3.2.

METODE PRIKUPLJANJA PODATAKA

Prikupljanje podataka je karakteristika svakog istraživanja. To podrazumeva anlizu i

sintezu, indukciju, klasifikaciju, specjalizaciju i generalizaciju, apstrakciju, dedukciju i
konkretizaciju. ASIKSIGADK. U određenim slučajevima vrlo je upotrebljiva i aksiomatska
metoda.
U središtu pažnje nalazi se prikupljanje empirijskih podataka.
Emp. podaci su svi oni podaci do kojih se može doći čulnim opažanjem, posrednim i
neposrednim putem.
Postoje 2 osnovna načina sakupljanja podataka:
1. sakuplj. podataka čulnim opažanjem (čulom ukusa, vida, sluha...)
2. sakupljanjem podataka posredstvom opažanja i iskaza drugih o pojavi
U načine prikupljanja podataka neposrednim čulnim opažanjem ubrajaju posmatranja i
eksperiment, a u posredne ispitivanje i analiza dokumenata.

Pri razmatranjima i klasifikaciji metoda prikupljanja podataka treba imati u vidu bitne
činioce definicije ~podatak~. To su sa stanovišta istraživača:
 manifestovanost
 značenje koje se može utvrditi
 mesto u procesu mišljenja

3.2.1.ISPITIVANJE

Ispitivanje je metoda prikupljanja empirijskih podataka posredstvom iskaza, prvenstveno

usmenih ali i pisanih, koje daju ispitanici. Ono je način neposrednog sakupljanja podataka, zato
što se podaci dobijaju u neposrednom verbalnom opštenju sa davaocem iskaza, ali je
istovremeno i način posrednog sakupljanja podataka, zato što između događanja i podataka o
događanju posreduje ispitanik, davalac iskaza.
Predmet ispitivanja mogu da budu prošlost, sadašnjost i budućnost, realni događaji, ponašanja,
osećanja i zamisli, jednom rečju, sve ono što može da bude sadržina smislenog iskaza čoveka.
Ispitivanje je, prema važećim definicijama, način prikupljanja podataka od drugih subjekata
izazivanjem njhiovog verbalnog reagovanja verbalnom provokacijom. Dakle, dve su bitne
odredbe definicije: podaci se prikupljaju posredno i do njih se dolazi verbalnom
provokacijom, kojom se izazivaju verbalne reakcije.
Ova definicija je samo okvirna i ne daje potrebne kriterijume za razgraničenje ispitivanja od
drugih načina prikupljanja podataka. Jer verbalna provokacija ne izaziva uvek samo verbalnu
reakciju, pa se u tom slučaju javlja eksperimentalna situacija, a verbalna provokacija dobija
značenje eksperimentalnog činioca. U ovom slučaju gubi se opšta granica između eksperimenta i
ispitivanja. Zato se pojam ¨verbalna provokacija¨ bar u metodologiji pol. nauka zamenjuje
pojmom ¨upitni iskaz¨.

Saglasno tome, definicija ispitivanja bi mogla da glasi: Ispitivanje je način sakupljanja

podataka, preko iskaza drugih subjekata (ispitanika), a putem verbalnog opštenja sa
njima, upotrebom ¨upitnih iskaza.¨
KLASIFIKACIJA ISPITIVANJA
Kriterijumi klasifikacije su mnogobrojni, mada se najčešće kao kriterijum uzima rad ispitivača
odn. postupak ispitivanja. Uobičajena je podela na blago, neutralno i oštro ispitivanje.
Blago ispitivanje podrazumeva ponašanje ispitivača koje dovodi kod ispitanika do uspostavljanja
poverenja znatnog stepena prisnosti i otvorenosti, tako da ne postoje prepreke za razgovor ni o
najosetljivijim, intimnim problemima.
Neutralno ispitivanje podrazumeva učtiv, korektan, poslovan odnos ispitivača prema ispitaniku.
Bilo koji oblik sugerisanja rešenja ili orijentisanje ispitanika izvan strogo predviđenog postupka
unutar odbrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi oblici uticanja, zabranjeni su. Neutralno
ispitivanje podrazumeva neposredno obraćanje, neposredno pitanje i prihvatanje – evidentiranje
dobijenog odgovora kako je dat.
Oštro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihički vrlo složene situacije u kojima
ispitivač vrši psihičku presiju, izlaže ispitanika delovanju ¨ukrštenih pitanja¨, zatim sistematskom
ponavljanju pitanja uz promenu ritma ispitivanja itd. Ovaj tip ispitivanja u literaturi se često
poistovećuje sa ¨policijskim¨ ispitivanjem.
U praksi, ali i u literaturi moguće je naići na pojmove direktnog i indirektnog ispitivanja. Pod
direktnim ispitivanjem se podrazumevaju dva različita slučaja. Prvo, direktnim se smatra svako
ispitivanje u kojem se ispitivač neposredno obraća ispitaniku, pri čemu se ispitanik prethodno
saglasio da bude ispitan. Drugo, direktnim ispitivanjem se smatra svako ispitivanje u kojem se
pitanja i odgovori direktno odnose na predmet istraživanja, i u kojima se na osnovu odgovora,
neposredno zaključuje.
Indirektna ispitivanja takođe bi se mogla razlikovati kao: prvo, ispitanik nije dao pristanak da
bude podvrgnut ispitivanju, već je doveden u situaciju da o predmetu ispitivanja daje iskaze bez
namere da to čini; drugo, pitanja koje ispitaniku postavljaju, nezavisno od toga da li je dao
saglasnost da učestvuje u ispitivanju ili nije, ne odnose se direktno na predmet istraživanja, već
se o predmetu zaključuje posredno.
Ispitivanje se može vršiti kao individualno (jedan ispitanik – jedna ispitivač), grupno (nekoliko
ispitanika – jedan ili više ispitivača) i kolektivno (jedna manja društvena zajednica koja daje
zajednički odgovor – jedan ili više ispitivača).
Takođe, po načinu opštenja moguće je usmeno, pismeno i kombinovano ispitivanje. Usmeno
ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja i usmeno davanje odgovora u neposrednoj
komunikaciji između ispitivača i ispitanika. U ostvarivanju usmenog ispitivanja javlja se
modalitet korišćenja tehnički posredujućih sredstava kao što su telefon, razmena audio trake ili
drugih audio-vizuelnih sredstava. Korišćenje tehničkih sredstava omogućava i specijalne vidove
ispitivanja populacije. Npr. moguće je određena pitanja postaviti preko radija, TV-a, računarske
mreže i njihovih sistema. Ovu vrstu ispitivanja nazivamo medijskim ispitivanjem. Pismeno
ispitivanje podrazumeva postavljanje pitanja i davanje odgovora u pismenoj formi.
Kombinovano ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja, a pismeno davanje
odgovora.
U osnovne tehnike ispitivanja ubrajaju se intervju i anketa.
Kao poseban njihov rad mogu se u ispitivanje uvrstiti i određeni oblici testova.
Pojam intervjua se često identifikuje sa pojmom ankete. Bitni kriterijumi za razlikovanje
inter. od ankete su svojstva instrumenta i postupka ispitivanja.
Instrument intervjua je ~osnova za razgovor~ koja se u praksi još naziva i ~podsetnik
za razgovor~. Instrument intervjua je obrazac, koji sadrži pitanja koja će ispitivač postaviti
ispitaniku i mesta za obeležavanje odgovora ispitanika. Zahteva neposrednu komunikaciju
ispitivača i ispitanika i njihovu obostranu aktivost u interakciji. Ankentni upitnik, kao
instrument ankete, ne postavlja takve zahteve i takve mogućnosti ne predviđa.
Postupak u vođenju inter. se jako razlikuje od postupka prilikom anketiranja po svojoj
složenosti i po zahtevima prema ispitivaču i ispitaniku. Složenost postupka inter. je veća, a ank.
manja. Zahtevi prema intervjueru i intervjuisanom su veći nego prema anketaru i anketiranom.
Intervju je prodorniji, mogući nivo saznanja i stepeni moguće istinitosti saznanja veći su
primenom intervjua nego primenom ankete.

1.- Intervju je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem, putem neposrednog usmenog i ličnog
opštenja ispitivača i ispitanika.
Postoji više tipova intervjua i više kriterijuma njihovog razvrstavanja. Uobičajeni su kriterijumi:
rad itervjuera i broj i odnos istovremeno ispitanika od strane jednog ispitivača.
Po prvom kriterijumu imamo podelu na: neusmereni i usmereni intervju
Neusmereni intervju je naučni razgovor u kome ispitivač samostalno odabira sadržaj, oblik i
redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika ispitanika i situacije u
kojoj se vodi razgovor. U nauci, međutim, neusmereni odn. slobodnih intervjua nema, jer
intervjuer nikada nije sasvim slobodan i neusmeren. Projekat istraživanja kroz operacionalizaciju
predmeta, hipoteze i indikatore, strogo je determinisao mogući sadržaj i oblike pitanja. U
politikologiji ovaj intervju je veoma često u upotrebi zbog svoje elastičnosti i prilagodljivosti
situaciji. Primenjuju se psihološka i logička strategija. Psihološka – za planiranje ponašanja u
mogućim situacijama, a na osnovu tipova poznatih situacija u takvim istraživanjima. Logička – u
koncipiranju organizacije sadržaja osnove za razgovor, posebno sadržaja pitanja. Neusmereni tj.
slobodni intervju odgovara svim tipovima ispitivanja, ali u prvom redu blagom i oštrom.
Usmereni intervju za razliku od neusmerenog, ima veoma precizno i svesno razrađen instrument
i postupak. Nazivom ¨usmereni intervju¨ obuhvataju se tri tipa intervjua:
a) usmereni orijentacioni intervju – ima prednosti nad ostalima; razvijen
instrument i precizno razvijen postupak. Međutim, razvijene odredbe postupka elastične su i
podrazumevaju kreativnu samostalnost ispitivača, naročito u:
1. izboru konkretnog načina uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i stvaranju
komunikacione situacije
2. izboru redosleda pitanja u okviru baterije odn. levka
3. objašnjenju – tumačenju sadržaja pitanja i izboru sadržaja i oblika potpitanja
4. klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne može podvesti pod već
date alternative odgovora, predviđene u osnovi za razgovor.
Ispitivač je obavezan da postavi sva pitanja sadržana u osnovi za razgovor, usputno je da ih pri
tom ne čita, već ih zna napamet, zabranjeno mu je da navodi alternative, već date odgovore mora
da klasifikuje u jedan od predviđenih modaliteta.
a) dirigovani intervju – takođe podrazumeva precizno razvijen instrument i
postupak, ali i znatno ograničenje samostalnosti ispitivača. Njegova samostalnost se svodi na
aktivnost u uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije. U toku razgovora mora se striktno
pridržavati redosleda i formulacije pitanja. Ovlašćen je, da kada je to preko potrebno, postavi
odgovarajuća dopunska i potpitanja, ali ne odstupajući od već datog okvira pitanja. Takođe ne
nudi alternative već sme samo da odgovore klasifikuje. Ovaj tip intervjua prvenstveno odgovara
neutralnom tipu ispitivanja.
b) rigorozni intervju – kao varijanta daljeg smanjivanja kreativnosti ispitivača i
ograničavanja njegove slobode u postupku ispitivanja. U toku ispitivanja on ne sme da odstupa
od redosleda i formulacije pitanja, niti da postavlja dopunska. Ovlašćen je da kada je to
neophodno, objasni pravi sadržaj pitanja, pri tom ne sme da unosi nove pojmove niti da koristi
nove logičke konstukcije.
Rigorozni intervju odgovara neutralnom ispitivanju.

Po drugom kriterijumu: broj ispitanika sa kojima jedan ispitivač istovremeno opšti

Individualni intervju je naučni razgovor u kome u jednom vremenskom odsečku, ispitivač
neposredno verbalno opšti samo sa jednim ispitanikom. Mogu se javiti dve varijante:
a. više ispitivača, u jednom vremenskom nizu, čija ritimika može da bude pravilna
ili nepravilna, vremenski razmaci kraći ili duži, a situacija ispitivanja ista ili različita,
ispituje jednog ispitanika o istim sadržajima (za ovakva ispitivanja podesni su
neusmereni, pa potom i orijentacioni intervjui)
b. kada istovremeno više ispitivača ispituje jednog ispitanika, menjajući uloge i
ponašanje prema njemu (oštro ispitivanje upotrebom neusmerenog ili orijentacionog
intervjua)
Grupni intervju podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitivača sa više ispitanika
na istom mestu i u isto vreme, ili više ispitivača sa više ispitanika. U oba slučaja, odgovori su
individualni. Prodornost grupnog ispitivanja je manja od prodornosti individualnog, a on
odgovara više neutralnom ispitivanju nego blagom. Oštro je moguće samo izuzetno u specijalno
aranžiranim stiuacijama. Ovaj intervju nije naročito podesan za istraživanja obimnih, složenih i
osetljivih pitanja, pa se stoga u pol. naukama ne može smatrati izuzetno pogodnim.
Kolektivni intervju podrazumeva komuniciranje između jednog ispitivača i jedne zajednice –
kolektiva, koji na postavljeno pitanje daje jedinstven zajednički odgovor. Ovde se mogu javiti
dva osnovna oblika:
a. opštenje ispitivača i kolektiva preko ¨spikera¨ - lica koje u ime zajednice
formuliše i sopštava odgovore, pošto je kolektiv svoj odgovor konstituisao. Uloga intervjuera je
tu mala, njegovo opštenje sa ispitanicima veoma je ograničeno. Stoga je za ovaj oblik podesan
dirigovani ili rigorozni intervju, ali odgovora neutralnom ispitivanju. Prodornost mu je mala, ali
ekonomičnost velika.
b. drugi oblik je znatno funkcionalniji, naročito ako se u tom ispitivanju pojavi tim
ispitivača. Za uspeh su neophodna najmanje dva ispitivača. U ovoj variajnti jedan ispitivač vodi
razgovor sa kolektivom postavljajući pitanja i učestvuje u formulisanju odgovora koji kolektiv
izgrađuje kroz diskusiju. Istovremeno drugi ispitivač evidentira sve odgovore koji bi mogli da
budu od interesa za istraživanje, odmah ih razvrstava na one koji se direktno odnose na pitanje,
posredno, unutar njih na one odgovore sa kojima postoji opšta saglasnost, saglasnost većine i one
gde ne postoji saglasnost većine. Kao kolektivni odgovor prihvata se onaj oko koga postoji
saglasnost većine, a izostaje aktivno protivljenje manjine. Prodornost ovog intervjua je velika, ali
su veliki i problemi u odabiranju uzorka ispitanika, kao i problemi kadrovske i tehničke prirode.
Ovaj oblik intervjua podrazumeva neusmereni ili orijentacioni intervju, s tim što su moguća sva
tri tipa ispitivanja.

2.- Anketnim ispitivanjem smatramo svako ispitivanje na osnovu uzorka. Drugo, uža značenje
odnosi se na tehniku ispitivanja. Po tom shvatanju anketa je tehnika sakupljanja podataka
ispitivanjem, u kome ne dolazi do kreativnosti i osamostaljenosti rada ispitivača i ispitanika, već
je njihova aktivnost strogo posredovana instrumentom tj. uputstvom, sadržajem i formom
anketnog upitnika.
Sa stanovišta pol. nauka dva su bitna kriterijuma za klasifikaciju anketa. To su:
1. RAD ANKETARA
- usmene ankete podrazumevaju usmeno opštenje između anketara i anketiranog,
posredstvom određenog tehničkog i drugog sredstva. Unutar ove vrste javljaju se razne podvrste
anketa kao što su: telefonska, radio, TV anketa itd.
- pismena anketa podrazumeva pismeno opštenje između anketara i anketiranog. Tako se
kao podvrste pismene ankete javljaju poštanska, novinarska, statistička itd.
Često se u praksi javlja kombinovani oblik ankete, i to su po pravilu ankete u kojima anketari
uručuju neposredno anketne upitnike ispitanicima i posle popunjavanja, sakupljaju ih.
2. KARAKTERISTIKA ANKETNOG UPITNIKA
- anketa sa formalizovanim (standardizovanim) pismenim upitnikom jesu sve one koje
imaju precizno konstruisan upitnik i precizno definisana pitanja i modalitete odgovora.
- neformalizovane (nestandardizovane) su ankete čiji se upitnik sastoji samo od
relativno malo bitnih pitanja kod kojih je data samo osnova pitanja, dok je potka (modaliteti
odgovora) u potpunosti izostavljena ili je samo okvirno data.
Sve vrste anketa odgovaraju isključivo neutralnom direktnom ispitivanju. Ipak, jedan oblik
neformalizovane pismene ankete može se javiti i kao indirektno ispitivanje. To je tzv.
kvalitativna analiza sadržaja dokumenata koji verbalno izražavaju sudove, stavove, kroz pisane
iskaze u vezi sa predmetom istraživanja.
U klasifikaciji anketa moguće je kao kriterijum primeniti i broj sa kojim jedan ispitivač
istovremeno ostvaruje anketiranje. Individualno, grupno i kolektivno anketiranje.
3.Test se može definisati kao sistem zadataka čjie se rešenje traži od ispitanika u unapred
utvrđenim uslovima i na unapred utvrđen način. Neko testovi imaju karakteristike posmatranja,
a neki eksperimenta. Npr. testovi znanja imaju karakteristike intervjua, a testovi veštine imaju
svojstva laboratorijskog eksperimenta.
Intervju i anketa se koriste da bi se saznali stavovi, sudovi, zaključci i doživljaji... Dok se
test koristi da bi se saznalo koliko je od onog što je definisano kao pravo rešenje, stav, znanje,
vrednost... prisutno u svesti ispitanika i koliko su njegove sposobnosti da to i iskaže i upotrebi.

SASTAVNI DELOVI TEHNIKA ISPITIVANJA

Ispitivanjem se može istraživati svaka prošla, sadašnja i buduća pojava o kojoj ljudi
mogu imati svoj stav. Tako prikupljamo iskaze ispitanika o njihovim stavovima u vezi sa
poltičkim pojavama. I postavljamo zahtev da nam u vezi s tim nešto opišu, objasne, kvalifikuju,
otkriju ili prognoziraju.
U polit. naukama možemo ispitivati:
1. objekt stava – situaciju, cin, dogadjaj, proces
2. obim stava – jednostavni, složeni višepredmetni i konstrukt
3. sadržinu stava – ocena, želja, očekivanje...
4. značenje stava – inicijativa, usmeravanje, podrška, protivljenje, suprotstavljanje.
5. usmerenost stava – pozitivni/negativni, progresivni/regresivni,
konstruktivni/destruktivni
6. izgrađenost stava – dovršeni/konstituisani, stavovi uprocesu konstituisanja, inicirani,
stavovi u procesu raspadanja/nastajanja...
7. trajnost stava – trajni, izloženi mešanju, trenutni
 8. stabilonost stava – stabilnost unutrašnjih komponenata i njihovih odnosa, promenljiva
svojstva njihovih odnosa...
9. intezitet stava – visok, srednji i mali u svim komponentama ili pojedinim
10. uloga stava u opredeljenju - osnovni, orijentacioni, izvedeni i operativni
11. osnove stava – instinktivni, spontani, racionalni, organizovani
12. istinitost stava – istiniti/autentični, originalni, neistiniti
Zajednički opšti predmet istraživanja podrazumeva činioce sastava koji su svojstveni svim
tehnikama ispitivanja, a to su:
1) psihološka strategija
2) logička strategija
3) pitanja (ili postupak i instrument)

INSTRUMENT obrazac specijalno konstruisan prema pravilima psihologije, naučne

discipoline, logike i grafički rešen tako da je pogodan da se lako uoče pitanja i evidentiraju
odgovori.
Taj obrazac sadrži sva pitanja organizovane u logičko-sadržajne celine.

POSTUPAK su sve radnje koje neposredno prethode ili se čine u toku primene
instrumenata. Njime se obuhvataju sve radnje učesnika u primeni instrumenata. Pri tom se
razlikuje teorijski model postupanja od neposrednog postupanja koje je znatno složenije i
različitije.
Od ova 2 modela imamo konstruisanu odgovarajuću tehniku kao njihovo jedinstvo.

Složenost sastava svake od tehnika ispitivanja proizilazi iz svojstava predmeta i procesa

ispitivanja i teškoća koje se mogu odrediti na sledeći način:
1) teškoće epistemološke prirode – iskaze daju lica koja nisu kompetentna za analizu
društvenih pojava pored toga postoje i raziličite vrednosti ispopitanika a i obaveštenost o
pojavi
2) teškoće psihološke prirode – izviru iz različite mentalne zrelnosti, obrazovanja
3) teškoće društvene prirode – prepreke u vidu jezičkih
Za svako ispitivanje su bitni sadržaj, oblik i način razmene poruka između ispitivača i ispitanika.

PSIHOLŠKA STRATEGIJA
: je koncept ponašanja ispitivača usmeren na rušenje psihološke barijere i otklanjanje
nelagodnosti kod ispitnika koje se mogu javiti kao teškoća, prepreka. Pa se tako psih.strategija
bavi pitanjima:
a) uspostavljanja kontakta i stvaranja povoljne situacije za razmenu poruka
b) održavanje i daljeg razvijanja komunikacione situacije
c) završavanja komunikacione situacije, njenog zatvaranja i izlaza iz nje.
Psiholška strategija rešava sledeća pitanja:
mesto, vreme i tip situacije identifukacije ispitanika
mesto, vreme i tip postupka u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom
To podrazumeva predstavljanje ispitivača, obaveštenja ispitanika o potrebi da
komunicira sa ispitivačem i objašnjenjem o razlozima komuniciranja.

Psiholškom strategijom treba utvrditi:

 način pribavljanja pristanka ispitanika da učestvuje u ispitivanju
početna pitanja
ritam i trajanje ispitivanja
načine provere istinitosti iskaza
prisustvo i učešće drugih subjekata u ispitivanju i
oblik i ton postavljanja pitanja
Osnovna pravila:
mesto i vreme ispitivanja
mentalni i emocionalni napor
način postavljanja pitanja i evidentiranja odgovora
prisustvo drugih lica manje poželjno
Psihološka strategija vodi računa i o karakteristikama ispitivača i formira se pre izbora i
obuke terenskih sardnika. Prilikom predistraživanja proverava se i valjanost psihološke
strategije.

LOGIČKA STRATEGIJA se odnosi na organizaciju sadržaja ispitivanja. 3 tipa:

1. tip levka – od širokih, opštijih ka užim i konkretnijim, suštinskim pitanjima
2. tip baterije – definisanje osnovnog, centralnog pitanja i oko njega raspoređivanje užih
koja ga razvijaju i objašnjavaju. Centralno pitanje ne moga uvek biti eksplicitno.
3. polideterministički tip – kombinacija prethosnih USMEREN NA OTKRIVANJE
DETERMINANTI SADRŽAJA ISKAZA ISPITANIKA
Sastav pitanja čine: osnova pitanja (iskaz ispitivača koji može bitiu obliku tvrdnje, upitnom
obliku ili nekom drugom) i potka (alternative/modaliteti mogućih odgovora ispitanika). Deo
pitanja je takođe i grafički oblikovan prostor za evidentiranje iskaza.
Klasifikacija pitanja:
1. prema objektivnosti - neutralana i sugestivna
2. prema predmetnosti – objektivna stvarnost, drugi subjekt, subjekt-ispitanik
3. prema usmrenosti- prošlost, sadašnjost, budućnost, relanost - hipotetička mogućnost
4. prema karakteru stavova – činjenički, vrednosni zaključci, činjenički i vrdnosni sudovi
5. prema originalnosti – originalna-autentična, izvedena, konstruisana
SUGESTIVNA PITANJA – osim kod specijalnih i metodoloških istraživanja NANOSE ŠTETU:
dobija se lažan iskaz i tako je moguće formirati nečiji stav
PROJEKTIVNA PITANJA – ona koja traže od ispitanika traže iskaz o mogućem posmatranju
drugih koji su im poznati u njima poznatim situacijama
HIPOTETIČKA PITANJA – varijanta projektivnih. Ispitanik zamišlja situaciju i kako bi se u
njoj ponašao

3.2.2.Posmatranje kao način prikupljanja podataka i obaveštenja

Posmatranje spada u metode naučnog prikupljanja podataka neposrednim čulnim opažanjima

manifestacija pojave. Ovako strogo shvatanje posmatranja isključilo bi: prvo, korišćenje bilo
kakvih tehničkih pomagala, instrumenata, drugo, mogućnosti za korišćenje saradnika –
posmatrača. Međutim, nekada su npr. korišćenje durbina, pojačivača zvuka itd. neophodni i ne
izazivaju promenu stavova i ponašanja. Takođe, nemoguće je izostaviti i subjektivnu
komponentu. Posmatrač opaženom pridaje značenje i smisao. Zatim, čula svih posmatrača nisu
uvek u istom stanju i ne moraju da budu optimalno osetljiva.
Osnovni predmeti posmatranja mogu biti:
 spoljni predmeti i pojave koje nezavisni posmatrači mogu opaziti na sličan ili identičan
način,
 posmatrač može biti sam sebi predmet posmatranja. To je samoposmatranje –
introspekcija.
Predmet posmatranja mogu biti sve pojave čije spoljašnje manifestacije mogu čulno opažati. To
znači samo aktuelne pojave za vreme njihovog trajanja.
Osnovna prednost posmatranja je što se njime dolazi neposredno do originalnih, autentičnih
podataka bez protoka vremena i prenosilaca koji bi mogli da ih deformišu. Istovremeno, uz
činjenicu da je verodostojnost i pouzdanost podataka dobijenih posmatranjem veća od onih koj
su dobijeni drugim načinima, posmatranje ima brojna ograničenja, teškoće i nedostatke u
primeni. Najveća su u pogledu mogućnosti izbora predmeta i postizanja sistematičnosti
posmatranja. Zatim, kao predmeti istraživanja se mogu javiti pojave koje su prošle, a javljaju se i
znatne teškoće u istraživanju unutrašnjih psihičkih pojava, vrednosti, stavova itd. kao i
istraživanja dugotrajnih, masovnih i veoma složenih pojava.
Teškoće vezane za masovne, dugotrajne, široko rasprostranjene i veoma složene pojave, su u
suštini problemi ostvarivanja sistematičnosti posmatranja. To su:
1. ograničenost opažajnog polja istraživača;
2. podređenost procesa istraživanja spontanom ritmu događaja;
3. složenost pojava i sitovremenost mnogobrojnih raznovrsnih manifestacija pojave;
4. neujednačenost pravilnosti odigravanja različitih društvenih pojava, što otežava
predviđanje, planiranje i pripremanje za posmatranje;
5. teorijsko – metodološki nedostaci:
- nedovojna metodološka proučenost posmatranja,
- nerazrađenost klasifikacije sistema razvrstavanja podataka,
- neprilagođenost operacionalnih definicija pojmova, i nedovoljna razrađenost
indikatora,
- nerazvijenost metoda formiranja vremensko – prostornog uzorka,
- nerazvijenost i nedovoljna proverenost pravila rada posmatrača.

Na osnovu svega, najpovoljnijim predmetom istraživanja posmatranjem smatraju:

o male društvene, institucionalizovane ili eksperimentalne grupe,
o procesi odlučivanja u institucijama i organima,
o proces rada, organizacija, podela rada i sadržaj pojedinih zanimanja u podeli rada
itd.

Specifičnosti posmatranja u istraživanju političkih pojava

Disperzija pol. aktivnosti zahteva da se istovremeno vrše posmatranja ponašanja različitih

subjekata. Odatle, neophodnost da se u takvim situacijama angažuje veliki broj posmatrača koji
će raditi primenjujući istovetne postupke i istovetne kriterijume. Tu leži osnovna opasnost i
teškoća stručnog, kadrovskog i organizacionog karaktera. Poznato je da jedan isti posmatrač
tokom dužeg vremena ne uspeva da održi potpuno iste kriterijume usled zasićenja, različitog
stepena koncentracije i sl. Stoga su neophodni stručno obrazovanje posmatrača i određena lična
svojstva koja se ničim drugim ne mogu nadoknaditi. Prvi razlog: U posmatranim sredinama
često nije moguće naći odgovarajuće ličnosti a i kada se nađu, javljaju se problemi oko njihovog
izdvajanja na određeno vreme, s ciljem obučavanja. To je jedan od prvih razloga što se dobijaju
podaci različite vrednosti.
Drugi razlog je u zainteresovanosti učesnika posmatrača za tokove pol. aktivnosti koji utiču i na
njegov realni položaj. Ma koliko to želeo, on se ne može potpuno osloboditi subjektivnosti, a to
daje izvesnu obojenost podacima.
Treći razlog je u mogućnosti razumevanja sredine i procesa u njoj, sposobnosti pravilnog
izbora, ključnih podataka, a to u krivudavim tokovima politike predstavlja napor.
Četvrti razlog je u dinamici zbivanja i prilagođenosti instrumentarijuma koji se koristi kao i u
izdržljivosti (psihičkoj i fizičkoj) posmatrača.
Stoga su najpovoljniji predmeti posmatranja u pol. naukama: javni pol. skupovi na kojima
istupaju istaknute i lokalne pol. vođe, razne tribine, promocije naučnih, publicističkih, kulturno –
umetničkih dela, otvaranja sajmova, obilasci terena, ponašanje prilikom glasanja, zatim, lako su
dostupni i razni protesni skupovi, demonstracije, ulični neredi itd. U gotovo svim ovim
slučajevima, posmatraču je jadnostavno obezbediti pristup i podatke je relativno lako
evidentirati.

3.2.3.Eksperiment kao način prikupljanja podataka

Eksperiment je način prikupljivanja podataka neposrednim čulnim opažanjem korišćenjem

pomoćnih tehničkih sredstava ili bez njih. Uslovi i tok odigravanja procesa, po pravilu, veštački
se izazivaju i neposredno kontrolišu. Prema klasičnoj definiciji, veštačko izazivanje pojave
eksperimentalnim činiocem i izazivanje veštačke eksperimentalne situacije, osnovne su
karakteristike eksperimenta.
Mogućnosti upotrebe eksperimenta uslovljavaju tri bitna momenta: 1. priroda pojave i predmeta
istraživanja, 2. razvijenost teorije i metodologije određene nauke i 3. etički momenat.
U društvenim i pol. naukama eksperimenti se dele na prave i kvazieksperimente. U prave se
ubrajaju laboratorijski i eksperiment u prirodnim uslovima, a u kvazieksperimente prirodni, ex
post facto eksperiment i simulacija odn. modelni eksperiment.
PRAVI EKSPERIMENT
Laboratorijski eksperiment u društvenim i pol. naukama najređe je u primeni i najteže ga je
izvesti. Njega je lakše izvoditi sa nekim socijalnim grupama specifičnih obeležja, nego sa širom
populacijom odn. sa grupama čije su karakteristike opšte i uobičajene. Tako je moguće
eksperimentisati sa grupama vojnika, policijom, članovima pojedinih organizacija itd., s tim što
se mora imati u vidu uslovna i ograničena vrednost dobijenih rezultata.
Eksperiment u prirodnim uslovima često je moguć u pol. naukama, i praktično se svodi na
formiranje i istovremeno istraživanje dve grupe eksperimentalne, na koju se deluje
eksperimentalnim činiocem u eksperimentalnoj situaciji, i kontrolne na koju se ne deluje i koja
nastavlja normalni svakodnevni život. Ponašanje obeju grupa predmet je istraživanja. Njihovo
ponašanje se upoređuje i budući da su se ponašale u istim uslovima, osim što kontrolna grupa
nije bila izložena dejstvu eksperimentalnog činioca, može se smatrati da su razlike u ponašanju
posledica odn. rezultat delovanja eksperimentalnog činioca.
Osnovna razlika između laboratorijskog eksperimenta i eksperimenta u prirodnim uslovima je
dvostruka: prvo, eksperimentišući u prirodnim uslovima imamo samo eksperimentalni činilac
bez ostalih veštačkih činilaca eksperimentalne situacije; drugo, ponašanje članova
eksperimentalne grupe prirodnije je nego pri laboratorijskom eksperimentu.
KVAZIEKSPERIMENT
Prirodni eksperiment je jednostavno uporedno istraživanje, istovrsnih obeležja koja su
istovremeno u različitim situacijama, pod dejtstvom različitih činilaca. Zaključivanje o različitom
ili istom ponašanju zasnovano je na konstatovanju prisustva – odsustva i delovanja različitih
činilaca situacije utvrđenih istraživanjem.
Ex post facto eksepriment je rekonstrukcija na osnovu raspoloživih podataka primenom
statističke metode. Ova istraživanja po svojoj verovatnoći i pouzdanosti, imaju ograničenu
vrednost. Prvo, raspoloživi podaci su samo u nekoj meri pouzdani i potpuni, te su time i
mogućnosti rekonstrukcije ograničene. Drugo, razumevanje čoveka iz druge sredine jednog
proteklog vremena, posle određenog protoka vremena veoma je otežano.
Kao poseban oblik eksperimenta može se smatrati tzv. ¨simulacioni metod¨. On se može
primeniti bilo kao oblik ex post facto eksperiment bilo da mu se prida karakter prognostičkog
eksperimenta. Razlika je prvenstveno u karakteru i organizaciji podataka, koji se mogu odnositi
na prošlost, sadašnjost ili mogu da budu izvedeni iz sadašnjosti kao verovatni podaci projicirane
budućnosti. Ovaj eksperiment se izvod i tako što se koristi mnoštvo već poznatih podataka ili
naučno osnovanih procena kao važećih podataka o svojstvima učesnika u situaciji i o samoj
situaciji, pa se najčešće korišćenjem kompjutera stavljaju u zamišljene, pretpostavljene funkcije i
odnose i na taj način formira predstava odn. hipotetički zaključak o mogućoj situaciji i
ponašanju.
Modalni eksperiment je praktična provera jednog teorijskog – idealnog ili realnog modela.
Variranje pojedinih dimenzija ili svojstava modela daje mogućnosti da se utvrde njegove
vrednosti i upotrebljivosti. Simulacija je u suštini oblik modalnog eksperimenta.

Sastavni delovi eksperimenta, njegovo planiranje i izvođenje

Bitni delovi eksperimenta su:
1. eksperimentator – on je po pravilu nosilac projekta, potprojekta ili samostalni
naučni saradnik u projektu istraživanja. On rukovodi ili samostalno izvodi eksperiment.
Saradnici eksperimentatora mogu imati različite uloge – od medijatora eksperimentalne situacije,
do evidentičara reagovanja eksperimentalne grupe i ponašanja kontrolne grupe;
2. eksperimentalni činilac – je posebno odabrano sredstvo kojim se deluje na
eksperimentalne sujekte. To može biti poruka, stvar, organizovana situacija, ponašanje jedne ili
više ličnosti;
3. eksperimentalni subjekt – može biti pojedinac ili grupa izložena delovanju
eksperimentalnog činioca kojim, u skaldu sa ciljevima eksperimenta rukuje eksperimentator sa
svojim saradnicima;
4. kontrolna grupa – je grupa simetričnog sastava odn. istih osnovnih svojstava sa
eksperimentalnom grupom, koja nije izložena delovanju eksperimentalnog činioca ali je izložena
posmatranju ekipe koja izvodi eksperiment.
Uslovi eksperimenta obuhvataju prostor, vreme, tehničke, socijalne, psihičke i druge
karakteristike eksperimentalne grupe, kontrolne grupe i drugih učesnika u eksperimentu, kao i
sredine u kojoj se za vreme eksperimenta grupe nalaze.
Eksperiment se sastoji iz tri osnovne faze:
 predeksperimentalne – pripremne faze
 eksperimentalne – u toku koje se eksperiment realizuje
  posteksperimentalne – u kojoj se obrađuju podaci, priprema izveštaj i
koriste rezultati istraživanja.
Plan eksperimenta treba da sadrži:
- mesto izvođenja eksperimenta,
- vreme izvođenja eksperimenta (kada i koliko dugo traje),
- način utvrđivanja ponašanja eksperimentalne grupe pre dejstva eksperimentalnog
činioca i eksperimentalne situacije,
- eksperimentalni činilac i način njegovog korišćenja,
- eksperimentalnu situaciju,
- evidentiranje i merenje rezultata eksperimenta,
- analizu, zaključivanje i uopštavanje rezultata,
- korišćenje rezultata,
- delovanje na posledice.
Izvođenju eksperimenta pristupa se u skladu sa precizno razrađenim planom, a uz poštovanje
principa:
a) delikatnosti; b) naučne etike; c) dobrovoljnosti; d) odgovornosti
naučnika

Prilikom ostvarivanja eksperimenta teži se:

1) da veštačka situacija odgovara situaciji u praksi odn. željenoj situaciji;
2) da se smanji apatija učesnika odn. neuobičajenost ponašanja;
3) da se istražuju samo dovoljni intenziteti procesa;
4) da se dobiju rezultati pogodni za korišćenje u nauci i praksi.
`
Tok eksperimenta se može prikazati na sledeći način:
1. formiraju se eksperimentalna i kontrolna grupa, i realizuje se njihova lokacija,
2. aktivira se eksperimentalni činilac i formira eksperimenatlna situacija,
3. ekspermentalni činilac deluje i izaziva reagovanja eksperimenatlne grupe,
4. istovremeno eksperimentator sa saradnicima prati i evidentira ponašanje eksperimentalne
i kontrolne grupe,
5. eksperimentalni činilac se isključuje, eksperimentalna i kontrolna grupa se dekonstituišu,
eksperimentator i saradnici obrađuju podatke, upoređuju ih po grupama i pripremaju
izveštaj,
6. eksperimentator prezentuje rezultat naručiocu koji ih koristi.

3.2.4.Operativne metode prikupljanja podataka one u sebe ukljucuju i svojstva tehnika

prikupljanja podataka. Nisu ni samostalni metodi ni samostalne tehnike.

Metod studije slučaja

Metoda studije slučaja je svrstana u operativne metode zato što ona može da bude samostalno
primenjena i dovoljna za valjano saznanje društvenih i pol. procesa odn. pojave. Ispoljenost odn.
spoljašnje manifestacije procesa, uslov su za valjanu primenu metode studije slučaja (MSS).
Bitne odredbe:
 predmet istraživanja ovom metodom mogu biti samo celine društvene realnosti. Te celine
mogu biti manje ili veće složenosti, rasprostranjenosti, obima itd. ali se nezavisno od toga mogu
saznavati kao celine;
 raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa odn. pojave i razni obimi i nivoi saznanja
o njima i o odnosima sa okruženjem, podrazumevaju raznovrsne izvore podataka, raznovrsne
podatke i stoga razne načine prikupljanja podataka;
 MSS podrazumeva veoma jak oslonac na naučno formulisan model pojave i vodi
rekonstruisanju postojećeg ili konstituisanju novog modela.
Nazivom ¨studija slučaja¨ tvrdi se da je to metod koji proučavanjem slučaja (kao celine)
omogućuje ostvarivanje naučnog saznanja.
Šta znači ¨slučaj¨?
a) radi se o jednoj celini ukupne društvene realnosti;
b) ta celina je ograničena, prostorno i vremenski svojim kvalitativnim i
kvatnitativnim odredbama, bitnim činiocima, sadržajem, suštinom i formom;
c) ona nije i ne može biti pretežno namerni proizvod bilo kog subjekta, već je
posledica raznovrsnih okolnosti i dejstava činilaca društvene realnosti;
d) slučaj u sebi sadrži određeni aktivitet izražen kao ispoljavanje svojstava, kao
događanje, odnos, ponašanje, akcija itd.
U politikologiji najopštije teme koje bi se istraživale MSS bile bi:
- izbori,
- osnivanje, razvoj i funckionisanje državnih organa i institucija,
- osnivanje, razvoj i funkcionisanje pol. stranaka, pokreta, interesnih, društvenih i
drugih organizacija,
- stavovi i ponašanja određenih sociopolitičkih grupa;
- stavovi i ponašanja pojedinaca i parova.
Ovih pet tema mogu da budu predmet istraživanja MSS, samo ako su povezane određenim
događanjima lociranim u određenom vremenu i prostoru. Takva događanja su osnivanje –
formiranje, ukidanje – prestanak, konstituisanje – raspuštanje, donošennje akata i odluka,
izražavanje stavova, manifestacije, demonstracije, štrajkovi itd.
MSS mogu se istraživati slučajevi, mikroslučajevi tj. manje grupe i makroslučajevi tj. velike
grupe, klase, zemlje, čak i globalno društvo – ako je predmet istraživanja jedan prostorno –
vremenski i sadržajno određen događaj, proces, akt i sl. MSS takođe je moguće istraživati prošle,
tekuće i buduće slučajeve.
Istražujući samo jedan, pojedinačan slučaj, strogo sadržajno, prostorno i vremenski određen
možemo doći do spoznaje najskrivenijih slojeva sadržine i suštine tog slučaja. Naročito su velike
mogućnosti naučnog saznanja primenom tzv ¨MSS u nizu¨ ili ¨mozaik MSS¨.
MSS u nizu može se javiti u dve varijante:
o prva, ima karakteristike longitudinalnog istraživanja i podrazumeva periodično
ponavljanje istraživanja istog slučaja u raziličitim fazama odn. etapama njegovog razvoja (npr. 1.
istraživanje u vreme pojavljivanja slučaja, 2. u vreme kulminacije, 3. u vreme stagnacije, itd)
o druga varijanta podrazumeva istraživanje u isto vreme istovrsnih slučajeva na
različitim prostorima uz primenu istog projekta istraživanja.
¨Mozaik MSS¨ podrazumeva strogo definisanje jednog ili nekoliko, nikako većeg broja bitnih
pitanja u okviru neke pojave (npr. izborno ponašanje u određnim izbornim jedinicama). Moguća
je i jedna posebna varijanta, mozaik MSS kojom se dolazi do idealnog teorijsko – praktičnog
modela, naročito kada se radi o saznavanju novih ili tek nastojećih pojava. Prethodnim
orijentacionim istraživanjem utvrdi se jedan broj slučajeva koji su:
a) tipični, pa mogu poslužiti za izgrađivanje tipološkog, klasifikacionog ili mernog modela,
b) jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog subjekta nego kod svih
ostalih. Rezultati takvog istraživanja dozvoljavaju izgrađivanje idealnog tipa pojave.
U literaturi nailazimo i na druge klasifikacije, tako se pominju one sa ¨atomističkim¨ i
¨holističkim¨ pristupom u skladu sa svojstvima plana istraživanja. Zatim, prema ciljevima i
zadacima istraživanja razlikuju se ona koja se koriste kao preliminarna, opisna i za
objašnjenje proučavanog predmeta.
Svrha korišćenja MSS odn. sticanje naučnog saznanja tom metodom, mogu biti veoma različite
od naučnih preko obrazovnih do prakticističkih.
PLANIRANJA I PRIPREME METODE STUDIJE SLUCAJA
Istraživanja ostvarena MSS imaju u određenim situacijama eksperimentalni značaj. Predmet
istraživanja treba da bude ili veoma aktuelna, veoma značajna ili tipična pojava. Odabrana
pojava istražuje se u sredini u kojoj je najizrazitija ili najtipičnija. Kao i u svim drugim
istraživanjima započinje se korišćenjem naučnog fonda i prikupljanjem prethodnih podataka o
izvorima podataka i o samoj pojavi, kako bi se mogao izraditi projekat istraživanja.
Kada je u pitanju ¨živi slučaj¨ a pojava odn. akcija je nova, prethodna obaveštenja sakupljaju se
posredstvom sredstava javnog informisanja, ličnim kontaktima sa dobro obaveštenima i
poznavaocima, neposrednim uvidom u situaciju i sl. Na osnovu ovoga istraživač priprema
osnovnu 1. idejnu skicu naučne zamisli i instrumentarija, 2. popis izvora podataka i dokumenata,
3. elemente za kvalitativnu analizu sadržaja dokumenata,4. elemente za protokol u neposrednom
posmatranju i 5. listu mogućih sagovornika. Ovako pripremljen istraživač odlazi na mesto
istraživanja i započinje terenski rad.
I Prvo se obavljaju indvidualni intervjui sa informisanim licima. Na taj način se formiraju
tri pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza ispitanika:
- hronologija događaja,
- pregled najznačajnijih aktera,
- pregled mogućih i dostupnih izvora podataka.
Ova etapa sakupljanja podataka završava se formiranjem i sređivanjem pregleda. Druga etapa je
verifikacija pregleda, koja se obavlja kolektivnim intervjuom sa grupom učesnika odabranih po
kriterijumu obaveštenosti i ostvarivanjem uvida u raspoložive izvore.
II Druga faza sakupljanja podataka započinje razradom instrumentarija i izborom uzorka
dokumenata i ispitanika. Instrumentarij se razrađuje za:
a) individualni i kolektivni intervju
b) analizu sadržaja
c) protokol za neposredno posmatranje
Druga etapa ove faze je sakupljanje podataka – primena instrumenata i postupaka.
III Treća faza je obrada podataka, njihova analiza i sinteza i izrada deskriptivne verzije
izveštaja koja sadrži hronološki opis zbivanja i konstatuje, pretežno u obliku pitanja, određene
činioce pojave i njihove uzajamne veze i uticaje, bez zauzimanja stavova ili saopštavanja sudova.
Ovakav tip izveštaja stavlja se na javnu raspravu i ona je u suštini verifikacija nakon koje se
pristupa izradi konačnog teksta izveštaja.

Analiza dokumenata kao operativni metod prikupljanja podataka

Dokumenti sadrže različite poruke o tvorcu dokumenta i o zbivanjima koja je on zabeležio a koja
su ulazila u krug njegovog saznanja posrednim ili neposrednim čulnim putem. Tu se javljaju tri
osnovne situacije:
 tvorac dokumenta govori o sebi,
 govori o događajima čiji je aktivni učesnik ili samo prisutni očevidac,
 autor govori o događajima o kojima je saznao preko drugih.
Očigledno, saznanja dobijena iz dokumenata o autoru i zbivanjima o kojima govori više ne
možemo smatrati posmatranjem; jer, o događaju i autoru više ne saznajemo neposredno,
iskustveno čulnim opažanjem, već posredstvom iskaza autora. Dakle, to bi bilo ispitivanje –
indirektno, pismeno. Znači, analizu sadržaja dokumenata ne možemo definisati jednostavno kao
tehniku sakupljanja podataka, već kao specifičnu operativnu metodu.
Analiza sadržaja dokumenata je samostalna metoda po sledećim svojstvima:
1. logička osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na logičkim pravilima
definisanja, suđenja i zaključivanja i odredbama zakona istinitog saznanja;
2. epistemološki deo je dovoljno razvijen, tako da su evidentna dva podsistema naučnog
saznanja: o predmetu nauke u okviru koje se primenjuje kao metoda i o metodu kao o
posebnom predmetu, kao i o relacijama sa metodologijom i predmetnom naukom;
3. metodsko – tehnički deo je postuliran i nalazi se u razvoju. Poznata su dva vida ove
metode: kvantitativna i kvalitativna analiza sadržaja dokumenata, a evidentni su i
postupci i instrumenti prikupljanja i obrade podataka uključujući i računske.
Analiza sadržaja dokumenata je dakle, samostalna operativna metoda koja se koristi u
istraživanju postojećeg naučnog fonda pre izrade projekta istraživanja, kao jedna od metoda
prikupljanja podataka u takvom istraživanju, kao metoda obrade podataka u ispitivanju, kao
samostalna i jedina metoda prikupljanja i obrade podataka i formiranja naučnog saznanja, a
neretko i kao jedino moguća metoda naučnog saznanja određenih metoda istraživanja. Ona je
empirijsko – teorijska metoda, ali specifična po karakteristikama opažanja u empirijskim
istraživanjima.
Predmeti istraživanja ovom metodom mogu se odrediti kao opšti, posebni i pojedinačni.
Opšti su predmeti nauka, nauke, metode i metodologije uključujući i izvore. Međutim, svi ovi
predmeti istražuju se posredstvom iskaza sadržanih u raznim dokumentima, u raznim oblicima,
raznog sadržaja i obima, strukture i sistematizacije.
U primeni analize sadržaja dokumenata u društvenim i pol. Naukama imamo više situacija:
a. prva je, kada je sam pol. Dokument, kao činilac politike, predmet istraživanja (npr.
Istraživanje pol. Programa jedne stranke). On ima fizičke i intelektualne, formalne i sadržajne
karakteristike i istražuje se neposredno, kao događaj;
b. druga situacija je kada se neki društveni odn. Pol. Realitet istražuje posredstvom
dokumenata razne vrste. Tu je reč o posredovanju dokumenata iskaza sadržanih u njima;
c. treća situacija je kada je dokument kao realitet predmet istraživanja. Tu nema
posredovanja, jer je dokument izvor podataka o sebi.
Neposredni predmet istraživanja primenom analize sadržaja dokumenata može biti svaki
činilac, deo ili celovita pol. Pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo itd., ako je
na bilo koji način zabeleženo.
Izvori saznanja u istraživanju primenom analize dokumenata su dokumenti – svaki neživi izvor
podataka koji sadrži na bilo koji način smislene iskaze. Kao izvori naučnog saznanja u pol.
Naukama od posebne su važnosti pol. Dokumenti, statistički, medijski – evidentirani u
sredstvima javnog informisanja i naučni dokumenti.
Dokumenti kao izvori podataka u analizi sadržaja dokumenata mogu se klasifikovati na razne
načine. Na osnovu ostvarivanja čulnog kontakta, razlikujemo:
- vizuelna dokumenta – kontakt čulom vida,
- auditivna dokumenta – kontakt čulom sluha,
- taktilna dokumenta – kontakt dodirom, i
- kombinovana dokumenta
NEKA PITANJA KLASIFIKACIJE TEHNIKA ANALIZE DOKUMENTA
Uobičajeno je da se govori o tri tipa analize sadržaja dokumenata:
a) o klasičnoj b) o kvalitativnoj, i c) o kvantitativnoj.
Takođe se pominju spoljašnja i unutrašnja, valentna – obuhvata istraživanja usmerenja i
intenziteta iskaza (poruke), statička – istraživanja stanja određena vremenom i prostorom,
dinamička – procese, kontigencijska – bavi se utvrđivanjem količina.
Za razliku od njih frekvencijska i nefrekvencijska, varijantna i univarijantna kao kriterijum imaju
i procedure tj. Instrumente i postupke istraživanja:
1. frekvencijska – je kvantitativna i njena osnovna procedura je izračunavanje frekvencija i
primene odgovarajućih statističkih metoda u vezi sa njima,
2. nefrekvencijska – ne izračunava frekvencije i podrazumeva orijentaciju na otkrivanje
značenja onog što je komunikator želeo da kaže, oslanjajući se prvenstveno na kontekst
sadržaja.
3. univarijantna – podrazumeva proceduru obrade činilaca svakog posebno;
4. multivarijantna – podrazumeva obradu više činilaca istovremeno odn. Povezano.
Prema kriterijumu karakteristike sitrumenata, možemo konstatovati dve tehnike sakupljanja
podataka analize dokumenata:
a) kvalitativna (nefrekvencijska),
1.može a i ne mora da ima kodeks pojmova i šifara;
2.obrazac za evidentiranje podataka je NESTANDARDIZOVAN

Postupak analize:
1. konstatuje se ŠTA I KAKO JE REČENO
2.formiranj ehipoteze o MOGUĆEM ZNAČENJU
3. zaključak o značenju rečenog
b) kvantitativna (frekvencijska)
1.MORA da ima kodeks pojmova i šifara;
2.obrazac za evidentiranje podataka je vrlo FORMALIZOVAN I ORGANIZOVAN

Postupak analize:
1. Utvrđivanje hipoteza i kategorija
2. utvrđivanje ŠTA, KAKO I KOLIKO je rečeno
3. zaključak o značenju I ZNAČAJU rečenog

Aleksandar L. Georg je definisao opšti stav o svojstvina ove dve analize>

1. Preliminarno čitanje u svrhu postavljanja hipoteza i optkrivanja novih odnosa
2. IMRESIONISTIČKI POSTUPAK za iznošenje zapažanja o svojstvima sadržaja
3. DIHOTOMIJSKI ATRIBUTI (oni koji pripadaju ili ne pripadaju određenom predmetu)
4. ELASTIČNI postupak za iznošenje DESKRIPTIVNIH opažanja o sadržaju ili za kodiranje
sudova
1. Sistematska analiza sadržaja u svrhu iskušavanja hipoteza
2. SISTEMATSKI postupak za prikupljanje preciznih, objektivnih i pouzdanih podataka
3. ATRIBUTI KOJI DOPUŠTAJU EGZAKTNA MERENJA ili Hijerarhijsko ređanje
4. STORG postupak za te svrhe

Zaključak *** I kvalitativna i kvantitativna analiza se mogu upotrebiti u istraživanju dokumenta

bilo spolja bilo iznutra (karakteristika njihovog sadržaja). Kavlitativna analiza je prethodna i
pomoćna u odnosu na kvantitativnu ali jeu POLITIKOLOŠKIM istraživanjima JEDINA a u
TEORIJSKIM NEZAMENLJIVA.

3.2.4.2.4. Opšti postupak u primeni metoda analize dokumenata

Polazimo od pretpostavke da je projekat istraživanja napravljen i da su hipoteze i indikatori

dovoljno precizni. Predmet, indikatori i hipoteze sae mroaju uskladiti sa mogućnostima metode
analize sadržaja dokumenta. Treba razlikovati proceduru kada je predmet istraživanja: 1.
Dokument i 2. Proces odn. Pojava o kojoj dokument sadrži podatke.
FAZE ANALIZE:
1. izučavanje literature
2. formulacija predmeta i hipoteza
3. utvrđivanje dimenzija i pravca istraživanja i definisanje istraživačnog polja
4. izbor dokumenata
5. konstrukcija osnovnog skupa i uzorka dokumenata
6. pripremanje materijala za obradu
7. pripremanje jedinica analize
8. elaboracija indikatora
9. utvrđivanje pravila preseka, kategorizacije i kodiranja
10. testiranje pripremljenih tehnika
11.eksploatacija materijala
(1-10 se rešavaju u toku konceptualizacije i projektovanja dok se 11 deli na:
a) postupak prikuljanja pdataka iz dokumenata;
b) metodi sređivanja, obrade i analize podataka
c) dokazivanje hipoteza i zaključivanje

Kodeks kategorija je bitan uslov korišćenja metoda analize dokumenata kao naučnog načina
sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora čiji izbor determiniše i izbor
kategorija, stepen njihove razrade, njihov međusobni odnos i njihovu elastičnost. Stoga je
pravilan stav koji zahteva izradu okvirnog ili preiliminarnog kodeksa (sistem pojmova i termina)
odmah po postavljanju hipoteza i izboru indikatora. To je sistem strogo definisanih osnovnih
kategorija i potkategorija i instrument pretvaranja verbalnih iskaza koji prelaze u podatke, u
numeričke date.
Kodeks se prvenstveno definiše kao sistem kategorija i šifara, i vezuje se prvenstveno za
kvantitativnu analizu sadržaja dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne osnovne reči kojima
se iskazuju određeni društveni realiteti, a šifre numerama – ciframa kojim se kategorije
označavaju. Razlog označavanja je olakšavanje evidentiranja i manipulacije podacima i
omogućavanje primene statističkih postupaka u tretmanu podataka.
Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvrđene jedinice analize. To može da bude ceo
dokument, pasus, rečenica, reč, znak, ili posebno definisana celina kao što su članak, stav, govor
itd.
S obzirom na manifestovanje iskaza, korektna je sledeća klasifikacija:
1. jedinice analize REČENOG teksta kao celine a u okviru njega i gramatičkih celina (jedinice
analize rečenog, klasifikacije, obeležavanja, tretmana)
2. jednice ONOGA ŠTO JE HTEO DA KAŽE – kategorija forme je bitna za njegovo izučavanje
Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija i šifara koje služe za obeležavanje jedinica
sadržaja odn. jedinica analize. Moguće je formirati tri tipa kodeksa:
1) STATIČKI – koji je najmanje elastičan. Sistem osnovnih kategorija je utvrđen, a
sve eventualne dopune su dozvoljene samo unutar njih;
2) SUKCESIVNI – podrazumeva proveru posle pojedinih faza anlize, reviziju i po
potrebi rekonstrukciju, u prvom redu dopunjavanje. I ovde su na početku osnovne kategorije
definisane;
3) KONTINUIRANI – dinamički proces – sadrži samo nekoliko teorijski izvedenih
polaznih određenja kategorija. Inače se kontinuirano gradi tokom analize dokumenata.
Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija:
 kategorija sadržaja - ¨onog što je rečeno¨,
 kategorija forme - ¨kako je rečeno¨.
Ove dve vrste kategorija i kada su u kodeksu odvojeno date, koriste se zajedno.
Treba imati kritički odnos prema: političkom vođi, medijskim glasilima i onima koji primaju
poruku da bi smo mogli analizom sadržaja da uvidimo šta je ikomunikator rekao a šta mislio, šta
su rekli prenosioci i šta su primili primaoci poruke.
******KATEGORIJE SADRŽAJA po Berelsonu (¨šta je rečeno¨) su:
1. k. materije (supstancije) – kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni u
saopšatavanju predmeta kojim se sadržaj bavi (koji ima karakteristike predmeta u rečenici)
2. k. umerenosti – kategorije osnovnog odnosa prema predmetu (kvalifikacije
predmeta kao pozitivnog – negativnog odnosa prema predmetu kao: odobravanje -
neodobravanje, sklono – nesklono, optimističko – pesimističko)
3. k. standarda ili opštih merila – koje se koriste kao osnovni kriterijumi
klasifikacije ili pocene usmerenosti sadržaja (npr. odgovornost, demokratičnost, autokratičnost,
biroratizam itd)
4. k. vrednota – kategorije ciljeva i želja, najuže povezane sa kategorije standarda.
Može se reći da su to kategorije kojima se kroz ciljeve subjekta izražavaju njegove društvene
osobine i orijentacione vrednosti kao što su: ljubav, herojstvo, slava, uspeh, autoritet itd. Ove
kategorije se, po pravilu, odnose na krajnje ciljeve, želje, namere itd.
5. k. metoda ili sredstava koje se bave načinom na koji se želi da se postigne
određeni rezultat delovanja.
6. k. osnovnih crta – karakteristika subjekata koji su tretirani u poruci.
7. k. aktera – nosilaca radnji u poruci koje se odnose na učesnike u procesu
tretiranom u poruci na njihove uloge, funkcije i mesta u procesu;
8. k. autoriteta – koje se odnose na one subjekte ili činioce na koje se autor iskaza
poziva kao na autoritet, s ciljem pojačavanja vrednosti svojih stavova ili izvora informacija;
9. k. porekla – koje se odnose na poreklo informacija – sredinu iz koje je ona
potekla;
10. k. cilja – koje se odnose na adresata kome je poruka upućena.
Ove kategorije su STANDARDIZACIJA metoda analize sadržaja. One su mogući osnov izrade
KODEKSA.
2 problema analize mogućih kategorija kodeksa:
1. potrebno je razlikovati kategorije koje služe za KVALIFIKOVANJE od kategorija za
KONSTATOVANJE (za utvrđivanjhe činjenica postojanja-prisustva ili nepostojanja-odsustva)
određenih činilaca:
a)dokumenta kao takvog
b) poltičkog procesa odn pojave kao takve
2. potrebno je razlikovati delove odn slojeve dokumenata, jer tako saznajemo o:
a) učesnicima pol procesa i pol procesu
b) autoru sadržaja i oblika osnovne poruke
c) interpretatoru
d)primaocima poruke i interpretaciji i saržini i formi u kojoj oni uobličavaju poruku
Tako imamo 4 predmeta istraživanja (4 sloja): govornika, govor, interpretatora, interpretaciju a
mogu se dodati i još tri: slušaoci, njihova interpretacija i pol proces.
Kodeks sadrži:
1. definicije osnovnih kategorija sadržaja onoga što je rečeno, onoga što je sadržano u
dokumentu o predmetu našeg istraživanja kao stav, sud, i argumentacija u 4 sloja sadržaja
dokumenata.
2. kriterijume i merila za vrednovanje kategorija u dokumeNtu

POJENDOSTAVLJENI OSNOVNI KATEGORIJALNI SISTEMI SADRŽAJA ISKAZA U

KODEKSU (izveden je iz šeme opšte strukture predmeta istraživanja pol pojava i podrazumeva
u svim slučajevima istraživanje vremena, prostora, intenziteta i usmerenosti, dimenzije
kavntitativnih i kvalitatitnih svojstava. Razumljivo je da je ovo opšti okvir i da se u primeni
moraju razlikovati INDIREKTNI I DIREKTNI PODACI tj.oni koji se odnose na druge pojave
ali mogu da se korite i za to određeno istraživanje.)
I) Uslovi i povodi
1. nastanak iskaza
2. ponašanje autora
3. ponašanje interpretatora
4. ponašanje sudeonika u pol procesu na koje se iskaz odnosi
5. ponašanje adresata
II) Učesnici u nastanku dokumenta i procesu (dokument obrađuje proces po svojim ulogama,
funkcijama i mestu)
1. autor
2. interpretator
3. sudeonik
4. adresat
III)Motivi, interesi, cciljevi, orijentacione vrednosti
1. autora
2. interpretatota
3. učesnika
4. adresata
IV) Aktivnosti, delatnosti,funkcije,radnje, činovi, postupci, operacije po SADRŽAJU i OBLIKU
 1. autora
2. interpretaora
3. učesnika
4. adresata
V) Metodi i sredstva ostvarivanja aktivnosti i ciljeva po OBLIKU I SUŠTINI
1. autora
2. interpretaora
3. učesnika
4. adresata
VI) Posledice i rezultati aktivnosti i primena metoda tj. sredstava u ostvarenju ciljeva
1. autora
2. interpretaora
3. učesnika
4. adresata
********KATEGORIJE FORME (¨kako je nešto rečeno¨), Berelson deli na:
1. k. oblika saopštavanja i načina saopštavanja, koje se bave samo najopštijim oblicima
(npr. referat, komentar, Savetovanje politikologa itd.)
2. k. oblika izjava i sudova (činjenički, preferencijalni i identifikacioni, koji se među
sobom mogu dalje deliti po kriterijumima vremena, izvesnosti itd.)
3. k. intenziteta, koje se odnose na snagu iskaza (emocionalnost, angažovanost itd.)
4. k. trikova, koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole, figure i sl. u iskazu.
Funkcije kodeksa su višestruke:
- da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu istraživanja;
- da usmeri napore u istraživanju;
- da posluži kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka;
- da posluži kao osnova za opisivanje pojave tj. za tretman dokumenata, podataka
i saznanja.
Obrazac za analizu dokumenata je sličan kodeksu jer mora sadržati podatke o autoru,
dokumentu i iskazu saglasno sa sadržajem kodeksa. 2 vrste obrasca:1. POJEDINAČNI koji se
pravi kada se obrađuje neki složeniji dokument a 2. SKUPNI se koristi kada je broj dokumenata
mali a predmet istraživanja relativno uzak. Ovaj obrazac neophodan je samo kad nije moguće
vršiti NEPOSREDNO obeleživanje na izvorima dokumenata, kopiranje ili unošenje u računar.
On se radi ručno
FAZE SAKUPLJANJA PODATAKA U ANALIZI DOKUMENTA:
1. ostvarivanje uvida u dokum i konstatovanje pristustva ili odsustva podataka
2. identifikacija i klasifikovanje podataka
3. selekcija i obeležavanje relevantnih odataka
4. unošenje podataka u obrazac

Test u politikološkim istraživanjima – operativna metoda

Test se može definisati kao sistem zadataka čije se rešenje traži od ispitanika u unapred
određenom vremenu, prostoru, u unapred utvrđenim uslovima i na unapred utvrđen način. Ne
mogu se sve vrste testova svrstati u isptivanje, već neki od njih imaju pretežno karakteristike
posmatranja, a neki karakteristike eksperimenta. Npr. testovi veštine imaju najviše svojstava
laboratorijskog eksperimenta, a testovi znanja, idejnih opredeljenje itd imaju sve karakteristike
intervjua ili ankete.
Opšti predmet istraživanja u društvenim i pol. naukama su:
 Testovi psihomotornih sposobnosti kojima se utvrđuju sposobnosti reagovanja na
spoljašnje nadražaje, kao što su brzina, spretnost, izdržljivost itd.
 Testovi psihičkih i mentalnih sposobnosti u koje spadaju testovi znanja,
inteligenicje, pamćenja, asocijacija...
Testovi se mogu klasifikovati po više kriterijuma. Najvažniji su sa stanovišta metodologije pol.
nauka:
1. SLOŽENOST – možemo razlikovati tri potkriterijuma:
- broj zadataka – jednostavan bi sadržao samo jedan zadatak, a složen više
zadataka;
- istovrsnost zadataka – jednostavan = istovrsne zadatke i istovrsne aktivnosti
prilikom njihovog rešavanja, složen = raznovrsni zadaci čije rešavanje zahteva
razne aktivnosti;
- istorodnost materije – jednostavni = zadaci sa srodnom materijom, složeni =
nesrodna materija.
2. PREDMET ISTRAŽIVANJA
- testovi informisanosti
- testovi znanja o politici i u funkciji politike
- testovi vrednosne odn. ideološke i pol. opredeljenosti
- testovi akcione sposobnosti odn. osposobljenosti
3. SVOJSTVO ZADATAKA I OBLICI IZVRŠENJA podrazumeva više potkriterijuma:
Prema bitnim svojstvima postavljanja zadataka i njihovog rešavanja razlikujemo:
a. testove praktičnih radnji koji mogu da sadrže zahteve:
- da se obave određene radnje bez zahteva da se proizvede materijalno dobro ali se
definisanim efektom izvršenih radnji;
- da se proizvede određena materijalna stvar, što nije sadržaj pol. nauka, osim
izuzetno.
b. testovi iskaza u pisanoj, usmenoj ili likovnoj ili u kombinovanoj formi koji se
realizuju kao:
- testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza – mogu postaviti zahtev u dva oblika.
Prvo, u upitnom obliku koji zahteva odgovor određenog sadržaja i u određenoj formi.
Ključ za vrednovanje rezultata i njegova tumačenja prave se kao pregled tačnih odgovora.
Druga varijanta ovog testa postavlja zahtev da se izvrše određene radnje, npr. izrada
određenog pol. dokumenta, usmeno izlaganje na određenu temu. Izrada ključa je veoma
složena i podrazumeva izradu modela (¨idealnog tipa¨) i ocenjivanje kompetentnog žirija.
- testovi izbora ponuđenog rešenja – podrazumeva zahtev da testirani od više
ponuđenih modaliteta iskaza, odabere i označi odgovarajući. Izrada ključa se sastoji od
pregleda tačnih odgovora i njihovog eventualnog vrednovanja.
- testovi prepoznavanja iskaza – može da bude označavanje već ponuđenog
modaliteta ili davanje samostalnog odgovora. Pogodan je za istraživanje pamćenja a u
pol. naukama za istraživanje pol. obrazovanosti, pol. opredeljenosti i osposobljenosti za
pol. delovanje. Izrada ključa je u osnovnom jednostavna, jer se liste tačnih odgovora lako
prave, ali je vrednovanje i tumačenje složeniji, naročito ako se radi o testiranju pol.
opredeljenosti.
 - testovi dopunjavanja – zahteva se od testiranog da popuni praznine u tekstu, tako
da on očuva smisao. Unete reči treba da budu ili one izostavljene ili sadržajno slične
njima.
- testovi vrednovanja – obaveza testiranog izbor, rangovanje, ocena, opravdanje,
itd. određena vrednosti ili ponašanja.
Kao NAJVAŽNIJE VRSTE TESTOVA navode se:
1) testovi znanja – kojima se istražuje znanje, obrazovanje, veštine i navike. Ovi
testovi se klasifikuju po područjima obrazovanja a razlikuju se:
a. testovi poznavanja činjenica, i
b. testovi primene znanja
2) testovi sposobnosti – kojima se mere senzorne, mentalne, mehaničke i motorne
sposobnosti;
3) testovi ličnosti – kojima se mere interesi, stavovi, karakter, temperament,
emotivne karkateristike...
4) projektivni testovi – čiji je predmet ličnost. On je problematične valjanosti i
niske pouzdanosti.
Kriterijum načina rešavanja zadataka, uglavnom se pominju tri osnovna tipa:
b. papir – olovka
c. usmeni
d. čin
Važan je i kriterijum konstrukcije testa odn. tipa zadataka. Pominju se:
- tipovi dvočlanog izbora - analogije
- višestrukog izbora - upoređivanje
- dosećanja - sređivanje
- nadopunjavanja - poznavanje činjenica
Tri su bitna metodološko – metodska zahteva bez čijeg ispunjenja test ne može da bude valjan.
To su:
1. zahtev za relijabilnošću – podrazumeva unutrašnju sistematičnost, koherentnost i
konzistentnost testa;
2. zahtev za baždarenošću – to je u suštini naučno i praktična proverenost valjanosti testa;
3. zahtev za diskriminativnošću – insistira na sprečavanju višeznačnosti zadatak i njihovih
rešenja i kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti.

Prednosti testa su u njegovoj velikoj prodornosti, sistematičnosti, standardizovanosti,

osnovanosti, ponovljivosti i u velikoj pouzdanosti rezultata.
Teškoće za njegovo konstruisanje su velike, dva su osnovna izvora:
 masovnost, složenost i varijabilnost predmeta istraživanja u pol. naukama
 problemi valjane izrade instrumenata i ključa testa

Biografska metoda – operativna metoda

Biografska metoda spada u kvalitativne metode odn. u metode kvalitativnih istraživanja. Nastala
je posle I svetskog rata, i ne koristi se često, ni u svetu ni kod nas, zbog velikih troškova
primene.
Osnovna ideja biografske metode je da se na osnovu ličnih dokumenata, koji imaju sva svojstva
valjanih izvora sazna i subjektivna komponenta objektivnih situacija. Razlikuju se dve osnovne
vrste ličnih dokumenata:
1. ona koja nastaju po službenoj evidenciji u određenim istitucijama (policija, crkvena
organizacija, drutšvene organizacije i institucije za socijalni rad, škole, itd.)
2. lična dokumenta čiji je stvaralac jedinica posmatranja. Dve su grupe takvih dokumenata:
- pisma
- autobiografije (izvorni pisani iskazi autora o sopstvenom životu) za razliku od
biografija (koje se smatraju iskazima koje je kasnije oblikovao posrednik, recimo
istraživač).
Princip komplemetarnosti je veoma značajan u primeni biografske metode. On zahteva da se:
a. međusobno porede i dopunjuju sva lična dokumenta,
b. da se međusobno porede i dopunjuju sva lična i institucionalna dokumenta.
Tri su osnovne situacije biografske metode:
 kada su lični i isntitucionalni dokumenti jedini izvori,
 kada su lični i isntitucionalni dokumenti glavni izvori, ali se koriste i pomoćni (npr.
podaci dobijeni anketom, posmatranjem itd.)
 kada se lični i isntitucionalni dokumenti javljaju kao pomoćni izvori.
Dakle nije stvar u izboru dokumenata već u sakupljanju što vipe njih.!!!!
Procedura istraživanja biografskom metodom odvija se sledećim redosledom:
1) detaljna informisanja o predmetu istraživanja i sredini – što se inače ostvaruje
izradom projekata istraživanja;
2) izbor izvora podataka i načina dolaženja do podataka (jedno lice, više njih, uzorci
subjekata...);
3) prikupljanje podataka odn. ličnih dokumenata i formiranje baznih podataka od
njih. Tu se pominju razni REGISTRI (popisi, pregledi): glavni – u koje se upisuju svi dokumenti;
analitički – kojima se evidentiraju iskazi koji se ponavljaju i oni koji se retko javljaju; dnevnik
istraživača; evidencija prepiske, finansijskog poslaovanja i drugih aktivnosti oko istraživanja;
4) analiza i ocena prikupljene građe, njeno izučavanje, upoređivanje, konstatovanje
iskaza;
5) formiranje zaključaka.
Biografska metoda u pol. nauci nije naročito afirmisana zbog: dinamičnosti pol. pojava,
odbojnosti pol. aktera prema davanju podataka o sebi, dugotrajnosti istraživanja, relativno visoke
cene, velikog angažovanja kadrova itd. Ali u sferi socijalne politike odn. socijalnog rada dobija
karakteristiku metoda praktičnog stručnog socijalnog rada i predstavlja naučnu osnovu za
¨socijalnu terapiju¨.
Da li je ovo metoda? Koncepcija ove metode je da se preko pojedniačnog dođe do opšteg, da se
preko shvatanja subjektivnog i njihovog povezivanja sa objektivnim dođe do potpunijeg i
istinitijeg saznanja. Ali to pojedniačno ka opštem može da postigne i ispitivanje. Pri tom nema
svoje tehnike. Uz korišćenje dokumenata koriste se i anketa i intervju tako da se sve to može
svesti na studiju slučaja
Da li je ovo kavlitativna metoda? Jeste ukoliko se ispituje jedan subjekt ali čim se oni mogu
prebrojati onda je kvantitativna.
AUTOR SMATRA DA JE OVO METODA! Zbog autentičnosti, i originalnosti koncepta. Ona je
i kvalitativna i kvanitativna.
 3.2.5. OPŠTA PRAVILA IZRADE INSTRUMENATA ISTARŽIVANJA (Osnovni
zahtevi prema instrumentima istraživanja) vpoodbppekes
Kao i u svim drugim,tako i u pol. Naukama, od instrumenata istraživanja zahteva se:
1. valjanost, adekvatnost predmetu istraživanja. To praktično znači, da se tim
instrumentima, ukupno sakupljaju podaci koji se, posredstvom indikatora, odnose direktno na
stavove hipoteza, i da su tako sakupljeni podaci pogodni za dalji tretman i zaključiavnje na
osnovu njih;
2. pouzdanost instrumenata – sposobnost da obezbedi dosledno istinite podatke o
istom predmetu u nepromenjenom stanju i uslovima;
3. objektivnost tj. Jednoznačnost instrumenata, nemogućnost odstupanja od
utvrđenog okvira jednog značenja ili vrednosti;
4. osetljivost, podobnost instrumenata da evidentira i nijanse u razlikama unutar
istog svojstva, a ne samo grube razlike između različitih svojstava;
5. diskriminativnost, sposobnost svakog dela instrumenta da obezbedi jedno
slaganje – neslaganje ispoljavanja istovrsnih – raznovrsnih svojstava u podacima tog dela
instrumenta;
6. baždarenost (standardizovanost, normiranost, formalizovanost), znači
utvrđivanje istih stalnih merila stabilne vrednosti instrumenata i odnosi se prvenstveno na
upotrebljene skale;
7. praktičnost, što podrazumeva lako rukovanje u primeni instrumenata prilikom
sakupljanja podataka;
8. prodornost, što podrazumeva kompleksnu podobnost za saznavanje istinitih i
prikrivenih podataka o pojavi;
9. elastičnost, prilagodljivost instrumenata prema karakteristikama ispitanika i
situacije;
10. komparabilnost tj. Podesnost da se dobijeni podaci porede sa podacima iz drugih
istraživanja ili sa podacima dobijenih različitim instrumentima u okviru istog istraživanja;
11. ekonomičnost, što podrazumeva što manje vremena i što manje sredstava za što
veće rezultate;
12. društvena svrsishodnost, je jedino svojstvo na kome se u društvenim naukama
posebno ne instistira, ali koje u istraživanju pol. Pojava ima veliki značaj. Svaki instrument
istraživanja, osim kodeksa i obrasca za analizu dokumenata, jeste i instrument društveno – pol.
Odnosa. Dakle, društveno svrsishodan instrument je onaj s kojim u kontaktu neće doći do
nepovoljnih društveno – pol. Reagovanja i raspoloženja.

INDIKATORI I INSTRUMENTI
Indikatorima se ostvaruje neposredna veza između 1. nacrta naučne zamisli s jedne, 2.realnosti
kao izvora podataka, 3. istraživačke aktivnosti 4. i instrumenata za prikupljanje podataka.
Indikator je nužno smisaon i određen kontekstom hipoteze. Podatak je neutralan i dobija svoj
smisao u istraživanju u relaciji sa indikatorom. Indikator postoji i kada podataka o njemu nema i
kada su podaci nesigurni ili nedovoljni. Podataka ima i kada indikatora za jednu pojavu nema. O
istim indikatorima moguće je sakupljati različite podatke i različitim instrumentima. Stoga se
izradi instrumenata i pristupa polazi neposredno od indikatora.
Indikatori se misaonim postupkom pretvaraju u pitanje: ima li (postoji li), koliko, kako, zašto.
Prilikom postavljanja ovih pitanja javljaju se uglavnom tri osnovne situacije:
 a. indikator je složen, te zahteva dalje razlaganje, što praktično znači da u vezi sa
svakim njegovim činiocem treba razviti pitanja: ima li, koliko, zašto, kako to utvrditi?
b. indikator je jednostavan, pa ga ne treba razlagati, dovoljna su jednom postavljena
pitanja;
c. indikator je elementaran i nesamostalan, pa ga treba povezati sa drugim
indikatorima i formirati celinu, za koju će biti postavljena ova pitanja.
Na pitanje: ima li, postoji li, odgovor se pribavlja opažanjem ili iskazom.
Pitanje ¨koliko¨, po pravilu se integriše sa pitanjem ¨ima li¨, i prvenstveno se odnosi na jedinice
prostora, činioce strukture i sastava, činioce funkcije (delatnosti, aktivnosti i odnosa).
Pitanje ¨kako¨ može imati dva osnovna smisla;
- identifikacioni (konstatovanje prostog – složenog, velikog – malog, jakog –
slabog itd.)
- smisao vrednovanja (dobro – loše, korisno – štetno, prihvatljivo – neprihvatljivo)

Merenje u politikološkim istraživanjima

Ristić smatra: Bez merenja bi bila nemoguća mnogovrsna empirijska istraživanja i razvoj nauke
kakav poznajemo. Merenjem se postiže povezivnje teorijskih iskaza – hipoteza sa empirijskom
osnovnom. Bez takvog povezivanja mnoge hipoteze i teorije ne bi mogle da budu stavljene na
iskustvenu proveru.
Merenje je procedura sistematskog utvrđivanja kvantitativnog svojstva neke pojave
definisanim i odgovarajućim merama i merilima. Merenje čine sledeći činioci:
1. predmet merenja čija se svojstva i odredbe strogo definišu opštom definicijom, kojom se
konkretizuje ono što će se meriti;
2. merila kojima ćemo izvršiti merenje odn. meriti;
3. mera kao jedinica kojom se utvrđuju i izražavaju veličine – količine i koje su ugrađene
u merila;
4. procedura kojom se uspostavlja sistematski odnos između predmeta, merenja, merila i
mere;
5. merilac, subjekt koji izvodi merenja predmeta primenom merila i metode.
Razne pojave se mere na razne načine zavisno od njihove prirode odn. svojstava. To znači da se
za njih utvrđuju razne, njima prilagođene procedure, merila i mere.
U praksi merenja postoje tri osnovne vrste merenja a u svakoj je osnova
STANDARDIZOVANOST, RELIJABILNOST I EFIKASNOST:
 egzaktno – u svojoj osnovi ima apsolutnu nulu, a jedinice merenja su prirodne odn.
celine koje se mogu smatrati realitetima. Osnovni metod ove vrste merenja je prebrojavanje;
 konvencionalno – u svojoj osnovi ima konvencionalnu nulu. Konvencionalna nula je
društvenim dogovorom utvrđena najniža tačka od koje počinje merenje. Ovo merenje dozvoljava
utvrđivanje veličina manjih od nule odn. ispod nule. Ovo merenje ima precizno utvrđene mere
(kao što su m – za dužinu, kg – za masu, stepen za temperaturu itd.)
 intuitivno – podrazumeva ocenu ili procenu predmeta istraživanja odn. razlike i sličnosti
kojom se pojavljuju između određenih predmeta ili njihovih svojstava. Specifičnost ove vrste
merenja je u tome što ne mora da bude jedan ocenjivač – procenjivač, već ih može biti više. Ovo
merenje nije proizvoljno, i ono ima utvrđena merila i mere u obliku skala koje se određenim
procedurama baždare, standardizuju itd.
*Ova tri načina merenja primenjuju se u politikološkim istraživanjima. Tako se egzaktna
primenjuju pri utvrđivanju broja stanovnika, državljanja, članova organa, članova stranaka –
jednom rečju svega što se manifestuje u obliku određenih materijalnih jedinica. Konvencionalno
merenje može se koristiti tako što se mogu utvrđivati dimenzije prostora na kome se jedna akcija
ostvaruje (npr. povorka duga određen broj metara, broj kilometara pređenih u određenom maršu,
temperature na kojoj se skup održaa itd.) Intuitivna metoda se koristi za merenje najosteljivijih
predmeta istraživanja u politikologiji. Takva su merenja stavova tj. intenziteta socijalne distance,
usmerenosti, slaganja itd.

Skaliranje kao osnovna procedura intuitivnog merenja

Skaliranje je osnovna procedura intuitivnog merenja, a skale osnovni instrumenti takvog

merenja. Merenje se vrši u toku istraživanja počev od 1. utvrđivanja statističke mase, 2. preko
formiranja uzorka, 3. tokom sakupljanja podataka, 4. njihove obrade, 5. zaključno sa
verifikacijom hipoteza i zaključivanjem. Stoga se određeni instrumenti merenja ugrađuju u
instrumente sakupljanja podataka, a planom obrade utvrđuju se merenja kojima će biti izloženi
prikupljeni podaci.
U četiri osnovne opšte skale uvršćuju se:
 Nominalna skala koja se i ne može smatrati pravom skalom zato što se njome zaista
samo evidentira postojanje razlika unutar iste klase bez iskazivanja veličine razlike. Ona po
pravilu, ima dva člana i njen je iskaz: jedan član klase više član nego drugi. Nešto više pruža
jedna njena varijanta koja se naziva SKALOM DELIMIČNE UPOREDIVOSTI. Za ovu skalu je
karakteristično da se kriterijum poređenja sastoji od dva ili više svojstava, kao i da se
poređenjem zahvata više od dva člana. Između svih članova ne može se napraviti kontinuirani
poredak, zato što svi članovi koji se porede nemaju svojstva sadržana u kriterijumima poređenja,
već neki imaju sva a neki samo neka svojstva kriterijuma.
 Ordinalna skala je skala proste, kontinuelne uporedivosti. To je jednostavno redosled
članova na skali formiran prema izrazitosti jednog ili više svojstava. Pri tom, skala ne pokazuje
veličinu razlika, već samo da su razlike prisutne i da rastu od vrha ka dnu. Najveća razlika je
između prvog i poslednjeg člana na skali, zatim između prvog i pretposlednjeg, i tako redom.
Unutar toga, razlika između svakog pojedinačnog člana može biti različita. Ova i prethodna skala
ugrađuju se u delove instrumenata kojima se sakupljaju kvalitativni podaci.
 Intervalna skala je konstituisana tako da uvek pokazuje utvrđena rastojanja između
članova pomoću iste merne jedinice koja počinje merenje od nule. Ova nula se zove
konvencionalna nula zato što je utvrđena društvenom konvencijom. Kao merne jedinice u ovoj
skali mogu se javiti ocene, bodovi, stepeni i sl. Ova skala je dosta pogodna za ugrađivanje u
instrumente prikupljanja podataka. Obično se vezuje, izražava kroz pitanja ili zahtev: ¨Kojom
ocenom biste ocenili značaj 9 dole navedenih pitanja, za sadržaj rada vaših poslanika u nerdnom
periodu?¨
 Racio – skala ima slična svojstva kao i intervalna, ali između njih postoji bitna razlika po
tome što ova skala počinje od apsolutne nule tj. stvarnog odsustva određenog obeležja. Npr. Nula
stepeni Celzijusovih je konvencionalna nula – tačka mržnjena vode, ali ne i apsolutna tačka
mržnjena svih tečnosti. Nasuprot tome, iskaz ¨porodica bez dece nema ni jedno dete¨ - govori o
faktičkom nepostojanju obelešja.
Svaka od ovih skala ima različitu vrednost i upotrebljivost u merenju pol. pojava. Nominalna je
najmanje prodorna, ali zato najšire upotrebljiva, za njom sledi ordinalna pa intervalna, i na kraju
racio skala koja je najprodornija, ali je zato širina njene upotrebljivosti uža. Ona pruža najveće
mogućnosti za statistički i matematički tretman u obradi.
Postupak izrade skala izgleda ovako: neka pojava, svojstvo itd. zamisli se kao veličina koja ima
svoj početak i kraj odn. svoj pozitivan i negativan pol. Ta dva suprotna pola međusobno su
povezana. Tu povezanost zamišljamo kao jednu liniju koja započinje pozitivnim i završava
negativnim polom. Pozitivan pol obeležavamo sa 1 a negativan sa 0. Tu liniju prvo razdelimo na
dva jednaka dela, utvrđujući srednju tačku koju možemo označiti kao neutralnu. Dalje možemo
podeliti razmak između početne tačke i neutralne, kao i između neutralne i negativne tačke. Na
taj način smo dobili intervale između pozitivnog i neutralnog odn. između neutralnog i
negativnog.
*Skaliranje je veoma rašireno u svim istraživanjima. Ono je pokušaj objektivizacije i
kvantifikacije kvalitativnih, verbalnih, nenumeričkih podataka, pomoću njihovog prevođenja sa
nenumeričkih na numeričke iskaze.
Skale u fazi prikupljanja podataka se rade za pojedinačna merenja a u fazi obrade podataka mere
se neke određene celine.
U osnovi skale nalaze se: 1.projektivne 2. Direktivne 3. Arbitrarne i 4.stavke glasanja
Mogući su razni tipovi skala. Tako se javljaju skale socijalne distance (najpoznatija je
Bogardusova), sociometrijska merenja, skale procene (rejting skale), skale deskriptivne tehnike
(Smitova i adaptirana Ohajo – skala Norta i Herta), skale rangovanja, skale unutrašnje
koegzistencije.
U politikološkim istraživanjima kod nas najviše su korišćene skale procene, skale koje se
svrstavaju u deskriptivne tehnike i skale unutrašnje koegzistencije.