Kako je veliki srpski novinar opisao smrt vojvode Petka Ilića i njegovih četnika, navisovima iznad Pčinje
SAMRTNO KOLO ČETNIČKO
piše: Stanislav Krakov
Poljubili su se. Zatim obrazovali krug, klečeći jedan kraj drugog, zagrljeni kao u kolu.Mali Denko je zapalio fitilj... Strašan tresak, kamen i dim razneli su samrtno kolokomitsko. Turci ih, žive, neće uhvatitiOdela vlažnog, natopljenog rosom u providnoj jutarnjoj magli, sedam četnika probuđenihsvitanjem leno je protezalo umorne udove. Svaku noć su na drugome planinskom vrhu prenoćište tražili. Potere dignute još od Čelopečke bitke neprekidno su kroz šume prolazile. Sam sa četom u Pčinji, mladi vojvoda Petko Ilić uvek im je vešto izmicao.Sklonio se sada u šumu kozjačku više Svetog Oca Prohora, zadovoljan što je juče i prekjuče i svakog dana od kako je Savatije ostavio da četu vodi, srećno izbegao askerima.Ležao je probuđen sa rukama pod glavom i gledao u vlažno lišće, drhtavo i svetlo naranom suncu i jedan mali komad neba koji su široke grane uokvirile. Odjednom ga jetrgao tihi pisak kao pesma tetreba. Skočio je i šest njegovih drugova stajalo je većspremno sa oružjem. Stražar je sa ivice proplanka javljao ptičijim glasom opasnost kojase bližila. Od manastira se duga vojnička povorka penjala.Jedan za drugim, bliski, bez reči, pohitali su četnici ka Bukovljanskoj šumi da pregazePčinju i da se široke, neprovihodne staračne gore dohvate. Njihov hitri hod je puščanivihor zaustavio. I sa te strane askeri su dolazili vičući i pucajući. Nestrpljive komite dočekivale su već prve askere, koji su se neoprezno pojavljivali izadrveća, pljuskom usijanog čelika.Grmljava na planinskom vrhu pod vedrim nebom ispunjavala je nemirom i teškomslutnjom sva srca u Pčinji.Kada se za trenutak odjek baruta utišao, kao kliktanje orla raznosio se nad vrhovimadrveća kroz sveži zrak glas Petkov koji se rugao prkosno sultanu i Turcima, veseliočetnike i pevao. Sva je planina njegovim glasom odjekivala.Po podne osušeno žeđu njegovo grlo je umuklo. Na stenama nije bilo više vlage da je popiju, u torbama nije bilo hleba. Četnici su između dva hitca grizli komadić voska kojisu zajedno sa bombama nosili.I puške su se sve ređe javljale. Zabrinuto su drugovi Petkovi tražili poslednje metke po
redenicima i taračugama. Kada se sumrak već približio, nad vrhom brega zavladala jetišina. Samo su još zalutala zrna udarajući o stene prštala. Ni jednog kuršuma Petkovadružina nije više imala.Ohrabreni, puzeći između drveća i kamenja, askeri su se vrhu brega primicali. Zaklonjeniiza debelih stabala, pozivali su komite na predaju.Prva večernja zvezda zablistala je na nebu. Još jedna za njom obasjala je vrh brega i poletela ka šumi. Četnici su bacili prvu bombu. Plamen je osvetlio senke i gvožđe je udivljem vrisku kidalo stabla i tela. Pred strašnim komitskim žarištem uzmakli su askeri.Petko je pogledao svoje drugove. Svi su tu bili oko njega. bliski, svih sedam: Manasija Nikolić, Đoša Beljanovče, Koce Janković, Mihajlo iz Košine, Božin iz Otljana, Anđel izČetiraca, svi bledi i odlučni, svi potamneli od zemlje i baruta, svi mladi. Ni jedan nijeimao više od dvadeset godina. Denko Kumanovče, najmlađi, još nije napunio niosamnaest.Dugo je on molio protu Taška, koga je uvek vozio fijakerom od varoši do stanice kada jeiz Kumanova za Skoplje išao:-A, bre, gospodin proto, prati me u četa.Kada su mu se prota i učitelj Šarplaninac na to smejali, on je skoro kroz suze govorio:- More, bre, pratite me, pa će vidite koj sam.- Neka ga đavo nosi, rekao je jednog dana prota, neraspoložen i uznemiren bliskomsmrću i pretnjama egzarhijskim. Neka ide.Denko je otišao u četu rešen da reč održi. Sada je došao trenutak da pokaže ko je.Poslednju bombu on je u rukama držao.Petko je pogledao drugove. Sreo je u njihovim očima istu divlju odlučnost, neustrašivurešenost kao kod bogova. Razumeli su se pogledom. Silnim udarcima o stene na komađesu polomili oružje. Samo je Petko skrivao o pojasu revolver koji mu je Savatije poklonio.Kratka tišina pokrila je vrh i uplašene Turke. Brzo su prilazili četnici jedan drugome iljubili se. Primakli su se blisko u krug i popadali na kolena. Svaki je ruke drugu naramena stavio. U sredini je klečao mali Denko, fijakerista iz Kumanova, i udarao ukresivo.Sudbonosni fijuk zapaljenog fitilja prostrujio je kroz sva ustreptala srca mladićska. Još suse jednom brzo, kroz poslednji osmeh pogledali. Samo su se ruke jače upile u drugarskaramena i strašan tresak, plamen i dim razneo samrtno kolo komitsko.
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
More From This User
Notes
Load more
