Medijsko Prav0 2010 FPN 15 02 10 Fin

UNIVERZITET U BEOGRADU
FAKULTET POLITIČKIH NAUKA
MEDIJSKO PRAVO
I POLITIKE
dr Dejan Milenković
Dejan Milenković  Medijsko pravo i politike
Beograd, februar 2009.
II
SADRŽAJ
PREDAVANJE PRVO
SLOBODA IZRAŽAVANJA I PRAVO
MEDIJA
1.1. SLOBODA IZRAŽAVANJA U MEĐUNARODNIM

DOKUMENTIMA
1.2. PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA I
KOJE SE ODNOSE NA SLOBODU IZRAŽAVANJA
1.2.1. Opšti osvrt na praksu i presude Evropskog suda
1.2.2. Presuda Lingens&Austrije (1986)
1.2.3. Thorgeirson & Islanda (1992)
1.2.4. Prager and Oberschlick & Austrija (1995)
1.2.5. Mc Vicar & UK (2002)
1.3. DOKUMENTI SAVETA EVROPE KOJI SE ODNOSE NA SLOBODU
IZRAŽAVANJA
1.3.1. Opšti osvrt na dokumente Saveta Evrope koji se odnose na slobodu
izražavanja
1.3.2. Rezolucija (74) 26 o pravu na odgovor – položaj pojedinca u odnosu
na štampu
1.3.3. Preporuka br. R (94) 13 o merama za promovisanje transparentnosti
medija
1.3.4. Preporuka br. 7 (2000) o pravu novinara da ne otkriju svoje
izvore informacija
1.3.5. Preporuka br. R (2000) 23 o nezavisnosti i funkcijama regulatornih
tela u oblasti radiodifuzije
1.3.6. Preporuka br. R (96) 10 o garantovanju nezavisnosti javnog
radiodifuznog servisa
1.4. ZAKONSKO REGULISANJE RADA MEDIJA
1.4.1. Nužnost i potreba zakonskog regulisanja rada medija
1.4.2. Specifična zakonska regulacija elektoronskih medija
1.5. ODNOS MEDIJSKOG PRAVA I ETIČKIH STANDARDA
NOVINARSKE PROFESIJE
1.4.1. Samoregulacija medija
1.4.2. Standardi profesionalnog postupanja Međunarodne
federacije novinara
PREDAVANJE DRUGO
MEDIJSKO PRAVO U SRBIJI
2.1. MEDIJSKO PRAVO I MEDIJI U POSLEDNjOJ DEKADI

20. VEKA U SRBIJI
2.2. MEDIJSKO PRAVO I MEDIJI NAKON 2000. GODINE
2.3. SLOBODA IZRAŽANJA I PRAVO MEDIJA U USTAVU
REPUBLIKE SRBIJE
III
2.4. MEDIJSKI ZAKONI: ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU

2.4.1. Osnovni principi Zakona o javnom informisanju
2.4.2. Pojam ajvnog glasila, impresum, registracija i zabrana distribucije
informacija
2.4.3. Posebna prava i obaveze u javnom informisanju i prava lica na koje
se informacija odnosi
PREDAVANJE TREĆE
MEDIJSKO PRAVO U SRBIJI
3.1. MEDIJSKI ZAKONI: ZAKON O RADIODIFUZIJI

3.1.1. Opšti osvrt na donošenje i implementaciju Zakona o radiodifuziji
3.1.2. Republička radiodifuzna agencija
3.1.3. Javni radiodifuzni servis
3.1.4. Radio i/ili televizijske stanice lokalnih i regionalnih zajednica –
lokalni javni servisi
3.2. MEDIJSKI ZAKONI: ZAKON O SLOBODNOM PRISTUPU
INFORMACIJAMA OD JAVNOG ZNAČAJA
3.2.1 Sloboda pristupa informacijama
3.2.2. Osnovne karakteristike Zakona oslobodnom pristupu informacijama
3.2.3. Problemi u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama
3.3. MEDIJSKI ZAKONI: ZAKON O OGLAŠAVANJU
3.3.1. Osnovne karakteristike Zakona o oglašavanju
3.3.2. TV i radio oglašavanje kao načini oglašavanja
3.3.3. Druge značajnije odredbe utvrđene Zakonom o oglašavanju
3.4. DRUGI ZAKONI RELEVANTNI ZA MEDIJSKO PRAVO
3.4.1. Krivični zakonik – depenalizacija uvrede i klevete
3.4.2. Zakon o obligacionim odnosima – povreda časti i ugleda i naknada
štete
PREDAVANJE ČETVRTO
POJEDINI PRAVNI I ETIČKI INSTITUTI KOJI SE
ODNOSE NA SLOBODU IZRAŽAVANJA:
PRINCIP ISTINITOSTI
4.1. MEDIJSKE KAMPANJE I NAČELO ISTINITOSTI

4.1.1. Pravni standardi načela istinitosti i Savet Evrope
4.1.2. Presuda Wille & Liechenstin
4.2. PRINICIP ISTINITOSTI U SRPSKOM POZITIVNOM PRAVU
4.3. PRINCIP ISTINITOSTI KAO ETIČKO PRAVILO
4.3.1. Istina kao etički standard
4.3.2. Slučaj Ven Ho Li & New York Times
4.4. MEDIJSKA SLIKA U SRBIJI
4.4.1. Opšti osvrt
4.4.2. Slučaje Mirko Puhalek & Press
IV
PREDAVANJE PETO
POJEDINI PRAVNI I ETIČKI INSTITUTI KOJI SE
UVREDA I KLEVETA
5.1. UVREDA I KLEVETA – OPŠTI OSVRT

5.2. PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA
5.2.1. Opšti osvrt na praksu Evropskog suda koja se odnosi na uvredu i
klevetu
5.2.2. Presude Evropskog suda koje se odnose na uvredu i klevetu
5.2.3. Oberschlick (br.2) protiv Austrije
5.2.4. Dalban & Rumunije
5.2.5. Grinberg & Rusije
5.2.6. Tolstoy Miloslavsky & UK
5.3. ETIČKI STANDARDI I NJIHOV ZNAČAJ ZA
SPREČAVANJE UVREDE I KLEVETE
5.4. UVREDA I KLEVETA U PRAVNOM SISTEMU SRBIJE
5.4.1. Opšti osvrt na zakonski okvir uvrede i klevete u Srbiji
5.4.2. Krivična odgovornost i krivična sankcija za uvredu i klevetu
(uvreda i kleveta kao krivično delo)
5.4.3. Građanska odgovornost i naknada štete za povredu časti i
uvreda – „građanska“ uvreda i kleveta
5.4.4. Prekršajna odgovornost prema Zakonu o javnom informisanju
5.5. SUDSKA PRAKSA ZA UVREDU I KLEVETU (POVREDU
ČASTI I UGLEDA) U SRBIJI
5.5.1. Opšti osvrt na sudsku praksu
5.5.2. Slučaj Dmitar Šegrt & Željko Bodrožić (Kikindske)
5.5.3. Slučaj Irinej Bulović & Zoran Petakov
5.5.4. Slučaj Dobrica Ćosić & Danas
5.5.5. Ljubiša Radulović & Mirjana Petković
DODATAK: SLUČAJ BODROŽIĆ PRE KOMITETOM ZA
LJUDSKA PRAVA UN
PREDAVANJE ŠESTO
POJEDINI PRAVNI I ETIČKI STANDARDI KOJI SE
ZAŠTITA ANONIMNOG IZVORA
6.1. PRAVNI STANDARDI ZAŠTITE ANONIMNOG IZVORA

6.1.1. Standardi saveta Evrope koji se odnosi na anonimne izvore -
opšti osvrt i Preporuka R 7 (2000) o pravu novinara da
ne otkriju svoje izvore
6.1.2 Praksa Evropskog suda za ljudska prava -Presuda Godween & UK
6.2. PRAVNI STANDARDI ZAŠTITE ANONIMNOG IZVORA U SRBIJI
V
6.3. ANONIMNI IZVOR KAO ETIČKO PRAVILO

6.2.1. Korišćenje informacija anonimnog izvora i etički standard
6.2.2. Slučaj Arkansas & Democrat-Gazette u SAD
6.2.3. Slučaj Afera Votergejt – predsednik Nikson & Vašington Post
PREDAVANJE SEDMO
ODNOSE NA SLOBODU IZRAŽAVANJA
PRETPOSTAVKA NEVINOSTI
7.1. PRAVNI STANDARDI SAVETA EVROPE KOJI SE ODNOSE
NA PRETPOSTAVKU NEVINOSTI
7.1.1. Preporuka R (2003) 13 o pružanju informacija koje
se odnose na krivične postupke putem medija
7.1.2. Praksa Evropskog suda za ljudska prava –
Verlags GmbH & Austrije (2000)
7.2. PRAVNI STANDARDI PRETPOSTAVKE NEVINOSTI U
SRPSKOM POZITIVNOM PRAVU
7.2.1. Zakon o javnom informisanju
7.2.2. Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku
7.3. PRETPOSTAVKA NEVINOSTI KAO ETIČKO PRAVILO
7.3.1. Pretpostavka nevinosti kao etički standard
PREDAVANJE OSMO
GOVOR MRŽNJE I ZABRANA DISKRIMINACIJE
U MEDIJIMA
8.1. OPŠTI OSVRT NA GOVORU MRŽNJE

8.2. MEĐUNARODNI DOKUMENTI KOJI SE ODNOSE NA
ZABRANU DISKRIMINACIJE I GOVOR MRŽNJE –
UJEDINJENE NACIJE
ZABRANU DISKRIMINACIJE I GOVORA MRŽNJE –
SAVET EVROPE
8.3.1. Opšti osvrt na dokumente Saveta Evrope
8.3.2. Preporuka R (97) 20 o govoru mržnje i Preporuka R (97) 21 o
medijima i promovisanju kulture tolerancije Komiteta ministara
Saveta Evrope
8.3.3. Preporuke i smernice Evropske komisije protiv rasizma i
netolerancije (ECRI)
8.4. PRESUDE MEĐUNARODNIH SUDSKIH I DRUGIH
INSTITUCIJA KOJE SE ODNOSE NA ZABRANU
DISKRIMINACIJE I GOVOR MRŽNJE
VI
8.4.1. Presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugolsaviju i

Ruandu – Haški tribunal
8.4.2. Presude Evropskog suda za ljudska prava
8.4.2.1. Kuhnen & Germany (1998)
8.4.2.2. Slučaj D.I & Germany (1996)
8.4.3. Konstatacije Komiteta za ljudska prava UN – Slučaj
Robert Forison & Francuske
8.5. UPOREDNO ZAKONODAVSTVO U EVROPI
8.6. PRESUDE SUDOVA U POJEDINIM EVROPSKIM ZEMLJAMA
8.7. ZLOČIN MRŽNJE I IDEOLOŠKI, POLITIČKI I KRITIČKI
STAV
8.7.1. Zločin mržnje
8.7.2. Ideološki, politički i kritički stav
8.8. USTAVNI I ZAKONSKI OKVIR ZABRANE DISKRIMINACIJE
ZABRANE GOVORA MRŽNJE U REPUBLICI SRBIJI
8.8.1. Ustav Republike Srbije
8.8.2. Govor mržnje i zabrana diskriminacije u srpskom zakonodavstvu
8.8.3. Pojedine izjave u medijima za vreme ratnih sukoba u Srbiji i
stavovi Evropskog suda u pravima i obavezama novinara u
situacijama napetosti i sukoba
8.8.4. Presuda za govor mržnje prema Zakonu o javnom informisanju
Inicijativa mladih & Glasa javnosti
PREDAVANJE DEVETO
PRAVO NA PRIVATNOST I MEDIJI
9.1. OPŠTI OSVRT NA PRAVO NA PRIVATNOST (PRIVATAN I

PORODIČAN ŽIVOT) U MEDIJSKOM KONTEKSTU
9.2. ŠIRINA I ZNAČENJE PRAVA NA PRIVATNOST
9.3. USTAVNI I ZAKONSKI OKVIR PRAVA NA PRIVATNOST
9.3.2. Zakon o javnom informisanju i pravo na privatnost
9.3.3. Drugi zakoni koji se odnose na pravo na privatnost
9.4. PRAKSA I PRESUDE EVROPSKOG SUDA I DOKUMENTI
SAVETA EVROPE U VEZI SA PRAVOM NA PRIVATNOST
9.4.1. Karolina od Monaka & Nemačke
9.4.2. Preporuka br. R (2003) 13 o pružanju informacija koje se odnose
na krivične postupke putem medija
9.5. DOMAĆA SUDSKA PRAKSA
9.5.1. Jelena i Mihajlo Lajf Jovanović & Press
9.6. ODLUKE SAVETA NOVINARA ŠVEDSKE KAO DEO PROCESA
SAMOREGULACIJE
PREDAVANJE DESETO
ULOGA MEDIJSKIH REGULATORNIH TELA:
SLOBODA I NADZOR
VII
(izvod iz rada Jelene Surčulije)
10.1. ULOGA MEDIJSKIH REGULATORNIH TELA I OPŠTI

ZAKONSKI OKVIR
10.2. IMENOVANJE, SASTAV I FUNKCIONISANJE REGULATORNIH
TELA
10.3. FINANSIRANJE REGULATORNIH TELA
10.4. SLOBODA I ODGOVORNOST RADIODIFUZNIH
REGULATORNIH TELA
10.4.1. Opšti osvrt i preduse Evropskog suda u vezi sa radom regulatornih
tela u oblasti radiodifuzije
10.4.2. Ozgur Radyo-Ses Radyo Televizion Zayin Yapim Ve Tanitum
A.S.& Турске”
10.4.3. Nur Radyo Ve Televizyon Yayıncılıgi A.S. & Turske
10.4.4. Glas Nadežda EOOD i Elenkov & Bugarske
PREDAVANJE JEDANAESTO
ULOGA JAVNOG SERVISA: KAKO
OBEZBEDITI JAVNI SERVIS
(izvod iz rada doc. Radeta Veljanovskog)
11.1. OPŠTI OSVRT NA POJAM „JAVNI SERVIS“

11.1.1. Istorijski osvrt na nastanak pojma „javni servis“
11.1.2. Javni servis – nastanak novog pristupa
11.2. EVROPSKI REGULATORNI „OKVIR JAVNOG SERVISA“
11.2.1. Opšti osvrt na evropski regulatorni okvir
11.2.2. Najznačajniji dokumenti pojedinih evropski i međunarodnih
organizacija koje se odnose na javni servis
11.3. RADIODIFUZIJA U TRANZICIJI – PRIMERI IZ REGIONA
11.3.1. Nastanak javnih servisa nakon raspada bivše Jugoslavije
11.3.2. Javni servis u Hrvatskoj
11.3.3. Javni servis u Bosni i Hercegovini
11.4. JAVNI SERVIS U SRBIJI
PREDAVANJE DVANAESTO
AUDIOVIZUELNA POLITIKA EVROPSKE UNIJE
(Izvod iz rada Dr Karola Jakuboviča)
12.1. OPŠTI OSVRT

12.2. OSNOVNI CILJEVI I PRINCIPI AUDIOVIZUELNE
POLITIKE EU
12.3. REGULATORNI OKVIR
12.3.1. Opšti osvrt na regulatorni okvir
12.3.2. Minimum standarda u TV uslugama
12.3.3. Pravila konkurencije
12.4. PITANJE EVROPSKOG PRISTUPA JAVNIM SERVISIMA
VIII
12.5. ZAŠTITA MALOLETNIKA I LJUDSKOG DOSTOJANSTVA

12.6. MERE PODRŠKE ZA PROMOVISANJE RAZVOJA
AUDIOVIZUELNE INDUSTRIJE EVROPSKIH SADRŽAJA
12.7. RAZVOJ INFORMACIONOG DRUŠTVA
12.8. SPOLJNOPOLITIČKA DIMENZIJA AUTIOVIZUELNE
POLITIKE EU
PREDAVANJE TRINAESTO
SAMOREGULACIJA I SAVETI ZA ŠTAMPU
(izvod iz publikacije: Sloboda i odgovornost – Očuvanje
slobode izražavanja putem medijske samoregulacije, Article 19, 2005)
13.1. SAVET NOVINARA U PRAKSI ŠVEDSKE, NEMAČKE

I UJEDINJENOG KRALJEVSTVA - OPŠTI OSVRT
13.2. PROBLEMI I DILEME – SAVETI SASTAVLJENI OD
PREDSTAVNIKA MEDIJA ILI MEŠOVITIH ČLANOVA
13.3. FINANSIRANJE, NEZAVISNOST I PROPAGIRANJE
SLOBODE IZRAŽAVANJA
13.4. SAMOREGULACIJA MEDIJA U ŠVEDSKOJ
13.4.1. Savet novinara Švedske
13.4.2. Promena koncepta – Ombudsman za medije i Savet novinara
13.4.3. Slučajevi pred Savetom novinara Švedske
13.4.4. Opažanja
13.5. SAMOREGULACIJA MEDIJA U NEMAČKOJ
13.5.1. Savet novinara Nemačke
13.5.2. Slučajevi pred Savetom novinara Nemačke
13.5.3. Opažanja
13.6.SAMOREGULACIJA MEDIJA U UJEDINJENOM KRALJEVSTVU
13.6.1. Generalni savet novinara
13.6.2. Komisija za pritužbe na rad medija
13.6.3. Slučajevi pred Komisijom za pritužbe na rad medija
13.6.4. Opažanja
13.6.5. Skrajnuti novinari
13.6.6. Pristup padu poverenja javnosti u medije
U okviru ovih predavanja biće bliže analizirane i sledeće teme:
SLOBODAN PRISTUP INFORMACIJAMA

I MEDIJI
MEDIJI I OGLAŠAVANJE
MEDIJSKO IZVEŠTAVANJE O
SUDSKIM POSTUPCIMA
MEDIJI I MALOLETNA LICA
IX
PRAVO NA ODGOVOR I PRAVO

NA ISPRAVKU
MEDIJI I TAJNOST
INFORMACIJA
VAŽNA NAPOMENA:
Ova skripta su samo delimično rezlultat rada priređivača.
Prvih devet tema, odnosno predavanja, analizirao je i napisao priređivač.
Teme od 10 do12 su autorski radovi pomoćnice ministra za telekomunikacije i

informatičko društvo mr Jelene Surčulije, doc. dr Radeta Veljanovskog i eksperta
UNESCO-a dr Karola Jakuboviča. Radovi su objavljeni u časopisu Srpska pravna
revija, u broju 7/2008 – Medijske regulative čiji je izdavač udruženje građana Pravni
forum. Radovi navedenih autora su u izvesnoj meri skraćeni i prilagođeni potrebama
ovih skripta.
Tema br. 13 je izvod iz publikacije: Sloboda i odgovornost – Očuvanje slobode

izražavanja putem medijske samoregulacije. Reč je o publikaciji Globalne mreže za
slobodu izražavanja - međunarodne nevladine organizacije Article XIX, koja je kroz
zajednički projekat za ovom međunarodnom organizacijom prevela i objavila nevladina
organizacija (udruženje građana) Komitet pravnika za ljudska prava krajem 2005. godine.
Priređivač naročito skreće pažnju da se ovi tekstovi, isključivo radi lakše

dostupnosti studentima neophodnoj literaturi, nalaze u ovoj skripti.
Priređivač
Dr Dejan Milenković
X
XI
PREDAVANJE PRVO
SLOBODA IZRAŽAVANJA I
PRAVO MEDIJA
XII
1. SLOBODA IZRAŽAVANJA I PRAVO MEDIJA
1.1. SLOBODA IZRAŽAVANJA U MEĐUNARODNIM

DOKUMENTIMA
Sloboda izražavanja predstavlja deo korpusa tradicionalnih političkih i

građanskih prava posebno utvrđenih i uobličenih tokom građanskih revolucija krajem
XVIII veka.Ona je danas potvrđena i najvažnijim dokumenata Ujedinjenih Nacija kao
univerzalne – svetske organizacije i Saveta Evrope kao jedne od najznačajnijih evropskih
regionalnih organizacija.
Aktrivni i obavešteni građani životni su supstrat svakog demokratskog društva.

Poslednjih decenija individualno ljudsko pravo na slobodu izražavanja prošireno je i tzv.
društveno-kolektivnim« pravom građana da »budu informisani« kao i »pravom javnosti
da zna«. Ona je u međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima i ustavima
demorkatskih zemalja kodifikovano ne samo kaopravo građana da šire razičite ideje i
informacije, nego i njihovo pravo da ih primaju.
Sloboda izražavanja danas predstavlja kompleksnu i veoma dinamičnu oblast koja

ima dugu i burnu istoriju koju je izvojevana u između ostalog u velikim bitkama za
slobodu štampe. Pravo da se traže primau i koriste ifnoramcije i ideje je svakako
jedinstvena među drugim slobodama. Ona je, kako je rečeno na prvoj sednici Generalne
skupštine UN, kamen temeljac svih sloboda ka kojima su Ujedinjene nacije usmerene, ili
kako je to formulisao sudija Vrhovnog suda SAD Kardoz, »osova i nezaobilazni uslov
skoro svih ostalih oblika sloboda. Ona prema mišljenju Sloana, određuje sadržinu drugih
sloboda, jer u zemlji u kojoj postoji sloboda izražavanja i u kojoj su mediji slobodni, veća
je verovatnoća da će se druga prava i slobode poštovati. Samim tim, krajnja sankcija za
povredu ljudskih prava je snaga edukovanog javnog mnjenja, a upravo su to štampa i
drugi mediji, koje to javno mnjenje istovremeno i obaveštavaju i edukuju. Osim toga,
slobodni mediji, tamo gde postoje, moćno su sredstvo za ostvarivanje ljudskih prava i na
međunarodnom planu.
U članu 19 Univerzalne deklaracije o pravima čoveka Ujedinjenih nacija (1948)

sloboda mišljenja i izražavanja utvrđena na sledeći način: "Svako ima pravo na slobodu
mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uzmeniravan zbog svog
mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez
obzira na granice".
Slična formulacija sadržana i u članu 19 Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima Ujedinjenih nacija. Slična formulacija sadržana i u članu 19
Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima: „Niko ne može biti
uznemiravan zbog svojih mišljenja. Svako lice ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo
pravo bez obzira na granice, podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja
informacija i ideja svih vrsta, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku,
ili na bilo koji način po slobodnom izboru. Ostvarivanje ovih sloboda obuhvata posebne
dužnosti i odgovornosti. Sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim

ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz
razloga: poštovanja prava ili ugleda drugih lica; zaštite državne bezbednosti, javnog
reda, javnog zdravlja i morala.“
U članu 13. Američke konvecije o ljudskim pravima utvrđeno je: „Svako ima
pravo na slobodu mišljenja i izražavanja. Ovo pravo ukljlučuje slobodu traženja,
primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, bez obzira na granice, kako usmeno
tako i pismeno, u umetničkoj formi i bilo kojim sredstvom po vlastitom izboru. Primena
ovog prava obezbeđena prethodnim stavom ne sme biti predmet prethodne cenzure ali će
biti subjekt sledećih ograničenja, čiji će opseg biti ustanovljen zakonom kako bi
osiguralo: poštovanje prava i ugleda drugih ili zaštite nacionalne bezbednosti, javnog
reda, javnog zdravlja ili morala. Sloboda izražavanja ne sme biti ograničeno indirektnim
metodama ili značenjima, kao na primer, zloupotrebom javne i privatne kontrole kroz
štampu, radio frekvencije ili opreme koja se koristi za širenje informacija, ili bilo koji
drugi način sa namerom da se spreči komunikacija i širenje ideja i mišljenja.“
I član 10 Evropske koncencije o ljudskim pravima (1950) garantuje slobodnu

izražavanja na sledeći način: "Svako ima pravo na slobudu izražavanja. Ovo pravo
uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja
informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava
države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.
Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se

može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznema propisanim
zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti,
teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda i kriminala,
zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja
obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti
sudstva.“
U drugoj polovini XX veka, iz slobode izražavanja postepeno dolazi do izdvajanja
dve nove slobode: sloboda javnog informisanja i sloboda pristupa informacijama.
U savremenim uslovima, sloboda javnog informisanja, kao izvedeno ljudsko

pravo, obuhvata pravo na istinitu, blagovremnu i objektivnu informaciju, kao i pravo
da se javno kritikuju i traže objašnjenja u odnosu na konkretne postupke i akte vlasti i
drugih javnih subjekata. U svojoj evoluciji od prava na slobodu misli, preko prava
javnog iznošenja sopstvenog mišljenja do prava da se bude obavešten i slobode
izražavanja, sloboda javnog informisanja postaje sastavni deo brojnih međunarodnih
pravnih instrumenata, kao i odgovarajućih unutrašnjih pravnih režima pojedinih zemalja.
Druga sloboda, koje se tradicionalnog izvodi iz slobode izražavanja, nastaje

krajem 60-tih godina XX veka, kada su SAD, 1966. godine prve zakonom uredile
slobodu pristupa informacijama, nakon čega je, tokom poslednjih tridesetak godina,
sledstveno konceptu socijalne države i uprave kao sistema za socijalnu regulaciju
14
društvenih procesa, sloboda pristupa informacijama priznata u mnogim nacionalnim

zakonodavstvima širom sveta na svim kontinetima (Kanada, Australija, Novi Zeland,
Finska, Portugal, Danska, Švedska, Norveška, Grčka, Irska, Francuska, Holandija,
Poljska, Albanija, Češka, Slovačka, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Rumunija, Indija,
Kolumbija, Južna Afrika, Uzbekistan, Zimbabve...).1 U pojedinim zemljama, sloboda
pristupa informacijama postala je vremenom ustavom zajamčeno pravo i sloboda čoveka
i građana.2 Tako je i sloboda pristupa informacijama u posedu javnih organa, danas
široko prepoznata kao izvedeno ljudsko pravo.3
Sloboda pristupa informacijama najčešće se određuje kao pravo svakoga da od

nosioca vlasti, odnosno javnih ovlašćenja, traži i dobije relevantne informacije od javnog
interesa kako bi se na delotvoran način omogućio uvid u rad i postupanje onih subjekata
kojima su građani na slobodnim i demokratskim izborima poklonili poverenje da u
njihovo ime i za njihov račun vrše funkciju vlasti, i, u vezi s tim, da upravljaju drugim
javnim poslovima.4 Prostije rečeno, reč je o pravu svakoga (i fizičkog i pravnog lica –
domaćeg i stranog) da se obavesti o podacima kojima raspolažu javni organi kao i drugi
subjekti kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja.
U poslednjih pedesetak godina, ustanovljena je bogata sudska praksa Evropskog

suda za ljudska prava (a do 1998. godine i Evropske komisije), kao nadnacionalnog
mehanizma zaštite ljudskih prava utvrđenih Konvencijom. Praksa Evropskog suda u vezi
sa članom 10 Evropske konvencije (slobode izražavanja) u današnjim uslovima
predstavlja dragocenu građu za unapređenje nacionalnih zakonodavstava i nacionalnih
propisa kojim se ona obezbeđuje. 5 Isto se može reći i za konstatacije (odluke) Komiteta
za ljudska prava Ujedinjenih nacija, kao nadnacionalnih mehanizama zaštite ljudskih
prava utvrđenih Paktom o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacija.

KOJE SE ODNOSE NA SLOBODU IZRAŽAVANJA
1.2.1. Opšti osvrt na praksu i presude Evropskog suda
Prilikom tumačenja Evropske konvencije za zaštitu ljudska prava i osnovnih

sloboda, Evropski sud pristupa sprovođenju trodelnog testa: nakon što na temelju
činjeničnog stanja proglasi neku pritužbu zbog povrede prava utvrđenih Konvencijom
dopustivom, tj. oceni da je odlukom nadležnog državnog organa došlo do mešanja u neko
1
SAD (1966), Kanada, Australija (1982), Novi Zeland (1982), Portugal (1993), Danska (1970),
Norveška (1970), Grčka (1999), Irska (1997), Francuska (1978), Holandija (1991), Poljska (2001),
Albanija (1999), Češka (1999), Slovačka (2000), Bosna i Hercegovina (2000), Rumunija (2001)....
Izvor: David Banisar, Privacy International, July 2002 + FOIA news.
2
Albanija, Austrija, Belgija, Kanada, Filipini, Portugal, Slovačka, Južna Afrika, Srbija i Crna Gora… .
Izvor: David Banisar, Privacy International, July 2002 + FOIA news
3
Uporedi: Toby Mendel, Freedom of information (a Comparative Legal Survey), United Nations
Educational Scientific and Cultural Organisation (UNESCO), New Delhi, India, 2003, p. iii.
4
Uporedi: Zoran Jelić, U susret zakonskom regulisanju slobodnog pristupa informacijama, Ekonomika,
Beograd, br. 3/2002.
5
Uporedi: Sudska praksa u vezi sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima (srpsko izdanje),
Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu, Beograd, 2001.
15
od prava i sloboda utvrđenih Konvencijom, Sud u daljem razmatranju pravnog merituma

spora utvrđuje i donosi presudu o (ne) opravdanosti toga mešanja, tj. utvrđuje da li je u
konkretnom slučaju zaista došlo do povrede određenog prava utvrđenog Konvencijom.
Ovo pravilo, odnosi se, naravno, i za slobodu izražavanja.
Sloboda izražavanja formulisana Evropskom konvencijom, jasno ukazuje ona

nije apsolutno pravo, kao što je to slučaj, na primer, sa pravom na život, zabranom
torture i zabranom robstva i prinudnog rada. Ova sloboda zato može biti ograničeno
ako su kumulativno ispunjena tri uslova: kada je mešanje (u značenju formalnosti,
uslova, ograničenja ili kazni) propisano zakonom, zatim, kada mešanje države ima za
cilj zaštitu jednog ili više intresa i vrednosti utvrđenih Konvencijom (nacionalna
bezbednost, javna bezbednost, teritorijalni integritet, sprečavanje nereda i kriminala,
zaštita zdravlja i morala, zaštita ugleda i prava drugih, sprečavanje otkrivanja
informacija dobijenih u poverenju i očuvanje autoriteta i nepristrasnosti sudstva) i kada
je to mešanje neophodno u demokratskom društvu (princip proporcionalnosti).6
Prilikom tumačenja osnovnih ljudskih prava i sloboda utvrđenog Evropskom
konvencijom za zaštitu ljudska prava i osnovnih sloboda, Evropski sud pristupa
sprovođenju testa proporcionalnosti. Nakon što na temelju činjeničnog stanja proglasi
neku pritužbu zbog povrede prava utvrđenih Konvencijom dopuštenom, tj. oceni da je
odlukom nadležnog državnog organa jedne države došlo do „legalnog“ mešanja u neko
od prava i sloboda utvrđenih Konvencijom, Sud u daljem razmatranju pravnog merituma
spora utvrđuje i donosi presudu o (ne) opravdanosti toga mešanja, tj. utvrđuje da li je u
konkretnom slučaju zaista došlo do povrede određenog prava.
U poslednjih pedesetak godina, ustanovljena je bogata sudska praksa Evropskog

suda za ljudska prava (a do 1998. godine i Evropske komisije), kao nadnacionalnog
mehanizma zaštite ljudskih prava utvrđenih Konvencijom. Praksa Evropskog suda u vezi
sa članom 10 Evropske konvencije (slobode izražavanja) u današnjim uslovima
predstavlja dragocenu građu za unapređenje nacionalnih zakonodavstava i nacionalnih
propisa kojim se ona obezbeđuje.7
U dosadašnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa slobodnom

izražavanja, iskristalisala su, između ostalih sledeća načela:8
1) Rasprava o pitanjima od ozbiljnog javnog interesa, naročito u kontekstu

političke debate, uživa najviši stepen zaštite Evropskog suda.
2) Posebnu zaštitu prava na slobodnu izražavanja uživaju mediji i novinari zbog

svoje naročito važe društvene uloge opskrbljivača javnosti svim informacijama od javnog
interesa, odnosno uloge medija kao »psa čuvara« demokratskog društva. U tom smislu,
6
Uporedi: Monica Macovei, Sloboda izražavanja – Vodič za primenu člana 10 Evropske konvencije o
ljudskim pravima, Savet Evrope, Beograd, 2006, str. 50-51; Vesna Aliburić, Sloboda izražavanja u praksi
Europskog suda za ljudska prava, Narodne novine, Zagreb, 2002, str. 31-39.
7
8
Uporedi: Vesna Aliburić, Sloboda izražavanja u praksi Europskog suda za ljudska prava, Narodne
novine, Zagreb, 2002, str. 60-62.
16
svako kažnjavanje medija i novinara, zbog objavljivanja informacije ili iznošenja

mišljenja o licima i pitanjima od legitimnog javnog interesa, mora biti opravdano samo
»naročito važnim razlozima«.
3) Granice dopuštene kritike znatno su šire kada su u pitanju političari odnosno

javne ličnosti, nego obična, privatna lica, jer se prvi »dobrovoljno i svesno« izlažu
nadzoru, kako od strane novinara tako i od strane celokupne javnosti, te, shodno tome
moraju pokazati i veći stepen tolerancije, naročito kada i sami daju provokativne izjave.
4) Vlada (vlast) mora otrpeti veći stepen kritičnosti jer njen »dominantni
položaj« nalaže suzdržanost pri posezanju za kaznenim merama, pogotovu ako postoje
drugi načini odgovaranja na neopravdane napade i kritike protivnika ili medija sa manje
štetnim posledicama po slobodu izražavanja.
5) Posebna pažnja mora se posvetiti razlikovanju između činjenica i vrednosnih

sudova (klevete i uvrede). Dok se istinitost činjenica može dokazati, istinitost vrednosnog
suda (mišljenja) nemoguće je dokazati, pa takvi zahtevi sami po sebi predstavljaju
ograničenje slobode izražavanja. To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega,
uvredivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali u tom slučaju, mora se voditi
računa u srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da li je do toga došlo na osnovu
faktičke osnove za spornu tvrdnju.
1.2.2. Slučaj Lingens & Austrije (1986)
Novinar Lingens je 1975. godine, u austrjskom listu Profil, napisao je dva

članaka protiv Bruna Krajskija koji je u to vreme bio Austrijski kancelar (premijer). U
svojim tekstovima, za Krajskija je upotrebio izraze »najniži oportunizam« , »nemoralan«
i »nedostojan«. Članci su se bavili političkim pitanjima od javnog interesa za Austriju,
koja su pobudila mnoge žučne rasprave o stanovištu Austrijanaca a naročito kancelara
prema nacionalsocijalizmu i učešću bivših nacista u upravljanju zemljom. Usled upotrebe
navedenih izraza, iako su članci bili relativno uravnoteženi, oni su mogli da nanesu štetu
ugledu austrijskog Kancelara.
Novinar je kažnjen sa 15000 austrijskih šilinga na osnovu tadašnjeg austrijskog

Krivičnog zakona zbog upotrebe navedenih izraza, od strane austrijskog Suda, jer je
navodno povredio ugled austrijskog kancelara.
Naime, članci su se pojavili ubrzo nakon izbora koji su te godine. Mnogi

Austrijanci su smatrali nakon izbora da će Krajski i njegova stranka izgubiti apsolutnu
većinu u parlamentu, te da će napraviti koaliciju sa drugom strankom koji je vodio g.
Peter. Simon Vizental je nakon izbora otkrio detalje o nacističkoj prošlosti g. Petera,
nakon čega je Bruno Krajski stao u Peterovu odbranu, nazivajući metode Simona
Vizentala mafijaškim metodima nakon čega je usledila oštra reakcija novinara Ligensa.
Slučaj je završio pred Evropskim sudom za ljudska prava kome se Lingens

obradio predstavkom. Evropski sud (tada Komisija) je naročito posvetio pažnju
17
prethodno pomenutoj pozadini slučaja i došao do nekoliko važnih zaključaka koji su

posle i postali neki od prethodno navedenih standarda.
Evropski sud je u svojoj presudi najpre utvrdilo da iako štampa ne sme prekoračiti
određene granice, naročito u pogledu »zaštite ugleda drugih« ona ipak jeste obavezna da
objavljuje informacije i ideje o pitanjima o kojima se raspravlja na političkoj sceni, kao i
one koje se tiču drugih sektora od javnog interesa. Ne samo da štampa ima zadatak a
objalvjuje takve ideje i informacije, već i javnost ima pravo da ih prima.
Po mišljenju Suda, sloboda štampe obezbeđuje javnom mnjenju jedan od najboljih

načina da upozna ideje i stavove političkih vođa i formira mišljenje o tim idejama i
stavovima. U tom kontekstu: »granice dozvoljene kritike, šire su kada je reč o političaru
kao takvom, nego kada je reč o privatnom licu. Za razliku od ovog drugog. Ovaj prvi
neizbežno i svesno izaže svoje reči i postupke brižljivoj kontroli, kako novinara tako i
šire javnosti. Samim tim, političar mora da pokaže i veći stepen tolerancije.
Novinar Lingens, branio se u svojoj predstavci upućenoj Evropskom sudu i da su

sporni izrazi u njegovom tekstu »vrednosni sudovi« Sud kao i Komisija su saglasni sa
tim. Podnositeljeva kritika bila je zapravo usmerena protiv ponašanja g. Krajskog, koji je
u to vreme bio Savezni kancelar. Prema austrijskom Zakonu, u slučajevima poput ovog
novinar može izbeći sudsku presudu samo ako dokaže istinitost svojih tvrdnji. Međutim,
kada su u pitanju vrednosni sudovi ovaj zahtev je nemoguće ispuniti. Znači, dok
postojanje činjenica može da se dokaže, dotle istinitost vrednostnih sudova ne može da se
dokaže.
1.2.3. Thorgeirson & Islanda (1992)
Novinar Thorgeirson kažnjen je pravnosnažnom presudom od strane Islandsko

suda na 10.000 islandskih kruna zbog klevete, zato što je u svoja dva članka, uglavnom
na temelju priča i glasina, nazvao neimenovane pripadnike rejkjaviške policije »zverima
u uniformama« i »pojedincima svedenim na novorođenčetov mentalni nivo koji je
posledica naučenih borilačkih veština koje policajci i izbacivači korste sa brutalnom
spontanošću, a za policijske snage upotrebljavao reči »siledžijstvo«, »falsifikovanje
činjenica«, »nezakonite akcije« i slično.
Evropski sud je u svojoj presudi utvrdio da je presuda protiv novinara kršenje

člana 10. Evropske konvencije. Evropski sud je najpre utvrdio da je prvi članak koji je
novinar T. Napisao posledica tačno određenog slučaja – slučaja Skafti Jonssona, kada je
jedan mladić brutalno i nepotrebno prebijen od strane jednog policajca koji je kasnije i
bio suspendovan i osuđen.
Sud je zatim konstatovao, da se u konkretnom tekstu, novinar pozivao na priče i

glasine drugih lica, odnosbnon javnog mnjenja. Tako je na primer lice koje je delilo sobu
sa jednim mladićem u bolnici ispričala novinaru, a bolničko osoblje je to i potvredilo da
je mladić bio pretučen od strane policije. Evropski sud je utvredio da nikada nije bilo
utvrđeno da je ova priča bila u potpunosti neistinita ili puka izmešljotina. U prvom
18
članku, novinar je otkrio da je mnogo ljudi znalo različite priče takve vrste, i da su one
bile toliko slične i brojne da se teško mogu smatrati pukim lažima. Takođe, Evropski sud
je uzeo u obzir čiinjenicu da je novinar pre svega izveštavao o onome o čemu su drugi
pričali.
Krivični zakon na Islandu predvideo je da novinar mora da dokaže istinitost

takvih tvrdnji, ali je Evropski sud u konketnom slučaju to smatrao nerazumnim zahtevom
i nemogućim zadatkom, navodeći da štampa ne bi mogla skoro ništa da objavi ako bi se
od nje zahtevalo da objavljuje samo u potpunosti proverene činjenice. Takođe cilj ovih
članaka je bio da islandska Vlada obrazuje posebnu nezavisnu komisiju koja će ove
tvrdnje opovrgnuti ili dokazati.
Evropski sud je utvredio da je i pokrenuti postupak i osuda mogla obeshrabriti

otvorenu raspravu o pitanjima od javnog interesa, i na kraju došao do zaključka da je
došlo do kršenja člalna 10 Evropske konvencije.
1.2.4. Prager and Oberschlick & Austrija (1995)
Austrijski sud je osudio novinara i glavnog urednika zbog povrede ugleda jednog
sudije, jer su objavili neutemeljene kritičke primedbe (uvredu) na račun nekolicine sudija
o njihovom navodnom »tretiranju optuženika kao da su unapred osuđeni« te pripisujući
sudiji J. o »drsko« i »tiransko ponašanje« u obavljanju sudijske funkcije. Na ovaj način,
novinar je optužio sudije da su kao sudije kršile zakon, ili barem da su kršili svoje
profesionalne obaveze. Time je ne samo naškođeno njihovom ugledu, nego je i
potkopano poverenje javnosti u poštenje sudstva u celini. Slučaje je završio pred
Evropskim sudom za ljudska prava.
Evropski sud je utvredio da Prager nije uspeo dokazati istinitost svojih tvrdnji, niti
da su njegovi vrednosti sudovi bili pravičan komentar, zbog preterane širine optužbi bez
odgovarajuće činjenične osnove, usled čega su one bile pristrasne. Sam Prager, po
vlastitom priznanju, nije prisustvovao ni jednom postupku koji se vodio pred sudijom J.
Osim toga, nije dao ni jednu mogućnost sudiji da prokomentariše optužbe iznete na
njegov račun. Vrlo oštre kritike na račun dotičnog sudije, koje je izneo podnosilac
predstavke, nisu bile dobronamerne i nisu poštovala pravila novinarske etike, iako je Sud
imao na umu i činjenicu da novinarska sloboda obuhvata i mogućnost pribegavanja
upotrebi šokantnih i uvredljivih termina (ali samo ako ti vrednosni sudovi imaju i
faktičku osnovu koja ih potkrepljuje).
1.2.5. Mc Vicar & UK (2002)
Mc Vicar, je poznati britanski novianar. On je sredinom 1995. godine u časopisu

„Spked“ objavio članak u kojem je insinuirao da je svetski poznat britanski atletičar
Linford Kristi koristio zagranjena stimulativna sredstava (doping) da bi poboljšao svoje
takmičarske mogućnosti. U tom članku, novinar je tvredio da „na temelju indicija“ mnogi
veruju, iako to ne mogu dokazati, da je Kristi koristio zabranjena stimulativna sredstasv
radi postizanja boljih rezultata. Ako je godinama uspevao nadmudriti doping kontrole,
19
krajnje je nevereovatno da će Kristi biti uhvaćen u nekoliko meseci koji su mu preostali

do njegovog verovatnog povlačenja. ...Kristi pokazuje većinu fizičkih i psiholoških
karakterističara atletičara koji redovno koriste steroide.
Kristi je ubrzo protiv novinara, glavnog urednika i izdavača pokrenu sudski

postupak zbog povrede ugleda (defamation). Sudska porota pred britanksim sudom je
utvredila da je značenje zpornog članka bilo da je poznati atletičar prevarant koji redovno
koristi zabrtanjene supstance radi postizanja boljih rezultata na atletskim takmičenjima.
Porota je naložila plaćanje tužitelju Kristiju troškove postupka dok sam Kristi nije tražio
nikakvu naknadu štete.
Evropski sud je utvrdio da su potrebni posebni razlozi da bi se neki list oslobodio
obaveze da proveri činjenice kojim se kleveće neko privatno lice. U konkretnom slučaju
izvor inkrimisanih tvrdnji nije bio jasan i ove su mogle da imaju ozbiljne posledice po
budućnost sportiste. Štaviše, novinar se pobrinuo da ozbiljnije proverni njihovu istinitost i
pouzdanost tek pošto je podneta tužba za klevetu. Imajući u vidu te elemente, Sud je
ocenio da je obaveza dokazivanja opravdano ograničenje prava podnosioca predstavke da
ta presudom britanskog suda nije došlo do povrede člana 10 Evropske konvencije.
Da iz slobode izražavanja dolazi do postepenog izdvajanja novih ljudskih prava

govori i praksa Evropskog suda za ljudska prava čije su odluke segmentirane u nekoliko
odeljaka. Presude su u tom smislu podeljene na one koje se odnose na: štampu;
radiodifuziju; pristup informacijama; zaštiti javnog interesa; izjave komercijalne
prirode, zaštitu drugih individualnih prava i zaštitu autoriteta i nepristrasnosti sudstva.9
1.3. DOKUMENTI SAVETA EVROPE KOJI SE

Takođe treba napomenuti, da je Savet Evrope (njegovi organi, a pre svega

Komitet ministara Saveta Evrope), od svog osnivanja 1949. godine do danas, doneo
veliki broj rezolucija i preporuka koje se odnose na slobodu izražavanja, a u kojima su
sadržani osnovni principi i standardi koje države-članice Saveta Evrope treba da unesu i
implementiraju kroz donošenje zakona i drugih propisa, i time obezbede slobodu
izražavanja i iz nje izvedenih prava i sloboda.
Po svojoj prirodi, dokumenti Saveta Evrope kao mejđunarodne organizacije, jesu

neobavezujući pravni dokumenti za države-članice ove organizacije. One, u izvesnoj meri
imaju i političku dimenziju, sa ciljem da države članice Saveta Evrope koje to još uvek
nisu učinile, u svoja zakonodavstva unesu pravne standarde koji su, kao takvi
principijelno utvrđeni i razrađeni rezolucijama i preporukama. Preopruke i rezolucije, pre
svega Komiteta ministara Saveta Evrope, donose se i kao posledica presuda odnosno
stavova do kojih je Evropski sud za ljudska prava došao u svojim presudama.
9
20
Na ovom mestu pomenućemo samo neke od značajnijih preporuka. Pomenućemo

samo neke: Rezolucija (74) 26 o pravu na odgovor – položaj pojedinca u odnosu na
štampu; Preporuka br. R (10) 96 o garantovanju nezavisnosti javnog radio-difuznog
servisa; Preporuka br. R (97) o zabrani govora mržnje; Preporuka br. R (97) 21 o
medijima i promovisanju kulture tolerancije; Preporuka R (2000) 23 o nezavisnosti i
funkcijama regulatornog tela u oblasti radio-difuzije; Preporuka br. R (2002) 2 o
uvidu u službene dokumente i druge.10 U nastavku, dajemo delimičan pregled nekih od
prethodno navedenih preporuka. Jedan deo preporuka biće posebno analiziran u okviru
kasnijih delova.
1.3.2. Rezolucija (74) 26 o pravu na odgovor – položaj pojedinca

u odnosu na štampu
Ova Rezolucija je jedan od prvih dokumenata Komiteta ministara Saveta Evrope

koja se direktno odnosi na medije. Komitet ministara je u preambuli ove Rezolucije,
naročito ukazao da je imao u vidu da je poželjno da se pojedincu stave na raspolaganje
odgovarajuća sredstava da se zaštite od informacija koje sadrže netačne činjenice koje se
na njega odnose i da mu obezbedi pravno sredstvo protiv objavljivanja informacija koje
predstavljaju uplitanje u njegov privatan živog ili napad na njegovo dostojanstvo čast i
ugled.
Rezolucijom je preporučine državama članica Saveta Evrope da u svoje pravne

sisteme unesu pravo na ispravku i odgovor.
Ispravka se odnosi na pravo pojedinca o kojem je neki medij objavio netačnu

informaciju, da od medija zahteva ispravku netačnih informacija koje se na njega odnose,
a za koje je on opradano zainteresovan da budu ispravljene, s tim da te ispraveke dobiju,
u meri u kojoj je to moguće, isti značaj koji je imala i prvobitno objavljena informacija.
Pravo na odgovor, sa druge strane, jeste pravo svakog fizičkog i pravnog lica, kao
i svakog drugog tela, bez obzira na državljanstvo i prebivalište, koje je pomenuto u nekim
novinama, periodičnoj štampi u radio ili televizijskoj emisiji da kada smatra i tvrdi da je o
njemu objavljena netačna informacija, da putem odgovora ispravi netačne činjenice koje
se na njega odnose i koje su o njemu objavljene.
1.3.3. Preporuka br. R (94) 13 o merama za promovisanje

transparentnosti medija
Medijski pluralizam, to jest postojanje mnoštva nezavisnih i samostalnih medija

koji odražavaju najširu mogućnost raznovrsnosti mišljenja i ideja neophodni su za
praktično ostvarivanje te slobode. Zato je transparentnost medija jedan od glavnih uslova
za očuvanje i jačanje pluralizma. Međutim, Komitet ministara Saveta Evrope,
konstatovao je kroz ovu preporuku, da je medijski pluralizam ozbiljnu ogrožen kroz
10
Uporedi: Zbornik pravnih instrumenata Saveta Evrope u vezi sa medijima (srpsko izdanje),
21
medijsku koncentraciju. Rastuća internacionalizacija kapitala i aktivnosti preduzeća u

oblasti medija ima dvostruki uticaj na transparentnost medija. Prvi je da vlasnička
struktura medija otvara put situacijama u kojima mediji postaju zavisni od tela koja mogu
da vrše značajan i dugotrajan uticaj na njihove aktivnosti, pa samim tim i na sadržaje i
informacije koje one emituju ili šire, jer obezbeđuju materijala sredstva za njihov rad. To
sa druge strane, otežava prepoznavanje ko su pravi vlasnici medija i komplikuje delatnost
državnih organa odgovornih za primenu zakona u oblasti medija, posebno zakona koji se
odnose na kontrolu koncetracije medija.
Zato ovom Preporukom, Komitet ministara preporučuje državama-članicama, da

kroz uvođenje adekvatnog zakonskog okvira, omoguće javnosti da ima moguzćnost
pristupa osnovnim informacijama o medijima kako bi formirali mišeljenje o vrednosti
koju treba dati informacijama, idejama i mišljenjima koje šire mediji.
Prema ovoj Preporuci, iinformacije o medijima koje mogu da budu podložne

obavezi otkrivanja mogu se podeliti u nekoliko kategorija: o identitetu lica koje učestvuje
u izdavačkoj strukturi i obimom učešća u toj strukturi; o interesima izdavačkih struktura
ili lica koje učestvuju u njoj imaju u drugim medijima; o licima koje nisu direktno
uključena u izdavačku strukturu a koje bi mogla da vrše uticaj na uređivačku koncepciju;
o finansijskim rezultatima izdavačke strukture i dr...
1.3.4. Preporuka br. 7 (2000) o pravu novinara da ne

otkriju svoje izvore informacija
Akcenat u ovoj Prepopruci stavljen je na zahteve za adekvatnu zaštitu prava

novinara da ne otrkiju izvore informacija da bi se sačuvala sloboda novinarva i pravo
javnosti da bude informisana putem medija. Zaštita profesionalnog odnosa novinara i
njihovih izvora u tom pogledu ima veći značaj od stvarne vrednosti tih informacija za
javnost. Međutim i ova preporuka, daje mogućnost, ali samo izuzetno, da organi javne
vlasti zahtevaju od novinara da otkrije izvor informacije. To će biti slučaj kada postoji
očigledni viši javni interes i kada da su okolnosti ključnog i ozbiljnog karaktera, te se
otkrivanje može smatrati neophodnim u demokratskom društvu. Preporukom su utvrđeni
i kritetijumi koji mogu da budu od značaja za procenu te neophodnosti.
1.3.5. Preporuka br. R (2000) 23 o nezavisnosti i funkcijama

regulatornih tela u oblasti radiodifuzije
Da bi se obezbedilo efikasno regulisanje radio-difuzije, uz istovremno očuvanje

stvarne nezavisnosti radio-difuzne organizacije u vezi sa određivanjem programa, sami
regulatorni organi moraju biti zaštićeni od svih oblika političkog i ekonomskog uplitanja.
Zato je Komitet ministara Saveta Evrope stao na stanovište da zakonski okvir koji
jasno definiše status regulatornih organa i obim njihovog funkcionisanja i ovlašćenja jeste
preduslov njihove nezavisnosti u odnosu na organe vlasti, političke snage i ekonomske
interese. Pošto se takav okvir uspostavi, zakonski okvir treba da štiti regulatorne organe
od spoljnih pritisaka (pre svega političkih i ekonomskih).
22
Ova Preporuka podeljenja je u četiri osnovne grupe pravila.
Prva se odnosi na opšti zakonski okvir kojim se preporučuje državama članicama

da obezbede osnivanje i neometano funkcionisaje regulatornih organ u oblasti
radiodifuzije stvaranjem odgovarajućeg zakonskog okvira za te svrhe.
Druga se odnosi na imenovanje, sastav i funkcionisanje takvog nezavisnog tela.

Sastav regulatornih organa u oblasti radiodifuzije treba da bude takav da ona budu
zaštićena od bilo kakvog uplitanja pre svega političkih snaga i ekonomskih uticaja. Zato
se u preporuci ističe potreba za utvrđivanjem posebnih pravila u pogledu izbra članova
nezavisnih tela i nespojivosti funkcija kako bi se izbeglo da regulatorni organi budu pod
uticajem političke vlasti te da članovi regulatornog tela imaju interesa u preduzećima ili
drugim organizacijama u medijskim ili srodnim sektorima, što bi moglo da dovede do
sukoba interesa u vezi sa njihovim članstvom u regulatornom telu. Takođe, treba utvrditi
precizna pravila u pogledu mogućnosti razrešenja članova regulatornih tela da bi se
izbeglo da se razrešenje koristi kao sredstvo političkog pritiska.
Treća se odnosi na finansiranje regulatnornih tela – još jedan ključni element

njihove nezavisnosti. Ona treba da bude utvređena zakonom u skladu sa jasno
definisanim planom, na osnovu procenjenih troškova aktivnosti regulatornih organa, ,a,o
bi im se omogućilo da svoje funkcije izvjršavanju potpuno i nezavisno.
Četvrta se odnosi na ovlašćenja i nadležnosti regulatornih tela. Reglatorni organi

treba da imaju ovlašćenja za usvajanje pravila i smernicea koji se odnose na oblast
radiodifuzije. U okvirima utvređnim zakonom, oni takođe treba da imaju ovlašćenja za
usvajanje interenih pravila. Jedno od osnovnih nadležnosti regulatornog tela treba da
bude izdavanje dozvola, a postupak izdavanja dozvola treba detaljno da bude regulisan
zakonom. Dodeljivanje dozvole mora da bude oglašeno javnim konkursom. Prilikom
podnošenja prijava za učešće na konkursu, potencijalni vlasnici dozvola treba da naznače
strukturu, vlasnike i kapital njihove kompanije, kao i sadržinu i trajenje programa koje
predlažu.
1.3.6. Preporuka br. R (96) 10 o garantovanju nezavisnosti javnog

radiodifuznog servisa
Kroz ovu Preporuku, prepoznaje se politika Saveta Evrope sredinom devedesetih

godina da se državne televizije koje su do tada u većini zemalja bile pre svega medij
vladajuće većine u jednoj državi postane javni servis neopoterećen političkim uticajima.
Prema obrazloženju ove preporuke, radiodifuzne organizacije javnog servisa razlikuju se
od onih kojima upravlja država i po tome što svoje zadatke ostvaruje nezavisino i bez
uplitanja bilo kakvih spoljnih organa, posebno organa vlasti, što je osobina koja ih odvaja
od državnih radiodifuznih organizacija. Osnovni princip je da su radiodifuzne
organizacije javnog servisa nezavisne, i shodno tome, odgovorne javnosti za potpuno
ostvarivanja zadataka u sferi javnog informisanja.
23
Principima sadržanim u ovoj preporuci, najpre je utvrđeno da pravni okvir javnog

radiodifuznog servisa treba jasno da odredi njihovu uređivačku nezavisnost i
institucionalnu autonomiju u oblastima kao što su programska šema, koncepcija i
proizvodnja programa, uređivanje i prezentacija vesti i programa o aktuelnim
događajima, izbor, zapošljavanje i rukovođenje osobljem unutar servisa, upravljanje
finansijskim sredstvima, priprema i izvršenje budžeta i dr.
Pravni okvir koji reguliše status javnog radiodifuznog servisa treba da utvrdi da su
njihovi organi upravljanja jedini odgovorni za svakodnevnu delatnost njihove
organizacije. Pravila koja regulišu status organa JRDS treba da budu definisana tako da
se izbegne da ti organi budu izloženi opasnosti od političkog i drugog uplitanja.
Uz izuzetak sudske odgovornosti za vršenje sopstevenih nadležnosti javni servis

treba da odgovora pre svega svom nadzornom telu. Pravila koja regulišu status nadzornih
tela takođe treba da budu definisana tako da se izbegne opasnost od političkog ili bilo
kakvog drugog uplitanja.
Pravila koja regulišu finansiranje javnog radiodifuznog servisa treba da se

zasnivaju na načelu po kome države članice preduzijmaju mere da održe, i tamo gde je to
potrebno, stvore primeren, siguran i transparentan finansijski okvir javnom
radiodifuznom servisu koji garanduje sredstva neophodna za ostvarivanje nijhovih
zadataka.
Pravni okvir javnog radiodifuznog servisa jasno treba da propiše da će one

obezbediti da programi vesti pravično prikazuju činjenice i događaje koje podstiču
slobodno formiranje mišljenja.
Izbor, unapređenje i premeštanje, kao i prava i obaveze lica zaposlenih u javnim

radiodifuznim servisima ne treba da zavisi od porekla, pola, mišljenja ili političkih,
filozovskih ili verskih uverenja ili članstva u sindikatu.
1.4. ZAKONSKO REGULISANJE RADA MEDIJA
1.4.1. Nužnost i potreba zakonskog regulisanja rada medija
Pojam zakonsko regulisanje (statutory regulation) primenjuje se na bilo koju

meru kojom parlament utiče na rad medija. U ovu kategoriju spadaju kleveta, kakvu
nalazimo u svim zemljama, zakonske norme protiv raspirivanja međurasne mržnje, kao i
zabrane prava novinara da objave imena žrtava silovanja ili seksualnog zlostavljanja.
Možemo ih naći u mnogim državama.
Postoje zakonski propisi koji se odnose na izveštavanje sa sudskih procesa,

izveštavanje o radu parlamenta ili lokalne samouprave. Propisi o dostupnosti informacija
obavezuju vlasti da obezbede informacije svima koji to zahtevaju, pa i novinarima. Ovo
pravo na pristup informacijama ima određene izuzetke. Rigidni propisi o državnim
tajnama još uvek postoje u jednom broju država, ali oni koji zagovaraju slobodu
24
informisanja sve više i uspešnije osporavaju ovakva ograničenja. U nekim, nažalost ne i u

svim evropskim državama, zakonom je regulisana dužnost novinara da zaštiti svoj izvor
poverljivih informacija.
Tako zakonsko regulisanje već predstavlja jedan od aspekata novinarskog posla.

U nekim slučajevima ono je poželjno. Profesionalni novinari bi bili prestrašeni pomišlju
da njihovo izveštavanje sa nekog suđenja može da prouzrokuje nepravednu zatvorsku
kaznu protiv nevine osobe. Novinari uopšte prihvataju ovu vrstu regulacije koja štiti
ranjive osobe i grupe od države ili drugih moćnih institucija ili ličnosti, a protive se
propisima koji ograničavaju javnu demokratsku raspravu.
Ali, oni najviše strahuju od dodatne zakonske regulacije rada medija. Mnogi misle
da su i postojeća ograničenja prevelika, te da ona sprečavaju novinare u pružanju
adekvatnog servisa javnosti. Novinari misle da demokratija zahteva da redakcije ne budu
mesto za advokate koliko god je to moguće. Možda će političarima i pravnicima biti
teško da to shvate, ali postoje neke oblasti koje ne treba regulisati zakonom, kao što su
religija, poezija, privredni odnosi, a posebno prikupljanje vesti.
Pojednostavljen izbor između nevinosti i krivice koji pruža pravni sistem nije
prikladan za nijanse dnevnog informativnog programa.
Sudovi su prosti instrumenti. Oni stalno zahtevaju standarde dokaza, što je

prikladno za sudnicu, ali guši političku raspravu. Neke sudije očekuju od novinara da
dokažu sve što napišu, i to na način na koji bi to uradio advokat, sa forenzičkim nalazima,
svedocima i konkretnim dokazima. Zaboravljaju da novinari nisu nadležni da hapse i da
im ljudi zato daju lažne informacije bez straha od sankcije.
Novinari samo nastoje da saznaju što više mogu o onome što im je dato kao
zadatak do sledećeg krajnjeg roka za štampu. Oni iz iskustva znaju da bi sutrašnji nalazi
lako mogli da obore današnje veliko ,,otkriće“. „Istina“ koju čujete preko radio-talasa ili
je pročitate u novinama jeste privremena i nesigurna stvar i dolazi uz jasnim
upozorenjem: „To je tako, koliko smo mi upućeni“.
Zakon može da spreči dobro novinarstvo, ali ga ni jedan zakon ne može stvoriti.
Jer, dobro novinarstvo je stvar odgovornosti, a nikoga ne možete naterati da bude
odgovoran. Novinarima nije moguće postaviti krute, zahtevne propise i utvrđen način
rada. Kako nametnuti normu o određenom nivou marljivosti novinara koji prati istragu o
korupciji ili izveštava o nekoj velikoj tragediji? Da li je moguće da se tačno odredi koliko
je vremena potrebno za pripremu prenosa velike fudbalske utakmice?
1.4.2. Specifična zakonska regulacija elektoronskih medija
25
Ipak, dodatna zakonska regulacija je neophodna za određene slučajeva, kao što

je slučaj sa emiterima (radiodifuznim medijima).11
U većini evropskih država, državna radiodifuzna preduzeća su bila prva takva

preduzeća u zemlji. Tako je emitovanje postala neka vrsta servisa građana. Država je
mogla da kontroliše ta preduzeća preko svojih zastupnika, koji nisu uvek pokazivali
naročiti stepen samostalnosti. Sve do šezdesetih godina XX veka u mnogim
demokratskim društvima zapadne Evrope vlasti su državne radiodifuzne medije
smatrale produženom rukom svoje propagande.
Doktrina servisa građana, prvo ustanovljenog u britanskom BBC-u, gde je

stanica smatrana zajedničkim dobrom koje treba da služi celoj zemlji, kako vlasti tako i
opoziciji, postala je dominantna od tog vremena. Pravo države da interveniše danas je
podložno restrikcijama poznatim pod nazivom „trodelni test“. Predlog zakonske
regulacije mora da bude u saglasnosti sa članom 10. Evropske konvencije, te tako mora
biti:
 u skladu sa zakonom (pisanim zakonom koji usvoji Skupština i koji je
dostupan javnosti),
 sa legalnim i legitimnim ciljem (da štiti javne ili privatne interese na zakonit
način) i
 neophodan za demokratsko društvo.
Ali, zašto bi postojali različiti pravni režimi za emitere i štampane medije?
Deo razloga leži u činjenici da je u prošlosti emiterima mogao biti izdat samo
ograničen broj dozvola. Tehnološki nivo je bio takav da je opseg bio ograničen, pa je
država morala da rasporedi dozvole na osnovu niza fer pravila. Bilo je prirodno da takva
pravila (kao što je dužnost da se obezbedi raznolikost i dobar pristup) obuhvate i zahteve
profesionalnih standarda novinarstva i da telo koje izdaje dozvole ima i nadležnost nad
postupkom pritužbi na rad medija.
Ekonomski i tehnološki razvoj polako smanjuju vlast svake države nad

radiodifuznim medijima. Razvoj digitalne televizije i porast medija koji emituju i izvan
granica svoje zemlje zahtevaju novi pristup zakonskoj regulaciji ovog pitanja. Veliki broj
medija i proširenje njihovog delovanja mogu zagušiti postojeći sistem zakonske
regulacije.
Još jedan razlog zakonske kontrole proističe iz same prirode elektronskih medija.
Opravdanje koje navode mnoge zemlje Evropske unije jeste da elektronski mediji stižu
do šire publike i na auditorijum utiču na moćniji način, te zbog toga moraju ispunjavati
više standarde nezavisnosti.Čitanje novina zahteva svestan izbor čitaoca da se koncentriše
na odabrani tekst iz odabranog izvora.
11
Uporedi: Član 10. st. 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda. Taj član ne sprečava države da zahtevaju izdavanje dozvola za rad radijskim,
televizijskim ili novinskim kućama i preduzećima.
26
Sa druge strane, radio i televizija su ubedljiviji i uporniji. Čak i bez svesti o odluci
da se sluša ili gleda određeni program, radio i televizijski program utiču na gledaoca,
odnosno slušaoca. Ako pokušate da razgovarate sa nekom osobom u sobi u kojoj je
uključen TV prijemnik u pozadini, koncentrisaćete se na ono što Vam ta osoba govori, ali
će Vaša podsvest pratiti ton koji dopire iz TV prijemnika. Ovaj sublimirani uticaj
eletronskih medija čini ih uticajnijim od štampe.
Dalje, čak i u sredinama sa velikim brojem emitera, potreban je normativan uticaj

države da bi se obezbedila raznovrsnost medija. Iskustvo nas uči da, u odsustvu kontrole,
elektronski mediji zasnivaju svoj program na lakom i zabavnom programu, zbog čega
celokupnom industrijom elektronskih medija vlada mali broj veoma moćnih aktera.
Ovakav razvoj bi konačno doveo do negiranja prava javnosti da prima informacije iz
široke lepeze različitih izvora.
1.5. ODNOS MEDIJSKOG PRAVA I ETIČKIH STANDARDA

NOVINARSKE PROFESIJE
1.5.1. Samoregulacija medija
I proces samoregulacije medija, ima veliki značaj i za pravnu regulaciju medija.

Proces samoregulacije podrazumeva dobrovoljno podvrgavanje novinara etičkim
pravilima novinarske profesije. Samoregulacija u bilo kojoj profesiji ili društvenoj oblasti
pretpostavlja da društvenu (etičku) normu razvijaju i sprovode oni čija se ponašanja tim
normama i uređuju, a radi poboljšanja pružanja usluga potršačima, potraživačima ili, kao
u slučaju medija, celokupnom društvu. Ona zahteva postavljanje standarda i saglasnosti
sa standardima pojedinaca i institucija na koje će se oni odnositi, kao i razvijanje
postupaka i mehanizama kojima će se ta pravila sprovoditi.
Znači etičke norme jesu oblik društvene norme koje nisu pravne norme. Jer,
pravna norma jeste obavezno pravilo o ponašanju ljudi u društvu garantovane državnim
autoritetom, što nije slučaj sa etičkom normom, koja je garantovana pre svega snagom
društva, određene društvene grupe, ili snagom određene društvene profesije. To znači, da
država, a pre svega sudovi nisu ti koji igraju ulogu arbitra niti sprovode proklamovana
pravila odnosno etičku normu, niti su oni, na primer, novinari, koji se obavežu takvim
pravilom, to čine pod pretnjom sankcije, već pre svega zbog želje za daljim razvojem i
jačanjem ugleda i poverenja profesije. Samoregulacija zavisi najviše od uzajamnog
razumevanja i saglasnosti aktera, o etičkim načelima ponašanja i sistemima vrednosti
svoje profesije. Bitne stvari koje treba razmotriti u stvaranju koncepta i razvoju sistema
samoregulacije su: ko se smatra odgovornim, kome se smatra odgovornim, koja je svhra
te odgovnoristi i kako i sa kakvim ishodom se to želi izvesti.
Pitanje ishoda samoregulacije zadire u samu suštinu pitanja svrhe i uloge koju bi
novinarstvo u demokratskom društvu trebalo da ima. Prva dužnost novinara je da pruža
tačne, nezavisne i pravovremene informacije na osnovu kojih se mogu praviti izbori i
donositi odluke. Da bi ispunili ulogu »javnog čuvara« mediji moraju održavati poverenje
27
javnosti. To zahteva najviše etičke standarde. Stvaranje delotvornog sistema

samoregulacije koji bi pomogao razvoju ovih standarda i ocena njihove implemantacije
jačanju vezu između medija i javnog mnjenja.
U svim prilikama, Savet Evrope snažno podržava stvaranje samoregulacionih tela

u oblasti novinarstva. Savet priznaje da zakonodavni rad može biti potreban ako
samoregulacija ne uspe, ali da prvo treba isprobati samoregulacioni proces. Na primer, u
Rezoluciji usvojenoj na 4. ministarskoj konferenciji o pitanjima masovnih medija
održanoj 1994. godine, Savet je podsticao javne vlasti da se uzdrže i daju šansu
novinarskoj profesiji da razradi načela samoregulacije. Na primer, u obliku kodeksa
ponašanja koji opisuje kako njihova prava i slobode moraju da budu u skladu sa pravima,
slobodama i interesima drugih sa kojima bi mogli doći u sukob, kao i sa sopstvenom
odgovornošću.12
Kao čuvari etičkih stnadarda zato se u mnogim zemljama pojavljuju medijski

ombudsmani (Švedska), Saveti za štampu ili medije (Nemačka) i dr. Njega čine
pripadnici same profesije odnosno ugledni novinari ali često i druga lica koja su posredno
povezana sa medijima (izdavači, urednici, predstavnici organizacija koje se bave zaštitom
ljudskih prava.
Bitno je napomenuti, da je etički standard/norma po pravilu daleko »šire«

postavljen nego što je to slučaj sa pravnom normom. Često se dešava da etički standardi
novinarske profesije utvrđeni Novinarskim kodeksom, istovremeno, posredno ili
neposredno jesu i pravni standardi koji su kao takvi utvrđeni i pravnom normom. Ali
širina etičke norme i njena »fleksibilnost«, svakako značajno utiče i na pitanje
»odgovornosti«. Jer, ono što u jednom slučaju može da bude označeno kao povreda
pravne norme od strane Suda u oblasti javnog informisanja, ne mora nužno da znači i
povredu na sličan način formulisanog etičkog standarda.
S druge strane, po pravilu, kršenje etičke norme istovremeno predstavlja i kršenje

pravne norme, pa i pravne odgovonrosti novinara. Zato je poštovnje pravila
samoregulacije odnosno etičkih standarda veoma važno. U zemljama u kojima se poštuju
etički standardi novinarske profesije, po pravilu je broj različitih sudskih postupaka koji
se vode protiv novinara, urednika i medija daleko manji.
1.5.2. Standardi profesionalnog postupanja Međunarodne

federacije novinara
U skoro svakoj zemlji, usvojeni su Etički kodeksi novinarske profesije. Na

međunarodnom planu, svakako je najznačajnija je Deklaracija o principima postupanja
12
Rezolucija Saveta Evrope br. 2 o novinarskim pravima i slobodama, usvojena na 4. ministarskoj
konfereniciji o pitanjima masovnih medija.
http://www.coe.int/t/e/human_rights/media/5_Documentary_Resources/1_Basic_Texts/4_Ministerial_C
onferences/DH-MM(2000)004%20E%20European%20Conference.asp#P975_65057
28
novinara Međunarodne federacije novinara usvojene na Drugom zasedanju Svedskog

konresa međunarodne federacije novinara, u aprilu 1954. godine, sa amandmanima
usvojenim na Osamnestom zasedanju Međunarodne federacije novinara u junu 1986.
godine.
Ova međunarodna deklaracija se objavljuje kao standard profesionalnog

postupanja novinara, čiji je posao da prikupljaju, prenose, šire i komentarišu vesti i
informacije i opisuju događaje.
Prva i najvažnija obaveza novinara jeste da poštuje istinu i pravo javnosti da zna
istinu. Ispunjavajući tu obavezu, novinar će uvek braniti principe slobodne poštenog
prikupljanja i objavljivanja vesti i pravo na konkretan komentar i kritiku.
Novinar će izveštavati samo u skladu sa činjenicama čiji je izvog njemu poznat.
Novinar neće skrivati bitne informacije niti falsifikovati dokumente.
U pribavljanju informacija, fotografija i dokumenta novinar će se koristiti samo
časnim sredstvima.
Novinar će učiniti sve što je moguće da bi se ispravila objavljena informacija za
koju se utvrdi da zbog netačnosti može da povredi nekoga ili da mu nanese štetu.
Novinar će učinti sve što je moguće da bi se ispravila objavljena informacija za
koju se utvrdi da zbog netačnosti može da povredi nekoga ili da mu nanese štetu.
Novinar će poštovati profesionalnu tajnu i neće otkriti izvor informacije koji je
zahtevao da ostane anoniman.
Novinar mora da bude svestan opasnosti od diskriminacije koju mogu da šire
mediji i učiniće sve da izbegne diskriminaciju zasnovanu, između ostalog, na rasi, polu,
seksualnom opredeljenju, jeziku, veri, političkom i drugom mišljenju, nacionalnom i
društevnom poreklu.
Novinar će ozbiljnim prekršajem profesionalnih pravila smatrati sledeće:
- plagijat;
- vređanje, kaljanje ugleda, klevetu, neosnovane optužbe,
- primanje mita u bilo kom obliku da bi se nešto objavilo ili da bi se sprečilo
objavljivanje.
Novinari dostojni tog imena smatraće svojom obavezom da se verno pridržavaju

navedenih principa. Poštujući važeće zakone, novinari će u onome što se tiče njihove
profesije priznavati samo sud svojih kolega, isključujući svako mešanje vlasti ili ma koga
drugoga.
29
PREDAVANJE DRUGO
OSNOVI MEDIJSKOG PRAVA
U SRBIJI I
30
2. OSNOVI MEDIJSKOG PRAVA U SRBIJI I
2.1. MEDIJSKO PRAVO I MEDIJI U POSLEDNjOJ

DEKADI 20. VEKA U SRBIJI
U periodu devedesetih godina XX veka, SR Jugolavija, kao "formalni" pravni

naslednik bivše SFRJ preuzela je garanciju prava i obaveza utvrđenih Univerzalnom
deklaracije o pravima čoveka (1948) i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim
pravima (1966).
Raniji Ustav Savezne Republike Jugoslavije (1992) i Ustav Srbije (1990), u
odeljcima koji su se odnosili na slobode, prava i dužnosti čoveka i građanina sadržali su
odredbe koje su garantovale slobodu štampe, javnog informisanja i zabranu cenzure.
Ustavne garancije slobode štampe i javnog informisanja, kršene su svo vreme
Miloševićeve vladavine (od 1989 godine do 5.oktobra 2000. godine). Mediji, pre svega
državni, kao što je to bio RTS, bili su ključna poluga u održavanju na vlasti
Miloševićevog režima, ali i sprovođenju njegove ratnohuškačke politike.
Zakoni i podzakonski propisi u na saveznom nivou i u Republici Srbiji, kojima je
bila obuhvaćena medijska sfera, i koji su donošeni u tom periodu od strane vladajućeg
Režima, umesto da obezbede, sprečavali su ustavom garantovanu slobodu javnog
informisanja što je dovelo do gušenja nezavisnih štampanih i elektronskih medija. Tako
je sloboda izražavanja u periodu devedesetih, bila značajno sužena.
Atak na medije naročito je izvršen usvajanjem tzv. "radikalskog" Zakona o
javnom informisanju Republike Srbije (1998) koji je bio protivustavni dokument, i
osnov za obračun Režima sa nezavisnim, pre svega, štampanim medijima. Povodom ovog
Zakona, nekoliko nevladinih organizacija i pojedinaca, neposredno nakon donošenja
ovog kontraverznog i nedemokratskog zakona podnele su tadašnjem Saveznom
Ustavnom sudu Predlog za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti
Zakona o javnom informisanju Republike Srbije ali je ove predloge, Savezni Ustavni
sud uzeo u razmatranje tek nakon propasti Miloševićevog režima, kada je nepovrata i
nenadoknadiva šteta po medije i slobodu javnog informisanja već bila učinjena.
S druge strane, propisi koji su trebali da regulišu rad elektrnoskih medija, a koji su
sukcesivno nastajali u toku 90-tih godina, pre svega onih koji su se odnosili na izdavanje
dozvola za emitovanje za vreme trajanja Režima, često su menjani i stavljani van snage.
Ovi propisi bili su prilagođavani tako da su privremene dozvole, tokom devedesetih
godina, dobijali samo članovi i simpatizeri koalicije SPS, JUL i SRS odnosno
Miloševićevih stranaka, dok su ostale TV i radio stanice piratski osnivane i emitovale
program. Tako su se, ove druge, svakodnevno suočavale za mogućnošću momentalnog
gašenja, što se u praksi i dešavalo. Posledica nedostatka jasnih regulativa manifestovao se
kroz nastanak medijskog haosa u sferi elektronskih medija, tako da je Srbija u momentu
pada Miloševićevog režima, ostala sa više od 1500 radio i televizijskih stanica. Prvi
dekret koji je usvojen nakon demokratskih promena iz oktobra 2000. godine, donelo je
tadašnje Savezno ministarstvo za telekomunikacije. Prema ovoj odluci, bilo je zabranjeno
piratsko osnivanje novih radio i televizijskih stanica do donošenja zakona o radiodifuziji,
31
koji je u tom momentu bio u izradi. Na žalost, ova odluka uglavnom nije poštovana, te je
broj radio i televizijskih stanica sve do sredine 2006. godine, nastavio da raste.
Odlukom Saveznog Ustavnog suda iz decembra 2000. godine,13 utvrđeno je da
veliki broj odredaba radikalskog Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine, nisu bile
saglasne sa Ustavom SRJ i međunarodnim pravom i one su prestale da važe 5 januara
2001. godine.14 Ubrzo je i Narodna skupština Republike Srbije donela Zakon o prestanku
važenja Zakona o javnom informisanju koji je stupio na snagu 16. februara 2001. godine.
Na snazi su ostale samo odredabe koje se odnose na upis u registar javnih glasila i
objavljivanje odgovora i ispravki.15
2.2. MEDIJSKO PRAVO, NOVINARI I MEDIJI

NAKON 2000. GODINE
Na inicijativu Medija Centra Beograd i Nezavisnog udruženja novinara Srbija,

kojoj se priključio i Komiteta pravnika za ljudska prava, početkom decembra 2000
godine, u okviru Medija centra bila je formirana radna grupa za pravna pitanja koja se
započela sa izradom modela Zakona o javnom informisanju i Zakona o radiodifuziji. S
druge strane, već od početka 2002. godine, više nevladinih organizacija započela sa
izradom modela zakona o slobodnom pristupu informacijama.16
U periodu od 2002. do 2004. godine, Narodna skupština Republike Srbije usvojila

je Zakon o radiodifuziji (2002), Zakon o javnom informisanju (2003) i Zakon o
slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (2004) na osnovu modela koji su
pretežno bili izrađeni u nevladinom sektoru. Ipak, u zvaničnoj proceduri, sva tri modela
zakona su u izvesnoj meri izmenjeni, i to uglavom na gore. To se naročito odnosi na
period od 2004. do 2006. godine, koji konvalidira sa periodom formiranja i rada
Koštunicine Vlade, kada je, u više navrata došlo do izmena i dopuna Zakona o
radiodifuziji, koji su predstavljali korak unazad u odnosu na dostignuti stepen slobode
elektronskih medija utvrđenog u osnovnom tekstu Zakona iz 2002. godine.
Čini se da jedan jedinstveni zaključak koji može dati u poslednjih nekoliko godina
koji se odnosi na medijsku sferu jeste da i pored ostvarenog napretka u oblasti
zakonodavstva, post-taumatski sindrom izavan desetogodišnjom vladavinom Slobodana
Miloševića jeste ostavio teške posledice u oblasti medija, kako po u poslednjih nekoliko
godina aktuelnu političku elitu koja na različite načine pokušava da ostvari svoj uticaj
na/kroz medije, tako i po novinare koji svojim izveštavanjem ne prave jasnu razliku
13
Odluka Saveznog Ustavnog suda IU br. 143/98, 151/98, 152/98, 169/98 i 173/98, "Službeni list SRJ",
br. 1/2001 ( od 15. decembra 2000. godine).
14
Kao neustavne, Odlukom Saveznog Ustavnog suda ocenjene su sledeće odredbe Zakona o javnom
informisanju iz 1998. godine: član 17; član 26. st. 1; član 38. st. 3; član 41. st. 3; član 70. st. 1. tač. 3 i
član 71. st. 1 tač. 1.
15
Uporedi: Zakon o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS", br.
11/2001.
16
Modele Zakona o slobodnom pristupu informaicjama, izradila je radna grupa okpljena oko Komiteta
pravinika za ljudska prava (YUCOM) i radna grupa koju je formirao Centar za unapređivanje pravnih
studija (CUPS). Oba modela, sredinom jula 2002. godine predata su tadašnjoj Vladi Republike Srbije
radi njegovog hitnog usvajanja.
32
između slobode informisanja, cenzure, diskriminacije i odgovornog novinarstva, a što je

naročito teške posledice ostavilo u vezi sa ubistvom predsednika Vlade Republike Srbije
Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, odnosno uloge koji su određeni mediji i novinari
neposredno i imali.17
Značajne promene u oblasti medija u Srbiji započete nakon pada Miloševićevog

režima, postavile su potpuno nove izazove i novinarima i novinarskoj profesiji. S jedne
strane, srušene su stroge, sirove forme državne cenzure i monopola u štampanim i
pisanim medijima, dok su, sa druge strane, lukavi oblici pritisaka i uticaja političkih i
ekonomskih elita kao i tajnih centara moći, sprečavali stvaranje istinski nezavisnih
medija. Nove slobode, donele su i novinarima nesigurnost koliko i mogućnosti. U svetlu
ukidanja zabrana i kontrole nad medijima, stotine ljudi je počelo da se bavi ovim poslom
bez ikakve prethodne obuke. Kao rezultat toga, standardi izveštavanja „slobodnim“
medijima pretrpeli su veliku štetu, kao i položaj i ugled čitave profesije. Tako je
vremenom došlo do tzv. „fenomena dve vrste nasilja“ – nasilja novinara i nasilje nad
novinarima.
Nasilje novinara postoji onda kad novinari nedovoljno kompetentno i neistinito

izveštavaju o pojavama, događajima i ličnostima, i kada ponavljanjem neistinitih
informacija „ispiraju mozak“ čitaocu, gledaocu ili služaocu, odnosno kada se služe tuđim
napisanim komentarima usmerenim na uticanje na svest građana i njihovo političko
opredeljenje.
Nasilje nad novinarima postoji kada se na novinare vrši pritisak da izveštavaju

neobjektivno, neistinito, za račun neke političke grupe ili pojedinca, kada im se preti
tužbama ili fizičim napadima, kada se ometaju u izveštavanju, ili im se odbija pristup
informacijama ili mestu događaja.
Fenomenu prve vrste nasilja, naročito je doprinela činjenica nedovoljnog

razumevanja procesa samoregulacije medija u demokratskom društvu. Samoregulacija u
bilo kojoj profesiji ili društvenoj sferi pretpostavlja da se razvoj i sprovođenje normi vrši
od strane onih čije se ponašanje tim normama i uređuje, u cilju poboljšanja pružanja
usluga potrošačima odnosno korisnicima usluga. Ona zahteva postavljanje standarda i
saglasnost sa njima od strane pojedinaca i institucija na koje će se ti standardi odnositi,
kao i razvijanje postupaka i mehanizama kojima će se ta pravila sprovoditi.
Osnov samoregulacije je princip dobrovoljnosti povinovanja pravilima. U tom

smislu, sudovi ili drugi organi državne vlasti ne igraju, s jedne strane ulogu arbitra niti
sprovode proklamovana načela, a oni koji se obavežu ovakvim normama, s druge strane,
ne čine to pod pretnjom zakonske sankcije, već zbog želje za daljim razvojem
kredibiliteta profesije. Samoregulativa zavisi najviše od uzajamnog razumevanja i
saglasnosti aktera o etičkim načelima ponašanja i sistemu vrednosti svoje profesije.
17
Uporedi: Grupa autora: Mediji u tranziciji – između slobode izražavanja i dirigovanog novinarstva,
Komitet pravnika za ljudska prava, Beogad, 2004.
33
Promene u medijima ali i u privredi u Srbiji, uticale su na promene radnog

ambijenta i uslova rada novinara, kao i ulogu novinara u društvu. Iako novinar nisu više
„direktno“ sluge države, oni služe interesima vlasnika medija u kojima rade iza kojih se
po pravilu sve češće kriju i značajni ekonomski interesi. Jednostavno, pojavili su se novi
„preduzimači“ koji ne pokazuju nikakav interes za novinarstvo kao struku i kao jednu od
poluga demokratije, što nije doprinelo razvoju medija u službi građana, naročito u
uslovima prezasićenog tržita na kome se mediji takmiče za relativno mali broj gledalaca,
slušaoca ili čitalaca. Etički standardi novinarske profesije odnosno samoregulacija
medija, ostala je zato u Srbiji još uvek puka proklamacija.
Pitanje ko se može smatrati odgovornim za to, navodi nas na razmišljanje o tome

da li se norme nastale u procesu samoregulacije primenjuju na pojedinačne novinare ili
na medijske kuće, bilo da su to štampani mediji ili radiodifuzna preduzeća. Novinari koji
se lično, pojedinčano obavežu na poštovanje etičkog kodeksa i nastoje da poštuju etička
pravila novinarstva odgovorni su posopstvenoj savesti i mogu odgovarati pred svojim
kolegama u skladu sa sandardima koje je priznalo profesionalno udruženje. Ipak, ako
pretpostvimo da je jedan od željenih ishoda samoregulacije veća odgovornost, jasno je
da, ukoliko etička prvila novinarske profesije formiraju samo pojedini novinari, to ima
svojih značajnih orgarničenja i ne može zadovoljiti značajan cilj čitavog procesa –
odgovornost pred javnošću. Samoregulacija nije samo pitanje odgovornosti novinara,
ona mora obuhvatiti i druge koji nose deo te odgovornosti, a u nekim slučajevima i
dirketno lično određuju sadržinu onoga što će biti objavljeno, a to su urednici i vlasnici
medija.
Drugim rečima, pravila etike se mogu držati pojedinci i ona se mogu nadgledati
na nivou profesije, ali da bi se obezbedila stvarna odgovornost, normativni sistem se
mora primeniti na čitav sektor društva, tako što će se i sve medijske kuće obavezati na
poštovanje standarda i podržati mehanizam podoban za sprovođenjem medijskih etičkih
standarda javnog života.
Svakako da je danas, novinarstvo u Srbiji samo odraz konfuzije i konflikta u

kome se našlo srpsko društvo. Savremeno demokratsko društvo, jeste složeni sistem
ljudske saradnje čija je osnovna funkcija ostvarivanje opšteg intresa odnosno društvene
dobrobiti. Opšti interes, kao politička kategorija je pojam koji označava privredni,
politički, kulturni i svaki drugi razvoj društvene zajednice, a kroz njegovo ostvarivanje,
stvaraju se i uslovi za razvoj i unapređivanje individulanih sloboda i prava čoveka, čime
se obezbeđuje ostvarivanje ideje ljudskih prava. Prema tome, savremeno društvo jeste
društvo zasnovano na standardima javnog života utvrđenog ne samo zakonom, već i
etikom, moralom i običajima, a u u njihovom središtu se nalazi opšti interes odnosno
društvena dobrobit.
Situacija u Srbiji, na žalost još uvek nije takva, što se direktno odražava i na
medije i novinare. Najpre, treba konstatovati da Srbija i nije demokratska zemlja, već
zemlja u “tranziciji” koja se poslednje tri godine sporo “kotrlja” ka standardima
demokratskog društva; drugo, Srbija je zemlja u kojoj postoji politička konfuzija i duboka
podeljenost oko toga šta je opšti interes što govori o nesposobnosti samih političkih elita
34
da ga jasno formulišu, definišu, utvrde i sprovedu; treće, u Srbiji ne postoji čak ni

većinska saglasnost o potrebi raskida sa prošlošću kao uslova demokratske budućnosti i
četvrto, Srbija je zemlja u kojoj neformalni i tajni centri moći još uvek imaju ogroman
uticaj.
Sve navedeno imalo je negativne konsekvence i za značajan deo novinarskog

staleža. U jednom njegovom značajnom delu, pojavilo shvatanje i tumačenje da sloboda
izražavanja i sloboda javnog informisanja podrazumeva pravo novinara da pišu šta
hoće i kako hoće, a da eventualne tužbe protiv novinara i medija, po ovakvom
shvatanju predstavljaju oblik cenzure i sužavanje navedenih sloboda. Takav stav nije u
skladu sa Evropskom konvencijom kao sastavnim delu unutrašnjeg pravnog poretka
Srbije, niti sa domaćim i međunarodnim standardima novinarske etike, niti osnovnim
nacionalnim standardima sadržanim u Zakonu o javnom informisanju. Tako se, kroz ova
pitanja prelama i pitanje novinarskih dužnosti, ali i odgovornosti.
2.3. USTAVNI I ZAKONSKI OKVIR SLOBODE

IZRAŽAVANJA I PRAVA MEDIJA U SRBIJI:
USTAV REPUBLIKE SRBIJE
Ustav Republike Srbije, u delu koji se odnosi na ljudska i manjinska prava, jemči:
slobodu mišljenja i izražavanja, slobodu izražavanja nacionalne pripadnosti, slobodu
medija i pravo na obaveštavanje.
Svakako da centralna sloboda jeste sloboda mišljenja i izražavanja, iz koje se

zatim „izdvaja“ sloboda izražavanja nacionalnih manjina, kao i sloboda medija i pravo na
obaveštavanje.
Sloboda mišljenja i izrajžavanja, garantovana je na sledeći način: „Jemči se

sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na
drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje“. Sloboda izražavanja može se
zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja
autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva
i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.
Ova ustavna odredba, delimično je šira ali i uža od one koja je sadržana u
Evropskoj konvecniji. Za razliku od člana 10 Evropske konvencije koja pod slobodom
izražavanja podrazumeva pravo primanja i širenja, Ustav Republike Srbije poznaje i
pravo traženja informacija, što je značajno sa stanovišta slobode pristupa informacijama.
S druge strane, ustavna formaulacija slobode izražavanja, kada je reč o

ograničenjima slobode izražavanja, u izvesnoj meri sužava slobodu izražavanja. Može se
zapaziti, da je prvo ograničenje koje je utvrđeno Ustavom, jeste zaštita prava i ugleda
drugih, a da Ustav ne poznaje ograničenje sadsržano u Evropskoj konvenciji koje se
odnosi na sprečavanje nereda i kriminala.I reči „demokratskog društva“ sadržano u
Ustavnoj formulaciji ograničenja, mogu se smatrati polemičnim, jer u tekstu Evropske
konvencije, ona označava potrebu da se sprovede „test proporcionalnosti“ čak i onda
kada na prvi pogled postoji potreba za slobodom izražavanja, ali samo onda kada je to
35
neophodno u „demokratskom društvu“ ali se čini da iz semantičkog značenja ustavne

odredbe to ne proizilazi.
Ustav poznaje i slobodu izražavanja nacionalne pripadnosti (član 47).

Izražavanje nacionalne pripadnosti je slobodno. Niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj
nacionalnoj pripadnosti.
Kao sloboda koja se izvodi iz slobode izražavanja, Ustav RS kao posebnu

slobodu utvrđuje slobodu medija (član 49). Svako je slobodan da bez odobrenja, na
način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja.
Televizijske i radio-stanice osnivaju se u skladu sa zakonom.U Republici Srbiji nema
cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog
obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja
pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog
integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na
neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje,
kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Ostvarivanje prava na
ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno
nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuje se zakonom.
Ova ustavna odredba, u izvesnoj meri „širi“ slučajeve ograničenja slobode

izražavanja u medijima, jer nadležni sud može sprečiti širenje ideja i informacija putem
sredstava javnog informisanja (obaveštavanja). Kako je Ustav donet nakon donošenja
medijskih zakona, ostaje nepoznato zašto se u ustavnoj odredbi nije koristio izraz
sredstva javnog informisanja ili javnim glasilima, tako da postoji „disharmonija“ u
pogledu izraza koje se koriste u Ustavu i zakonu. Takođe, tumačenjem ove ustavne
odredbe, tačnije dela u kome se kaže...“pozivanje na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog
poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije“, može, ponovo, u duhu
jezičkog značenja ove norme, predstavljati takođe još jedan specifičan slučaj
ograničavanja slobode izražavanja, jer je javna (medijska) rasprava o terotirijalnom
integritetu jedne zemlje koja nema obelžja pozivanja na nasilje sasvim legitimna sa
stanovišta Evorpske konvencije, što je Evropski sud za ljudska prava u više navrata i
potvrdio naročito u presudama protiv Turske.
Kao posebno Ustavom zajamčeno pravo, „prepoznato“ je i pravo na obaveštenost

(čl. 51). Već smo ranije rekli da su se u drugoj polovini 20. veka iz slobode izražavanja
izdvojile postepeno i dve posebne slobode (prava): sloboda javnog informisanja i sloboda
pristupa informacijama.
Pravo na obaveštenost koje je utvrđeno Ustavom, upravo konzumira prethodno

navedene dve slobode. Ostaje međutim nepoznato zašto je ovo pravo upotrebljen naziv:
„pravo na obaveštenost“ a ne na primer sloboda javnog informisanja i sloboda pristupa
informacijama.
Formulacija prvog stava člana 51. Ustava, neodoljivo podseća na već ranije datu
definiciju prava na javno informisanje: „Svako ima pravo da istinito, potpuno i
36
blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog

obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju“.
Kroz drugi stav člana 51. Ustava utvrđena je sloboda pristupa informacijama
(iako se, u Ustavu, ona tako ne zove i sastavni je deo prava na obaveštenosto: „Svako ima
pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su
poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.
U izvesnoj meri, može se zaključiti, da Ustavne odredbe koje se odnose na

slobodu izražavanja i medija nisu loše, ali da je postojala potreba za njihovim boljim
normativnim uređenjem, jer pojedine formulacije kao takve zbunjuju i mogu dovesti do
različitog pravnog tumačenja koje, naročito u slučaju ograničenja slobode izražavanja,
mogu dovesti do neopravdanog ograničenja slobode izražavanja. Takođe, i izrazi koji se
koriste mogu dovesti do zabuna, naročito ako se pravni sistem jedne zemlje posmatra u
kontekstu skupa opštih pravnih normi koje predstavljaju jednu jedinstvenu i
neprotivrečnu celinu.
2.4. USTAVNI I ZAKONSKI OKVIR SLOBODE

IZRAŽAVANJA I PRAVA MEDIJA U SRBIJI:
ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU
Osnovni zakon koji se odnosi na slobodu izražavanja svakako je Zakon o javnom

informisanju (2003).18 Ovaj zakon, uglavnom je zasnovan na modelu koji je izradila
radna grupa u okviru Medija centra u periodu od 2001-2002. godine, uz nekoliko
značajnih promena do kojih je došlo u skupštinskoj proceduri. Ono što svakako
zabrinjava jeste činjenica da je u drugoj polovini 2009. godine došlo do izmena i dopuna
Zakona o javnom informisanju, ali i Krivičnog zakonika, kojim je, između ostalog,
ponovo predviđeno postojanje registra javnih glasila, znatno pooštravanje kazni za
prekršaje i prviredne prestupe (između ostalog, uveden je i novi oblik privrednog
prestupa koji se odnosi kršenje pretpostavke nevinosti), a Krivičnim zakonom krišenje
pretpostavke nevisnosti označeno je i kao novo krivično delo
Ovim zakonom uređuje se pravo na javno informisanje kao pravo na slobodu

izražavanja mišljenja, kao i prava i obaveze učesnika u procesu javnog informisanja.
Pravo na javno informisanje obuhvata naročito slobodu izražavanja misli, slobodu
prikupljanja, istraživanja, objavljivanja i širenja ideja, informacija i mišljenja, slobodu
štampanja i distribucije novina i drugih javnih glasila, slobodu proizvodnje i emitovanja
radio i televizijskih programa, slobodu primanja ideja, informacija i mišljenja kao i
slobodno osnivanja pravnih lica koja se bave javnih informisanjem.19
18
Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03.
19
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, čl. 1.
37
2.4.1. Osnovni principi Zakona o javnom informisanju
Zakonom su najpre utvrđena osnovna načela javnog informisanja,20 koja su u

najvećoj meri usklađena sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i rezolucijama i
preporukama koje je Savet Evrope doneo u ovoj oblasti, ali, na žalost, deo utvrđenih
načela zakon u narednim odeljcima uglavnom ne razrađuje, niti predviđa bilo kakvu
prekršajnu odgovornost, naročito u slučaju njihovog kršenja od strane organa javne vlasti
odnosno funkcionera, što je i njegov prvi ozbiljni nedostatak. Tako se značaj ovih načela
- pravnih normi znatno sužava, a same norme se svode na puku deklaraciju i mrtvo slovo
na papiru o čemu najbolje ukazuju slučajevi otvorenih pritisaka na medije koje vrše
pojedini političari.21
Na ovom mestu ukazujemo samo na nekoliko najznačajnijih načela:
1) Niko ne sme, ni na posredan način, da ograničava slobodu javnog

informisanja, naročito zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za
štampanje i distribuciju javnih glasila ili nad uređajima za emitovanje i radiofrekvencije,
kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja,
informacija i mišljenja.
2) Niko ne sme da vrši bilo kakav fizički ili drugi pritisak na javno glasilo i
njegovo osoblje, kao ni uticaj podesan da ih omete u obavljanju posla.
3) Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja

informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom
primerenom okolnostima, proveri njeno poreklo, istinitost i potpunost.
4) Nosiocima državnih i političkih funkcija o ograničena su prava na zaštitu

privatnosti koja imaju lica na koja se odnosi informacija, ako je informacija važna za
javnost s obzirom na činjenicu da lice na koje se odnosi informacija vrši određenu
funkciju.
5) Državni organi i organizacije, organi teritorijalne autonomije i lokalne
samouprave, javne službe i javna preduzeća, kao i poslanici i odbornici, imaju obavezu
da informacije o svome radu učine dostupnim za javnost i to pod jednakim uslovima za
sve novinare i sva javna glasila.
Primetno je, da zakon i u načelnim odrebama ali i u celini, sadrži samo nekoliko
pravnih normi koje se odnose na novinare, što proističe iz izričitog stava Saveta Evrope,
da se prava, obaveze i odgovornosti novinara, ne uređuju zakonom, već kroz proces
samoregulacije i deregulacije. U savremenim uslovima, u uporednom pravu, vidljivo je
da se odnosi u javnom informisanju i medijski i novinarski profesionalizam ne
20
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, II Načela javnog informisanja,
čl. 2-10.
21
U otvorenom kršenju pojedinih načela javnog informisanja u poslednjih nekoliko godina prednjačio je
Ministar za kapitalne investicije Vlade Republike Srbije Velimir Ilić, a poslednji slučaj pritiska na
medije od strane pomenutog ministra beležimo u septembru 2006. godine, povodom njegovog
gostovanja na televiziji Leskovac čiji je osnivač ova Opština.
38
određuju zakonom, odnosno propisivanjem određenih pravila ponašanja novinara u

oblasti javnog informisanja od strane države, već prvenstveno novinarskim Kodesom i
kroz tela koje osnivaju sami mediji, novinari i vlasnici medija – tzv. medijski saveti
(odnosno savete za štampu).22
Na ovom mestu pomenućemo jednu takvu odredbu, koja je svakako od ogromnog

značaja za obavljanje novinarske profesije – novinarska tajna (ili zaštita novinarskog
izvora): Prema zakonu, ...„novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom
informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog
dela za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina“.
2.4.2. Pojam javnog glasila, impresum i registracija i zabrana

distribucija informacija
Zakon zatim, bliže određuje pojam javnog glasila i pravila koja se odnose na
impresum javnog glasila. Javna glasila su novine, radio programi, televizijski programi,
servisi novinskih agencija, Internet i druga elektronska izdanja navedenih javnih glasila,
kao i druga sredstva javnog informisanja koja pomoću reči, slike ili zvuka objavljuju
ideje, informacije i mišljenja namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju
korisnika. Javno glasilo nema svojstvo pravnog lica. Ne smatraju se javnim glasilom, u
smislu ovog zakona, periodično izdanje iz određene stručne oblasti namenjeno isključivo
informisanju ili obrazovanju određene profesionalne grupe, publikacije, katalozi i
programi koji sadrže isključivo oglase, reklame i informacije namenjene tržištu, novine,
bilteni i slične publikacije namenjene internom informisanju koje se ne distribuiraju
javno, službena glasila države, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave,
kao ni druga službena glasila, a takođe ni leci, plakati i slični oblici javnog
obaveštavanja23 Zakon ne definiše pojam „novinar“, što se može tumačiti i kao dobra i
loša „stvar“ naročito ako govorimo u kontekstu visokog obrazovanja za novinarsku
profesiju.
Zakon, sve do poslednjih izmena i dopuna koje su usledile u septembru 2009.

godine, nije sadržao obavezu javnih glasila da se registraciju niti o vođenju registra
javnih glasila (osim elektronskih medija, ali je pitanje registra elektronskih medija bilo
regulisano Zakonom o radiodifuziji) jer je u postupku donošenja zakona i u vođenim
javnim raspravama 2001 i 2002. godine, preovladao stav da registracija javnih glasila
može biti osnov za sužavanje slobode izražavanja, što je u Srbiji često bio slučaj tokom
90-tih godina. Takođe, izmenama i dopunama zakona, utvrđeno je da osnivač javnog
glasila može biti samo domaće pravno lice što je u suprotnosti sa ustavnom formulacijom
da svako može da bude osnivač medija, u skladu sa zakonom.
U određenim slučajevima zakon poznaje institut zabrane distribucije (ne javnih

glasila već informacija), koji nije postojao u modelu koji je svojevremeno izradila radna
grupa okupljena oko Medija centra u Beogradu. Problem sa ovim delom zakona je u tome
22
Uporedi: Sloboda i odgovornost: Očuvanje slobode izražavanja putem medijske samoregulacije, Article
XIX (u izdanju i prevodu Komiteta pravnika za ljudska prava), Beograd, 2005.
23
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, Službeni glasnik RS" br. 43/03, III Javna glasila, čl. 11-14; IV.
Impresum, čl. 26-29.
39
što zabrana distribucije informacija u vreme savremenih informacionih tehnologija

efektivno nije moguća, osim u slučaju uvođenja prethodnog cenzora (npr. tužilaca u
redakcijama), što bi bilo suprotno članu 10. Evropske konvencije, dosadašnjoj praksi
Evropskog suda za ljudska prava, kao standardima sadržanim u rezolucijama i
preporukama Saveta Evrope. I par godina nakon donošenja ovog zakona, u stručnim
krugovima i dalje dominira mišljenje da su ove odredbe neefikasne i nepotrebne. 24 S
druge strane, i Ustav Republike Srbije, kao što smo već videli, sadrži normu koja se
odnosi na sprečavanje širenja ideja i informacija o kojoj odlučuje sud.
2.4.3. Posebna prava i obaveze u javnom ifnormisanju i

prava lica na koje se informacija odnosi
Posebnu pažnju zakon posvećuje posebnim pravima i obavezama u javnom

informisanju.25 Posebne prava i obaveze u javnom informisanju jesu: privremeno
čuvanje zapisa javnog glasila; pravo na uvid i zapis javnog glasila; pretpostavka
nevinosti; zabrana govora mržnje; zaštita maloletnika i zabrana javnog izlaganja
pornografije.26
S obzirom na specifičnu ulogu koje je deo medija imao u prošlosti, ali, na žalost i
danas, posebno treba izdvojiti zabranu govora mržnje, jer je govor mržnje još uvek u
velikoj meri prisutan u srpskim medijima. Takođe, zabrana govora mržnje utvrđena je i
kroz nekoliko preporuka Saveta Evrope,27 što ovaj osnov ograničavanja slobode
izražavanja (naravno u zavisnosti od obeležja svakog konretnog slučaja) čini sasvim
legitimnim.
Zakon zabranjuje objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče

diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili
nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne
opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Lice na
koje se kao pripadnika grupe lično odnosi informacija koja ima obeležja govora mržnje
ima pravo da podnese tužbu sudu protiv autora informacije i protiv odgovornog urednika
javnog glasila u kome je informacija objavljena, kojom može da zahteva zabranu njenog
ponovnog objavljivanja i objavljivanja presude na trošak tuženih. Protiv autora i
odgovornog urednika tužbu može podneti i svako pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i
prava čoveka i građanina, kao i organizacija čiji je cilj zaštita interesa navedenih grupa.28
U parnicama po tužbama shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični
postupak.
24
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, IV Distribucija javnih glasila,
čl. 15-25.
25
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, IVPosebna prava i obaveze u
javnom informisanju, čl. 35-42.
26
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, VII. Posebna prava i obaveze
u javnom informisanju čl. 35-42
27
Uporedi: Preporuka Komiteta ministara SE br. R (97) o zabrani govora mržnje; Preporuka Komiteta
ministara br. R (97) 21 o medijima i promovisanju kulture tolerancije.
28
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, VII. Posebna prava i obaveze
u javnom informisanju, čl. 38-40.
40
Iako je reč o dobro zakonski određenom obliku i postupku zaštite, primetno je, na
žalost, da sudovi odnosno sudije, još uvek nisu dovoljno edukovane po ovom pitanju, te
da uglavnom odbacuju tužbe iz formalnih razloga ili se postupci neopravdano
odugovlače, o čemu će više reči biti kasnije.
Veliki broj normi sadržanih u Zakonu o javnom informisanju odnosi se na prava

lica na koje se odnosi informacija,29 što, po mišljenju kritičara ovog zakona nije u celosti
trebala da bude materija ovog zakona, već Zakona o zaštiti privatnosti.
Zakon poznaje tradicionalne institute slobode štampe: pravo na odgovor i pravo

na ispravku, i utvrđuje sudsku proceduru u slučaju tužbe za objavljivanje odgovora i
ispravke. Čini se, da ova dva instituta ovim zakonskim odredbama nisu dovoljno
izdiferencirana što stvara određene nejasnoće u pogledu njihove primene. Primetno je, u
dosadašnjoj praksi primene zakona u vezi sa institutima odgovora i ispravke, da javna
glasila, često (i sa namerom) izbegavaju primenu načela jednakosti informacija i
odgovora ,odosno ispravke, prema kome se odgovor, odnosno ispravka mora objaviti u
istom delu glasila, u istom izdanju, u istoj rubrici, na istoj stranici, sa istom opremom,
odnosno u istom delu emisije, kao što je bila objavljena informacija na koju se odgovara,
i to pod istim naslovom, a uz oznaku “odgovor” odnosno “ispravka”.Takođe, zakonom je
posebno utvrđeno i pravo na naknadu štete, kojim se delimično odstupa od opšteg
pravnog režima utvrđenog Zakonom o parničnom postupku.30
Zakon, u vidu posebnih poglavlja sadrži i odrebe koje se odnose na nadzor,

kazne kao i prelazne i završne odredbe.
U celini, zakon, i pored pojedinih spornih pitanja, naročito onih koje su nastala
najnovijim izmenama i dopunama zakona iz septembra 2009. godine, jeste u značajnoj
meri uklopiv u dokumente Saveta Evrope i praksu Evropskog suda za ljudska prava, ali je
konkretna praksa primene ovog zakona ukazala na neke nedostatke koji u budućnosti
mogu biti osnov za predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava.
U tom smislu, naročito treba ukazati na nedostatke i nedorečenosti zakona koji se

odnose na kažnjavanje urednika i novinara usled kršenja pretpostavke nevinosti, kroz
verodostojno prenošenje informacija na javnom skupu, što se naročito može videti u
slučaju kažnjavanja urednice Radio Luna za prekršaj usled vernog prenošenja
informacije sa javnog skupa u januaru 2004. godine, o čemu će biti reči kasnije. Ovakvih
slučajeva, u periodu od donošenja zakona do prve polovine 2004. bilo je desetak. Javni
skup se po pravilu definiše kao svako okupljanje na otvorenom ili zatvorenom prostoru,
koji je organizovan radi ostvarivanja zabavnih, kulturnih, verskih, političkih,
humanitarnih, socijalnih, sportskih ili sličnih intresa građana. Javnim skupom smatraju se
i verski obredi, narodne svečanosti, seminari, okrugli stolovi, konferencije za štampu,
skupovi političkih stranaka i sl.31Ukoliko bi postojala cenzura u vezi sa prenošenjem
29
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, VIII Prava lica na koje se
odnosi informacija, čl. 43-90.
30
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, "Službeni glasnik RS" br. 43/03, VIII Prava lica na koje se
odnosi informacija, 2. Odgovor na informaciju i ispravka informacije, čl. 47-60.
31
Uporedi: Zakon o javnom priopćavanju, V&V inženjering, Zagreb, 2000, str. 90-91.
41
informacija sa javnog skupa, značajno bi bila ugrožena i sužena sloboda izražavanja kao
pravo na primanje i saopštavanje ideja i informacija, čime bi mediji izgubili svoju
funkciju javnog “psa čuvara” demokratskog društva.
Poslednjim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, znatno je

pooštrena odgovornost javnog glasnila, odgovornog lica u osnivaču javnog glasila i
odgovornog urednika javnog glasila za kršenje posebna prava i obaveze u javnom
informisanju koji se odnose na kršenje pretpostavke nevinosti i zaštiti maloletnika (ali
ne i za govor mržnje). Ona više i nije predmet prekršajne odgovornosti već odgovornosti
za privredne prestupe o kojoj odlučuju trgovinski sudovi. Značajno povećanje moguće
novčane kazne zbog navedenog privrednog prestupa, i činjenica ta takve presude donose
trgovinski sudovi (pitanje obučenosti sudija ovog suda da „rešavaju“ slučajeve kršenja
pretpostavke nevinosti u medijima), čini se da predstavlja ozbiljno ograničenje slobode
izražavanja koje se ne bi moglo smatrati „neophodnim u demokratskom društvu“.
42
PREDAVANJE TREĆE
OSNOVI MEDIJSKOG PRAVA
U SRBIJI II
43
3. OSNOVI MEDIJSKOG PRAVA U SRBIJI II
3.1. MEDIJSKI ZAKONI:

ZAKON O RADIODIFUZIJI
3.1.1. Opšti osvrt na donošenje i implementaciju

Zakona o radiodifuziji
Model zakona o radiodifuziji, rađen je više od godinu dana, u periodu od januara

2001. do maja 2002. godine u okviru radne grupe formirane pri Medija Centru u
Beogradu. Posle ulaska u zvaničnu proceduru, Narodna skupština Republike Srbije
usvojila je Zakon o radiodifuziji 18. jula 2002. godine.32
Ovim zakonom uređuje se uslovi i način obavljanja radiodifuzne delatnosti u

skladu sa međunarodnim konvencijama i standardima, utvrđuje postupak za izdavanje
dozvola za emitovanje, utvrđuju uslovi i postupak za izdavanje dozvole za emitovanje
radio i televizijskog programa i emitovanje samog programa, uspostavljena je Republička
radiodifuzna agencija (RRA) kao nezavisno regulatorno telo kao i ustanove javnog
radiodifuznog servisa koje su trebale da doprinesu pretvaranju tadašnjeg RTS-a u javni
servis oslobođen političke kontrole.
U momentu donošenja, zakonom su bili ispoštovani visoki standardi sadžanim u

raznim međunarodnim dokumentima koji se odnose na ovu oblast, a pre svega standardi
Saveta Evrope sadržani u preporukama komiteta Ministara SE (reč je o Preporuci R
(96) 10 o garantovanju nezavisnosti javnog radiodifuznog servisa i Preporuci R (2000)
23 o nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radiodifuzije).
Iako je ovaj zakon od strane stručnjaka Saveta Evrope u momentu donošenja

ocenjen kao jedan od najboljih u regionu (pa i šire), bilo je očigledno da tadašnja ali i
sadašnja politička elita nije bila dorasla sprovođenju visokih standarda koji su u njemu
utvrđeni, tako da od momenta donošenja do danas i nisu imale političke elite nisu imale
sluha da odustanu od političkog uticaja na elektronske medije.
Narušavanje postupka izbora članova Saveta RRA od strane Skupštine (2003) i

kasniji politički sporovi u vezi sa tim, osporili su legalnost izbora i blokirali kasniji rad
Saveta. Izbor Saveta završen je tek u drugom pokušaju, u maju 2005. godine, nakon
zakonskih promena koje su potkopale njegovu autonomiju i ugrozile ustavno načelo
pravne sigurnosti.33 Sama činjenica da je četvoro, od ukupno devet novoizabranih članova
Saveta radilo u prošlosti na istoj radio-stanici, odmah je “stvorilo sumnju” da to telo
može na najcelishodniji način da izvrši regulisanje stanja u oblasti radiodifuzije.
32
Zakon o radiodifuziji, "Službeni glasnik RS" br. 42/2002.
33
Uporedi: Televizija u Evropi: regulativa, politika i nezavisnost, deo izveštaja koji se odnosi na Srbiju
priredila Snježana Milivojević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, str. 206-268.
44
Iako je od strane aktuelne političke elite ovaj zakon najpre ocenjen kao
neprimenljiv, ubrzo se, nakon navedenih izmena i dopuna iz maja 2005. godine, nastavlja
faza ubrzanih izmena i dopuna u drugoj polovini 2005. i tokom 2006. godine.
Tako je u sledećem krugu amandmana na Zakon o radiodifuziji iz avgusta 2005.

godine, dodatno oslabljena nezavisnost Agencije u odnosu na političku vlast. Napokon, u
postupku dodele nacionalnih frekvencija pred Agencijom za radiodifuziju, koji je
započeo tek u prvoj polovini 2006. godine, zabeležen je čitav niz nepravilnosti, kao i
preterana mera arogancije od strane jednog dela članova Saveta, a uskraćivanje
(nedodeljivanje) dozvole jednoj od do tada najvećih televizija - BK Televizije, pratilo je
čitav niz kontraverzi i kršenja procedura koja su još više dovela u pitanje nezavisnost
Saveta Agencije kao regulatornog tela i otvorile pitanje njegove političke zavisnosti.
Prema nekim mišljenjima, odluke RRA koje su se odnosile na BK televiziju, nisu

bile zakonite jer nije poštovana postepenost predviđena samim zakonom. BK televiziji je
izrečena opomena za kršenje propisa tokom predsedničkih izbora 2004. godine, a
dozvola za privremeno emitovanje im je oduzeta zbog kršenja propisa o radiodifuziji
nakon odluke RRA kojom im nije izdata dozvola za emitovanje programa, na šta BK
televizija nije bila prethodno opomenta. U jedonom momentu, takva odluka bila je
osporena i pred Vrhovnih sudom u upravnom sporu, a u stručnim krugovima izraženo je
mišljenje da je RRA imao “taktiku” da ne pokušava da bude nezavisno tele već da u
Vladi Srbije ostvari dobru poziciju, što je od strane stručnjaka konstatovano kao politički,
a ne profesionalni problem.34
Izbor Upravnog odbora javnog radiodifuzog servisa, a zatim i generalnog

direktora Republičkog javne radiodifuzne ustanove, takođe u izazivale pozornost javnosti
i dovodilo u sumnju rad i nezavisnost Saveta RRA.
I u sledećem krugu izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji koje su usledile u

oktobru 2006. godine, nastavljen je pomenuti trend devalvacije visokih standarda
usvojenih u osnovnom tekstu.35 Savetu agencije su poverene određene nadležnosti koje
nisu bile predviđene u osnovnom tekstu Zakona iz 2002. godine, ali je istovremeno u
izvesnoj meri i pojačan stepen političke kontrole Republičke radiodifuzne agencije.
Dva osnovne novine koje su ustanovljene Zakonom 2002. godine bile su: 1)
Agencija za radiodifuziju kao nezavisno i nepristrasno telo i 2) transformacija državne
televizije (RTS-a) u javni servis. Na ovom mestu, navešćemo samo nekoliko ključnih
odredaba koje se odnose na Agenciju i javni servis, shodno integralnom odnosno u ovom
momentu važećem tekstu zakona. (oktobar 2006).
34
Navedeni stavovi su izraženi na Konferenciji u organizaciji nevladine organizacije Centar za podršku
demoktraskim inicijativama, održane 11. maja 2006. godine u Medija Centru u Beogradu. Izraženi
stavovi su preneti u vestima agencije Beta, kao i dnevnim listovima Politika, Večernje novosti, Glas
javnosti, Danas i dr. od 12. maja 2006. godine. Stanje u oblasti primene medijskih zakona na ovoj
konferenciji, izneli su Rade Veljanovski, Miroljub Radojković, Dragan Janjić, Vladimir Vodinelić, Saša
Gajin i Dejan Milenković.
35
Uporedi: Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, "Službeni glasnik RS" br. 86/06.
45
3.1.2. Republička radiodifuzna agencija
Radi obezbeđivanja uslova za efikasno sprovođenje i unapređivanje utvrđene

radiodifuzne politike u Republici Srbiji na način primeren demokratskom društvu, osniva
se Republička radiodifuzna Agencija (u daljem tekstu: Agencija) kao samostalna,
odnosno nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom i
propisima donetim na osnovu ovog zakona. Agencija je samostalni pravni subjekt i
funkcionalno je nezavisna od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica
koja se bave delatnošću proizvodnje i emitovanja radio i televizijskih programa i/ili sa
njom povezanim delatnostima.
Agencija ima svojstvo pravnog lica. Organ Agencije je Savet Agencije koji
donosi sve odluke o pitanjima iz nadležnosti Agencije. Agenciju predstavlja i zastupa
predsednik Saveta Agencije, a u slučaju njegove sprečenosti, Agenciju zastupa zamenik
predsednika Saveta Agencije. Predsednik Saveta Agencije, odnosno zamenik predsednika
Saveta Agencije kada vrši njegovu funkciju, može u celini ili delimično preneti funkciju
zastupanja Agencije drugom članu Saveta Agencije, samo na osnovu odluke Saveta
Agencije.
Agencija je nadležna da: donosi Strategiju razvoja radiodifuzije u Republici

Srbiji uz saglasnost Vlade Republike Srbije; vrši kontrolu i stara se o doslednoj primeni
odredaba ovog zakona; izdaje dozvole za emitovanje programa i propisuje obrazac za te
dozvole; propisuje tehničke, organizacione i programske uslove za proizvodnju i
emitovanje programa, u skladu sa odredbama ovog zakona; propisuje pravila koja su
obavezujuća za emitere kojima se obezbeđuje sprovođenje radiodifuzne politike u
Republici Srbiji; vrši nadzor nad radom emitera u Republici Srbiji; odlučuje o
predstavkama fizičkih i pravnih lica i o prigovorima emitera u vezi sa radom drugih
emitera; daje mišljenje nadležnim državnim organima u vezi sa pristupanjem
međunarodnim konvencijama koje se odnose na oblast radiodifuzije; preduzima
odgovarajuće mere prema emiterima, u skladu sa ovim zakonom i obavlja i druge
poslove, u skladu sa ovim zakonom.
Pored navedenih nadležnosti, Agencija obavlja i poslove koji se odnose na

preduzimanje mera u oblasti radiodifuzije u cilju: zaštite maloletnika; primene propisa o
autorskim i srodnim pravima; sprečavanja emitovanja programa koji sadrže informacije
kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog
njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi ili polu.
Zakonom su zatim, bliže razrađene nadležnosti Agencije.36
Članove Saveta bira Narodna skupština Republike Srbije (u daljem tekstu:

Skupština), na predlog ovlašćenih predlagača. Ovlašćeni predlagači jesu: 1) nadležni
odbor Skupštine; 2) Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine; 3) Konferencija
36
Uporedi: Zakon o radiodifuziji, "Službeni glasnik RS" br. 42/2002, 97/2004, 76/2005, 79/2005,
62/2006, 85/2006, 86/2006, čl. 6-21.
46
Univerziteta; 4) udruženja radiodifuznih javnih glasila u Republici Srbiji, udruženja

novinara u Republici Srbiji, profesionalna udruženja filmskih i dramskih umetnika u
Republici Srbiji i profesionalna udruženja kompozitora u Republici Srbiji, putem
zajedničkog dogovora; 5) domaće nevladine organizacije i udruženja građana koja se
prevashodno bave zaštitom slobode govora, zaštitom prava nacionalnih i etničkih manjina
i zaštitom prava dece, putem zajedničkog dogovora; 6) tradicionalne crkve i verske
zajednice. Kandidata za devetog člana Saveta predlažu prethodno izabrani članovi
Saveta, s tim što moraju predložiti kandidata koji živi i radi na području Autonomne
pokrajine Kosovo i Metohija i koji ispunjava kriterijume za članstvo u Savetu utvrđene
ovim zakonom. Kandidat za devetog člana Saveta predložen je ako za njega glasa
najmanje pet članova Saveta.
Svaki ovlašćeni predlagač podnosi nadležnom odboru Skupštine listu na kojoj se

obavezno nalaze dva kandidata za člana Saveta, sa izuzetkom nadležnog odbora
Skupštine, koji predlaže listu na kojoj se obavezno nalazi šest kandidata. Za izbor
devetog člana Saveta predlaže se samo jedan kandidat. Svaki predlog mora biti potpisan i
overen od strane ovlašćenog predlagača i sadržati lično ime i adresu zastupnika.
Kandidati ne moraju biti iz reda ovlašćenog predlagača. Skupština bira po jednog
kandidata sa svake važeće liste i tri kandidata sa liste koju predloži nadležni odbor
Skupštine.Ovlašćeni predlagači utvrđuju svoje predloge samostalno, a ako se jedan
ovlašćeni predlagač sastoji od više pravnih subjekata, predlog se utvrđuje sporazumno,
međusobnim usaglašavanjem. Podatke o domaćim nevladinim organizacijama i
udruženjima građana nadležni odbor Skupštine pribavlja od organa nadležnih za vođenje
registara tih organizacija, odnosno udruženja. Predsednik Skupštine, najmanje 20 dana
pre odlučivanja o izboru članova Saveta, na pogodan način, javno objavljuje sve važeće
liste kandidata koje su podneli ovlašćeni predlagači sa osnovnim biografskim podacima o
kandidatima.Nadležni odbor Skupštine može, pre odlučivanja o izboru članova Saveta,
organizovati javni razgovor sa svim predloženim kandidatima radi sticanja uvida u
njihove sposobnosti za obavljanje poslova iz nadležnosti Agencije. Ako nijedan kandidat
sa neke od lista kandidata za člana Saveta ne dobije dovoljan broj glasova, izbor se
obavlja na osnovu nove liste kandidata, koju ovlašćeni predlagač dostavlja najkasnije u
roku od 15 dana od dana odlučivanja o prethodno podnetoj listi.
Članovi Saveta ne mogu biti: poslanici u Skupštini Srbije, narodni poslanici i

poslanici skupština autonomnih pokrajina; izabrana, imenovana i postavljena lica u
Savetu ministara, Vladi Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) i izvršnim organima
autonomnih pokrajina (ministri, njihovi zamenici, pomoćnici, kao i rukovodioci posebnih
organizacionih celina pod neposrednom kontrolom Vlade i izvršnih organa i drugi
funkcioneri); funkcioneri političkih stranaka (predsednici stranaka, članovi
predsedništava, njihovi zamenici, članovi izvršnih i glavnih odbora, kao i drugi stranački
funkcioneri); lica koja, kao vlasnici udela, akcionari, članovi organa upravljanja, članovi
nadzornih organa, zaposleni, lica pod ugovorom i sl. imaju interesa u pravnim licima koja
se bave delatnošću proizvodnje i/ili emitovanja radio i televizijskog programa ili sa njom
povezanim delatnostima (reklamiranje, telekomunikacije i sl.), tako da bi članstvo takvog
lica u Savetu moglo da dovede do sukoba interesa; lica koja su pravosnažno osuđena za
krivična dela protiv službene dužnosti, korupcije, prevare, krađe ili drugo krivično delo
47
koja ih čine nedostojnim za obavljanje funkcije, bez obzira na izrečenu sankciju, ili su
pravosnažno osuđena za neko drugo krivično delo na kaznu zatvora u trajanju dužem od
6 meseci; lice koje je bračni drug, roditelj, dete ili pobočni srodnik zaključno sa drugim
stepenom srodstva. Kandidat je dužan da ovlašćenom predlagaču dostavi pismenu izjavu
da ne postoje navedene smenje za izbor. Zakon zatim, sadrži i niz pravila koja se odnose
na: mandat članova Saveta; trajanje mandata, prestanak svojstva člana Saveta uključujući
i slučajeve razrešenja kao i posledice prestanka mandata; finansiranje rada Agencije;
javnosti rada agencije i sudskoj kontroli.37
U naredom poglavlju zakon sadrži i detaljni postupak dodeljivanje dozvole za

emitovanje od strane Republičke agencije odnosno Saveta,38 koji uključuje i rad
regulatornog tela u oblasti telekomunikacija, kao nadležnog za izdavanje tehničke
dozvole, a koje je bliže utvrđeno Zakonom o telekomunikacijama iz 2003. godine.39
3.1.3. Javni radiodifuzni servis
U okviru transformacije RTS-a kao državne televizije u javni servis, Zakon o

radiodifuziji predviđa da su nosioci javnog radiodifuznog servisa u Republici Srbiji: 1)
republička i 2) pokrajinska radiodifuzna ustanova. To znači, da zakon predviđa da u
procesu tranzicije državne televizije dođe do odvajanja pokrajinskog i republičkog javnog
servisa, čime je nametnuo obavezu formiranja dve nove ustanove javnog servisa, što se u
kasnijim fazama i desilo. Navedene radiodifuzne ustanove, imaju svojstvo pravnog lica,
obavljaji delatnost proizvodnje i emitovanja radio i televizijskog programa i imaju
posebne obaveze u ostvarivanju opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa,
utvrđeneno ovim zakonom.
Zakon je predvideo i transformaciju lokalnih javnih radiodifuznih servisa (čiji su

osnivači bili opština i grad), i taj proces je prema Zakonu o javnom informisanju i
Zakonu o radiodifuziji trebao da bude okončan 2007. godine.
To se međutim, uglavnom nije desilo. Postoje različiti razlozi za to. Prvi je

svakako loše privatizacije pojedinih lokalnih javnih medija, koje su privatizacijom
praktično uništene. Drugi razlog je pre svega političke prirode. Lokalni javni servisi
(opštinske i gradske televizije) i tokom devedesetih godina prišlog veka ali i danas
pokazale su se kao snažno sredstvo u političkoj borbi na lokalnom niovu. Prenoseći
uglavnom informacije koje „idu u korist“ lokalnim vlastima, lokalni novinari postali su
na neki način „opštinski službenici“, te su ideje i informacije koje se prenose putem
lokalnih televizija često bile u suprotnosti sa onim što su građani koje žive u jedinicama
lokalne samouprave zaista i „subjektivo“ osećale prama nosiocima vlasti na lokalnom
nivou.
37
62/2006, 85/2006, 86/2006, čl. 22-37.
38
62/2006, 85/2006, 86/2006, čl. 38-67.
39
Uporedi: Zakon o telekomunikacijama, "Službeni glasnik RS" br. 44/03, 36/06.
48
U svakom slučaju, pri izradi Zakona o radiodifuziji, stručnjaci Saveta Evrope su u

više navrata ukazivali da ni u jednom zemlji članici ove organizacije ne postoji toliki broj
javnih radifuznih servisa kao što je to slučaj u Srbiji, te da je takvo stanje neodrživo. Zato
je Zakonom o javnom informisanju i Zakonom o radiodifuziji i utvrđena obaveza njihove
privatizacije. Ali na primer, novim Zakonom o lokalnoj samoupravi iz 2007. godine,
derogirao je ovu odredbu Zakona o javnom inoformisanju, kao i Zakon o glavnom gradu
kojom je izričito utvrđeno da grad Beograd ima pravo osnivanja javnih glasila (televizije,
radija i štampanih medija). U svakom slučaju Zakon o radiodifuziji prepoznao je u svojim
odredbama i lokalne javne servise, ali i predvideo njihovu privatizaciju što se do danas u
najvećoj meri još uvek nije desilo.
Taj opšti intres prvestveno se ostvaruje kroz obavezu javnih servisa da se kroz
svoje programe obuhvate informativne, kulturne, umetničke, obrazovne, verske,
naučne, dečje, zabavne, sportske i druge sadržaje, kojima se obezbeđuje zadovoljavanje
potreba svih građana kao i ostvarivanje njihovih prava u oblasti radiodifuzije.
U tom smislu, programima koji se proizvode i emituju u okviru javnog

radiodifuznog servisa mora da se obezbedi raznovrsnost i izbalansiranost (međusobna
usklađenost ili usaglasenost) sadržaja kojima se podržavaju demokratske vrednosti
savremenog društva, a naročito poštovanje ljudskih prava i kulturnog, nacionalnog,
etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja.
U cilju ostvarivanja navedenog opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog

servisa, pored opštih obaveza emitera u odnosu na programske sadržaje nosioci javnog
radiodifuznog servisa dužni su da: obezbede da programi koji se proizvode i emituju, a
posebno programi informativnog sadržaja, budu zaštićeni od bilo kakvog uticaja vlasti,
političkih organizacija ili centara ekonomske moći; proizvode i emituju programe
namenjene svim segmentima društva, bez diskriminacije, vodeći pri tom računa, naročito
o specifičnim društvenim grupama kao što su deca i omladina, manjinske i etničke grupe,
hendikepirani, socijalno i zdravstveno ugroženi, gluvonemi (sa obavezom paralelnog
emitovanja ispisanog teksta opisa zvučnog segmenta radnje i dijaloga) i dr; uvažava
jezičke i govorne standarde, kako većinskog stanovništva, tako, u odgovarajućoj
srazmeri, i nacionalnih manjina, odnosno etničkih grupa, na području na kome se
program emituje; obezbede zadovoljavanje potreba građana za programskim sadržajima
koji izražavaju kulturni identitet, kako naroda, tako i nacionalnih manjina, odnosno
etničkih grupa, kroz mogućnost da određene programe ili programske celine, na
područjima na kojima žive i rade, prate i na svom maternjem jeziku i pismu; obezbede
odgovarajuće vreme za emitovanje sadržaja vezanih za delovanje udruženja građana i
nevladinih organizacija, kao i verskih zajednica na području na kome se program emituje;
u vreme predizborne kampanje, obezbede besplatno i ravnomerno emitovanje promocije
političkih stranaka, koalicija i kandidata koji imaju prihvaćene izborne liste za izbore za
republičke, pokrajinske ili lokalne izbore, pri čemu ne mogu emitovati plaćenu
predizbornu promociju i, u skladu sa svojim opštim aktima mogu odbiti emitovanje
programa i reklamnih spotova ako ovi ne služe predizbornoj kampanji; godišnjim
planovima, predvide emitovanje programa nezavisnih produkcija, čiji se izbor vrši na
osnovu sprovedenog javnog konkursa i uz zaključenje ugovora u pismenoj formi sa
49
nezavisnim producentom pod uobičajenim tržišnim uslovima; uvažavaju tradicionalni

duhovni, istorijski, kulturni, humanitarni i prosvetni značaj i ulogu crkava i verskih
zajednica u društvu i dr.
Takođe, nosioci javnog radiodifuznog servisa su dužni da pri proizvodnji i

emitovanju informativnih programa poštuju princip nepristrasnosti i objektivnosti u
tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata, da se zalažu za slobodu i
pluralizam izražavanja javnog mišljenja, kao i da spreče bilo kakav oblik rasne, verske,
nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, ili netrpeljivosti u pogledu
seksualne opredeljenosti.40
Čini se međutim, da ovaj važan segment transformacije državne televizije u javni

servis koji se odnosi na sadržaj programa, ni do danas nije u potpunosti ispoštovan.
Organi Radiodifuzne ustanove Srbije su: upravi odbor; direktor i programski

odbor.41 Upravni odbor ima 9 članova koje bira i razrešava Agencija za radiodifuziju
(Savet).42 Upravni odbor zatim, bira i razrešava generalnog direktora 2/3 većinom glasova
ukupnog broja članova upravnog odbora, nakon sprovedenog javnog konkursa.43
Programski odbor zastupa interese gledalaca i slušalaca u celini. Programski

odbor razmatra ostvarivanje programske koncepcije Radiodifuzne ustanove Srbije i, u
vezi sa tim, upućuje preporuke i sugestije generalnom direktoru i Upravnom odboru.
Programski odbor ima 19 članova koje bira Narodna skupština i to sedam iz reda
narodnih poslanika, a 12, na predlog Agencije, iz reda profesionalnih udruženja, naučnih
ustanova, religijskih zajednica, udruženja građana, nevladinih organizacija i sl.44
I pored dobre namere, pre svega radne grupe koja je radila na izradi ovog zakona
tokom 2001. i 2002. godine, da se zakonom o radiodifuziji spreči politički upliv u rad
elektronskih medija, čini se, da je upravo usled nedostatka političke volje, naročito u
periodu od 2003. do 2007. godine, ceo sistem zaštite od političkog uticaja na elektronske
medije izigran i derogiran, što svakako nije u skladu sa proklamovanom zvaničnom
40
62/2006, 85/2006, 86/2006, čl. 76-85.
41
62/2006, 85/2006, 86/2006, čl. 87-93.
42
Udruženja novinara (pre svih NUNS) su, tokom proleća 2006. godine, kritikovale izbor Upravnog
odbora od strane RRA, ukazujući da imenovani članovi upravnog udbora ne ispunjavaju uslove utvrđene
Zakonom o radiodifuziji utvrđeni u članu 87. st. 3 a to su: da se za člana upravnog odbora imenuju lica
iz reda novinara i afirmisanih stručnajka za medije, menadžemnt, pravo i finansije kao i drugih uglednih
ličnosti.
43
Tokom proleća 2006. godine, RRA izabrala je Alesandra Tijanića za direktora Republičkog javnog
radiodifuznog servisa. A. Tijanić je, po formiranju Koštuničine Vlade, nelegalno, u skladu sa odredbama
Zakona o javnim preduzećima a ne po odredbama i tada važećeg Zakona o radiodifuziji, postavljen za
V.D. direktora tadašnjeg RTS-a.
44
Tokom jeseni 2006. godine, za člana Programskog odbora Republičkog javnog radiodifuznog servisa, iz
redova narodnih poslanika izabaran je Aleksandar Vučić, visoki funkcioner SRS, poznatiji kao ministar
koji je 1998. godine tadašnjoj Vladi Republike Srbije uputio Nacrt zakona o javnom informisanju, a
koga je tadašnja Narodna skupština usvojila. O ovom Zakonu, koji je najvećim delom proglašen kao
neustavan krajem 2000 godine, već je bilo reči.
50
politikom približavanja Srbije Evropskoj uniji, a još manje predstavlja poštovanje

standarda Saveta Evrope u oblasti medija.
3.1.4. Radio i/ili televizijske stanice lokalnih i regionalnih zajednica

– lokalni javni servisi
Zakon o radiodifuziji, uvažio je postojanje lokalnih radio i televizijskih stanica

koje su pre donošenja zakona osnivale jedinice lokalne samouprave u Srbiji. Zakonom je
utvrđeno, da ako dve ili više skupština opština osnuju jedan jedinstveni elekronski medij
ili ga osnuje skupština grada, takav elektronski medij ima karakter radio i/ili televizijske
stanice regionalne zajednice. Prema zakonu, jedinice lokalne samouprave mogu osnovati
samo jednu radio i/ili televizijsku stanicu i emitovati samo jedan radio i/ili televizijski
program. Ove stanice imaju status javnih preduzeća, što znači da direktora ali i članove
upravnog i nadzornog odbora bira i razrešava organ jedinice lokalne samouprave. Status
javnih preduzeća ove stanice imaju sve dok sredstva u državnoj svojini imaju većinski
udeo u njihovom ukupnom kapitalu.Navedenim radio i/ili televizijskoj stanicama dozvola
se izdaje nakon učešća na raspisanom javnom konkursu za željenu zonu servisa.
Navedene radio i/ili televizijske stanice iz dužne su da se pridržavaju odredbi

ovog zakona koje se odnose na posebne obaveze javnog radiodifuznog servisa pri
proizvodnji i emitovanju programa, sve dok imaju status javnog preduzeća. Dok imaju
status javnog preduzeća, direktori, glavni i odgovorni urednici i članovi upravnih odbora
radio i/ili televizijskih stanica lokalnih i/ili regionalnih zajednica ne mogu biti narodni
poslanici, poslanici u skupštini autonomne pokrajine, odbornici, izabrana, imenovana ili
postavljena lica u organima Srbije i Crne Gore, republičkim, pokrajinskim ili lokalnim
organima izvršne vlasti, kao ni funkcioneri političkih organizacija.
Ove radio i/ili televizijske stanice imaju obavezu da se privatizuju najkasnije do

31. decembra 2007. godine. Ako ovaj rok bude prekoračen, Zakon e predvideo da će im
Agencija oduzeti dozvolu za emitovanje programa ali se to ni do danas nije desilo,
između otalih i zbog već pomenutih Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o glavnom
gradu.
Na području jedne ili više opština, kao i na području grada, radio i/ili televizijski
program mogu emitovati i radio i/ili televizijske stanice koje su u privatnoj svojini i čiji
osnivač nije skupština jedne ili više opština, odnosno skupština grada ili udeo državnog
kapitala u ovim radio i/ili televizijskim stanicama nije većinski. Takve stanice nemaju
poseban status radio i/ili televizijske stanice lokalne ili regionalne zajednice i na njih se
primenjuju odredbe ovog zakona koje važe za komercijalne radio i televizijske stanice.
*****
Iz svih navedenih razloga, teško je govoriti o uklopivosti ovog zakona u Evropsku

konvenciju, kada sama političke elite još uvek često pokušavaju da na različite načine
opstuišu standarde koji su u njemu predviđeni.
51
3.2. ZAKON O SLOBODNOM PRISTUPU INFORMACIJAMA

OD JAVNOG ZNAČAJA – NORMATIVNI OKVIR I PRAKSA
3.2.1. Sloboda pristupa informacijama
Sloboda pristupa informacijama, kao posebno pravo izvodi se iz slobode

izražavanja. U tom kontekstu, svakako da ova sloboda ima ogroman značaj i za medije.
Jer, mnoge stvari koje građane interesuju kao pojedince, kao porodice ili asocijacije
građanskog društva, ne moraju da budu šire socijalno relevantne informacije. Prema
tome, mnoge od njih neće u isto vreme biti interesantne i za medije. Međutim, to nikako
ne znači da “sedma sila” nemaju nikakvu korist od slobode pristupa informacijama.
Novinari i mediji su drugi korisnik njegovih demokratskih stremljenja, i onih dužnosti i
obaveza koja se zakonom o slobodnom pristupu informacijama nameće izvorima
informacija.45 Novinari koji istražuju izveštaje o lošoj administraciji ili korupciji u javnim
organima mogu zahtevati informacije kao što su sudske odluke, izveštaji o budžetskim
troškovima i sl. kako bi utvrdili da li su javni službenici zloupotrebili svoja ovlašćenja ili
ne. Zato je od izuzetne je važnosti da mediji imaju pristup informacijama od javnog
značaja. Jer ako istraživačko novinarstvo ne može biti zasnovano na pouzdanim
činjenicama nego na glasinama, onda novinarska praksa rizikuje da postane klevetnička,
te javnost nije u mogućnosti da oceni kompetencije administracije i vodstva svoje
zemlje.46
Nakon pada totalitarnih nedemokratskih režima, koji su bili praćeni nesrazmernim

ograničenjem slobode izražavanja, primetna je pojava, da se sloboda izražavanja od
strane novinara i drugih medijskih poslanika, često shvata kao apsolutno pravo i time
takođe zloupotrebljava. Tako dolazi do tzv. fenomena dve vrste nasilja – nasilja novinara
i nasilje nad novinarima. Nasilje novinara postoji kad oni nedovoljno kompetentno i
neistinito izveštavaju o događajima i ličnostima, i kada ponavljanjem neistinitih
informacija «ispiraju mozak» čitaocu, gledaocu ili služaocu, odnosno kada se služe tuđim
napisanim komentarima usmerenim na uticanje na svest građana i njihovo političko
oprdeljenje. Novinari često to čine, pozivajući se na tzv. “neimenovane izvore”, tako što
bez ikakve provere, grubo kršeći obavezu da se informacijama pre objavljivanja proveri
iz najmanje dva nezavisna izvora što je jedan od osnovnih standarda ozbiljnog i
israživačkog novinarstva,47 objavlju lažne i senzacionalističke informacije koje
ugrožavaju javnu bezbednost, podstiču nered i kriminal, ili ugrožavaju ugled i čast
drugih... . S druge strane, nasilje nad novinarima postoji kada se na novinare vrši pritisak
da izveštavaju neobjektivno, neistinito, za račun neke političke grupe ili pojedinca, ili
kada se ometaju u izveštavanju, kada im se odbija pristup informacijama ili mestu
događaja i sl.
45
Uporedi: Miroljub Radojković, Za slobodan pristup informacijama, Prizma, Centar za liberalno-
demokratske studije, br. 4, april 2002, str. 30.
46
Freedom of information (Training Manual for Public Officials), Article XIX, Chapter Six: Who are the
Requesters? London, 2004. p. 63.
47
Uporedi:Lucinda S. Fleeson, Kopaj duboko & ciljaj visoko – Deset koraka u istraživačkom novinarstvu,
Centre for Journalists, Washington, DC, USA, str. 9.
52
Priznavanjem slobode informisanja, odnosno donošenjem adekvatnog zakonskog

okvira, obezbeđena je mogućnost da se provere informacije koje plasiraju tzv.
“neimenovani izvori”, odnosno obezbeđuje se pristup informacijama i novinarima. Tako
“neimenovani izvor” postaje samo ukazivač na određene informacije u posedu državnih
organa koje novinari mogu proveriti kroz postupak pristupa informacijama utvrđen
zakonom. S druge strane, novinaru se ne može više, bez ikakvog osnova uskratiti pristup
informacijama. Tako, sloboda pristupa informacijama, uzročno-posledično obezbeđuje i
ostvarivanje slobode javnog informisanja, tačnije, principe tačnosti, istinitosti,
objektivnosti i potpunosti informacija koji mediji prenose, pa samim tim i ostvarivanju
principa koji su sadržani u svim Kodeksima novinarske etike širom sveta.
Kao što je već ranije bilo reči, sloboda pristupa informacijama je i ustavno pravo
u Republici Srbiji, i ono je utvrđeno članom 51. kroz pravo na obaveštenost o čemu je
već bilo reči. Zato ćemo ukazati na osnovne karakteristike Zakona o slobodnom pristupu
inforamacijama, i određene probleme koji su se pojavili u praksi primene ovog zakona. I
zakon o slobodnom pristupu informacijama je izmenjen i dopunjen u drugoj polovini
2009. godine, ali osnovni problemi još uvek nisu otklonjeni.
3.2.2. Osnovne karakteristike Zakona o slobodnom pristupu

informacijama
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja sa kraja 2004

godine,48 sadrži sve standarde navedene u Preporuci Komiteta Ministara Saveta Evrope
R (2002) 2 o pristupu službenim dokumentima. Tri najbitnije karakteristikeovog zakona
jesu: 1) primena testa javnog interesa; 2) specifičnost procedure u odnosu na koju se
sloboda pristupa informacija uvažava kao osnovno ljudsko pravo i 3) institucija
Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja
1) Test javnog interesa
Test javnog interesa, jasno govori u prilog da je sloboda pristupa informacijama

ljudsko pravo, koje može biti ograničeno samo iz razloga utvrđenih zakonom nakon
sprovedenog pomenutog tripartitnog testa. Iz međunarodnih standarda i iz uporedno-
pravnog iskustva u ovoj oblasti, kao i iz samog Zakona, jasno proizilazi da predmet
izuzeća može biti samo ona informacija koja to zavređuje iz sadržinskih razloga,
odnosno: 1) ako je jedan od interesa nabrojanih u zakonu suprotstavljen intresu tražioca
da zna; 2) ako bi pristupom informaciji ovaj suprotni – pretežniji interes bio ozbiljno
ugrožen i 3) kada potreba suprotstavljenog interesa preteže nad potrebom zaštite
interesa tražioca da zna, pri čemu se prosuđuje, u svakom konkretnom slučaju,
neophodnost uskraćivanje pristupa po merilima demokratskog društva.
Znači, pretežniji - suprotstavljeni interes se utvrđuje u zavisnosti od svakog

konretnog slučaja. Zato je tripartitni test, utvrđen u članu 8. Zakona o slobodnom pristupu
informacijama, odnosno primena testa javnog interesa od odlučujućeg značaja u
«proceni» da li bilo koja informacija, osim onih, u skladu sa članom 4. Zakona, (odnosno
48
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, "Službeni glasnik RS", br. 120/04.
53
informacije koje se odnose na zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine za koju

javnost uvek ima opravdan interes da zna), može biti predmet tumačenja termina
«opravdan interes javnosti da zna» i to samo u domenu onih izuzetaka utvrđenih u
odeljku II Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja - Iskjučenje i
ograničenje slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja. Razlozi utvrđeni
zakonom su: život, zdravlje, sigurnost, pravosuđe, odbrana zemlje, nacionalna i javna
bezbednost, ekonomska dobrobit zemlje, tajna i privatnost.49
2) Postupak
Odeljak III Zakona o slobodnom pristupu informacijama - Postupak pred

organom vlasti, polazi od činjenice da je sloboda pristupa informacijama ljudsko pravo
koje kao takvo samo po sebi pripada građanima (i pravnim licima). U tom smislu, pristup
informacijama je pravilo, a ograničenje pristupa izuzetak. U skladu sa procedurom
utvrđeno zakonom, jasno je da organ javne vlasti ne odlučuje o pravu već postupa po
zahtevu, što znači da se u svim slučajevima kada organ obezbeđuje pristup
informacijama, ne donosi rešenje (upravni akt) kao atoritativni akt vlasti kojim vlast
jednostrano odlučuje o pravima, obavezama i pravnim interesima pojedinca u upravnoj
stvari, već preduzima konkretnu upravu radnju obaveštavanja, što je u duhu savremene
koncepcije ljudskih prava. Jedini izuzetak, jeste slučaj kada organ javne vlasti odbija
pristup informacijama iz razloga utvrđenih zakonom i nakon sprovedenog testa javnog
interesa, kada u skladu sa procedurom, organ javne vlasti donosi obrazložno rešenje o
odbijanju, koje daje mogućnost korišćenja drugih procesnih sredstava, kao na primer,
izjavljivanje žalbe Povereniku ili podnošenje tužbe kojom se pokreće upravni spor. Ove
karakteristike postupka su od ključnog značaja za buduću reformu sistema opšteg
upravnog postupka, jer se ljudska prava ne mogu tretitati niti doživljavati kao upravna
stvar, što proizilazi iz sadašnjeg opšteg režima.50
3) Poverenik za informacije od javnog značaja
Srbija je jedna od retkih zemalja u regionu, koja se Zakonom o slobodnom

pristupu informacijama od javnog značaja opredelila za ustanovljenje institucije
poverenika za informacije. Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, Rumunija i
Bugarska nemaju poverenika za informacije. S druge strane, ovu instituciju poznaje
Slovenija, Mađarska i Makedonija (u kojoj postoji Komisija kao kolegijalni organ)... . 51
U skladu sa zakonom, Narodna skupština Republike Srbije (u daljem tekstu:
Narodna skupština), bira Poverenika na predlog odbora Narodne skupštine nadležnog za
informisanje. Za Poverenika se bira lice s priznatim ugledom i stručnošću u oblasti zaštite
i unapređenja ljudskih prava. Poverenik može biti lice koje ispunjava uslove za rad u
državnim organima, koje je završilo pravni fakultet i ima najmanje deset godina radnog
iskustva. Poverenik ne može biti lice koje obavlja funkciju ili je zaposleno u drugom
49
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, „Službeni glasnik RS“, br. 120/04. čl. 9
i 13.
50
Uporedi: Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, "Službeni glasnik RS", br.
120/04. Odeljak III Postupak pred organom javne vlasti, čl. 15-21.
51
Uporedi, Stevan Lilić, Dejan Milenković,. Slobodan pristup informacijama, Komitet pravnika za
ljudska prava, Beograd, 2003.
54
državnom organu ili političkoj stranci. Poverenik se bira za vreme od sedam godina. Isto
lice može biti birano za Poverenika najviše dva puta. Poverenik je samostalan i nezavisan
u vršenju svoje nadležnosti. U vršenju svoje nadležnosti Poverenik neće tražiti, niti
primati naloge i uputstva od državnih organa i drugih lica. Poverenik se ne može pozvati
na odgovornost za mišljenje koje je izneo ili predlog koji je dao u vršenju svoje
nadležnosti, a u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u vršenju svoje
nadležnosti ne može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine. Poverenik ima
zamenika i stručnu službu. Stručnu službu pomaže povereniku u vršenju njegovih
nadležnosti.
Nadležnost poverenika je da: 1) prati poštovanje obaveza organa vlasti utvrđenih

ovim zakonom i izveštava javnost i Narodnu skupštinu o tome; 2) daje inicijativu za
donošenje ili izmene propisa radi sprovođenja i unapređenja prava na pristup
informacijama od javnog značaja; 3) predlaže organima vlasti preduzimanje mera u cilju
unapređivanja njihovog rada uređenog ovim zakonom; 4) preduzima mere potrebne za
obuku zaposlenih u državnim organima i upoznavanje zaposlenih sa njihovim obavezama
u vezi sa pravima na pristup informacijama od javnog značaja, radi delotvorne primene
ovog zakona; 5) rešava po žalbi protiv rešenja organa vlasti kojima su povređena prava
uređena ovim zakonom; 6) obaveštava javnost o sadržini ovog zakona, kao i o pravima
uređenim ovim zakonom; 7) obavlja i druge poslove određene ovim zakonom.
Ključna nadležnost Poverenika je da rešava po žalbi protiv organa javne vlasti

kojim je povređeno pravo tražioca na slobodan pristup inforamcijama. U tom smislu, u
oblasti slobode pristupa informacijama, poverenik ima karakter klasičnog drugostepenog
organa. Međutim, žalba se ne može izjaviti protiv rešenja kojim se odbija pristup
informacijama koje su doneli najviši državni organi (Narodna skupština Republike Srbije;
predsednik Republike; Vlada; Vrhovni sud; Republičkog javnog tužioca i Ustavni sud).52
Početak primene ovog zakona bio je povezan sa opstrukcijom rada Poverenika.

Iako je poverenik bio izabran u roku utvrđenim zakonom (45 dana) od strane Narodne
skupštine, krajem 2004. godine, sve do jula 2005. godine, nije bio obezbeđen budžet za
rad poverenika i njegove Službe kao ni prostor za rad novoformiranog nezavisnog tela. U
kasnijoj fazi, u periodu od avgusta 2005. od septembra 2006. godine, Poverenik za
informacije izrasta u pravo nezavisno i nepristrasno telo, koji je svojim odlukama u više
navrata izazvao negativne regacije predstavnika i funkcionera najvših državnih organa. 53
Korupcionaške afere i druge nezakonite i nepravne radnje, kao što su nezakonite naplate
u učeničkim domovima, krađe na autoputu ili razgovor ministra policije i direktora BIA-e
sa Miloradom Ulemekom Legijom u noći njegovog hapšenja, upravo su dospele u javnost
zahvaljujući rešenjima poverenika kojim je Poverenik osporio prvostepena rešenja organa
javne vlasti o uskraćivanju pristupa navedenim informacijama. Isto se može reći za čitav
niz emisija iz serijala „Insajder“ koju priređuje jedna od trenutno najcenjenijih novinara
u Srbiji – Brankica Stanković.
52
Uporedi: Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, "Službeni list RS", br. 120/04.
Odeljak IV Postupak pred Poverenikom, čl. 22-28.
53
Uporedi: Intervju sa ministrom pravde Zoranom Stojkovićem: Državna je tajna koga BIA prisluškuje,
Blic, 5. 06. 2006., str. 5.
55
Međusobna komunikacija između poverenika i nevladinih organizacija,

rezultovala je brojnim seminarima na kojima je izvršena edukacija javnih službenika,
građana i novinara u ovoj oblasti, na području cele Srbije.
3.2.3. Problemi u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu

Informacijama od javnog značaja
Međutim, još uvek postoje značajne opstrukcije u sprovođenju ovog zakona.

Nekoliko istraživanja koje su vršile nevladine organizacije, na to su jasno ukazale. Ipak,
dva oblika opstukcije u implementaciji zakona značajnije su nego druge. Prva leži u
činjenici da Ministarstvo kulture, kao ministarstvo koje vrši nadzor nad sprovođenjem
ovog zakona, ne postupa po zahtevima poverenika za pokretanje prekršajnog postupka, a
druga, u činjenici da Vlada Republike Srbije ne obezbeđuje izvršenja odluka poverenika
koje Vladi ne odgovoraju.
Tipičan primer za ovaj drugi slučaj je situacija sa zahtevom koji je nevladina

organizacija Inicijativa mladih za ljudska prava krajem oktobra 2005. godine uputila
Bezbednosno-informativnoj agenciji, u kome je tražila informaciju o broju podnetih
zahteva za prisluškivanje tokom te godine, kao i podatak o broju prisluškivanih osoba na
osnovu podnetih zahteva. Ovaka zahtev je bio sasvim legitiman i u duhu Zakona o
slobodnom pristupu informacijama, i s obzirom da se zahtevom nije poimenično tražilo
protiv kojih lica je podnet zahtev i određeno prisluškivanje, jer se praktično radilo o
običnom statističkom broju, te ovaj zahtev nije ni mogao, ni smeo biti tumačen
ograničenjem neophodnim u demokratskom društvu. Međutim, Bezbednosno-
informativna agencija nije omogućila pristup traženim informacijama, nakon čega je ova
organizacija podnela žalbu Povereniku koji je doneo rešenje i naložio BIA-i da dostavi
tražene informacije u roku od tri dana. Bezbednosno-informativna agencija je odbila da
izvrši rešenje Poverenika za informacije i pokrenula upravni spor pred Vrhovnim sudom
Srbije protiv pomenutog rešenja, čime je samo potvrdila da je reč o zatvorenoj i od
građana otuđenoj instituciji koja teži tajnosti svog rada i koja ne prepoznaje pravo na
slobodan pristup informacijama kao elementarnu demokratsku tekovinu. Vrhovni sud
Srbije, je 23. maja 2006. godine, odbacio tužbu Bezbednosno-informativne agencije
protiv rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i Agenciji je naloženo da u
roku od tri dana dostavi informacije o prisluškivanjima građana u 2005. godini. Na žalost,
Bezbednosno-informativna agencija je tek tri godine kasnije postupila po odluci
Vrhovnog suda i Poverenika nakon dugogodišnjeg pritiska javnostim a ni jedna Vlada se
nije potrudila da obezbedi izvršenje ovog rešenja.
Stiče se utisak, da je Srbija, u odnosu na ostale zemlje u regionu (izuzetak je

Slovenija) u poslednje dve godine najbrže napredovala u ovoj oblasti, ali ne zahvaljujući
pomoći države već prvenstveno zahvaljujući ličnosti poverenika čiji rad odlikuje
nezavisnost i nepristrasnost kao i značajnom doprinosu koje su u ovoj oblasti od 2002.
godine dale pojedine nevladine organizacije i mediji.
3.3. ZAKON O OGLAŠAVANJU
56
3.3.1. Osnovne karakteristike Zakona o oglašavanju
Oglašavanje odnosno reklamiranje, uređeno je u Srbiji sistemskim zakonom –

Zakonom o oglašavanju 2005. godine, čime su prestale da važe odredbe Zakona o
radiodifuziji iz 2002. godine koji su se odnosile samo na oglašavanje u elektrnoskim
medijima.54 Ovim zakonom uređuju se uslovi i način oglašavanja, prava i obaveze
oglašivača, proizvođača i prenosilaca oglasnih poruka, kao i pravo primalaca oglasnih
poruka.
U skladu sa ovim Zakonom:
1) oglašavanje jeste obaveštavanje preko oglasnog sredstva kojim se preporučuje
oglašivač, njegova aktivnost, proizvod, usluga ili druga preporuka sa ciljem da je
primalac kome je upućena prihvati ili koristi.
2) oglašivač jeste pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice čije poslovno ime,
ličnost, aktivnost, proizvod ili uslugu preporučuje oglasna poruka;
3) proizvođač oglasne poruke jeste pravno lice ili preduzetnik koji je registrovan
za obavljanje delatnosti projektovanja oglasnih aktivnosti, kreiranja ili produkcije
oglasnih poruka, planiranja ili zakupa oglasnog prostora u javnim glasilima, odnosno za
pojedine faze procesa oglašavanja;
4) prenosilac oglasne poruke jeste javno glasilo (novine, radio program,
televizijski program, servis novinskih agencija, internet i druga elektronska izdanja javnih
glasila i druga sredstva informisanja namenjena javnoj distribuciji i neodređenom broju
korisnika) čiju osnovnu ili sporednu sadržinu čine oglasne poruke;
5) drugi prenosioci oglasnih poruka jesu pravna lica ili preduzetnici koji u
izlozima svojih poslovnih prostorija ili na drugom mestu izlože oglasno sredstvo,
odnosno oglasnu poruku, kao i organizatori kulturno-zabavnih, sportskih ili drugih javnih
manifestacija koji oglasne poruke prenose svom auditorijumu.
Prema tome, s obzirom da „glavni“ (ali prema zakonu ne i jedini) prenosioci
oglasnih poruka jesu javna glasila, veliki broj obaveza ustanovljen ovim zakonom za
ogašivača i proizvođača oglasne poruke, odnosi se i na medije, odnosno oglašavanje u
medijima (javnim glasilima).
Zakon definiše osnovna načela oglašavanja: To su:

1) načelo istinitosti, potpunosti i određenosti oglasne poruke;
2) načelo prepoznatljivosti oglasne poruke;
3) načelo zabrane zloupotrebe poverenja;
4) načelo zabrane diskriminacije;
5) načelo zabrane povrede morala;
6) načelo zabrane pojedinačnog oglašavanja ličnim obraćanjem:
7) načelo zabrane pojedinačnog oglašavanja ličnim obraćanjem i
8) načelo zabrane povrede konkurencije, stvaranja i održavanja dominantnog
položaja.
Primera radi, načelo zabrane povrede morala, zakonom je definisno na sledeći

način: Oglasna poruka ne može da sadrži izjave ili vizuelno predstavljanje kojima se
izaziva asocijacija koja se u okolnostima konkretnog slučaja može smatrati nepristojnom,
54
Uporedi: Zakon o oglašavanju, „Službeni glasnik RS“ br. 79/05
57
a naročito s obzirom na sadržaj oglasne poruke, način i sredstva oglašavanja, senzibilitet

lica kojima je upućena, kao i vrstu oglašivača, aktivnosti, proizvoda ili usluge koja se
oglašava.
3.3.2. TV i radio oglašavanje kao načini oglašavanja
U pogledu načina oglašavanja, zakon pravi razliku između: TV oglašavanja i TV

prodaje, radio oglašavanja i oglašavanja na otvorenom prostoru. Na ovom mestu, ukratko
ćemo ukazati na zakonske odredbe koje se odnose na RV oglašavanje i prodaju i radio
oglašavanje (čl. 14-23).
TV oglašavanje u smislu ovog zakona jeste emitovanje oglasnih poruka uz
naknadu ili bez naknade, radi preporučivanja oglašivača, njegove aktivnosti, proizvoda,
usluga ili drugih preporuka, sa ciljem da je primalac kome je upućena prihvati ili koristi.
TV oglašavanje bez naknade vrši se u slučajevima: 1) televizijskog oglašavanja iz
samopromotivnih razloga kojim se gledaoci obaveštavaju o sadržini programa koji će biti
emitovan u narednih sedam dana, uključujući oglašavanje pojedinih emisija iz programa;
2) saopštenja javnih službi i oglasne poruke neprofitnih organizacija za dobrotvorne i
humanitarne akcije kao i njihovi pozivi na dobrotvornu ili humanitarnu akciju koji se
obavljaju bez naknade; 3) emitovanja znaka identifikacije TV programa. TV prodaja u
smislu ovog zakona jeste emitovanje uz naknadu neposrednih ponuda proizvoda ili
usluga, uključujući nepokretne stvari, prava i obaveze.
Vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih

televizijskih stanica mogu iznositi najviše 20% od ukupno dnevno emitovanog programa.
Vreme trajanja TV oglašavanja u programima komercijalnih televizijskih stanica može
iznositi najviše 15% od ukupno dnevno emitovanog programa.U okviru jednog punog
sata emitovanog programa na televizijskim stanicam, dozvoljeno je emitovati najviše 12
minuta oglasnih poruka i poruka TV prodaje. Ako se na komercijalnoj televizijskoj
stanici emituje TV prodaja kao posebna emisija, ta emisija mora trajati najmanje 15
minuta neprekidno, a tokom dana može se emitovati najviše do šest emisija TV prodaje u
ukupnom trajanju od najviše tri sata.
U programima javnog radiodifuznog servisa vreme trajanja TV oglašavanja TV

prodaje može iznositi najviše 10% od ukupno dnevno emitovanog programa. U okviru
jednog punog sata programa javnog radiodifuznog servisa može se emitovati najviše šest
minuta oglasnih poruka. Emisije TV prodaje mogu se emitovati u programima javnog
radiodifuznog servisa samo u vremenu između 00:00 časova i 06:00 časova. Ova odredba
odnosi se i na televizijske stanice civilnog sektora, kao i tel. stanice lokalnih i regionalnih
zajednica.
Što se tiče načina emitovanja oglasne poruke, zakon predviđa da se oglasne

poruke i poruke TV prodaje emituju se između pojedinih emisija. Ako su ispunjeni uslovi
predviđeni ovim zakonom, oglasne poruke i poruke TV prodaje mogu da se emituju i u
toku emisije na način kojim se ne narušava celokupnost i vrednost te emisije odnosno ne
povređuju autorska prava. Ako se emisija sastoji od posebnih delova ili ako sportski,
kulturni ili sličan događaj koji se prenosi ima pauze (poluvreme, tajm-aut i sl.) oglasne
poruke i poruke TV prodaje mogu se emitovati samo između delova emisije, odnosno u
58
pauzama. Emitovanje audiovizuelnih dela kao što su filmovi ili TV filmovi, osim serijala,
serija, zabavnog i dokumentarnog programa, može se prekinuti radi emitovanja oglasne
poruke ili TV prodaje samo ako ta dela traju duže od 45 minuta, i to jednom na svakih
45 minuta. Ako emitovanje audiovizuelnih dela traje duže od 90 minuta, dodatni prekidi
su dozvoljeni po jednom za svakih narednih 45 minuta, s tim da između svaka dva
prekida mora da protekne najmanje 20 minuta. Ako se programi prekidaju emitovanjem
oglasnih poruka ili poruka TV prodaje, između dva bloka emitovanja oglasnih poruka ili
poruka TV prodaje mora proći najmanje 20 minuta, osim u prethodno navedenom
slučaju. U emisijama vesti i dokumentarnim emisijama emitovanje oglasnih poruka ili
poruka TV prodaje može se vršiti ako te emisije traju duže od 30 minuta. Prenosi verskih
obreda ne mogu se prekidati emitovanjem oglasnih poruka i poruka TV prodaje.
Zakonom je takođe uređeno emitovanje oglasnih poruka u toku sportskih prenosa
posredstvom javnog radiodifuznog servisa, način emitovanja blokova oglasnih poruka i
poruka tv prodaje i dr. Većina ovih odredba koja se odnosi na oglašavanje na televiziji
odnose se i na oglašavanje na radiju.
3.3.3. Druge značajnije odredbe utvrđene

Zakonom o oglašavanju
Zakon o oglašavanju u okviru posebnog dela pravno razrađuje slučajeve

neistinitog, upoređujućeg i prvarnog oglašavanja. U okviru ovog dela sadržane su i
posebne norme koje se odnose na oglašavanje nedozvoljenim simbolima, oglašavanje
pornografije, prikazivanje upotrebe sile, zabrane isticanja dominantnog položaja lica
jednog pola u odnosu na lice drugog pola i dr.
U sledećem delu, kroz Zakon su razrađeni posebni slučajevi oglašavanja:

oglašavanje proizvoda i usluga, oglašavanje lekova, medicinskih sredstava, lekara i
lekarskih usluga; oglašavanje opojnih droga (koje je zabranjeno), oglašavanje oružja
(koje je u principu zabranjeno mada zakon poznaje i odstupanja od ovog ograničenja);
oglađavanje duvanskih prozivoda (koje je zakonom podvrgnuto značajnim
ograničenjima) kao i oglašavanje alkoholnih pića (koje je takođe podvrgnuto značjanim
ograničenjima ali su od ove zabrane zakonom izuzete vino i pivo). Poseban deo Zakona
posvećen je oglašavanju namenjeno maloletnicima; oglašavanje državnih organa i
organizacija, političkih organizacija i drugih organa i organizacija; sponzorstvu i
zaštiti primaoca oglasnih poruka.
Zakon utvrđuje mogućnost sudske zaštite u slučaju kršenja odredbi ovog zakona, i
utvrđuje čitav niz prekršaja i privrednih prestupa u slučaju kršenja pojedinih odredbi.
59
3.4. DRUGI ZAKONI RELEVANTNI ZA SLOBODU

IZRAŽAVANJA I PRAVO MEDIJA
3.4.1. Krivični zakonik – depenalizacija uvrede i klevete
Najava donošenja novog Krivičnog zakonika u drugoj polovini 2004. godine u

Srbiji, aktivirala je novinarska udruženja i nevladine organizacije da aktivno učestvuju na
vršenje pritiska na vlast u pravcu dekriminalizacije uvrede i klevet kao krivičnih dela u
Srbiji. Sa stanovišta Saveta Evrope krivična osuda za uvredu i klevetu, a pre svega
zatvorska kazna, predstavlja snažan pristisak na medije, novinare, kao i na slobodu
izražavanja uopšte, tako da su od 2001. godine, Savet Evrope i OEBS započeli snažnu
kampanju u pravcu njene dekriminalizacije u nacionalnim zakonodavstvima. 55 Takođe,
veliki broj presuda Evropskog suda za ljudska prava, 56 pokazale su da se krivična osuda
(pre svega kazna zatvora) za ova krivična dela ne mogu smatrati merom neophodnom u
demoktraskom društvu, te da je zatvorska kazna u suprotnosti sa članom 10. Evropske
konvencije koji se odnosi na slobodu izražavanja.
U snažnoj kampanji, koju su pratili: sastanak sa Visokim predstavnikom UN za

ljudska prava u oblasti slobode izražavanja; 57 Konferencija o kleveti i slobodni
izražavanja u organizaciji Medija Centra i Saveta Evrope 58, rasprave koje su se odnosile
na Nacrt krvičnog zakonika u organizaciji Ministarstva pravde RS i Saveta Evrope 59;
Okruglog stola organizovanog od strane Misije OEBS-a u Srbiji o dekriminalizaciji
klevete60 kao i pisma: šefa Odeljenja za medije OEBS-a Miklosa Haradzija, Medijske
organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO) i Međunarodne federacije novinara (IFJ),
upućenih vlastima u Srbiji, Vlada je, napokon, sredinom aprila 2005. godine odustala od
zatvorske kazne za krivična dela uvrede i klevete. Tako je donošenjem novog Krivičnog
zakonika61 krajem septembra 2005. godine, izvršena depenalizacija (ukidanje zatvorske
kazne) ali ne i puna dekriminalizacija klevete i uvrede kao krivičnih dela. Ipak, brisanjem
zatvoreske kazne iz krivičnih dela uvrede i klevete se može smatrati značajnim
napretkom koji je ostvaren u ovoj oblasti, čime je naše pravo postalo uklopivo u
Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Pored krivičnih dela uvrede (čl. 171) i klevete (čl. 172), postoje i druga krivična
dela koja se posredno mogu odnositi na novinare i medije. Za ova druga krivična dela
55
Uporedi: Zaključci Saveta Evrope sa Regionalne Konferencija zemalja jugoistočne Evrope o kleveti i
slobodi izražavanja, Strazbur, 17-18. 10. 2002.
56
Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu, Beograd, 2002, npr. presuda Dalban&Rumunije, str. 18-19.
57
Sastanak sa Visokim predstavnikom UN za ljudska prava u oblasti slobode izražavanja održan je u
prostorijama UNHCR-a u Beogradu, 11. oktobra 2004. godine.
58
Konferenciju o kleveti i slobodi izražavanja, Medija Centar, Beograd, 11-12.11.2004. godine i
Zakljlučci sa ove Konferencije.
59
Konferencija o Predloga krvičnog zakonika, Ministarstva pravde Srbije/Savet Evrope; Beograd, 21-22.
12.2004. kao i pismo YUCOM-a koji se odnosi na dekriminalizaciju uvrede i klevete.
60
Okrugli sto: Krivična dela uvrede i klevete u Predlogu Krivičnog zakonika Srbije, Misija OEBS-a u
Srbiji, Beograd, 21. 01.05.
61
Uporedi: Krivični zakonik, "Službeni glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, čl. 170-171.
60
zaprećena je i kazna zatvora. Ovde je pre svega reč o sledećim krivičnim delima:
Iznošenje ličnih i porodičnih prilika (172), Neovlašćeno fotografisanje (čl. 144),
Neovlašćeno objajavljivane i prikazivanje tuđeg spisa, portreta ili snimka (čl. 150),
Nedozvoljen javno komentarsianje sudskih postupaka ( član 336a) i dr.
Dosta pozornosti u drugoj polovini 2009. godine, izazvalo je izmena Krivičnog

zakonika kojom je kao posebno krivično delo utvrđeno i krivično delo nedozvoljenog
javnog komentarisanja sudskih postupaka. Zakonom je utvrđeno da „ko za vreme
trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri
da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima
javnog informisanja, kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom. Kritika
između ostalog i suda kada je reč o pitanjima od opšteg interesa krajnje je legitimna u
demokratskom društvu, pa ukoliko izuzemo pretpostavku nevinosti, čini se da se
novouvedeno krivično elom nemože smatrati neophodnim u demokratskom društvu sa
stanovišta Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
3.4.2. Zakon o obligacionim odnosima – povreda

časti i ugleda i naknada štete
I dok se krivična sankcija (pre svega zatvorska kazna) ne smatra neophodnom

merom u demokratskom društvu kada je reč u slobodi izražavanja, Savet Evrope, kao i
Evropski sud za ljudska prava stoji na stanovištu da naknada štete za povredu časti i
ugleda, može (i jeste) adekvatna mera, naravno, u zavisnosti od okolnosti svakog
konkretnom slučaja. Tako se u praksi Evropskog suda iskristalisao stav, da visoki
odštetni zahtev upućen od strane tužioca prema medijima usled povrede časti i ugleda, ne
predstavlja neophodnu meru u demokratskom društvu i istovremeno predstavlja
ograničenje slobode izražavanja odnosno kršenje člana 10 Evropske Konvencije.62
Opšti okvir naknade materijalne i nematerijalne štete utvrđen je u pravnom

sistemu Srbije Zakonom o obligacionim odnosima.63 Kada je reč o naknadi materijalne
štete koja nastaje u slučaju povrede časti nekog lica ili u slučaju širenja neistinitih navoda
o nekom licu, ona je regulisana članom 198. ovog Zakona. Sama zakonska norma
redigovana je tako, da na prvi pogled izgleda da su povreda časti nekog lica i iznošenje ili
prenošenje neistinitih navoda o nekom licu dve različite stvari. Međutim, u oba slučaja
radi se o povredi časti, s tom razlikom što se u jednom slučaju radi o uvredi a u drugom o
kleveti. Međutim, Zakon o obligacionim odnosima, ne upotrebljava pojmove uvreda i
kleveta zbog toga što su to pojmovi krivičnog prava i što su pravne posledice (sankcije)
koje propisuje krivično i građansko pravo za povredu časti različite.
Povreda časti u bilo kom vidu (u vidu uvrede ili u vidu klevete) može da
prouzrokuje i nastanak nematerijalne štete. Naknada nematerijalne štete uopšte, pa i u
62
Uporedi: Vesna Aliburić, Sloboda izražavanja u praksi Evropskog suda za ljudska prava, Narodne
novine, Zagreb, 2002, presuda Tolstoy Miloslavsky & UK, str. 126.
63
Uporedi: Zakon o obligacionim odnosima, "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89;
"Službeni list SRJ", br. 31/93, čl. 198-199.
61
slučaju kada nematerijalna šteta nastaje povredom časti, utvrđena je članom 199. Zakona
o obligacionim odnosima.
Za povredu časti i ugleda odnosno naknadi štete u vezi sa obavezama medija,

urednika i novinara, od posebnog su značaja i odrebe o naknadi štete koje su sadržane u
ranije pomentom Zakonu o javnom informisanju. U tom smislu, i ove odredbe se mogu
smatrati uklopivim u Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda, pod
uslovom da Sud, u parničnom postupku, pri izricanju visine naknade štete vodi računa o
propocionalnosti naknade.
*****
Zaključak koji se izvodi iz pregleda srpskih zakona koji se odnose na slobodu

izražavanja jeste da oni uglavnom zadovoljavaju standarde Saveta Evrope, ali da njihova
realna implementacija uglavnom zavisi od aktuelne političke situacije. To nas, na žalost, i
pored relativno dobrih zakona, udaljava od standarda Saveta Evrope i principa do kojih
je, kroz svoju praksu, došao Evrospki sud za ljudska prava. Sve ovo ukazuje da će se u
budućnosti, ako se ovakva situacija u Srbiji nastavi, Evropski sud za ljudska prava
relativno često baviti kršenjem slobode izražavanja u delu na koje se ova sloboda odnosi
na medije u Srbiji.
62
PREDAVANJE ČETVRTO
PRINCIP ISTINITOSTI
63
4.1. MEDIJSKE KAMPANJE I NAČELO ISTINITOSTI
4.1.1. Pravni standardi načela istinitosti

i Savet Evrope
Već smo u više navrata ukazali da sloboda javnog informisanja obuhvata pravo
na istinito, blagovremno i objektivno informisanje, kao i pravo da se javno kritikuju i
traže objašnjenja u odnosu na konkretne postupke i akte vlasti i drugih javnih
subjekata.
Ono što se za kaže za slobodu izražavanja da ona predstavlja na neki način

pretpostavku ostvarivanja svih drugih prava, važi i za princip istinitosti – on je logička
pretpostavka ostvarivanja prava na javno informisanje. Kršenja principa istine od strane
novinara i medija je često i razlog sudskih presuda protiv medija, urednika i novinara.
Evropska Konvencija ograničava slobodu izražavanja, ali specifičan problem sa

kojima se suočavaju zemlje u tranziciji predstavlja izveštavanje medija koje može biti
okaraktrisano kao pozivanje na nasilje protiv određenih lica ili grupa, koje poprimaju
karakter namernog i kampanjskog plasiranja lažnih, neproverenih i neistinitih
informacija.
U praksi Evropskog suda za ljudska prava, ovaj »delikt« se uglavnom svodi na

pitanje postojanja namere da se »raspiruje« kampanje klevete (neistine). Evropski sud
naročito ceni, s obzirom na kontekst u kome se kampanja sprovodi, i s obzirom na
posledice koje proizvodi prema licu ili grupi prema kojima je kampanja uperena,
ukazujući na manji stepen zaštite nosioca javnih funkcija.
U pojedinim presudama, kao na primer u presudi Dalban &Rumunije Evropski

sud je ocenio da krivična osuda jednog novinara zbog klevete, kojima se javne ličnosti
optužuju za učešće u prevari, predstavlja kršenje člana 10 Konvencije. Odbacujući ideju
da „novinar može da formuliše kritičke sudove samo pod uslovom da može da dokaže
njihovu istinitost“ (naravno jer novinar nije sudija i dovoljno je zadovoljenje onoga što se
zove obaveza novinarske pažnje), Sud je naročito istaka da se sporni članci nisu odnosili
na privatan život javnih ličnosti već na njihovo ponašanje i njihove stavove prilikom
obavljanja funkcije, zatim, da nije bilo dokaza da je opis događaja koji je novinar izneo u
članku potpuno netačan, te da novinar nije imao za cilj da „raspiri“ kampanju klevete.
4.1.2. Presuda Wille & Liechenstin
S druge strane, Evropski sud izrazio svoju zabrinutost naročito u slučaju Wille &
Liechenstin, kada je reč o pretnjama upućenim određenom lici ili grupi lica od strane
organa javnih vlasti. U ovoj presudi Sud je zauzeo stav da čak i verbalne »pretnje
budućim zlom« nekome zbog izražavanja mišljenja, ukoliko one dolaze od osoba ili tela
javne vlasti zakonom ovlašćenih da te najavljene sankcije zaista i realizuje, daju pravo
pojedincu izloženom takvim »pretnjama« da može zahtevati pravično obeštećenje od
64
Evropskog suda, koji je u kranjoj instanci nadležan da odluči da li su mere o kojima je u

konkretnom slučaju reč bilo zaista opravdane, odnosno neophodne i srazmerne u
demokratskom društvu.
Paralela koja se sa ovim slučajem delimično može povući kod nas je bila
»medijska kampanja« koju je svojevremeno 2005. godine »vodio« ministar pravde Zoran
Stojković, poznatiji kao »Slučaj fioka« protiv liera jedne manje opozicione stranke.
4.2. PRINICIP ISTINITOSTI U SRPSKOM

POZITIVNOM PRAVU
Što se tiče principa istinitosti, kao što smo to već ranije naveli, formulacija prvog
stava člana 51. Ustava Republike Srbije, kojim je uređeno pravno na obaveštenost
neodoljivo podseća na već ranije datu definiciju prava na javno informisanje: „Svako ima
pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog
značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju“.
I u slučaju pitanja širenja i raspirivanja lažnih i neistinitih kampanja, pravni

standard utvrđen Zakonom o javnom informisanju je već ranije pomenuta obaveza
novinarske pažnje, koje je istovremeno i etičko pravilo novinarske profesije. Ponovimo
je još jednom: Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja
primerenom okolnostima, proveri njeno poreklo, istinitost i potpunost.
Krišenje načela istinitosti, može biti osnov krivične, građanske i prekršajne

odgovornosti, o čemu će više reči biti u narednom poglavlju.
Na ovom mestu, samo ćemo ukazati da kada je reč o krivičnoj odgovornosti,

donošenjem novog Krivičnog zakonika koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, u
Srbiji je izvršena depenalizacija (ukidanje zatvorske kazne) ali ne i puna
dekriminalizacija klevete (za ovo krivično delo danas je zaprećena samo novčana kazna).
Čini se, da sama definicija ovog krivičnog dela jeste najpribližnija onome što se zove
„raspirivanje kampanje klevete“ jer ovo krivično delo „konzumira“ iznošenje i
neistinitih i lažnih činjenica koje se odnose na određeno lice, a koje može uroziti
njegovu/njenu čast i ugled.

merom u demokratskom društvu kada je reč u slobodi izražavanja, Savet Evrope, kao i
konkretnog slučaja. Međutim, u vezi sa naknadom štete, u praksi Evropskog suda
iskristalisao se stav (Tolstoy Miloslavsky & UK), da dosuđeni visoki odštetni zahtevi
usled povrede časti i ugleda, ne predstavlja neophodnu meru u demokratskom društvu.
Opšti režim naknade materijalne i nematerijalne štete, utvrđen je u Srbiji

Zakonom o obligacionim odnosima. Kada je reč o naknadi materijalne štete, prema
65
odredbama ovog zakona, ona nastaje u slučaju povrede časti nekog lica ili u slučaju
širenja neistinitih navoda o nekom licu. Važno je istaći, da Zakon o obligacionim
odnosima, ne upotrebljava pojmove uvreda i kleveta. Sama zakonska norma utvrđena je
tako, da na prvi pogled izgleda da su povreda časti nekog lica i iznošenje ili prenošenje
neistinitih navoda o nekom licu dve različite stvari. Međutim, u oba slučaja, radi se o
povredi časti, s tom razlikom što se u jednom slučaju radi o uvredi a u drugom o kleveti.
Međutim, arhaični jezik koji koristi Zakon o obligacionim odnosima iz davne 1978.
godine, značajno doprinosi konfuziji, a činjenica da su pojmovi uvrede i klevete u
krivičnom pravu jasnije određeni, pa samim tim i „bliži“ potencijalnim tužiocima, često
ih i opredeljuje za pokretanje krivičnog postupka za izvršena krivična dela. Povreda časti
može da prouzrokuje i nastanak nematerijalne štete, između ostalog i zbog povrede časti,
što je takođe utvrđeno Zakonom o obligacionim odnosima.
Slično se može reći i za prekršajnu odgovornost u slučaju kršenja pretpostavke

nevinosti utvrđeno Zakonom o javnom iformisanju o čemu će takođe više reči biti
kasnije.
S druge strane, treba skrenuti pažnju da se „istina“ ne mora odnositi samo na

tačno određeno lice. Kampanja klevete odnosno iznošenje neistinitih činjenica može da
se odnose i na određene pojave, događaje i grupe lica.
4.3. PRINCIP ISTINITOSTI KAO ETIČKO PRAVILO
4.3.1. Istina kao etički standard
Pored već više puta pomenutog etičkog (i zakonskog) principa - prinicipa

novinarske pažnje, Deklaracija o principima postupanja novinara Međunarodne
federacije novinara, predviđa da je ...«Prva i najvažnija obaveza novinara da poštuje
istinu i pravo javnosti da zna istinu. Ispunjavajući tu obavezu novinar će uvek braniti
princip slobode za pošteno prikupljanje i objavljivanje vesti, i pravo na korektan
komentar«.
Nemačkim novinarskim kodeksom (član 1) koji je doneo nemački Savet za

štampu predviđeno je da »poštovanje istine, zaštita ljudskih prava i objektivno
informisanje) jesu najuzvišeniji principi štampe. Takođe, kodeks predviđa (član 2. st. 2)
da neproverene vesti glasine i pretpostavke kao takve moraju biti naznačene.
U Bosni i Hercegovini, u Etičkim kodeksom novinara je u članu 13 (urednička

odgovornost) predviđeno da »najvažnija odgovornost novinara i urednika jeste da
osiguraju da celi njihov rad bude usmjeren ka poštovanju istine kao i prava javnosti da
zna istinu«.
U Danskoj, Etičkim kodeksom je utvrđeno da je dužnost novinara da objavi tačnu

i pravovremenu informaciju. Tačnost informacije treba kontrolisati koliko god je to
moguće. Netačnu informaciju treba ispraviti na inicijativu samog urednika čim se sazna
66
da sadrži važne greške. Ispravka mora biti objavljena na takav način da je čitaoci jasno i
sa lakoćom uoče.
Princip istine, kao etičko pravilo utvrđeno je i Kodeksom novinara Srbije koji su
novinarska udruženja u Srbiji usvojila 2006. godine. On je u ovom Kodeksu veoma
slojevito obrađen kroz ceo prvi deo Kodeksa koji i nosi naziv Istinitost izveštavanja. U
ovom delu između ostalog je i predviđeno da je osnovni zadatak novinara da tačno,
objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o dogašajima od interea za javnost, poštujući
pravo javnosti da sazna istinu… .
Princip istine, veoma je slojevit, jer praktično obuhvata tri povezana koncepta: 1)
da izveštavanje mora biti tačno; 2) da je pored tačnosti neophodno i razumevanje, te 3)
da članak mora biti pošten i uvravnotežen.
U okviru istine kao postulata novinarske etike, često se u novinarskoj zajednici

raspravljaju slučajevi tzv. «patriotskih groznica«, kada novinari, nekritički prihvatajući
informacije dobijenih od državnih funkcionera i političkih lidera, pa i »anonimnih
izvora« naročito u slučajevima nacionalnih tragedija, ratova ili terorističkih napada,
postupaju »nekritički«, i time pokazuju da nisu uvek u stanju da se »nose« sa problemom.
Problem »kritičnosti« kulminira i tada se gubi kontrola, u momentu kada i sami gledaoci,
slušaoci ili čitaoci odnosno »javnost« utone u »patriotizam«, što samo doprinosi poplavi
glasina i nepotvrđenih činjenica, pri čemu novinari nemaju uzore na koje bi se oslonili, ili
ti »uzori« nekritički nastavljaju i dalje podstiču priču o patriotizmu. Pod dejstvom grupe
članaka, izjava i izveštaja, ili bolje rečeno »kampanje« i »opšte pomame« nastaju
ozbiljne novinarske greške, koje proširujući se na javnost stvaraju stanje »nacionalna
histerija« što može naneti ogromnu štetu kada se izveštava o određenoj pojavi ili
događaju, ili se informacija odnosi na određeno lice, grupu lica.
4.3.2. Slučaj Ven Ho Li & New York Times
U Americi se, kao primer često navodi kampanje »patriotskog novinarstva« posle
terorističkog napada na New York 11. septembra 2001. godine, kada su mnogi pripadnici
zajednice američkih Arapa bili izloženi diskriminaciji i neosnovanim optužabama, ali su i
novinari i vlast brzo reagovali, jer su usledili apele vladnih zvaničnika na toleranciju i
razumevanje radi »amortizovanja« očigledno nanete štete koju su novinari prihvatili.
Kada je reč o tzv. »kampanjama protiv pojedinca«, često se navodi primer New
York Times-a koji je 1999. godine objavio da je Kina upotrebila tajne ukradene iz
Nacionalne laboratorije u Los Alamosu, pri čemu je »anonimni izvor« ukazao da je
»špijun« naučnik koji je radio u laboratoriji. O ovom slučaju, već smo opširnije govorili u
vezi sa pretpostavkom nevinosti.
Informacija NY Timesa koja je postala je nacionalna tema, a mnogi mediji su

histerično prenosili Times-ove informacije i nisu posvetili pažnju sopstvenom
izveštavanju. Nekoliko dana nakon objavljivanja vesti, američki naučnik kineskog
porekla Ven Ho Li ostao bez posla. Li je osumnjičen za špijunažu i proveo je 278 dana u
67
samici, ali kasnije nikada nije bio optužen za špijunažu... . Ovaj slučaj bi mogao poslužiti
kao klasičan primer kampanje i »opšte pomame« širenja neproverenih vesti protiv
određenog lica kao pojedinca, a New York Times je kasnije priznao propuste i nekritičko
oslanjanje na vladine izvore.
Takođe, prema Deklaraciji ...«novinar će učiniti sve što je moguće da bi se

ispravila objavljena informacija za koju se utvrdi da zbog svoje netačnosti može nekoga
da povredi ili da mu nanese štetu«. Da je primena ovog poslednjeg etičkog principa
značajna, govori i činjenica da je pre nekoliko godina, Viši sud u Londonu odbio da u
građanskoj parnici za naknadu štete donese presudu po odštetnom zahtevu za povredu
časti i ugleda koju je tužilac tražio od dnevnog lista Guardian, jer tužilac nije prihvatio
ponudu lista da objavi ispravku i izvinjenje.
Takođe, etičkim prekršajem će se, prema ovoj Deklaraciji smatrati zlonamerno

izvrtanje činjenica, vređanje i kaljanje ugleda, kleveta i neosnovane optužbe.
4.3.1. Opšti osvrt
Kampanje protiv određenih ljudi, pojava ili ličnosti koje poprimaju karakter
medijske histerije, relativno su česta pojava u Srbiji kao zemlji u tranziciji. Interesantno
je, da su mnoge afere koje su poprimile karakter “kampanje” u poslednjih nekoliko
godina plasirane od političkih stranaka. U nekolko navrata, kampanje su dovele do
“istine”, ali je najčešći stvarni motiv stvaranja medijske harange, slično kao i kad je reč o
anonimnim izvorima mržnja, osveta, sticanje jeftinih političkih poena i slično, a ne
rešavanje problema koje su iz ovakvih kampanji proistekle. I kada je reč o medijskoj
kampanji i principu istine, kršenje ovog etičkog pravila po pravilu su povezani sa
kršenjem drugih etičkih stndarda, kao već pomenute pretpostavke nevinosti ili
neproveravanje informacija anonimnih izvora, ali i širenju netolerancije protiv određenih
ljudi, grupa ili ličnosti.
4.3.4. Slučaj Mirko Puhalek & Press
Jedna od takvih “medijskih kampanja” u vremenu trajanja monitoringa, bila je

kampanja protiv pukovnika Mirka Pohuleka, koja je po svojoj prirodi slična onoj koju je
svojevremeno plasirao NY Times. U tom smislu, najpre treba ustvrditi da je pitanje
špijunaže nešto za šta javnost, sasvim normalno, “ima opravdani interes da zna”.
Međutim, svakako da je način plasiranja informacije, odnosno “puštanje priče da

se zavrti” problematičan sa stanovišta profesionalne etike ali i “istine”. Čini se, da je u
kampanji koja je trajala petnestak dana, motiv bio sporan. Akcenat je stavljen na
penzionisanog potpukovnika Mirka Pohuleka koga je dnevni list “Press” označio kao
“britanskog špijuna” jer se po penzionisanju prijavio na javni konkurs Britanske
ambasade u Beogradu, u kojoj je započeo sa radom.
68
Sagovornici novinarke, pre svih vojni analitičar Veljko Kadijević i bivši načelnik
Generalštaba Branko Krga, penzionisani general Ninoslav Krstić kao i analitičar Miroslav
Lazanski, u više navrata dirktno su optužili Pohuleka da je “špijun” (ne treba zaboraviti
da je Krivičnim zakonikom uređeno da je krivično delo “špijunaže” jedno od najtežih
krivičnih dela zaprećeno najtežim zatvorskim kaznama), kršeći na taj način pretpostavku
nevinosti. Veljko Kadijević, tvrdi u jednom od tekstova da postoji “osnovana sumnja” da
je Pohulak prosleđivao poverljive izveštaje Britancima, iako, kao što je to i ranije već
rečeno, “osnovana sumnja” podrazumeva podizanje optužnog predloga protiv učinioca
krivičnog dela, što sa Pohulakom ni danas nije slučaj. Kampanja se sa Press-a prenosi u
“Glas javnosti” i “Večernje novosti” ali na celoj priči do kraja najviše istrajava Press.
U daljoj genezi slučaja, na priču se nadovezuje i “anonimni izvor” koji izjavljuje

da je Pohulek najverovatnije vrbovan zato što Britance interesuje kako će srpski vojni vrh
reagovati u slučaju otcepljenja Kosova, a zatim se kampanji pridružuju i bivši načelnici
Vojne službe bezbednosti, koji optužuju vojni vrh za nesposobnost i poniznost pred
zapadnim diplomatama. U jednom od završnih tekstova, ekipa Press-a optužuje
pomoćnicu Ministra odbrane Snežanu Samardžić Marković da je kriva za ovu “aferu”
zato što je bez znanja ministra dala odobrenje da Pohulek pređe u “britansku Službu”,
pozivajući se, pri tom na tajni izveštaj VBA, u koji su novinari imali uvid.
Komentar o tome šta je danas vojna, državna ili službena tajna, i koliko je ona
danas deplasirana, između ostalog i kroz plasiranje poverljivog izveštaja u jednim
dnevnim novinama, dovodi do pitanja ko, kako i na koji način “odaje” različite tajne u
Srbiji, ne snoseći pri tom nikakvu odgovornost. Ne treba zaboraviti, da vremenski period
odgovara periodu nakon izbora u Srbiji, kada se, u toku političkih pregovora postavljalo i
pitanje smene načelnika Generalštaba Vojske Zdravka Ponoša, i kada se pitanje budućeg
ministra odbrane pojavilo kao jedno od značajnijih u pregovorima o budućoj Vladi.
Protiv Pohuleka ni do danas nije pokrenut predkrivični niti krivični postupak.
Iz svega ovoga, može se izvesti zaključak, da, da se želelo ići principom “istine” a
ne negativno “plasirane” kapanje, suštinsko pitanje nije trabao da bude potpukovnik
Pohulak, već sistem pravne regulacije angažovanja bivših vojnih lica od strane raznih
Ambasada i međunarodnih organizacija za različite svrhe, odnosno pitanje koji su njegovi
nedostaci i šta bi trebalo normativno promenuti.
Ovako, priča poprima karater “raspirivanja kampanje klevete” protiv određene

ličnosti za mogućim različitim ishodištima ovih napada, kao što su osveta, prebacivanje
odgovornosti ili politički motivi u sklopu pregovora o formiranju Vlade.
Kao što smo već rekli, princip istinitosti ne podrazumeva samo tačnost, već i
razumevanje kao i obavezu da članak mora biti pošten i uravnotežen. Čini se da u
konkretnom slučaju, ove poslednje dve etičke kategorije nisu ispoštovane, kao uostalom
ni pretpostavka nevinosti, čime princip istine kao vrednosti etički zloupotrebljen.
Još dve “negativne kampanje” na određene ličnosti beležimo u navedenom

periodu. Prvi se odnosi na slučaj podmetanja eksplozivne naprave ispod vozila Čedomira
69
Jovanovića uoči januarskih izbora, koja je kroz određene medije treba da “amortizuje
štetu” nastalu ovim događajem (sličnu kampanju imali smo nakon pokušaja atentata na
pokojnog premijera Zorana Đinđića kod hale “Limes” u februaru 2003. godine).
Druga se odnosila na Martija Ahtisarija, kao visokog predstavnika UN za pitanje

statusa Kosova, nakon objavljivanja njegovog Plana budućeg statusa koji podrazumeva
kosovsku nezavisnost. Tako su naslovi kao što su Murat Ahtisari ili AhtiSSari kao jasna
asocijacija na nemačke SS jedinice tokom Drugog svetskog rata, raspiruje govor mržnje
prema visokom predstavniku UN, a “kampanja” treba da posluže kao “odgovor” srpske
“javnosti” i političkih “elita” na navedeni Plan, sa ciljem izazivanja tzv.“patriotske
groznice” i netolerancije.
I na kraju, svakako da novinar i javno glasilo treba i mora da prenosi ideje

informacije i mišljenja za koje „javnost ima opravdan interes da zna“, ali poštujući pri
tom načelo istine i obavezu novinarske pažnje, koji pored tačnosti informacije zahteva i
njeno razumevanje i uravnoteženo izveštavanje. Kampanje u medijima na koje smo
ukazali, na žalost to ne pokazuju.
70
PREDAVANJE PETO
POJEDINI PRAVNI I ETIČKI STANDARDI
KOJI SE ODNOSE NA SLOBODU IZRAŽAVANJA
UVREDA I KLEVETA
71
5. POJEDINI PRAVNI I ETIČKI STANDARDI KOJI SE

PRINCIP UVREDA I KLEVETA
5.1. UVREDA I KLEVETA – OPŠTI OSVRT
Iznošenje lažnih i neistinitih činjenica koje se odnose na određeno lice, a koja

može ugroziti njegovu/njenu čast i ugled, odnosno kleveta, kao i vređanje i iznošenje
negativnih vrednosnih sudova prema određenom licu, odnosno uvreda, u srpskom kao i
mnogim drugim nacionalnim pravnim sistemima predstavljaju krivična dela sa
viševekovnom tradicijom.64 Uvreda i kleveta kao klasična krivična dela vode poreko iz
Krivičnog zakona Austrije iz 1852. godine. Srbija je prvi put je inkrimisala ova krivična
dela u Krivičnom zakoniku Knjaževine Srbije još 1860. godine.65 Oba krivična dela
zadržala su se u svim krivičnim zakonima koji su doneti na ovim prostorima (1929, 1951
i 1977). Ona su sadržana i u novom Krivičnom zakoniku Republike Srbije koji je stupio
na snagu 1. januara 2006. godine.66
Međutim, kleveta i uvreda kao krivična dela, predmet su šireg međunarodnog

standarda. Reč je o poštovanje ugleda i prava drugih, koji je se izvodi iz osnovnog
ljudskog prava na slobodu izražavanja. Sloboda izražavanja nije apsolutno pravo. Ono
podleže, uslovima, formalnostima, kaznama i ograničenjima, utvrđenim zakonom i
neophodnim u demokratskom društvu, između ostalog i radi poštovanja ugleda i prava
drugih. Tako u mnogim pravnim sistemima, povreda ugleda i prava drugih, jeste osnov
ne samo krivične, već i i građanske i prekršajne odgovrnosti. Istovremeno, uvreda i
kleveta su u uskoj vezi sa važnim etičkim standardima novinarske profesije, kao na
primer, načelom istinitosti, novinarske pažnje ili pretpostavkom nevinosti.
Razvoj demokratije i ljudskih prava poslednjih nekoliko decenija doveo je u

pitanja da li se krivična osuda i krivična sankcija (koja je pre svega oličena u kazni
zatvora) uopšte može smatrati neophodnom merom u demokratskom društvu kada je reč
o povredi ugleda i prava drugih, naročito u vezi sa vršenjem novinarske profesije.
“Imperativ je da se kleveta dekriminalizuje tako da novinari ne idu u zatvor u vezi sa
onim što pišu. Takvi zakoni ozbiljno ugrožavaju slobodu izražavanja i trebalo bi da
budu ukinuti”.67 Zato se više međunarodnih organizacije, pre svega Savet Evrope i
OEBS, od početka novog milenijuma snažno zalažu za dekriminalizaciju uvrede i
64
Uporedi: Mediji u tranziciji – između slobode izražavanja i dirigovanog izveštavanja, grupa autora,
Komitet pravnika za ljudska prava, Beograd, 2004.
65
Danilo Nikolić, Dileme u vezi sa krivičnim delima učinjenim putem štampe i drugih sredstava masovnih
kmunikacija, Niš, 2005, str. 14.
66
Uporedi: Krivični zakonik, „Službeni glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, čl. 170, 171.
67
Uporedi: Miklos Haraszti (predstavnik OEBS-a za slobodu medija) Izjava data na Konferenciji o
dekriminalizaciji klevete, koja je održana 29. oktobra 2004. godine u Bakuu, Azarbejdžan. Više podataka
o ovoj Konferenciji mogu se naći na veb stranici: http//www.osce.org
72
klevete iz krivičnog prava, tražeći od država članica da ih prepuste institutima

građanskopravne odgovornosti odnosno parničnog postupka i naknadi štete.
Istraživanje OEBS-a iz 2005. godine, pokazuje da u većini nacionalnih pravnih

sistema još uvek postoji krivično delo uvrede i klevete.68 Kleveta i uvreda u medijima
česta je tema rasprava i sporova u zemljama zapadnog Balkana. Za to postoje dva
osnovna razloga: brojnost sudskih procesa protiv novinara i urednika, kojih ima na
stotine, i sve češći zahtevi medijske zajednice za dekriminalizacijom klevete. Ali, svaki
put kad se pomene dekriminalizacija klevete lokalne vlasti po pravilu uvek izvlače isti
rezervni argument: zašto da klevetu izbacujemo iz krivičnog/kaznenog zakona kad to ne
rade ni ostale evropske zemlje?69 Retki izuzeci su Bosna i Hercegovina u kojoj je 2002.
godine donet Zakon o zaštiti od klevete, prema kome se suđenja za klevetu odvijaju
isključivo u parničnom (građanskom) postupku, zatim Ukrajina (2001) i Gruzija
(2004). U ovim zemljama su, znači, krivična dela uvrede i klevete dekriminalizovana.
Do delimične depenalizacije klevete je u međuvremenu došlo u Crnoj Gori, Srbiji i
Makedoniji i još nekim zenkhama70 Kada se iznose argumenti o potrebi dekriminalizacije
klevete najčešće se, međutim, uzima primer Ujedinjenog Kraljevstva. U njemu se razvila
praksa građanskopravne odgovornosti i naknade štete (parnični postupak) za povredu
časti i ugleda. Ali, u pravnom sistemu Ujedinjenog Kraljevstva još uvek „egzistira” i
krivično delo klevete, ali se ne pamti kada je posledniji put takav postupak i vođen.
Slična situacija je i u drugim razvijenim zapadnoevropskim zemljama, u kojima krivična
dela uvrede i klevete, u poslednjih dvadeset godina postaju relikt prošlosti. Razlog
njihovog postojanja treba tražiti, između ostalog i u činjenici da se u stabilnim
demokratskim sistemima, zakoni ne donose i ne menjaju svakodnevno, već se njihov
“kvalitet” meri njihovim decenijskim postojanjem i ispravnim tumačenjem od strane
nezavisnog i nepristrasnog suda.71 Tome je naravno, doprinela i praksa Evropskog suda
za ljudska prava, kao i procesi jačanja demokratije i ljudskih prava uopšte. Tako je danas
u razvijenim zemljama sve manje tužbi, krivičnih postupaka i krivičnih osuda zbog
uvrede i klevete. To međutim, nije slučaj sa zemljama u tranziciji, a naročito ne u
zemljama pod nedemokratskim režimima. Uvreda i kleveta kao krivična dela u njima još
uvek jesu u funkciji, pre svega zaštite funkcionera javne vlasti i političara čime je
sloboda izražavanja i javnog informisanja značajno sužena. U ovim zemljama, uvreda i
kleveta još uvek se koriste kao sredstvo borbe protiv novinara i urednika, čime se guši
sloboda izražavanja. Tako je u Albaniji 6 novinara u periodu od 2002. do 2004. godine
bilo optuženo za krivična dela uvrede i klevete, dok je na primer, u Azarbejdžanu samo u
toku 2002. godine, podignuto 38 krivičnih prijava za uvredu i klevetu protiv 16 medija.
Kazna u Azarbejdžanu za ova krivična dela su: zatvorska kazna od 1 do 6 godina, kazna
68
Uporedi: Libel and Insult Laws: A Matrix on Where We Stand and What We Would Like to Achieve ,
2005, OSCE, The Representative on Freedom of the Media, Vienna, 2005.
69
Uporedi: Mehmed Halilović, Kleveta u evropskim zakonima: Najviše štite zastavu, ali i kraljeve i a
ponekad i kraljeve i zastavu. Tekst se može naći na veb sajtu Medija Centra Sarajevo:
http://www.media.ba
70
Delimična depenalizacija uvrede i klevete, znači da se za ova krivična dela nema više zatvoreske kazne.
Kazna je samo novčana. Ipak, ona ostaju da egzistiraju kao krivična dela.
71
OSCE, The Representative on Freedom of the Media, Vienna, 2005, p. 66, 168; Mehmed Halilović,
Kleveta u evropskim zakonima: Najviše štite zastavu, ali i kraljeve i a ponekad i kraljeve i zastavu. Tekst
se može naći na veb sajtu Medija Centra Sarajevo
73
društveno korisnog rada i novčana kazna. U ovoj zemlji, u građanskim zakonima i nema
odredaba koja se odnose na povredu časti i ugleda. U Srbiji je, u periodu od januara 2002.
do juna 2004. godine, prema podacima NUNS-a, 110 ljudi (što ne znači i novinara) jbilo
optuženo za krivična dela uvrede i klevete. Međutim, ni u jednom slučaju nije bila
izrečena kazna zatvora.72 U svakom slučaju, kako uvreda i kleveta često jesu “zakonom
dopušten” osnov ograničenja slobode izražavanja, postavlja se pitanje njihove
“neophodnosti” u demokratskom društvu. Kako su uvreda i kleveta u neposrednoj vezi
sa slobodnom izražavanja kao fundamentalnim ljudskim pravom, u rešavanju ove dileme
treba poći upravo od standarda slobode izražavanja.
5.2.1. Opšti osvrt na praksu Evropskog suda za ljudska prava

koja se odnosi na uvredu i klevetu
Da na ovom mestu još jednom podsetimo da su se u dosadašnjoj praksi Evropskog

suda za ljudska prava u vezi sa slobodnom izražavanja u iskristalisala, između ostalih
sledeća načela koja su veoma značajna sa stanovišta analize pojmova uvrede i klevete:
(1) rasprava o pitanjima od obziljnog javnog interesa, naročito u kontekstu političke
debate, uživa najviši stepen zaštite Evropskog suda; (2) posebnu zaštitu prava na
slobodnu izražavanja uživaju mediji i novinari zbog svoje naročito važe društvene uloge
»psa čuvara« demokratskog društva, te svako kažnjavanje medija i novinara zbog
objavljivanja informacije ili iznošenja mišljenja o licima i pitanjima od legitimnog javnog
interesa, mora biti opravdano samo „naročito važnim razlozima”; (3) granice dopuštene
kritike znatno su šire kada su u pitanju političari odnosno funkcioneri javne vlasti, jer se
oni „dobrovoljno i svesno izlažu nadzoru”, kako od strane novinara tako i od strane
celokupne javnosti, i shodno tome moraju pokazati veći stepen tolerancije, naročito
kada i sami daju provokativne izjave; (4) vlada (vlast) mora otrpeti veći stepen
kritičnosti jer njen „dominantni položaj” nalaže suzdržanost pri posezanju za kaznenim
merama, naročito ako postoje drugi načini odgovaranja na neopravdane napade i kritike
protivnika ili medija sa manje štetnim posledicama po slobodu izražavanja; (5) posebna
pažnja mora se posvetiti razlikovanju između činjenica i vrednosnih sudova (klevete i
uvrede), jer se istinitost činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda
(mišljenja) nemoguće dokazati, pa takvi zahtevi sami po sebi predstavljaju ograničenje
slobode izražavanja. Međutim, to ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega,
uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali se tada mora se voditi računa u
srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da li je do toga došlo na osnovu faktičke
osnove za spornu tvrdnju.73
Takođe treba napomenuti, da je Savet Evrope (Parlamentarna skupština i Komitet

ministara Saveta Evrope), od svog osnivanja 1949. godine do danas, doneo veliki broj
rezolucija i preporuka koje se odnose na slobodu izražavanja, a u kojima su sadržani
osnovni principi i standardi koje države članice treba da unesu i implementiraju kroz
72
OSCE, The Representative on Freedom of the Media, Vienna, 2005, p. 7, 20, 134.
73
Uporedi: Vesna Aliburić, Sloboda izražavanja u praksi Europskog suda za ljudska prava, Narodne
novine, Zagreb, 2002, str. 60-62.
74
donošenje zakona i drugih propisa, i time obezbede slobodu izražavanja i iz nje izvedenih
prava i sloboda.74 Preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 1589, o slobodi
izražavanja u medijima u Evropi, u jednom svom delu se direktno odnosi na
dekriminalizaciju uvrede i klevete. U njoj se između ostalog apeluje na države članice
da oslobode novinari koji se nalaze u zatvoru zbog svog legitimnog profesionalnog
rada, te da ukinu propise prema kojima novinari usled slobode izražavanja mogu da
budu predmet krivičnog postupka.75
5.2.2. Presude Evropskog suda koji se odnose na ugledu i klevetu

(povredu časti i ugleda)
Mnoge presude Evropskog suda za ljudska prava (ali i drugih međunarodnih tela
kao na primer Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija) ustanovile su nove pravne
standarde. koji se odnose (ne)opravdanost izrečenih kazni za uvredu i klevetu, o čemu
je već bilo reči. Evropski sud je rešavajući konkretne slučajeve često kritikovao na
pozivanje na krivični zakon u slučajevima uvede i klevete, navodeći da i manje krivične
sankcije mogu imati ozbiljne posledice na rad i obaveze novinara i šta više, samo
njihovo postojanje može uticati na ostvarivanje prava na slobodu izražavanja. U širem
smislu, u vezi sa povredom ugleda i prava drugih ovaj Sud je takođe u više slučajeva
naglasio da države ne mogu ograničiti slobodu izražavanja i informiranja u političkim
debatama i u pitanjima od javnog interesa. Sud takođe ističe stav da su zakonske
odredbe kojima bi se povećala zaštita političara, javnih ili vladinih funkcionera kroz
uvođenje strožijih kazni u suprotnosti sa članom 10. Evropske konvencije. Evropski sud
je takođe uvek isticao nužnost prihvatanja većeg stepena kritike koja se očekuje i traži
od političara, javnih i vladinih funkcionera, kao i stranih državnika.
Međutim, ne treba izvesti pogrešan zaključak da je svaka presuda doneta od

nacionalnog suda protiv novinara istovremeno i kršenje slobode izražavanja. U mnogim
svojim odlukama, Evropski sud je utvrdio da sud države članice nije pogrešio kada je
izrekao određenu meru (izuzev zatvorske kazne), tačnije da član 10 Konvencije presudom
nacionalnog suda nije povređen. Evropski sud naročito poklanja pažnju da li su nacinalni
sudovi pri izricanju sankcije i u obrazloženju presude pravilno sproveli test
proporcionalnosti. Znači, slobodan i nezavistan nacionalni sud odnosno sudija, i njegovo
razmišljanje pri oceni svih okolnosti slučaja kroz poštovanje načela proporcionalnosti,
jesu od presudnog značaja za Evropski sud pri oceni da li je mešanje nacionalnog suda
u slobodu izražavanja opravdano ili ne.
S druge strane, u svojim presudama, nacionalni sudovi se sve više oslanjaju i na

poštovanje standarda novinarske etike. Tako je pre nekoliko godina, Viši sud u Londonu
odbio da u građanskoj parnici za naknadu štete donese presudu po odštetnom zahtevu za
povredu časti i ugleda koju je tužilac tražio od dnevnog lista Guardian, jer tužilac nije
prihvatio ponudu lista da objavi ispravku i izvinjenje. Ovaj postupak Suda, tadašnji
74
Uporedi: Zbornik pravnih instrumenata Saveta Evrope u vezi sa medijima (srpsko izdanje),
75
Uporedi: Parlamentary Assembly, Recommendation 1589, Freedom of expression in the media in
Europe, par. 17, ii. Ova Preporuka Parlamentarne skupštine se na engleskom jeziku može naći na veb
stranici http://assembly.coe.int.
75
urednik ovog lista Alen Rusbridger je ocenio kao značajni presedan, jer je po njegovom
mišljenju, to jedan od načina na koji mediji mogu održati principe i vrednosti novinarstva
i upustiti se u dijalog sa svojim čitoacima koji bi bio koristan za obe strane i tako
zaštititio medije od prekomernih odštetnih zahteva nastalih kao posledica grešaka
novinara.76
5.2.3. Oberschlick (br.2) protiv Austrije
Na ovom mestu ukratko ćemo ukazati na nekoliko presuda Evropskog suda koje
su interesantne za kasnije poređenje sa pojedinim presudama koje u sličnim situacijama
donose domaći sudovi. Reč je o specifičnim misaonim tvorevinama u čijem je središtu
test proporcionalnosti. U slučaju Oberschlick (br.2) protiv Austrije gospodin
Oberschlick je 1990. godine, u austrijskom časopisu Forum, čiji je u to vreme bio i
urednik, nazvao, u svom autorskom tekstu tadašnjeg predsednika Austrijske slobodarske
stranke Jerga Hajdera “kretenom” (idiotom). Ovaj uvredljiv navod usledio je kao
njegova reakcija na Hajderov govor koji je održan povodom proslave Dana mira 10.
oktobra 1990. godine. Hajder je u tom govoru glorifikovao ulogu “generacije vojnika”
koja je učestovala u Drugom svetskom ratu, pri čemu je rekao da su svi vojnici,
uključujući i pripadnike nemačkog Vermahta borili za mir i slobodu. Pošto ga je
novinar, nazvavši ga u svom tekstu kretenom “uvredio”, Hajder ga je tužio za krivično
delo uvrede. Prvovostepenom presudom Bečkog a zatim i konačnom presudom
regionalnog austrijskog suda iz 1991. godine, Obersclick je osuđen za krivično delo
uvrede, pri čemu mu je nalaženo da plati novčanu kaznu u visini od 1000 austrijskih
šilinga. U svojoj presudi povodom ovog slučaja, Evropski sud je 1997. godine utvrdio da
presuda austrijskog Suda predstavlja neopravdano mešanje države u slobodu
izražavanja, te da je reč o povredi člana 10. Evropske konvencije. Obrazlažući svoju
presudu, Evropski sud je utvrdio da je Hajderov govor, očigledno imao za cilj da bude
provokativan i, samim tim, da izazove žestoke reakcije. Iako se reči novinara mogu
smatrati polemičkim (misli se na reč “kreten”), one zbog toga ne predstavljaju
neopravdani lični napad, pošto je autor u novinarskom tekstu dao objašnjenje koje je
objektivno razumljivo i zasnovano na političkom govoru, koji je sam po sebi bio
izazivajući. Nesumnjivo da javno nazivanje političara kretenom, može političara i da
uvredi. Međutim, u ovom slučaju se ne čini da je ta reč nesrazmerna shodno ogorčenju
koje je Hajder svojim govorom svesno izazvao. Evropski sud je takođe podsetio da član
10 ne štiti samo sadržaj izraženih ideja i informacija nego i formu kroz koju su one
iznete. Tako je Evropski sud utvrdio da je upotreba reči “kreten” srazmerna indignaciji
koju je svesno izazvao političarev govor, te da je sudska presuda nacionalnog suda
neopravdana i predstavlja povredu slobode izražavanja77
5.2.4. Dalban & Rumunije
76
19 (u izdanju Komiteta pravnika za ljudska prava), Beograd, 2005, str. 5.
77
Oberschlick v. Austrija (br. 2) presuda od 1. jula 1997, Zbornik 1997-IV 31; Presude delimično
objavljena u zborniku: Sudska praksa u vezi sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima (drugo
dopunjeno izdanje), Savet Evrope, Kancelarija u Beogradu, Beograd, 2006, str. 15 a celosti se može naći na
veb sajtu Saveta Evrope: www.coe.int
76
U Slučaju Dalban protiv Rumunije, rumunski Sud je novinara Dalbana osudio

za krivično delo klevete klevete na uslovnu zatvorsku kaznu i naknada nematerijalne štete
u parničnom postupku. Dalban je u toku 1992. godine, u svojim novinskim člancima
razotkrio niz finansijskih malverzacija učinjenih od strane direktora jednog
poljoprivrednog preduzeća u državnom vlasništvu, pri čemu je insinuirao i umešanost
jednog od senatora, koji je kao predstavnik države u upravnom odboru preduzeća, za taj
posao bio navodno plaćen ogromnom novčanom svotom, a istovremeno je koristio i
službeni automobil preduzeća. U svojoj presudi iz septembra 1999. godine, Evropski sud
je ocenio da presuda protiv novinara predstavlja nesrazmerno mešanje u ostvarivanje
slobode izražavanja dotičnog novinara i konstatovao je da je došlo do kršenje člana 10
Evropske konvencije. U svom obrazloženju Evropski sud je naveo da je štampa dužna
da saopštava informacije i ideje o svim pitanjima od opšteg inreresa, poštujući ugled
drugih, ali je odbacio ideju da novinar može da formuliše kritičke sudove samo pod
uslovom da može da dokaže njihovu istinitost. Novinar nije sudija i u tom smislu i ne
može utvrditi istinitost svih navoda kao što to čini sud. Kako se članici nisu odnosili na
privatni život javnih funkcionera, već na njihovo ponašanje i statove prilikom obavljanja
javnih funkcija, pisanje novinara je bilo opravdano. Osim toga, nije bilo dokaza da je
opis događaja koji je dao novinar u svojim člancima potpuno netačan te da nije imao za
cilj da raspiri kampanju klevete.
5.2.5. Grinberg & Rusije
U slučaju Grinberg protiv Rusije, novinar je podneo predstavku Evropskom sudu

povodom presude za naknadu štete za povredu časti i ugleda izrečenu od strane ruskog
suda, povodom tužbe jednog od ruskih guvernera. U svom članku, novinar je napisao da
dotični guverner nema ni stida ni srama., što je po oceni ruskog suda bilo dovoljno sa
presudu za naknadu štete zbog uvrede. Evropski sud je konstatovao da je reč o povredi
člana 10. Evropske konvencije. U obrazloženju, Sud iznosi da je sporna izjava, kojom
novinar izražava da guverner nema ni stida ni srama, pripada vrednosnim sudovima, koji
po svojoj prirodi ne moraju nužno da se dokazuju. Osim toga, sporna izjava je u
kontekstu članka, u vezi sa pitanjem od opšteg interesa i odnosi se na političara u odnosu
na koga su granice prihvatljive kritike šire nego za običnog pojedinca.78
5.2.6. Tolstoy Miloslavsky & UK
Jedean britanski novinar, u objavljenom tekstu optužio je je upravnika jednog

britanskog koledža, lorda Aldingtona za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, jer je
isporučio Kozake i pripadnike oružanih snaga nekadašnje Kraljevine Jugoslavije, ruskim
snagama i partizanima pred kraj rata. Beliki deo njih zatim je ubijen bez ikakvog suđenja.
Novinar je prema britanskom zakonu bio osujđen za povredu časti u ugleda (klevetu), i
sud je dosudio naknadu štete od 1,5 britanskih funti, što je do tada bio iznos koji je bio tri
puta veći od ikada dosuđeni iznosa za povredu časti i ugleda (u praksi Evroopskog suda i
78
Uporedi: Grinberg v. Rusija, br. 23472/03, 21.jul 2005. Presude delimično objavljena u zborniku: Sudska
praksa u vezi sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima (drugo dopunjeno izdanje), Savet
Evrope, Kancelarija u Beogradu, Beograd, 2006, str. 31 a celosti se može naći na veb sajtu Saveta
Evrope: www.coe.int
77
Saveta Evrope, oštro se osuđuje krivično kažnjavanje novinara za uvredu i klevetu, ali
Sud podržava plaćanje naknade štete novinara i medija zobog povrede časti i ugleda).
Ipak, u konkretnom slučaju, Evropski sud je stao na stavnovište da je
»prekomerna« novčana naknada dosuđena za povredu časti i ugleda u konkretnom
slučaju, nije bila neophodna u demokratskom društvu odnosno neophodnom za zaštitu
ugleda i prava drugih, i da takve presude mogu same po sebi predstavljaju prekomerno
ograničenje slobode izražavanja.
5.3. ETIČKI STANDARDI I NJIHOV ZNAČAJ

ZA SPREČAVANJE UVREDE I KLEVETE
U savremenom razvoju medijskog izveštavanja, u svetu sve veći značaj imaju

kodeksi profesionalne etike i različiti oblici saveta za štampu (u širem smislu medijski
saveti). Samoregulacija medija sve više postaje i uslov očuvanja slobode izražavanja.
Samoregulacija u bilo kojoj profesiji ili društvenoj oblasti pretpostavlja da norme
razvijaju i sprovode oni čije se ponašenje tim normama i uređuje, radi poboljšanja
pružanja usluga potrošaćima, potraživačima ili, kao u slučaju medija, celokupnom
društvu. Ona zahteva postavljanje standarda i saglasnosti sa standardima pojedinaca i
institucija na koje će se oni odnositi, kao i razvijanje postupaka i mehanizama kojima će
se ta pravila sprovoditi.79 Osnov samoregulacije je princip doborovoljnosti prihvatanja
pravila. To znači da sudovi ne igraju ulogu arbitra niti sprovode proklamovana pravila,
niti oni koji se obavešu ovakvim normama čine to pod pretnjom zakonske sankcije (sem
u slučaju kada etičko pravilo istovremeno uobličeno i u pravnu normu), već zbog želje za
daljim razvojem i jačanjem ugleda i poverenja profesije. Samoregulacija zavisi najviše
od uzajamnog razumevanja i saglanosti aktera o etičkim načelima ponašanja i sistemu
vrednosti svoje profesije. Postoji veliki broj dokaza iz prakse zemalja zapadne Evrope da
spremnost medijada ulože vreme i napor kako bi se razvio ovakav sistem koji sprečava
stvaranje preterane državne regulacije u ovoj oblasti i doprinosi povećanju poverenja
javnosti u medije.80
Tri univerzalna etička principa i njihovo poštovanje, o kojima je bilo ili će tek biti
reči, takođe su od ogromnog značaja za kada je reč o uvredi i kleveti, odnosno, u širem
smislu poštovanje ugleda i prava drugih. To su načelo istinitosti, zaštita izvora
informacija i pretpostavka nevinosti. Poštovanjem tri pomenuta etička principa smanjuju
se novinarske greške, pa samim tim i broj sudskih postupaka za povredu ugleda i prava
drugih, u formi krivičnih, građanskih i prekršajnih postupaka.
Deklaracija o principima postupanja novinara Međunarodne federacije

novinara, predviđa da je prva i najvažnija obaveza novinara da poštuje istinu i pravo
javnosti da zna istinu. Ispunjavajući tu obavezu novinar će uvek braniti princip slobode
za pošteno prikupljanje i objavljivanje vesti, i pravo na korektan komentar.
79
19 (u izdanju Komiteta pravnika za ljudska prava), Beograd, 2005, str. 11.
80
19 (u izdanju Komiteta pravnika za ljudska prava), Beograd, 2005, str. 11-12.
78
Princip istine, veoma je slojevit, i obuhvata tri povezana koncepta: da

izveštavanje mora biti tačno; da je pored tačnosti neophodno i razumevanje, te da
članak mora biti pošten i uvravnotežen.81 Takođe, etičkim prekršajem će se, prema ovoj
Deklaraciji smatrati zlonamerno izvrtanje činjenica, vređanje i kaljanje ugleda, kleveta
i neosnovane optužbe.82
5.4. UVREDA I KLEVETA U PRAVNOM SISTEMU SRBIJE
5.4.1. Opšti osvrt na zakonski okvir uvrede i klevete u

Srbiji
U pravnom sistemu Srbije postoji nekoliko različitih oblika odgovornosti za

povredu ugleda i prava drugih, odnosno prevedeno na naš “pravni jezik” povredu
ugleda i časti drugih, koje mogu biti i osnov odgovornosti novinara, kao prenosioca
ideja, informacija i mišljenja. Ovom prilikom pomenućemo neke: krivična odgovornost
oličena u krivičnim delima uvrede i klevete i drugim krivičnim delima iz korupsa
krivičnih dela protiv časti i ugleda, i krivično-pravnoj sankciji za njih (zatvor ili
novčana kazna); građanska odgovnornost oličena u naknadi štete po opštem i posebnim
režimima odgovornosti i prekršajna odgovornost, oličena u prekršajnoj sankciji za
određene prekršaje u javnom informisanju.
5.4.2. Krivična odgovornost i krivična sankcija za uvredu i klevetu

(uvreda i kleveta kao krivično delo)
Kada je reč o krivičnoj odgovornosti, nakon višegodišnje snažne kampanje

novinarskih udruženja, nevladinih i međunarodnih organizacija, donošenjem novog
Krivičnog zakonika koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, u Srbiji je izvršena
depenalizacija (ukidanje zatvorske kazne) ali ne i puna dekriminalizacija klevete i uvrede
kao krivičnih dela. To se može smatrati značajnim napretkom u zakonodavstvu koji je
ostvaren u ovoj oblasti, čime je naše pravo postalo uklopivo u Evropsku konvenciju za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ipak, bića nekih drugih krivičnih dela, još
uvek mogu biti osnov za izricanje zatvorske kazne novinarima u vršenju njihove
profesije, a i krivična dela uvrede i klevete do daljnjeg će ostati i predmet tužbi
pojedinaca koje će sudovi ispitivati u krivičnom postupku. U slučaju da je novinaru
izrečena novčana kazna za krivično delo uvrede i klevete, a novinar je u zakonskom roku
ne plati, novčana kazna se zamenjuje kaznom zatvora a ne kaznom društveno korisnog
rada. U tom smislu, posredno, posledica sudske presude za uvredu i klevetu još uvek
može biti i zatvorska kazna.
Najava donošenja novog Krivičnog zakonika u drugoj polovini 2004. godine u

Srbiji, aktivirala je novinarska udruženja i nevladine organizacije da aktivno učestvuju na
vršenje pritiska na vlast u pravcu dekriminalizacije uvrede i klevete kao krivičnih dela u
Srbiji. Krivična osuda za uvredu i klevetu, a pre svega zatvorska kazna, predstavlja
81
Uporedi: Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Medija Centar, Beograd, 2005.
82
Uporedi: Deklaracija o principima postupanja novinara Međunarodne federacije novinara IFJ, 1954,
izmenjena i dopunjena 1986. godine, princip br. 1 i princip br. 7.
79
snažan pristisak na medije, novinare, kao i na slobodu izražavanja uopšte, tako da su od

2001. godine, Savet Evrope i OEBS započeli snažnu kampanju u pravcu njene
dekriminalizacije u nacionalnim zakonodavstvima.83 Takođe, veliki broj presuda
Evropskog suda za ljudska prava,84 pokazale su da se krivična osuda (pre svega kazna
zatvora) za ova krivična dela ne mogu smatrati merom neophodnom u demoktraskom
društvu, te da je zatvorska kazna u suprotnosti sa članom 10. Evropske konvencije koji
se odnosi na slobodu izražavanja.
U snažnoj kampanji,85 koju su pratili: sastanak sa Visokim predstavnikom UN za

ljudska prava u oblasti slobode izražavanja; 86 Konferencija o kleveti i slobodni
izražavanja u organizaciji Medija Centra i Saveta Evrope 87, rasprave koje su se odnosile
na Nacrt krvičnog zakonika u organizaciji Ministarstva pravde RS i Saveta Evrope 88;
Okruglog stola organizovanog od strane Misije OEBS-a u Srbiji o dekriminalizaciji
klevete89 kao i pisama šefa Odeljenja za medije OEBS-a Miklosa Haradzija, Medijske
organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO) i Međunarodne federacije novinara (IFJ),
upućenih vlastima u Srbiji, Vlada je, napokon, sredinom aprila 2005. godine odustala od
zatvorske kazne za krivična dela uvrede i klevete. Tako je donošenjem novog Krivičnog
zakonika90 krajem septembra 2005. godine, izvršena depenalizacija (ukidanje zatvorske
kazne) ali ne i puna dekriminalizacija klevete i uvrede kao krivičnih dela. Ipak, brisanjem
zatvoreske kazne iz krivičnih dela uvrede i klevete se može smatrati značajnim
napretkom koji je ostvaren u ovoj oblasti, čime je naše pravo postalo uklopivo u
Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Uvreda kao krivično delo određeno je u Krivičnom zakoniku na sledeći način: ko

uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili
novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara. Zakon poznaje i
kvalifikovani (teži) oblik krivičnog dela uvrede, i on postoji kada je delo učinjeno putem
štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu. Tada učinilac može
biti kažnjen novčanom kaznom od osamdeset do dvestačetrdeset navedevnih iznosa ili
novčanom kaznom od stopedeset hiljada do četristopedeset hiljada dinara. Međutim, za
ovo krivično delo neće biti kažnjen učililac ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne
kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju služebene dužnosti,
83
Uporedi: Zaključci Saveta Evrope sa Regionalne Konferencija zemalja jugoistočne Evrope o kleveti i
slobodi izražavanja, Strazbur, 17-18. oktobar, 2002.
84
Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu, Beograd, 2002, npr. presuda Dalban&Rumunije, str. 18-19.
85
O kampanji za dekriminalizaciju klevete u Srbiji opširnije: Dejan Milenković, Sloboda izražavanja –
domaće zakonodavstvo i praksa, Priručnik. Evropska konvencija o ljudskim pravima – praktična primena,
Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2007, str. 877-878.
86
Sastanak sa Visokim predstavnikom UN za ljudska prava u oblasti slobode izražavanja održan je u
prostorijama UNHCR-a u Beogradu, 11. oktobra 2004. godine.
87
Konferenciju o kleveti i slobodi izražavanja, Medija Centar, Beograd, 11-12.11.2004. godine i
Zakljlučci sa ove Konferencije.
88
Konferencija o Predloga krvičnog zakonika, Ministarstva pravde Srbije/Savet Evrope; Beograd, 21-22.
12.2004. kao i pismo YUCOM-a koji se odnosi na dekriminalizaciju uvrede i klevete.
89
Okrugli sto: Krivična dela uvrede i klevete u Predlogu Krivičnog zakonika Srbije, Misija OEBS-a u
Srbiji, Beograd, 21. 01.2005.
90
Uporedi: Krivični zakonik, "Službeni glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, čl. 170-171.
80
novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava i zaštiti opravdanih

interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u
nameri omalovažavanja.91 Ovo je značajan osnov isključenja odgovornosti za krvično
delo uvrede što je od značaja i za novinare, međutim, postavlja se pitanje da li
omalovažavanje može da ima i karakter ozbiljne kritike, što je naročito izraženo u
slučaju Bodrožić.
Kleveta kao krivično delo pored osnovnog ima i kvalifikovani oblik. Kleveta je
iznošenje i prenošenje neistinitih činjenica koje mogu da škode nečijoj časti i ugledu.
Učinilac ovog krivičnog dela može biti kažnjen novčanom kaznom od pedeset do dvesta
dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od sto hiljada do četirstotine hiljada dinara.
Novčana kazna predviđena je i kada je delo učinjeno putem štampe, radija, televzije ili
sličnih sredstava ili na javnom skupu. Ako je kleveta dovela do teških posledica za
opštećenog, učinilac će se kazniti novčanom kaznom od stodvadeset do tristažezdeset
dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od petsto hiljada do milion dinara.92

merom u demokratskom društvu kada je reč u slobodi izražavanja, 93 Savet Evrope, kao i
konkretnog slučaja i od kumulativne ispunjenosti ranije navedenih uslova. Međutim, u
vezi sa naknadom štete zbog povrede časti i ugleda, u praksi Evropskog suda
iskristalisao se stav, da dosuđeni visoki odštetni zahtevi usled povrede časti i ugleda, ne
predstavlja neophodnu meru u demokratskom društvu.94
5.4.3. Građanska odgovornost i naknada šteta za povredu časti i ugleda

građanska uvreda i kleveta
Opšti režim naknade materijalne i nematerijalne štete, utvrđen je u Srbiji

Zakonom o obligacionim odnosima. Kada je reč o naknadi materijalne štete, prema
odredbama ovog zakona, ona nastaje u slučaju povrede časti nekog lica ili u slučaju
širenja neistinitih navoda o nekom licu. Važno je istaći, da Zakon o obligacionim
odnosima, ne upotrebljava pojmove uvreda i kleveta. Sama zakonska norma utvrđena je
tako, da na prvi pogled izgleda da su povreda časti nekog lica i iznošenje ili prenošenje
neistinitih navoda o nekom licu dve različite stvari. Međutim, u oba slučaja, radi se o
povredi časti, s tom razlikom što se u jednom slučaju radi o uvredi a u drugom o kleveti.
Međutim, arhaični jezik koji koristi Zakon o obligacionim odnosima iz davne 1978.
91
Uporedi: Krivični zakonik, "Službeni glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, čl. 170.
92
Uporedi: Krivični zakonik, "Službeni glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, čl. 171.
93
Uporedi: Oberschlick v. Austrija (br. 2) presuda od 1. jula 1997, Zbornik 1997-IV 31; Dalban v.
Rumunija, br. 28114/95, CEDH 1999 VI, 28. septembar 1999; Scharsach i News Werlagsgesellschaft v.
Austrija (br. 2). Br. 40284/98, novembar 2003; Presude delimično objavljena u zborniku: Sudska praksa
u vezi sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima (drugo dopunjeno izdanje), Savet Evrope,
Kancelarija u Beogradu, Beograd, 2006, str. 15, 19, 27.
94
Uporedi: Tolstoy Miloslavsky v. Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 13. jula 1995, serija A br. 316-B.
Presuda delimično objavljena u zborniku: Sudska praksa u vezi sa članom 10 Evropske konvencije o
ljudskim pravima (drugo dopunjeno izdanje), Savet Evrope, Kancelarija u Beogradu, Beograd, 2006, str.
14.
81
godine, značajno doprinosi konfuziji, a činjenica da su pojmovi uvrede i klevete u

krivičnom pravu jasnije određeni, pa samim tim i „bliži“ potencijalnim tužiocima, često
ih i opredeljuje za pokretanje krivičnog postupka za izvršena krivična dela. Povreda
časti može da prouzrokuje i nastanak nematerijalne štete, između ostalog i zbog povrede
časti, što je takođe utvrđeno Zakonom o obligacionim odnosima. Svakao da opšti režim
koji se odnosi na povredu časti i ugleda, treba menjati i unaprediti, te da bi se jasnim
određivanjem pojmova „građansko-pravne“ uvrede i klevete znatno smanjio broj
krivičnih postupaka za krivična dela uvrede i klevete.95
5.4.4. Prekršajna odgovornost prema Zakonu o javnom informisanju
Zakon o javnom informisanju, takođe utvrđuje da svako lice na koga se odnosi

netačna, nepotupna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim
zakonom zabranjeno, kao i lice kojem nije objavljena ispravka, odgovor ili druga
informacija na čije objavljivnje ima pravo, može da traži od javnog glasila naknadu
materijalne i nematerijalne štete. Postupak za naknadu štete u ovim slučajevima
delimično odstupa od opšteg režima parničnog postupka, čime je sam postupak
značajno ubrzan, ali time nisu ugroženi standardi prava na pravično suđenje, takođe
utvrđenog Evropskom Konvencijom.96
Što se tiče prekršaja, prekršaj je protivpravna skrivljeno izvršena radnja koja je

propisom nadležnog organa određena kao prekršaj. Prekršajni postupak jeste relativno brz
i lišen je mnogih formalnosti u odnosu na druge postupke. U vezi sa prekršajima i
prekršajnim kaznama, treba ukazati na nedostatke i nedorečenosti Zakona o javnom
informisanju koje se odnose na kažnjavanje urednika i novinara usled kršenja
pretpostavke nevinosti, zbog prenošenja informacija sa javnog skupa.97
5.5. SUDSKA PRAKSA ZA UVREDU I KLEVETU

(POVREDU ČASTI I UGLEDA) U SRBIJI
5.5.1. Opšti osvrt na sudsku praksu
Za razliku od prakse Evropskog suda i mnogih sudova razvijenih nacionanih

država, sudska praksa u Srbiji često pokazuje da sudovi nisu ni slobodni ni nezavisni
kada je reč o suđenjima za povredu časti i ugleda, naročito kada je reč o političarima.
Nekada tome doprinosi i neznanje sudija i oslanjanje isključivo na zakon, bez primene
testa proporcionalnosti. Takođe, različite osnovne edukacije kroz koje je deo sudija
prošao proteklih godina u Srbiji povodom člana 10. Evropske konvencije nisu bile
dovoljne. U pojedinim presudama, sudije se pozvivaju na stavove Evropskog suda, ali u
pogrešnom kontekstu. Izgleda da tome značajno doprinosti barijera koja se zove engleski
jezik, jer čitanje samo izdvojenih prevedenih delova pojedinih presuda nije dovoljno za
95
Uporedi: Zakon o obligacionim odnosima, "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89,
Službeni list SRJ”, br. 31/93, čl 198-200.
96
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, “Službeni glasnik RS“, 43/2003, 61/2005 , čl. 79-90.
97
Uporedi: Zakon o javnom informisanju, “Službeni glasnik RS“, 43/2003, 61/2005 , čl. 37, 95. st. 1.
82
shvatanje ukupnog činjeničnog98 stanja koje je kasnije i poslužilo za utvrđivanje stavova

Evropskog suda i njegove presude.
5.5.2. Slučaj Dmitar Šegrt & Željko Bodrožić (Kikindske)
Najkarakterističniji slučaj u vezi sa suđenjem novinaru za uvredu je slučaj

Bodrožić.99 Poređenja radi, ovaj slučaj je u uskoj vezi sa presudom Obersclich v. Austria
o kome je već bilo reči. U lokalnom nedeljniku „Kikindske“, 11. januara 2002, objavljen
tekst pod nazivom „Rođeni za reforme“ u kome je novinar Željko Bodrožić opisao
političku scenu koja je obeležila prvu godinu tranzicije u Kikindi. Ukazujući da se posle
demekratskih promena u Srbiji 2000. godine ništa značajno nije promenilo, jer su na čelu
nove demokratske vlasti ostali čelnici stare, Bodrožić se indigniran dešavanjem u
Kikindi, kritiči osvrnuo na tadašnje stanje u ovom gradu. Između ostalih Kikinđana
koje je „prozvao“ u svom autorskom tekstu, Bodrožić je kao primer dešavanja na
tadašnjoj političkoj sceni u Kikindi pomenuo i nekadašnjeg člana Sekretarijata Izvršnog
odbora Socijalističke partije Srbije i direktora fabrike „Toza Marković“ Dmitra Šegrta.
Samo dan kasnije, Dmitar Šegrt je u svojstvu privatnog tužioca podneo

opštinskom sudu u Kikindi krivičnu tužbu protiv Bodrožića za krivična dela uvrede i
klevete, jer je u tekstu o tužiocu izneo: „..Nakon što je Tozine milione spisko na
kampanju SPS-a i JUL-a i na druge partijske igrarije, nakon što mu je Sloba, pre nego što
su ga „skembali“u haški zatvor, tepao „moj drug Dmitar“, nakon što je sa Šešeljom
organizovao proteste zbog „ćorkiranja“ druga Slobe, nakon zvezdanih partijskih
trenutaka koje je doživeo u prvoj polovini prošle godine (postao šef Socijalista u
saveznom parlamentu, član najužeg rukovodstva...) uvidevši da „nema više trte-mrte“,
odlučio je da „pokaže srednji prst“ i svojoj partiji i postane „veliki pobornik“ reformi
koje sprovodi Vlada druga, ops-gospodina kancelara Đinđića...“.
Sudija Opštinskog suda u Kikindi Smilja Sarić-Radin je u svojoj presudi oglasila

krivim Željka Bodrožića za izvršeno krivično delo uvrede i osudila ga na novčanu kaznu.
Sutkinja je utvrdila da su svi navodi koje je Željko Bodrožić u svom kritičkom tekstu koji
je predmet privatne tužbe o generalnom direktoru IGM Toza Marković, Dmitru Šegrtu
tačne i nesporne, ali da je ceo tekst uvredljiv s obzirom da su reči koje su upotrebljene
štete časti i ugledu tužioca Šegrta. Ukratko: iako je Željko Bodrožić u svom
novinarskom izveštavanju o tužiocu nije iznosio lažne činjenice, niti je izvršio krivično
delo klevete za koje je tužen, po mišljenju sudkinje izvršio je krivično delo uvrede jer je
koristio žargon, a ne književni govor koji bi bio primeren kritici i koristio je znake
interpunkcije koje su bili dodana otežavajuća okolnost jer su naglašavale žargon koji
je novinar koristio. Tako se desilo da je Željko Bodrožić prvi novinar u istoriji srpskog
novinarstva koji je tačno izveštavajući osuđen zato što nije koristi književni jezik po
ukusu sudije. U postupku po žalbi, presudu potvrđuje i Okružni sud u Zrenjaninu, čime
presuda postaje konačna u novembru 2002. godine. Nekoliko nedelja kasnije, Bodrožić
98
Uporedi: Biljana Kovačević Vučo, Osuđen jer nije koristio književni jezik, Lex forum, Lawyers for
Democracy, Beograd, br. 1-4/2006, 29-41; Milan Antonijević, Velika pobeda koja ne može biti presedan,
Dosije o medijima, NUNS, br. 24, april-jun 2008. str. 4-9.
99
Napomena: Pravni zastupnici Željka Bodrožića u celom postupku bili su advokati YUCOM-a
83
preko svojih pravnih zastupnika podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti koji je zatim
odbijen.
Pošto su bila iscrpljena sva delotvorna pravna sredstva, pravni zastupnici

Bodrožića, kao jedino preostalo rešenje u tom trenutku (jer su tadašnja Srbija i Crna Gora
tek postale država članica Saveta Evrope i još uvek nisu ratifikovale Evropsku
konvenciju), se predstavkom obraćaju Komitetu za ljudska prava UN na osnovu
Opcionog protokola Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima kojom su
tražili da Komitet utvrdi da je Srbija (tada Srbija i Crna Gora) ugrozila slobodu
izražavanja koja je garantovana članom 19 Međunarodnog Pakta o građanskim i
političkim pravima.100
Komitet za ljudska prava Ujedinjenih nacija je na 85. zasedanju održanom u

oktobru i novembru 2005. godine, povodom predstavke Željka Bodrožića je utvrdila da.
da država (Srbija i Crna Gora) nije dala dovoljno argumenata da je bio potreban
krivični progon i osuda za krivično delo uvrede kao neophodne mere za zaštitu prava i
ugleda g Šegrta, da u članku Željka Bodrožića prilikom izražavanja njegovog mišljenja
nije došlo do neopravdanog narušavanja prava i ugleda g Šegrta, a pogotovo ne za
primenu krivične sankcije. Komitet je posebno konstatovao da u uslovima javnih
rasprava u demokratskom društvu, a pogotovo u medijima, koje se odnose na ličnosti iz
političkog života,Pakt posebnu vrednost pridaje neometanom izražavanju. Iz toga sledi
da osuda autora, predsavljaju kršene člana 19. stav.2. Pakta.(slobode mišljenja i
izražavanja). Pored toga, Komitet naređuje Srbiji da novinaru Željku Bodrožiću obezbedi
delotvorni pravni lek, što podrazumeva ukidanje osude, restituciju kazne na koju je
autor bio primoran, naknadu sudskih troškova koju je autor platio i pravičnu
kompenzaciju za kršenje prava utvrđenog Paktom. U skladu sa Opcionim protokolom
uz ovaj Pakt, država je bila dužna da u roku od 90 dana informiše Komitet o merama koje
je preduzela da se ovi stavovi sprovedu u delo kao i da ove stavove Komiteta objavi.
Međutim, Bodrožićeva borba, iz različitih proceduralnih razloga, nedostatka adekvatnog
pravnog leka i usled nespremnosti države da mu plati adekvatnu kompenzaciju trajala je
još pune tri godine, i završila se tek u junu 2008. godine!?101
5.5.3. Slučaj Irinej Bulović & Zoran Petakov
Drugi slučaj ne predstavlja osudu novinara već privatnog lica za krivično delo
uvrede, učinjenog u sredstvima javnog informisanja. Reč je o slučaju Mirko Bulović
(Episkop Irinej) protiv Zorana Petakova,102 istoričara iz Novog Sada. U emisiji
“Klopka” emitovanoj na BK televiziji krajem novembra 2005. godine, čija je tema bila da
li ima fašizma u Srbiji, (povod je bio upad i nasilni prekid antifašističke tribine na
100
O pravilima postupka pred Komitetom UN za ljudska prava opširnije: Dejan Milenković, Zaštita
ljudskih prava pred Komitetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija, Lex forum, Lawyers for Democracy,
Beograd, br. 1-4/2006, 7-22.
101
O problemima sa kojima se nakon iznošenja stava Komiteta suočio novinar Željko Bodrožić opširniije:
Milan Antonijević, Postupak izvršenja odluka Komiteta za ljudska prava UN i nedostasci zakonodavstva
Srbije, Lex forum, Lawyers for Democracy, Beograd, br. 1-4/2006, 23-28; Milan Antonijević, Velika
pobeda koja ne može biti presedan, Dosije o medijima, br. 24, april-jun 2008. str. 4-9.
102
Napomena: U ovom slučaju, pravni zastupnici tuženog Petakova bili su advokati YUCOM-a.
84
Filozofskom fakultetu u Novom Sadu od strane članova neofašističke organizacije

Nacionalni stroj) okrivljeni Petakov je između ostalog izjavio da njega interesuje
ideologija u kojoj se prepoznaju desni ekstremisti, a koje propagira Srpska pravoslavna
crkva, odnosno njeni Veliki Episkopi. Na primedbu voditeljke emisije da ukaže na neke
aktuelne, okrivljeni je izjavio: “Imate četiri jahača Apokalipse: Anfilohije, Atanasije,
Artemije i Irinej, znači to je to, zato što njih četvorica u poslednjih 15 godina imaju više
uticaja na stvarenje tih grupacija nego što ih ima državna bezbednost, a znamo koliko je
državna bezbednost odnosno BIA aktivna po tom pitanju”. Reči “četiri jahača
apokalipse” koje su i bile osnov tužbe privatnog tužioca Episkopa Irineja, zaista se mogu
smatrati polemičnim i uvredljivim. Sud je zato detaljno utvdio razloge zašto su one
uvredljive za jednog Episkopa Srpske pravoslavne Crkve, utvrđujući značenje
(etimologiju) reči “episkop” i “apokalipsa”. Sud u obrazloženju presude zaključjuje da je
reč o izuzetno teškoj uvredi za jednog crkvenog velikodostojnika.. Međutim, u toku
suđenja ali i u obrazloženju presude, Sud zanemaruje zahteve odbrane da se utvrde
razlozi koje su izazvali indignaciju odnosno ogorčenje okrivljenog. Vrednosni sud,
videli smo, u praksi Evropskog suda nije podložan dokazivanju. Ali razlozi za iznošenje
vrednosnog suda i činjenice koje ga mogu potkrepiti, mogu biti od krucijalnog značaja
za donošenje odluke o krivici. Sud je u toku suđenja, što je u presudi i konstatovano,
odbio zahteve odbrane tuženog da se sasluša tužilac, učesnici na antifašističkoj tribini kao
i da se ustanovi veza između pripadnika “Nacionalnog stroja” društva i “Soko” koje je
dobilo prostor od SPC-a (tuženi je pred Sudom zahtevao da se činjenično utvrdi veza,
tačnije da su članovi i jedne i druge organizacije uglavnom isti) pa samim tim i vezu vezu
ekstremnih organizacija sa SPC. Sud u toku postupka nije izveo sve dokaze, uglavnom
se oslanjao samo na video zapis pomenute emisije i na etimologiju korišćenih reči.
Samim tim Sud nije ni mogao u potpunosti da utvrdi da li bi krivična osuda zaista i
predstavlja “opravdano” mešanje države u slobodu izražavanja.
5.5.4. Slučaj Dobrica Ćosić & Danas
Treća presuda odnosi se građanskopravnu osudu za povredu časti i ugleda i

naknadu štete. Reč je o slučaju Dobrica Ćosić protiv dnevnog lista “Danas”. Beogradski
Okružnog sud je, kao drugostepeni, početkom 2007. godine, potvrdio presudu Trećeg
opštinskog suda u Beogradu iz 2006 godine, kojom je izdavaču dnevnog lista „Danas“
Dan graf d.o.o., kao tuženom, po tužbi za povredu časti i ugleda prema nekadašnjem
predsedniku SRJ Dobrici Ćosiću kao tužiocu, naložio da isplati 300.000 dinara. U tekstu
objavljenom 6-7.10.2001. godine, „Danas“ je citirao informaciju koji je književni kritičar
Milan Čolić prethodno izneo na Trećem slavističkom skupu održanom u Sankt
Peterburugu o navodnoj odgovornisti Ćosića da je kao „predsednik Jugoslavije…
potpisao naređenje o granatiraju Vukovara.“ Dve nedelje nakon objavljenog članka,
„Danas“ je, pošto je utvrdio da je reč o netačnoj činjenici (u konkretnom slučaju
građanskopravnoj kleveti), objavio demanti pod naslovom „Neistina o granariranju
Vukovara“, ali Dobrica Ćosić kao tužilac nije odustao od tužbe.103 Naravno, ni
beogradski Okružni sud nije Viši sud u Londonu, pa se i ne oslanja na pravila novinarske
etike... .
103
O ovom slučaju opširnije: Dejan Milenković, Nasilje novinara i nasilje nad novinarima, Dosije o
medijima, NUNS, br. 21, januar-april 2007, str. 3.
85
5.5.5. Ljubiša Radulović & Mirjana Petković
Četvrti slučaj, u širem smislu podrazumeva iznošenje odnosno prenošenje lažnih

i neistinitih činjenica, (klevetu), kroz kršenje pretpostavke nevinosti kao manifestaciju
prekršajne odgovornosti utvrđene Zakonom o javnom informisanju. U Užicu je, 9.
januara 2004. godine Veće za prekršaje potvrdilo novčanu kaznu koju je Mirjani
Petrović, tadašnjem uredniku Informativnog programa Radio Luna iz Užica, izrekao
Opštinski organ za prekršaje u iznosu od 30.000 dinara, po Zakonu o javnom
informisanju. Urednica je prvostepenim rešenjem kažnjena za prekršaj na novčanu kaznu
od 30.000 dinara, zbog prekršaja pretpostavke nevinosti, nakon čega je uložila žalbu,
koju je Veće za prekršaje odbilo. Petrovićeva je proglašena krivom jer je 14. maja 2003.
godine, izvestila slušaoce Radio Luna o stavovima Incijativnog odbora Nove Srbije, koje
je na konferenciji za novinare izrekao Zdravko Perendija, predsednik tog Odbora.
Perendija je, pored ostalog, izjavio da raspolaže dokumentima koji ukazuju da je tadašnji
predsednik Okružnog suda u Užicu, Slobodan Pajović pobegao posle saobraćajne
nezgode koju je izazvao 1999. godine”
.Branilac okrivljene advokat uložio je žalbu na prvostepeno rešenje, u kojoj je

istakao da postoji audio snimak izjave Zdravka Perendije, te da Petrovićeva u svom
izveštaju nije oglasilia krivim ili odgovornim predsednika Okružnog suda za navedeno
delo, već je samo verno prenela informaciju koja je Perendija izneo na konferenciji za
novinare, ne dajući nikakvu kvalifikaciju niti komentar. Advokat Petrovićeve, takođe u
žalbi ispravno naveo da se prenošenje informacija iznetih na ozbiljnom skupu kao što
je konferencija za novinare, a koju priređuje registrovana stranka, bez obzira na šta se
odnosi, ne može podvesti pod odredbe Zakona o javnom informisanju na koje se poziva
prvostepeni organ.
Predsednik Okružnog suda u Užicu, odnosno tužilac u konkretnom slučaju -

Ljubiša Radulović, u podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka naveo je da
je objavljivanjem ove informacije sa konferencije za štampu “oglašen krvim pre
pravnosnažne odluke suda” (kršenje pretpostavke nevinosti član 37) te daje time
novinarka, učinila navedeni prekršaj. Ovaj stav potvrdilo je i Veće za prekršaje
smatrajući da je Petrovićeva prenošenjem izjave tužioca označila učiniocem kažnjivog
dela pre pravnosnažnosti odluke suda ili drugog nadležnog organa čime je prekršila
pretpostavku nevinosti i učinila prekršaj.104
Ovaj slučaj (i još nekoliko sličnih) ukazao na nedostatak jasne odredbe u Zakonu
o javnom informisanju koja bi isključivala prekršajnu odgovornost i odgovornost za
naknadu štete novinara, urednika i pravnog lica koji je osnivač javnog glasila, usled
prenošenja informacija saopštenih na javnom skupu. a što u budućnosti može biti i
razlog podnošenja predstavki Evropskom sudu. Inače, javni skup se po pravilu definiše
kao svako okupljanje na otvorenom ili zatvorenom prostoru, koji je organizovan radi
ostvarivanja zabavnih, kulturnih, verskih, političkih, humanitarnih, socijalnih, sportskih
104
Opširnije o ovom slučaju: Nenad Kovačević, Kazna za verodostojno prenetu informaciju, Danas, 10-11.
januar 2004, str. 8.
86
ili sličnih intresa građana. Javnim skupom smatraju se i verski obredi, narodne
svečanosti, seminari, okrugli stolovi, konferencije za štampu, skupovi političkih stranaka
i sl.105 Ukoliko bi postojala cenzura u vezi sa prenošenjem informacija sa javnog skupa,
značajno bi bila ugrožena i sužena sloboda izražavanja kao pravo na primanje i
saopštavanje ideja i informacija, čime bi mediji izgubili svoju funkciju javnog “psa
čuvara” demokratskog društva.
5.5.6. Zaključno razmatranje
Treba napomenuti da je Evropski sud za ljudska prava do sada doneo 17 presuda

protiv Srbije u kojima je utvrdio različite povrede ljudskih prava utvrđenih Konvencijom.
Dve se odnose na neopravdano mešanje države u slobodu izražavanja pri čemu je
Evropski sud utvrdio da je došlo do kršenje člana 10. Evropske konvencije. Reč je o
slučaju Lepojević protiv Srbije i Filipović protiv Srbije. Presude su se odnosile na
građansko pravne postupke za naknadu štete i presude parničnog suda koje su bile
zasnovane na ranijim presudama za uvredu i klevetu krivičnog suda. U njima se
konstatuje da iako je parnični sud bio vezan krivičnom osudom u smislu da li je
podnosilac učinio krivično delo o kome je reč, on je ipak imao slobodu da samostalno
oceni odgovornost podnosioca predstavke u parničnom postupku, kao i da odluči da li
da uopšte dosudi naknadu, što parnični sud nije uradio.106
Već smo konstatovali da tužbe za povredu ugleda i prava drugih, pa samim tim i
za uvredu i klevetu, možemo posmatrati samo ako “ukrstimo” tri polja: ograničenja
utvrđena zakonom, sudsku praksu i poštovanje etičkih standarda novinarske profesije.
Međutim, čini mi se, da problem sudskih tužbi protiv novinara, poštovanja etike i
diskutabilnih sudskih presuda, trebamo i moramo sagledati sa još stanovišta: ukupnog
društvenog ambijenta. Novinarstvo u Srbiji jeste samo odraz konfuzije i konflikta u
kome se našlo srpsko društvo. Savremeno demokrtsko društvo, jeste složeni sistem
ljudske saradnje čija je osnovna funkcija ostvarivanje opšteg intresa odnosno društvene
dobrobiti. Opšti interes, kao politička kategorija je pojam koji označava privredni,
politički, kulturni i svaki drugi razvoj društvene zajednice, a kroz njegovo ostvarivanje,
stvaraju se i uslovi za razvoj i unapređivanje individulanih sloboda i prava čoveka, čime
se obezbeđuje ostvarivanje ideje ljudskih prava. Prema tome, savremeno društvo jeste
društvo zasnovano na standardima javnog života utvrđenog ne samo zakonom, već i
etikom, moralom i običajima, a u u njihovom središtu se nalazi opšti interes odnosno
društvena dobrobit.107
Situacija u Srbiji, na žalost još uvek nije takva, što se direktno odražava i na
medije i novinare. Najpre, treba konstatovati da Srbija i nije demokratska zemlja, već
105
Uporedi: Zakon o javnom priopćavanju, V&V inženjering, Zagreb, 2000, str. 90-91.
106
Presude Evropskog suda u slučaju Lepojević v. Srbija i Filipović v. Srbija mogu se na srpskom jeziku
na- ći na veb stranici Zastupnika Republike Srbije pred Evropskim sudom: http://www.zastupnik.sr.gov.yu
. Sud je u ovim presudama izneo i druge zanimljive stavove u vezi sa povredom slobode izražavanja.
107
Uporedi: Dejan Milenković, Nasilje novinara i nasilje nad novinarima, Dosije o medijima, NUNS, br.
21, januar-april 2007, str. 7.
87
zemlja u “tranziciji” koja se poslednje tri godine sporo kreće ka standardima

demokratskog društva. Drugo, Srbija je zemlja u kojoj postoji politička konfuzija i
duboka podeljenost oko toga šta je opšti interes što govori o nesposobnosti samih
političkih elita da ga jasno formulišu. Ova situacija, reflektuje se i na novinare, tako da
se stepen pouzdanosti i istinitosti informacije koje prenose novinari i mediji, ili stavovi
koje zastupaju, uglavnom zavise od njihovih ličnih ili tuđih afiniteta, želja, ciljeva i
shvatanja. Njegova subjektivna slika o društvu u kome ne postoje jasni standardi, a još
manje utvrđen opšti interes, povlači značajne konsekvence u procesu prenošenja
informacija. Isti faktori utiču i na sudije. Lični kredibilitet, ili interes, ili afinitet, ili
senzibilitet, bez jasno određenog opšteg interesa, određuje i kvalitet sudske presude i u
sporovima u kojima su tuženi novinari i mediji. I u krajnjoj liniji, tako se, bez postojanja
opšteg interesa određuje i javnost, u zavisnosti od konkretnog događaja, pojave ili
ličnosti. Jednostavno, dok je za deo javnosti nešto uvreda ili kleveta, za drugi je predmet
aplauza… .
Puna dekriminalizacija uvrede i klevete iz Srpskog krivičnog zakonodavstva je

svakako poželjna. Poželjno je i unapređenje propisa koji se odnose na naknadu štete
zbog povrede časti i ugleda kao i izmena zakonskih rešenja o prekršajnoj odgovornosti
za kršenje pretpostavke nevinosti. Takođe, potrebna je i dalja edukacija sudija u vezi sa
stavovima Evropskog suda koji se odnose na slobodu izražavanja. Međutim, dok se ne
promeni opšta društvena klima odnosno društveni ambijent, i dok ne nastanu standardi
javnog života, teško je govoriti da se samo izmenom zakonskih propisa može „smanjiti“
pritisak na novinare i medije, jer broju tužbi protiv novinara „kumuju“ i drugi, pre svega
društveni faktori: sociološki, politikološki, ekonomski i drugi. U sadašnjim okolnostima,
“presudu” o konkretnoj sudskoj presudi ili pojedincu ili mediju ili novinaru, ipak na
kraju donosi takođe dezorjentisan građanin kao pojedinac, bez obzira na istinu.
88
DODATAK
SLUČAJ NOVINARA ŽELJKA BODROŽIĆA - KAŽNJEN
JER NIJE UPOTREBIO „KNJIŽEVNI“ JEZIK
I POSTUPAK PRED KOMITETA ZA
LJUDSKA PRAVA UN
89
DODATAK
SLUČAJ NOVINARA ŽELJKA BODROŽIĆA - KAŽNJEN
JER NIJE UPOTREBIO „KNJIŽEVNI“ JEZIK
I POSTUPAK PRED KOMITETA ZA
LJUDSKA PRAVA UN
UVOD
Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija Dragiše

Đorđevića, predsednika veća, Slobodana Rašića, dr Gligorija Spasojevića, mr
Sretka Jankovića i Gorana Čavline, članova veća, dana 26.10.2006. (tužena strana je
prima 15. februara 2007) ODBIO JE KAO NEOSNOVAN Zahtev za zaštitu zakonitosti
zamenika republičkog javnog tužioca Jovana Krstića, kojim je tražio da Vrhovni sud
Srbije ili ukine ili preinači presude Opštinskog suda u Kikindi KJ.36/02 od 14.05.2002. i
Okružnog suda u Kikindi kž 409/02 od 20.11.2002. tako što će Željka Bodrožića
osloboditi optužbe da je izvršio krivično delo uvrede iz člana 93. stav 2 KZ RS na štetu
privatnog tužioca Dmitra Šegrta.
Na ovaj način, Vrhovni sud Srbije ne samo da je FORMALNO PRAVNO

ZAPEČATIO JEDNU BIROKRATSKU I DEHUMANIZOVANU SUDSKU FARSU već je i
ODBIO DA POSTUPI PREMA ODLUCI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA
UJEDINJENIH NACIJA, donetoj 2005. godine, povodom ovog konkretnog slučaja.
Želeći da još jednom akueliziramo konkretni slučaj BODROŽIĆ, u kome je

KOMITET PRAVNIKA ZA LJUDSKA PRAVA preko svojih advokata bio uključen od
samog početka 2002. godine, kroz ovu kratku studija slučaja, ŽELIMO I DA
UPOZORIMO SRPSKU JAVNOST, ALI I DRŽAVNE ORGANE, DA U SRBIJI JOŠ
UVEK NE POSTOJE ODGOVARAJUĆI ZAKONSKI MEHANIZMI ZA PRIMENU
ODLUKA MEĐUNARODNIH ORGANA I TELA, UKLJUČUJUĆI I PRESUDE
EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA.
U nastavku ove analize, pravni tim YUCOM-a ukazuje na sve relevantne detalje
koji su bili u vezi sa ovim postupkom. Postupak je započeo još 2002. godine, kada je
Dmitar Šegrt, nekada visoki funkcioner SPS-a podneo tužbu protiv Bodrožića za izvršeno
krivično delo uvrede i klevete, kroz objavljivanje autorskog članaka novinara pod
nazivom “ROĐENI ZA REFORME“ koji je objavljen u lokalnom nedeljniku
„KIKINDSKE“.
90
HRONOLOGIJA SLUČAJA NOVINARA

ŽELJKA BODROŽIĆA
Početak
U lokalnom nedeljniku „Kikindske“, 11. januara 2002, objavljen tekst pod

nazivom „ROĐENI ZA REFORME“ u kome je autor Željko Bodrožić opisao političku
scenu koja je obeležila prvu godinu tranzicije u Kikindi. Rezigniran činjenicom da se
posle demekratskih promena ništa značajno nije promenilo, jer su na čelu nove
demokratske vlasti ostali čelnici stare, Bodrožić se indigniran dešavanjem u Kikindi,
kritiči osvrnuo na tadašnje stanje u ovom gradu. Između ostalih Kikinđana koje je
„prozvao“ u svom autorskom tekstu, a koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa
politikom i Miloševićevim režimom, Bodrožić je kao primer dešavanja na tadašnjoj
političkoj sceni u Kikindi pomenuo i nekadašnjeg člana Sekretarijata Izvršnog odbora
Socijalističke partije Srbije i direktora fabrike „Toza Marković“ Dmitra Šegrta.
Samo dan kasnije, Dmitar Šegrt je u svojstvu privatnog tužioca podneo

opštinskom sudu u Kikindi tužbu protiv Bodrožića, okrivljujući ga, da je u spornom
tekstu o tužiocu izneo:: „..Nakon što je Tozine milione spisko na kampanju SPS-a i JUL-
a i na druge partijske igrarije, nakon što mu je Sloba, pre nego što su ga „skembali“u
haški zatvor, tepao „moj drug Dmitar“, nakon što je sa Šešeljom organizovao proteste
zbog „ćorkiranja“ druga Slobe, nakon zvezdanih partijskih trenutaka koje je doživeo u
prvoj polovini prošle godine (postao šef Socijalista u saveznom parlamentu, član najužeg
rukovodstva...) uvidevši da „nema više trte-mrte“, odlučio je da „pokaže srednji prst“ i
svojoj partiji i postane „veliki pobornik“ reformi koje sprovodi Vlada druga, ops-
gospodina kancelara Đinđića...“ te da je na opisan način, Bodrožić je počinio krivično
delo uvrede i klevete iz čl. 92 st. 2 i 93 st. 2. u to vreme važećeg Krivičnog zakona
Srbije i tražio od suda da ga za navedena dela oglase krivim.
Željko Bodrožić, povodom podnete tužbe obratio se Komitetu pravnika za ljudska

prava (YUCOM), tražeći angažovanje
Presuda opštinskog suda u Kikindi
1. Sudija Opštinskog suda u Kikindi Sarić-Radin Smilja je oglasila krivim Željka

Bodrožića novinara iz Kikinde za izvršeno krivično delo uvrede iz člana 93. stav 2. KZ
Srbije i osudila ga na novčanu kaznu od 10.000,00 dinara (u to vreme Bodrožićeva plata
iznosila je 11.000,00 din), kao i na plaćanje sudskog paušala od 2.000,00 dinara i
troškove sudskog postupka privatnom tužiocu Dmitru Šegrtu u dodatnom iznosu od
17.575,00.
2. Iako je sudija Smilja Sarić-Radin utvrdila da su svi navodi koje je Željko

Bodrožić u svom kritičkom tekstu koji je predmet privatne tužbe o generalnom direktoru
IGM Toza Marković, Dmitru Šegrtu tačni i nesporni, kao npr. da je Šegrt bio visoki
funkcioner Socijalistuičke partije Srbije, da je dok je bio u toj partiji, a nakon hapšenja
91
Slobodana Miloševića učestvovao u mitinzima podrške Slobodanu Miloševiću, da je sam

Slobodan Milošević pre hapšenja izjavio javno na televiziji da mu je Dmitar Šegrt drug,
da postoji izveštaj (koji je upućen anketnom odboru Skupštine Srbije) radnika fabrike
Toza Marković (fabrike gde je Šegrt direktor), kao i da postoji zahtev za sprovođenje
istrage od strane OJ tužioca protiv Šegrta, ipak je zaključila da je Bodržić izvršio krivično
delo uvrede.
3. Po stavu sudije Smilje Sarić-Radin bez obzira što nema ni laži ni klevete, što
su sve činjenice koje je Bodrožić izneo na račun Šegrta tačne, CEO TEKST JE
UVREDLJIV S OBZIROM DA SU REČI KOJE SU UPOTREBLJENE REČI KOJIMA SE
ŠTETI ČASTI I UGLEDU TUŽIOCA ŠEGRTA. Sudija Sarić Radin dalje smatra DA SE U
OVOM SLUČAJU NE RADI O OZBILJNOJ KRITICI JER UPOTREBLJENI IZRAZI (KOJI
SE POSEBNO NAGLAŠAVAJU ZNAKOM NAVODA) NE PREDSTAVLJAJU IZRAZE
KOJI SE UPOTREBLJAVAJU U OZBILJNOJ KRITICI.
4. Sudija Smilja Sarić Radin nije prihvatila ni Bodrožićevu odbranu da je tekst

pisan u sarkastičnom stilu, jer je okrivljeni Bodrožić UPOTREBIO REČI KOJE
PREDSTAVLJAJU ŽARGON A NE KNJIŽEVNI GOVOR KOJI BI BIO PRIMEREN
KRITICI. Jednostavnije rečeno, Željko Bodrožić je osuđen za uvredu, iako je sve što je u
kritičkom članku rekao o Dmitru Šegrtu tačno, jer nije koristio književni govor.
5. Osim toga, sudija Smilja Sarić-Radin poučava u presudi novinara Željka

Bodrožića da NIJE SMEO KORISTITI REČI kao što su SPISKO, SKEMBALI, TEPAO,
ĆORKIRALI, TRTE – MRTE, SREDNJI PRST, OPS – GOSPODIN, SLOBIN PODUPIRAČ,
a naročito da nije smeo posebno da ih naglašava KORISTEĆI ZNAKE INTERPUNKCIJE,
ako je želeo da svom tekstu da ozbiljnost.
6. Sudija Smilja Sarić-Radin se posebno osvrće i na slobodu informisanja i

zaključuje da ova sloboda predstavlja i obavezu novinara da se u vršenju svoje delatnosti
pridržava načela profesionalne etike i društvene odgovornosti.
UKRATKO: IAKO ŽELJKO BODROŽIĆ U SVOM NOVINARSKOM

IZVEŠTAVANJU O DMITRU ŠEGRTU NIJE IZNOSIO LAŽNE ČINJENICE, NITI JE
IZVRŠIO KRIVIČNO DELO KLEVETE ZA KOJE JE TUŽEN, PO MIŠLJENJU SUDIJE
SMILJE SARIĆ RADIN IZVRŠIO JE KRIVIČNO DELO UVREDE JER JE KORISTIO
ŽARGON, A NE KNJIŽEVNI GOVOR KOJI BI BIO PRIMEREN KRITICI I KORISTIO
JE ZNAKE INTERPUNKCIJE KOJE SU DODATNO OTEŽAVAJUĆE OKOLNOSTI
JER SU NAGLAŠAVALE ŽARGON KOJI JE NOVINAR ŽELJKO BODROŽIĆ
KORISTIO. TAKO SE DESILO DA JE ŽELJKO BODROŽIĆ PRVI NOVINAR U
ISTORIJI SRPSKOG NOVINARSTVA KOJI JE TAČNO IZVEŠTAVAJUĆI OSUĐEN
ZBOG TOGA ŠTO NIJE KORISTIO KNJIŽEVNI JEZIK PO UKUSU SUDIJE SMILJE
SARIĆ RADIN.
Na presudu Opštinskog suda u Kikindi, advokati YUCOM-a, kao punomoćnici

tuženog Bodrožića, blagovremeno su izjavili žalbu Okružnom sudu u Zrenjaninu.
92
Presuda Okružnog suda u Zrenjaninu
Okružni sud u Zrenjaninu, u veću sastavljenom od predsednika veća, sudije

Velimira Mijatovića, i sudija Miše Popovića i Kiš Petera, dana 20.11.2002:
1. Odbija kao nesonovane žalbe branioca i okrivljenog Željka Bodrožića i
potvrđuje navedenu presudu Opštinskog suda u Kikindi.
2. Kao najbitniji razlog za odbijanje žalbi Željka Bodrožića i branioca Okružni
sud u Zrenjaninu navodi da u ovom predmetu nije bilo potrebno da se odredi veštačenje
(na okolnosti da li upotrebljene reči u tekstu Željka Bodrožića imaju uvredljivo značenje),
jer je „JEDINO SUD OVLAŠĆEN DA OCENI DA LI REČI NAPISANE U NAVEDENOM
TEKSTU OKRIVLJENOG IMAJU UVREDLJIVO ZNAČENJE I TO PRVENSTVENO SA
ASPEKTA ZNAČENJA REČI U SVAKODNEVNOM GOVORU, TE JE OVDE SUVIŠNO
BILO KAKVO VEŠTAČENJE STRUČNJAKA ŠTA JE SADRŽINA I SMISAO POJEDINIH
REČI.“
3. Okružni sud zatim detaljno obrazlaže i zašto su pojedine reči koje je okrivljeni
Bodrožić upotrebio uvredljive, pa tako:
„spisko“ jeste uvredljivo jer označava „neopravdano trošenje novca ili neracionalno
trošenje novca – proćerdavanje“ a to vređa tužioca Šegrta kao rukovodioca.
Deo teksta u kome okrivljeni Bodrožić konstatuje da je tužilac Šegrt pokazao

„srednji prst“ svojoj partiji (misli se na Miloševićevu Socijalističku partiju Srbije pošto
je Milošević svrgnut sa vlasti) sud kvalifikuje kao „simbolično pokazivanje muškog
polnog organa, kao nekulturan gest osobe koja to čini“. Sud dalje navodi da kada se
za nekog kaže da pokazuje srednji prst onda se ta osoba želi prikazati kao
nekulturna i primitivna, a ako je osoba koja se optužuje da je pokazala srednji prst
stvarno i pokazala srednji prst, onda je bilo „osnova za krivičnu odgovornost te
osobe“, ali Željko Bodrožić i pored toga nema prava da takvu osobu prikazuje kao
primitivnu i nekulturnu tako što će reči da je pokazao srednji prst.
Okružni sud posebno analizira reč „tepao“ i zaključuje da to što je Bodrožić

rekao da je Sloba (misli se na Slobodana Miloševića) „tepao moj drug Dmitar“ znači da
okrivljeni Bodrožić tužioca Šegrta svodi na nivo deteta jer u svakodnevnom životi se
samo deci tepa, a svođenje tužioca na uzrast deteta je nesumnjivo omalovažavanje
jer je tužilac „zrela, odgovorna i odrasla osoba.“
Ukazivanje Bodrožića i njegovog branioca da je Šegrt u svojim govorima koristio

govor mržnje, po mišljenju žalbenog veća Okružnog suda u Kikindi je apsolutno
irelevenatno, jer svi oni koji su povređeni govorom mržnje Dmitra Šegrta mogli su da
traže sudsku zaštitu, njegovi govori su mogli biti podvrgnuti kritici, „ali se ne mogu
koristiti za omalovažavanje i vređanje privatnog tužioca, kao i vređanje njegovog
dostojanstva, jer dostojanstvo i čast čoveka niko ne može oduzeti.“
Okružni sud u obrazloženju a povodom „srednjeg prsta“ izriče i ovu ocenu u

odbranu časti i dostojanstva čoveka „..sve do nedavno osuđenima za zločin se mogla
izreći i smrtna kazna, ali sve do trenutka lišavanja života osuđeni je imao pravo na
ljudsko dostojanstvo.“
93
Okružni sud smatra da je NAMERA OMALOVAŽAVANJA vidljiva, što proizilazi

iz izbora reči koje „IMAJU UVREDLJIVU SADRŽINU I KOJE SU U NOVINARSKOM
TEKSTU POSEBNO STAVLJENE I POD ZNAKE NAVODA JASNO JE STAVLJEN
NAGLASAK NA ZNAČENJE OVIH REČI KOJE SU IMALE UVREDLJIVO
ZNAČENJE.“
Presudom Okružnog suda u Zrenjaninu odluka suda postaje pravosnažna i protiv

nje se ne mogu izjavljivati redovni pravni lekovi.
Inicijativa za zaštitu zakonitosti podneta Republičkom

javnom tužilaštvu
Mesec dana kasnije, 30.12.2002. godine, Željko Bodrožić, preko svojih

punomoćnika - advokata YUCOM-a, pokreće inicijativu da Republički javni tužilac
protiv navedenih presuda podigne zahtev za zaštitu zakonitosti, ali njegov predlog
zamenik Republičkog državnog tužioca dr Ljubomir Prelić odbija 22.aprila 2003.godine
(KTZ br.987/02 od 24. februara 2003) s kratkim obrazloženjem da nije pronađen osnov
za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti ni protiv presude Opštinskog suda u Kikindi,
ni protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu kojima je Željko Bodrožić oglašen krivim.
Međutim, Bodrožić sa advokatima YUCOM-a, nastavlja borbu za pravdu.
POSTUPAK PRED KOMITETOM ZA

LJUDSKA PRAVA UN
Predstavka Komitetu za ljudska prava UN
Nakon što su sva pravna sredstva za zaštitu prava iscrpljena, 11.05.2003 godine
advokat Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) u ime Željka Bodrožića, podnosi
predstavku Komitetu za ljudska prava UN na osnovu Opcionog protokola
Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima kojom se traži da Komitet
utvrdi da je Srbija (tada Srbija i Crna Gora) ugrozila slobodu izražavanja koja je
garantovana članom 19 Međunarodnog Pakta o građanskim i političkim pravima.
Predmet pred Komitetom UN za ljudska prava je zaveden pod brojem 1180/2003.
Odluka Komiteta za ljudska prava UN
Komitet za ljudska prava UN na 85. zasedanju od 17.oktobra -3. novembra 2005.

usvaja stav 31.10.2005. povodom predstavke Željka Bodrožića:
1. da država (Srbija i Crna Gora) nije dala dovoljno argumenata da je bio

potreban krivični progon i osuda za krivično delo uvrede kao neophodne mere za
zaštitu prava i ugleda g Šegrta, da u članku Željka Bodrožića prilikom izražavanja
njegovog mišljenja nije došlo do neopravdanog narušavanja prava i ugleda g Šegrta, a
pogotovo ne za primenu krivične sankcije.
94
2. Komitet posebno konstatuje da U USLOVIMA JAVNIH RASPRAVA U

DEMOKRATSKOM DRUŠTVU, A POGOTOVO U MEDIJIMA, KOJE SE ODNOSE NA
LIČNOSTI IZ POLITIČKOG ŽIVOTA, PAKT POSEBNU VREDNOST PRIDAJE
NEOMETANOM IZRAŽAVANJU. IZ TOGA SLEDI STAV DA OSUDA AUTORA, I NA
NJOJ ZASNOVANA PRESUDA NA PREDMETNOM SLUČAJU, PREDSTAVLJAJU
KRŠENJE ČLANA 19, STAV 2 PAKTA.
3. U SKLADU SA ČLANOM 2, STAV 3 PAKTA, DRŽAVA JE DUŽNA DA
AUTORU OBEZBEDI DELOTVORAN PRAVNI LEK, uključujući i:
a) UKIDANJE OSUDE,
b) RESTITUCIJU KAZNE NA KOJU JE AUTOR BIO PRIMORAN, c) NAKNADU
SUDSKIH TROŠKOVA KOJE JE AUTOR PLATIO, kao i
d) KOMPENAZACIJU ZA KRŠENJE PRAVA UTVRĐENIH PAKTOM.
4. Komitet za ljudska prava UN podseća da je potisivanjem Opcionog protokola
država priznala nadležnost Komiteta, te da tako ima obavezu da svim pojedincima na
svojoj teritoriji obezbedi prava priznata Paktom, ali i da Komitet za ljudska prava UN
očekuje da:
a) U ROKU OD 90 DANA DRŽAVA POTPISNICA DA INFORMACIJE O
MERAMA KOJE JE PREDUZELA DA SE OVI STAVOVI SPROVEDU U DELO,
b) KAO I DA SE DRŽAVA OBAVEŽE DA OVE STAVOVE KOMITETA OBJAVI.
ODGOVORI I PREPISKA SA MINISTARSTVOM PRAVDE

ILI ODBIJANJE PREUZIMANJA ODGOVORNOSTI PO
DONOŠENJU KONSTATACIJE (ODLUKE)
1) Dva dopisa Ministarstva pravde
Umesto da postupi po svojim obavezama preuzetim potpisivanjem Opcionog

protokola a na osnovu odluke Komiteta za ljudska prava UN, država sprovodi jednu
opstruirajuću i dehumanizovanu birokratsku proceduru s očiglednim ciljem da
minimalizuje značaj odluke Komiteta za ljudska prava UN i da onemogući Željka
Bodrožića u ostvarivanju prava. Tako, ako ne na bezobziran, u svakom slučaju
neuviđavan način, istoga dana, sa isti datumom stižu dva skoro identična dopisa
Ministarstva pravde Republike Srbije.
Dopis 1. Na ime Željka Bodrožića, šalje sektor za normativne poslove i

međunarodnu saradnju br.700-00-156/2003-08, od 21.01.2006, kojim se Željko Bodrožić
obaveštava da je Ministarstvo pravde od strane Ministarstva spoljnih poslova dobilo
oduku Komiteta UN i da se zato poziva da: U ROKU OD 15 DANA DOSTAVI
MINISTARSTVU PRAVDE ZAHTEV ZA ODGOVARAJUĆE OBEŠTEĆENJE SHODNO
ODLUCI KOMITETA. Ovaj dopis potpisuje državni sekretar Branislav Bjelica.
Dopis 2. Na ime Željka Bodrožića, šalje sektor za normativne poslove i

međunarodnu saradnju br.700-00-156/2003-08, od 21.01.2006 (isti broj i isti datum kao i
prethodno navedeni dopis), kojim se Željko Bodrožić obaveštava da je Ministarstvo
pravde od strane Ministarstva spoljnih poslova dobilo oduku Komiteta UN i da se zato
poziva da: U ROKU OD 15 DANA DOSTAVI MINISTARSTVU PRAVDE ZAHTEV ZA
ISPLATU TROŠKOVA NOVČANE KAZNE I SUDSKIH TROŠKOVA KOJE JE PLATIO PO
95
PRAVOSNAŽNOJ PRESUDI OPŠTINSKOG SUDA U KIKINDI. Ovaj dopis potpisuje

pomoćnik ministra Aleksandra Popović.
2) Odgovor YUCOM-a i urgencija
Imajući u vidu činjenicu da su iz Ministarstva pravde stigla dva dopisa pod istim
brojem, iz istog odeljenja, ali bitno različite sadržine u pogledu zahteva koje autor Željko
Bodrožić treba da podnese Ministarstvu pravde YUCOM je (s potpisom Biljane
Kovačević Vučo advokata Željka Bodrožića i predsednice YUCOM-a) 17.02.2006.,
povodom nejasnoće u dopisima i njihove nesaglasnosti sa odlukom Komiteta za ljudska
prava UN, zatražio sastanak sa predstavnicima Ministarstva pravde kako bi se postigao
odgovarajući sporazum. Sporazum bi, po predlogu YUCOM-a, trebalo da predstavlja
dostavljanje realnih troškova koje je Bodrožić imao tokom i povodom postupka, ali i
dogovor oko materijalne satisfakcije, odnosno kompenzacije koju je Željko Bodrožić
imao povodom kršenja njegovih ljudskih prava. YUCOM je predložio da dostavi
uporedno pravne pokazatelje u sličnim slučajevima i da kompenzacija ne bude nerealna u
odnosu na situaciju u državi. YUCOM je tražio i da se utvrdi način objavljivanja odluke
Komiteta za ljudksa prava UN, što takođe predstavlja obavezu države.
Kako Ministarstvo pravde nije odgovorilo na ovaj zahtev, YUCOM, 05. aprila
2006. godine podnosi urgenciju, s molbom da se još jednom razmotri predlog za
održavanje sastanka.
3) Zajednička reakcija YUCOM-a i NUNS-a
Kako se slučaj Bodrožić nije razvijao u smislu obaveza koju je država preuzela
potpisivanjem Opcionog protokola YUCOM, zajedno sa NUNS-om, reaguje. 10. avgusta
2006. podnet je zahtev za pristup informaciji od javnog značaja kojim se zahtevao
odgovor na pitanja - koje mere je do sada Ministarstvo pravde preduzelo, u skladu sa
pomenutom odlukom, da li je dopis YUCOM-a, upućen 17.02.2006 Ministarstvu pravde -
Sektoru za međunarodnu saradnju, zaveden u ministarstvu i da li je neki organ razmatrao
zahteve YUCOM-a.
YUCOM je istovremeno tražio da se omogući uvid u prepisku Ministarstva
pravde sa Komitetom za ljudska prava UN.
4) Odgovor ministra Pravde Zorana Stojkovića poslat NUNS-u
Ministar pravde, Zoran Stojković, 24.avgusta 2006. godine, šalje dopis NUNS-u
koji je prosleđen i YUCOM-u, kao odgovor na postavljen zahtev za slobodan pristup
informacijama od javnog značaja.
Ministarstvo pravde je obavestilo da u nadležnosti istog nije obaveštavanje o
preduzetim merama za sprovođenje stanovišta Komiteta za ljudska prava UN, već da je to
u nadležnosti Službe za ljudska i manjinska prava. S druge strane, Ministar pravde je
objasnio da je do ovakve odluke Komiteta došlo zbog propusta Ministarstva spoljnih
poslova da Komitetu dostavi informacije i stavove o predstavci a koje je, tadašnji
ministar pravde, dr Vladan Batić dostavio Ministarstvu spoljnih poslova, ali ga ono nije
prosledilo Komitetu.
96
Uz ovaj dopis Ministarstvo pravde prilaže i pres kliping koji sadrži informacije o
neprihvatanju odluka Komiteta od strane nekih zemalja kao što su Australija, Koreja, Šri
Lanka, Filipini, Češka, Kanada i Austrija s očiglednim ciljem da se omalovaže ne samo
napori Željka Bodrožića, YUCOM-a i NUNS-a nego i da se izvrgne podsmehu svaki
pokušaj ostvarivanja ljudskih prava pred organima UN.
Ministar pravde dalje u dopisu sasvim neprimereno pravda nereagovanje
Ministarstva činjenicom da Željko Bodrožić nije opredelio svoj imovinskopravni zahtev
(to se odnosi na ona dva bitno različita dopisa koja su poslata iz Ministarstva pravde i na
koje je YUCOM odgovorio predlogom da se održi sastanak) a da na zahtev YUCOM-a o
održavanju sastanka povodom određivanja visine naknade nije odgovoreno jer smatraju
da YUCOM nije legitimisan da takav zahtev postavi.
I na kraju, Ministarstvo pravde smatra da će, s obzirom da je pokrenut postupak
za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom Srbije, „OD ODLUKE VRHOVNOG SUDA
SRBIJE ZAVISITI BUDUĆE POSTUPANJE NADLEŽNIH DRŽAVNIH ORGANA U VEZI
SA STANOVIŠTEM KOMITETA.“
5) Ponovni poziv Ministarstvu pravde da se organizuje sastanak povodom

slučaja Bodrožić
YUCOM (07.12.2006) ponovo poziva predstavnike ministarstava da organizuje

sastanak u cilju rešavanja slučaja Željka Bodrožića, a u skladu sa odlukom Komiteta za
ljudska prava Ujedinjenih nacija.
Nakon toga Ministarstvo pravde 26.12.2006. upućuje podnesak YUCOM-u u
kome se navodi to da MINISTARSTVO PRAVDE NIJE NADLEŽNO ZA
SPROVOĐENJE ODLUKA, ODNOSNO GLEDIŠTA TELA UN, VEĆ SLUŽBA ZA
LJUDSKA I MANJINSKA PRAVA. Pored toga, Ministarstvo ponovo navodi da je u
pisarnici Vrhovnog suda Srbije dobilo obaveštenje da postupak za zaštitu zakonitosti
još uvek nije završen i da do odluke tog suda zavisi dalje postupanje nadležnih
državnih organa u vezi sa navedenim gledištem. (potpisao državni sekretar Bjelica).
NASTAVAK POSTUPKA U SRBIJI
Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog

tužioca
U međuvremenu: Zamenik republičkog javnog tužioca, Jovan Krstić, 04. jula

2006. podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije protiv pravosnažne
presude Opštinskog suda u Kikindi K-36/02 od 14.05.2002. i presude Okružnog suda u
Zrenjaninu Kž.br.409/02 od 20.11.2002. zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka
iz člana 368. stav 1. tačka 11. Zakonika o krivičnom postupku i zbog povrede krivičnog
zakona iz člana 369. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 96. stav 1.
Krivičnog zakonika Republike Srbijke, učinjenih na štetu Željka Bodrožića. Zamenik
Republičkog javnog tužioca Jovan Krstić ukazuje da iz sadržine pobijanih presuda ne
proizilazi da je Bodrožić, samom činjenicom da je nešto izneo, uvredio Šegrta, zatim da
iz presude ne proizilazi zaključak da je Bodrožić imao nameru da omalovaži Šegrta,
kao i da Šegrt kao javna ličnost - visokorangirani političar u okolnostima javne debate
97
uživa manji stepen zaštite u pogledu kritike koja mu se upućuje. Tužilac se u zahtevu
poziva i na međunarodno pravo i na slobodu informisanja kao jedan od stubova
slobodnog i demokratkog društva.
Odluka Vrhovnog suda Srbije
Vrhovni sud Srbije u presudi od 26.10.2006. godine, koja je primljena u

Opštinskom sudu u Kikindi 08.februara 2007. godine ODBIJA KAO NEOSNOVAN
ZAHTEV ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI REPUBLIČKOG JAVNOG TUŽIOCA. Ovu presudu
donosi petočlano veće u sastavu: Dragiša Đorđević, kao predsednik veća, Slobodan
Rašić, dr Gligorije Spasojević, mr Sretko Janković i Goran Čavlina kao članovi veća.
U obrazloženju presude Vrhovni sud iznosi NOTORNU NEISTINU da je sednica

održana U ODSUSTVU UREDNO OBAVEŠTENIH REPUBLIČKOG JAVNOG
TUŽIOCA, OKRIVLJENOG ŽELJKA BODROŽIĆA I NJEGOVOG BRANIOCA
ADVOKATA BILJANE KOVAČEVIĆ VUČO, JER NI ŽELJKO BODROŽIĆ NI
NJEGOV BRANILAC NISU OBAVEŠTENI O SEDNICI VEĆA VRHOVNOG SUDA, PA
OSTAJE ZAKLJUČAK DA VEROVATNO NIJE NI REPUBLIČKI JAVNI TUŽILAC.
Sva je prilika, a sudeći po šturom obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije, da se na
ovaj način želelo pokazati kako ni same stranke nisu bile zainteresovane, pa ni da odluka
Vrhovnog suda nema neki veliki značaj.
Vrhovni sud se, obrazlažući presudu na manje od pola stranice, uopšte ne poziva
na odluku Komiteta za ljudska prava UN (što ne čini ni Republički javni tužilac, ali se
zato poziva na međunarodne standarde) i uz konstatciju da se u prvostepenoj presudi
detaljno navode i opisuju radnje izvršenja krivičnog dela uvrede, kao i da su iznete reči
štetile časti i ugledu privatnog tužioca i imaju uvredljiv karakter...kao i da se u obe
pobijane presude detaljno obrazlaže postojanje namere omalovažavanja, zaključuje da
nije bilo mesta primeni odredbi na koje se javni tužilac poziva u zahtevu.
6.5. ZAVRŠETAK
98
Zakonik o krivičnom postupku

(izvod)
Razlozi za ponavljanje krivičnog postupka koji

je okončan pravnosnažnom presudom
Član 426.
(1) Krivični postupak koji je okončan pravnosnažnom presudom se može ponoviti samo u
korist okrivljenog, i to: ….
6) ako je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ili drugog suda nastalog
ratifikovanim međunarodnim ugovorom, utvrđeno da su u toku krivičnog postupka kršena
ljudska prava i osnovne slobode i da je presuda zasnovana na takvom kršenju, a da je
ponavljanjem postupka moguće ispraviti učinjenu povredu;
Razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti

Član 438.
(1) Protiv pravnosnažnih sudskih odluka i protiv sudskog postupka koji je prethodio tim
pravnosnažnim odlukama, Republički javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti ako
je povređen zakon.
(2) Zahtev iz stava 1. ovog člana Republički javni tužilac može podneti i ako je
odlukom Evropskog suda za ljudska prava ili drugog suda nastalog ratifikovanim
međunarodnim ugovorom, utvrđeno da su u toku krivičnog postupka kršena ljudska prava
i osnovne slobode i da je sudska odluka zasnovana na takvom kršenju, a nadležni sud nije
dozvolio ponavljanje krivičnog postupka, ili se povreda načinjena u sudskoj odluci može
otkloniti ukidanjem odluke ili njenim preinačenjem, a bez ponovnog vođenja postupka.
DODATAK 2
Zakon o parničnom postupku

(izvod)
Ponavljanje postupka
Član 422.
Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu
stranke ponoviti: …
10) ako je, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom,
Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu
protiv Srbije i Crne Gore.
99
PREDAVANJE ŠESTO
100

6.1. PRAVNI STANDARDI ZAŠTITE ANONIMNOG IZVORA
6.1.1. Opšti osvrt i Preporuka R 7 (2000) o pravu novinara da

ne otkriju svoje izvore
Kamen temeljac novinarske profesije svakako jeste zaštita novinarskog izvora.

Zaštita izvora informacija novinara, predstavlja osnovni uslov za novinarski rad i
slobodu, jer u slučaju da novinar ne može da garantuje anonimnost svojim izvorima,
dovodi se u opasnost i sama sloboda izražavanja i javnog informisanja. Zaštita
novinarskog izvora, ne samo etički već u uporednom pravu i zakonski standard, doprineo
je otkrivanje mnogih afera, korupcije i zloupotreba vlasti, što samo znači da bez zaštite
izvora informacija, one nikada i ne bi došle do građana, jer bi se izvor plašio da sarađuje
sa medijima (na taj način mogao bi biti ugrožen njegov posao, sigurnost pa čak i život).
Tajnost izvora informacija je osnov poverenja onoga ko informaciju pruža da novinar
neće otkriti njegov indentitet, čak i onda kada sama informacija ukazuje na
protivzakonito delovanje izvora informacije, u slučaju kada sloboda informisanja
odnosno interes javnosti preteže nad interesom da se protivpravno ponašanje kažnjava.
Sa druge strane, apsolutna zaštita izvora može da dovede do zloupotreba.Zato je u
uporednom pravu, ova zabrana retko apslolutna. Tajnost izvora informacija apsolutna je,
na primer, i u Francuskoj. Međutim, u većini pravnih sistema, zaštita izvora informacija
to nije, odnosno po pravilu je u određenoj meri ograničena. Tako je na primer, ovo pravo
najčešće je ograničeno u slučajevima kada je otkrivanje izvora informacije neophodno,
ako bi se tako otkrili izvršioci najtežih krivičnih dela (npr. razbojništva, ubistva i sl), ili
kada je to neophodno radi obezbeđivanja dokaza u korist neopravdano osuđenog lica, kao
i u nekim drugim sličnim slučajevima.
Komitet ministara Saveta Evrope 2000 godine, doneo Preporuka br. R 7 (2000) o
pravu novinara da ne otkriju svoje izvore. Međutim, čak i navedena Preporuka Komiteta
ministara, u određenim situacijama dozvoljava mogućnost otkrivanja novinarskog izvora
pri čemu se ukazuje da otkrivanje izvora informacija treba smatrati neophodnim samo
ako se na ubedljiv način može utvrditi da: 1) ne postoje razumne mere koje su
alternativa otkrivanju ili su ih iscrpela lica ili organi vlasti koji traže njihovo
otkrivanje, i 2) legitimni interes za otkrivanje očigledno odnosi prevagu nad javnim
interesom za otkrivanje imajući na umu: a) da je dokazano postojanje višeg imperativa
kad je reč o neophodnosti otkrivanja, b) da su okolnosti dovoljno značajne i ozbiljne
prirode c) da se neophodnost otkrivanja informacije smatra odgovorom na neodložnu
društvenu potrebu i d) da zemlje članice uživaju izvesnu slobodu u procenjivanju te
potrebe, ali je ta sloboda podložna kontroli Evropskog suda za ljudska prava.
101
6.1.2.Praksa Evropsko suda za ljudska prava

Slučaj Goodwen & UK
Početkom devedesetih godina 20. veka, britanskom novinaru Goodwinu, izdat je

sudski nalog da otkrije izvor svojih informacija o sadržaju poverljivog korporaciojskog
plana jedne kompanije (Tetra), a nakon što je uprkos sudskom nalogu odbio da otkrije
izvor, Goodwen je novčano kažnjen sa 5000f zbog nepoštovanja suda.
Tetri je odobljen sudski nalog zbog otkrivanja izvora prvenstveno zbog prednje
velikom štetom za njeno poslovanje i posledično, za primanja zaposlenih, koja bi
proizlašla zbog otkrivanja informacija sadržanih u njenom korporacijskom planu, u
vreme dod su se još vodili preogorori o njenom refinansiranju. Ova, pretnja,
otkucavacjući kao vremenska bomba, kao što se pred Apelacionim sudom izrazio Lord
Donaldson, mogla je bitgi otklonjena, samo ako bi Tetra mogla utvrditi identitet izvoga,
kako bi se obezbedila identifikacija kradljivca kako bi kompanija bila u poziciji da
pokrene postupak za vraćanje nestalog dokumenta. Lord Bridge je zaključio da je važnost
zaštite izvora u konrektnom slučaju manja od interesa zaštite poverljivosti. Sa nalogom za
otkrivanje izvora, britanski Sud je izdao i nalog zabrane objavljvanja informacija o
spornom izveštaju izdavaču The Engineer. Samim tim, svrha naloga za otkrivanje izvora
u velikoj meri je bila istovetna svrsi koja je već bila postignuta tom zabranom koju je
izdavač ispoštovao.
Evropski sud je najpre utvrdio da „zaštita novinarskih izvora predstavlja jedan od

osnovnih uslova za slobodu štampe“ i da je ona garantovana u brojnim međunaorodnim
dokumentima o novinarskim slobodama, a zatim je i konstatovao da bi bez takve zaštite
izvori informacija mogli biti zastraženi od pomaganja štampi u informisanju javnosti o
pitanjima od javnog intresa. Kao posledica toga, životna uloga štampe kao javnog psa
čuvara mogla bi biti potkopana, a bila bi uniptetna i sposobnost štampe da opskrbljuju
javnost tačnim i pouzdanim infomraicjama. Umajući na umu značaj zaštite novinarskih
izvora za slobodu štampe u demkratskom društvu, koji nalog za odavanje izvora ima za tu
slobodu, takva mera nije u skladu sa članom 10. Evropske konvencije osim ukoliko nije
opravdana pretežnijim zahtevom u javnom interesu.
Po mišljenju Evropskog suda za ljudska prava, između cilja koji se štitio nalogom
za otkrivanje izvora i sredstava upotrebljenih da bi se taj cilj podstakao nije uspostavljen
odnos srazmernosti. Zato iako nacionalne vlasti uživaju određeni stepen slobode procene,
ograničavanje podnosiočeve slobode novinarskog izražavanja, kao nužne posledice
naloga za otkrivanje izvora radi zaštite Tetrinih prava po britanskim zakonom ne smatra
se neophodnim u demokratskom društvu. Zato je Evropski sud u svojoj presudi ocenio da
se u konretnom slučaju radi o kršenju slobode izražavanja kako u pogledu izdatog naloga
za otkrivanje njegovog izvora, tako i u pogledu izrečene kazne.
102
6.2. PRAVNI STANDARDI ZAŠTITE ANONIMNOG

IZVORA U SRBIJI
Zakon o javnom informisanju Srbije (2003), takođe predviđa mogućnost kada je

novinar u obavezi da otkrije izvor informacije:»Novinar nije dužan da otkrije podatke u
vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo odnosno
učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora najmanje 5 godina“.
Za koriššećnje informacija od anonimnog izvora, takoše je značajan već više

pomenuti član 3. Zakona o javnom informisanju, kojim je u vidu pravne norme
formulisano je pravilo: »Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da pre
objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti,
sa pažnjom primerenom okolnostima provere njeno poreklo, istinitost i potpunost«
Takođe, treba pomenuti i odredbe Krivičnog zakonika (član 38-41), odnosno

posebne odredbe o krivičnim delima učinjenim putem štampe i drugih sredstava javnog
informisanja. U ovom delu Krivičnog zakonika govori se o odgovornosti urednika,
izdavača, štampara i proizvođača za krivična dela učinjena putem štampe i sredtava
javnog informisanja, a kojim je regulisana i zaštita izvora informacija. Navedena lica
neće se smatrati izvršiocem krivičnog dela zbog toga što sudu ili drugom nadležnom
organi nisu otkrila identitet autora informacije ili izvora informacije, osim u slučaju da je
učinjeno krivično delo za koje je kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od
pet ili više godina, ili je to neophodno da bi se izvršenje takvog krivičnog dela sprečilo.
6.3. ANONIMNI IZVOR KAO ETIČKI PRAVILO
6.2.1. Korišćenje informacija anonimnog izvora

i etički standard
Zaštita anonimnog izvora svakako je jedno od najznačajnijih novinarskih etičkih

pravila. Zato je ono sadržano u etičkim kodeksima novinarske profesije u velikom broju
zamelja. Međutim, etički kodeksi mnogih zemalja često ne sadrže samo formulaciji o
zaštiti anonimnog izvora, već i o potrebi kritičkog sagledavanja informacija koje potiču
od anonimnog izvora.
Naime, anonimni izvori, svuda, a naročito u zemljama u tranziciji, često koriste

svoj „privilegovan“ položaj šireći i proturajući lažne informacije, i vršeći tako, značajan
(i pogrešan) uticaj na javnost, u vezi sa određenim pojavama, događajima i ličnostima.
Često su anonimni izvori lica iz vrha vlasti, političkih stranka, ekonomskih elita pa i
tajnih službi, koji „puštanjem“ probnih balona i lažnih informacija oblikuju javno
mnjenje i stvaraju društvenu klimu i „virtuelnu stvarnost“ koja je prvenstveno i jedino u
njihovom vlastitom intresu.
Zato u profesionalnom novinarstvu, postoje i rezerve oko objavljivanja

informacija koje potiču iz anonimnog izvora. Postoji nekoliko glavnih razloga za to, a
103
najznačajniji su, kao što smo to i ranije rekli, postupanje anonimnog izvora izazvano
motivima koji često nisu ni moralni ni časni. Pojedini anonimni izvori žele da utiču na
javno mnjenje tako što će novinarima dostaviti informaciju u zamenu za poverljivost i oni
se najčešće opisuju kao „visoko pozicionirani“ ili „dobro obavešteni“. Drugi nastupaju iz
ličnog interesa kao što su to mržnja i osveta. Ponekad, anonimni izvor koristi
„poverljivost“ kao „štit“ za napad treće strane koja se ne može braniti od nepoznatog
napadača, šaljući na taj način stavove i poglede koje ne bi slali kada bi njihovo ime bilo
objavljeno.
U Deklaraciji o principama postupanja novinara Međunarodne federacije

novinara, utvrđeno je da će novinar poštovati profesionalnu tajnu i neće otkriti izvor
informacije koji je želeo da ostane anoniman (princip 5).
Kodeksom novinara Bosne i Hercegovine je utvrđeno da se novinari, kada god je

to moguće trabaju oslanjati na otvorene, identifikovane izvore informacija. Ovakvi
izvori trebaju biti pretpostavljeni anonimnim izvorima, čije poštenje i tačnost javnost ne
može ocenjivati (član 13).
Danski kodeks, predviđa da se prema izvoru vesti treba odnositi kritički, naročito
kada izjave mogu biti obojene ličnim interesima i skrivenim namerama.
U Srbiji, Etičkim kodeksom je previđeno da je novinar dužan da poštuje zahtev

izvora infomisanja za anonimnošću. Međutim, Kodeks takođe predviđa da je izmišljanje
anonimnih izvora težak prekršaj pravila novinarske profesije. Na zahtev urednika,
novinar je dužan da mu saopšti identitet izvora koji želi da ostane anoniman, a urednik je
dužan da zaštiti anonimnost izvora.
6.2.2. Slučaj Arkansas & Democrat-Gazette u SAD
To je jedan od razloga, usled čega su mnoga značajna međunarodna novinarska

udruženja i asocijacija, kao na primer International Centre for Journalists, zauzele stava
da se radi tačnosti i istinitosti informacija kao osnovnih postulata prava na javno
informisanje, mediji, urednici i novinari, kada je reč o informacijama koje potiču od
neimenovanih izvora, treba da vode politiku neobjavljivanja kontraverznih informacija,
osim u slučaju kada su one potvrđene od najmanje dva nezavisna izvora informacija.
Tako je iz slučaju Arkansas & Democrat-Gazette u SAD navedeli list pretrpeo ogromnu
štetu jer pre objavljivanja, nije proverio istinitost informacije neimenovanog izvora.
Ubrzo se ispostavilo da je infomacija bila lažna, a čitaoci ovog lista, prestali su da u njega
veruju i da ga kupuju.108
Ovakvo ponašanje medija, urednika i novinara, samo proizilazi iz drugog

značajnog etičkog principa novinarske profesije – principa novinarske pažnje. Obaveze
novinarske pažnje, u Srbiji ne samo da predstavlja etičko već i zakonsko pravilo. Naime,
u članu 3. Zakona o javnom informisanju, u vidu pravne norme formulisano je pravilo:
108
Uporedi: Uporedi: Kopaj duboko & ciljaj visoko – Deset koraka u istraživačkom novinarstvu, Lucinda S.
Fleeson, Copyright 2000, International Centre for Juornalists, Washington, DC, USA, str. 9
104
»Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja

primerenom okolnostima provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.«
Upravo ta pažnja primerena okolnostima, u slučaju dobijanja informacije od

neimenovaog izvora, jeste prethodna provera informacije od najmanje dva poznata
(nezavisna izvora).
Iako implementacija ovog standarda u ovom ali i drugim slučajevima ne

»garantuje« da se u sredstvima javnog informisanja ipak neće, doduše ređe, pojaviti lažna
odnosno neistinita informacija, činjenica je da postoji jedna objektivna granica do koje
novinari odnosno odgovorni urednici moraju i treba da idu pre objavljivanja određene
informacije. Naravno da ni novinar ni odgovorni urednik ne mogu da pre objavljivanja
provere istinitost određene informacije na način na koji to čini sud, ali mogu da sa
pažnjom primerenom okolnostima provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, naročito
kada se informacija »dolazi« od anonimnog izvora.
Proverom takvih informacija kod poznatih izvora, proveravaju se i motivi

anonimnog izvora s jedne, i istinitost i tačnost informacije sa druge strane, čime se
ispunjava i osnovni etički postulat novinarstva - princip novinarske pažnje.
6.2.3. Afera Votergejt -Predsednik

Nikson & Vašington post
Novinari Vašington posta koji su otkrili aferu Votergejt, tek više od 30 godina
kasnije, u maju 2005. godine, potvrdili su da je Mark Felt, bivši zamenik direktora
američkog Federalnog istražnog biro (FBI) zaista bio tajni izvor informacija koje su
dovele do ostavke predsednika SAD Ričarda Niksona 1974. godine. Identitet Felta kao
izvora potvrdio je i njihov bivši urednik Bendžamin Bredli, koji je jedini pored svojih
novinara znao ko je izvor. I sam Mark Felt, koji je 2005 godine u svojoj 91. godini živeo
u Santa Rosi u Kaliforniji, priznao je u intervjuu magazinu Veneti Fer da je lično bio
»duboko grlo«, izvor koji je odavao novinarima tajne u vezi sa operacijom Votergejt u
prvoj polovini 70-tih godina prošlog veka.
Pravi identitet osobe koja je dostavljala ključne informacije novinarima

BobuVudvordu, danas glavnom uredniku tog lista, i Karlu Berstinu, već tri decenije bila
je jedna od nerešivih tajni. Identitet jednog od najslavnijih anonimnih izvora u istoriji
novinarstva bio je ujedno i jedna od najbolje čuvanih informacija među novinarima.
Novinarski izvor nazvan Duboko grlo, dobio je ime po poznatom porno-filmu iz tog
vremena. U maniru špijunskog trilera, one je pomogao Vudvordu i Bernstinu tako što im
je davao kratke putokaze i nagoveštaje o detaljima operacije prisluškivanja koja je
vođena iz Niksonove Republikanske stranke.
Najpoznatiji takav nagoveštaj bio je ...«sledi trag novca« - odnosno sugestija koja
je dovela do otkrivanja veze između provalnika u zgradu Votergejt, sedištu rivalske
Demokratske stranke, i donacija Republikancima.
105
Decenijama se spekulisalo ko je bio tajansveni novinarski izvor, ali se sve do

2005. godine nika se nije predstavio kao anonimni izvor u ovoj aferi. Mark Felt u to
vreme je bio u FBI drugi po rangu, a progovorio je jer je njegova porodica tražila da kaže
šta ima o istorijskim ocenama onoga što je uradio.
Njegov unuk - Nik Džon, tom prilikom je izjavio da je njegov deda M. Felt veliki
američki junak koji se vinuo visoko iznad službenih zahteva svog tadašnjeg položaja,
izažući se pritom opasnosti kako bi spasao svoju zemlju jedne strašne nepravde.
Nažalost, u procesu tranzicije medija u Srbiji, često smo svedoci da mediji

objavljuju informacije tzv. «neimenovanih izvora», bez ikakve provere od strane
novinara i urednika, i bez ikakvog oslanjanja na druge nezavisne i poznate izvore, pri
čemu se, često objavljuju informacije koje više imaju karakter informacija koje iz
različitih razloga i potreba kroz medije proturaju tajni centri moći, nego istinski izvori
informacija. Ukoliko problem sa tzv. «anonimnim izvorima», stavimo u kontekst
domaćeg zakonodavstva ili međunarodnih standarda, uočavamo da se u srpskim
medijima često objavljuju informacije koje nisu proverene od strane nezavisnih izvora,
što se naročito odnosi na tzv. «informacije» koje plasiraju anonimni izvori, te da se tako
plasirane informacije po pravilu svrstavaju u krug informacija povodom kojih se od
novinara, i prema domaćim ali i međunarodnim standardima može tražiti otkrivanja
izvora informacija. U provoj polovini 2007. godine na primer, značajne su bile dve grupe
informacija koje potiču iz neimenovanih izvora koje su se izdvojile i koje su imale
zajednički imenitelj. To su one informacije koje već duže vreme zaokupljuju pažnju
javnosti u Srbiji. Prve se odnose na formiranje Vlade nakon održanih januarskih
parlamentarnih izbora u Srbiji 2007. godine, a druge na pitanje Kosova i odnosa prema
kosovskim Albancima. Što se tiče Kosova, informacije iz neimenovanih izvora (koje
naravno nisu proverene) nisu se ticala samo pitanja koje se odnose se samo na status
Kosova već na odnos prema kosovskim Albanacima uopšte.
Tako neimonovani izvor Kurira, u članku „Hitler živi na Kosovu“ koji je navodno
američki novinar (!?) tvrdi da u jednom malom selu na Kosovu živi i radi vlasnik kafane
koji je likom sličan Hitleru, kao i da je ta kafana u stilu 40-tih, da se pozdravljaju sa
…”Hajl Hitler”, i da govore o tome da treba pobiti sve Srbe” Tendencioznost ovog teksta
je očigleda, asocijacija takođe, a cilj – izazivanje nacionalne netrpeljivosti Srba prema
Albancima jasna.
Na sličnu matricu, u istom listu, nailazimo u tekstu pod naslovom “Iskasapljena

monahija” koji je obljavljen nekoliko dana kasnije. U tekstu se najpre kao činjenica
iznosi da je …„monahinja Srpske pravoslavne crkve… brutalno ubijena u vozu na relaciji
Solun-Beograd. Dalje u tekstu, novinar ukazuje da je ova informacija najpre potvrđena od
dva izvora u Pećkoj patrijaršiji (kojima nije bio poznat samo identitet ubijene monahinje)
te da je zatim ista informacija bila demantovana, ali to nije zasmetalo novinaru ovog lista,
da u nastavku teksta, spekuliše i dalje razvija teorije o smrti monahinje. I ovde imamo
106
istu matricu: neimenovani izvor i kampanju klevete (iznošenja lažnih informacija sa

cilje izazivanja mrženje i zgražavanja srpske javnosti prema kosovskim Albancima).
Tako je u dnevnom listu “Večernje novosti”, novinar M. R., u tekstu “Do cilja i
novim nasiljem” govori o “dubinskoj vezi” između Aljbina Kurtija lidera kosovskog
pokreta “Samoopredeljenje” i albanskim ekstremistima na čijem se čelu, prema navodima
dobro obaveštenog sagovornika iz Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju nalazi
Ramuš Haradinaj. Ni u ovom slučaju, nema ni nagoveštaja pokušaja novinara da ovu
informaciju, pre objavljivanja proveri iz poznatog izvora iz Koordinacionog centra, ili
Vlade Srbije koja je osnivač Centra, što dovodi u sumnju tendencioznost plasirane
informacije.
Uočljivo je, dakle, da u ovim slučajevima, kada je reč o informacijama koje

„plasiraju“ anonimni izvori“ imamo povezivanje kršenja i drugih standarda profesionalne
etike čime nastaje sledeća matrica: širenje neistinih i neproverivih informacija preko
neimenovanih izvora, a koje dovodi do negativne kampanje prema Alabancima sa
Kosova što stvara mržnju i netoleranciju, sa ciljem kreiranja javnog mnenja po pitanju
odnosa prema kosovskim Albancima uopšte.
Ako zanemarimo ovu „grupnu“ dimenziju kampanje (npr. prema Vladi ili prema
određenoj grupi ljudi ili kakvod drugom kolektivitetu ili kakvo događaju koji se odnosi
na veći broj lica), „anonimni izvori“ se često koriste i u clju širenja defamacije (klevete)
prema pojedincima. Jedan od takvih novijih slučajeva, svakako jeste korišćenje
navodnog „anonimnog izvora“ iz policije kod slučaja hapšenja maloletnog sina L.V.
poznate novinarke O.B. U tekstovima u kojima je prednjačio dnevni list „Kurir“, ne samo
da su se koristile informacije navodnog anonimnog izvora (koje je kasnije sama poznata
novinarka demantovala), već je i maloletnik označen u naslovima kao „narkodiler“ i
sličnim rečima (čime je prekršena i prezumcija nevinosti, i kao zakonski i kao etički
princip) kao i odredbe Zakona o javnom informisanju koje se odnose na zaštitu
maloletnika. Ovakve pojave su gotovo svakodnevne u jednom delu sprskih štampanih
medija.
107
PREDAVANJE SEDMO
108

7.1. PRAVNI STANDARDI SAVETA EVROPE KOJI SE ODNOSE NA
PRETPOSTAVKU NEVINOSTI
7.1.1. Preporuka R (2003) 13

o pružanju informacija koje se odnose na krivične
postupke putem medija
Jedan od zaštitnih objekata koji opravdavaju mešanje vlasti u nečinju slobodu

izražavanja jeste zaštita „ugleda ili prava drugih“.Ovaj izraz je zajednički naziv za
različita pojedinačna i grupna prava i legitimne interese. U tom smislu, svakako da
pretpostavka nevinosti, odnosno pravno pravilo da se niko ne može oglasiti krivim ili
odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa, jeste važno
pravilo i u uskoj je vezi sa slobodnom izražavanja. S druge strane, ovo pravilo je i u vezi
sa drugim pravom zaštićenom Evropskom konvencijom: pravom na privatan i porodični
život (pravo privatnosti) i pravom na pravično suđenje. Međutim, i pravo privatnosti
podleže eventualnim ograničenjima, između ostalog i radi zaštite „prava i sloboda
drugih“, u šta, nedvosmisleno, spada i sloboda izražavanja.
Da je poštovanje pretpostavke nevinosti danas važan pravni princip i u oblasti

medija, potvrđuje i Preporuka br. R (2003) 13 o pružanju informacija koje se odnose
na krivične postupke putem medija Komiteta ministara Saveta Evrope iz 2003. godine.
Ova Preporuka, naglašavajući važnost medijskog izveštavanja u obaveštavanju javnosti o
krivičnim postupcima, čime se ukazuje na funkciju krivičnog prava u smislu odvraćanja
od izvršenja krvičnih dela i podsećajući na to da mediji imaju pravo da obaveštavaju
javnost, između ostalog i o krvičnim postupcima kao informacijama od javnog interesa
jer je to i njihova profesionalna dužnost, naglašava i da je pretpostavku nevinosti, pravo
na pravično suđenje i pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, takođe jesu
suštinski zahteve koji se, pri medijskom izveštavanju o krivičnim postupcima moraju
poštovati.
Ova Preporuka, kao posebno načelo utvrđuje upravo poštovanje pretpostavke

nevinosti. Poštovanje načela o pretpostavci nevinosti sastavni je deo prava na pravično
suđenje. Saglasno s tim, mišljenja i infomracije koji se odnose na krivične postupke koji
su u toku treba da se prenose ili šire preko medija samo onda kada to ne ide na uštrb
pretpostavci nevinosti osumnjičenog ili opštuženog (načelo 3). Takođe, pravosudni
organi i policijske službe ne bi trebalo da koriste informacije o krivičnim postupcima
koji su u toku u komercijalne svrhe ili u druge svrhe koji nisu od značaja za sprovođenje
zakona (načelo 7).
109
Preporuka posebnu pažnju poklanja i zaštiti privatnosti u kontekstu krivičnim

postupka koji su u toku (načelo br. 8) o čemu će više reči biti u delu koji se odnosi na
zaštitu prava privatnosti.
U svim slučajevima posebno bi trebalo voditi računa o štetnom uticaju koji bi na

lica pomenuta u okviru ovog načela moglo imati otkrivanje informacije koje
omogućavaju njihovu identifikaciju. Kada optuženi može dokazati da postoji velika
verovatnoća da će pružanje informacija imati ili već ima za posledicu povredu njegovog
prava na pravično suđenje, optuženom bi trebalo obezbediti delotvoran pravni lek (štetan
publicitet pre početka suđenja - Načelo br. 12).
Identitet svedoka ne treba da se otkriva, osim ako svedok nije prethodno dao
svoju saglasnost, ako je identifikacija svedoka od javnog interesa ili ako je svedočenje
bilo javno. Identitet svedoka ne treba nikada otkrivati ako ih to dovodi u životnu opasnost
ili predstavlja pretnju za njihovu bezbednost (zaštita svedoka – Načelo br. 16).
Ovo pravilo se inače koristi i u slučaju Vojislava Šešelja pred Međunarodnim

krivičnim sudom u Hagu. Vojislav Šešelj je naime, u jednoj od svojih knjiga objavio
imena zaštićenih svedoka u postupku koji se protiv Vojislava Šešelja vodi pred Haškim
tribunalom.
7.1.2. Praksa Evropskog suda za ljudska prava u vezi

sa pretpostavkom nevinosti – PresudaVerlags
GmbH & Austrije
U praksi Evropskog suda, iskristalisao se stav da Sud pažljivo procenjuje da li je

upotreba određenih izraza koji mogu povrediti nečiji ugled (pa samim tim i da je neko
mogući učinilac krivičnog dela), u datim okolnostima bila opravdana, odnosno činjenično
osnovana i izneta u dobroj veri i javnom interesu, ili su, na taj način prekoračene granice
slobode izražavanja u demokratskom društvu. Kada je reč o licima za koja se
pretpostavlja da su učinila npr. krivična dela, reč je svakako o informacijama za koju
javnost „ima opravdan interes da zna“ i one jesu „informacije od javnog interesa“.
Međutim, način na koji se prezentuje određeni događaj i apostrofira mogući učinilac
kakvog kažnjivog dela zahteva ponovo aktiviranje ranije pomenutog zakonskog (i
etičkog) principa novinarske pažnje.
Ovaj slučaj pred Evropskim sudom nastao je kao posledica sudske odluke
austrijskog suda da jednom časopisu zabrani objavljivanje fotografije osumnjičenog g-
dina B. u okviru članaka vezanih za krivični postupak pokrenut protiv njega, a u vezi sa
napadima pisama bombama (nezavisno od propratnog teksta) radi zaštite prava drugih.
Pravni zastupnici lista podneli su predstavku Evropskom sudu, a država je u

odgovoru na ovu predstavku između ostalog tvrdila, da je obljavljivanje slike g-dina B.
bilo kršenje njegovog prava na poštovanje privatnog života, s obzirom na
omalovažavajući prateći tekst uz nju, koji je krišio i prezumciju nevinosti
110
Evopski sud je najpre došao do zaključka da su fotografije objavljene posle

čitavog niza napada pomoću pisama-bombi jeste dokaz da je reč o pitanju od javnog
interesa. G-din B. kao glavni osumnjičeni u krivičnim postupcima o kojima je pisano, ni
do tada nije bio nepoznat javnosti. Kao militantni desničarski aktivnist on je i pre napada
pismima-bombama privlačio pažnju javnosti i medijski je praćen. Sama fotografije
osumnjičenog, nisu otkrile ništa iz privatnog života osumnjičenog i niti su na bilo koji
način povređivale njegovo pravo na privatnost.
Sud je zatim konstatovao da je objavljivanje spornih fotografija bilo zabranjeno,

iako su one predstavljale pretnju legitimnim interesima osumnjičenog samo zbog
propratnih komentara u tekstu. Osim toga, izrečena kazna je ograničila slobodu
izražavanja kompanije podnosioca predstavke kada je reč o načinu prezentovanja njenih
članaka, dok je ostalim medijima bilo dozvoljeno da objavljluju fotografiju sve vreme
trajanja dotičnog sudskog postupka. U skladu sa tim, Sud je zaključio da je sporna mera
nesrazmerna legitimnim ciljevima koje se težilo i da je zato, konkretnom sudskom
odlukom prekršen člana 10 Evropske konvencije.
7.2. PRAVNI STANDARDI PRETPOSTAVKE

NEVINOSTI U SRBIJI
7.2.1. Zakon o javnom informisanju
Ako bi se pošlo od pretpostavke nevinosti kao pravne norme, Zakon o javnom

informisanju (2003) kao osnovni medijski zakon predviđa da se..“ u javnom glasilu
niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili
odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa“ (član 37).
Ova zakonska odredba međutim, mogla bi biti pogrešno protumačena i shvaćena

kao zakonom „dopušteno“ sužavanje slobode izražavanja, pa samim tim predstavljati i
mogući „izvor“ autocenzure. Čini se, da takva mera nije uvek nužna u demokratskom
društvu, jer bi na taj način, i sama štampa odnosno novinari mogli da izgube svoju
značajnu ulogu „psa čuvara“ demokratskog društva.
Zakon o javnom informisanju, povodom predpostavke nevinosti ima jedan

značajan nedostatke i nedorečenost a koji se odnose na prekršajno kažnjavanje urednika i
novinara usled kršenja pretpostavke nevinosti kod verodostojnog prenošenja
informacija sa javnog skupa, a koje je na svojoj koži osetilo desetak novinara u Srbiji od
donošenja ovog zakona. Naime, zakon ne sadrži odredbu koja bi isključivala prekršajnu
odgovornost i odgovornost za naknadu štete novinara, urednika i pravnog lica koji je
osnivač javnog glasila, usled prenošenja informacija saopštenih na javnom skupu, a što u
budućnosti može biti i razlog podnošenja predstavki i Evropskom sudu za ljudska prava.
Javni skup se po pravilu definiše kao svako okupljanje na otvorenom ili zatvorenom
prostoru, koji je organizovan radi ostvarivanja zabavnih, kulturnih, verskih, političkih,
humanitarnih, socijalnih, sportskih ili sličnih intresa građana. Javnim skupom smatraju se
i verski obredi, narodne svečanosti, seminari, okrugli stolovi, konferencije za štampu,
skupovi političkih stranaka i sl. Ukoliko bi postojala cenzura u vezi sa prenošenjem
111
informacija sa javnog skupa, značajno bi bila ugružena i sužena sloboda izražavanja kao
pravo na primanje i širenje ideja i informacija, što je suprotno Evropskoj konvenciji za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ovaj prekršaj u međuvremenu je prestao da postoji izmenama i dopunama Zakona

o javnom informisanju iz druge polovine 2009. godine. Međutim, njega je zamenila
odgovornost za privredne prestupe u slučaju kršenja predpostavke nevinosti (novi član
92 b) Novim izmenama i dopunama, odgovornost za kršenje pretpostavke nevinosti je
značajno pooštrena, a utvrđeno je da o njima rešavaju Trgovinski sudovi (pre prethodnih
izmena to je bio Sudija odnosno Veće za prekršaje) u postupku za privredne prestupe.
Novi član 92b Zakona o javnom informisanju predviđa da će se novčanom

kaznom od 25% do 100% zbira vrednosti ukupno prodatog tiraža javnog glasila,
isporučenog distributerima na dan objavljivanja informacije, i vrednosti prodatog
oglasnog prostora u tom broju javnog glasila, a kod elektronskog javnog glasila od 25%
do 100% vrednosti oglasnog prostora u danu u kome je emitovan program u okviru kojeg
je objavljena informacija, kazniće se za privredni prestup osnivač javnog glasila ako se u
javnom glasilu neko lice označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim
ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa (član 37).
Ako je navedeni privredni prestup iz stava učinjen putem objavljivanja

informacije na naslovnoj strani javnog glasila, osnivač javnog glasila, kazniće se
novčanom kaznom u visini koja odgovara zbiru vrednosti ukupno prodatog tiraža javnog
glasila isporučenog distributerima u periodu od sedam dana računajući od dana kada je
informacija objavljena i vrednosti prodatog oglasnog prostora u javnom glasilu u tom
periodu. Ako je privredni prestup učinjen putem objavljivanja informacije u
elektronskom javnom glasilu u okviru najavnih vesti informativnog programa, osnivač
javnog glasila kazniće se novčanom kaznom u visini koja odgovara vrednosti prodatog
oglasnog prostora u javnom glasilu u periodu od sedam dana računajući od dana kada je
informacija objavljena. Za ovaoj privredni prestup novčanom kaznom od 200.000,00 do
2.000.000,00 dinara kazniće se i odgovorno lice u osnivaču javnog glasila i odgovorni
urednik javnog glasila.
7.2.2. Zakonik o krivičnom postupku i Krivični zakonik
Povodom ovog pitanja, takođe treba konsultovati i druge pravne pojmove srpskog
pravnog sistema – pre svega pojmove osnova sumnje i osnovane sumnje, koji su kao
takvi veoma značajni sa stanovišta krivičnog prava ali i medijskog izveštasvanja. Osnovi
sumnje je pojam koji se koristi kod pokretanje istrage protiv određenog lica
(osumnjičenog), kada u predkrivičnom postupku postoje indicije da je neko učinilac
kakvog kažnjivog dela. Pojam osnovana sumnja, vezan je za momenat podizanja
optužnice: kada protiv određenog lica postoje dovoljno dokaza i prikupljenih podataka
na osnovu kojih javni tužilac podiže optužni predlog protiv određenog lica (optuženog)
kao mogućeg učinioca krivičnog dela.
Prema Zakoniku o krivičnom postupku (član 22)
112
Osumnjičeni je lice prema kome je nadležni državni organ preduzeo neku radnju
zbog postojanja osnova sumnje ili osnovane sumnje da je učinilo krivično delo, a u
odnosu na koje još nije doneto rešenje o sprovođenju istrage, niti je podneta neposredna
optužnica.
Okrivljeni je lice u odnosu na koje po oceni tužioca ili suda, postoji osnovana
sumnja da je učinilo krivično delo i protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili
protiv koga je podneta neposredna optužnica, optužni predlog ili privatna tužba.
Optuženi je lice protiv koga je optužnica stupila na pravnu snagu.
Osuđeni je lice za koje je pravnosnažnom presudom ili pravnosnažnim rešenjem o
kažnjavanju utvrđeno da je krivo za određeno krivično delo.
Izraz "okrivljeni" je i opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i
osuđenog, odnosno za lice protiv koga se vodi krivični postupak.
Oštećeni je lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom
povređeno ili ugroženo, a oštećeni sa predlogom je oštećeni krivičnim delom koje se po
Krivičnom zakoniku goni po službenoj dužnosti, ali samo po predlogu oštećenog tim
krivičnim delom i koji je takav predlog podneo.
Tužilac je javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac.
Stranka je tužilac i okrivljeni.
To što neko nije „pravnosnažno osuđen“, a protiv njega je, na primer pokrenut
krivični postupak, ne znači da javnost nema „opravdani interes da zna“, kao i da se o
tome ne može pisati, jer bi u protivnom, mnoge afere o kojima se pisalo u poslenjih
nekoliko godina ne bi ni bile otkrivene ni do današnjeg dana.
Ali, obazrivost i pridržavanje etičkih principa pri objavljivanju ovih informacija je

neophodno, između ostalog i zbog činjenice da iznošenje takvih informacija može da
budu osnov i za krivično delo klevete – iznošenja i prenošenja neistinitih i lažnih
činjenica koje se odnose na određeno lice, a koje može ugroziti njegov/njenu čast i ugled,
utvrđenog srpskim Krivičnim zakonikom, ali i Zakonom o obligacionim odnosima o
čemu je prethodno već bilo reči.
Takođe, kao što je već ranije bilo pomenuto, novim izmenama Krivičnog
zakonika, kršenje pretpostavke nevinosti i komentarisanje sudskih postupaka u Srbiji,
od druge polovine 2009. godine predstavlja i krivično delo.
Krivičnim zakonikom je utvrđeno da: „ko za vreme trajanja postupka pred

sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku
nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja,
kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom.
Slično je predviđeno i novim Zakonikom o krivičnom postupku (član 3 –

Pretpostavka nevinosti) koji je stupio na snagu u januaru 2009. godine. „Svako će se
smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosznažnom odlukom nadležnog
suda. Državni organi, sredstva javnog informisanja, udruženja građana, ličnosti iz javnog
života i druga lica, dužna su da se pridržavaju pravila o pretpostavci nevinosti i u svojim
javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga prvila postupka.
113
Takođe, zakonom je predviđeno da istražni sudija toko prethodne istrage i ostrage,

odnosno predsednik suda nakon što je istraga završena ili posle podnošenja neposredne
optužnice, će po službenoj dužnosti li na predlog stranaka, branioca, oštećenog, odnsono
njegovog punomoćnika, licu koje prkrši dužnost poštovanja pretpostavke nevinosti izreći
javnu opomenu, koja se o trošku tog lica objavljuje u sredstvima javnog informisanja.
Kada je ova dužnost prekršena na osobito težag način, a naročito ako iz svih okolnosti
očigledno proizilazi da je to učinjeno radi uticanja na sud i druge nadležne organe ili u
cilju prouzrokovanja teških posledica po okrivljenog ili oštećenog, odnosno po druge
učesnike krivičnog postupka, fizičkom licu se uz javnu opomenu može izreći novčana
kazna do 150.000 dinara, a pravnom licu do 1.500.000 dinara.
Još jednu stvar koju treba pomenuti a u vezi sa pretpostavkom nevinosti, svakako
se odnosi na još jedan legitimni razlog ograničenja slobode izražavanja. To je očuvanje
autoriteta i nepristrasnosti sudstva. Sloboda javnog informisanja, kao i nezavisno
sudstvo, su mehanizmi za ostvarivanje drugih prava i sloboda, te se i zemlja u kojoj ima
slobode informisanja i u kojoj je sudstvo nezavisno, može nazvati »demokratskom«.
Nažalost, bili smo mesecima svedoci u toku suđenja za ubistvo premijera Zorana
Đinđića, da pojedini mediji žrtvu pretvaraju u krivca, a svojim napisima i tekstovima,
ozbiljno ugrožavaju autoritet i nepristrasnost sudstva. Takva situacija postoji i kada je
reč o vođenju drugih postupaka iz oblasti organizovanog kriminala i ratnih zločina.
Međutim, kao što je poznato, sloboda izražanja prema odredbama člana 10. Evropske
konvecije može biti podvrgnuta i ograničenjima radi očuvanja autoriteta i
nepristrasnosti sudstva.
Iako je u Zakoniku o krivičnom postupku izričito zabranjeno da se objavljuju

informacije iz predhodnog postupka koji se vode za dela organizovanog kriminala,
odnosno iskazi dati na glavnom pretresu u delu koji je zatvoren za javnost, mnogi mediji
su bez ikakvih ograničenja i odgovornosti objavljivali iskaze učesnika u prethodnom
postupku odnosno navodne iskaze svedoka saradnika na glavnom pretresu zatvorenom za
javnost (bez mogućnosti provere njohove autentičnosti).
Ti postupci su se pravdali pravom na slobodu informisanja. Zato je žalosna slika

pojedinih srpskih medija u kojima se često, i pre izjava određenih svedoka, veštačenja i
slično, objavljuju navodno »verodostojni podaci« dobijeni od tzv. »neimenovanih
izvora« kao na primer informacije od svedoka koji nisu dostupni pravdi, ili na primer
podaci objavljeni pre izvesnog vremena u dva dnevna lista sa navodne »zvanične
autopsije« lica koja su u policijskoj akciji hvatanja mogućih počinilaca ubistva premijera
ubijena od strane policije, čime se pravi jedan oblik medijskog linča i pritiska na sudije
koje sude u ovom procesu, što svakako utiče na autoritet i nepristrasnost sudstva. Umesto
da nezavisno sudstvo mediji, kao i slobodu javnog informisanja shvate kao osnovnu
alatku i partnera za ostvarivanje svih drugih ljudskih prava i sloboda, u želji za
senzacijom ali i drugih, na oko manje vidljivih razloga, mediji čine potpuno suprotno,
čime i sami značajno utiču na još uvek nizak stepen demokratije u Srbiji.
114
7.3. PRETPOSTAVKA NEVINOSTI KAO ETIČKO PRAVILO
7.3.1. Pretpostavka nevinosti kao etički standard
Pretpostavka nevinosti ne samo da je zakonsko, već i etičko pravilo. I ne samo u

našoj, već i u uporednoj medijskoj praksi. Etički kodeksi novinarske profesije mnogih
zemalja usvojili su, odnosno priznaju ovo pravilo. Međutim, kao što je rečeno, i na ovo
pravilo biće primenjen opštiji etički princip – principa novinarske pažnje.
U Etičkom kodesu štampe u Nemačkoj, utvrđeno je da izveštavanje o sudskim

postucima koji su još u toku moraju biti lišeni predrasuda. Zato, štampa treba da pre
početka i za vreme trajanje sudskih postupaka u svojim naslovima i komentarima treba da
izbegnu jednostranost i prejudiciranje (član 13).
U Etičkom kodeksu novinara Bosne i Hercegovine utvrđeno je da novine i

periodična izdanja neće nikoga tretirati kao kriminaca pre no što je donesena sutska
presuda koja to potvrđuje. Novine i periodična izdanja imaju obavezu da ne donose
preuranjene sudove o krivici optuženih lica i da štampaju informacije o odbacivanju
optužbe ili oslobađanja osoba za koju su ranije objavili da je optužena ili da je suđenje
počelo.
U Danskoj, Etički kodeks predviđa da sudsko izveštavanje treba da bude

objektivno.... Spominjanje krivičnog postupka treba uvek propratiti obaveštenjem o
ishodu postupka, bilo da je u pitanju povlačenje optužbe, oslobađanje ili krivična presuda.
Sve do pravnosnažnog donošenja konačne odluke u krivičnim postupcima ii povlačenju
optužbe, nije dozvoljeno objavljivanje informacija koje mogu da ometaju razrašnjenje
slučaja ili da doprinesu proglašavanju krivice osumnjičenog odnosno optuženog.
U Etičkom kodeksu u Srbiji, u trećem delu (odgovornost) novinara, u tački 3. je

utvrđeno: „Novinar je dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti i ne sme nikoga
proglasti krivim do izricanja sudkse presude“.
Kako je, s jedne strane, reč o informacijama za koje javnost ima opravdan interes
da zna, a sa druge, novinarska etika zahteva posebnu pažnju kada se piše o „mogućem“
učiniocu kakvog kažnjivog dela, novinar mora da bude svestan nekoliko principa koji su
vezani za pisanje koje bi moglo da ugrozi i dovede do kršenja pretpostavku nevinosti: 1)
najpre, da se jasno pozove na zvanični izvor informacije, a u koliko je reč o anonimnom
izvoru, navode takvog izvora pre objavljivanja, proveri kod poznatih (zvaničnih) izvora;
2) da vodi računa kada je reč o mogućem učiniocu (kada nije pokrenut nikakav postupak)
jer takvi tekstovi u najvećem stepenu „insinuiraju“ postojanje krivičnog dela i učinioca
što zahteva dodatnu proveru pre objavljivanja, naročito kada informacije potiču od
anonimnog izvora; 3) da kada se protiv određenog lica vodi predkrivični postupak
(osumnjičeni) u kome postoje osnovi sumnje da je neko izvršio krvično delo (što znači da
postoje i određene validne pretpostavke informacije proveri iz zvaničnih izvora) na to
ukaže javnosti i 4) kada je protiv nekog podignut optužni predlog (optuženi) odnosno
115
postoji osnovana sumnja (postoji značajan stepen činjenica i dokaza prema licu koje se
smatra mogućim učiniocem krivičnog dela) na to jasno i ukaže.
Pojedini pisci koji se bave problemom novinarske etike, posredno govoreći o

pretpostavci nevinosti, ukazuju na opasnost od anonimnih izvora, naročito kada se
informacije dobijene od izvora odnose na krivični postupak ili građanske parnice, jer u
osnovi „poverljivosti“ može postojati potencijalni sukob s drugim suprotstavljanim
interesima, o čemu je već bilo reči u slučaju Ven Ho Li.
Nažalost, i kod primene ovih etičkih i zakonskih standarda, jasno je da je

novinarstvo u Srbiji još uvek u „tranziciji“, jer novinari koji ove tekstove potpisuju, često
slučajno ili namerno greše, grubo kršeći pretpostavku nevinosti.
U medijima koji su bili predmet observacije još uvek, kao i u poslednjih desetak
godina, u rubrikama „Crna hronika“ ili sličnim, dominiraju naslovi poput: „Ubio zbog
2000 evra“ ili „Zaklala rođenu babu“. U tekstovima koji prate navedene naslove,
pozivajući se u oba navedena slučaja na anonimi izvor, i bez provere zvaničnog
(policijskog) izvora, odnosno bez provere da li postoje osnovi sumnje ili osnovana
sumnja da je navedeno lice učinilac takvog teškog dela, novinar licu koje se navodi
imenom i prezimenom unapred „imputira“ da je izvršilac, i time mu, istovremeno preko
novina „presuđuje“. Opis događaja prate uobičajne „pikanterije“ sa opisom celokupne
situacije, što treba da dovede do zgražavanja čitaoca čime se pojačava senzacionalizma a
samim tim i tiraž, dok dotični „anonimni izvor“, koji prenosi informacije, s obzirom na
sadržaj informacija, više ima karakter „saučesnika“ u izvršenom krivičnom delu no
objektivnog posmatrača.
Jasan opis situacije pod kojim je izvršeno krivično delo sa svim detaljima, ukazuje
da je reč o izvoru bliskom istrazi (ili licu koje je učestovalo u samoj istrazi), a njegova
„anonimnost“ dovodi do zaključka da se ove informacije dobijaju „korupcijom“ odnosno
kupovinom i potplaćivanjem verovatno policajaca i drugih javnih službenika koji su
učestvovali u istrazi, čime nastaje svojevrstno „crno“ tržište informacija.
Čini se da ovakve situacije mogu biti predupređene boljim i zakonskim i etičkim

radom policije ili pravosudnih organa, koji bi blagovremenim zvaničnim saopštenjem
značajno doprinele profesionalnom izveštavanju pri ovakvim događajima, ali i jačanjem
uloge urednika u redakcijama kao i uticajem samih vlasnika na profesionalno pisanje.
Pravosudni organi i policijske službe treba da pružaju medijima samo proverene

informacije ili informacije koje se zasnivaju na razumnim pretpostavkama, pri čemu su u
ovom slučaju, dužni da na to jasno ukažu medijima, jedano je od načela i ranije pomenute
Preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope.
Međutim, dok se prethodna situacija može posmatrati iz ugla nedostatka

edukacije, profesionalizma i etike, čak, i ne samo kod novinarskog staleža, daleko
116
opasnija situacija postoji kad novinar ili neko ko to i nije, namerno krši tri etička
principa: „podmeće informacije putem „anonimnog izvora“ kojima se krši pretpostavka
nevinosti u cilju širenja negativnih kampanja protiv određenih lica. Klasičan primer za to
je izveštavanje Press-a u provoj polovini 2007. godine u vezi sa slučajem, kako su ga
novinari nazvali „stečajne mafije“ i tekstovima: „Mafijaši na sudu“, „Počelo je“ i
„Kljajević prekršio zakon“.
Ne samo da je Press kroz navedene tekstove unapred „presudio“ optuženim

licima, nazivajući ih mafijašima i slično, već u jednom od tekstova, novinar poziva i na
tzv. izvor iz Specijalnog suda, koji je po službenoj dužnosti imao uvid u optužnicu, a
koji je nagovestio da će optuženi sigurno biti osuđeni na višegodišnje kazne zatvora.
Kako cela optužnica proglašena za službenu tajnu, ovde ne samo da je reč o grubom
kršenju pretpostavke nevinost, već i ugrožavanju prava na pravično suđenje optuženih,
kao i krivičnom delu odavanja službene tajne, od strane tzv. „anonimnog izvora“.
I na kraju, svakako da novinar i javno glasilo može spekulisati oko toga ko je

učinilac krivičnog dela kao i na koji način je krivično delo izvršeno od strane određenog
lica, ali samo i tek kroz primenu i poštovanje principa novinarske pažnje (koji je u Srbiji
i zakonski princip), pretpostavke nevinosti (koja je takođe i zakonski princip) i drugih
etičkih i zakonskih principa i pravila. Na ovaj način, sa stanovišta i zakona i etike,
istovremeno se čuva ugled i pravo drugih, kao i pravo privatnosti, štiti se od klevete, ali i
od prekršaja pretpostavke nevinosti.
117
PREDAVANJE OSMO
GOVOR MRŽNJE I ZABRANA
DISKRIMINACIJE U MEDIJIMA
118
8. GOVOR MRŽNJE I ZABRANA DISKRIMINACIJE

U MEDIJIMA
8.1. OPŠTI OSVRT NA GOVOR MRŽNJE
«Govor mržnje» ili se najopštije može definisati kao izražavanje koje sadrži
poruke mržnje ili neptrpeljivosti prema nekoj rasnoj, nacionalnoj, etničkoj ili verskoj
grupi ili njenim pripadnicima. U poslednje vreme, govor mržnje obuhvata i govor koji je
usmeren u cilju proizvođenja mržnje i netrpeljivosti prema polu i seksualnoj
opredeljenosti, a sve češće ovaj pojam obuhvata i netrpeljivost prema različitom
političkom i drugom mišljenju kao i nacionalnom i društvenom poreklu.
Suštinska pretnja izražavanju mišljenja sa elementima govora mržnje je u tome

što poruka koja se ovakvim izražavanjem šalje građanima, ima za cilj da izazove
određene negativne posledice po određeno lice odnosno grupu lica u zavisnosti od
njegovog/njihovog ličnog svojstva ili pripadnosti određenoj grupi. što se može
manifestovati kroz:
1) stvaranje prezira prema određenom licu ili grupi;
2) stvaranje negativnog stereotipa prema određenom licu odnosnu grupi;
3) podsticanje diskriminacije i neprijateljstva;
4) osudu okoline prema određenom licu ili grupi;
5) izazivanje osećanja nesigurnosti i straha kod određenog lica/ili pripadnika
određene grupe;
6) nanošenje fizičkih i psihičkih bolova određenom licu odnosno pripadniku
određene grupe;
7) upućivanje pretnji određenom licu odnosno grupi;
8) podsticanje i izazivanje nasilje prema određenom licu ili grupi;
9) stvaranje osećaja kod velikog dela građana da je takvo ponašanje prema
određenom licu/grupi društveno poželjno i opravdano;
10) izazivanje osećaja kod širokog kruga građana da će takvo ponašanje biti
tolerisano, i neće biti predmet odgovornosti.
Govor mržnje, pokazali su i ratovi na prostorima bivše Jugoslavije, jeste snažno
sredstvo za podsticanje linča, dikriminacije, nasilja, neprijateljstava i svirepog ponašanja,
ratnih zločina i drugih anticivilizacijskih tekovina i stereotipa koji su osnov krivičnog
dela ZLOČINA MRŽNJE, o kome će kasnije biti reči.
Lično svojstvo određenog lica odnosno pripadnost određenoj ranjivoj grupi je od

suštinskog značaja za određivanje pojma govora mrženje. Poruka izražena u govoru
mržnje usmerena je uvek na lično svojstvo ili sspecifičnosti svojstva ugružene grupe. Ta
lična svojstva su:1) rasa; 2) nacionalna ili etnička pripadnost; 3) veroispovest; 4) jezik; 5)
pol; 6) seksualna opredeljenost; 7) političko i drugo mišljenje i uverenje; 8) društveno
poreklo; 9) drugo lično svojstvo.
119

ZABRANU DISKRIMINACIJE I GOVOR MRŽNJE
UJEDINJENE NACIJE
U svim međunarodnim dokumentima koji govore o ljudskim pravima i

slobodama, a samim tim i o potrebi borbe protiv rasizma i rasne diskriminacije govori se i
o potrebi sprečavanja “govora mržnje”, jer “govor mržnje” podstiče, opravdava ili veliča
diskriminaciju na osnovu rase, etničke, polne, verske, jezičke ili neke druge razlike.
1) Povelja Ujedinjenih nacija, usvojena 1945. godine, u tački (c) člana 55.
obavezuje sve članice na "poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve, bez
razlikovanja rase, pola, jezika ili vere".
2) Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN u članovima 1. i 2. svim
ljudima jamči slobodu i jednakost u dostojanstvu i pravima, bez obzira na "bilo
kakvu razliku kao što je rasa, boja kože, pol, jezik, vera, političko ili neko drugo
opredjeljenje, nacionalno ili društveno poreklo, vlasništvo, rođenje ili neki drugi
status".
3) Pakt o građanskim i političkim pravima. Države danas imaju i zakonsku
obavezu da sankcionišu govor mržnje što proizilazi iz međunarodnim standarda ljudskih
prava, pre svega člana 20. st. 2 Pakta o građanskim i političkim pravima (1966) kojim je
utvrđeno: «Zakonom će se zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske
mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. U
Opštem komentaru br. 11. koji se odnosi na članak 20. Pakta dodatno se pojašnjava da
"član 20. može potpuno stupiti na snagu samo ako postoji (nacionalni) zakon iz kojeg je
očito da su opisana propaganda i zagovaranje u suprotnosti sa javnom politikom, i ako
postoje prikladne mere sankcioniranja u slučaju kršenja tog zakona" (CCPR General
comment 11. 29/07/83.).
4) Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije

Osnovni dokument UN u borbi protiv rasizma i diskriminacije je Međunarodna
konvecnija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (1965) kojom je između ostalog
utvrđeno:“ Države članice osuđuju svaku propagandu i sve organizacije koje se
rukovode idejama ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke rase ili grupe lice
izvesne boje ili izvesnog etičkog porekla ili koje žele da opravdaju ili podrže svaki oblik
rasne mržnje i diskriminacije. One se obavezuju da bez odlaganja usvoje pozitivne mere
koje imaju za cilj da ukinu svako podsticanje na takvu diskriminaciju, ili na svako delo
diskriminacije naročito se obavezuju: 1) da utvrde kao krivično delo svako širenje ideja
zasnovanih na superiornosti ili rasnoj mržnji, svako podsticanje na rasnu
diskriminaciju, kao i sva dela nasilja, ili izazivanja na takva nasilja, uperena protiv svih
rasa ili pomoći rasističkim aktivnostima, podrazumevajući tu i njihovo finansiranje; 2) da
izjave da su nezakonite i da zabrane organizacije i aktivnosti organizovane propagande
i svaku drugu vrstu propagandnih aktivnosti koji podstiču na rasnu diskriminaciju i
koji je pomažu, kao i da izjave da je učešće u ovim organizacijama ili u njihovim
aktivnostima kažnjivo delo; 3) da ne dozvole javnim vlastima niti javnim nacionalnim
ili lokalnim ustanovama da podstiču na rasnu diskriminaciju ili da je pomažu. U
sklopu pozitivnih antidiskriminaciskih mera, države članice moraju putem sudova i
drugih državnih institucija osigurati odštetu osobama koje su oštećene rasnom
120
diskriminacijom (član 6.), dok obrazovne, informativne i kulturne institucije trebaju

poduzeti mere za borbu protiv predrasuda i promovisati razumievanje, toleranciju i
prijateljstvo među narodima i rasnim i etničkim grupama (član 7.). Ove su mere
detaljno razrađene u UNESCO-voj Deklaraciji o rasi i rasnim predrasudama iz 1978.
godine.
5) Osim ovim dokumentima, koji imaju obavezujuću pravnu snagu za države koje
su ih ratifikovale, pa i za Srbiju, postoje i drugi dokumenti UN različite pravne snage koji
se odnose na sprečavanje diskriminacije, kao na primer Konvencija o ukidanju svih
oblika diskriminacije žena, Deklaracija o pravima osoba koje pripadaju nacionalnim
ili etničkim, verskim i jezičnim manjinama, Deklaracija o ukidanju svih oblika
netolerancije i diskriminacije na temelju religije ili vere, Principi UN o starijim licima,
Deklaracija o pravima mentalno zaostalih osoba, Deklaracija o pravima invalida,
Konvencija o statusu izbeglica i dr.

ZABRANU DISKRIMINACIJE I GOVOR MRŽNJE
SAVET EVROPE
1) Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda usvojena u

Rimu 1950. godine, osnvni je dokument Saveta Evrope kojim se zabranjuje
diskriminacija. Konkretno, član 14. Evropske konvencije predviđa da se ...“uživanje
prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo
kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko i drugo
mišljenje, nacionalno ili socijalno poreko, veza s nekom nacionalnom manjinom,
imovno stanje ili drugi status. Protokolom 12. Evropske konvencije usvojenim 2000.
godine, članice su dodatno potvrdile potrebu “sveopšte zabrane diskriminacije”, a
naročito od strane organa javnih vlasti. Srbija je 2004. godine, ratifikovala Evropsku
konvenciju i Protokol i oni su postali sastavni deo sadašnjeg unutrašnjeg pravnog
porekta Republike Srbije.
2) Na samitu šefova država i vlada država članica Saveta Evrope, koji je održan
u Beču oktobra 1993. godine, izražena je zabrinutost zbog ponovnog oživljavanja
rasizma, ksenofobije i antisemitizma, razvoja klime netolerancije, porasta nasilja,
naročito protiv migranata i osoba imigracionog porela, kao i razvoja novih vidova
ksenofobije u obliku agresivnog nacionalizma i etnocentrizma. Šefovi država smatrali
su da te manifestacije ugrožavaju demokratsko društvo i njegove osnovne vredosti,
te je na Bečkom samitu usvojen i Plan akcije za borbu protiv rasizma, ksenofobije,
antisemitizma i netolerancije. Jedan od sektora na koji se ovaj Plan odnosio je i sektor
medija. U članu 5 Plana, od medija se zahateva da verno i odgovorno izveštavaju i
komentrišu o aktima rasizma i netolerancije, kao i da nastave da razvijaju
profesionalne i etičke kodekse koje odražavaju ove zahteve. Već u decembru 2004.
godine u Pragu, na IV evropskoj ministarskoj konferenciji o politici MAS-MEDIJA
OSUĐENI SU svi oblici izražavanja koji raspiruju rasnu mržnju, ksenofobiju,
121
antisemitizam i sve oblike netolerancije, jer oni potkopavaju demokratsku sigurnost,

kulturnu povezanost i pluralizam.
8.3.2. Preporuka R (97) 20 o govoru mržnje i Preporuka R (97) 21 o medijima i

promovisanju kulture tolerancije Komiteta ministara Saveta Evrope
3) Preporuka R (97) 20 državama članicama o govoru mržnje definiše govor

mržnje kao svaki oblik izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu
mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili ostale oblike mržnje zasnovane na netoleranciji,
uključujući tu i netolerantnost izraženu u formi agresivnog nacionalizma i
etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstava protiv manjina, migranata i osoba sa
imigrantskim poreklom. Preporuka naročito nalaže da vlade država članica treba da
uspostave i održavaju celovit pravni okvir koji se sastoji od građanskih, krivičnih i
upravnih pravnih odredbama o govoru mržnje, koji omogućuju državnim i sudskim
vlastima da u svim slučajevima usklade poštovanje slobode s poštovanjem ljudskog
dostojanstva i zaštite ugleda prava drugih. U tom cilju, vlade država članica treba da
razmotre načine i sredstva kako bi:... na listu mogućih krivičnih sankcija za govor
mržnje dodale i nalog za obavljanje društveno korisnog rada; povećale mogućnost za
borbu protiv govora mrženje kroz građansko pravo dozvoljavajući zainteresnovanim
nevladinim organizacijama da podnose građanske tužbem omogućavajući odštetu
žrtvama govora mržnje i omogućavajući sudske odluke koje žrtvama daju pravo na
odgovor ili nalažu ispravke. (NAČELO 2). Preporuka nalaže da vlade države članica kao
i organi uprave na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, ali i državni službenici,
imaju posebnu odgovornost da se naročito u medijima uzdrže od izjava koje mogu da se
shvate kao govor mržnje ili kao govor koji bi mogao da proizvede efeke opravdavanja,
širenja ili podsticanja rasne mržnje, ksenofobije i ostalih oblika diskriminacije
zasnovane na netolernciji (NAČELO 1).
4) Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope R (97) 21 o medijima i

promovisanju kulture tolerancije predviđa da problem netolerancije zahteva razmatranje
kako u javnosti, tako i unutar medijskih kuća. Iskustvo profesionalnih medijskih krugova
pokazuje da bi bilo korisno da medijske kuće razmisle o: izveštavanju zasnovanom na
činjenicama i istinitim podacima o rasizmu i netoleranciji; opreznom izveštavaju kada
je reč o napetosti među zajednicama; izbegavaju pogrdne stereotipe opisivanja
pripadnika kulturnih, etničkih ili verskih zajednica u svojim publikacijama i
programima; skreću pažnju javnom mnjenju na zla netolerancije; osporavaju
pretpostavke koje su sadržane u netolerantnim primedbama sagovornika prilikom
intervjua, izveštajima, diskusionim programima i dr.
8.3.4. Preporuke i smernice Evropske komisije protiv

rasizma i netolerancije (ECRI)
Evropska komisija za borbu protiv rasizma i netolerancije Saveta Evrope

osnovana je 22. marta 1994. godine, s ciljem suzbijanja rasizma, ksenofobije,
antisemitizma i netolerancije koji ugrožavaju ljudska prava i demokratske vrednosti u
Evropi. Analizirajući stanje u državama članicama Saveta Evrope, ECRI donosi
122
preporuke kojima je cilj revizija zakonodavstva članica, te njihove politike i drugih mera
za borbu protiv rasizma. Osim analize stanja u državama članicama putem periodičnih
izvještaja koje su države dužne podneti ECRI-ju, ova organizacija donosi opšte preporuke
koje se odnose na različite pojave rasizma i primere netolerancije, kao što su opšte
preporuke o diskriminaciji Roma i Muslimana, širenju rasističkih sadržaja putem
Interneta, saveti za zakonodavna tela država članica, preporuka o "govoru mržnje" o kojoj
je već bilo reči, itd. Preporuke, naravno, nisu obavezujuće, ali se u državama članicama
ozbiljno razmatraju i uglavnom sprovode u delo.
Tako na primjer Opšta preporuka 2. savetuje članicama da uspostave

specijalizovana tela za borbu protiv rasizma i diskriminacije na državnom nivou. Takva
tela za sada imaju Belgija, Danska, Finska, Mađarska, Holandija, Norveška, Švedska,
Švajcarska i Velika Britanija. Ta tela su parlamentarni odbori, vladini uredi,
ombudsmani, komisije, parlamentarni poverenici, koji se na državnom nivou bave
monitoringom i sprečavanjem diskriminacije, pomaganjem žrtvama diskriminacije,
nadgledanjem sprovođenja nacionalnih zakona, te borbom protiv predrasuda putem
edukativnih mera i medija (ECRI: Good Practices: Specialized bodies to combat racism,
xenophobia, antisemitism and intolerance at national level, Strasbourg, April 1999).
Takođe preporuka 7. iz decembra 2002. o nacionalnom zakonodavstvu za borbu

protiv rasizma i diskriminacije daje smernice državama članicama koje uopšte nemaju, ili
imaju manjkave zakone za borbu protiv rasizma. Daju se definicije rasizma, direktne i
indirektne diskriminacije, te predloge promena ustava, građanskog i upravnog prava i
krivičnog zakona. Kao najvažnije odredbe krivičnog zakona preporuka spominje:
zabranu javnog pozivanja na mržnju, nasilje i diskriminaciju, te pretnje; javno
podržavanje ideologija o superiornosti, odnosno inferiornosti na osnovu rase, jezika,
boje kože, religije, nacionalnosti ili etničkog porekla; javno negiranje, omalovažavanje,
opravdavanje genocida, zločina protiv čovečnosti, te ratnih zločina; javno
distribuiranje svih vrsta rasističkog materijala; rasističke grupe, te rasnu
diskriminaciju prilikom obavljanja javne dužnosti ili na poslu (ECRI General Policy
Recommendation No. 7 on national legislation to combat racism and racial
discrimination, Strasbourg, February 2003).
8.4. PRESUDE MEĐUNARODNIH SUDSKIH I DRUGIH INSTITUCIJA KOJE

SE ODNOSE NA ZABRANU DISKRIMINACIJE I GOVOR MRŽNJE
8.4.1. Presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu

Jugoslaviju i Ruandu – Haški tribunal
Statutima ad hoc Međunarodnih krivičnih sudova za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i

Ruandu (MKSR), kao i Statutom stalnog Međunarodnog krivičnog suda (MKS) takođe
se predviđa zakonsko kažnjavanje podsticanja – uključujući i verbalnog, na neki od
zločina nad kojima sudovi imaju nadležnost. Tako se u članu 4. Statuta MKSJ-a
krivičnim delom smatra "direktno i javno poticanje na delo genocida", dok Statut MKS-
a individualnom kaznenom odgovornošću smatra svako "naređivanje, olakšavanje,
nagovaranje ili podsticanje na (takav) zločin koji se dogodio ili je bio planiran" (člana
123
25.). Članom 2. Statuta suda za Ruandu krivčnim delom smatra se i svako "direktno i
javno pozivanje na genocid". Vodeći se ovom odredbom ovaj sud je po prvi put nakon
suđenja za nacističke ratne zločine u Nirbergu osudio “govor mržnje” kao ratni zločin,
kada su dva radijska i jednog novinskog urednika osudili na doživotni zatvor jer su putem
svojih medija svakodnevno podsticali na genocid.
Novinar ruandske radio-stanice RTML – Ružiju, optužen je i osuđen pred MKSR

jer je gotovo svakodnevno preko radio-talasa ponavljao poziv: „Na posao“ – što je bio
signal za „Ubijajte Tutsije, kao i urednici najmoćnijih ruandskih medija RTML i časopisa
„Kangura“, Ngeze, Nahiman i Barajagviza, koji ne samo da su pozivali na genocid, već
su i izveštavli o kretanju izbeglica kako bi njihovi dželati mogli lakše da ih pronađu i
izmasakriraju. Za isti zločin osuđen je i bivši premijer Ruande Kambanda, koji je priznao
krivicu da je svojim govorima kao na primer rečenicom: „Odbijate li da date svoju krv za
svoju zemlju, popiće je psi“.
Najnovija presuda doneta u slučaju Bikindi, pevača čiji tekstovi neodoljivo

podsećaju na one hrvatskog pevača Tompsona, koji je (doduše još nepravnosnažno)
osuđen na 12 godina zatvora.
8.4.2. Presude Evropskog suda za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu također može, na osnovu zabrane

diskriminacije sadržanoj u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnvonih
sloboda procesuirati "govor mržnje" kao oblik rasne diskriminacije, a Evropski sud za
ljudska prava u više navrata je utvrdio da je širenjem rasne diskriminacije i govora
mržnje putem medija ali i drugih sredstava komunikacije došlo do kršenja i zloupotrebe
slobode izražavanja. Takvi su na primer bile presude u slučajevima Kuhnen & Germany
1998, Slučaj D.I & Germany 1996.
8.4.2.1 Kuhnen & Germany (1998)
Podnosilac predstavke nekadašnjoj Komisiji za ljudska prava, bio je devedesetih

godina na čelu organizacije koja je imala za cilj da na političku secenu vrati
Nacionalsocijalističku partiju koja je bila zabranjena u Nemačkoj. Gospodin Kuhnen
distriburiao je poblikacije putem kojih se podsticala borba za socijalističku i nezavisnu
veliku nemačku. Pisao je da je njegova organizacija za „nemačko jedinstvo, socijalnu
pravdu, rasni ponos, zajednicu ljudi i drugarstvo“, a protiv „kapitalizma, komunizma,
cionizma, otuđenja Nemaca usled prisustva masa stranih radnika, uništvanja životne
sredine. Takođe je pisao: „Svako ko služi ovom cilju može da deluje protiv svakog ko ga
opstruira. Borićemo se i na kraju eliminisati“.
Nemački sudovi osudili su gospodina Kuhnena na kaznu zatvora. Krivični zakon

Nemačke zabranjuje širenje propagande neustavnim organizacijama u slučaju kada je
takva propaganda uperena protiv osnovnog poretka demokratije, slobode i razumevanja
svih ljudi.
124
Komisija za ljudska prava konstatovala je da je podnosilac predstavke zagovarao

nacionalsocijalizam za ciljem ugružavanja osnovnog poretka slobode i demokratije, te da
je njegovo govor u suprotnosti s jednom od osnvonih vrednosti iznetih u preambuli
Konvencije: osnovne slobode navedene u Konvecije „najbolje čuva… delotvorna
politička demokratija“. Osim toga, Komisija je ustanovila da govor podnosioca
predstavke sadrži elemente rasne i verske diskriminacije. Prema tome, Komisija je
smatrala da podnosilac predstavke nastoji da iskoristi slobodu izražavaja za afirmaciju
ponašanja koje je suprotno tekstu i duhuz Konvencije i članu 17 koji zabranjuje
zloupotrebu prava. Komisija je na kraju zaključila da je međanje u ostvarenje slobode
izražavanja podnosioca predstavke bilo „neophodno u demokratskom društvu“ i odbacilo
je predstavku.
8.4.2.2. Slučaj D.I & Germany 1996
Podnosilac predstavke D.I. po profesiji istoričar, negirao je postojanje gasnih

komora u Aušvicu, izjavljujući da su to bili falsifikati napravljeni u pravim danima posle
rata, te da su nemački poreski obveznici za njih platili oko 16 milijardi nemačkih maraka.
Podnosioca predstavke domaći sudovi su za ovu izjavu novčano kaznili. Pred Komisijom,
država je kao opravdanje za ovu kaznu iznela interese zaštite nacionalne bezbednosti i
teritorijalnog integriteta, ugled i prava drugih i sprečavanje nereda i kriminala.
Primenjujući princip srazmernosti (neophodnosti u demokratskom društvu)

Komisija predstavku odbacila pri čemu je iznela stav:
“Javni interesi da se spreče kriminal i nered u nemačkom stanovništvu zbog

uvredljivog ponašanja prema Jevrejima i sličnih prekršaja i zahteva da se zaštite njihov
ugled i prava odnose prevagu u demokratskom društvu nad slobodom podnosioca
predstavke da distribuira publikacije kojima se negira postojanje metode ubijanja Jevreja
puštanjem gasa pod nacističkim režimom.”
Do sličnog zaključka Komisija za ljudska prava došla je i u predmetu Honskin &

Austria (1995) u kome je podnosilac predstavke, takođe negirao postojanje holokausta i
podstrekivao rasnu mržnju.
Evropski sud je takođe, ukazao (što je Savet Evrope konstatovao i kroz ranije
pomenutu Preporuku), da svi, a naročito novinari i mediji imaju posebne dužnosti i
odgovornosti u situaciji ratova i sukoba. U slučaju Sener & Turske Evropski sud je
naglasio da “dužnosti i odgovornosti profesionalaca zaposlenih u medijima dobijaju
poseban značaj u situacijama sukoba i napetosti.”
8.4.3. Konstatacije Komiteta za ljudska prava UN – Slučaj Robert

Forison & Francuske
Komitet za ljudska prava UN, je takođe u više slučajeva, na osnovu zabrane

diskriminacije sadržane u Paktu o građanskim i političkim pravima (1966) je konstatovao
125
da je širenjem rasne diskriminacije i govora mržnje došlo do kršenja i zloupotrebe člana

19 – slobode mišljenja i izražavanja.
Jedan od ključnih slučaja koji bi se odnosio na zabranu diskriminacije i govor

mržnje a koji je raspravljao Komitet za ljudska prava UN je slučaj Robert Forison &
Francuske. Podnosilac predstavke, bivši profesor književnosti, osuđen je za osporavanje
istorijske istine o zločinima protiv čovečnosti koji su počinili nacisti. Forison je, svestan
istorijskog značenja holokausta, istrađivao dokaze o metodima ubijanja, naročito trovanja
gasom u nacističkoj Nemačkoj, i zastupao je sumnju da su postojale gasne komore sa
ciljem istrebljenja u Aušvicu i drugim nacističkim logorima. Njegova uverenja
opovrgnuta su u brojnim akadmeskim časopisima i ismevana u dnevnoj štampi, naročito
u Francuskoj.
Francuska skupština je 13. 07.1990. godine, usvojila tzv. Zakon “Gejso”, kojim je
došlo do izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju, dodavanjem člana 24 bis. Tim
članom uvedeno je krivično delo osporavanja postojanja kategorije zločina protiv
čovečnosti definisane Londoskim sporazumom od 8. avgusta 1945. godine, na osnovu
kojeg je Nirberški sud 1945/1946. godine, izricao presude nacističkim vođama.
Po usvajanju Zakona Gejso, Forisona je intervjuisao francuski mesečnik Šok

meseca, a članak je objavljen u septembru 1990. godine. Forison je u intervjuu ponovio
svoje lično uverenje da u nacističkim koncentracionim logorima nisu postojale gasne
komore za ubijanje Jevreja. Udruženja bivših pripadnika francuskog Pokreta otpora,
podnelo je tužbu protiv Forsina i Patrisa Boazoa, urednika ovog časopisa, koji su kasnije i
proglašeni krivim za krivično delo “negiranja zločina protiv čovečnosti” i osudio ih na
novčane kazne i plaćanje sudskih troškova od preko 300.000 francuskih franaka.
Apelacioni sud je zatim potvrdilo ovu presudu, Forison je zatim podneo predstavku
Komitetu za ljudska prava UN, tvrdeći da mu je sudskom presudom ograničeno njegovo
pravo na slobodu izražavanja i akademsku slobodu uopšte, smatrajući da je zakon
usmeren lično protiv njega.
Za Francuski sud bile su relevantne dve izjave u intervjuu: “imam odlične razloge
da ne verujem u politiku istrebljenja Jevreja ili u magične gasne komore… Želeo bih da
100% francuskih građana shvata da mit o gasnim komorama predstavlja nečasnu
izmišljotinu”. Presuda francuskog suda nije zadirala u njegovo pravo da ima i izražava
neko mišljenje uopšte, već ga je sud osudio zbog povrede prava i ugleda drugih lica.
Forison je, međutim, smatrao da Sud nije imao dokaze da njegovi tekstovi i teze
predstavljaju “suptilni oblik savremenog antisemitizma”, kako je francuski Sud utvrdio.
Komitet za ljudska prava je u svojoj konstataciji povodom ovog slučaja, utvrdio je

da je ograničenje slobode izražavanja u ovom slučaju bilo neophodno, te da je francuski
Sud bio u pravu. Komitet je primio k znanju argument države ugovornice da je uvođenje
Zakona Gejsko imalo za cilj da doprinese borbi protiv rasizma i antisemitizma, kao i
izjavu tadašnjeg francuskog Ministra pravde koji je okarakterisao poricanje postojanja
Holokausta kao osnovno sredstvo antisemitizma. U odsustvu materijala koji bi sadržao
ijedan argument kojim bi se dovela u sumnju osnovanost stava države ugovornice o
126
neophodnosti ovog ograničenje, Komitet je konstatovao da je ograničenje slobode

izražavanja g. Forisnona bilo neuphodno i u skladu sa članom 19. st. 3. Pakta o
građanskim i političkim pravima, čime je i potvrdio presudu francuskog Suda.
8.5. UPOREDNO ZAKONODAVSTVO U EVROPI
U razvijenim evropskim državama mere koje su usvojene u Svetu Evrope

sprovode se na nacionalnom nivou.
1) NEMAČKA. Nemački krivični zakon sadrži veoma precizne odredbe protiv

govora mržnje pa je tako kažnjivo svaka distribucija propagandonog materijala
"neustavnih" organizacija kao što su neonacističke stranke, upotreba simbola takvih
organizacija, pozivanje na mržnju i nasilje protiv odredjenih grupa, te odobravanje,
negiranje ili umanjivanje genocida, skrnavljene uspomena na mrtve. Važno je naglasiti
da u Nemačkoj postoji i stalna telefonska linija na koju građani mogu prijaviti napade
neonacističkih grupa, te stalni nadzor nad Internet stranicama sa rasističkim sadržajem.
(European Commission against Racism and Intolerance, Second Report on Germany,
Strasbourg, 3 July 2001).
2) VELIKA BRITANIJA. U Velikoj Britaniji postoji niz zakona kojima se

reguliše i govor mržnje i rasizam. Public Order Act (Zakon o javnom redu) zabranjuje
verbalno i svako drugo nasilje, štampanje i distribuciju materijala koje podstiče na
rasnu mržnju. Ovo se odnosi i na muziku i na film. Race Relations Act (Zakon o rasnim
odnosima) zabranjuje i "svesno ili nesvesno davanje rasističkih izjava kojima se
opravdava diskriminacija", dok Football Offences Act (Zakon o nogometnim
prekršajima) zabranjuje rasističko navijanje (European Commission against Racism and
Intolerance: Legal Measures to Combat Racism and Intolerance in the Member States of
the Council of Europe, Strasbourg, 2002).
3) ITALIJA. U Italiji je Ustavom zabranjena fašistička stranka, a u nekoliko

zakona koji se odnose na ovu blast zabranjeno je širenje ideja koje se zasnivaju na rasnoj
mržnji i superiornosti, i pozivanju na rasnu pripadnost. Etničko i drugo nasilje ili
provokaciju, grupe ili organizacije sa takvim ciljevima, upotreba njihovih simbola na
sportskim manifestacijama, kao i opravdavanje fašizma i genocida. (European
Commission against Racism and Intolerance: Legal Measures to Combat Racism and
Intolerance in the Member States of the Council of Europe, Strasbourg, 2002). S obzirom
da i pored ovih zabrana neke stranke koriste rasističke poruke u javnoj komunikaciji
ECRI je preporučio da se uvedu i neke ad hoc mere kojima bi se sprečila upotreba govoea
mržnje. (ECRI: Second Report on Italy, Strasbourg, 23 April 2002).
4) FRANCUSKA. U Francuskoj su kažnjivi diskriminacija, mržnja i nasilje na

osnovu porekla, pravdanje zločina protiv čovečnosti izvršenih u Drugom svetskom ratu
od strane sila Osovine, nošenje uniformi i amblema koji podsećaju na ličnosti
odgovorne za zločine protiv čovečnosti. Francuska koja propisuje najstrožije mere protiv
govora mržnje predviđa čak i zabranu nejavnih podsticanja na diskriminaciju, mržnju ili
rasno nasilje. (European Commission against Racism and Intolerance: Legal Measures
127
to Combat Racism and Intolerance in the Member States of the Council of Europe,
Strasbourg, 2002). Takođe, francuski Zakon o javnom informisanju (poznatijim kao
Zakon “Gejso” iz 1990. godine, došlo do izmena i dopuna Zakona o javnom
informisanju, dodavanjem člana 24 bis. Tim članom uvedeno je krivično delo
osporavanja postojanja kategorije zločina protiv čovečnosti definisane Londoskim
sporazumom od 8. avgusta 1945. godine.
5) HRVATSKA. Najznačajniji pomak u vezi sa zabranom diskriminacije učijen

je 2006. godine, kada je izmenama hrvatrskog Krivičnog zakona uveden zločin iz mržnje
kao krivično delo. Zločin mržnje je kvalifikovani oblik krivičnog dela počinjeno iz
mržnje zbog pripadnosti određenoj rasi, zbog boje kože, pola, seksualne orijentacije,
jezika, vere, političkog ili drugog uverenja, naciopnalnog ili socijalnog porekla,
imovinskog statusa, rođenja, obrazovanja, društvenog položaja, životog doba,
zdravstvenog statusa ili drugih osobina.
8.6. PRESUDE SUDOVA U POJEDINIM EVROPSKIM ZEMLJAMA
Evo i nekoliko karakterističnih presuda, koji su u ovoj oblasti doneli relevantni

sudovi u Francuskoj, Nemačkoj i Grčkoj.
8.6.1. Presuda francuskog Suda protiv

Žan-Mari Le Pena
Francuski sud je sličnu odluku doneo i u slučaju francuskog ultradesničara Žan-

Mari le Pena koji je osuđen u februaru 2007. godine na uslovnu kaznu od tri meseca
zatvora zbog izjave da nacistička okupacija Francuske "nije bila naročito nehumana".
Le Pen proglašen je krivim za poricanje zločina protiv humanosti i saučesništvo u

osporavanju ratnih zločina na osnovu komentara koje je izrekao u intervjuu za jedan
ultradesničarski magazin 2005. godine. Lider Nacionalnog fronta kažnjen je i novčano sa
10.000 evra.
Le Pen je izjavio magazinu „Rivalor“ da "nemačka okupacija u Francuskoj nije

bila naročito nehumana, iako se dogodilo mnogo ekscesa, što je neizbežno u zemlji
površine 550.000 kvadratnih kilometara". On je dodao da „ne bi bilo potrebe za
osnivanjem koncentracionih logora za političke deportacije da su Nemci, u skladu sa
opštim uverenjem, izvršili masovna pogubljenja širom zemlje“.
Sud je utvrdio da je Le Pen "pokušao da dovede u sumnju ono što su nacisti

počinili na teritoriji Francuske, kao što su deportacija Jevreja i progon pripadnika otpora,
što su bili zločini protiv humanosti". Ultradesničarski lider Le Pen izjavio je 2005. godine
da se "apsolutno ne kaje" zbog ovih izjava i da je postao žrtva "progona" nakon što su ga
jednoglasno osudili francuski političari i organizacije za zaštitu ljudskih prava.
128
8.6.2. Presuda grčkog Suda protiv

Kostasa Plevirisa
Grčki istoričar i ekstremni desničar Kostas Plevris osuđen je u decembru 2007.

godine na 14 meseci zatvora zbog izazivanja rasne mržnje i tvrdnji u svojoj novoj knjizi
da se holokaust nije dogodio.
Plevris je uložio žalbu na presudu i nije odveden u pritvor.

Dva člana tročlanog sudskog veća proglasila su Plevrisa krivim zbog pozivanja na nasilje
i izazivanja rasne mržnje. Sud je oslobodio optužbi izdavača, kao i urednika i novinara
desničarskog časopisa u kojem su objavljeni delovi Plevrisove knjige. Jevrejska
zajednica u Grčkoj smatra da je nova Plevrisova knjiga “Jevreji: Cela istina” uticala na
porast broja napada na jevrejske spomenike u zemlji. Plevris se na sudu žalio da mu je
uskraćena sloboda govora.U Drugom svetskom ratu, kako se procenjuje, nacisti su ubili
oko 60.000 grčkih Jevreja.
8.7. ZLOČIN MRŽNJE I IDEOLOŠKI, POLITIČKI I KRITIČKI STAV
8.7.1. Zločin mržnje
Iz navedenih međunarodnih dokumenata ali i uporednog prava, pojma govora

mržnje, može se izveti zaključak šta je to ZLOČIN IZ MRŽNJE odnosno šta je suština
ovog KRIVIČNOG DELA. ZLOČIN IZ MRŽNJE se najčešće određuje kao svako
krivično delo izvršeno iz mržnje prema nekom licu ili grupi lica zbog njegove rase, boje
kože, pola, polne orijentacije, jezika, vere, političkog ili drugog uverenja, nacionalnog
ili socijalnog porekla, imovine, rođenja, obrazovanja, društvenog položaja, godina,
zdravstvenog statusa ili drugih osobina.
Prema tome, glavna karakteristika zločina iz mržnje je MOTIV da se neko

krivično delo IZVRŠI IZ MRŽNJE zbog određenih svojstava žrtve. U mnogim zemljama,
primećeno je da se retko kažnjavaju različiti oblici nasilničkog ponašanja MOTIVISANA
SVOJSTVOM odnosno PRIPADNOŠĆU ODREĐENOJ GRUPI nekog lica. Zato se
zločin iz mržnje smatra KVALIFIKOVANIM ELEMENTOM svih ZLOČINA.Ono se
prvenstveno manifestuje kroz nanošenje fizičkih i psihičkih bolova i patnji određenog lica
usled pripadnosti određenoj ranjivoj grupi, izazivanje i nasilje prema određenom licu ili
grupi (tuče, ranjavanja, pretnje, ubistva prema pojedincima članovima ugrožene i ranjive
grupe usled njihovog ličnog svojstva); izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i
netrpeljivosti; dovodi do genocida i ratnih zločina i sl) a koji su MOTIVISANA mržnjom
prema ličnom svojstvu pripadnika određene grupe. U tom smislu, međunarodni
dokumenti koji se odnose na govor mržnje, u sebi sublimiraju i ZLOČIN IZ MRŽNJE.
ZLOČIN IZ MRŽNJE je zločin čija je motivacija vezana za svojstvo određenog lica
odnosno grupe, do koje može da dođe i kao posledica GOVORA MRŽNJE. U tom
smislu, govor mržnje i zločin iz mržnje najčešće su neraskidivo povezani i između njih
postoji uzročno-posledična veza.
129
8.7.2. Ideološki, politički i kritički stav
Govor mržnje često se meša sa ideološkim i političkim stavom ili mišljenjem.

Zato se često ideološki ili politički stav proglašava govorom mržnje i kada on to zaista
nije. Ideološki i politički različit stav u demokratskom društvu je jedan od osnovnih
postulata demokratije pod uslovom da taj stav ne podrazumeva diskriminaciju i
pozivanje na nasilje zbog odredjenig svojstava ličnosti ili pripadnosti grupi. Pojedini
ideološki stavovi, naročito oni koje možemo nazvati konzervatrivnim ČESTO NISU
govor mržnje. Rasprave u kojima su zastupljeni ideološki stavovi u vezi sa ukidanjem
prava na abortus ili pravima lica pripadnika određene nacionalne ili etničke manjine ili
pripadnika određenog pola ili određene seksualne orjentacije su sasvim legitimna u
demokratskom društvu ali SAMO POD USLOVOM da se njime NE PODSTIČE
mržnja, netolerancija, agresivni nacionalizam ili etnocentrizam, ne glorifikuju zločini
ili superiornost rase ili nacije, ili negiraju ratni zločini, genocid ili uspomena na lica
koja su izgubila živote u takvim događajima.
Razlog za to je što ideologija zasnovana pozivanju na mržnju, nasilje ili

diskriminaciju kao i pretnje; ideologije o superiornosti, odnosno inferiornosti na osnovu
rase, jezika, boje kože, religije, nacionalnosti ili etničkog porekla; ideologije zasnovane
na javnom negiranju, omalovažavanju, opravdavanju genocida, zločina protiv čovečnosti
i ratnih zločina ili čiji je cilj javno distribuiranje svih vrsta rasističkog materijala i
stvaranje rasističkih grupa NE PREDSTAVLJAJU POSTULATDEMOKRATSKOG
DRUŠTVA te se u tom smislu svaka država mora ustanoviti delotvoran pravni okvir
kako bi takve ideologije BILE ZABRANJENE.
Slično se može zaključiti i za POLITIČKI STAV. Ma koliko političke kampanje,

stavovi ili mišljenja mogu biti prljavi i zasnovani na uvredljivim rečima, one najčešnje, u
demokratskom društvu spadaju u krug legitimnih rasprava osim u slučaju kada se njima
NE UGROŽAVAJU OSNOVNI POSTULATI DEMOKRATSKOG DRUTŠVA, kao
na primer zabrana diskriminacije, rasizma ili ksenogibije; glorifikovanja genocida ili
zločina; superiorornosti ili inferiornosti usled pripadnosti određenoj rasi, religiji,
nacionalnosti ili etničkoj pripadnosti i dr.
Kada je reč o KRITIČKOM STAVU PREMA VLASTI KAO I POLITIČKIM

PARTIJAMA I JAVNIM LIČNOSTIMA, i on je dozvoljen ukoliko u njemu nema
prepoznatljivog motiva za govor mržnje.
Osnovi problemi kod prepoznavanja govora mržnje u Srbiji kao opasnog

fenomena u podstrkeivanju i širenju diskriminacije i nasilja je opasnost od zadiranja u
slobodu izržavanja kao osnovnog ljudskog prava. Zato je, da ponovimo pre svakog
upuštanja u ovu problematiku potrebnu naglasiti da pod govor mržnje ne treba svrstavati:
130
1) ideološki i politički različit stav (pod uslovom da taj stav ne podrazumeva

diskriminaciju i pozivanje na nasilje zbog odredjenig svojstava ličnosti ili pripadnosti
grupi)
2) klevetu i uvredu, koja nema kao motiv diskriminaciju ili poziv na nasilje protiv
neke od zaštićenih grupa
3) kritički stav prema vlasti, političkim partijama, javnim ličnostima i sl. koji
takodje nema prepoznatljiv motiv kojim karakteriše za govor mržnje (namera da se
podstiče na nasilje i diskriminacija)
U svakom slučaju i pored velikog obilja pravnih propisa kojima sa direktno ili
indikrektno definišu elementi govora mržnje u Srbiji, u ovoj oblasti je neophodno
uskladjivanje zakona sa međunarodnim dokumentima u ovoj oblasti. Ovde je posebno
značajno pitanje na koji način i kako regulisti negiranje genocida i zločina, falsifikovanje
činjenica radi pravdanja, pa čak i glorifikovanja zločina kao govora mržnje jer ta odredba,
za razliku od većine evropskih zemalja ne postoji u našem zakonodavstvu.
Osim toga, veliki broj javnih iskaza u Srbiji koji su postali svakodnevni i
uobičajeni, predstavljaju po svim parametrima iskaze koji u sebi sadrže govor mržnje.
Ovde posebnu teškoću predstavlja činjenica da bi kvalifikovanje prepoznatljivog i
uobičajenog diskursa kao govora mržnje predstavljalo novi bumerang protiv NVO koje se
bave ljudskim pravima i koje su ionako predstavljene u javnosti kao ekstremističke
organizacije, te bi zalaganje kvalifikovanje opšteprihvaćenog govora kao govora mržnje
izazvalo novo optuživanje NVO da su protiv slobode izražavanja i prava na različit stav.
U ovakvim situacijama je potrebno da se tumačenjem socijalnog i političkog konteksta
objašanjava šta je odredjeni govor prouzrokovao i šta može da prouzrokuje i da se u
najvećoj mogućoj meri izbegavaju kvalifikacije.
Osnovni problem koji kritičari ističu protiv govora mržnje je da govor mržnje u
osnovi ograničava slobodu izražavanja te da je u tom smislu veoma opasno koristiti ga,
jer ni najteži govor mržnje ne može da načini takvu štretu kakvu može da proizvede
cenzura i ograničavanje slobode izražavanja. U tom smislu postoje dva pristupa
rešavanju govora mržnje:
1) represivno, što znači uvodjnje zakonskih odredbi koje zabrannuju govor
mržnje i kažnjavanje izvršilaca (bilo administrativnim zabranama, bilo krivičnim, bilo
prekršajnim sankcijama, odnosno naknadama štete u gradjanskoj parnici)
2) promena vrednosnog sistema uz pomoć jedne šire prosvetiteljske aktivnosti
pre scga političke elite kako bi se suzbile svi oblici predrasuda i stereotipa koje dovode
do govora mržnje tako što bi te pojave postale društveno neprihvatljive i marginalne,
odnosno ekcesi a ne svakodnevni oblik komuniciranja.
Naravno da se u društvu i državi koja se nije jasno odredila u odnosu na svoju

prošlost i u kojoj se žrtve proglašavaju za dželate i obrnuto, gde je došlo do kidnapovanja
ljudskih prava i mehanizama borbe za demokratiju i slobodu u cilju promovisanja
upravo onih pojava koje su uzrok jedne vrednosne kontaminacije, ratnih zločina i
kriminalizacije društva, nemoguće očekivati da će ista politička elita bilo šta učiniti na
131
prosvetiteljstvu u smislu marginalizacije predrasuda i streotitpa koje dovode do govora

mržnje kad ih ona sama i stvara i glorifikuje (najsvežiji slučaj Filaret). Ipak, rešenje
postoji a ono se sastoji u permanentnom pritisku na državne organe da se prihvate
vrednosti koje su definisane u brojnim medjunarodnim dokumentima koje je i ova država
ratifikovala i da se pitanje suzbijanje govora mržnje i diskriminacije izmesti sa terena koji
se ovde još uvek naziva pravo na stav. Naime, represivnim merama koje je država dužna
da usvoji izbeći će se, toliko omiljena tema u srpskim TV i radijskim pričaonicama npr.
zašto fašisti ne mogu da propagiraju svoju ideologiju, a na primer politički korektni
mogu (omiljena dilema u kultnom Utisku nedelje). Primeri Nemačke, Velike Britanije i
Francuske jasno pokazuju kako visoko razvijene demokratske zemlje nemaju strah da
društveno neprihvatljive ideologije koje su dovele do velikih štetnih posledica zabrane
bez straha da će biti proglašeni za antidemokrate.
Ukratko, i po Paktu o građanskim i političkim pravima i po Evropskoj konvenciji

za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izražavanja trpi ograničenja kao i kazne
ukoliko su ona propisana zakonom i nužne u demokratskom društvu, u interesu
nacionalne bezbednosti, teritorijalne celovitosti ili javne sigurnosti, za sprečavanje
nereda ili kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala, za zaštitu ugleda ili prava drugih.
U opštim komentarima Odbora UN za ljudska prava koji se odnose na

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, dodatno se pojašnjava da "
pravo na slobodu izražavanja nosi sa sobom posebne dužnosti i odgovornosti, te su
zbog toga dozvoljene određene restrikcije tog prava koje se odnose na interese drugih
lica ili društva u celini (General comment 10., 29/06/83.). U komentaru koji govori o
slobodi izražavanja i religije, naglašava se da "u skladu sa članom 20., nijedna
manifestacija religije ili vere ne može postati propaganda za rat ili zagovaranje
nacionalne, rasne ili verske mržnje koja predstavlja podsticanje na diskriminaciju,
neprijateljstvo i nasilje" pa su "države članice obavezne doneti zakone kojima se
zabranjuju takva dela" (General comment 22., 30/07/93.).
Iako je jasno da “govor mržnje” mora da bude regulisan zakonom jer promoviše
diskriminaciju, ugrožava dostojanstvo pre svega ugroženih grupa, ugrožava ljudska
prava, otvoreno ili prikriveno podstiče nasilje, ugrožava bezbednost i demokratiju, stalna
dilema kako represivnim merama suzbijati govor mržnje a ne ugrožavati fundamentalno
ljudsko pravo na slobodu izražavanja i dalje ostaje. Ona se najbolje može razrešiti
definisanjem društveno neprihavtljivih javnih iskaza kao što je zabrana veličanja
zločina, negiranja genocida, taksativnim nabrajanjem grupa koje su žrtve propagande
i predsrasuda i sl. kako bi se u najvećoj mogučoj meri izbeglo paušalno i arbitrarno
presudjivanje, i ideološko nametanje sopstvenih stavova.
Uzvikavinje i nošenje parola na utakmicama i javnim predstavama „Nož žica

Srebrenica“, grafiti sa slikom Ratka Mladića u uniformi, posteri, značke, podrške ratnim
zločinima, natpisi na zidovima „Smrt Šiptarima“, „Smrt pederima“ i sl. samo su
neminovna posledica nepostupanja vlasti po ratifikovanim medjunarodnim dokumentima,
nesprovodjenja sopstvenih zakona i Ustava, neuvažavanjem preporuka i rezolucija
merodavnih medjunarodnih organa i tela, a pre svega nepostojanja političke volje da se
132
uspostavi vrednosni sistem koji će značiti istinsku toleranciju i koji će biti protiv
diskriminacije i govora mržnje.
Uzgred, ono što je u Srbiji uobičajeno: izražavanje rasističkih i

diskriminatorskih stavova putem grafita, zidnih napisa, na fudbalskim utakmicama, u
patriotskom zanosu prilikom slavljenja sportskih uspeha srpkih sportista, na
priredbama, konvcenrtima, preko tv-a u evropskim zemljama je kažnjivo i zakonom ili
nekim drugim aktima zabranjeno. Iskustvo pokazuje da je od napisa, na zidu preko
verbalne agresije do otvorenog nasilja kratak put. Tako je neposredno pre pokušaja
ubistva novinara Dejana Anastasijevića i njegove porodice on bio gost u radio emisiji
povodom koje je bilo dosta agresivnih i pretećih reakcija.
Poseban problem je nametanje govora mržnje kao patriotizma od strane političkih

elita kao poželjnog i jedino prihvatljivog ponašanja i doživljaj govora mržnje od strane
običnog sveta kao vrhunskog čina patriotizma jer se putem njega brani sopstvena nacija
od drugih koji su po pravilu zli i loše nam misle. Ovo pretvaranje govora mržnje u
patriotizam najizraženiji je povodom rešavanja statusa Kosova kada se svi srpski porazi
prikazuju kao zavera neprijatlje Srba i srpstva i veoma agresivno onemogućava svaki
razgovor na temu uzroka i posledica, a svi koji na bilo koji drugi način osim nametnutoig
patriotskog promišljaju o situaciji se proglašavaju za izdajnike i postaju otvorena meta
nasilja. To se naročito odnosi na predstavnike NVO, manjinske stranke, Liberalno
demokratsku partiju, Ligu socijaldemokrata Vojvodine i pojedine nezavisne intelektualce.
Tako je u posledenje vreme vidljivo da u strahu od harange koja se sprovodi kroz
orkestrirane medije i razne centre uticaja, diskusija o rešenju statusa Kosova maltene
zamrla, jer postoji veliki strah od spontanih reakcija propagandom prethodno
kontaminiranog javnog mnjenja.
Takođe, još jedan problem koji je povezan sa širenjem govora mržnje je i

interent. Postoji nekoliko otvoreno pronacističkih sajtova koji bez ikakvih posledica
direktno pozivaju na ubistva i nasilje i koja se u Srbiji ne doživaljavaju dovoljno ozbiljno.
SMS poruke preko mobiulnih telefona su postale takođe ozbiljno sredstvo za širenje
gopvora mržnje i pretnje nasiljem.
I pored postojanja zakona u medijskoj sferi koji zabranjuju govor mržnje i

pdsticanje na nasilje i diskriminaciju, svakodnevno se i u štampanim i elektronskim
medijima koristi govor mržnje. Neke radio stanice stanice sa nacionalnom frekjfencijom
kao što je Fokus otvoreno pozivaju na nasilje, i u ime patriotizma na stub strama i liste
izdajnika srpstva i Srbije stavljaju uvek iste grupe ljudi i to upravo one koje se zalažu za
evropske vrednosti i liberalno demokratske ideje.
Najveću odogovornost za medijsko suzbijanje govora mržnje trebalo bi da

predstavljaju akti samoregulacije kao što su profesionalni i etički kodeksi. U tom slučaju
najznačajniju ulogu bi trebalo da odigra Nezavisno udruženja novinara Srbije kao
otrganizacija koja se doslčedno zalagala protiv nacinalizma, rata, za profesionalizam i
protiv propagande i u Miloševićevo vreme represije nad medijima i u vreme ratova. Oni
bi trebalo da budu promoteri pozitivnih mera protiv rasizma i netolerancije u medijima.
133
Jedna od publikacija Evropske komisije za borbu protiv rasizma i netolerancije govori

upravo o tim "dobrim praksama" evropskih medija u borbi protiv rasizma. Tamo su
opisane različite metode kojima novine, radio stanice, televizije, profesionalni sindikati i
udruženja promovišu toleranciju, te kritički pristupaju problemima rasizma i
netolerancije. Takve "dobre prakse" postoje u gotovo svim zemljama Saveta Evrope, a
ustanovljene su i dve evropske nagrade za promovisanje tolerancije u medijima (ECRI:
Examples of "Good Practices" to Fight against Racism and Intolerance in the European
Media, Strasbourg, April 2000). Cilj je da se predrasude, netolerancija, diskriminacija i
govor mržnje svedu na ekscese i izolaovane pojave.
Jedan od najvažnijih zadataka prilikom utvrdjivanja metodologije prepoznavanja

govora mržnje je svakako razotkrivanje procesa dehumanizacije kojem su žrtve govora
mržnje izložene. Dehumanizacija predstavlja proces koji treba da dovede do toga da
osoba koja je prethdno lišena svog statusa ljudskosti ne izaziva nikakav osećaj moralne
odgovornosti za šetetu koja joj se učini. Na takve deehumanizovane ličnosti se ne
primenjuju uobičajeni principi moralnog delovanja. Ako se grupa ljudi opaža u celini
samo u smislu kategorije kojoj pripadaju (razne mareginalizovane grupe), moralna
ograničenja protiv nasilja nad takvom grupom se lako prenebregavaju. Dehumanizacija
neprijatelja postoji u svakom ratu, ali i u svim nerazvijenim demokratskim društvima jer
u njima postoji dehumanizacija odredjenih kategorija ljudi koji su stigmatizovani i
marginalizovani. To su žrtvene grupe koje su koje se formiraju u javnom mnjenju na bazi
predrasuda i stereotipa.
8.8 PRAVNI OKVIRU VEZI SA ZABRANOM DISKRIMINACIJE

I GOVOROM MRŽNJE U REPUBLICI SRBIJI
8.8 1. Ustav Republike Srbije
Ustav Republike Srbije na deklarativnom nivou garantuje ravnopravnost građana i

zabranjuje diskriminaciju, pa tako u članu 1. definiše da je Republika Srbija je država
srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj
pravdi, načelima građanske demokratije, LJUDSKIM I MANJINSKIM PRAVIMA I
SLOBODAMA I PRIPADNOSTI EVROPSKIM PRINCIPIMA I VREDNOSTIMA.
Članom 5. proklamuje slobodu osnivanja političkih stranaka, i zabranjuje
delovanje političkih stranaka koje je usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka,
KRŠENJE ZAJEMČENIH LJUDSKIH ILI MANJINSKIH PRAVA ILI IZAZIVANJE
RASNE, NACIONALNE ILI VERSKE MRŽNJE.
Članom 14. Ustav proklamuje da Republika Srbija štiti prava nacionalnih
manjina, a da država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja
potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta.
U članu 15. prokalumuje se ravnopravnost polova i propisuje da država jemči
ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.
Članom 18. predvidjeno je da se ljudska i manjinska prava koja su zajemčena
Ustavom neposredno primenjuju: “Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se
primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima
međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se
134
može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno
ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu
zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Odredbe o ljudskim
i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva,
saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi
međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje”.
Diskriminacija se zabranjuje po članu 21. Ustava RS tako što se proklamuje da su
pred ustavom I zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu,
bez diskriminacije, kao i da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili
posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti,
društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog
stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustav propisuje i da se
diskriminacijom ne smatraju posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi
postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju
sa ostalim građanima.
Ustav jemči slobodu misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri
svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru u članu
43, kao i da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima.
Svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem
verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s
drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja. Sloboda ispoljavanja
vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom
društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava
građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja
izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje.
Po članu 44. crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države.
Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo
na život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični
integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni red ili ako izaziva i podstiče
versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost.
Članom 46. jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se
govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, s
tim što se sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi
zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog
zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.
Ustav podstiče i uvažava razlike (član 48) merama u obrazovanju, kulturi i
javnom obaveštavanju, tako što Republika Srbija podstiče razumevanje, uvažavanje i
poštovanje razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog
identiteta njenih građana.
Zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge
neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti (član 49).
Po članu 50. svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom,
osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, u Srbiji nema cenzure, a nadležni
sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo
ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno
rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike
135
Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi
sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na
diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Ustav po članu 55. jamči slobodu udruživanja, bez prethodnog odobrenja,
zabranjuje tajna i paravojna udruženja I odredjuje da Ustavni sud može zabraniti samo
ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje
zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske
mržnje.
Po članu 76. Ustav pripadnicima nacionalnih manjina jemči se ravnopravnost
pred zakonom i jednaka zakonska zaštita i zabranjuje bilo kakva diskriminacija zbog
pripadnosti nacionalnoj manjini, osim pozitivne. U članu 81. Ustav proklamuje obavezu
razvijanja duha tolerancije tako što Srbija u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja
podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za
unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive
na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.
8.8.2 Govor mržnje i zabrana diskriminacije

u srpskom zakonodavstvu
8.8.2.1. Zakon o radiodifuziji
U članu 21. Zakon o radiodifuziji propisuje da se Radiodifuzna agencija stara da

programi emitera ne sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili
nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihove različite političke opredeljenosti ili zbog
njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili
seksualnoj opredeljenosti.
Postupanje emitera suprotno ovoj zabrani je osnov za izricanje predviđenih mera od
strane Agencije, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja stoje na raspolaganju
oštećenom.
Shodno članu 17 Zakona, Agencija može emiteru izreći opomenu i upozorenje, a
može mu, u skladu sa odredbama ovog zakona, privremeno ili trajno oduzeti dozvolu za
emitovanje programa.
Agencija može da pred nadležnim sudom ili drugim državnim organom pokrene
postupak protiv emitera ili odgovornog lica emitera, ako njegovo činjenje ili nečinjenje
ima obeležja dela kažnjivog prema zakonu.
Takođe, u skladu sa članom 79 ovog zakona, nosioci javnog radiodifuznog servisa
su dužni da pri proizvodnji i emitovanju informativnih programa poštuju princip
nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih
subjekata, da se zalažu za slobodu i pluralizam izražavanja javnog mišljenja, kao i da
spreče bilo kakav oblik rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili
mržnje, ili netrpeljivosti u pogledu seksualne opredeljenosti.
136
8.8.2.2. Zakon o oglašavanju
Načelo zabrane diskriminacije je definisano u članu 7. Zakona o oglašavanju:

Oglašavanje ne može, neposredno ili posredno, da podstiče na diskriminaciju po bilo kom
osnovu, a naročito po osnovu rase, boje kože, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog
porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovinskog stanja,
kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ne može se odbiti objavljivanje, odnosno emitovanje oglasne poruke zbog rasne,
nacionalne ili etničke pripadnosti, pola ili drugog ličnog svojstva lica koje traži
objavljivanje, odnosno emitovanje oglasne poruke.
8.8.2.3. Zakon o javnom informisanju
U članu 38. Zakon o javnom informisanju zabranjuje govor mržnje koje se

definiše kao:
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče
diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili
nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne
opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.
Zakon predviđa da se može podići tužba zbog povrede govora mržnje (član 39)
tako što lice na koje se kao pripadnika grupe lično odnosi informacija iz člana 38. ovog
zakona ima pravo da podnese tužbu sudu protiv autora informacije i protiv odgovornog
urednika javnog glasila u kome je informacija objavljena, kojom može da zahteva
zabranu njenog ponovnog objavljivanja i objavljivanja presude na trošak tuženih. Ovu
tužbu može podneti i svako pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka i
građanina, kao i organizacija čiji je cilj zaštita interesa grupa iz člana 38. ovog zakona.
Međutim, ukoliko se ingformacija odnosi na odredjeno lice prevno lice može podneti
tužbu samo uz pristanak tog lica na kog se informacija odnosi. U pogledu oslobađanja od
odgovornosti u članu 40. se navode izuzeci, tako da se ne smatra povredom zabrane
gpovora mržnje novinarski i naučni tekst ako je objavljen: 1) bez namere da se podstiče
diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica i grupe lica koje su navedene u članu 38; 2) s
namerom da se kritički ukaže na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica
iz člana 38. ili na pojave koje predstavljaju ili mogu da predstavljaju podsticanje na takvo
ponašanje.
8.8.2.4. Krivični zakonik
Sva u nastavku navedena krvična dela (povreda ravnopravnosti 128, povreda

prava upotrebe jezika i pisma 129-130, Povreda slobode ispovedanja vere i vršenja
verskih obreda 131, Povreda ugleda naroda, nacionalnih i etničkih grupa SCG 174,
Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti 317, Organizovanje i
podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina 375 i Rasna i druga diskriminacija
387) sadrže u sebi elemente diskriminacije, netolerancije, podstrekivanje na nasilje, govor
mržnje i zločin iz mržnje, s tim što nijedno od navedenih dela ne predstavalja krivično
delo zločin iz mržnje i govor mržnje, te samim tim, a s obzirom da se radi o krivičnom
137
pravu ne postoji mogućnost da se tumačenjem pojedinih odredbi pojedinih krivičnih dela

neko osudi za zločin iz mržnje ili govor mržnje. Ovde treba naglasiti da i krivično delo
nasilničko ponašanje je u sudskoj praksi tumači tako da niko ne može biti osuđen za ovo
krivično delo ako prethodno nije oosuđivan za neko od krivičnih dela koje u sebi sadrži
elemente nasilja. Na ovom mestu dajemo definicije samo tri krivična dela koja u sebi
imaju navedene elemente: povreda ravnopravnosti (čl. 128); izazivanje nacionalne rasne i
verske mržnje i netrpeljivosti (317) i rasna i druga diskriminacija (član 387).
1) Povreda ravnopravnosti
(1) Ko zbog nacionalne ili etničke pripadnosti, rasi ili veroispovesti ili zbog
odsustva te pripadnosti ili zbog razlika u pogledu političkog ili drugog ubeđenja, pola,
jezika, obrazovanja, društvenog položaja, socijalnog porekla, imovnog stanja ili nekog
drugog ličnog svojstva, drugome uskrati ili ograniči prava čoveka i građanina utvrđena
Ustavom, zakonima ili drugim propisima ili opštim aktima ili potvrđenim međunarodnim
ugovorima ili mu na osnovu ove razlike daje povlastice ili pogodnosti, kazniće se
zatvorom do tri godine.
(2) Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće
se zatvorom od tri meseca do pet godina.
2. Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti
(1) Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost
među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest
meseci do pet godina.
(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prinudom, zlostavljanjem,
ugrožavanjem sigurnosti, izlaganjem poruzi nacionalnih, etničkih ili verskih simbola,
oštećenjem tuđih stvari, skrnavljenjem spomenika, spomen-obeležja ili grobova, učinilac
će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.
(3) Ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana vrši zloupotrebom položaja ili ovlašćenja ili
ako je usled tih dela došlo do nereda, nasilja ili drugih teških posledica za zajednički
život naroda, nacionalnih manjina ili etničkih grupa koje žive u Srbiji, kazniće se za delo
iz stava 1. zatvorom od jedne do osam godina, a za delo iz stava 2. zatvorom od dve
do deset godina.
3) Rasna i druga diskriminacija
Još jedno važno krivično delo iz ovog korpusa je krivično delo rasne i druge
diskriminacije (čl. 384). Ovo krivično delo je izmenama i dopunama Krivičnog zakonika
iz 2009. godine značajno prošireno, i njegovim bićem je obuhvaćen i govor mržnje.
Ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti,
etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i slobode
zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim
međunarodnim ugovorima od strane Srbije, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet
138
godina. Istom kaznom biće kažnjeno svako lice koje vrši propagiranje organizacija ili
pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi.
Još jedan oblik ovog krivičnog dela za koji je zaprećena kazna zatvora od tri
meseca do tri godine odnosi se na širinje ideje o superiornosti jedne rase nad drugom ili
propagiranje rasne mržnje ili podsticanje na rasnu diskriminaciju.
Takođe, ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako
drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju,
diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji
kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom
svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Ova prethodna dva pojavna oblika utvrđena izmenama i dopunama Krivičnog
zakonika zapravo se direktno odnose na govor mržnje.
Ko javno preti da će, protiv lica ili grupe lice zbog pripadnosti određenoj rasi, boji
kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva, izvršiti
krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora veća od četiri godine zatvora, kazniće se
zatvorom od tri meseca do tri godine. To je istovremeno i posledni pojavni oblik
krivičnog dela rasne i druge diskriminacije utvrđen Krivičnim zakonikom.
8.8.3. Novinari i mediji u situaciji ratova i sukoba
Slučaj Sener & Turske Evropski sud je naglasio da “dužnosti i odgovornosti

profesionalaca zaposlenih u medijima dobijaju poseban značaj u situacijama sukoba i
napetosti.”
Nekoliko izjava u srpskim medijima tokom

ratova 90-tih godina
B.P novosadski list Svet 6 septembar 1993.
“Muslimani su genetski kvaran materijal prešao u islam. I sada, naravno, iz

generacije u generaciju, jednostavno se taj gen kondenzuje. Postaje sve gori i gori,
izvražava se jednostavno, diktira način razmišljanja i ponašanja. To je u genima već
usađeno”
Novinar reporter sa ratišta:

“Sa ustašama budtite na oprezu. Čak i mrtvi vas mogu ubiti”.
V.V. 17.04.2004. godine
“Smatram da svi Hrvati treba da se sele, osim onih koji su se odazvali

mobilizaciji. Treba izuzeti Srbe-katolike (Šokce i Bunjevce) koji uživaju punu
ravnopravnost”.
Reporter RTS-a
139
“Oni (Mađari), nikada nisu prestali da sanjaju o tome da ponovo budu deo
Austrougarske carevine. Oni čak žele da promene nazive ulica u ovom gradu i da starom
trgu vrate naziv koji su mu u drugom svetskom ratu dali Nemci – Hitlerov trg.
V.V: Politika 14.05.1991. godine
“Osvetićemo srpsku krv i ispostaviti račun novom ustaškom poretku za sve

zločine i za milion sprskih žrtava. Svekoliko srpstvo; srpstvo nema cene! Iz Srbije treba
da ode 100.000 Hrvata. Naprosto, bez toga, Srbija ne može smestiti nesrećen Srbe
proterane iz Hrvatske. To je obična razmena stanovništva pod prinudom hrvatskog
državnog terora”.
Izvor Dosije o medijima: avgust-novembar 2009.
8.8.4. Presuda Inicijativa mladih & Glasa javnosti prema

Zakonu o javnom informisanju
Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo (za sada i jedinu) presudu za utvrđivanje
govora mržnje prema odredbama zakona o javnom informisanju. Reč je o presudi koja je
doneta po osnovu tužbenog zahteva nevladine organizacije Inicijative mladih iz
Beograda, protiv Glasa javnosti i nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednika tog lista
Ivane Čorbić. Ova presuda je potvrđena kasnije i od strane Okružnog suda.
Glas javnosti je 16. marta 2006. godine, tekst pod nazivom “Bojkot”. Reč je o
jednom obliku oglasa koji je bio potpisan kao “Prognani Srbi”, u kome se poziva na
bojkot trgovinskog lanca IDEA u Srbiji. U obrazloženju poziva na bojkot koji je
objavljen u “Glasu javnosti” između ostalog je navedeno da „hrvatska čizma nesmetano
gazi srpskom zemljom, kupuje firme i otvara prodavnice“. Navodni oglašivači još dodaju
i da je svaka kupovina u IDEA-i „davanje novca onima koji su nas ubijali i proterali iz
svojih domova“. Na kraju teksta se nalazi i pretnja da će se pratiti ko kupuje u toj radnji.
Inicijativa mladih je shodno odredbama Zakona o javnom informisanju koje se odnose na

govor mržnje tužbom pokrenula postupak za utvrđivanje govora mržnje povodom ovog
konkretnog teksta objavljenog u Glasu javnosti. Tužbeni zahtev Prvi opštinski sud je
usvojio u svojoj presudi od 16. marta 2006. godine. Na taj način, Sud je utvrdio da
konkretni tekst jeste govor mržnje i naložio Glasu javnosti dalje protivpravno postupanje
objavljivanjem ovakvih tekstova.
140
PREDAVANJE DEVETO
PRAVO NA PRIVATNOST
I MEDIJI
141
9. PRAVO NA PRIVATNOST I MEDIJI

9.1. OPŠTI OSVRT NA PRAVO NA PRIVATNOST
(PRIVATAN I PORODIČAN ŽIVOT) U
MEDIJSKOM KONTEKSTU
Sloboda javnog informisanja ulazi u veoma obimno i »osetljivo« područje koje se

često naziva »pravo privatnosti« jer kako se ističe »...od svih ljudskih prava u
međunarodnom katalogu privatnost je najteže definisati«.
Odredbama člana 12. Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima, čl. 17. Pakta
o građanskim i političkim pravima, kao i članom 8. Evropske konvencije o zaštiti
ljudskih prava i osnovnih sloboda štiti se pravo na privatni život kao specifičan vid
širenja koncepta moralnog i duhovnog integriteta ličnosti odnosno ljudskog dostojanstva i
njegove humane prirode. Razvoj informativnih i komunikacionih sistema, sa ili bez
kontrole državne vlasti, s jedne strane je, bez sumnje važan preduslov za razvoj
demokratije i slobode. S druge strane, zloupotrebe i manipulacije u medijima, često
rezultiraju teškim povredama ljudskog dostojanstva, privatnosti i integriteta.
Pomenute odredbe Univerzalne Deklaracije, Pakta o građanskim i političkim

pravima i Evropske konvencije, sadrže tri vrste stavova: najpre se definišu zaštićena
prava, odnosno «da niko ne može biti izložen proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u
njegov privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti protivzakonitim napadima na
njegov čast i ugled.“ Zatim se garantuje pravo na zakonsku zaštitu protiv takvog mešanja
ili napada; na kraju, sadržana je i tzv. ograničavajuća klauzula odnosno uslovi i
ograničenja koji se zakonito mogu primeniti od strane vlasti država ugovornica u pogledu
vršenja ili uživanja zaštićenih prava «... izuzev u meri koja je u skladu sa zakonom i koja
je potrebna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne
sigurnosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda i kriminala, radi
zaštite zdravlja i morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih».
Konkretno, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda,

kao jedno od osnovnih ljudskih prava garantuje pravo na poštovanje privatnog i
porodičnog života (pravo na privatnost). „Svako ima pravo na poštovanje svog
privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.109
Kao i sloboda izražavanja, o kojoj je već ranije bilo reči, ni pravo na poštovanje
privatnog i porodičnog života nije apsolutno pravo, jer prema Konvenciji: „Javne vlasti
se neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u
demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili
ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja i
morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“
109
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Savet Evrope, 1950. čl. 8. st. 1.
142
U procesu „vaganja interesa“, do ograničenja ove slobode može doći samo kada
navedeni interesi „pretežu“ nad interesom prava na poštovanje privatnog i porodičnog
života i pod uslovom da su takva ograničenja prethodno utvrđena zakonom.
Kršenje ovog prava postoji ako aktivnosti državne vlasti nisu u skladu sa
zakonom, ili nisu neophodne u demokratskom društvu da bi se zaštitili gore pomenuti
opšti interesi. Konkretno, ovim odredbama je predviđena zaštita čoveka i njegovog
dostojanstva od: napada na fizički ili mentalni integritet, moralnu ili intelektualnu
slobodu; napada na čast i ugled (reputaciju); upotrebu odnosno zloupotrebu imena i
identiteta; špijuniranje i nadgledanje (prisluškivanje) i uznemiravanje.
Pravo privatnosti, u tom smislu predstavlja opšte subjektivno pravo fizičkog lica
da samostalno odluči o upoznavanju drugih lica sa bilo kojom manifestacijom svoje
egzistencije. Upravo zato na ovom mestu treba pomenuti i društvenu mrežu facebook
preko koje korisnici sami, samostalno odlučuju o upoznavanju drugih lica sa brojnim
manifestacijama svoje egzistencije, počev od ličnih fotografija i drugih intimnih detalja iz
njihovog privatnog života putem svog profila.
Ipak, treba napomenuti da pravo privatnosti jeste u pogledu javnih ličnosti, pre
svega političara i nosilaca javnih funkcija, u određenoj meri suženo, što je u više navrata
utvrđeno presudama Evropskog suda za ljudska prava. Informacija da je visoki državni
službenik sklon određenim porocima, ili da se u privatnoj sferi ponaša suprotno
određenim moralnim načelima koja zatim javno propagira kao obavezu građana, u toku
vršenja određene funkcije može da bude osnov kojim se sužava pravo privatnosti. U
određenim situacijama, političari, svesni koliko otkrivanje političkog skandala vezanog
za njihov privatan život mogu da utiču na vršenje njihove funkcije, njihovu čast i ugled, i
sami objavljuju podatke iz ličnog i porodičnog života.
Premijer Severne Irske Robinson je početkom 2010. godine, napustio na šest

nedelja svoju funkciju, nakon što je javno objavio da je njegova supruga Iris Robinson
(60), koja je inače i poslanica Donjeg doma Britanskog prarlamenta, imala ljubavnu aferu
sa 39 godina mlađim sinom mesara iz Belfasta. Iris Robinson, nakon što je njen suprug i
premijer javno objavio aferu, najavila je povlačenje iz politike. U konkretnom slučaju,
jedan deo ove „afere“ svakako je vezan i za vršenje političke funkcije, jer je g-đa
Robinson, koristeći svoju poslaničku funkciju, svom mladom ljubavniku obezbedila i
povljan kredit u visini od 50.000 funti i zakup kafea. S druge strane, informacije o ovoj
aferi dao je sam premijer Severne Irske na Konferenciji za štampu.
Ima, naravno i suprotnih primera, vezanih za domaću medijsku scenu. Tako je,
gotovo istovremeno sa objavljivanjem ove afere u Severnoj Irskoj, zamenik predsednika
Opštine Aleksandrovac, Momčilo Mitrović, u saopštenju za javnost napisao: „Vaša
televizija je prerano kukuriknula, a zna se kuda to vodi“. Ova otvorena pretnja, odnosila
se na malu televiziju „Diskos“ u ovom gradu, koja je objavila informaciju da je raniji
Republički odbor za sukob interesa protiv navedenog i još troje opštnskih čelnika
pokrenuo postupak jer su učestvovali u Komisiji za izbor izvođača radova na gasifikaciji
Aleksandrovca. Reč je svakako i informaciji koja je vezana za vršenje javne funkcije, i
143
takva inforamcija se nikako ne može smatrati informacijom koja se odnosi na privatan i

porodičan život već upravo na vršenje funkcije.
Sužavanje prava na privatnosti, ne znači, međutim, da i „javne ličnosti“ nemaju

baš nikakvo pravo na privatnost, što na primer, pokazuje slučaj presude Evropskog suda
za ljudska prava u slučaju Karolina od Monaka protiv Nemačke. 110
S druge strane, pravo i zaštitu privatnosti, treba posmatrati u daleko širem

kontekstu od onog koji je samo medijski. Svakodnevno, razgovarajući sa prijateljima koji
rade u državnim organima, bolnicama, bankama ili turističkim agencijama, često
saznajemo informacije o različitim licima o kojima, pored drugih građana i subjekata
prava, različiti državni i nedržavni subjekti vode različite oblike evidencija ličnih
podataka. Ko je preko renomirane turističke agencije išao na put oko sveta? Koji glumac
ima račun u kojoj banci? Kakvo je zdravstveno stanje uvaženog profesora na jednom od
poznatih beogradskih fakulteta? Sve ove informacije možete, ako želite, veoma brzo i
lako saznati, preko službenika državnih organa ili privatnih organizacija, jer i pored
obaveze čuvanja ovih informacija kao tajnih, neobučeni službenici, često nesvesno i
tendenciozno šire informacije u krugu svojih prijatelja, rođaka, porodice, a one se zatim
dalje prenose drugim ljudima i postaju jedan od oblika „urbanih legendi“. Dok dokažete
da se ta informacija na vas ne odnosi, ili da je to informacija iz svere vašeg ličnog
odnosno privatnog života, šteta po ugled ili druga prava lica na koje se informacija
odnosi već je nastala.
Tokom svih izbora u Srbiji, na brojeve mobilnih telefona građana stižu SMS
poruke političkih stranaka ali i državnih organa (na primer Republičke izborne komisije)
kojim nas u toku izbornog dana „bombarduju“ porukama o potrebi ostvarivanja našeg
ličnog, pasivnog biračkog prava. Otvara se dilema, kakva je moć jednog državnog organa
da preko operatera mobilne telefonije šalje takve poruke, i da li je na taj način povređeno
pravo građana na privatan i porodičan život. Da li je to samo komercijalna usluga
provajdera, koji zloupotrebljavajući potpisane ugovore i sakupljene informacije korisnika
odnosno građana, skupo naplaćuju „uslugu“ zloupotrebe brojeva telefona, pa samim tim
i podataka o ličnosti?
S druge strane, ako pratimo stanje u sredstvima javnog informisanja,

svakodnevno ćemo uočiti da se u njima pojavljuju članci i tekstovi koji nisu „obično
tračarenje“ već informacije za koje bi pouzdano mogli da tvrdimo da potiču iz određenih
evidencija koje o građanima vode različiti rukovaoci – privatni i javni. Jedan od
najdrastičnijih primera za to bile su informacije iz zdravstvenog kartona koje su se pre
nekoliko godina pojavile u jednom uglednom dnevnom listu o predstavnici jedne
političke partije, u momentu kada je pokrenuto pitanje o mogućnosti da se ona pojavi kao
kandidat za direktora Instituta za bezbednost. Objavljivanje ovih podataka je trebalo da
dovede, a u krajnjoj liniji je i dovelo do njene diskreditacije u javnosti.
110
Ipak ograničenje, odnosno opravdani interes se u praksi utvrđuju presudama u svakom konkretnom
slučaju. Tako treba pogledati presudu Evropskog suda za ljudska prava donetu po tužbi princeze Karoline
od Monaka gde je sud stao na stanovište da se ne može ”gledati kroz ključaonicu, bez obzira što se radi o
privatnom životu nekoga ko je javna ličnost”.
144
Lični podaci o određenom licu jesu informacije koje se odnose na privatan život
jednog lica, i u tom smislu, zaštita ličnih podataka u posedu različitih rukovaoca
evidencija odnosno zbirki ličnih podataka, predstavlja sastavni deo prava privatnosti kao
jednog od osnovnih ljudskih prava. Ovo pravo, kada je reč o funkcionerima javne vlasti,
može biti u izvesnoj meri ograničeno, ali samo onda kada su podaci iz ličnog života
takvog lica u neposrednoj vezi sa funkcijom koju vrše.
9.2. ŠIRINA I ZNAČENJE PRAVA NA PRIVATNOST
Tokom duge istorije ljudskog društva, informacija je često predstavljala jedan od

osnovnih sredstava moći u rukama onih koje takve informacije poseduju. Danas u
savremenom društvu, informacione tehnologije dopuštaju lako ukrštanje podataka iz
različitih evidencija ličnih podataka, naročito kada su one neobezbeđene. Kakva je to
opasnost, pokazao je američki časopis Rizn (Reason) koji je pre nekoliko godina sproveo
jedan interesantan eksperiment na svojim pretplatnicima. Distribucija putem pretplate,
zahtevala je od svakog pretplatnika da daju ograničeni broj ličnih informacija: ime i
prezime, prebivalište, zanimanje i godine starosti. U jednom od brojeva, vlasnici časopisa
uredili su individualizovani broj za svakog od svojih pretplatnika. Na naslovnoj strani,
nalazio se satelitski snimak kuće odnosno stana svakog od pretplatnika sa naslovom –
„Znamo gde živite!“ a ceo broj bio je individualno određen za svakog od pretplatnika. Na
osnovu podataka o zanimanju, pripremljen je odgovarajući autorski tekst koji bi mogao
da se odnosi na interesovanja pretplatnika, a na osnovu podataka o godinama života,
ukrštanjem sa informacijom o zanimanju, časopis je za svakog od pretplatnika priredio i
individualno određenu reklamu koja bi mogla da ga zainteresuje.
Da li to znači da ćemo se u budućnosti susresti sa globalnim fenomenom „Velikog

brata“ koji će kontrolisati naše pokrete, aktivnosti, želje i navike? Da li je to ključ
vladanja ljudima? Da li idemo u pravcu sveta o kome je pisao čuveni pisac Džordž Orvel?
U prilog svemu ovom, možemo se osloniti i na nekoliko zanimljivih filmskih pokušaja
koji su skrenuli pažnju na ovaj problem.
Rezultati nauke i tehnike, uvođenje savremenih informacionih sistema i stvaranje

velikih banki podataka, još početkom sedamdesetih godina 20. veka doveo je u svetu do
postavljanja pitanja sigurnosnog obezbeđenja i tajnosti podataka, pre svega onih koji se
odnose na lična prava i slobode građana. Utvrđeno je da je zaštita potrebna počev od
primene etičkih načela i lojalnosti u radu angažovanih kadrova, do tehničke i pravne
zaštite kroz institut čuvanja profesionalne ili službene tajne. U tom smislu, razvijene
zemlje su već pre 30-tak godina, pokušale da kroz zakone utvrde sistem zaštite ličnih i
drugih informacija. Ovaj sistem je trebalo da obuhvati ne samo zaštitu i sigurnost
informacija u okviru jednog sistema, već i da obezbedi načine koji bi omogućili zaštitu
ličnih prava i sloboda lica o kojima se podaci vode.
Jedan od osnovnih principa u ovoj oblasti postao je vremenom princip da

korišćenje i obradu informacija koje se nalaze u bankama podataka i koje se obrađuju
automatskom primenom kompjutera, odnosno računara mogu vršiti samo za to ovlašćena
lica. Takođe, prilikom formiranja određene banke podataka o građanima, nastao je
145
princip da se prvenstveno mora voditi računa da ne dođe do korišćenja ili zloupotrebe

onih podataka koji bi na bilo koji način narušavali ličnu sferu pojedinca kao građanina
ili dovodile u pitanje njegov integritet. Zabrana korišćenja ličnih podataka od strane za to
neovlašćenih lica je još jedno sistemsko rešenje koje karakteriše sistem zaštite ličnih
podataka. Iz svih navedenih razloga bilo je jasno da se svi aspekti sistema, a posebno
postupak prikupljanja i način čuvanja i raspolaganja određenih informacija, mora
precizno pravno regulisati, kako bi se obezbedila bezbednost i sigurnost podataka u
okviru informacionog sistema, a na taj način i bezbednost i sigurnost samih građana.111
Tako su najpre Sjedinjene Američke Države 1970. godine, a zatim i Švedska,

bile prve zemlje koje su uvele posebnu pravnu zaštitu podataka u kompjuterizovanim
informacionim sistemima. Švedska je „Datalag“ odnosno Zakon o zaštiti podataka o
ličnosti donela 1973. godine, da bi nakon Švedske, slične zakone donele i SR Nemačka
1977. godine, Francuska, Danska i Austrija 1978. godine, Velika Britanija (po prvi put)
1984. godine, i dr. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, od tada do danas, poprimio je
karakter „univerzalnog zakona“ jer gotovo da i nema zemlje koja zakonom još uvek nije
utvrdila standarde zaštite ličnih podataka u kompjuterizovanim informacionim sistemima,
odnosno integralni sistem zaštite podataka o ličnosti.
Razvoj informatičke tehnologije je tokom 80-tih godina prošlog veka doveo i do

novih pitanja koja su se odnosila na ugrožavanje prava na privatnost i zloupotrebu
podataka o ličnosti. Ono je bilo povezano sa pitanjem (a i danas je) koje se odnosi na
elektronsko praćenje i nadzor.112 Izuzetan razvoj tehnologije doveo je i do brzog razvoja
elektronskog praćenja i nadzora nad ponašanjem pojedinaca (electronic surveillance
and monitoring). Ono se manifestovalo u nastanku minijaturnih odašiljača za audio i
video praćenje, laganih kompakt TV kamera za video nadzor, a u kasnijim fazama i
praćenje putem GPS (Global Positioning System), GMS (Global System for Mobile
communications) i GPRS (General Packet Radio Service) uređaja, mreža i satelitskog
navođenja. Na ovu opasnost je još 1985. godine ukazao Kongres SAD u svom izveštaju,
napominjući da elektronski uređaji mogu da se koriste i za praćenje i nadzor kretanja i
postupaka pojedinaca, njegovih komunikacija i emocija, uključujući i njegovih (…)
„psiholoških i psihičkih reakcija na određene okolnosti, ispitivanjem putem poligrafa,
analizom napetosti glasa, kao i analizom daha i moždanih talasa kao načina da se odrede
emocionalna stanja pojedinaca…“.113
Značajan faktor u širenju procesa zaštite podataka o ličnosti odigrale su i

međunarodne organizacije, pre svega Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju
(OEBS), Savet Evrope, Evropska unija i Ujedinjene nacije u okviru kojih su nastali i
međunarodni standardi u ovoj oblasti.114
111
Uporedi: Stevan Lilić, Pravna infomatika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991.
112
Uporedi: Privacy and Human Rights 2004 - An International Survey of Privacy Laws and
Developments, Electronic Privacy Information Center Washington, DC, USA - Privacy International
London, United Kingdom, 2004. p. 51-75.
113
Uporedi: Congress of The United States, Office of Technology Assessment (DTA), Electronic
Surveilance and Civil Liberties; Washington, D.C. (20510), 1985. p. 9-12.
114
Uporedi: Saša Gajin, Aleksandar Resanović, Vladimir V. Vodinelić, Dejan Milenković, Vlada Cvijan,
Mario Reljić, Zaštita podataka o ličnosti i poverljivi podaci, Fond za otvoreno društvo, Beograd, 2005,
146
S druge strane, početkom 21. veka, pojavile su se i nove opasnosti koje

predstavljaju „pretnju“ po pravo privatnosti i zloupotrebu podataka o ličnosti. Posle
terorističkih napada na Njujork 2001. godine, a zatim i na London i Madrid, pravo
privatnosti, pa i zaštita podataka o ličnosti kao izvedeno pravo, pod „plaštom“ borbe,
odnosno odgovora protiv terorizma, značajno su sužena, pre svega kroz različite oblike
antiterorističkih zakona koji su tada doneti. Značajan segment ovih zakona odnosili su se
na biometrijske podatke.115
Reč biometrija potiče od grčih reči „bios“ odnosno život i „metron“ odnosno
merenje. Biometrija je „automatsko prepoznavanje lica na osnovu njegovih istaknutih
obeležja“ koja mogu biti „fizička“ (otisak prsta, šake, rožnjača oka ili DNK molekul) i
„bihervioralna“ (potpis, boja glasa, način hoda i sl.). Prvi i najrasprostranjeniji
biometrijski podatak bio je otisak prsta koga je prvi put zvanično upotrebila francuska
policija još 1890. godine. Šira primena biometrijskih podataka započeta je tokom
sedamdesetih godina godina prošlog veka. Međutim, nakon napada na Njujork i
Vašington 11. septembara 2001. godine, korišćenje biometrije i biometrijske tehnologije,
postaje jedan od temelja globalne antiterorističke bezbednosne politike. 116
Tako je, već 2002. godine, usledila nova i ozbiljna polemika u SAD i zemljama
Evropske unije u vezi sa unošenjem biometrijskih podataka u lične karte i putne isprave
(pasoše), pa i druge isprave i dokumente koji su povezani sa privatnošću podataka o
putovanjima. Unošenjem biometrijskih podataka u ova dokumenta, nastale su i nove
pretnje po pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti.117
Ovaj proces inicirale su upravo SAD donošenjem Zakona o povećanoj

bezbednosti granice i reformi viznog sistema118 kojim je propisano da zemlje, čijim
građanima do tada nisu bile potrebne vize za ulazak u SAD, moraju do kraja 2006. godine
uvesti biometrijske pasoše kako bi to pravo zadržale, što je većina država-članica EU u
ovom roku i učinila. Tome je doprinelo i donošenje Uredbe o uvođenju zajedničkih
bezbednosnih standarda i biometrije u pasoše i ostala putna dokumenta izdata od
strane država članica koju je Savet EU doneo u decembru 2004. godine, a koja je
zahtevala unošenje digitalne fotografije i potpisa vlasnika putne isprava (pasoša) u putnu
Saša Gajin, Zaštita podataka o ličnosti, perspektive harmonizacije domaćeg prava s pravom Evropske
unije, 11-42; Aleksandar Resanović, Zaštita podataka o ličnosti u Srbiji i Crnoj Gori, odnosno u SR
Jugoslaviji, str. 43-67.
115
London, United Kingdom, 2004. p. 20-44.
116
Uporedi: J. D. Woodward, Biometrics: a look at facial recognition, RAND, 2003. Navedeno prema:
Filip Ejdus, I Bog stvori građanaska prava: Srpski otpor uvođenju biometrijske lične karte, Bezbednost
zapadnog balkana, br. 4, 2007, str. 62.
117
London, United Kingdom, 2004. p. 46-50, p. 76-90
118
Uporedi: Us Enhanced Border Security and Visa Entry Reform Act, Ovaj zakon se može pronaći na wb
stranici: http//www.ofr.harvardedu/additional/resources/Summary of Enhanced Border Security
Reform Act HR3525.pdf
147
ispravu. Ova Uredba međutim, ne odnosi se na izdavanje ličnih karata koje izdaju
zemlje Unije. I dok je unošenje određenih biometrijskih podataka danas standard za putne
isprave (pasoše) ne samo zemalja-članica Evropske unije već i kandidata kao i zemalja
koje se nalaze u procesu stabilizacije i pridruživanja, to nije slučaj sa biometrijskim
ličnim kartama. Do danas, njih je uvela samo Španija, a Zakon o biometrijskoj ličnoj
karti donet je i u Velikoj Britaniji sa odložnim stupanjem na snagu predviđenim za 2009.
godinu.
9.3. USTAVNI I ZAKONSKI OKVIR PRAVA

NA PRIVATNOST U REPUBLICI
Najpre treba primetiti da Ustav Srbije iz 2006. godine uopšte ne utvrđuje pravo
na privatnost, odnosno pravo na privatan i porodičan život kao osnovno, odnosno kao
jedno od najopštijih građanskih i političkih prava prve generacije iz koga su vremenom
izvedena i druga prava, što se može smatrati i njegovim velikim neodstatkom. Pravo na
privatnost sadržano je u svim najznačajnijim dokumentima o ljudskim pravima i ima
viševekovnu tradiciju u nacionalnim zakonodavstvima. Umesto prava na privatnost,
Ustav definiše tri prava koja iz njega proizilaze: nepovredivost stana, tajnost pisama i
drugih sredstava opštenja i zaštitu podataka o ličnosti.119 Čini se da ovakva ustavna
rešenja, bar kada je reč o pravu na privatnost nisu uklopiva u Evropsku konvenciju za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kao i u druge najopštije međunarodne
dokumente koji se odnose na ljudska prava, jer bi na primer, u slučaju poređenja ustavnih
odredbi sa tekstom Konvencije, mogli izvesti potpuno pogrešan zaključak da se pravo na
poštovanje privatnog i porodičnog života svodi na pravo na zaštitu podataka o ličnosti,
nepovredivost stanja i tajnost pisama i drugih sredstava opštenja što suštinski nije
tačno.
9.3.2. Zakon o javnom informisanju i pravo na privatnost
Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava, i stavova koji su se iz ove

prakse vremenom iskristalizovali, Zakon o javnom informisanju, u članu 9. utvrđuje
ograničenje prava na privatnosti nosiocima državnih i političkih funkcija:
Nosiocima državnih i političkih funkcija ograničena su prava na zaštitu

privatnosti koja imaju lica na koja se odnosi informacija, ako je informacija vazna za
javnost s obzirom na činjenicu da lice na koje se odnosi informacija vrši određenu
funkciju. Ova prava ograničena su srazmerno opravdanom interesu javnosti u svakom
konkretnom slučaju.
S druge strane, kao i sloboda javnog informisanja i lična prava građana moraju
imati odgovarajuću zakonsku zaštitu. Informacijama objavljenim u javnom glasilu realno
je moguće povrediti (čak i sa velikim štetnim posledicama) nečije lično pravo (ako je u
javnom glasilu objavljena informacija iz nečijeg privatnog života bez njegovog pristanka,
ako je objavjena neistinita informacija, ukoliko je neko bez ikakvih dokaza u medijima
119
Uporedi: Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“ br. 83/2006, čl. 40-42.
148
optužen i okrivljen za izvršenje kakvog krivičnog dela i slično). Povreda prava na

privatnosti odnosno ličnih prava naročito dolazi do izražaja u slučaju kada su ona
učinjena posredstvom medija, te se postavlja pitanje i novinarske odgovornosti. Ona
može biti, o čemu je već bilo reči i ranije, i građanska, a u našem pravu i krivična i
prekršajna, o člemu je već ranije bilo reči. U širem kontekstu, pravo na privatnost može
da u određenom slučaju obuhvata i uvredu i klevetu, ili na primer, povredu pretpostavke
nevinosti, ali u ovim aspektima je već bilo reči u drugim poglavljima.
Zakon o javnom informisanju sadrži i poseban deo (čl. 43-46) koji se odnosi na
prava lica na koje se odnosi informacija kada je reč o objavljivanju informacije iz
privatnog života i ličnih zapisa. Informacija iz privatnog života, odnosno lični pisani
zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i slično), zapis lika (fotografski, crtani,
filmski, video, digitalni i slično) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i
slično) - ne može se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče,
odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti
koje je to lice. Pristanak je potreban i za neposredno prenošenje lika ili glasa (putem
televizije, radija ili slično).
Informacija i zapisi ne mogu se objaviti ni bez pristanka onoga kome su

namenjeni odnosno onoga na koga se odnose, ako bi objavljivanjem bilo povređeno
pravo na privatnost ili koje drugo pravo tog lica. Ako je za pristanak za pribavljanje
informacije, odnosno za pribavljanje ili uvid u zapis, primljena naknada, smatra se da je
dat i pristanak za objavljivanje.
Ako je lice umrlo, pristanak daju bračni drug umrlog, deca od navršene šesnaeste
godine života samostalno, roditelji ili braća i sestre, pravno lice čiji je umrli bio učesnik
(organ, član, zaposleni) kada se informacija odnosno zapis tiče njegovog učešća u tom
pravnom licu, odnosno lice koje je za to odredio umrli. Prestankom pravnog lica ne
prestaje pravo učesnika pravnog lica koga se lično tiče informacija odnosno zapis. Smatra
se da je pristanak dat čim ga je dalo neko od prethodno navedenih lica, bez obzira da li su
druga lica odbila da ga daju.
Zakon utvrđuje i čitav niz slučajeva kada pristanak za objavljivanje nije potreban,
a to su situacije kada: To su sledeći slučajevi:
1) kada je to lice informaciju, odnosno zapis, namenilo javnosti;
2) se informacija, odnosno zapis, odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa
za javnost, naročito ako se odnosi na nosioca državne ili političke funkcije, a
objavljivanje je važno s obzirom na činjenicu da lice obavlja tu funkciju;
3) je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno
zapisa;
4) je informacija saopštena, odnosno zapis načinjen u javnoj skupštinskoj raspravi
ili u javnoj raspravi u nekom skupštinskom telu;
5) je objavljivanje u interesu pravosuđa, bezbednosti zemlje ili javne bezbednosti;
6) se lice nije protivilo pribavljanju informacije, odnosno pravljenju zapisa, iako
je znalo da se to čini radi objavljivanja;
7) je objavljivanje u interesu nauke ili obrazovanja;
149
8) je objavljivanje potrebno radi upozorenja na opasnost (sprečavanje zarazne

bolesti, pronalaženje nestalog lica, prevare i slično);
9) se zapis odnosi na mnoštvo likova ili glasova (navijača, koncertne publike,
demonstranata, uličnih prolaznika i slično);
10) se radi o zapisu s javnog skupa;
11) je lice prikazano kao deo pejzaža, prirode, panorame, naseljenog mesta, trga,
ulice ili kao deo sličnog prizora.
U slučaju povrede prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis, lice čije
je pravo povređeno može tužbom protiv odgovornog urednika javnog glasila zahtevati:
1) propuštanje objavljivanja informacije, odnosno zapisa;
2) predaju zapisa, uklanjanje ili uništenje objavljenog zapisa (brisanje video
zapisa, brisanje audio zapisa, uništenje negativa, odstranjenje iz publikacije i
slično);
3) naknadu materijalne i nematerijalne štete;
4) objavljivanje presude.
Ako je objavljenom informacijom neovlašćeno upotrebljen lični zapis ili podatak

iz privatnog života, povređeni može od osnivača javnog glasila tužbom zahtevati deo
dobiti ostvarene objavljivanjem, srazmerno tome koliko je upotreba njegovog ličnog
zapisa ili podataka iz privatnog života doprinela ostvarenju dobiti. Tužbe se podnosi
okružnom sudu na čijem se području nalazi sedište osnivača javnog glasila.
Ako ovim zakonom nije drugačije određeno, u parnicama radi povrede prava na
privatni život, odnosno prava na lični zapis, primenjuju se odredbe zakona kojim se
uređuje parnični postupak.
9.3.3. Drugi zakoni koji se odnose na pravo na privatnost
Pored Zakona o zaštiti podataka o ličnosti koji je donet u drugoj polovini 2008.
godine, a koji uređuje način vođenja, obrade i čuvanja podataka o ličnosti sadržanim u
različitim oblicima evidencija koje vode državni organi ali i privatni subjekti, još jednom
treba pomenuti i Zakon o obligacionim odnosima, odnosno odredbe ovog zakona koje se
odnose na povredu časti i ugleda, jer Zakon o javnom informisanju jasno ukazuje da
povreda prava na privatnost može da bude osnov za naknadu materijalne i nematerijalne
štete u slučaju kada su informacije o privatnom životu objavljene od strane medija,
Ovde međutim, naročito treba istaći Krivični zakonik. Krivični zakonik, naime,
predviđa dva krivična dela koja se konkretno odnose na pravo na privatnost a ona mogu
da budu učinjena i putem medija a za njih može da bude izrečana i zatvorska kazna. To
su krivična dela: neovlašćeno fotografisanje i iznošenja ličnih i porodičnih prilika.
Krivičnim delom neovlašćenog fotografisanja utvrđeno je da ko neovlašćeno

načini fotografski, filmski, video ili drugi snimak nekog lica i time osetno zadre u njegov
lični život ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu ili mu na drugi način
omogući da se sa njim upozna, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne
150
godine. Kada je takvo delo učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do
tri godine.
Jedan od slučajeva koji je pre nekoliko godina pobudio dosta pažnje, a vezane su
za ovo krivično delo, bilo je objavljivanje fotografije mladića koji je sa litice
Kalemegdanske tvrđave pao u kavez sa medvedima pri čemu je poginuo. Mrtvo i
unakaženo telo mladića, sledećeg dana se pojavilo u jednom dnevnom beogradskom listu,
ali osim reagovanja Nezavisnog udruženja novinara Srbije, nije bilo pokretanja i
sprovođenja istrage o tome ko je takvu fotografiju dostavio ovom mediju, iako je bilo
jasno da je reč očigledno o nekom o službenih lica koji su vršili uviđaj nesrećne pogibije
mladića.
Sledeći slučajevi bi se pre svega mogli svrstati u slučajeve nepoštovanja standarda

rada policije, koje su elektronskim medijima dostavili snimke hapšenja nekadašnjeg
direktora Crvene Zvezde Dragana Džajića i hapšenje Ratka Buturovića, predsednika
fudbalskog kluba Vojvodina, sa eksplicitnim scenama stavljanja lisica,, obaranja na pod,
stavljanja cevi automatskog oružija na jednog od dvojice uhapštenih i sl. koji su u više
navrata emitovani na različitim elektornskim medijima a fotografije objavljene u
novinama. Slično se može reći i za snimak policijske akcije u vezi sa novim hapšenjem
Kristijana Golubovića početkom 2010. godine.
Česti su slučajevi pojavljivanja fotografija sa unakaženim telima ljudi poginulih u

saobraćajnim nesrećana sa eksplicitnim i šokantnim fotografijama i snimcima i sl. Pre
nekoliko godina pojavio se i kratak pornografski film na kojoj je snimljena tada
maloletna učenica srednje škole. Nju je snimao njen dečko, a snimak se našao na
kompjuteru koji se pokvario. Serviser kompjutera naišao je na „fajl“ koji se brzo našao ne
samo na mobilnim telefonima brojnih učenika iste Srednje škole, već su delove „filma“
objavlili i pojedine televizijske stanice a fotografije su se našle i u pojedinim dnevnim
listovima. Svakako da sve ovo predstavlja ili može predstavljati povredu prava na
privatnost u kontekstu i pomenutog krvičnog dela neovlašćenog fotografisanja, ali i već
pomenutih odredaba Zakona o javnom informisanju.
Drugo krivično delo je iznošenje ličnih i porodičnih prilika. Ko iznosi ili

pronosištogod iz ličnog ili porodičnog života nekog lica što može škoditi njegovoj časti i
ugledu, biće kažnjen novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Kada je delo
učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac
će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako je ono što se iznosi ili
pronosi dovelo ili moglo dovesti do teških posledica za oštećenog, učinilac će se kazniti
zatvorom do tri godine.
Za iznošenje ili pronošenje ličnih ili porodičnih prilika koje je učinjeno u vršenju
službene dužnosti, novinarskog poziva, odbrani nekog prava ili pri zaštiti opravdanih
interesa, učinilac se neće kazniti, ako dokaže istinitost svog tvrđenja ili ako dokaže da je
imao osnovanog razloga da poveruje u istinitost onog što je iznosio ili pronosio. Istinitost
ili neistinitost onog što se iznosi ili pronosi iz ličnog ili porodičnog života nekog lica ne
može se dokazivati, osim u prethodno navedenom slučaju.
151
9.4. PRAKSA I PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA

PRAVA U VEZI SA PRAVOM NA PRIVATNOST I
DOKUMENTI SAVETA EVROPE
Praksa Evropskog suda u ovoj oblasti veoma je bogata. Na ovom mestu

pomenućemo samo nekoliko najinteresantnijih slučajeva.
9.4.1. Karolina od Monaka & Nemačke (2004)
Princeza Karolona od Monaka, izvojevala je pobedu u dugotrajnoj parnici sa

tabloidima koji su objavljivali njene fotografije pred Evropskim sudom za ljudska prava u
junu 2004. godine. Evropski sud za ljudska prava je da nije dopušteno objavljivati bez
dozvole fotografije princeze i fotografije njene dece, čak i kada su te fotografije
snimljene na javnom mestu. Ova odluka mogla bi da bude svojevrsna prekretnica i da
značajno utiče na buduću sudsku praksu u pogledu prava fotografa “paparaca” u
mnogim zemljama. Ovom odlukom se ujedno ukida presuda nemačkog suda, koji je
zauzeo stanovište da javne ličnosti na javnom mestu mogu biti fotografisane bez
posebnog odobrenja.
Tri nemačka magazina – Bunte, Neue Post i Freizeit Revue – objavile su

fotografije, na kojima je princeza od Monaka prikazana na skijanju, za vreme jahanja,
kako sedi u nekom kafeu ili igra tenis sa svojim suprugom, princom Ernst-Augustom od
Hanovera. Sudije Ustavnog suda Nemačke su prethodno konstatovale da je princeza
“ličnost savremene istorije”, i da ona stoga nema pravo da se žali ukoliko je neko snima
na javnom mestu.
Ali, sudije Evropskog suda za ljudska prava su donele odluku suprotnu odluci
nemačkog suda. Po njihovom mišljenju, listovi su ugrozili pravo na privatnost princeze i
time povredili Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. “Svaka osoba, bez obzira
koliko je poznata, mora imati pravo na zaštitu i uživanje privatnosti, i svog privatnog
života”, zaključio je Evropski sud. “Ovaj sud smatra da javnost nema legitimni interes da
zna sve detalje koji se tiču ličnosti princeze Karoline, kao i sve činjenice iz njenog
privatnog života”.
Advokat princeze Karoline, Matijas Princ, pozdravio je odluku suda i zatražio da

se hitno promeni sadašnji nemački zakon, kako bi se u njega unele odredbe o zaštiti
privatnosti u skladu sa najnovijom sudskom interpretacijom Evropske konvencije o
ljudskim pravima. “To je veoma dobro i važno ne samo za mog klijenta, nego i za sve
ljude u Evropi, jer je Evropski sud na ovaj način povisio postojeći standard zaštite
privatnosti do nivoa višeg od onoga koji je do sada važio u Nemačkoj – na nivo koji važi
u Francuskoj”, ocenio je advokat princeze Karoline. Advokat koji je na sudu zastupao
interese Nemačke, Klaus Štoltenberg, rekao je da će njegova vlada pažljivo proučiti
odluku suda i naknadno odlučiti da li će uložiti žalbu. Rok za žalbu je tri meseca.
Princeza Karolina od Monaka je kćer princa Renijea i nekadašnje filmske zvezde Grejs
Keli. Njena sestra Stefani se takođe često pojavljivala u tabloidima, u poslednje vreme
najviše zbog udaje za jednog cirkuskog akrobatu.
152
9.4.2. Preporuka br. R (2003) 13 o pružanju informacija koje

se odnose na krivične postupke putem medija
O ovoj prepruci je već ranije bilo reči ali još jednom treba pomenuti da ona
posebnu pažnju poklanja i zaštiti privatnosti u kontekstu krivičnim postupka koji su u
toku (načelo br. 8). Pri pružanju informacija o osumnjičenim, optuženim, ili osuđenim
licima ili drugim stranama u krivičnom postupku treba da se poštuje njihovo pravo na
zaštitu privatnosti. Posebna zaštita treba da se obezbedi licima kao što su maloletnici i
druga ugrožena lica, kao i žrtvama, svedocima i porodicama osumnjičenih, optuženih ili
osuđenih lica.
9.5. SLUČAJEVI PRED SRPSKIM SUDOVIMA
9.5.1. Jedan domaći slučaj - Jelena i Mihajlo

Lajf Jovanović & Press
Tokom 2008. godine, lider LDP-a, Čedomir Jovanović, privremeno se preselio u

jednu vilu na Dedinju. Jovanović, poznat između ostalog što je u demonstracijama
1996/97. godine, predvodio studente na vilu Slobodana Miloševića baš na Dedinju, time
je skrenuo pažnju jednom delu javnosti i medija, koje su objavile čitav niz članaka, u
kojima je prednjačio dnevni list Press. U brojnim člancima, još jednom se otvorilo pitanje
odakle Čedomiru Jovanoviću novac za kuću (ispostavilo se posle da mu je na korišćenje
dao prijatelj nakon što je njemu i njegovoj porodici prećeno ispred njihovog porodičnog
stana u Takovskoj ulici što je, po proceni porodice Jovanović zahtevalo i bezbedniju
lokaciju po porodični život) da bi zatim Press objavio i fotografije vile na kojoj su se
nalazili i obrisi njegovog maloletnog sina Mihajla Lajfa Jovanovića.
Jelena Jovanović, i njen maloletni sin Lajf Jovanović, podneli su, shodno Zakonu
o javnom informisanju, privatnu tužbu zbog objavljivanja fotografija vile na Dedinju u
kojoj su živeli sa Čedomirom Jovanovićem, liderom LDP-a, koje su objavljene u
dnevnom listu Press.Okružni sud u Beogradu, utvrdio je da je objavljivanjem fotografija
na kojem su se nalazili Jelena Jovanović i njihov sin Mihajlo u dvorištu njihove
porodične kuće, povređeno njihovo pravo na privatan život, i naložilo glavnom uredniku
Press-a, Draganu J. Vučićeviću, da isplati naknadu od 150.000 dinara i Jeleni i Mihajlu
Jovanoviću.
Vrhovni sud Srbije, na sednici održanoj 1.07.2009 godine u veću sastavljenom od

sudija Branislave Apostolović, Nadežde Radević i Zvezdane Lutovac, delimično je
usvojio žalbu advokata Pressa na prethodnu presudu Okružnog suda, pošto je utvrdio da
nema osnova da se Jeleni Jovanović isplati 150.000 dinara na ime “povrede prava na
privatan život”, ali je istovremeno potvrdio deo presude Okružnog suda u Beogradu, da
maloletni Mihajlo Lajf Jovanović, sin Čedomira Jovanovića ima pravo na dosuđenu
naknadu nematerijalne štete u visini od 150.000 dinara. Pismeni otpravak presude
dostavljen je Press-u 10.09.2009. godine.
153
Presudom je Press-u takođe naloženo, da porodici Jovanović preda sve fotografije

dedinjeske vile, na kojem se, prema tvrdnji tužilaca, naziru obrisi maloletnog Mihajla
Lajfa, kao i da Press objavi presudu Okružnog suda “u delu koji se odnosi na malolentog
tužioca Mihajla Lajfa, što je Press i učinio 11.09.2009 godine. U ovom delu presude
napisano je:
„Delimično se usvaja tužbeni zahtev, pa se OBAVEZUJE tuženi Dragan

Vučićević da na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na privatni život
plati maloletnom Jovanović Mihajlu Lajfu, čiji je zakonski zastupnik majka Jovanović
Jelena, 150.000 dinara u roku od 15 dana od pravosnažnosti presude, pod pretnjom
prinudnog izvršenja.“
9.6. ODLUKE SAVETA NOVINARA ŠVEDSKE KAO

DEO PROCESA SAMOREGULACIJE
Kao o što smo prethodno ukazali, u pojedinim zemljama samoregulatorna tela

poput Saveta za štampu imaju značajnu ulogu u otklanjanju povreda etičkih standarda
novinarske profesije. Jedan od etičkih standarda svakako je i zaštita prava na privatnost.
Kao i pretpostavka nevinosti ili zaštita anonimnog izvora i zaštita prava na privatnost
jeste i etički ali i zakonski (pravni standard). Savet novinara Švedske u više navrata je
donosio odluke koje su „osudile“ novinare i izdavače zbog kršenja etičkog standarda
zaštite prava na privatnost (privatan i porodičan život). Na ovom mestu ukazujemo na
slučaj novina Sydsvenska Dagbladet i Göteborgs-Posten u kojima je Savet utvrdio
kršenja etičkog principa zaštite privatnosti.
U prvom slučaju kada je vlasnik kuće ubio osumnjičenog provalnika, novine

Sydsvenska Dagbladet objavile su sliku tela ubijenoga. Savet je presudio protiv novina,
zbog toga što nisu vodile računa o osećanjima porodice ubijenog. Objavljivanje ovakve
fotografije izazvalo je kontroverze među novinarima širom sveta, a Savet je morao da
donese odluku odmeravajući između bola porodice i želje novina da verodostojno prenese
istinu. U drugom slučaju, regionalne novine Göteborgs-Posten intervjuisale su
sedamnestogodšnje devojčice na temu kontraceptivnih pilula i uz njihov pristanak
objavile njihova imena. Savet je opet presudio na štetu novina, zbog toga što postoji veća
potreba da se zaštite mlađi ljudi, nego što je to slučaj sa odraslim osobama.
Ovi primeri oslikavaju čvrstu privrženost zaštiti privatnosti ranjivih lica i grupa.
Savet zauzima jednako čvrst stav kada je u pitanju pravo ispitanika da kaže svoju stranu
priče. Novine su snažno kritikovane u slučajevima kada osobama o kojima su tekstovi
napisani nije pružena prilika da odgovore na navode.
154
PREDAVANJE DESETO
ULOGA MEDIJSKIH REGULATORNIH TELA:
SLOBODA I NADZOR
(izvod iz rada Jelene Surčulije prilagođen skriptni)

Правни форум, Српска правна ревија, 7/08
155
Мр Јелена Сурчулија
Помоћница министра за телекомункације
и информатичко друштво
10.УЛОГА МЕДИСЈКИХ РЕГУЛАТОРНИХ ТЕЛА:

СЛОБОДА И НАДЗОР
10.1. УЛОГА МЕДИЈСКИХ РЕГУЛАТОРНИХ ТЕЛА И ОПШТИ

ЗАКОНСКИ ОКВИР
Питање која се често поставља у јавности јесте која је улога медијског

регулаторног тела? Ко би требало да оснива ово тело? Шта је гаранција његове
слободе и независности? Како утврдити баланс између слободе и одговоrности
регулатора? Најзад, са једне стране - ко надгледа рад регулаторног тела (ако ико), а
са друге стране, по ком основу регулаторно тело треба да надгледа емитере?
Медијски регулаторни системи су веома разноврсни. Неке земље имају дугу

традицију медијских закона, док је за друге ово прилично нова област права.
Поједини регулаторни органи лако достигну стандарде који су за друге, ипак,
превисоки. Због тога, Препорука Савета Европе о независности и функцијама
регулаторних органа у области радиодифузије Р (2000) 23 тексту скраћено
’’Препорука’’) служи као основа за оснивање регулаторних органа из области
радиодифузије у државама чланицама Савета Европе и земљама Европске уније.
Иако усвојена 2000. године, слободно се може рећи да је Препорука већ помало
застарела регулишући само радиодифузне агенције јер су многе земље у
медјувремену усвојиле нове законе који препознају конвергенцију медија,
телекомуникација и осталих информационих услуга што је, следствено,
резултирало и конвергенцијом, тј. спајањем регу- латорних органа из области
медија и телекомуникација. У овом тексту биће проучена три модела регулаторних
органа у три земље Великој Британији, Немачкој и Пољској од којих свака држава
има законе који су усклађени са Препоруком Савета Европе, али на потпуно
другачији начин.
Општи законски оквир, према Препоруци подразумева следеће:
Државе чланице треба да обезбеде оснивање и неометано функционисање

регулаторних органа у области радио-дифузије стварањем одговарајућег законског
оквира у те сврхе.
Правила и процедуре који уређују функционисање регулаторних органа или

утичу на то функционисање треба јасно да потврде и заштите њихову независност.
Дужности и овлашћења регулаторних органа у области радио-дифузије, као и
156
начини за утврђивање њихове одговорности, поступак именовања њихових чланова

и начини њиховог финансирања треба да буду јасно дефинисани законом.
У Великој Британији је после више од три године јавне расправе, 2003
године усвојен Закон о комуникацијама (Communication Act). Основано је
конвергентно регулаторно тело – OFCOM (Office of Communication) – које је
преузело дужности и делатности пет регулаторних тела: Агенције за
радиокомуникацију, Савета за телекомуникације, Независне комисије за
телевизију, Комисије за стандарде радиодифузног емитовања и Радио Агенције.
OFCOM је, уз то, преузео и додатних, нових, 135 дужности прописаних статутом.
У Немачкој свака покрајина (Land) има свој медијски закон. Уобичајен сет
прописа за емитере (јавне и комерцијалне) формира Међупокрајински споразум о
радиодифузији и Телемедијима. Уз то, не постоји централизован регулаторни
орган. Уместо њега, постоји 14 Покрајинских регулаторних органа плус Берлин и
Бранденбург (Landesmedienanstalten) који решавају регулаторна питања на
државном нивоу. Такође, Конференција директора Покрајинских регулаторних
органа расправља о питањим од националног значаја, као и Асоцијација
Покрајинских регулаторних органа у Федералној Републици Немачкој.
У Пољској постоји Закон о радиодифузији којим се оснива Национални

сaвет за радидифузију као државна институција.
10.2. ИМЕНОВАЊЕ, САСТАВ И ФУНКЦИОНИСАЊЕ

РЕГУЛАТОРНИХ ТЕЛА
Препорука подразумева да:
Правила која се тичу регулаторних органа у области радио дифузије,

посебно њиховог састава, представљају кључни елемент њихове независности. Она
стога треба да буду утврђена тако да их заштите од било каквог уплитања, пре
свега политичких снага или економских интереса.
У том циљу, потребно је утврдити посебна правила у погледу неспојивости

функција како би се избегло да:
а. регулаторни органи буду под утицајем политичке власти;
б. чланови регулаторних органа обављају функције или имају интересе у
предузећима или другим организацијама у медијским или сродним секторима, што
би могло да доведе до сукоба интереса у вези са њиховим чланством у
регулаторном органу.
Осим тога, правила треба да гарантују да чланови ових органа:

а. да буду именовани на демократски и транспарентан начин;
б. не могу да прихвате никакав налог или инструкције од било коглица или
тела;
ц. не дају никакве изјаве и не предузимају никакве радње које би могле да
угрозе независност њихових функција и од њих не остварују никакву корист.
157
Најзад, треба утврдити прецизна правила у погледу могућности разрешења

чланова регулаторног органа да би се избегло да се разрешење користи као
средство политичког притиска.
Нарочито је потребно да разрешење буде могуће само у случају

непоштовања правила о неспојивости функција којима се чланови морају
повиновати или ако се на одговарајући начин утврди да је одређен члан неспособан
да обавља своје функције, чиме се не умањује могућност да се он због разрешења
жали суду. Штавише, разрешење по основу прекршаја, без обзира да ли је он
повезан са функцијом у регулаторном органу или не, треба да буде могуће само у
озбиљним случајевима, јасно утврђеним законом, о којима коначну одлуку доноси
суд.
Имајући у виду специфичну понуду сектора радио-дифузије и особености

задатака регулаторних органа, у њиховом саставу треба да буду стручњаци за
области које спадају у надлежност ових органа.
У пракси се, још једном, ове препоруке примењују другачије у различитим

правним системима.
У Великој Британији OFCOM се састоји од осам чланова савета који су

имају статус јавних службеника, а које именује више различитих тела. Уз то,
OFCOM је прописао Правила транспарентности процеса именовања чланова
Савета, који подразумевају објављивање описа послова будућих чланова Савета,
одржавање јавних интервјуа за посао и објављивање резултата конкурса. У случају
када је процес именовања чланова савета одложен или заустављен, постоји
развијен механизам разрешења такве ситуације. Генерал- но, забрањено је дати
отказ члану борда, али они могу поднети оставку или добити отказ због
неподобнсти у случајевима повезаности са политичким или административним
позицијама или ангажовањем у политичким партијама. Такође, до отказа долази и
када се утврди да је дошло до озбиљних повреда закона. Отпуштени члан има
право на подношење жалбе. OFCOM често називају ’’хибрид јавног и приватног
сектора’’. Ипак, OFCOM је јавна корпорација установљена законом која
функционише независно од владиног утицаја.
У Немачкој, Државна тела имају Председавајућег или Директора који је

именован од стране Скупштине и њених органа које су поставили представ ници
важних друштвених група, у складу са националним законом. У зависности од
државног закона број чланова Скупштине креће се између 11 и 50. Скупштина
може сменити Председавајућег, док друштвено релевантне групе могу да смењују
чланове Скупштине. Трајање мандата у служби варира између четири и осам
година. Позиције Председавајућег и чланова Скупштине могу бити обнављене.
У Пољској, Национални савет за радидифузију има пет чланова од којих два

именује Комора депутата (’’Sejm’’), два поставља председник републике, док
158
једног члана одређује Сенат. Члановима Савета мандат траје шест година, а
дужности их разрешити могу институције које су их и поставиле.
10.3. ФИНАНСИРАЊЕ РЕГУЛАТОРНИХ ТЕЛА
Препорука подразумева да:
9. Финансирање регулаторних органа – још један кључни елемент њихове

независности – треба да буде утврђено законом у сладу са јасно дефинисаним
планом, на основу процењених трошкова активности регулаторних органа, како би
им се омогућило да своје функције извршавају у потпуности и независно.
10. Органи власти не треба да користе овлашћења која имају у одлучи-вању

о финансијским питањима да би се уплитали у независност регулаторних органа.
Осим тога, коришћење услуга или експертизе државне администрације или трећих
лица не треба да се одрази на њихову независност.
11. Финансијски аранжмани, где год је то прикладно, треба да користе
механизме који не зависе од ад хоц одлука државних или приват них институција.
Финансијска независност се постиже другачијим механизмима у различитим

правним системима. На пример, OFCOM се у Великој Британији финансира из
различитих извора – претплатом, процентом од прихода на основу накнаде за
коришење радиодифузног спектра и различитим таксама за електричне мреже и
услуге. Немачко национално тело се финансира из процента од претплате и нема
право на надокнаду из буџета, док се пољски Национални савет за радиодифузију
у потпуности финансира из буџета.
10.4. СЛОБОДА И ОДГОВОРНОСТ RADIODIFUZNIH

РЕГУЛАТОРНИХ ТЕЛА
10.4.1 Општи осврт и пресуде Европског суда у вези са

радом регулаторних тела у области радиодифузије
Медијски регулаторни органи било да су конвергентни, потпуно независни

или контролисани од стране државе, играју важну улогу у креирању медијског
окружења у свакој земљи Европе. Регулаторни органи издају дозволе, усвајају
подзаконске акте чиме ближе уређују радиодифузни сектор, надгледају рад емитера
и често су надлежни за санкционисање емитера који раде у супротности са законом
или сетом постављених стандарда. Поставља се питање – ко је надлежан да
процени одговорност регулаторних органа? Ко је одговоран за поступке
регулаторних органа? Да ли је то држава и у којој мери? Када држава треба да се
умеша како би заштитила слободу изражавања?
Европски суд за људска права надлежан је у случајевима повреде права на

слободу изражавања и то од моменту када су испцрпљена сва правна средства пред
домаћим судовима, у периоду од 6 месеци када је донета последња одлука на
159
националном нивоу, што понекад може да значи и неколико година од покретања

спора. У земљама у којима је законом предвиђено да регулаторно тело може, на
пример, да привремено затвори тв/радио станицу на 30 дана, за емитера је готово
немогуће да чека неколико година да би се обратио Европском суду. Тридесет дана
је довољно да тв/радио станица изгуби своју публику и оглашиваче. Поставља се
питање да ли је повраћај трошкова након пресуде Европског суда за људска права
довољна надокнада за потенцијалну грешку регулаторног органа. Стога су ефекти
одлука Евро пског суда важнији на вишем нивоу, на нивоу државне политике. На
пример, ако држава мора да исплати велике надокнаде по основу бројних одлука
Европског суда за људска права према члану 10, она, у том случају, може
ревидирати медијски закон, боље објаснити оправдан циљ одлуке регулаторног
тела или неопходност доношења такве одлуке у демократском друштву. Како
Европски суд за људска права процењује да ли има или нема основа за повреду
члана 10 у сваком појединачном случају, представљамо неколико примера оцене
Европског суда на основу слободе и одговорности регулаторних органа. Сви
описани случајеви односе се на одлуке регулаторних органа и процене Европског
суда на основу тога да ли је регулаторни орган донео одлуку у складу са чланом 10
Европске конвенције о људским правима.
10.4.2. Ozgur Radyo-Ses Radyo Televizyon Yayin Yapim Ve

Tanitum A.S.& Турске”
Ozgur Radyo-Ses Radyo Televizyon Yayin Yapim Ve Tanitum A.S. је турска ком-
панија које емитује радио програм, са седиштем у Истанбулу. Турски регулаторни
орган за радиодифузију (RTUK) три пута је упозоравао и два пута одузео Озгур
радију лиценцу за рад у периоду између јуна 1998. и марта 1999. године. RTUK је
између осталог оптужио емитера за емитовање програма који подстичу насиље,
тероризам, етничку дискриминацију и подстрекивање мржње. Програм који је
емитован дотицао се различитих друштвених тема као што су корупција, методе
које користе службе безбедности у борби против тероризма и могуће повезаности
између државе и мафије.
Озгур радио поднео је неколико захтеба надлежним државним админист-

ративним судовима за обустављање казнених мере, али су захтеви били одбијени.
У жалби Суду за људска права је наведено да су казнене мере које је

доделио RTUK повлачиле за собом повреду члана 10 (слобода изражавања) и Суд
је овај захтев прихватио.
Питање које је постављено пред Судом било је да ли је ометање права на слободу
изражавања Радио Озгура било ’’неопходно у демократском друштву’’.
Процењујући ситуацију, Суд је изјавио да ће посебну пажњу обратити на речи које
су коришћене у програму, као и контекст у који су стављене, укључујући и
позадину случаја, посебно у вези са проблемима превенције тероризма. Суд је
саопштио да је програм покривао веома озбиљна питања од општег интереса о
којима се већ водила јавна дебата у многим медијима. Пласирање информација на
160
ове теме било је у потпуности у складу са улогом коју медији имају у демократском
друштву.
Суд је саопштио да су информације о којима је реч већ биле представљене

јавности. Неки од програма нису учинили ништа више до извештавања, без
коментара, о већ објављеним новинским чланцима, за које нико није био судски
гоњен. Осим тога, медијска компанија је у сваком конкретном случају када је
цитирала већ објављене вести наглашавала да је у питању навођење новинских
чланака и идентификовала изворе. Најзад, Суд је приметио да иако су одређени
делови програма били оштри, што им је дало непријатељски тон, нису подстицали
на употребу насиља, оружаног отпора или побуне и нису изражавали говор мржње.
То је био суштински фактор који је узет у разматрање.
Суд је запазио да јачина казне које је наметнута компанији која се жалила није била
пропорционална циљевима и није била ’’неопходна у демократском друштву’’.
Стога, Суд је једногласно одлучио да је дошло до повреде члана 10 и као

задовољење пресудом одредио држави да компаније исплати износ од 15000 EUR
за накнаду нематеријалне штете и 2000 EUR за пратеће трошкове.
10.4.3. Nur Radyo Ve Televizyon Yayıncılıgi A.S. & Turske”

(tужилац, Нур Радио - турска радио компанија из Истанбула)
У октобру 1999. године Турски регулаторни орган за радио-дифузију

(RTUK) цензурисао је Нур радио због емитовања одређених коментара
представника религијске заједнице Михр који је, између осталог, објашњавао
земљотрес, у коме је страдало хиљаде људи у турском региону Измит у августу
1999. године, као „упозорење Алаха непријатељима Алаха“, „који је одлучивао о
њиховој смрти“. Религијски представник такође је поредио „вернике“, чланове
Михр заједнице, и „невернике“, које је представио као жртве сопственог
безбожништва. RTUK је утврдио да такви коментари крше правило које се налази у
одељку 4(ц) закона број 3984 које забрањује емитовање које је у супротности са
’’принципима који се налазе у Уставу, демократским начелима и људским
правима’’. Само што је Нур радио примио упозорењење због кршења наведеног
правила, RTUK је одлучио да им суспендује лиценцу за рад на 180 дана почев од 8.
новембра 1999. године. Радио компанија оспоравала је ове мере на турским
судовима, али је то било неефективно. Посебно су доказивали да су они
представили религијска објашњења земљотреса са којима су слушаоци могли да се
сложе или не.
Европски суд за људска права имао је задатак да утврди озбиљност

увредљивих коментара и трагичног контекста у који су стављени. Без обзира
колико су ти коментари можда били шокантни и увредљиви, они ни у ком случају
нису подстицали на насиље нити су подстрекавали мржњу ка људима који нису
чланови религиозне заједнице Михр.
161
Суд је још једном поновио да је природа и величина наметнуте законске

казне фактор који је узет у обзир када се одређивала пропорционалност уплитања.
Према томе, суд је сматрао да је наметнута забрана емитовања непропорционална с
циљевима оптужбе и да је то кршење члана 10.
10.4.4.Случај “Глас Надежда ЕООД и Еленков

& Бугарске”
Глас Надежда ЕООД је аплицирала Државној комисији за телекомуника

ције за лиценцу за оснивање радио станице која ће емитовати хришћански програм
у Софији и њеној околини. Комисија је одбио да додели лиценцу, заснивајући своје
одбијање на одлуци Националног радио и телевизијског комитета (NRTC) који је
пронашао да, на основу докумената која је доста вила Глас Надежда ЕООД,
предложена радио станица неће моћи да испуни своје захтеве и осмисли
одговарајући програм, нити ће моћи да допре до циљане публике у региону.
Даље је Регулатор пронашао да предлог није испунио захтев у вези обавезе

да се произведе оригинални програм, којим би се задовољио укус публике, као и да
станица неће бити у могућности да обезбеди тражене професионалне и техничке
стандарде. Компанија Глас Надежда ЕООД поднела је жалбу Врховном
аминистративном суду у којој је тражила преиспитивање одлука Комиције и
NRTC-а, али је суд донео одлуку да NRTC има дискреционо право да одлучи да ли
захтев за издавање дозволе за емитовање програма испуњава одредјене
критеријуме или не и да суд уопште није надлежан да одлучује у том конкретном
спору.
У међувремену је господин Еленков, менаџер Глас Надежда, покушао да

добије копију записа са седнице NRTC-а на којој је разматран њихов захтев за
издавање дозвола, а које би требало да буде доступно јавности у складу са Законом
о доступности информација од јавног значаја из 2000. године. Упркос његовим
захтевима и судском налогу, господину Еленкову записник није достављен.
Компанија Глас Надежда упутила је жалбу Европском суду за људска права

поводом кршења члана 10 (слободе изражавања). Европски суд сматрао је да
уплитање у слободу изражавања компаније Глас Надезхда није било у складу са
чланом 10, ставом 2 Европске конвенције о људским правима, у коме се тражи да
ограничење слободе изражавања мора бити прописано законом, уз постојање
оправданог циља и неопходно у демократском друштву.
NRTC није, у току процеса одлучивања о додељивању дозвола за емитовање

програма, то радио у форми јавних испитивања, тако да су критеријуми од-
лучивања остали тајна. Даље, упркос судском налогу да Гласу Надежда достави
записнике са седница, NRTC то није учинио. На крају, NRTC је у својој одлуци
навео да Надезда ЕООД није имала или је имала само делимично испуњене
претпостављене критеријуме. Није образложено зашто је NRTC дошао до тог
закључка, нити су јавно објављени критеријуми по којима је та одлука донета. нити
162
је понуђена одштета због недостатка образложења у наредном судском претресу

зато што се сматрало да се одлука NRTC-а не може ревидирати. Европски суд је
заузео становиште да је неодређеност NRTC-а у вези са неким од критеријумима за
оцену програма, ускратила подносиоцу тужбе правну заштиту против арбитрарног
уплитања у његову слободу изражавања. Европски Суд за људска права наводи да
упутства, усвојена од стране Комитета министара Савета Европе из сфере
регулисања радио-дифузије, налажу отворену и транспарентну примену правила за
добијање дозвола у складу са Препоруком 2000/23 о независности и активностима
регулаторних органа у сектору радиодифузије.
Последично, Суд је закључио да уплитање регулаторних органа у слободу

изражавања у овом случају није било законито и да је дошло до повреде члана 10.
****
Свака одлука регулаторних тела, у крајњој инстанци, може бити разматрана
од стране Европског суда за људска права и тако постати део прецедентног
медијског права. Дакле, сваки пут када регулаторно тело одлучи да санкционише
рад емитера, треба да узме у обзир Члан 10 Европске конвенције о људским
правима, као и три главна критеријума који морају истовремено бити испуњена да
би санкција била спроведена у сладу са законом и правилима Европског суда за
људска права.
163
ПРЕДАВАЊЕ ЈЕДАНAЕСТО
УЛОГА ЈАВНОГ СЕРВИСА: КАКО ОБЕЗБЕДИТИ
ЈАВНИ ИНТЕРЕС
(извод из рада доц. Радета Вељановског, prilagođen skriptni)
164
11. УЛОГА ЈАВНОГ СЕРВИСА: КАКО ОБЕЗБЕДИТИ

ЈАВНИ ИНТЕРЕС
(Др Раде Вељановски, доцент факултета политичких наука-извод)
11.1. ОПШТИ ОСВРТ НА ПОЈАМ «ЈАВНИ СЕРВИС»
11.1.1 Историјски настанак појма «јавни серви»
Иако постоји већ више од осамдесет година јавни радио телевизијски сервис
стално изнова постаје тема медијских теоретичара и посленика, а последњих
деценија и врло супротстављених ставова о његовој одрживости и потреби за
таквим обликом медијске организације. Ставови и теорије којидоводе у питање
јавну радиодифузију, настали су са појавом комерцијалних емитера и расту и јачају
са овим сегментом медијске индустрије. Иако јавни сервис одолева, пре свега
успевајући да програмском понудом држи корак са временом и потребама публике,
а и са све жешћом комерцијалном конкуренцијом, нема сумње да је његова
редефиниција неминовна и да се стално морају освежавати аргумнети за његово
постојање. Поготово што се у последње време све чешће може уочити и
релативизација самог феномена јавног интереса, који је основа не само дефиниције
специфичне радиодифузне организације о којој је реч, већ и њеног постојања.
Прва дефиниција оваквог типа радиодифузије, срочена још приликом

његовог настанка, да јавни сервис треба да информише, образује и забави и, како је
то рекао први директор BBC Džon Rit, треба да тежи највишем нивоу квалитета у
свим програмским сегментима, одавно није довољна. Између два светска рата, али
и дуго после Другог светског рата био је уочљив јак државни патернализам у
односу на националне радиодифузије, узимајући у обзир све аспекте, од оснивања,
стварања техничке инфраструктуре, финан сирања, избора кадрова и одређивања
уређивачке концепције. Неке од ових радиодифузија већ су садржале зачетке
јавних сервиса, али су исувише биле под контролом власти. У то време је настао
основни правац размишљања по коме је „сврха ових емитера била да јачају
постојећи политички поредак служећи доминантном концепту националног
идентитета. Током неколико деценија, испод овог тврдог, ауторитарног плашта
појавила се идеја ’јавног радиодифузног сервиса’ и постала један од новијих
поклона цивилизацији“ BBC из приватне компаније, Краљевском повељом
трансформисан у јавну корпорацију у децембру 1926. године (Башић, С. Томпсон.
М. Јусић, Т. 2008:8) Идеја „новог поклона цивилизацији“ заиста је јака метафора
која треба да означи све оно што је по данашњим схватањима суштина јавног
сервиса.
Атрибут јавни, у овом случају, има у извесном смислу другачије значење

него код разних других јавних служби које у другим областима живота оставрују
интерес грађана. Појам јавни, јавно, мора се узети у оном смислу како је Хабермас
о њему говорио: јавно насупрот приватном, отворено за све грађане под једнаким
условима. Хабермас је уочио чињеницу да било какав монопол у јавној сфери
165
поништава њену демократску суштину, а то се односи и на уплив државе, без

обзира што радидоифузија, поготово у Европи, настаје уз њену помоћ. Под
утицајем оваквог и сличних размишљања либералних теоретичара, сазрели су нови
погледи на јавну радиодифузију као медијски ентитет који настаје на основу
друштвеног консензуса о нужности постојања медијског модела који највише
гарантује остваривање комуникационих потреба грађана, па тиме и јавног
интереса.
11.1.2. Јавни сервис – настанак новог приступа
Тако се настајањем новог приступа по коме је „јавни сервис основан од

јавности, финансиран од јавности и контролисан од јавности“ (Вељановски, Р.
2005:21) редефинише и његова основна улога. То више није конгломерат
електронских медија који једноставно треба да информишу, едукују и забаве. Овај
тип радиодифузије, означава се у савременим расправама, као кохезиони фактор,
перманентна јавна трибина, медији који имају осећај за целину, али и за делове,
медији који унапређују сферу знања. Уз остале предуслове које морају да задовоље:
покривање сигналом целог подручја државе, разноврсни програми за све
друштвене групе, рачунајући и мањинске, избегавање било какве дискриминације,
програми ових медија треба да буду критеријум квалитета за радиодифузију у
целини. Све то није могуће ако структурно оваква медијска организација није у
рукама независних професионалаца, већ тимова који раде под утицајем државе,
односно политичара и других центара моћи. У, по некад, све оштријој расправи о
улози јавног сервиса, његовом статусу и односу према држави, јављају се теоријска
размишљања која се не либе у експлицирању тезе да, у извесним случајевима,
деловање јавног сервиса може бити и против власти. „Од служења националном
интересу (онакокако га дефинишу власти), јавни радиодифузни сервиси су
еволуирали, у најбољим случајевима, у институције које су у служби јавног
интереса (који се у одређеним околностима може дефинисати против власти).
(Башић, С. Томпсон, М. Јусић, Т. 2008:9) Разуме се да поменута теза, како и аутори
наглашавају, важи пре свега за друштва зреле демократије. Међутим, из овог
размишљања израња права улога савремених јавних сервиса, да су они веома
снажно оружје у рукама грађана и демократске јавности у борби за општи, јавни
интерес, а против сваке злоупотребе и манипулације, која, као што је свима јасно,
може да дође и од саме државе. Управо зато је у земљама у транзицији, које су се,
све до једне, определиле за трансформацију некадашњих државних радио
телевизија у јавне сервисе, тај процес веома спор, конфузан и са неизвесним
исходом.
Већ цитирани аутори, Башић и Томпсон с разлогом закључују да је прича о

неуспелим медијским транзицијама и преображају државних радио телевизија
заправо „еп о неспоразумима, помешаним намерама, недовољним средствима,
институционалној стагнацији и бесрамној тактици одуговлачења“. Оваква
тактика виђена је и у Србији и на разне начине она још траје, што је велико
упозорење не само медијским стручњацима и професионалцима, већ и
демократској јавности да је неопходна још упорнија борба за доследнију примену
166
стандарда демократског света у овој области. Какав је, дакле, суштински однос
радио телевизије јавне службе према јавном интересу?
Због оних који данас релативизују јавни интетрес неминовно је поновити

дасе пре свега ради о тематском оквиру који обухвата све легитимне интересе и
потребе грађана, без обзира на националност, веру, пол старост, струку или ниво
образовања. Тај тематски оквир обухвата и целокупан корпус људских права,
односно значи медијски третман тема које осветљавају начин и степен остваривања
трих права. Јавни интерес је и изношење на светлост дана свих релевантних
информација које грађани имају право да знају и које им омогућавају да и у
политичком смислу буду баш то – грађани. Зато јавни сервис има грађане као
власнике и осниваче, иако се формално оснива законом који доноси држава, па је
држава и власник његове имовине. Али у овом случају, за разлику од свих других
служби које остварју јавни интерес, на пример у саобраћају, здравству, образовању,
комуналним делатностима, држава не може да буде креатор конципирања
делатности јавног РТВ сервиса. Ради се о врло осетљивом задатку који медији
имају. Они могу да утичу на свест људи и зато не смеју да буду било чији монопол
па ни монопол државе. Сви медији треба да буду стално будно око које прати рад
институција система, остваривања закона, да откривају неправилности,
манипулације, корупцију и да о томе обавештавају јавност. Разумљиво је што се од
јавног сервиса то највише очекује јер други медији немају обавезу да буду
свестрани у својој програмској понуди, а овај тип радиодифузије – има. Зато је он у
рукама грађана, што значи и финансиран од грађана и контролисан од њих.
11.2. ЕВРОПСКИ РЕГУЛАТОРНИ ОКВИР «ЈАВНОГ СЕРВИСА»
11.2.1. Општи осврт на Европски регулаторни оквир
У медијској теорији одавно постоји подела на два основна типа медијских

система: комерцијални тип и тип јавне службе. Први је настао у САД где је и
данас доминантни облик комерцијална радиодифузија иако не треба заборавити да
је од 1967. године и у овој земљи почела да се развија нека врста јавне
радиодифузије, PBS (Public Broadcasting System), која се разликује од европског
јавног сервиса, мада по програмским захтевима покушава да личи на њега. Тип
јавне службе, као облик медијског система настао је у Европи и његова суштина
одређена је управо специфичним обликом радиодифузије, односно јавног сервиса.
У класификацији медијских система некада су постојали и социјалистички,

односно самоуоправни тип, али њих би данас могли да заменимо типом медијски
систем у транзицији. Једно од основних обележја тог модела јесте опредељење да
се некадашње државне радио телевизије трансформишу у јавне РТВ сервисе. Тако
је бар у свим европским, некада социјалистичким земљама.
У Европи се тако укоренио дуални модел радиодифузије што значи да

постоје електронски медији који су у власништву државе, али функционишу
као јавне службе, и истовремено постоје комерцијални емитери. Та
167
коегзистенција јавног и комерцијалног власништва заснована је на суштинској

демократизацији јавне сфере чије је основно обележје плурализам односно
разноврсност и то како програмска, тако и организациона и власничка.
Међутим комерцијализација није донела само већу разноврсност и опуште

није, популарније садржаје. Угледајући се углавном на америчке електронске
медије, комерцијални емитери су донели и редукцију садржаја, повлађивање
ниским укусима, фрагментацију публике. Са њихових програма нестали су најпре
образовни садржаји, затим емисије које промовишу културу и уметност, а затим и
озбиљнији информативни програми, документарност и аналитичност.
Та појава, с једне, а још увек присутни патернализам, с друге стране,

забринули су либералне теоретичаре који су увиђали и предности и недостатке
медијског модела јавне службе. Кризу јавног сервиса анализирао је и социолог Џон
Кин. „Очигледно, да би се медији комуникације оправдали као врста јавне службе,
њихова улога и значај морају се јасно и веродостојно одредити. Нажалост,
савремено залагање за медије у јавној служби заплело се у темељни проблем
легитимације. Слично синдикатима, политичким странкама и законодавним
телима, данашњи медији у јавној служби дубоко су несигурни у обим и природу
своје улоге у представљању бирача у оквиру државе и цивилног друштва.“ (Кин, Џ.
1995:89) Констатација Џона Кина о заплетености или запретености модела јавне
службе у функционалне структурне проблеме била је тачна. Али треба имати у
виду да је Кин ове речи писао пре двадесетак година. Управо је у то време, а и
после тога, дак ле, у последње две деценије, Европа, на врло организован начин
градила и изградила заједнички приступ према јавном РТВ сервису, као
перспективном медијском моделу који се и даље сматра друштвено оправданим и
пожељним, а истовремено економски одрживим.
11.2.2. Најзначајнији документи појединих еврпски међународних

организација које се односе на јавни сервис
У садејству најважнијих европских институција и организација: Европске

уније, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Европске
уније за радиодифузију, настајали су важни документи који су уобличили европски
регулаторни оквир за медијску сферу у целини, али и посебно за јавну
радиодифузију.
Што се тиче докумената Савета Европе, и у овом случају нужно је поменути

да је основ за целокупно регулаторно усмерење, Тачка 10. Европске конвенције за
људска права. Она је полазиште и за ширу регулативу која се не односи само на
јавне сервисе, али одређује и њихово правно заснивање и функционисање.
Документи Савета Европе који се стриктно односе на јавне сервисе
важно је поменути: Резолуцију Министарске конференције Савета Европе о
будућности јавног сервиса радидоифузије (1994) и Препоруку бр. Р (96) о
гарантовању независности јавног сервиса радиодифузије
168
Од докумената треба споменути и Протокол о систему јавне

радиодифузије Споразума из Амстердама (1997.) и Делокруг одговорности
јавног сервиса данас и сутра (1998). Овај последњи документ сачињен је у
Европској унији за радиодифузију (ЕБУ), као операционализација Амстердамског
споразума.
Значајан је и документ који је донет на светском нивоу, а који је у Европи у

потпуности прихваћен. То је Модел закона о радиодифузији као сервису јавности,
који су заједно предложили Међународна унија за телекомуникације (ИТУ/БДТ) и
УНЕСКО, а који је написао британски правник и дугогодишњи шеф правног
одељења Европске уније за радиодифузију, Вернер Румхорст.
Један од првих докумената у коме је дефинисана европска политика у

односу на јавну радиодифузију је Резолуција Министарске конференције Савета
Европе из 1994 године ( овај документ је познат и као Прашка резолуција, јер је
Министарска конференција одржана у Прагу) о будућности јавног сервиса
радиодифузије. У Резолуцији су сублимирани ставови савременог демократског
света о очувању и промоцији цивилиацијских вредности, уз врло јасан приступ по
коме тако нешто није могуће без медија којима је дужност да остварују јавни
интереси који су под контролом јавности. Европски министри сагласили су се тада
да „Радиодифузија као сервис јавности – како у случају радија, тако и телевизије –
подржава вредности које одликују политичке, правне и друштвене препоруке са
оваквим ознакама. У овом документу набрајају се принципи који су убрзо постали
стандарди демократског света када су у питању улога јавног сервиса и његове
основне функције. Зато ћемо те принципе дати у целини.
„Значај који радиодифузија као сервис јавности има за демократска

друштва:
Витална улога радиодифузије као сервиса јавности као суштинског фактора
плуралистичке комуникације која је свима доступна.
Референтна тачка за све припаднике јавности и фактор друштвене кохезије и
интеграције свих појединаца, група и заједница.
Одбацује сваку културолошку, полну, верску или друштвену дис
криминацију и сваки облик друштвене сегрегације.
Она је форум за јавну дебату у којој се може изразити најшири могући
спектар гледишта и мишљења.
Објављује непристрасне и независне вести, информације и коментаре.
Производи плуралистички, иноваторски и разнолики програм који испуњава
високе стандарде етике и квалитета.
Квалитет се не сме подредити захтевима тржишта.
Програмске шеме и сервиси подређени најширој публици, а истовремено
окренути и потребама мањинских група.
Одражава различите филозофске приступе и верска уверења у друштву, с
циљем јачања узајамног разумевања и толеранције и унапређивања односа међу
заједницама мултиетничких и мултикултурних друштава.“
169
Видљиво је да је формализовањем принципа деловања јавне радиодифузије,

заправо створен медијски рам за остваривање суштинских постулата демократије и
људских слобода, што је, у савременом свету, без медијског посредовања немогуће.
Две године касније Европски парламент усвојио је Резолуцију у којој се

потврђују ставови Савета Европе и поново на прво место стављају интереси
грађана. „Радиодифузија као сервис јавности представља помоћ информисаном
грађанству, средство је узорног плурализма које разлчите групе у друштву повезује
у заједнички говор који обликује јавно мнење.“
Независност медијског система у целини од политичких, економских, војно

стратешких и других центара моћи, прокламована као један од основа демократије
и темељног начела у односу на медијску сферу, није могла да изузме медије типа
јавне службе јер би тиме била проузрокована непоправљива противречност. Зато је
у оквиру Савета Европе 1996. године усвојена Препорука Комитета министара Р
(96) 10 о гарандованју независности јавног радиодифузног сервиса, који је и данас
најзначајнији документ који се односи на јавни сервис. Овај документ се може
сматрати кључним у заснивању односа између јавногсервиса и државе.
О овом документу, било је већ речи у првом делу ове скрипте. Зато, на овом
месту споминјемо само Анекс ове Препоруке – Смернице за гарантованје
независности јавног сервиса радиодифузије.
У Анексу Препоруке, разрађена су питања надзорних тела јавних

сервиса, кадровска, финансијска и техничка питања, увек са нагласком на
самосталност и избегавање било каквог конфликта интереса или утицаја
власти. На крају Анекса Резолуције још једном се говори о програмској
политици и то на начин који прецизно потенцира управо оно што је основна
функција јавног сервиса у остваривању јавног интереса. Предвиђа се да
регулаторни оквир треба да пропише да ће јавни сервиси обезбедити: „... да
програми вести правично приказују чињенице и догађаје и подстичу слободно
формирање мишљења“. Такође се инсистира да случајева, у којима јавни сервиси
објављују званичне изјаве и саопштења, треба да буде што мање, да они треба да
буду стриктно предвиђени законом, а приликом емитовања јасно назначени.
Амстердамски уговор, такође подвлачи „... да је систем јавне

радиодифузије у земљама чланицама директно повезан с демократским,
друштвеним и културним потребама сваког друштва и потребом да се очува
медијски плурализам“. Залагање за медијским плурализмом треба тумачити у два
основна правца. То јесте идеја о коегзистенцији комерцијалног и јавног сервиса
радиодифузије, али још више захтев за обезбеђивањем могућности изражавања
политичких мишљења грађана и политичких организација, која у демократском
друштву могу бити различита и као таква имају право на јавну промоцију. Али уз
спремност да се и садржаји комерцијалних сервиса сматрају делом медијског
плурализма, Европска медијска политика упозорава да: „програмске обавезе
јавног сервиса не могу испунити комерцијална радиодифузна предузећа која се –
170
сасвим легитимно – руководе тржишном логиком“, као и да „Без њих не би било

добрих, висококвалитетних програма за све сегменте друштва друштва, с
обзиром на то да их тржиште само не може и неће произвести“.
За јавни сервис се може констатовати да је током више деценија свога пос

тојања еволуирао од одговорности према држави до одговорности према јавности.
Томе су у великој мери допринели поменути документи који од ражавају
јединствен став уједињене Европе према овом питању. Примера који говоре о
одговорном прилагођавању оваквом заокрету у статусу јавне радиодифузије има у
свим земљама развијене демократије, поготово у западној Европи.
Британски BBC је и данас, с много разлога, пример за углед у европским и

светским размерама. Поштовање јавног интереса и спремност да се буде у сталној
комуникацији са слушаоцима и гледаоцима, показује чињеница да према редовним
годишњим извештајима13 BBC има годишње око двадесет милиона контаката са
грађанима, рачунајући телефонске позиве електронску и класичну пошту. Стална
служба која комуницира са публиком обавештава управу корпорације о
предлозима, примедбама, захтевима и критикама и руководећи људи имају обавезу
да на та мишљења одговоре, да кажу шта су прихватили, а шта не и зашто.
Разуђеност радијских и телевизијских програма, њихова садржинска разноврсност,
високи домети квалитета такође говоре о поштовању европских стандрада и
доследном остваривању европских опредељања. Слична је ситуација у Француској,
Немачкој, Швајцарској и другим државама, уз познате изузетке, као што је Италија,
на пример, где постоји тенденција берлусконизације, односно подређивања јавног
интереса приватном.
11.3. РАДИОДИФУЗИЈА У ТРАНЗИЦИЈИ – ПРИМЕРИ

ИЗ РЕГИОНА
11.3.1. Настанак јавних сервиса након распада бивше

Југлославије
За бивше социјалистичке земље био је карактеристичан модел државне ра

дио телевизије чија је уређивачка концепција била подређена идеолошкој матрици
једнопартијског режима. Падом Берлинског зида и урушавањем социјализма,
започела је политичка трансформација ових земаља. Промене су неминовно
захватиле и медије који су у одређeним тренуцима били предмет оштрих спорова,
па и сукоба, некадашње власти и нарасле опозиције која је ускоро постала нова
власт. После демократских промена и реконституисања политичког система
вишестраначке парламентарне демократије, све бивше социјалистичке земље у
Европи, определиле су се за преображај државних радио телевизија у јавне сервисе
по доминантном европском моделу.
Распадом Југославије и формирањем самосталних држава и медијски

простор у региону доживљава промене. И државе на овом подручју одлучујуда
некадашње државне електронске медије, главне републичке РТВ центре,
171
трансформишу у јавне сервисе. Овде се јавља једна специфичност која регион

бивше Југославије чини различитим од осталих европских земаља у
транзицији. Наиме, све државе у региону задржавају организациони облик
заједничког јавног радија и јавне телевизије, док су у осталим земљама централне и
југоисточне Европе радио и телевизија потпуно раздвојени. Тако је у Пољској,
Чешкој, Словачкој, Бугарској... У Чешкој је и претплата раздвојена, па грађани
плаћају 17 круна месечно за радио и 35 за телевизију.
Домети развоја јавних сервиса у региону у сразмери су са укупним

друштвеним развојем самих држава. Опште је познато да су у Словенији и
Хрватској ти домети већи, а у Босни и Херцеговини, Србији, Македонији и Црној
Гори, мањи. Развој ових медијских кућа нигде није равномеран, падова и успона
има свуда. Познато је, на пример, да је словеначки јавни сервис остварио веома
висок раст у свим аспектима, поготово програмском, а и демократском, ли је затим,
изменом закона, Радио Телевизија Словенија, током 2006/07. године, враћена корак
уназад. Смањена је самосталност, односнос независност ове куће, а повећан утицај
државе.
Хрватска и Босна и Херцеговина су посебно занимљиве за ову анализу. Ради

се о две државе које имају драстично различит развој јавних сервиса: за Хрватску
се може рећи да је њен јавни сервис најуспешнији у региону, а за Босну и
Херцеговину да је њена јавна радиодифузија у највећим проблемима. Оно што је са
становишта регулације занимљиво, то је чињеница да обе ове земље имају посебне
законе о јавном сервису, односно да ова материја није регулисана општим законом
о радиодифузији, као што је случај у Србији.
11.3.2. Јавни сервис у Хрватској
Закон о Хрватској радиотелевизији у Програмским начелима налаже про

грамима ХРТ да морају да задовоље интересе јавности на државном и локалном
нивоу и да морају да воде рачуна о одговарајућој заступљености информативног,
културног, образовног и забавнног садржаја. Видљив је европски приступ о
стављању јавног интереса на прво место и захтев за разноврсном програмском
структуром. Одмах затим у закону се детаљније набраја шта се под тим
подразумева: „У остваривању програмских начела, ХР и ХТВ ће особито:
информирати јавност о политичким, господарским, социјалним, здравственим,
културним, образовним, знанственим, религијс ким, еколошим, спосртским и
другим догађајима и појавама у земљи и иностранству, те осигурати отворену и
слободну расправу о свим питањима од јавног интереса.“
Закон, дакле, полази од фундамента, медијског плурализма и могућности

перманентне јавне расправе о свим питањима од јавног интереса. У тексту се даље,
такође у складу са европским стандардима, на воде обавезе производње образовних
програма за децу, младе и одрасле, за хрватске грађане у иностранству, као и за
припаднике националних мањина у Хрватској. Јавни хрватски радио и телевизија
имају обавезу да доприносе чувању културне баштине, развијају еколошку свест,
172
информишу и образују грађане о демократији и грађанском друштву. Члан 6.

Хрватског закона о јавној радио телевизији наглашава поштовање и медијско
промовисање људских права и слобода. Члан 7. говори о објективности,
непристраснос ти и независности у информисању, а Члан 8. изричито наглашава да
је забрањено: „потицати, погодовати потицању и ширити нациоанлну, расну или
вјерску мржњу и нетрпељивост, антисемитизам и ксенофобију, као и потицати на
дискриминацију или непријатељство према појединсцима или скупинама, због
њиховог подријетла, боје коже, политичког увјерења, свјетоназора, здравственог
стања, спола, сексуалних или других одређења или особина“. Ради се о примени
европског стандарда о забрани говора мржње, који, нема сумње, итекако има везе
са јавним интересом, јер се тако доприноси здравом, демократском, отвореном
простору јавне комуникације. И све друге одредбе Закона о хрватској
радиотелевизији у складу су са европским одредбама.
У пракси је видљиво да се ова медијска кућа труди да оствари нормативне

обавезе и да у томе успева у већој мери него остали јавни сервиси у региону.
Посебно је индикативно да се на програме ХРТ стављају значајне друштвене теме о
којима се води озбиљна дебата са учесницима који имају различита мишљења и
који се могу сматрати репрезентима јавног мнења. Остали садржаји су програмски
професионално уређени, видљив је висок квалитета, завидан технички ниво и добар
дизајн. Ипак, извесне примедбе на садржаје који припадају комерцијалној
продукцији, посебно домену риалити шоу програма нису без основа, јер тако нешто
није у складу са профилом јавног сервиса.
1.3.3. Јавни сервис у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина такође има посебан закон о јавном сервису поред

Закона о комуникацијама. Он носи назив Закон о основама јавног радио-
телевизијског система и о јавном радио-телевизијском сервису Босне и
Херцеговине. Појам основи у називу закона већ наговештава специфичности, али и
тешкоће регулисања ове материје, које произилазе из уставног устројства државе,
односно постојања два ентитета, као и из даљег и ближег наслеђа и последица
сукоба током деведесетих година прошлог века. Основни парадокс заснивања и
одржања јавне радио телевизије у овој земљи и јесте у томе што би такав медијски
модел био најпожељнији у ситуацији великих подела, али, с друге стране, те поделе
отежавају његово утемељење и развој.
Сасвим очекивана чињеница да је закон БиХ о јавној радио телевизији напи

сан по европским стандардима, видљива је при првом додиру са текстом. У овој
земљи закони се пишу и усвајају под сталним надзором представника међународне
заједнице, па је разумљиво што садрже савремена опредељења и одредбе.
Јавну радио телевизију у Босни и Херцеговини чине три медијска предузећа:

Јавни радио-телевизијски сервис Босне и Херцеговине (ЈС БиХ); Радио-телевизија
Федерације Босне и Херцеговине (РТВ ФБиХ); Радио-телевизија Републике Српске
(РТ РС). Оно што додатно компликује заједничко функционисање, формално
173
јединственог јавног сервиса за целу државу, је постојање посебних закона о РТВ

ФБиХ и РТ РС.
Што се начелних опредељења тиче, као што смо рекли, све је у складу са највишим
стандардима. „Основни задатак јавних емитера јесте да, кроз пласман разноврсних
и вјеродостојних информација информирају јавност, да подстичу демократске
процесе, да осигурају одговарајућу заступљеност информативног, културно-
умјетничког, образовног, дјечјег, спортског и забавног програма, као и да програми
највишег квалитета буду доступни јавности у Босни и Херцеговини.“16 У
Програмским начелима се, слично хрватском закону, разрађују поменуте обавезе:
„Програм јавних емитера служи интересу јавности и мора бити у складу са
професионалним стандардима, прописима и правилима Централне Радиодифузне
Агенције – као незавиног Регулаторног тела односно у БИХ .
Јавни емитери су дужни осигурати разноврстан и избалансиран радијски и

телевизијски програм, који испуњава високе етичке стандарде квалитета,
поштовања људског живота, достојанства и физичког интегритета личности, и
промовирања демократских слобода, друштвене правде и међународног
разумијевања и мира.“18 Види се да, уз остале елементе за формулисање основног
правца делатности јавног сервиса, овде имамо и „поштовање људског живота,
достојанство и физички интегритет личности“ што има везе са не тако давним
догађајима у БиХ и са потребом да се ове вредности медијски третирају као јавни
интерес. И у овом случају регулатива говори о целом спектру обавеза према деци,
младима, националним мањинама, конститутивним народима. Такође се забрањује
говор мржње, а инсистира на објективности и уравнотежености информативних
садржаја, као и на њиховој независној припреми и презентацији.
Нажалост, примена босанско-херцеговачког закона о јавној радиодифузији,

један је од изразитих примера диспропорције између нормативног и стварног. У
пракси се многе одредбе тешко остварују или уопште не спроводе.
Функционисање јавног сервиса оптерећено је етничким и политичким по-

делама што доводи у питање, на пример, равноправну заступљеност сва три
конститутивна народа и њихових интереса у програмима све три јавне радио
телевизије. Последњих година веома су интензивирани захтеви хрватског народа,
поготово у Херцеговини, да се оснује још један јавни емитер у Мостару, како би
сва три конститутивна народа имала своје јавне сервисе. Оваква идеја подразумева
да јавни сервис у Сарајеву говори босанским, онај у Бањалуци српским, а
мостарски хрватским језиком. Овакав захтев до сада није прихваћен, али тензије
нису смањене. Све то, уз финансијске, кадровске и организационе проблеме,
отежава функционисање јавне радиодифузије која не може да оствари многе своје
законске обавезе.
174
11.4. ЈАВНИ РТВ СЕРВИС У СРБИЈИ
Србија дели судбину осталих транзиционих земаља и у медијској сфери уз

чињеницу да је њена транзиција знатно отежана распадом Југославије, дубоком
кризом и ратом у региону. Све друге земље и у Европи и у непосредном окружењу
раније су кренуле путем транзиције, што се односи и на медијске системе и
доношење нове медијске регулативе.
Закон који регулише оснивање и функционисање јавног сервиса у Србији је

Закон о радиодифузији, усвојен 18. Јула 2002. године. Текст закона припремила је
радна група правних и медијских експерата из цивилног сектора, уз најпре
прећутну, а касније формалну сагласност Владе. Уважавајући специфичности
Србије, закон је предвидео постојање републичког јавног сервиса и покрајинских
јавних сревиса. „Носиоци јавног радиодифузног сервиса у Републици Србији су
републичка и покрајинске радиодифузне установе. Тиме је уважена сложена
структура државе Србије и постојање аутономних покрајина, али ни писци закона
ни законодавац нису тада могли знати каква ће бити судбина Косова, па се у даљем
тексту закона, као покрајински јавни сервис, помиње само покрајински јавни сер-
вис Војводине.
Радио Телевизија Србије настала је Законом о радију и телевизији, од 31

јула 1991. године, као високо централизовани државно-партијски информативно-
пропагандни механизам, у који су интегрисани Радио Телевизија Београд, Радио
Телевизија Нови Сад и Радио Телевизија Приштина. После демократских промена,
Законом о радиодифузији, предвиђено је да од те, државне радио телевизије,
настану републички и покрајински јавни сервис. Према Члану 120. Требало је да
оба јавна сервиса почну са радом 31. јануара 2003. године. Нажалост, због
одуговлачења од стране власти, формални почетак трансформације републичке и
покрајинске радио телевизије у јавне сервисе догодио се три године касније.
Објективне тешкоће, у којима се налазио тадашњи РТС: око 8.500 запослених,
ратом разорена емисиона и студијска постројења, хипотека режимске радио
телевизије, велики број неадекватих кадрова, недовољно и неадекватно
финансирање, требало је да буду разлози да се са законском трансформацијом
крене брже. Упркос томе почетак преображаја се одлагао, што је неке од
поменутиох проблема појачало, а истовремено подстакло незадовољство грађана
који медијске организације, будуће јавне сервисе, нису доживљавали као своје.
Гледајући законска решења није тешко закљућити да је део регулативе који се
односи на јавне сервисе у Србији, такође формулисан према европским
стандардима и искуству. Од основних програмских функција до организационих
питања, управљања и финансирања, све је предвиђено онако како се то и у Европи
чини. Закон најпре каже да радиодифузне установе јавног сервиса „имају посебне
обавезе у остваривању општег интереса...“ и тиме је и у овом документу јавни
интерс стављен на прво место . „Програми који се производе и емитују у оквиру
јавног радиодифузног сервиса од општег су интереса.
(члан 76, став 1.)
175
Наведени програми обухватају програме информативног, културног, уметничког,

образовног, верског, научног, дечјег, забавног, спортског и других садржаја, којима
се обезбеђује задовољавање потреба грађана и других субјеката и остваривање
њихових права у области радио-дифузије.
Програмима који се производе и емитују у оквиру јавног радиодифузног

сервиса мора да се обезбеди разноврсност и избалансираност (међусобна
усклађеност или усаглашеност) садржаја којима се подржавају демократске
вредности савременог друштва, а нарочито поштовање људских права и културног,
националног, етничког и политичког плурализма идеја и мишљења.“ У Члану 78.
разрађују се основна начела којима су дефинисане функције јавног сервиса. Најпре
се говори о програмској независности односно о „заштити од било каквог утицаја
власти, политичких организација или центара економске моћи“. Овај члан говори и
о разновсности програма који треба да задовоље све друштвене групе, од старосних
до етничких, али и хендикепиране особе за које треба припремати посебне
програме, прилагођене и за слабовиде и оне који су слабог слуха. Даље су
дефинисане обавезе уважавања језичких стандарада, како већинског народа тако и
мањинских националних група, очувања културне баштине и задовољавања
потреба изражавања националног и културног идентитета. Говори се и о обавези
емитовања верских програма и о посебним задацима јавног сервиса у периодима
предизборних кампања. У Члану 79. Предвиђена је обавеза подстицања слободе и
плурализма изражавања јавног мишљења, али и спречавања говора мржње у било
ком облику.
Републички и покрајински јавни сервиси имају врло солидну законску

основу за свој развој. То се пре свега односи на принципе који одређују основне
програмске функције, по чему Закон о Радиодифузији не заостаје за евро- пском
регулативом. У пракси, међутим, има тешкоћа које су проузроковане недоследним
спровођењем закона.
Прва недоследност, је већ поменуто кашњење у почетку рада јавних

сервиса. Друго драстично кршење Закона о радиодифузији било је именовање
генералног директора и Управног одбора РТС после прве смене власти
постпетооктобарском периоду. У априлу 2004. Године Влада је сменила д
тадашњег генералног директора РТС Александра Црквењакова и на то место
поставила Александра Тијанића иако је већ две године постојао закон на основу
кога је независна регулаторна агенција (РРА) требало да изабере Управни одбор, а
ово тело, путем јавног конкурса, да изабере генералног директора РТС. Директан
избор првог човека јавног сервиса од стране владе, што је данас незамисливо у
било којој европској земљи, био је јасан показатељ да власт жели утицај на ову
медијску кућу. Влада је на исти начин именовала и Управни одбор иако ни то није
било њена законска ингеренција. Индикативно је да је и приликом следећег избора,
који је процедурално обављен исправно, поново изабран исти генерални директор и
такође дотадашњи предсдник Управног одбора. Драстично мешање у уређивачку
политику јавног сервиса и подривање његове законом утврђене самосталности, био
је и политички притисак из парламента током 2007. године, за увођење редовних
176
директних преноса заседања Народне скупштине Србије. Политичком притиску

подлегла је и Републичка регулаторна агенција, која је издала обавезујуће упутство
о директним преносима. Упутство је, посл реаговања стручне јавности, повучено, а
и Уставни суд Србије га је прогласио неуставним.
У таквим околностима може се констатовати да јавни радиодифузни сер-

вис у Србији, и републички и покрајински, још нису у потпуности оства- рили све
обавезе које овај тип медија има. То не значи да нема напретка. У програмској
реорганизацији предњачили су програми Радио Београда, као саставног дела РТС.
И Телевизија Београд бележи успон и повратак поверења публике. Војвођански
јавни сервис емитује програме на десетак језика, што је веома значајно. Ипак, још
су видљиве неуравнотежености и ту и тамо политички утицаји. Републички јавни
сервис недовољно третира мањинске групе, поготово националне мањине,
хендикепиране и друге, са изузетком једног броја емисија на програмима Радио
Београда. Покрајински јавни сервис има програме на много језика, али је третман
интерса, потреба и проблема мањинских народа, површан и не доприноси
друштвеној кохезији. Евидентно је да на програмима јавног сервиса има садржаја
који квалитетом не задовољавају ниво коме јавни сервис, по дефиницији, треба да
тежи. Јавна контрола над јавним сервисима је можда највећи недостатак ових
медијских организација јер је контакт са аудиторијумом недовољан, без довољно
јавних информација и без јавне расправе о њиховом раду.
177
ПРЕДАВАНЈЕ ДВАНАЕСТО
АУДИОВИЗУЕЛНА ПОЛИТИКА
ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
(извод из рада др Карола Јакубовича, prilagođen skriptni)
178
12. АУДИОВИЗУЕЛНА ПОЛИТИКА

ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
(Др Карол Јакубович, Експерт UNESCO)
12.1. ОПШТИ ОСВРТ
У 2007. години било је 5300 транснационалних, националних и локалних ТВ

у ЕУ. Овај сектор донео је 105 милијарди еура нето добити, од тога 72 милијарде
еура од ТВ емитовања и 33 милијарде еура од продаје програма (биоскопи, ДВД).
Ови подаци могу да објасне зашто ЕУ показује велико интересовање за
аудиовизуелни сектор. Ипак, током 25 година свог постојања, Европска Унија није
развила опсежну и целовиту медијску или аудиовизуелну политику. Тек је 80-тих –
када је сателитска телевизија представила транснационалну димензију у
телевизијском емитовању и демонополизацијом и појавом комерцијалне телевизије
област добила на економској важности - заједница почела да креира систем
аудиовизуелне политике и регулативе. Сврха овог система била је стварање
јединственог европског аудиовизуелног подручја и имплементација стратегија
којом би се ојачала аудиовизуелна продукциона индустрија.
У то време, Европска Заједница (ЕЗ) није имала ниједан члан Споразума

који се односио на надлежности у култури или медијима. Када је 1992. године
усвојен Уговор о оснивању Европске Уније, он је укључивао и члан 128, или тзв.
„члан о култури“ (касније пренесен у истом облику као члан 151 Амстердамског
Уговора и као члан 168 Лисабонског Уговора). Споразум, у параграфу 2, само
помиње аудиовизуелне медије: „Активности Уније ће бити усмерене ка
подстицању сарадње држава чланица; у случајевима када је то неопходно, Унија ће
подржавати и допуњивати њихове активности у следећим областима – уметничко и
литерарно стваралаштво, укључујући и аудиовизуелну област. (нагласио ЈК). Тако
ће, према параграфу 4, Унија „узети у обзир културне аспекте у својим
активностима, а према другим правилима Уговора, нарочито поштовање и
промоцију диверзитета култура држава чланица“, док је свако усаглашавање закона
и регулатива из области културе међу државама чланицама искључено: Европски
парламент и Савет могу, делујући у складу са уобичајеним законодавним
процедурама и после консултовања Комитета региона „усвојити подстицајне мере“,
и Савет може „усвојити препоруке“ на предлог Комисије. Међутим, већ
1974.године Европски суд правде у случају Италија protiv Sacchi пресуђује, да у
одсуству правила која би била супротна у односу на правила у Уговору, емитовање
телевизијских сигнала, укључујући оглашавање, и сигнали кабловске телевизије
треба да се третирају на исти начин као и правила којима се уређују услуге.
То је отворило врата за аргументе Европске комисије (1984:6) којима се се

Уговор, као правило, не односи само на економске активности, већ и на „све
активности које се спроводе ради неке добити, било да потичу из економске,
друштвене, културне (укључујући посебно информационе, креативне или
уметничке активности и забаву) или спортске сфере“. 1984. године Зе лена књига о
179
оснивању заједничког тржишта за радиодифузију, нарочито сателитску и

кабловску, поставља основе за аудиовизуелну политику ЕЗ и за усвајање Директиве
о прекограничној телевизији (TCFD) 1989. године.
Зелена књига тврдила је да надлежности ЕЗ на пољу радиодифузије потичу

од правила споразума Европске Економске Заједнице (ЕЕЗ-а) усмерених ка
оснивању заједничког тржишта. Ово укључује основне принципе слободног
протока роба (члан 30), услуга (члан 59-66), капитала и радне снаге (члан 48).
Успостављање заједничког тржишта такође имплицира и примену правила о
слободној конкуренцији (члан 85 до 93). На овај начин Комисија, по први пут,
подводи културу под економске одредбе, посебно у члану 59
Уговора, што јој омогућава да регулише област радиодифузије, чак и у
одсуству изричите надокнаде. Медији су се тако у ЕЗ примарно третирали у односу
на допринос економском развоју и развоју конкуренције (Европска комисија, 1993).
Годинама касније, комесар Вивиан Рединг, одговорна за информационо друштво и
медијски сектор, потврдила је овакав приступ ЕУ аудиовизуелној политици:
„На основу Уговора, Заједница нема независтан мандат да обликује област

медија. Уместо тога, правне основе су „хоризонталне“, другим речима, креиране су
да постигну опште циљеве Заједнице, посебно формирање интерног
тржишта...основна идеја Уговора је да је Заједница пре свега одговорна за
обезбеђивање правног оквира који је потребан да би се достигла пуна слобода
кретања на тржишту...Политика Заједнице у области регУлативе медијског
садржаја је такође од суштинског значаја... Ова питања морају бити регулисана
зарад стварања заједничког тржишта, и ни због чега другог. (Рединг, 2002:7) „
Овакав приступ касније је потврђен када је комесар Рединг покренула нову

стратешку иницијативу „и2010-Европско информационо друштво“, промовишући
отворену и конкурентну дигиталну економију, сматрајући информационе и
комуникационе технологије покретачима инклузивнијег друштва и квалитетнијег
живота. Ова стратешка иницијатива виђена је као „даљи ин тегративни приступ
информационом друштву и политици аудиовизуелних медија у ЕУ“ (ЕЗ, 2005а:3).
32 стране списка мера и политика, из септембра 2008., доносе низ мера и

политика из различитих тела Европске комисије које утичу на медије, подеље- не
су на следеће области: аудиовизуелне – ТВ, филм/биоскоп, ТВ и радио емитовање,
објављивање штампаних и онлине магазина, књиге, регистри, стручна штампа,
музика. Ове мере и политике су под руководством Општих Управа за:
комуникацију, конкуренцију, развој, образовање и културу, запошљавање, енергију
и транспорт, предузетништво, заштита животне средине, здравствена и заштита
потрошача, правда, слобода и сигурност, информационо друштво и медије,
унутрашње тржиште, истраживања, социјална политика једнаке могућности,
порези и царине. Свака Управа приступа медијима са свог становишта.
180
Овде ћемо се фокусирати првенствено на аудиовизуелну и општу медијску

политику, јер због ограниченог простора не можемо ово питање да сагледамо у
целости
.
12.2. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ И ЦИЉЕВИ АУДОВИЗУЕЛНЕ
ПОЛИТИКЕ УЕ
Европска комисија ЈЕ 1999. објавила документ о Принципима и смерницама

аудиовизуелне политике у дигиталном добу, који је поставио 5 општих принципа за
регулативу у овој области. Тако би регулатива требало да буде заснована на јасно
дефинисаним циљевима политике; минимално неопходна за остваривање тих
циљева; да тежи даљем повећању правне сигурности на динамичном тржишту; да
тежи ка технолошкој неутралности; и да буде примењена што ближе
активностима које регулише.
Остали принципи овог документа су:

Принцип пропорционалности, што подразумева да степен регулаторне
интервенције не сме бити већи од онога што је неопходно за постизање циља о
коме се говори
• Раздвајање регулативе која се односи на пренос и регулативе која се
односи на садржај,
• Општи циљеви и регулаторни приступ на европском нивоу:
регулаторни оквир мора гарантовати заштиту општих интереса друштва, као што је
слобода изражавања и право на жалбу, заштита ауторских права, плурализам,
заштита потрошача, заштита малолетника и људског достојанства и промовисање
језичких и културних разлика.
Основна позадина ове регулације требала би да буде спутавање тржишта,

било оно реално или потенцијално, у остваривању ових циљева (посебно у
одређеним случајевима, као што је заштита малолетника или ауторских права, где
тржишне снаге нису прилагођене достизању таквих циљева)
• Препознавање улоге јавног сервиса и потреба за транспарентношћу
његовог финансирања
• Саморегулација: емитери и корисници могу допринети постизању циљева
од јавног значаја кроз развој мера саморегулације у оквиру свеукупног правног
оквира, и тиме отклањајући потребу за детаљном регулативом
• Регулаторни органи требају бити независни од владајућих структура и
емитера.
Неколико година касније Европска комисија (2003а:3) објавила је други
документ о Будућности европске регулаторне аудиовизуелне политике заснивајући
га на потреби за „новом управом европских аудиовизуелних медија“, посебно се
односећи на допуну и модернизацију ТЦФ директиве. У документу је наведена
листа области аудиовизуелне политике Уније: конкуренције, медијског
плурализма, ауторских права, електро комуникационих мрежа и услуга и услуга
информационог друштва, доступности телевизије људима са посебним потребама,
181
заштите потрошача, примене закона на неуговорене обавезе, политике трговине и

промоције културних различитости у спољним односима.
Можемо разликовати 4 области принципа ЕУ активности аудиовизуелној

политици и пољу регулације:
• Прво, развој регулаторног оквира
• Мере подршке креиране за промоцију развоја аудиовизуелне индустрије,
продукције и дистрибуције европског садржаја (укључујући е-садржај и
интерактиван садржај) и филмова.
• Треће, развој информационог друштва и, у том контексту, омогућавање
универзалног приступа електронским комуникационим мрежама и услугама (иако
ово није директно део аудиовизуелне политике, овај сектор има значајан утицај на
аудиовизуелне медије).
• Спољни односи, који укључују и ЕУ проширење
У наставку ћемо детаљније расправљати о овим активностима.
12.3.РЕГУЛАТОРНИ ОКВИР
12.3.1. Општи осврт на регулаторни оквир
Главни циљ регулаторних политика је промоција заједничког тржишта

емитовања и сајберспејса; заштита конкуренције (и у том смислу регулисање
финансирања јавних сервиса); заштита људског достојанства и малолетника од
илегалног и штетног садржаја у емитовању и онлине услугама.
Средиште европског регулаторног оквира у аудиовизуелној области је,

наравно, била Директива Савета Европе (89/552 ЕЕЗ) од 3. октобра 1989. којом су
се координирале одређене одредбе које су прописане законом, регулативом или
административном акцијом у земљама чланицама, а које се односе на активности
ТВ емитовања (TCFD). Она је заснована на уверењу да је широка либерализација у
ЕУ била потребна у смислу креирања такве економије која би у својој размери и
обиму била повезана са великим јединс- твеним тржиштем, које би, се како су се
надали, појачало компетитивност аудиовизуелне политике ЕУ у односу на тржиште
УСА. ТЦФД је допуњена Директивом 97/36/ЕЗ Европског парламента и Савета 30.
Јуна 1997.године.
У децембру 2007 Директива је даље значајно промењена и допуњена
Директивом 2007/65/ЕЗ Европског парламента и Савета од 11. Децембра 2007.
године одредбама о аудиовизуелним медијским системима (Audio Visual Media
Service Directive - AVMSD) са циљем стварања ефикасног јединственог тржишта
аудиовизуелних медија.
12.3.2. Минимум стандарда у ТВ услугама
Директива AVMSD, попут ТBCF, захтева од сваке државе чланице да

успостави одређен минимум стандарда у ТВ услугама које припадају њеној
надлежности. Такође, од сваке земље чланице се захтева осигурање слободног
182
пријема ТВ услуга које долазе из других земаља чланица. Циљ је креирање

“јединственог тржишта” ТВ сервиса широм Европе. Од државе чланице се захтева
да допусте слободан пријем оваквих услуга из целе ЕУ. У исто време, ЕУ закон
гарантује минимум стандарда за квалитет садржаја ових услуга.
Најважнија промена представљена у новој директиви је проширење опсега

услуга које се регулишу. АVМS Директива обухвата и ТВ услуге и оне ”телевизији
сличне” (television like) аудиовизуелне услуге, без обзира на технологију која је
коришћена у њиховом преносу. Тако, сервиси дистрибуирани искључиво путем
интернета или мобилних телефона или неке друге нетрадиционалне платформе
постају предмет регулације на исти начин као и ТВ услуге преношене путем
конвенционалних платформи као што су сателит, земаљско емитовање или
кабловско. Директива такође, примењује режим степеноване регулације садржаја:
екстензивнија за линерарне сервисе и ре дукована за нелинеарне сервисе.
Директива садржи 3 одвојена круга регулаторних захтева аудиовизуелних услуга
које сваке држава чланица мора да усвоји у оквиру својих надлежности.
.
Први круг поставлјен у члану од 3а до 3г предвиђа да државе чланице:
• Омогуће провајдерима услуга који су под њиховом надлежношћу да учине
одређене информације доступним за кориснике, укључујући најмање њихово име,
адресу, контакт скраћено име и назив њиховог регулаторног тела
• Обезбеде да сервиси под њиховом надлежношћу не садрже никакво
подстицање на мржњу на расној, полној, религијској или националној основи (члан
3б)
• Подстичу провајдере под њиховом надлежношћу да осигурају да њи- хове
услуге буду доступне људима са визуелним и слушним ограничењима (члан 3ц)
• Осигурају да провајдери под њиховом надлежношћу не емитују филмове
ван договореног периода са носиоцима филмских права (члан 3д)
• Осигурају одређени минимум стандарда који се односи на рекламни
садржај (члан 3е)
• Осигурају да спонзорисање програма и услуга испуни одређене стан-
дарде (члан 3ф), и да забране скривено рекламирање осим у случајевима у којима
су саме државе чланице одредила да то прихвате (члан 3г).
Други круг захтева од ржава чланица да:

• Осигурају да сервиси чији садржај може бити штетан за малолетнике буду
доступни само у случају када је осигурано да малолетна лица не могу да их виде
или чују (члан 3х); и
• Осигуравају да ”ТВ на захтев” промовише ЕУ продукцију и доступност ЕУ
радовима
Трећи круг обухвата углавном ТВ емитовање са већ утврђеном

програмском шемом (scheduled TV). Ови чланови понављају захтеве које ТBCF
директива обухватала:
• Јавни приступ свим највећим спортским и другим дешавањима на
бесплатним ТВ каналима (члан 3ј)
183
• Квоту европских и независних продукција у телевизијском емитовању

(члан 4 и 5)
• Заштиту малолетника у телевизијском емитовању (члан 22); и
• Право на жалбу ТВ емитеру или на одговарајућу одшету (члан 23)
Овај круг такође, укључује значајну олакшицу у правилима о износу
рекламирања које може бити приказано на телевизији и промену правила које се
односе на прекидање програма рекламним порукама (члан 10 до 20): док лимит од
12 минута рекламирања у једном сату емитовања остаје, дневни лимит се повећава.
Правила о прекидању програма су поједностављена.
Трансмисија филмова направљених за ТВ (искључујући серије, серијале

документарце), кинематографски радови и информативни програми могу бити
прекинути рекламом и/или телешопом (теле-схоппинг) у сваком програмском
периоду у трајању од најмање 30 минута. Емитовање дечијег ТВ програма може
бити прекинуто рекламом и/или телешопом (теле-схоппинг) једном у одређеном
периоду дужем од 30 минута.
Такође, Директива сада дозвољава да емитери преузимају кратке наводе

других емитера, са ексклузивним правом емитовања, због њиховог укључивања у
извештавање у вестима и дозвољава ограничено коришћење у сервисима на захтев
(члан 3к)
12.3.3. Правила конкуренције
`Други значајан елемент ЕУ регулаторног оквира тиче се правила

конкуренције, заснованих на члановима Уговора који се тичу антимонополских пи-
тања (чланови 81 и 82), члан 86 који се односи на сервисе од јавног интереса и
провере државне помоћи (члан 87) и Регулативу Савета (ЕЗ) број 139/2004 од 20.
јануара 2004. године о контроли концентрације.
Што се тиче правила о спајању предузећа, релативно високи улози

комбинованих и индивидуалних обрта морају бити достигнути да би Унија
интервенисала. Европска комисија дозвољава (или не) спајања медијских предузећа
и аквизиције. Њен утицај се осети кроз бројне неформалне одлуке, као у случају
предлога да британска сателитска компанија BskyB буде искључена из британског
дигиталног емитовања (БДБ) када је УК регулатор, ITC, додељивао франшизе за
дигитално терестријално емитовање 1997. године.
Важне одлуке су донете у вези са продајом права кључних типова програма,

као што су спортски програми, јер је брига Опште Управе била да осигура фер
приступ оваквим садржајима.
Друге ЕУ одлуке у вези са конкуренцијом баве се дигиталним „савезима“

међу комерцијалним емитерима. Тако је 1994., и поново у 1998., Општа Управа IV
блокирала понуде удружења немачких водећих ТВ компанија Bertelsmanna, Kirch
grupe и Deutche Telekom AG. Ови комерцијални емитери желели су да оснују
184
заједничко предузеће које се зове МСГ и које би нудило услуге плаћене „телевизије
на захтев“ и друге интерактивне сервисе
путем система условног приступа (proprietorial conditional access system).
Међутим, Комисија је ставила вето на овај савез, сматрајући га претњом за

конкурентно тржиште плаћеног емитовања, као и за будуће дигиталне
комуникационе услуге у Немачкој.
Уопштено, приступ ЕУ комисије питањима спајања и удруживња пердузећа
више иде на руку компанијама које желе да ојачају своје аудиовизуелно тржиште
кроз увећање и ширење. Циљ оваквог приступа је промовисање ”европских
шампиона” као што су RTL група (Bertelsmann), Telefonica и Vivendi. Политика
Комисије промовише паневропска спајања на тржишту, пре него концентрације
појединих тржишта. Ово се директно односи на једно питање које је било и
наставља да буде разматрано у ЕУ, а то је питање медијског власништва и
плурализма. Политика промоције ”европских шампиона” (и ”националних
шампиона” унутар сваке државе чланице) може у стварности бити у супротности са
принципом медијског плурализма, који је један од принципа нпр. Повеље о
основним људским правима (члан11.2).
Регулатива Европске комисије о спајању предузећа наводи у члану 21.4 да

”државе чланице могу покренути одговарајуће мере да заштите своје легитимне
интересе“ као што је „медијски плурализам“. Медијски плурализам је питање, пре
свега, за државе чланице. Ипак ово питање се поново појавило кроз бројне одлуке
Европског парламента, забринутог медијском концентрацијом и њеним ефектима
на демократске дебате и медије уопште. Европска комисија (2007а) је објавила
документ о Медијском плурализму у државама чланицама ЕУ, подвлачећи важност
обезбеђивања приступа грађанима разноврсним изворима информација, мишљења,
гласова итд. у смислу формирања мишљења и ставова без утицаја једне
доминантне струје; спречавања ситуација у којима су представљене само једне
стране мишљења, а друге маргинализоване; и злоупотребу политичке моћи кроз
лобирање моћних интересних група – било да су политичке, приватне или друге.
Међутим, није предложена никаква законска или регулаторна пракса у корист
медијског плурализма на нивоу ЕУ.
12.4. ПИТАЊЕ ЕВРОПСКОГ ПРИСТУПА

ЈАВНИМ СЕРВИСИМА
Питање европског приступа јавним сервисима (PSB) везује се директно за

политику конкурентности и и медијског плурализма. Ипак, без обзира на другачији
приступ Европског парламента (погледати извештај Европског парламента:
Будућност јавног сервиса у вишеканалном дигиталном добу из 1996.), Европска
комисија целој ствари приступа скоро искључиво у терминима потенцијалне
дисторзије конкуренције на аудиовизуелном тржиш-
ту давањем државне помоћи јавном сервису, у смислу омогућавања јавног
финансирања (било приходом од претплате, расподелом буџета или обоје). У
Уговору о оснивању ЕУ јавни сервис се третира као сервис општег економског
185
интереса (service of general economic interest). Јавно финансирање јавног сервиса

обухваћено је чланом 87 који забрањује: ”сваку врсту помоћи одобрену од стране
државе или државних ресурса који на било који начин искривљује или прети да
искриви конкурентност, фаворизујући одређене подухвате или производњу
одређених добара, а која утиче на трговину међу државама чланицама”, зато што је
таква помоћ ”некомпатибилна са заједничким тржиштем”.
Комерцијални емитери су искористили ову и друге одредбе Уговора да би

поднели Европској комисији приличан број жалби на разне форме државне помоћи
јавним сервисима. Они и њихови политички поборници сматрају да би у
мултиканалном окружењу јавним сервисима требало поверити оне делове тржишта
који су профитно незанимљиви и где је очигледно да је тржиште подбацило да
донесе одговарајућу услугу. Први корак у решавању ових потешкоћа било је
усвајање Протокола број 32 о систему јавних сервиса у државама чланицама,
додатог на Амстердамски Уговор из 1997.године. Он препознаје да је систем јавних
сервиса у државама чланицама ”директно повезан са демократским, социјалним и
културним потребама сваког друштва и потребом да се очува медијски
плурализам”. Према Протоколу, држава чланица је слободна да организује јавни
сервис како јој одговара, како сама одлучи и како дозволи, као и да одлучи који ће
извори финансирања бити отворени за јавне сервисе, све док то не умањује
конкуренцију.
Касније је Европска комисија (2001) издала документ о Примени правила

државне помоћи јавним сервисима. Експлицитно се прихвата да државе чланице
могу прихватити широка растерећења јавног сервиса и слободу да бирају средства
за његово финансирање, али Комисија треба да верификује, према члану 86(2) да је
умањивање нормалних закона компетиције на заједничком тржишту у сврху
сервиса општег економског интереса и не утиче на конкуренцију на заједничком
тржишту на диспропорционалан начин.
Овим се захтева:
• Јасна и прецизна дефиниција накнаде за јавни сервис
• Јасно и одговарајуће разликовање активности јавног сервиса и активности
не јавног сервиса, где потоње постоје
Раздвајање ове две тачке између ове две сфере је уобичајено и већ захтевано
на националном нивоу, јер се тиме обезбеђује транспарентност и одговорност у
коришћењу јавних фондова. Разликовање ове две тачке, уколико се организације
јавног сервиса упусте у не-јавне активности (као што је рекламирање, неопходне су
да би се Комисији дозволило да изврши тестове о пропорционалности.
Пресуда Европског суда правде у случају C-280-00 (Алтмарк) је овде

нарочито релевантна јер је суд пресудио да финансијска подршка, која представља
само компензацију за обавезе јавног сервиса која је наметнула држава чланица,
нема карактеристике државне помоћи, ако:
• кориснику су ефективно поверене дужности са јасно дефинисаним
обавезама јавних услуга;
186
• параметри за израчунавање компензације морају бити унапред

успостављени на објективан и транспарентан начин
• компензација не прелази онолико колико је неопходно да би се покрили
сви или делови трошкова који се појављују у испуњавању обавеза јавних услуга,
узимајући у обзир накнаду коју те обавезе могу производити и чињеницу да је
кориснику омогућено да разумно про-
фитира за испуњавање ових обавеза
• или је предузеће одабрано за испуњавање обавезе јавних улсуга изабрано
путем процедуре о јавним набавкама или, уколико то не успије, ниво компензације
је одређен на основу анализе какви би били трошкови типичног, добро-вођеног
предузећа за испуњавање ових обавеза, поновно узимајући у обзир накнаду коју
такве обавезе могу производити и право корисника да прави профит у разумним
оквирима.
Последњи критеријум (тзв.”тест приватних инвеститора”) је оспораван од

стране емитера јавног сервиса који тврде да ниједан комерцијални емитер није
упоредив са јавним сервисом као и да ниједан ”типични” комерцијални емитер
нема обавезе и резултирајуће трошкове јавног сервиса.
Скоро је у случају SIC против Комисије (Т-442/03), Европски суд правде

заузео другачије становиште од комерцијалних емитера, наводећи да: “Сва- ка
држава чланица има право да дефинише емитере од општег економског интереса
који би укључио и емитовање широког програмског спектра (full spectrum
programming), у исто време дозвољавајући опратеру сервиса од општег економског
интереса да настави са комерцијалним активностима, попут продаје огласног
простора”.
12.5. ЗАШТИТА МАЛОЛЕТНИКА И ЉУДСКОГ

ДОСТОЈАНСТВА
Као део регулаторног оквира требало би да споменемо Препоруку Савета о

заштити малолетника и људског достојанства из 1998.године, касније 2006. године,
замењену Препоруком Европског парламента и Савета Европе о заштити
малолетника и људског достојанства и праву на одговор у контексту
конкурентности европске аудиовизуелне и он лине индустрије информационих
сервиса.
Препорука из 2006. позива државе чланице да предузму неопходне мере и

да, између осталог, обезбеде заштиту малолетника и људског достојанства у свим
онлине информационим сервисима тако што би: предузеле акције којима би се
омогућило малолетницима да одговорније користе аудиовизел- не и он лине
информационе сервисе; предузеле акције којима се омогућава лакши приступ
квалитетном садржају и услугама које су прилагођене малолетницима, укључујући
ту и одредбе којима се омогућује приступ у едукативним установама и на јавним
местима; промовисање медијске писменос- ти; подстицање аудиовизелне и
индустрије онлине информационих услуга, а без угрожавања слободе изражавања
187
или слободе штампе, да избегавају сваку врсту дискриминације базиране на полној,

расној или етничкој основи, религији или убеђењу, инвалидитету, годинама или
сексуалној орјентацији у свим аудиовизуелним и он лине услугама као и да се боре
против такве дискриминације; промовисање мера којима се бори против свих
илегалних активности на интернету штетних за малолетнике и обезбеђивање
даинтернет постане сигурнији медиј.
12.6. МЕРЕ ПОДРШКЕ ЗА ПРОМОВИСАНЈЕ РАЗВОЈА АУДИОДИВУЗНЕ

ИНДУСТРИЈЕ, ПРОДУКЦИЈЕ И ДИСТРИБУЦИЈА
ЕВРОПСКОГ САДРЖАЈА
АVMS Директива задржава одредбе Директиве о прекограничној телевизији

у члановима 4 и 5, утврђујући да земље чланице треба да осигурају, кад год је то
могуће, да емитери сачувају већину свог времена за емитовање европских радова
(осим за вести, спорт, квизове, рекламе и телетекст ) 10 % емитованог времена мора
бити обезбеђено, кад год је то могуће, за неза- висне европске продукције. Ове и
друге одредбе Директиве обезбеђују улагање у европске и независне продукције и
њихову доступност за европску публику.
Изузев ових квота, наследност МЕДИА програма је обезбедила шему подршке за

европски филм и ТВ индустрију са циљем стварања кокурентније индустрије и
способније да се суочи са потребама све већег пораста броја ТВ станица.
У 2006. Европски парламент и Савет су установили ново лице МЕДИА про-

грама, МЕДИА 2007, са буџетом од 755 милона еура за период 2007. до 2013.
године, који би се првенствено потрошили на развој и дистрибуцију европског
аудиовизуелног материјала.
Друга област ових улагања је дигитални и онлине садржај. Савет је 2000.

године основао вишегодишњи програм за стимулисање развоја и употребу
европског дигиталног садржаја на глобалној мрежи и промоцију језичких
различитости у информационом друштву, наменивши 100 милона еура у ову сврху.
2002. године документ Савета о интерактивном медијском садржају у Европи,
позива земље чланице да промовишу управо такав садржај. 2005. године, одлука
456/2005/ЕЗ Европског парламента и Савета основала је вишегодишње програме
којим би учинила дигитални садржај у Европи до- ступнијим, употребљивијим и
искористивијим (“eContentplus programme”) за године 2005 – 2008 распоређујући
149 милона еура у ову сврху.
12.7. РАЗВОЈ ИНФОРМАЦИОНОГ ДРУШТВА, ОБЕЗБЕЂЕЊЕ

УНИВЕРЗАЛНОГ ПРИСТУПА ЕЛЕКТОРНСКИМ
КОМУНИКАЦИЈАМА МРЕЖАМА И СЕРВИСИМА
Европска политика у овом пољу настаје из анализе процеса конвергенције

(ЕК, 1997) и његових технолошких, тржишних и медијских последица. Они се
труде да постану носиоци овог процеса како би се постигле погодности које би
188
били у служби достизања европских циљева. Тако нпр. Акциони план Стратегије
„еEurope 2005: информационо друштво за све“ (ЕК, 2002) и сл., посвећене су
убрзавању процеса дигитализације, као и промоцији ди- гиталне конверзије
телевизије у државама чланицама (ЕК, 2003б, 2005б).
Део овог процеса је политика спектрума, креирана да користи дигиталну

дивиденду (фреквенције ослобођене након преласка на дигитално емитовање) који
би могле да изађу у сусрет брзорастућим захтевима бежичне комуникације, нпр.
промовишући широко-појасне апликације у савладавању “дигиталне поделе”,
обезбеђујући додатне терестријалне услуге емитовања и подстичући раст мобилне
мултимедије (ЕК, 2007ц).
Велики корак напред ка консолидацији унутршњег тржишта у

конвергентном окружењу, је отклањање препреке правилима о комуникационим
мрежама и сервисима на европском нивоу, усвајањем „телеком пакета“ у 2002. Ово
је подразумевало усвајање једног броја директива100 које су додате већ
кохерентном регулаторном оквиру, који се односи на све трансмисионе
инфраструктуре без обзира на типове услуга које се тим путем преносе
(тзв.хоризонтални приступ). Нови оквир обухвата све електронске и комуника-
ционе мреже, укључујући опрему, и електронске комуникационе услуге,
укључујући и оне које су до сада емитовале садржај, као што су нпр. кабловске
телевизијске мреже, терестријалне мреже и сателитске.
Општи циљ је либерализација: телекомуникационе лиценце су замењене

општим дозволама за трансмисију, док појединачне лиценце и за трансмисију и за
производњу садржаја више неће бити бити доступне. Државе чланице имају
слободу да захтевају да одређен садржај буде емитован на одређеним
фреквенцијама, али услуга емитовања мора бити додељена у складу са отвореним и
транспарентним процедурама.”Must carry” (обавезно емитовање) одредба остаје на
снази и може бити проширена за достизање дефинисаних циљеве од јавног
интереса. Питања приступа – CAS, EPG, API– су ту да би се регулисало на основу
фер, резонског, недискриминаторног приступа.
Стратегија намеће три приоритета информационог друштва и медијске

политике
1. формирање јединственог европског информационог простора које
промовише отворено и конкурентно унутрашње тржиште за информационо
друштво и медије, нудећи приступачне, сигурне и широке опсеге комуникација,
богат и разнолик садржај и дигиталне сервисе. Овакав циљ захтева решење за
многе изазове узроковане дигиталном конвергенцијом:
a) брзина: брже широкопојасне услуге у Европи за доставу богатог садржаја
као што је HD видео
b) богат садржај: повећање правне и економске сигурности којом би се
подстакли нови сервиси и онлине садржаји
c) међуоперативност: подстицање уређаја и платформи које „разговарају
једна са другом” и сервиса који су преносиви од платформе до платформе
189
d) сигурност: обезбедити да интернет буде сигурнији од варалица, штет-

ног садржаја и технолошлих грешака, као би се повећало поверење између
инвеститора и потрошача
2. јачање иновација и улагање у информационо комуникационе технологије
и истраживања како би се промовисао развој и већа запосленост
3. достизање Инклузивног Европског Друштва које промовише развој и
запосленост, а који је конзистентан са одрживим развојем и даје приоритет бољим
јавним сервисима и квалитету живота.
12.8. СПОЉНОПОЛИТИЧКА ДЕМЕНЗИЈА АУДИОВИЗУЕЛНЕ

ПОЛИТИКЕ ЕУ
Процес проширења ЕУ, укључујући рад са кандидатима и земљама при-

дружницама у циљу помоћи при усвајању европских закона (аcquis) у
аудиовизуелном сектору једна је од главних области активности. Процес
пиридруживања захтева од земље кандидата да транспонује регулаторни оквир 1у
своје правне системе и инкорпорира циљеве ЕУ аудиовизуелне политике у своје
медијске политике. MEDIA 2007, Euromed Audiovisual 2 или EU-ACP подржава
програм за аудиовизуелну и филмску индустрију укључујући и све елементе
кооперације са земљама трећег света. У смислу њиховог проширења, Европски
парламент је покренуо препараторни програм „Медиа Интернатионал“ 2007.
године, са циљем јачања сарадње између држава чланица ЕУ и земаља трећег света
(Општа Управа за информационо друштво и медије, 2008). Програм је, такође,
усмерен на охрабривање двосмерног протока кинематографских радова. У
контексту веома мале присутности европског филма на тржишту величине као што
је азијско или латиноамеричко, као и потешкоћа које имају филмови из тих земаља
да стигну на европских биоскопа, овај програм има двоструку сврху.
Основни сегмент спољне акције је одбрана европских културних интереса у

контексту Светске трговинске организације, имајући у виду имплементацију
Генералног споразума о трговини у услугама (GATS). То је први сет
мултилатералних, правно важећих правила која обухватају међународну трговину
услуга и усмеравају њену даљу либерализацију, проширујући третман
„најповлашћеније нације“, приступ тржишту и третман једнак националном за све
стране Споразума које су прихватиле обавезе у овим областима.
Политика ЕУ је комбинације либерализације трговине и економских

интеграција уз очување културних циљева и политиком општег интереса. Управо је
ово разлог америчког инсистирања у оквиру Светске трговинске организације и на
другим местима, да се отклоне трговинска ограничења, као што су националне
филмске квоте и финансијске подршке (засновано на америчком нео-класичном
виђењу тржишне економије и њиховом односу према производима културе где би
они требало да буду ослобођени протекционизма државе), наишло на такав отпор у
земљама ЕУ.
190
На крају, ниједна држава чланица ЕУ није се обавезала на либерализацију

тржишта нити је гарантовала једнак третман страним и домаћим компанијама
(„национални третман“) у аудиовизуелној области. Европске државе омогућиле су
бројне изузетке од правила ’’најповлашћеније нације да би државе које дозвољавају
приступ појединим страним такмацима давале једнаке шансе свим чланицама
Светске трговинске организације.
191
PREDAVANJE TRINAESTO
SAMOREGULACIJA I SAVETI
ZA ŠTAMPU
(izvod iz publikacije: Sloboda i odgovornost – Očuvanje

slobode izražavanja putem medijske samoregulacije, Article 19, 2005)
192
13. SAMOREGULACIJA I SAVETI ZA ŠTAMPU
13.1. SAVET NOVINARA U PRAKSI ŠVEDSKE, NEMAČKE

I UJEDINJENOG KRALJEVSTVA - OPŠTI OSVRT
U najrazvijenijim demokratskim društvima postoje neki oblici saveta novinara

kojima građani mogu slati pritužbe na rad novinskih redakcija. Uloga i struktura svakog
od njih zavisi od medijske slike svake zemlje posebno. Mnogi su ustanovljeni da bi se
izbegla zakonska kontrola novinarstva, ali su i plod brige javnosti za odgovornost medija
i, naravno, svi su u saglasnosti sa načelima Saveta Evrope navedenim u glavi 2 ovog
izveštaja.
Na primer, Švedska slobodu govora tretira kao osnovno ustavom zagarantovano

pravo još od sredine XVIII veka i, za razliku od svih drugih evropskih zemalja, uspela je
da još od tada očuva slobodu medija. Nordijska tradicija međusobne saradnje pomogla je
Finskoj i Norveškoj da uspostave jednako otvoren pristup, iako je danski postupak daleko
formalniji.
Novinari, vlasnici medija i javnost u ovim zemljama daju veliku podršku tom
savetu. Norveška je 1997. godine ukinula zakonom uspostavljenu Komisiju za pritužbe
na rad emitera i potpuno prepustila tu oblast samoregulaciji Saveta novinara Norveške.
U Italiji, nasuprot tome, vlada je, iako i sama optuživana za manipulaciju javnosti,
zloupotrebom svojih normativnih nadležnosti, postavila pitanje pravičnosti postojećeg
zakonskog rešenja. U takvoj situaciji, nužno su dovedeni u pitanje nezavisnost i ugled
zakonski ustanovljenog tela (Ordine Nazionale dei Giornalisti).
Italijanski primer ima još jednu važnu osobinu. Kada govore o samoregulaciji i o
zakonskom uređenju, mnogi podrazumevaju da se ti pojmovi međusobno isključuju.
Ordine Nazionale dei Giornalisti je telo osnovano zakonom, ali njegove članove biraju
novinari. Tako ovo rešenje sublimira oba principa istovremeno.
U stvari, niz drugih samoregulacionih sistema je na neki način potpomognuto

zakonima i postupcima nastalim u parlamentu. Neki od tih zakona sprečavaju da urednik
kome se ne sviđa odluka saveta tuži savet, dok drugi pak omogućavaju savetu i da
određuje finansijske sankcije.
Samoregulacija može da bude i pogrešan naziv za ovakve sisteme. Adekvatniji

naziv bi mogao da bude nezavisna regulacija, kao sistem koji izbegava bilo čije
prekomerne uticaje kako bi se očuvala sloboda štampe.
Savet novinara zasniva svoje odluke na nizu pravila poznatim kao „pravila
ponašanja“ ili „kodeks“. Savet tumači pravila za svaki poseban slučaj. Tumačenja
osnovnih pravila moraju biti ažurirana, a novinari upoznati sa najnovijim
interpretacijama. U tu svrhu švajcarski Presserat/Conseil de la Presse redovno ažurira
193
svoj kodeks i štampa bilten koji sadrži najnovije odluke saveta o bitnim pitanjima.120
Nedavno je dodata i nova direktiva o dužnosti novinara da oni koji su optuženi ozbiljnim
navodima kažu svoju verziju priče.121
Inicijativa za uvođenje javne odgovornosti potiče od novinara, a ne od vlasničke

strukture u medijskom poslu. Izdavači i vlasnici imaju ekonomske interese i odgovornost
prema akcionarima, koji se često ne poklapaju sa opštim dobrom (javnim interesom).
Naravno, i novinari mogu imati sebične motive. Ipak, gledano dugoročno, ti interesi se
lako ispune kvalitetom novinskog posla, što povećava poverenje javnosti u novinarstvo,
za razliku od kratkoročnih pohoda na senzacije po svaku cenu.
Grupa ozbiljnih novinara zabrinutih za stanje u profesiji osnovala je baš u

Švedskoj prvi savet novinara 1916. godine. U Holandiji je, posle Drugog svetskog rata,
savet novinara napravljen od Udruženja holandskih novinara kao odgovor na odluku
Parlamenta da uspostavi zakonsku obavezu registracije novinara. Raad voor de
Journalistiek122 je danas telo nezavisno od Udruženja. Polovinu članova čine novinari, a
polovinu advokati ili bivši zaposleni u civilnom sektoru, dok je predsedavajući obično
sudija.
Neka udruženja novinara i dalje obavljaju ulogu saveta. Tako je u Islandu, gde
Etički komitet Udruženja islandskih novinara (Sidanefnd Bladamannafelags Islands)
obavlja i ulogu saveta. U Hrvatskoj i Sloveniji sličnu ulogu imaju „veća časti“ strukovnih
udruženja novinara. Ipak, može biti vrlo nezgodno da strukovni sindikat ili udruženje
brani svog člana od uprave, a da ga zatim osudi zbog lošeg postupanja.
U nekim zemljama, kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo, samoregulacija na nivou

vlasnika medija (koja je, kako ćemo videti kasnije u vezi sa Novinarskom komisijom za
pritužbe – Press Complaints Commission, PCC) može naići na poseban niz problema u
uspostavljanju efektnog i uvaženog sistema medijske odgovornosti.
13.2. PROBLEMI I DILEME – SAVETI SASTAVLJENI OD

PREDSTAVNIKA MEDIJA ILI MEŠOVITIH ČLANOVA
Neki saveti se sastoje od predstavnika medijskih organizacija. Za razliku od onih

pomenutih u prethodnom poglavlju123, ovakvi su nemački i austrijski Presserats i
italijanski Ordine Nazionale dei Giornalisti. Pravo članstva u ovim savetima ograničeno
je na predstavnike medija delimično zbog toga što se želi sačuvati nezavisnost
novinarstva. Zaključeno je da bi neko ko bi došao sa strane uspostavio kruta rešenja za
jedan živi proces.
Ipak, mnoga od ovih tela teško pridobijaju poverenje javnosti. Novinari se u
savremenom društvu sve više smatraju delom medijske elite, aristokratije informacija.
120
www.presserat.ch/index.htm
121
Zapisnik 6. godišnje AIPCE konferencije, Kipar; vidi doprinos Petera Studela, predsedavajućeg
švajcarskog Presserat.
122
Novinarski savet.
123
Ovde se misli i na one nastale iz novinarskih strukovnih sindikata i britanske Novinarske komisije za
pritužbe, koju su organizovali vlasnici. Novinarska komisija za pritužbe će tražiti određeni nivo
nezavisnosti, o čemu će kasnije biti reči.
194
Ovaj stav može biti tačan ili ne, ali je bitno da je on rasprostranjen, tako da se neminovno
javlja sumnja javnosti u ishod takvog postupka kada novinari treba da odlučuju o svojim
kolegama.
Dalje, novinari kao članovi saveta sastavljenih samo od predstavnika medija
izloženi su optužbama za hipokriziju, pošto su oni prvi koji će osporiti pravo pripadnika
drugih profesija da sude njihovim kolegama. U modernim društvima su napušteni
zatvoreni, elitistički postupci samoregulacije započeti u medicinskoj i pravnoj oblasti, jer
su ih razotkrili upravo mediji. Kako onda novinari mogu da zahtevaju da budu sopstveni
staratelji?
Da bi se izbeglo nepoverenje, drugi saveti pokušavaju da u svoj rad uvrste
predstavnike širih grupa društva. Primer bi mogao da da bude formiranje Australijskog
saveta novinara (ASN), koji je osnovan u julu 1976. godine posle rasprave između
izdavača i Australijske asocijacije novinara (tadašnje Unije novinara). Stvaranje Saveta je
zahtevalo ujednačen broj predstavnika novinara, izdavača i javnosti, sa nezavisnim
predsedavajućim. Finansiranje su obezbedili vlasnici medija.
Novinari uglavnom teže upravo ovakvim trojnim dogovorima, kao i modelu
socijalnog partnerstva, koje se sastoji od:
 predstavnika izdavača (možda i drugih medija),
 novinara i
 javnosti (javnog mnjenja).
Ovakav postupak može, ali i ne mora da bude potpomognut institucijom

ombudsmana. Kada su predstavnici javnosti u pitanju, misli se na predstavnike nevladinih
organizacija pre nego izabranike političkih partija. Kao i u svakom drugom slučaju kada
nezavisne ličnosti treba izabrati za rad u komisijama, za taj izbor bi trebalo da ih odredi
njihov sopstveni ugled i poštenje.
13.3. FINANSIRANJE, NEZAVISNOST I PROPAGIRANJE

SLOBODE IZRAŽAVANJA
Od samog početka u Australijskom savetu novinara je shvaćeno da je

promovisanje slobode štampe jedna od njegovih dužnosti, pa tako još uvek izdaje i
godišnje izveštaje o sličnim pitanjima.
Izveštaji su se redovno bavili pitanjima kao što su: Akt o kriminalu Komonvelta,
australijski Zakon o službenim tajnama, legislativa o kleveti i policijsko uznemiravanje
novinara.
Savet je godinama veoma zainteresovano reagovao na svako kršenje slobode
štampe spolja. Istovremeno je postupao i po pritužbama na tekstove, bilo da su objavljeni
u medijima ili ne.
Tokom više od jedne decenije Savet je uspeo da održi visok stepen poverenja u
uslovima jedne od najagresivnijih konkurencija sveta. Fairfax Newspapers, jedna od tri
najveće izdavačke kuće u zemlji u to vreme, nije ušla u Savet sve do 1980. godine.
Murdoch’s News Ltd. (još jedna od te tri kuće) napustila je organizaciju 1980, ali se
vratila 1987. godine, nakon što je preuzela trećeg od tri do tada najuspešnija izdavača.
Činjenica da je Savet imao i predstavnike javnog mnjenja (iako su ih birali sami novinari)
pružila je njegovim odlukama dodatni autoritet.
195
Autoritet tela je skoro uništen kada se 1987. godine pokazalo da je telo u svom
radu manje nezavisno nego što se u početku verovalo. Te godine delegat sindikata
novinara je zahtevao da se Savet suprotstavi koncentrisanju vlasništva nad medijima u
Australiji. To je bilo pitanje koje se očigledno ticalo javnog interesa, jer su novinarska
prava bila ugrožena unutar samih medija. Ipak Australijski savet novinara – ASN je
odbio da se izjasni o ovom pitanju.
Hal Wootten predsedavajući i predstavnik novinara u Savetu, shvatio je da je
ovakva odluka povezana sa činjenicom da je ovo telo osnovao izdavač. Pravilne odluke
Saveta u vezi sa drugim pitanjima slobode štampe odudarale su od ovog odbijanja da se
zauzme stav, te je Wootten podneo ostavku, a Unija novinara je napustila Savet.
Ovaj obračun između Saveta i Unije novinara (danas poznate pod nazivom
Alijansa) nastavljen je neko vreme124, ozbiljno ugrožavajući poverenje australijske
javnosti u Savet novinara. Ipak, 1996. godine Savet je usvojio dodatak svojim osnovnim
principima, obavezujući učesnike da otkriju bilo kakav ekonomski uticaj na prenošenje
vesti. Alijansa je pozdravila ovakvu odluku i, nakon dugog razmatranja, vratila se u Savet
ove godine.
Izvor finansiranja saveta novinara nema obavezno odlučujući uticaj na ishod

odluka ovog tela, jer je moguće uspostaviti njegovu zaštitu od preteranog uticaja onih
koji kontrolišu finansiranje njegovog rada. Međutim, poenta stvaranja mešovitog, umesto
saveta koji bi se sastojao samo od predstavnika novinara, jeste da se izbegne upravo vrsta
nepoverenja stvorena ovakvim incidentom. Ono samo služi da se naglasi važnost načela
nezavisnosti, što predstavlja izazov za svaki tip saveta. Ukoliko država finansira savet, to
može da izazove sukob interesa, ali i ako to čini izdavač, naročito kada se pojave pitanja
kao što je preterana koncentracija vlasništva nad medijima. Najbolja nezavisna tela
samoregulacije umela su da kritikuju i svoje finansijere kada je trebalo. Doprinos
udruženja novinara je od vitalnog značaja za takvu nezavisnost.
Uopšte, saveti novinara koji nastaju iz medijske industrije smatraju da je

propagiranje sloboda novinara jedna od njihovih obaveza. Veći pristup procesu donošenja
odluka omogućio bi donošenje pametnijih demokratskih odluka. Većina medija bi, da
može, mudro prihvatila ovako atraktivnu ponudu. Sa druge strane, britanska Novinarska
komisija za pritužbe shvaćena je isključivo kao telo koje razmatra pritužbe i koje kao
takvo ne treba da preuzima bilo kakvu drugu ulogu.
Međutim, u neke zemlje su izuzeci. U Francuskoj, kao ni u SAD, ne postoji savet

novinara. Ovo je posledica odbojnosti prema svemu što bi moglo da ograniči izgovorenu
reč, što nimalo ne iznenađuje kada je reč o ove dve države koje personifikuju građansku
revoluciju XVIII veka.
Možda zato što su francuski mediji bili više izloženi zakonskoj regulaciji nego oni
u SAD, izgleda da je protivljenje mešovitom savetu veće u Parizu nego u Vašingtonu. Na
primer, jedna od ključnih etičkih deklaracija Syndicat National des Journalistes
naglašava da će po pitanjima profesionalne časti novinari biti podvrgnuti samo
124
Alijansa medija, zabave i umetnosti, koja je nastala kada se Australijska asocijacija novinara konačno
udružila sa drugim udruženjima.
196
nadležnosti svojih kolega „kako bi se isključilo svako mešanje države ili drugih“. 125 Među
francuskim novinarima je široko prihvaćeno gledište o važnosti nezavisnosti i oni
odbacuju mogućnost formiranja bilo kakve vrste saveta.
I mnoge njihove kolege u Americi imaju odbojnost prema toj ideji, ali ona nije ni
toliko jaka ni toliko rasprostranjena među njima. Nacionalni informativni savet (National
News Council), koji je bio kratkog veka, ipak je pokazao da neki od američkih novinara
podržavaju ideju o odgovornosti novinara i izvan svojih matičnih kuća. Stvoren je 1973.
godine nakon pritužbi Niksonove administracije na nepravedno izveštavanje tokom afere
Votergejt i trajao je samo 11 godina. Uticajne ličnosti, kakvi su bili Ben Bradlee iz
Washington Post-a i Arthur Sulzberger iz New York Times-a nikada nisu prihvatili ovaj
savet.
U protekle dve decenije javljali su se periodični predlozi da bi se takvo telo
trebalo ponovo osnovati. Ali, do sada, ove ideje nisu otišle dalje od tekstova akademskih
magazina kao što je Columbia Journalism Review.126
13.4. SAMOREGULACIJA MEDIJA U ŠVEDSKOJ
13.4.1. Savet novinara Švedske
Savet novinara Švedske (Presses Opinionsnaemnd, poznat kao PON) osnovan je

1916. godine kao neka vrsta „saveta časti“, u kome su uvaženi novinari sudili o radu
svojih kolega ako bi neki građanin uložio žalbu na njihov rad. Njegove članove je birala
Unija novinara – telo koje predstavlja klub izdavača i klub novinara – udruženje za
unapređenje novinarskih standarda.
Prvi svetski rat je podstakao ovaj proces. Tokom rata, okupacione i savezničke
sile takmičile su se u manipulacijama izveštajima u švedskim novinama i to je potkopalo
poverenje javnosti u medije. Reforma je bila neophodna.127
Jedna od važnih novina dodata konceptu „saveta časti“ u ovom slučaju bilo je
suđenje novinama, a ne novinaru – autoru spornog teksta. To znači da je izdavač
odgovoran za ono što se pojavi u štampi, a ne novinar, što je bilo u skladu sa švedskim
zakonom. Ova praksa je nastavljena i drugde. Članci i emitovane reportaže smatraju se
rezultatom grupnih aktivnosti, a kontrola kvaliteta te aktivnosti u rukama je samo jedne
osobe – urednika.
Ali, Savet novinara je osmišljen i kao medijatorsko telo pomirenja unutar same
medijske industrije. Na samom početku on se bavio dvema vrstama problema: sporovima
125
Deklaracija o dužnostima i pravima novinara, SNJ 1971. godine: “à l'exclusion de toute ingérence
gouvernementale ou autre”.
126
Vidi: Philip Meyer, Saving Journalism, CJR, broj 6, 2004.
127
,,Tokom Prvog svetskog rata neke novine su postale produžena ruka propagande zaraćenih strana i
ugled novinarstva je značajno oštećen. Francuska, Velika Britanija i Rusija platile su ogromne sume
novca novinskoj agenciji u Stokholmu da bi ublažile rad vodeće novinske agencije, koja je po tradiciji
bila naklonjena Nemačkoj.“ Pär-Arne Jigenius, švedski novinarski ombudsman, obraćanje sadržano u
Proceedings of the Information Seminar on Self-Regulation by the Media, Strazbur, 7. i 8. oktobar 1998.
197
između novinskih preduzeća ili novinskog preduzeća i drugih kompanija, i između

poslodavaca i zaposlenih, na primer zbog visine plata ili ugovora o zaposlenju.
Osoba ili preduzeće mogli su podneti pritužbu nakon uplaćenih 20 kruna, što je
bilo jednako iznosu nedeljne plate jednog farmera, kao jasna prepreka neozbiljnim
pritužbama, kao i onih od siromašnjih slojeva društva. U slučaju presude koja sadrži
kritiku članka, od novina se očekivalo da objave tekst odluke Saveta novinara, što su
obično i radile. Međutim, nije bilo propisa koji bi ih primorao na to. Savet je imao manje
od 20 slučajeva godišnje za prve tri decenije svog rada.
Nakon Drugog svetskog rata broj predmeta pred Savetom je povećan toliko da je
prevazišao mogućnosti njegove organizacije, a dužina vremenskih razmaka između
podnošenja pritužbi i donošenja odluka postala je neprihvatljiva. Pritužbe na novinske
članke zahtevaju neobičnu efikasnost. One se tiču okolnosti koje mogu trajati veoma
kratko, ali koje za to kratko vreme mogu naneti mnogo patnje. Brza reakcija u vidu
izvinjenja ili čak samo objašnjenje mogu, umesto potencijalne protivoptužbe, dovesti do
zadovoljenja časti. U sistemu obezbeđenja odgovornosti medija za svoj rad kašnjenje je
jednako neuspehu.
13.4.2. Promena koncepta – Ombudsman za medije i Savet novinara
Bila je potrebna nova organizacija i 1969. godine je osnovan ombudsman za

medije (Allmaenhetens Pressombudsman). U Švedskoj je ombudsman tradicionalno bio
neka vrsta „majstora za sve“ u lokalnoj upravi, zadužen za uklanjanje ledenica zimi, a za
potpuno druge stvari leti. Posao ombudsmana postao je da popravlja greške koje su
napravili drugi i da obavlja poslove koji nisu bili povereni drugim organima.
Celokupan koncept je dalje prilagođen nacionalnom javnom servisu tako što je

ustanovljen nepartijski kontrolor čija je dužnost bila da odgovara na kritike upućene
administraciji. Ombudsman je postao vanpravni žalbeni sud u kome je građanstvo moglo
da osporava odluke vlasti bez rizika ili troškova postupka.
Vremenom, ombudsman za medije je postao odgovorniji, jer su u njegov rad

uključeni predstavnici javnosti. Udruženja novinara nemaju ni najmanji uticaj na odabir i
postavljanje tih predstavnika.
Reformama je ombudsman za medije dobio nadležnost da proceni ozbiljnost

pritužbe i da li spor treba rešiti pomirenjem ili preduzeti dalje korake po pritužbi u slučaju
da utvrdi da su prekršeni etički principi. U ovom drugom slučaju, ombudsman traži od
urednika da odgovori na pritužbu i dozvoljava da ospori navode iz pritužbe pre nego što o
tome sačini izveštaj.
Ako ombudsman nađe da je pritužba osnovana, on dalje ne odlučuje o tome,

nego pritužbu šalje Savetu novinara na arbitražu. Ako odbaci pritužbu, postoji pravo
žalbe na odluku ombudsmana o odbacivanju pritužbe koja se podnosi Savetu. Ako, pak, u
bilo kom trenutku podnosilac pritužbe ne bude zadovoljan postupkom, može pokrenuti
198
postupak pred regularnim sudom. Podnošenje prijave u okviru ovog sistema je besplatno
za obične građane. Ako se pokaže da je novina prekršila pravila dobrog novinarskog
ponašanja, dužna je da plati administrativnu naknadu, pored toga što mora da objavi
odluku.
Medijski ombudsman obično primi od 350 do 400 pritužbi godišnje. Krivične

prijave i pritužbe za navodno ugrožavanje privatnosti predstavljaju veliki deo ovih
pritužbi. Tokom prethodnih godina, medijski ombudsman je ocenio da je 30% pritužbi
opravdano i one su bile upućene Savetu novinara, a približno 10 do 15% odluka Saveta
rezultiralo je kritikom medija. Savet zasniva svoje odluke na Etičkom kodeksu Švedske,
ali ima i slobodu da sam tumači dobro novinarsko postupanje.
Ombudsmana za medije postavljaju glavni parlamentarni ombudsman,

predsedavajući švedske Advokatske komore i predsedavajući švedskog Pomoćnog saveta
novinara (koji predstavljaju udruženo upravljačko telo) na mandat od tri godine.
Ombudsman je zaposleni Komiteta, a finansiraju ga Klub novinara, švedska Asocijacija
novinskih izdavača i švedska Unija novinara. Udeo finansiranja približno je
proporcionalan prihodima ovih subjekata.
13.4.3. Slučajevi pred Savetom za novinare
Pitanja privatnosti, naročito maloletnih lica, i zaštita nezavisnosti sudova često su

bile tema rasprava švedskog Saveta novinara poslednjih godina. O dva slučaja, već smo
govorili u delu koji se odnosi na pravo na privatnost. Na ovom mestu, pomenućemo još
nekoliko zanimljivih slučajeva koji su se pojavili pred švedskim Savetom za novinare.
Da bi naglasio da je u Švedskoj primenjen jednak pristup prema svima,

ombudsman za medije Pär-Arne Jigenius rekao je na Kongresu 1998. godine da je Savet
novinara podržao i zahtev jednog beskućnika i zahtev kraljevske princeze. Beskućnik
čak nije ni morao da napiše zahtev, već je to urađeno u kancelariji ombudsmana.
Nedeljne novine su objavile njegovu sliku u podzemnoj železnici i opisale ga kao
prosjaka i alkoholičara. Nije zatražen njegov pristanak za objavljivanje ove fotografije, a
podaci kojima je opisan nisu bili tačni. Ombudsman za medije se složio sa zahtevom i
dodao da, čak i da su informacije bile tačne, novine nemaju legitimno pravo da objave
takav članak.
Kraljevski slučaj ticao se nedeljnog magazina koji je objavio montirane

fotografije princeze u kupaćem kostimu. Prikazano je pravo lice princeze montirano na
telo manekenke obučene u moderan kupaći kostim. Iako je magazin naglasio da je to
montaža, mnogi čitaoci su prelistavanjem novina stekli utisak da su fotografije prave i da
se princeza dobrovoljno slikala u kostimu.
Savet jeste naglasio da se javne ličnosti moraju nositi sa publicitetom, čak i kada
se tiče njihovog privatnog života. Ipak, pošto montiranje fotografija nije imalo nikakve
199
veze sa ulogom princeze u javnom životu, a i pošto nijedna mlada žena ne bi trebalo da
trpi takvu eksploataciju, Savet je presudio protiv magazina.128
Zahvaljujući takvom pristupu Saveta, u švedskoj štampi se ne mogu naći

senzacionalistički tekstovi kakvi su česti u štampi drugih zemalja.
Selektor engleskog fudbalskog tima Sven Goran Eriksson i televizijski reporter

Ulrik Jonsson su Šveđani koji žive u Britaniji, gde se takva pravila ne primenjuju. Među
njima se dogodila manja afera, koja je pretvorena u skandal našeg doba, pa su i neke od
švedskih novina došle u iskušenje da pođu u potragu za tom pričom.
Novi problem se pojavio kada je, u septembru 2002. godine, objavljena

fotografija poznatog fudbalera Zlatana Ibrahimovića u stokholmskim novinama
Aftonbladet. Fotografija je načinjena sigurnosnim kamerama za prismotru. Ibrahimović
se požalio ombudsmanu za medije da je njegova privatnost ugrožena u popularnom
noćnom baru. Problem je nastao onog trenutka kada su se novine i Ibrahimović
nezvanično nagodili i kada je on povukao pritužbu i tako zaobišao izveštaj ombudsmana.
U svom godišnjem izveštaju ombudsman je naročito kritikovao ovakvu praksu.
13.4.3. Opažanja
Švedski model se pokazao kao uspešan, možda i najuspešniji u Evropi. Obraćajući

se na seminaru u Strazburu 1998. godine, ombudsman Pär-Arne Jigenius je naglasio da
Švedska, zajedno sa Norveškom i Japanom, ima najveći broj novinskih izdanja po glavi
stanovnika. Povezujući ovu činjenicu sa poverenjem koje su švedske novine zadobile
među građanima, Jigenius je istakao: „Ljudi veruju u činjenice koje se pojavljuju u
novinama“, i dodao da je u zemljama u kojima je izgubljeno poverenje ljudi u štampu
prodaja novina po glavi stanovnika veoma mala. Ukazao je na situaciju u Italiji kao takav
primer.129
Švedski samoregulacioni sistem doprinosi ovoj relativno zdravoj situaciji, jer

čitaocima nudi dobar mehanizam kojim se mogu ispraviti nepravde. To je verodostojan
mehanizam, jer nijednoj interesnoj grupi više nije dozvoljeno da samostalno donosi
odluke. Ipak, jaki interesi izdavača smanjeni su osnivanjem Udruženja novinara i
Nacionalnog novinarskog kluba. Tako je taj postupak postao zaista nezavisan od svih
sektora.
Vitalan značaj za osiguranje legitimiteta procesa, i unutar i izvan medijske

industrije, ima uloga predstavnika novinara. Novinari mogu biti sigurni da će njihovi
predlozi biti uzeti u obzir, a čitaoci da u odlukama neće preovladavati ekonomski interes.
Švedski Savet novinara nema neki poseban način na koji određuje predstavnika
javnosti, kao što je slučaj u Australiji. Ali, instrukcije koje ovo telo daje ombudsmanu za
128
Jigenius, Ibid.
129
Jigenius, Ibid.
200
medije jasno ga čine odgovornim za javni interes. 130 Sama činjenica da ombudsman ima
funkciju advokata prilikom davanja predmeta u nadležnost Saveta uspostavlja element
nezavisnosti.
Švedski sistem nameće dužnost ovom telu da javno brani slobodu štampe. Ipak,
javno propagiranje predloga reforme legislative i promovisanja veće dostupnosti
informacija, kao što je onaj u Australiji, nije dobar mehanizam i za Švedsku, jer je ovo
pravo duboko ukorenjeno u švedskom pravnom sistemu i običajnoj praksi. Tamo gde je
sloboda štampe manja, što je slučaj u većini država širom sveta, saveti su našli da je
potrebno i da ispituju pritužbe i da promovišu ovu slobodu.
Ombudsman za medije i Savet novinara nisu se pojavili preko noći. Trebalo je

preko 90 godina da dostignu sadašnji nivo. Tokom tog perioda, švedsko novinarstvo se
razvijalo rame uz rame sa samoregulacionim sistemom, i to na način koji nije
predstavljao nametanje sa strane, već je bio integralni proces same novinske industrije. U
drugim zemljama se pokazalo da je razvoj samoregulacije bio mnogo teže postići.
13.5. SAMOREGULACIJA MEDIJA U NEMAČKOJ
13.5.1. Savet novinara Nemačke
Nemački Savet novinara (Deutscher Presserat) ispituje pritužbe, propagira visoke

standarde novinarstva i promoviše slobodu štampe. Kao i mnogi drugi saveti, i ovaj je
ustanovljen kao odgovor na pretnju regulisanja ovih pitanja zakonom. Neuobičajeno je da
nemačkim Savetom upravljaju i u njemu rade isključivo novinari i izdavači. Na
sedinicama Saveta nema predstavnika javnog mnjenja, odnosno javnosti niti predstavnika
pravosuđa.
Savet su osnovali nemački izdavači i novinarski granski sindikati 1956. godine.

Četiri godine ranije, vlada iz Bona načinila je Nacrt federalnog akta o novinarstvu
(Federal Press Act) koji je trebalo da stvori zakonski okvir samokontrole medija. Ali,
unutar Nemačke je postojao jak otpor prema bilo kom vidu cenzure posle Drugog
svetskog rata, pa je predlog nacrta odbačen u korist modela britanskog Saveta novinara iz
1953. godine.
Savet objavljuje Kodeks novinara, koji se redovno ažurira i modernizuje, i

obezbeđuje profesionalnu obuku novinara o pitanjima etike. Ipak, osnovni zadatak Saveta
je da ispita pritužbe javnosti. Svake godine on obradi približno 600 pritužbi. S obzirom
na to da je Savet stvoren uz pristanak 95% izdavača, deo ovog dogovora obavezuje
novine da objave presude Presserat-a, koliko god neugodne ili neprijatne one bile.
130
Ove instrukcije služe da „obezbede savete i pomoć pojedincima koji osećaju da su uvređeni nečim što
je objavljeno u novinama, drugom periodičnom glasilu ili internet izdanju, da istraže izobličenja dobre
novinarske prakse, ili na sopstvenu inicijativu, ili po prijavi, kada god je to prikladno, pošalju takve
slučajeve na odlučivanje Savetu novinara i učešćem u javnim debatama prošire dobro novinarsko
vladanje.” Uputstva za rad Kancelarije ombudsmana za medije.
http://www.po.se/Article.jsp?article=2291&avd=english
201
Odbrana slobode štampe je još jedna od dužnosti Presserat-a, koja uključuje i njegovo
aktivno učešće u vođenju kamapnje čiji je cilj ostvarivanje većeg stepena medijskih
sloboda.
Celokupni godišnji budžet Saveta je nešto preko 400.000 evra. Preko jedne
četvrtine ovog novca (123.000 evra) sliva se u budžet kao nepovratna donacija iz
Federalne vlade. Udruženja izdavača plaćaju 75% ostalih prihoda, a novinari 25%.
Federalna uplata regulisana je zakonom iz 1976. godine, u kome je naznačeno da je
namena tog novca da „garantuje nezavisnost komiteta nemačkog Saveta novinara u
postupanju po pritužbama“. Državi je zabranjen bilo koji vid mešanja u rad Saveta.
Ukupan iznos novca iz federalnog budžeta svake godine se određuje u parlamentarnoj
raspravi o budžetu.
Logika finansiranja iz više izvora je dvostruka: mesta za manipulacije ima veoma
malo, a daje onima koji plaćaju daje osećaj da pripadaju tom procesu.
13.5.2. Slučajevi pred Savetom novinara Nemačke
Jedno od važnih pitanja postavljeno je pred nemački Savet novinara 1958. godine,
kada je zadiranje novinara u živor princeze Soraya-e, bivše supruge iranskog šaha,
ukazalo na neodložnu potrebu da se uvede ozbiljnija legislacija kada je reč o privatnosti.
Savet je uspeo da ubedi federalne zakonodavce da će postupak pred Savetom biti
dovoljno pouzdan da zaštiti građane u ovakvim situacijama.
U borbi za priznanje, Savet je morao da se nosi i sa tužbom koju je jedan izdavač

uputio redovnom sudu protiv Saveta za cenzuru. Tužba je podneta na osnovu jedne od
najjasnijih normi Federalnog ustava (Grundgesetz), koja glasi da neće postojati cenzura.
Međutim, izdavač je 1956. godine izgubio spor.
Još jedan veliki slučaj uzdrmao je javnost 1979. godine, kada su dva novinara
objavila nezvanične izjave dvojice generala vazduhoplovstva, što je bilo jasno kršenje
poverljivosti. Generali su otpušteni iz službe. Slučaj je dospeo pred Savet, koji je doneo
odluku da su novinari imali pravo da objave informacije, pozivajući se na javni interes
objavljivanja informacija. Pretnja demokratiji mogućim uticajem vojske na proces bila je
do te mere velika, da je opravdala povredu jednog od najsvetijih pravila novinarstva. Ali,
da bi naglasio da je ovaj slučaj ipak bio izuzetak a ne uvođenje novog pravila, Savet je
načinio amandman na Etički kodeks, naglasivši značaj poštovanja poverljivosti izvora
informacija.
Uprkos uspesima, Savet je i dalje, sve do osamdesetih godina XX veka imao

problem da neki delovi novinarske struke priznaju njegov autoritet. Ovaj problem je
dosegao vrhunac između 1982. i 1985. godine, kada su neki listovi odbili da objave ukore
kojima ih je Savet kaznio. Većina izdavača se najzad 1985. godine povinovala
nadležnosti Saveta. Danas 95% nemačkih izdavača poštuje njegov autoritet.
Novinski list Bild objavio je, u martu 1994. godine, članak pod naslovom
„Kurdski teror – autoputevi u plamenu svuda – nemiri u gradu – sami se spaljuju“, koji je
202
govorio o nizu demonstracija kurdskih doseljenika u Nemačkoj. Novine su nastavile u

istom maniru tokom čitavog meseca. Tada su kurdska udruženja zatražila reakciju Saveta,
tvrdeći da se takvim naslovima žigoše celokupna kurdska zajednica. Savet je ukorio
časopis Bild uz obrazloženje da se takvim naslovima nagoveštava rasizam.
Bild je kritikovan još dva puta tokom 2000. godine. Prvi put su na naslovnoj strani
objavljene slike nemačkih državljana, žrtava rušenja aviona ,,konkord“. Savet je doneo
odluku da je neetički objavljivati slike i lične podatke ovakvih žrtava bez odobrenja
njihovih porodica. Kasnije je list objavio i priču o neonacistima koji su udavili dete u
jednom od istočnonemačkih gradova, da bi se kasnije ispostavilo da su priča i svedoci
lažni, a da se dečak sam utopio. Savet je istakao da se novinari nisu dovoljno dobro
informisali tokom istraživanja.
15.5.3.Opažanja
Iako nemački Presserat ne pokušava da proširi i poveća legitimitet uključivanjem

predstavnika vanmedijske struke u svoj rad i diskusije, uspeo je da pridobije poverenje
javnosti veće od mnogih drugih koji su to učinili i koji tvrde da odgovorni pred javnošću.
Novinari i urednici uvažavaju odluke Saveta i energično se brane kada su kritikovani.
Ovo je verovatno zato što je Savet odlučio da princip zaštite javnih interesa bude
za njega važniji od interesa samih medija. U svojoj praksi pratio je primer saveta kao što
je švedski, vagajući tvrdnje i prava podnosilaca pritužbi, odbrane medija i na kraju
prosuđujući kroz prizmu javnog interesa.
Presserat je sigurno potpuno nezavisan od vlasti, uprkos tome što deo budžeta
prima upravo od vlade. Za razliku od švedskog i australijskog sistema, on ne obezbeđuje
prisustvo predstavnika javnog mnjenja, ali javni interes je ipak zaštićen.
Kao i švedski Savet novinara, Presserat procenjuje interese vlasnika medija u

odnosu na interese novinara. Tako obezbeđuje da ekonomski interes vlasnika ne bude
ugrožen. Nemački Savet uzima i veću ulogu u promovisanju novinarskih standarda, kao
što je nedavni štampani letak: Achtung: Pressefreiheit, koji kritikuje vlast zbog toga što
„filtrira“ informacije iz Iraka.131 Ipak, nemački Savet je uspeo u ključnom pitanju, pitanju
kredibiliteta pred javnim mnjenjem.
13.6 SAMOREGULACIJA MEDIJA U UJEDINJENOM

KRALJEVSTVU
13.6.1. Generalni savet novinara
Napori da se stvori samoregulacioni sistem u Velikoj Britaniji su prožeti

kontroverzama mnogo više nego bilo gde drugde. Ovo je najviše zbog specifične
strukture britanskog (a još više engleskog) novinskog tržišta. U većini zemalja, novine
nastaju iz lokalnih potreba određenog grada ili regiona, te se i veliki broj čitalaca pre
131
c/f www.presserat.de
203
odlučuje za lokalni nego za list na nacionalnom nivou. Najznačajniji engleski listovi

koncentrisani su u Londonu.
Britanskim tržištem dominira niz populističkih, niskokvalitetnih, tabloidnih
naslova. Oni se kolokvijalno nazivaju the red-tops (crvena zaglavlja), što je ekvivalent
nazivima „bulevarska štampa“ ili „žuta štampa“. Šta je tu posebno, osim što se radi o
najstarijem i verovatno najvećem, najmasovnijem novinskom tržištu na svetu? To je
tržište nalik borilištu petlova, nekada zvanom Fleet Street, gde najagresivniji naslovi
pobeđuju.
Mešavina konkurencije i moći je uvek privlačila novac, kako stari (tradicija) tako
i novi (novac skorojevića). U novinskoj industriji Londona najhrabriji od novih tajkuna
takmičili su se sa predstavnicima stare aristokratije tokom čitavog XX veka. Novi
vlasnici su pobedili.
Prvi pokušaj da se Fleet Street malo umiri predstavljao je Generalni savet

novinara iz 1953. godine, sastavljen od predstavnika izdavača, sa minimalnim prisustvom
predstavnika Nacionalne unije novinara. Iz ovog tela je kasnije nastao Savet novinara. Od
samog početka medijski magnati odbijali su i najmanju odgovornost, pa nisu uspeli ni da
ustanove odgovarajući kodeks ponašanja.132 Prvi predsedavajući bio je pukovnik J. J.
Astor, vlasnik lista The Times. Do kraja te decenije broj pritužbi popeo se na 500
godišnje, pa su i novinari i urednici počeli da shvataju mnogo ozbiljnije odluke Saveta,
delom i zbog podrške koju je pružio i Cecil King, vlasnik lista Daily Mirror.
Kulturni komentator Raymond Williams, kritičar prve varijante Saveta, napisao je

1966. godine da je Savet postao „primetno većeg autoriteta“.133
A onda je nastupila era Rupert-a Murdoch-a, kada je 1969. godine kupio Sun.
Sedamdesete su donele pad kvaliteta novinarstva. Početkom sedamdesetih Mardok je
napisao: „Ja ne mrzim Savet novinara, samo smatram da su oni podmukli produžetak
establišmenta“.134 Tokom tog vremena, Savet je potpao pod strahovit pritisak, dok su
listovi odbijali da prihvate odluke ovog tela, a tabloidi slobodno optuživali za
najrazličitije stvari bez imalo pouzdanih dokaza i ugrožavali privatnost koga kod su stigli.
Nacionalna unija novinara napustila je Savet 1980. godine, u znak protesta zbog njegove
neefikasnosti, izjavivši da je Savet nesposoban za reformu.
Konačno, u decembru 1989. godine David Mellor, ministar zadužen za medije,

upozorio je medije da ispijaju „sikter kafu“ i nazvao ih je kaubojima koji su suočeni sa
smrću u revolveraškom obračunu. Tada je i najavio da će Vlada nametnuti zakonsku
regulaciju medijima ako novinarstvo ne pokaže veći stepen civilizovanosti. Nacionalna
unija novinara ponovo se pridružila radu Saveta 1990. godine, baš kada su ga svi drugi
napuštali.
132
R. Shannon, A Press Free and Responsible, London, 2001, str. 13: ,,Uzrok propasti Saveta novinara
1999. godine bio je njegov defektan nastanak 1953. godine, kada Savet nije bio stanju da na sebe
preuzme odgovornost.”
133
O’Malley i Soley, Regulating the Press, London, 2000, str. 66.
134
Ibid, str. 68.
204
Komitet za privatnost pod vođstvom Sir David-a Calcutt-a, osnovala je

konzervativna vlada sa ciljem da javnim ličnostima pruži praktična sredstva zaštite
osnovnih ljudskih prava a da ne zatvara medije. U maju 1990. godine zaključeno je da su
vođenje kampanje za očuvanje slobode štampe i odlučivanje o pritužbama na rad novina
dva nekompatibilna cilja. To je bila veoma problematična „presuda“, s obzirom na to da
su saveti u drugim zemljama uspeli i da dalje uspešno kombinuju te dve funkcije.
Predloženo je stvaranje posebnog tela koje bi na osnovu dobrovoljnog pristanka
prosuđivalo o pritužbama na račun medija. Ovo telo je trebalo zakonski ustanoviti
ukoliko se listovi ne srede do drugog Calcutt-ovog izveštaja predviđenog za početak
1993. godine.
13.6.2. Komisija za pritužbe na rad medija
Izgleda da su vlasnici medija bili spreminiji za taj izveštaj od strukovnog

sindikata novinara. Nakon objavljivanja izveštaja izdavači su uspeli da pronađu
reciklirano rešenje – Komisiju za pritužbe na rad medija (PCC). Nakon trideset godina
pogađanja oko kodeksa ponašanja uspeli su da napišu jedan preko noći. Vlasnici su
odjednom prekinuli da finansiraju Nacionalnu uniju novinara i osnovali novu Komisiju za
pritužbe na rad medija 1. januara naredne godine. Nacionalna unija novinara odbila je
njen legitimitet od samog početka kao šarenu lažu vlasnika, ali bilo je prekasno.
Komisiju za pritužbe na rad medija u potpunosti finansira sama novinska
industrija. Prema podacima iz 2002. godine rad Komisije košta vlasnike britanskih novina
preko 2.226.800 evra.
Komisiju čini 17 članova, od toga sedam glavnih urednika koji predstavljaju
interese medija koje postavlja „nezavisna“ Komisija za imenovanje sastavljena od
ličnosti iz kulture, biznismena i bivših političara. Kritičari rada Komisije za pritužbe na
rad medija tvrde da proces kojim se biraju njeni članovi nije transparentan. Sadašnji
predsedavajući Komisije za imenovanje je Sir Christopher Meyer, bivši ambasador u
Vašingtonu, a njegovi prethodnici su bili bivši ministar u vladi konzervativaca i profesor
sociologije.
13.6.3. Slučajevi pred Komisijom
Komisija za pritužbe na rad medija je imala težak posao, jer je morala izbeći
zakonsku regulaciju, pa je zato i krenula energično. Jedan od najskandaloznijih primera
nepoštovanja bio je u slučaju Clare Short – članice parlamenta koja je vodila kampanju
protiv objavljivanja polugolih devojaka u novinama Sun i sestrinskoj novini News of the
World. Postala je meta čitave kampanje kritika ova dva lista, što je kulminiralo potpuno
lažnom optužbom da je ona učestvovala u pornografiji i pokušajem da se novine dograbe
njenih sramotnih fotografija od bivšeg prijatelja. Kada je podnela pritužbu 1992. godine,
Komisija je oštro kritikovala rad lista News of the World.
Uprkos toj osudi, novine su se sporo menjale. Posle drugog izveštaja 1993. godine
predlog je bio da se zakonom uredi rad tela koje bi imalo širok dijapazon mera protiv
dotadašnjeg ponašanja medija, ali za tako nešto nije postojala podrška parlamenta.
Komisija za pritužbe na rad medija je nekoliko puta ustala u odbranu istraživačkog
novinarstva kada je establišment pokušao da ga ograniči.
205
Ipak, nekoliko puta je Komisija tumačila svoje propise na način koji je

favorizovao interese establišmenta.
Tako na primer, Kodeks ponašanja ne dozvoljava isplatu kriminalcima. Komisija

je zato podnela prijavu protiv The Guardian-a koji je platio zatvoreniku da napiše tekst o
uslovima života u zatvoru u kome je Lord Jeffrey Archer trebalo da odsluži kaznu.
Komisija je smatrala da takva ispalata nije u javnom interesu, pa da samim tim i
ne treba da bude izuzetak od pomenutog pravila. Ali, Komisija je zauzela sasvim
suprotan stav kada je bivši konzervativac, političar Jonathan Aitkin dobio novac od
jednog lista da u njemu bude objavljen izvod iz njegove knjige koji se odnosio na sličnu
situaciju. Tada je Komisija našla da je to opravdano, jer je novac otišao njegovim
poveriocima.
U međuvremenu, i neke druge slabosti su došle do izražaja. Tako su, na primer,
2001. godine u listu Sunday People objavljene obnažene fotografije zvezde popularne
muzike Sare Cox. Sara Cox bila je na medenom mesecu i na privatnoj plaži kada je
fotografisana. Njeni advokati su podneli pritužbu Komisiji. Komisija se hvalila kako su
uspeli da u pregovorima sa listom iznude izvinjenje od 63 reči u narednom broju.
Međutim, kada se Sara Cox vratila sa odmora smatrala je da je takvo izvinjenje
neprihvatljivo i tužila magazin pred redovnim sudom. Dobila je 70.000 evra.
Slučaj Fione Millar, savetnice Cherie Blair, takođe govori o nezadovoljavajućem
sporazumu. Umesto da osudi list Mail on Sunday zbog netačnog teksta, Komisija je
pokušala da pregovara sa listom tokom privatne zabave. Konačno, ispostavilo se da je
postignut „kompromis“ – list je obećao da će objaviti pismo pritužbe. Fiona Millar je
odbila ovakav dogovor, pa Komisija više nije želela da se bavi tim pitanjem.135
Kada se u leto 2003. godine jedan broj najverovatnije izmišljenih priča o

imigrantima pojavio na stranicama britanskih tabloida, Komisija takođe nije želela da
reaguje. U julu te godine, na naslovnoj strani lista Sun našao se tekst pod nazivom
„Labud gril“. List je na osnovu neimenovanih „izvora“ tvrdio da ljudi iz istočne Evrope
koji su od Engleske zatražili azil ubijaju i jedu labudove. Narednog meseca Daily Star je
optužio Afrikance u Engleskoj da su čine isto sa magarcima iz kraljevskog parka.
Ove priče predočavaju očiglednu netrpeljivost prema ranjivim grupama, kao što
su oni koji traže azil i imigranti, a da pri tome nijedna od novina nikada nije pružila ni
najmanji dokaz koji bi potvrdio njihovu priču. Ipak, Komisija je poverovala listovima da
su informacije verodostojne. Pet meseci nakon objavljivanja teksta, Sun je nevoljno
povukao neke od tvrdnji iz članka, sakrivši svoj demanti na jednoj od unutrašnjih
stranica.136
13.6.4. Opažanja
135
Vidi: , Fiona Millar, “My Battle with the PCC”, The Guardian od 9. februara 2004.
136
Iako tvrdnja da su labudovi uopšte nestali nikada nije ni dokazana, list je samo delimično skinuo
odgovornost sa azilanata, rečima: „Mi prihvatamo da zbog toga još nije moguće da sa sigurnošću
tvrdimo da su osumnjičeni zaista bili azilanti“.
206
Osim zabrinutosti zbog načina na koji je Komisija rešila neke od slučajeva, što je
srozalo njen kredibilitet, ugled Komisije trpi i zbog kontroverzi koje okružuju njegove
članove.
Mandat bivšeg predsedavajućeg Komisije lorda John-a Wakeham-a iliustruje

neke od problema koje je Komisija imala. Ovaj bivši ministar iz reda konzervativaca
postavljen je za predsedavajućeg Komisije krajem 1994. godine. Veoma je uspešno u
ubedio svoje kolege iz vlade da ne uvode bilo kakva ograničenja štampe, a pokazao je
jednaku snalažljivost u tom poslu i sa novom administracijom laburista od 1997. godine.
Ipak, sukob interesa njegove prethodne uloge javnog funkcionera i njegovih

privatnih poslovnih aktivnosti koje su usledile potkopao je i njegov i kredibilitet
Komisije. Tokom mandata na čelu Ministarstva za energetiku, lord Wakeham je poverio
izgradnju elektrane na severu Engleske, posao vredan preko bilion američkih dolara,
američkoj kompaniji EKRON. Samo pet godina kasnije, po završetku mandata u vladi,
postao je član upravnog odbora te kompanije, sa platom od 114.683 evra godišnje.
Wakeham, nekadašnji računovođa, bio je zadužen za nadzor rada kompanije. Tako se,
kada je EKRON 2001. godine propao u jednom od najvećih finansijskih skandala ikada,
Wakeham našao usred skandala, pa je i američki FBI od njega zahtevao odgovore na
neka pitanja. U januaru 2002. godine povukao se sa mesta u Komisiji.
Naravno, Komisija za pritužbe na rad medija nije bila odgovorna za aferu

korupcije vezanu za EKRON, ali je slučaj glavnog čoveka ugrozio ugled Komisije kao
moralnog arbitra u sporovima o medijima. Pozicija Komisije je dodatno narušena kada se
saznalo da su jedan od zvaničnika Komisije, jedan od članova kraljevskog osoblja i
urednik Mardokovih novina (Sun) napravili plan da zataškaju skandal u koji su bili
uključeni prinčevi kraljevske porodice, a nakon nekog perioda objavili blagu verziju priče
u novinama čiji je vlasnik upravo Mardok.
Dvojica urednika, Alan Rusbridger iz Guardian-a i Simon Kelner iz

Independent-a, tražili su osnivanje ombudsmana koji bi imao zakonska istražna
ovlašćenja u vezi sa radom Komisije za pritužbe na rad medija i prikupljao činjenice o
sporovima koji se odnose na rad medija. Ser Louis Blom Cooper, predsedavajući sada već
rasformiranog Generalnog saveta novinara, otišao je i dalje, zahtevajući da se rad
Komisije zameni nekim zakonom ustanovljenim savetom.
U izvesnoj meri Komisija je shvatila da mora na sebe da preuzme veću

odgovornost.
Poslednjih godina ona sve više promoviše slobodu izražavanja. Pokazala je i

otvorenost prema pritužbama o zabrinjavajućim, u velikoj meri netačnim i uvredljivim
tekstovima koje su neki tabloidi objavili o pitanjima azila i imigracije. Tokom 2003.
godine Komisija je počela dijalog sa organizacijom ARTICLE 19 i učestvovala je na
seminaru na kome je govoreno o početnim nalazima istraživanja o praćenju novinarskih
tekstova koji su se odnosili na azilante i izbeglice. U oktobru iste godine, Komisija je
objavila osnovne smernice za urednike, koje obrađuju česte greške kao što je korišćenje
207
sintagmi koje predstavljaju pejorativni oksimoron: „nelegalni podnosioci zahteva za

azil“.137 Ova smernice savetuju da urednici osiguraju da njihovi novinari koji prate ovu
temu imaju u vidu probleme koji mogu nastati i da se potrude da izbegnu termine koji
stvaraju iskrivljenu sliku i obmanjuju čitaoce. Primer su „tražioci azila“, zapravo ljudi
koji trenutno traže status izbeglice ili humanitarnu zaštitu, imajući u vidu da u pravu ne
postoji „nelegalni tražilac azila“.138
13.6.5. Skrajnuti novinari
Centralni problem Komisije je to što, za razliku od skoro svih drugih

samoregulacionih tela u bilo kojoj državi sveta, ona ne odražava u dovoljnoj meri stavove
novinara, već favorizuje mišljenja vlasnika medija koje predstavljaju njihovi urednici.
Zaista, sam nastanak Komisije bio je neka vrsta prevrata kojim je Nacionalna unija
novinara ostavljena izvan sistema samoregulacije. To znači da novinari često nemaju
poverenja u odluke Komisije, što potkopava i poverenje javnosti.
Poštovanje autoriteta urednika je takođe veoma važno za pristup radu Komisije. U

iskazu pred Parlamentarnim odborom za kulturu, medije i sport Komisija je, u decembru
2003. godine, odbila predlog da se novinarima prizna pravo da odbiju bilo koji zadatak
koji je u suprotnosti sa Kodeksom ponašanja. Komisija je zauzela stav da „ne postoje
dokazi da su novinari slati na takve zadatke“, te da bi to pitanje „u bilo kom slučaju bilo
stvar koja se tiče poslodavca i zaposlenog, a ne nešto čime bi Komisija trebalo da se
bavi“.139
Samo mesec dana kasnije, novinari lista Daily Express dostavili su Komisiji
veliki broj dokaza koji su opovrgavali tvrdnju Komisije. Dokazi su dostavljeni u obliku
zapisnika sa sastanka jedne od podružnica, tokom koga su novinari diskutovali o otporu
prema pritiscima da pišu tekstove protiv Roma. Oko 70 novinara je krajem januara
odlučilo da se obrati Komisiji i „podseti na potrebu zaštite novinara koji ne žele da pišu
rasističke tekstove.“140
Ipak, Komisija je odlučila da nema jurisdikciju nad ovim pitanjima i predala

slučaj Komisiji za pisanje kodeksa, čiji su članovi uglavnom urednici, a koja je, što se i
očekivalo, odbila predlog da u Kodeks uvede i klauzulu o prigovoru savesti za novinare.
Uprkos nastupu pred Parlamentarnim odborom, Komisija nije, niti ima nameru da
podriva moć urednika ili vlasnika medija. Štaviše, direktno se suprotstavila klauzuli o
prigovoru savesti koja bi štitila novinare koji pokušavaju da spasu sopstveni Kodeks
ponašanja.
137
What’s the Story? Case Study of Media Coverage of the Sangatte refugee camp i What’s the Story?
Results from Research into Media Coverage of Asylum Seekers and Refugees in the UK , iz 2003.
godine. Oba naslova u izdanju ARTICLE 19.
138
Odluka po pitanju Izbeglice i tražioci azila, od 23. oktobra 2003. godine, dostupna na internet sajtu
www.pcc.org.uk.
139
Ipak to pitanje jeste pokrenuto pred Komisijom za pisanje kodeksa.
140
It’s official – journalists have no right to a conscience (Potvrđeno je – novinari nemaju pravo na
prigovor savesti), The MediaWise Trust http://www.mediawise.org.uk/display_page.php?id=666
208
Sastav i interes vlasnika u odnosu na interese novinara unutar Komisije

ograničava i osporava moć vlasničke strukture i konačno potkopava odgovornost sistema.
Slične brige imale su bukvalno sve strane u Irskoj, kada je 2004. godine počeo da
se formira prvi nacionalni savet novinara. Revizioni tim pod vođstvom Hugh-a Mohan-a
predložio je reformu rigidnih zakonskih rešenja o kleveti i formiranje veća novinara. Ali
je Mohan već na samom početku isključio mogućnost preuzimanja modela komisije
kakva postoji u Velikoj Britaniji, sa obrazloženjem da taj model „nije uspeo da se bavi
bitnim pitanjima od javnog značaja“.141
Vlada Irske je sprovela opsežne konsultacije sa novinarima, uključujući i
Nacionalnu uniju novinara, pre nego što je otpočela proces donošenja zakona. Ministar
pravde je potvrdio podršku za formiranje nezavisnog saveta novinara, koji bi bio
ozakonjen i posebno uređen. 142 U međuvremenu je organizacioni komitet, kako bi se
stvorio savet novinara, okupio Nacionalnu uniju novinara, listove iz Irske i one iz
Britanije koji rade za irsko tržište. U trenutku dok je ovo pisano, komitet je i dalje radio
na tome.
13.6.6. Pristup padu poverenja javnosti u medije
U Britaniji mediji moraju još mnogo da rade da bi popravili svoj kredibilitet u

javnosti. Na nedavnoj anketi građani su ocenili da novinarima, kao profesiji, najmanje
veruju u britanskom društvu. Iako je anketa od 2000. ljudi pokazala da se poverenje ljudi
u novinare povećalo na skromnih 20%, to je još uvek manje od poverenja koje građani
imaju u političare.143
Ipak, iza ovih brojki se krije interesantna priča. Jedna od uglednih agencija za
istraživanje javnog mnjenja – YouGov takođe je sprovela istraživanje i utvrdila da građani
nekim medijskim organizacijama veruju mnogo više nego drugim. Ovim sistemom je
utvrđeno da porodičnim lekarima veruje najveća grupa ljudi, i to 86% ukupnog broja
ispitanika. Ali, ni britanski TV novinari nisu prošli loše sa delom od 63 do 65%
ispitanika. Listovi kao što su The Times, The Guardian ili Daily Telegraph (koji je i
naručio istraživanje) dobili su 31%, a regionalni listovi 22%.
Kada su istraživači umesto pitanja o poverenju postavili pitanja o nepoverenju,

brojke su se malo promenile. Rezultati su pokazali da vodoinstalaterima ne veruje 2% (-
2%), ali novinarima iz listova Daily Mail i Daily Express ne veruje 25% ispitanika.
Ministri iz iz Laburističke vlade dobili su čak -49%, još niže su dospeli prodavci
automobila i nekretnina, ali najniže od svih bili su tabloidi kao što je Sun, sa čak 69%
ispitanika koji im ne veruju.
141
“Press must accept Responsibility as Fair Price for its Freedom” (Novinarstvo mora prihvatiti
odgovornost kao poštenu cenu svoje slobode), Hugh Mohan, The Irish Times, 15. novembar 2003.
142
Vidi izjavu ministra o privatnosti i kleveti datu Seanad Eireann u sredu 9. februara 2005. godine. Izjava
je dostupna na: http://www.justice.ie/80256E01003A02CF/vWeb/pcJUSQ69HJNQ-en
143
Videti: http://www.mori.com/polls/2004/bma.shtml
209
I dok su ovo ponižavajuće za neke u novinskoj industriji, brojke ohrabruju one

koji se bore za više standarde novinarstva, jer pokazuju da javnost želi ozbiljno
novinarstvo i da čitaoci jasno razlikuju zabavu od ozbiljnog i verodostojnog informisanja.
I novinski tiraži pomažu stvaranju potpunije slike o situaciji. Tokom poslednje

dve decenije XX veka ukupna prodaja svih novina u Britaniji je opala, a od kasnih 90-tih
opadanje prodaje je ubrzano. Najveći pad prodaje doživeli su tabloidi čiji su čitaoci prešli
na kvalitetnija izdanja.144 Povećanje obrazovanja među čitaocima i usredsređenost lista
Sun na srednju klasu kao ciljnu grupu ne idu u prilog uobičajenom neodgovornom načinu
rada novinara.
Najzad, iako je trenutni sistem samoregulacije u Ujedinjenom Kraljevstvu
problematičan i koliko god da su bili jaki udari na standarde novinarstva od tabloida koji
podilaze tržištu, snaga solidarnosti profesije pokazala se kao dobar lek. Kada su počeli
prvi napadi Vlade Margaret Tačer na strukovne sindikate u Britaniji osamdesetih godina
XX veka, novinarska solidarnost je uzdramana pošto su sindikalna prava bila umanjena.
To je stvorilo podlogu za jedan od najjačih udaraca na novinarske principe do tada. Ti
napadi kasnije su osujećeni samo jedinstvom reportera i novinara-urednika unutar
sindikata i profesionalnih udruženja.
U decembru 2004. godine Etički savet Nacionalne unije novinara i organizacija
MediaWise organizovali su javnu debatu o aktuelnim pitanjima u novinarstvu da bi se
suprotstavili očiglednom padu poverenja javnosti u medije. Konferenciji je prisustvovao
profesor Robert Pinker iz Komisije za pritužbe na rad medija, koji se protivio predlozima
za čvršću regulaciju. On je smatrao da je to opasno za slobodu medija i tvrdio da je
protivljenje Komisije da se uvede klauzula o prigovoru savesti opravdano, jer su članovi
Komisije smatrali da posao Komisije nije da se meša u sukobe poslodavaca i zaposlenih.
Ipak, on je priznao da treba poboljšati rad i da je Komisija podložna stalnom

razvoju.
Drugi učesnici zatražili su veće učešće novinara u radu Komisije, što, kako je
nezavisni novinar Peter McIntyre ocenio, do sada nije bio slučaj. Liberalni demokrata
lord Tom McNally rekao je u vezi sa opadanjem poverenja ljudi u pisane a povećanjem
poverenja u elektronske medije: „Ako u tvoj glavni proizvod ne veruju tvoji glavni
klijenti, onda ste vi industrija u opadanju.“145 Među preporukama upućenim sa
Konferencije bio je i predlog da se otvori javna debata o radu Komisije na jačanju
Kodeksa ponašanja i načina njenog funkcionisanja, a naročito o učešću novinara u tom
radu.146
Predlog da se rad Saveta novinara zakonski reguliše obnovljen je u februaru 2005.

godine, kada je član Parlamenta Peter Bradley predložio da Parlament donese zakon koji
bi regulisao pravo na odgovor (demanti) i novinarske standarde. Predlog je predviđao
osnivanje odbora za novinarske standarde, čije bi članove birali državni sekretar i arbitar
144
Press Gang, Roy Greenslade u izdanju Pan Books, 2005, str. 675
145
The Journalist, Nacionalna unija novinara, Union Journal, januar/februar 2005.
146
“Crisis in public confidence”, dostupno na http://www.nuj.org.uk/inner.php?docid=872
210
novinarskih standarda. Kao i ranije, predlog nije uspeo da dobije dovoljnu podršku u
Donjem domu Parlamenta, te je Vlada odbacila mogućnost nametanja zakonskih obaveza
u oblasti novinarskih standarda. Ministar iz Vlade koji je učestvovao u parlamentarnoj
raspravi zaključio je da ne treba menjati postojeći sistem samoregulacije, rečima: „Vlada
ne želi da rukovodi procesom ukidanja više od 300 godina starog prava štampe.“147
Ipak, Nacionalna unija novinara podržala je ovaj predlog pod uslovom da zakon
ne dira u slobodu štampe na osnovu činjenice da postojeći sistem nije uspeo da obezbedi
adekvatnu ispravku licima koja su smatrala da su mediji o njima pogrešno izveštavali ili
kada je na drugi način loše postupano prema njima. Profesija je doživela potres izazvan
postojećim sistemom samoregulacije pa je neophodna reforma Komisije ako se želi
povratiti poverenje novinara u njen rad. U ovakvoj situaciji, dobrodošla je činjenica da
Vlada nema želju da zakonski uredi ovu oblast. Ipak, ne smeju biti ignorisana upozorenja
koja se odnose na isključenje bilo kakve odgovornosti onih koji su na prvoj liniji procesa
novinarske regulacije. Slobodi štampe je potrebna zaštita svih, a pogotovu onih za koje je
štampa deo svakodnevnog života.
147
Vidi: http://www.publications.Parliament.uk/pa/cm200405/cmhansrd/cm050225/debtext/50225-19.htm
211

Medijsko Prav0 2010 FPN 15 02 10 Fin

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Medijsko Prav0 2010 FPN 15 02 10 Fin

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

Beograd, februar 2009.

1.1. SLOBODA IZRAŽAVANJA U MEĐUNARODNIM

2.1. MEDIJSKO PRAVO I MEDIJI U POSLEDNjOJ DEKADI

2.4. MEDIJSKI ZAKONI: ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU

3.1. MEDIJSKI ZAKONI: ZAKON O RADIODIFUZIJI

4.1. MEDIJSKE KAMPANJE I NAČELO ISTINITOSTI

5.1. UVREDA I KLEVETA – OPŠTI OSVRT

6.1. PRAVNI STANDARDI ZAŠTITE ANONIMNOG IZVORA

6.3. ANONIMNI IZVOR KAO ETIČKO PRAVILO

8.1. OPŠTI OSVRT NA GOVORU MRŽNJE

8.4.1. Presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugolsaviju i

9.1. OPŠTI OSVRT NA PRAVO NA PRIVATNOST (PRIVATAN I

(izvod iz rada Jelene Surčulije)

10.1. ULOGA MEDIJSKIH REGULATORNIH TELA I OPŠTI

11.1. OPŠTI OSVRT NA POJAM „JAVNI SERVIS“

12.1. OPŠTI OSVRT

12.5. ZAŠTITA MALOLETNIKA I LJUDSKOG DOSTOJANSTVA

13.1. SAVET NOVINARA U PRAKSI ŠVEDSKE, NEMAČKE

U okviru ovih predavanja biće bliže analizirane i sledeće teme:

SLOBODAN PRISTUP INFORMACIJAMA

MEDIJI I MALOLETNA LICA

PRAVO NA ODGOVOR I PRAVO

Ova skripta su samo delimično rezlultat rada priređivača.

Prvih devet tema, odnosno predavanja, analizirao je i napisao priređivač.

Teme od 10 do12 su autorski radovi pomoćnice ministra za telekomunikacije i

Tema br. 13 je izvod iz publikacije: Sloboda i odgovornost – Očuvanje slobode

Priređivač naročito skreće pažnju da se ovi tekstovi, isključivo radi lakše

1.1. SLOBODA IZRAŽAVANJA U MEĐUNARODNIM

Sloboda izražavanja predstavlja deo korpusa tradicionalnih političkih i

Aktrivni i obavešteni građani životni su supstrat svakog demokratskog društva.

Sloboda izražavanja danas predstavlja kompleksnu i veoma dinamičnu oblast koja

U članu 19 Univerzalne deklaracije o pravima čoveka Ujedinjenih nacija (1948)

dužnosti i odgovornosti. Sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim

I član 10 Evropske koncencije o ljudskim pravima (1950) garantuje slobodnu

Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se

U savremenim uslovima, sloboda javnog informisanja, kao izvedeno ljudsko

Druga sloboda, koje se tradicionalnog izvodi iz slobode izražavanja, nastaje

društvenih procesa, sloboda pristupa informacijama priznata u mnogim nacionalnim

Sloboda pristupa informacijama najčešće se određuje kao pravo svakoga da od

U poslednjih pedesetak godina, ustanovljena je bogata sudska praksa Evropskog

1.2. PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

1.2.1. Opšti osvrt na praksu i presude Evropskog suda

Prilikom tumačenja Evropske konvencije za zaštitu ljudska prava i osnovnih

od prava i sloboda utvrđenih Konvencijom, Sud u daljem razmatranju pravnog merituma

Sloboda izražavanja formulisana Evropskom konvencijom, jasno ukazuje ona

U poslednjih pedesetak godina, ustanovljena je bogata sudska praksa Evropskog

U dosadašnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa slobodnom

1) Rasprava o pitanjima od ozbiljnog javnog interesa, naročito u kontekstu

2) Posebnu zaštitu prava na slobodnu izražavanja uživaju mediji i novinari zbog

svako kažnjavanje medija i novinara, zbog objavljivanja informacije ili iznošenja

3) Granice dopuštene kritike znatno su šire kada su u pitanju političari odnosno

5) Posebna pažnja mora se posvetiti razlikovanju između činjenica i vrednosnih

1.2.2. Slučaj Lingens & Austrije (1986)

Novinar Lingens je 1975. godine, u austrjskom listu Profil, napisao je dva

Novinar je kažnjen sa 15000 austrijskih šilinga na osnovu tadašnjeg austrijskog

Naime, članci su se pojavili ubrzo nakon izbora koji su te godine. Mnogi

Slučaj je završio pred Evropskim sudom za ljudska prava kome se Lingens

prethodno pomenutoj pozadini slučaja i došao do nekoliko važnih zaključaka koji su

Po mišljenju Suda, sloboda štampe obezbeđuje javnom mnjenju jedan od najboljih

Novinar Lingens, branio se u svojoj predstavci upućenoj Evropskom sudu i da su

1.2.3. Thorgeirson & Islanda (1992)