Ljubodrag Simonović,E-mail:comrade@sezampro.rsBeograd, maj 2008.

Povodom 160. godišnjice od pojavljivanja

“Manifesta komunističke partije”

Aktuelnost Marksovog

“Manifesta komunističke partije”

Da li se može reći da je

„Manifest komunističke partije“

–

„Biblija“

radničke klase?Može, ali samo u figurativnom smislu. Engelsov predgovor engleskom izdanju

„Manifestakomunističke partije“

iz 1888. godine jasno ukazuje na antidogmatski odnos Marksa i Engelsa prema

„Manifestu“

– koji su sami napisali. Bukvalističko tumačenje

„Manifesta“

Marksovukritiku kapitalizma pretvara u dogmatsku misao, a komunistički pokret u sektaški pokret.Savremena analiza

„Manifesta komunističke partije“

nameće pitanje: da li razvojkapitalizma otvara mogućnost za razvoj Marksove misli, ili sve radikalnije dovodi u pitanjeMarksovu misao?Razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije baca novo svetlo na Marksovu kritikukapitalizma dovodeći u pitanje njenu utemeljenost i aktuelnost. Polazeći od Marksovognajvažnijeg metodološkog postulata, da je "anatomija čoveka ključ za razumevanje anatomijemajmuna", postavlja se opravdan zahtev da se uobliči takva kritika kapitalizma koja ima u vidumonopolistički kapitalizam u njegovoj poslednjoj "potrošačkoj" fazi razvoja, u kojoj su se dokraja razvile protivrečnosti kapitalizma kao destruktivnog poretka koji sve dramatičnije dovodiu pitanje opstanak čovečanstva. Marksovi glavni postulati tek u svetlu savremene kritikekapitalizma dobijaju konkretnu istorijsku prepoznatljivost i političku vrednost. Bez toga oni sesvode na apstraktnu humanističku retoriku koja odvlači kritičko-menjalački um od osnovnihegzistencijalnih pitanja.Kada se ima u vidu da je kapitalizam doveo čovečanstvo na ivicu provalije, postavljase pitanje da li je Marks svojom kritikom kapitalizma, koja se zasniva na Hegelovoj dijalekticiistorije, napravio „medveđu uslugu“ čovečanstvu? Najveći nedostatak Marksove teorije je onošto čini njen najveći kvalitet: njena uverljivost koja proističe iz njene društvene, istorijske ivizionarske utemeljenosti. Ona „pokriva“ sveukupnost života čoveka kao društvenog iistorijskog bića i pruža mogućnost da se pronađu odgovori na gotovo sva pitanja koje moderničovek postavlja. Međutim, u njoj ne postoji ono najvažnije: analiza razvoja kapitalizma kaodestruktivnog poretka i u tom kontekstu razmatranje moguće budućnosti (uništenja)čovečanstva. Marksova misao odvukla je kritiku kapitalizma iz egzistencijalne (Furije/Fourier)u esencijalnu sferu i na taj način je doprinela sakaćenju kritike kapitalizma, kao i sakaćenjuklasne (samo)svesti radnika i samim tim sakaćenju političke borbe protiv kapitalizma. Marks jeu svojoj kritici kapitalizma „prevideo“ najvažnije: borba za slobodu čoveka istovremeno je borba za opstanak čovečanstva. Na pravu prirodu prirodu Marksove kritike kapitalizma ukazuje misao onih koji su gaslepo sledili. Do današnjih dana kapitalističko uništavanje života i čoveka kao biološkog ihumanog bića nije postalo „predmet“ ozbiljnijeg razmatranja marksističkih teoretičara. Inajradikalniji marksistički kritičari kapitalizma previđaju istinu da je kapitalizam u svojoj bitidestruktivni poredak. Ako Marks „nije mogao“ u njegovo vreme da uoči destruktivnetendencije razvoja kapitalizma, zbog čega to nisu uočili njegovi sledbenici - kada je postaloočigledno da je kapitalizam, pogotovu u njegovoj „potrošačkoj“ fazi razvoja, postao totalitarni

destruktivni poredak? Odgovor je jednostavan: oni nisu razvijali kritiku kapitalizma polazećiod tendencija njegovog razvoja, već su se bavili tumačenjem Marksove kritike kapitalizma.Ovde bi moglo da se postavi hipotetičko pitanje: da se borba za emancipaciju čovekau XIX i XX veku odvijala na osnovu svesti o tome da kapitalizam uništava prirodu i čovekakao biološko i humano biće – da li bi se čovečanstvo danas našlo na ivici provalije?Jedna od najvažnijih ideja

„Manifesta“

koju je savremeni kapitalizam doveo u pitanje jedajekapitalizam„revolucionarni“poredakidaje,shodnotome,buržoazija„revolucionarna“ klasa. Po Marksu, osnovni istorijski „zadatak“ buržoazije je da omogući dačovečanstvo ovlada prirodnim zakonima i na taj način stvori mogućnosti za oslobađanječoveka zavisnosti od prirode i nehumanog rada – da bi mogao da razvije svoje autentičneljudske osobenosti kao univerzalno stvaralačko i slobodarsko biće. „Revolucionarna uloga“ buržoazije sastoji se u tome da stvori uslove za „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“(Engels). To je osnovni razlog što je Marks dao prvorazredni značaj razvoju proizvodnihsnaga. Što se tiče radničke klase, njen osnovni istorijski zadatak je, po Marksu, da oslobodičovečanstvo od ugnjetavanja i da stvori društvo u kome će čovek moći da razvije svojeuniverzalne stvaralačke potencijale – kao emancipovano prirodno i društveno biće.Postajanje kapitalizma totalitarnim destruktivnim poretkom, pri čemu je kapitalističkirazvoj proizvodnih snaga postao sistematsko uništavanje prirode i čoveka, nameće sudbinsko pitanje: da li radnička klasa, koja svoju istorijsku samosvojnost stiče u odnosu prema buržoaziji, može da ispuni svoj istorijski zadatak ukoliko buržoazija nije ispunila svoj istorijskizadatak, a to znači ukoliko je buržoazija od „revolucionarne“ postala destruktivna klasa?Ovo pitanje je tim pre opravdano, jer kapitalizam sve dramatičnije dovodi u pitanje biološki opstanak evropskih (i drugih) naroda i samim tim biološki opstanak radničke klasenajrazvijenijih evropskih kapitalističkih zemalja koja je nosilac emancipatorskog nasleđagrađanskog društva i kao takva je najzreliji deo svetskog radničkog pokreta. U ovom kontekstunameće se i pitanje: da li gastarbajterska populacija može da postane autentična revolucionarnasnaga u razvijenim kapitalističkim društvima koja je u stanju da stvori novi svet? Ovo pitanjevaži i za nacionalno-oslobodaličke pokrete u nerazvijenim kapitalističkim zemljama sveta. Dali borba za nacionalnu slobodu može da preraste u borbu za novi svet ukoliko radnička klasatih zemalja nije stekla odgovarajuću emancipatorsku i vizionarsku samosvest koju je mogućesteći samo u borbi protiv kapitalističkog poretka i buržoazije kao njegovog nosioca? Mogućiodgovor sadržan je u pitanju: da li svest o destruktivnoj prirodi kapitalizma može po sebi da bude generator takve političke prakse svetskog proletarijata, bez obzira na njegovo konkretnoistorijsko nasleđe, koja će dovesti do uništenja kapitalizma?Kriza današnjeg sveta istovremeno je kriza proletarijata kao revolucionarnog subjekta.U „potrošačkoj fazi“ razvoja kapitalizam je uspeo da svede radnike, putem razvoja„potrošačkog standarda“, na sredstvo za rešavanje krize hiperprodukcije i na taj način nasaveznike u uništavanju sveta. Polazeći od stanja u kojem se nalazi radnička klasa, ideolozikapitalizma nastoje da „redefinišu“ prirodu radničke klase u savremenom kapitalizmu tako što je lišavaju klasne, što znači slobodarske, samosvesti. Konformističko ponašanje velikog delaradničke klase u razvijenim kapitalističkim društvima nije posledica „nestanka radničke klase“,već je posledica integracije radništva u kapitalizam na nivou radno-potrošačke „mase“ isistematskog obračuna buržoazije s klasnim organizovanjem, klasnom borbom i klasnomsamosvešću radnika. Konformističko ponašanje radnika je, zapravo, posledica klasnedominacije buržoazije, a ne proces koji se odvija sam po sebi i koji ima fatalistički karakter. Dase ne radi o konačnoj integraciji radnika u kapitalistički poredak, već o privremenom stanju,

govori to što kapitalisti po svaku cenu nastoje da zadrže radnike pod ideološkim „staklenimzvonom“ kapitalizma – istovremeno nastojeći da se obračunaju s komunističkom mišlju koja poziva na borbu protiv kapitalizma i koja pruža mogućnost za stvaranje humanog sveta.Kapitalistička propagandna mašinerija nastoji da prikrije ono što je najvažnije: strah od radnikakao potencijalno revolucionarnog subjekta bila je i ostala najvažnija odrednica kapitalističke političke prakse.Postajući totalitarnim poretkom destrukcije kapitalizam sve više usmerava pažnjuljudi na osnovna egzistencijalna, i u tom kontekstu na osnovna esencijalna pitanja. Kapitalizam je uklonio sve ideološke zastore i demistifikovao istinu. Čoveku više nije potrebna ni nauka nifilozofija da bi shvatio da kapitalizam uništava život na planeti. Esencijalni relativizamzamenila je egzistencijalna očiglednost. To je neprikosnoveno polazište koje neminovnouslovljava razvoj kritičke svesti i ponašanje čoveka. Sve dramatičnije klimatske promene,zagađen vazduh, voda, hrana, biološko propadanje naroda, usamljenost koja je dobila razmereepidemije - neposredno pogađa čoveka kao biološko i ljudsko biće. Na tome se zasnivasavremena tragičnost: čovek doživljava propast sveta kao sopstvenu propast, a sopstvenu propast kao propast sveta.Ovde i napomena da cilj borbe protiv kapitalizma nije stvaranje socijalističkog, većkomunističkog društva – i na tome treba insistirati. Marks i Engels jasno su ukazali na to da jesocijalizam samo prelazna faza od kapitalizma ka komunizmu u kojoj radnička klasa treba dase obračuna s institucijama kapitalističkog društva. To je osnov Englesove tvrdnje da usocijalizmu treba da dođe do „odumiranja“ države, prava i drugih institucija u kojima se odčoveka otuđuju njegove stvaralačke moći i postaju sila koja vlada nad njim. U tom kontekstu pojavljuje se i teza o „podruštvljavanju“ institucija koje su stvorene u građanskom društvu.Shvatanje da je komunizam „daleka budućnost“ čovečanstva je prevaziđena.Uništavajući sve intenzivnije živi svet kapitalizam primorava čovečanstvo da što pre uspostavitakav poredak koji će imati racionalni odnos prema prirodi i u kojem će „duhovno bogatstvo postati mera ljudskog bogatstva“ (Marks). Komunizam nije samo slobodarski imperativ, kaošto je to za Marksa, već je postao egzistencijalni imperativ – i kao takav je najneposrednija i jedina moguća budućnost čovečanstva.Smisao postavljenih pitanja u ovom spisu nije u tome da se stvori beznađe, već da seradikalizuje kritičko-menjalački odnos prema kapitalizmu. Sastavni, i to dominirajući, segmentklasne svesti radništva treba da postane istina da kapitalizam nije samo neljudski, većdestruktivni poredak, što znači da je borba za slobodu čoveka postala borba za opstanak čovečanstva. U konačnom, osnovni istorijski zadatak koji kapitalizam kao destruktivni poredak nameće radničkoj klasi je da ona preuzme upravljanje nad sredstvima za proizvodnju i usmerinjihov razvoj ka zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba i ka oplemenjivanju prirode.„Uništimo kapitalizam – spasimo čovečanstvo!“ - to je poruka putem koje treba da seuobliči klasna svest savremenog radništva (kao i savremene humanističke inteligencije) i kojatreba da ga pokrene u njegovu poslednju borbu - koja će se okončati propašću kapitalizma iliuništenjem čovečanstva.xxx