišćenje autorskog i drugog srodnog prava kojim se upravo
inkriminiše piratstvo softvera. Radnja izvršenja k.d. se sastoji u neovlašćenom iskorišćavanju
tuđeg autorskog ili srodnog prava koje je zaštićeno zakonom. Teži oblik ovo krivčnog dela
predviđen je u stavu 2. čl. 183a KZ RS kojim se predviđa strože kažnjavanje neovlašćeno
iskorišćavanje tuđeg autorskog ili srodnog prava kojim je pribavljema protivpravna imovinska
korsit. Kod ovog krivičnog dela veliki problem predstavlja to što većina ljudi ne smatra
kopiranje ilegalnim aktom. ( npr. Disk vredan 2,5$ sadržavao softver za kompijutersku
grafiku vredan 2-5 milona $ ukraden na Američkom Instituta za Arhitekturu -Feniks Arizona
1984)

Krađa računarskih usluga

Ovo je takođe čest oblik komputerskog kriminala i sastoji se u neovlašćenom korišćnju

pojednih računarskih usluga.

Primeri kopjuterskog kriminala preduzeti iz knjige ''Komputerski kriminal'' autora

Slobodana R. Petrovića, Beograd 2000.

30
31