MAJ 2010 - JUŽNA SRBIJA - PRAVA OMLADINSKA NOVINA - B E S P L AT N O I Z D A N J E

9 multitasking 15 ana vučković

8 šake = šape? 25 the wire

S2

VODIČ ZA
POČETNIKE
PARKOUR
JA.C OM
JA // PKSRBI
PARKOR SRBI

Evo kako bi bilo najbolje početi vežbanje

parkoura:

Nakon što ste stekli neku opštu sliku šta bi

to parkour mogao da bude i šta ne bi mogao
da bude potrebno je da se informišete kako
da počnete da vežbate. Parkour trening
treba da ojača vaše telo i vaš um. Kako
bi izbegli moguće povrede i neželjene
efekte morate se informisati o fizičkoj kul-
turi. Ključno pitanje prilikom vežbanja jeste
šta želite i kako to da postignete. Ukoliko
želite da ojačate celo svoje telo i dobijete
novi, vrlo širok izbor mogućnosti i ukoliko
želite da se krećete efikasno, dobijete novi
pogled na svoju sredinu i ukoliko želite da
steknete (još) jedan novi metod življenja i
unapređenja života i pogleda na svet koji
podrazumeva konstantno usavršavanje
na velikom broju polja i koji predlaže
pridržavanje određenih moralnih normi tetive i zglobove koji se razvijaju i jačaju istraživanje i usavršavanje.
(tj. da vežbate parkour) onda vaše telo mnogo sporije od mišica. Tetive u ljudskom
kao celina mora biti jako. Ljudima koji se telu se ne regenerišu tokom vremena tako Ovo bi bila neka osnova kako bi valjalo ući
pre parkoura nisu bavili nekom fizičkom da vas povreda tetiva u mladosti može us- u parkour. Imajte u vidu da parkour treba
aktivnošću predlažemo da se informišu poriti u starosti i može vas kočiti čitav život. da vas ojača i učini vaš život lepšim a ne da
o vrstama istezanja (najpre dinamično Zato savetujemo početnicima da posvete vam stvori povrede i sekiracije. Za sve do-
i statičko), da vežbanje počnu laganim dosta vremena radeći osnove a to sigurno datne informacije i pitanja slobodno koris-
trčanjem, dinamičnim istezanjem i zag- ne podrazumeva skokove sa velikih visina, tite forum ovog sajta. Dobrodošli u parkour!
revanjem mišica i zglobova. U početku bi trening na visini ili bilo šta što je van granica
bilo jako dobro da veliki deo treninga bude mogućnosti.
posvećen standardnim vežbama snage sa
sopstvenom težinom kao što su sklekovi, Tokom tog istraživanja i prvih koraka u
zgibovi, čučnjevi, trbušnjaci... Ljudi koji su parkouru bilo bi dobro da potražite nekoga
se već bavili nekim sportom obično idu u ko već vežba u vašem gradu/mestu. Na
parkour misleći da su spremni ali većina našem forumu i sajtu postoji “Parkour mapa
sportova akcentuje jedan deo tela a par- Srbije” i deo gde se dogovaraju treninzi
kour zahteva celo telo. Čak iako imate na lokalnom nivou i tu ćete sigurno naći
mišićnu masu treba imati u vidu da je park- društvo. Treniranje sa nekim iskusnijim ima
our vrlo zahtevan za telo pa samim tim i za mnogo prednosti ali ne sme isključiti lično

MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o.
- Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Jačanje kritičkog načina razmišljanja kod mladih na Jugu Srbije”
- Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija -
Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/
autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). ///

ime za
bend
ANA VUČKOVIĆ
U onim trenucima divlje kreativnosti, kada
se čini da nam briljantne ideje padaju na
pamet same od sebe, u onim trenucima
iluminacije, na pamet mi je pala ideja, sas-
vim beskorisna i sjajna, kako bi bilo da se
otvori agencija koja bi se bavila davanjem
imena bendovima. Bilo da ste pank, hard-
kor, pop ili narodnjački splavarski bend vi
biste mogli doći i bez mučenja izabrati ime
za svoj bend. Našli biste ga u katalogu. Iz
čista mira na pamet su mi pali: Deverov
sindrom, Tetris oblanda, Fokstrot mamuze,
Plišani soliter, Ućebani sneg, Vižljasti sun-
cobrani, Organdin sumrak, Ugljenisane
pustolovine, The O bože’s, Kradljivci Bo-
lanovih jednoroga, Ništa naročito’s, Kravlji
endem, Kockice od energije, Drug iz klupe
blues band, Pogrešno shvaćeni oblak,
Upale mišića poznatih pevača, Nomadski
blejzeri, Ključali stepenik, Čikice u napra-
vama, Sile devilery reporta, Istorijski pu-
poljci, Tragičnost u kaleidoskopu, Mrzitelji
elektroda, Kovertice zla, Praškasti moreuz,
Istorijske tuge, Mnoge prskalice, Prasak
zimnice!, Astrološki nokat, Očekivanje za-
stoja, Ničiji dovratak, Kledla-pica-ohoho’s,
Ozbiljni trouglovi, Čovek i pas mu, Musli
omorike, Punjeni oktobar, Flamingosi u
čorbi, Čežnja šljive za knedlom, Sudbina
izvojevanih tregera, Nalet veša, Oblande
nikaragve, Tipovi i likovi, Nepostojeći ku-
kuruz, Sreća podvaljka, The kuku meni’s,
Istorija putera, Puter u maslacu, Bezmalo
Strahinja, Očevi bez dece, Sterilni
Ljubomir, Gumeni dronjak, Aler-
gije šahte, Najbolji počeci pesama
iz polovine 60-ih, Vešalice sklepa-
nosti, Tup ugao mačke, Mačiji statut,
Nogama na namćora, Kožni ćevap,
Intergalaktični pomfriti, Kauboji krize,
Vojnici bedema keksa, Nećak nekog pisca,
Pamučne opatice, Keks prekidač, Tufne
od cigle, Lu bitch, Smrskane utičnice, Kralj
đuveča, Limun kari, Okean češanja, Epika
šrafa, Čovek prezla, Samurajske tapete,
Urban gad, Kamijeva užina, Bečki ma-
muti, Nespokojstvo činovnika, Draperije
smrti, Marcipan nonsens, Pamuk štrudla,
Ciklama kadaif, Eksplozija kolača, Pupak
postrojenja, Sajam dugmeta, The karlicas,
Glistu na pola?, Oči Natali Vud, Curenje
nedelje kroz puding, Kovrdžave mitohon-
drije, Gaćice&ratovi, Ratluk test, Motiv
reketa na sportskim čarapama, Sin!sin!sin!
sinisha! , Zoricas of the world unite, Dan-
ger! Sudopera, Trolovski parti, Quepezz
date, Oholosti nemoj, Tropski đuveč,
Željazagaziranimnakoncertima, Vindjakna
bojs, Ikonostas treplji, Zodijak prženice,
Rinfuz šeret, Čizmareve alke, Paradigme
pohovanja, Fistule, Ribarev čmičak, Lasz-
lo skrndelj band, Šminkanje voljom, Onaj
momenat blaženstva kada si konačno
kod kuće i skineš čarape i cipele, Oporost
čunjeva, The stalaktiti and stalagmiti’s,
Barbies without nipples, Arturo bandini’s,
S3
Bajadera u smokingu, Usne Ane Vučković,
Konstantno misleći na njega, Grad je pun
polnih organa ljudi, Ćufte tregeri, Kik-
lop bulevar, Oregon-Požarevac, Termosi
akreditacija, Budućnost suza, Crevni polj-
upci, Hapšenje lajsni, 10 ljubavnih priča,
Škola autokefalnosti, Progres kljunova,
Budističke podvezice, Televizijski rolat,
Nesnošljivi nadničari, Svrab fontane,
Stolar božanstvo, Tepsije zaborava, Eu-
rokrem kompleks, Kosmos dražeja, So-
motski krem, Liciderske jetre, Voštani
porezi, Drobilica sveštenstva, Prelom
taksimetra, Krivulje, Manifest čaja, Samo-
proklamovane modrice, Fidbek monaha,
Oker perle, Ljubavnik Lejdi Četerli, Trofejni
pašenozi, Sivi šegrt, Dvolični hitovi, Bliski
kajmaci, Predlog boze, Šarena odluka,
Crkva lozova, Okomitost kvasca, Cvetanje
rapidografa, Klompin svedok, Pravoslavni
Togoac, Durmitorske vaginalete, Osamo-
staljivanje bedra, Logoreični deltoidi, Tri-
angle lobotomije, Sezonske kvake, Kraljev
klistir, Koen vs. Kojen i još mnogo mnogo
toga…
S4
muzikom protiv globalnog zagrevanja
Live Earth
MILOŠEVIĆ MILOŠ
Kada se svet suočava sa velikim i ozbiljnim
problemom kao što su klimatske promene,
potrebno je probuditi ljude koji su usled
neadekvatne upotrebe tehnologije, načina
života i svoje kratkovidosti, glavni uzročnici
tih promena, podići njihovu svest o šteti
koju trpi Zemlja i podstaći ih na akciju. Za
postizanje tih ciljeva jedan od načina je
pronaći nešto isto tako veliko i inspirativno,
nešto što može dopreti do srca i umova
ogromnog broja ljudi u isto vreme, nešto
kao muzika.
Vođen ovakvom idejom, američki producent
Kevin Vol, uz podršku bivšeg američkog
potpredsednika Ala Gora, osnovao je
godišnji muzički događaj pod imenom Live
Earth. Cilj je bio podizanje svesti ljudi u
celom svetu o tekućim klimatskim prom-
enama kroz zabavu i muziku i usmera-
vanje akcija ka rešavanju problema. Prvi
događaj pod ovim imenom je održan 2007.
godine na jedanaest lokacija širom sveta,
uz učešće preko 150 izvođača. Televizije
sa svih kontinenata su prenosile koncerte,
a publika koja je od kuće pratila dešavanja
je mogla da vidi kratke filmove i spotove o
globalnom zagrevanju, potrošnji energije i
akcijama koje pojedinci mogu da preduzmu
Humor: reakcije
VLADIMIR MITIĆ
Kad žena saopšti muškarcu da ga napušta
zbog drugog:
Ateist: Ne verujem.
Budist: Samo da si ti srećna.
Katolik: Ja sam kriv.
Jevrejin: To ću ti vratiti!
Pravoslavac: Marš u p. materinu!
Agnostik: Zašto nemaš obojicu?
Mormon: Jedna više, ili manje...
Melanholik: Ubiću se!
Kolerik: Ubiću te!
Apatik: Dobro...
Pesimista: Ma znao sam šta će da se desi.
Optimista: Uzmi ključ - za svaki slučaj.
Realista: To je moj kofer...
Naivko: Kad se vraćaš?
Racionalista: Nemaš argumenata.
Skeptik: Jesi li sigurna?
kako bi dali svoj doprinos u očuvanju Zem-
lje. Binama postavljenim u Londonu, Rimu,
Nju Džerziju, Sidneju, Riju, Johanesbur-
gu, pa čak i na Antarktiku su se prošetale
mnoge pop i rok zvezde, kao što su Linkin
Park, Metallica, Genesis, Pussycat Dolls,
Ludacris, Roger Waters, Bon Jovi, Rihan-
na, Shakira i veliki broj drugih.
Ovo je jedini Live Earth koji je zaista muzički
i uspeo. Već naredne, 2008. godine, plani-
rano je da se događaj održi u Indiji, ali je
zbog terorističkih napada u Bombaju otka-
zan. Dow Live Earth Run for Water, održan
u aprilu 2010. godine, takođe je doživeo
neuspeh i otkazivanja koncerata u neko-
liko gradova zbog sponzorstva kompanije
Dow Chemicals, u čijem je vlasništvu Union
Carbide, kompanija odgovorna za smrt
više hiljada ljudi u Bopalu, u Indiji, sredi-
nom osamdesetih godina, usled ispuštanja
otrovnih gasova i konstantnog zagađivanja
voda koje se odvija i danas.
Sve ovo možda zvuči lepo, organizujemo
koncert, slušamo dobru muziku, prenosimo
ljudima poruku o globalnom zagrevanju, ali
postoji maleni problem: ljudi već znaju o
klimatskim promenama i većini stvari koje
mogu uraditi da ih spreče, a Live Earth ne
Romantiičar: Ja te ipak volim!
Filozof: Zašto baš danas?
Advokat: To će te skupo koštati.
Bankar: To će me skupo koštati.
Japi: Koliko zarađuje?
Liberal: Konačno slobodan!
Komunista: Imam obavezu da te delim.
Zeleni: Idi biciklom.
Klerikalac: Grešila si?!
Socijaldemokrata: Poštujem tvoju odluku.
Slovenac: Samo da nije Hrvat.
Hrvat: Samo da nije Slovenac.
Albanac: Samo da nije Srbin.
Srbin: Samo da je naš.
donosi rešenje. Štaviše, stvari čini gorim.
Iako su se naizgled svojski trudili da ne os-
tave trag zagađenja za sobom i angažovali
brojne agencije da se postaraju za to, tokom
celog događaja u 2007. godini, izvođači i
posetioci koncerata su ostavili „ugljenični
otisak“ 3000 puta veći od godišnje emisije
ugljenika u Velikoj Britaniji, a sami izvođači
su prevalili put avionom od otprilike de-
vet obima Zemlje. Izračunato je da je za
poništavanje efekata potrebno posaditi sto
hiljada stabala. Mislite da su ih posadili?
Zatim, lošu sliku stvara i neodgovornost
publike koja je ostavila hiljade plastičnih
čaša na Vembli Stadionu u Londonu i oko
njega. Na kraju, pošto je Live Earth profit-
abilni događaj, postoji i pitanje šta se desilo
sa novcem od ulaznica, pitanje na koje niko
nema dobar odgovor.
I tako je jedna dobra ideja ostala u senci
nečijih ličnih ambicija, političke propagande
i besramnog pokušaja da se spere ljaga sa
imena kompanije odgovorne za katastrofu
u Indiji (za koju, uzgred, još niko nije odgo-
varao, već 25 godina). A Zemlja... Zemlja
će morati da sačeka neke pametnije i od-
govornije ljude, ali da li će izdržati dovoljno
dugo?

PIKASO
NASILJA
Mart 2010. /// Izdavačka kuća: Parlophone, Virgin
ĐORĐE GRGIĆ
Ikonoklastični američki filmski reditelj
ostaće upamćen po nadimku koji su mu
filmski kritičari nadenuli – Pikaso nasilja.
Nakon pada Hejsovog koda 1966. filmski
reditelji Artur Pen i Sem Pekinpo vide svet
kroz vizuru hiperbolisanog nasilja.
Svakako ključna dela za razumevanje po-
etike američkog sineaste su Aristotelova
Poetika, dela Roberta Ardeja ali, u mnogo
čemu i privatni život ovog reditelja meveri-
ka. Naime, u njegovoj familiji generacijama
unazad svi su bili sudije ili pravnici a jedini
je Sem pokazao buntovništvo i odvažio se
da se bavi u početku pozorištem, TV seri-
jama i na kraju dugometražnim igranim
filmom. Pekinpo je ušao u istoriju svetske
kinematografije kao autor više remek-dela,
ali i kao nedisciplikovani umetnik koji drži
do integriteta sopstvenog dela i ne mnogo
do granica i okvira u koje njegove projekte
želi da ukalupi produkcija.
Kičmu Pekinpoovog opusa čine dihotomi-
je sledećih pojmova: stari- novi vestern,
Cop Out
IVICA MILARIĆ
Osećam se pomalo kao ova osoba kada
želim da kažem sledeće: ostavite Kevina
Smita na miru! Šmrc, šmrc.
Ali stvarno, čovek je prošao kroz rendalicu
za sir u poslednjih nekoliko meseci: prvo
mu je jedna američka avio-kompanija rekla
da je previše debeo za pojedinačno mesto
u njihovom avionu, a potom su se kritičari
zabavili sa njegovim filmom kao članovi 18
Street gang-a sa studentkinjom slikarstva
izgubljenom u istočnom Los Anđelesu.
Stvarno nema potrebe za tim, zli kritičari.
Delimično je Kevin kriv za kopanje sop-
stvene rupe besramnom promocijom, u
koju je debelo (kapirate?) uključio i avio-
incident. U svoj buci, ispalo je da je COP
OUT film koji treba da čekamo u šatorima
ispred bioskopa. Naravno, to definitivno
nije slučaj, ali samo ostvarenje nije uvreda
za razum kako ga mnogi opisuju.
Zaplet je šablon akcionih komedija popu-
larnih tokom 80-ih: dva pandura drastično
različitih karaktera i pristupa policijskom po-
slu kreću na misiju. Jednog od njih tumači
Trejsi Morgan, drugog Brus Vilis, a njihova
izdaja – prijateljstvo, odnos muškarac-
žena, novo doba – staro doba. Često se
ove dihotomije porede sa antinomijama
Džona Forda: bašta-divljina, plug-sablja,
naseljenik-nomad, Evropljanin- Indijanac,
civilizovani-divljak, knjiga- pištolj, oženjen –
neoženjen, Istok-Zapad.
Nakon ovoga možemo zaključiti da su ovo
dva stvaraoca vodila vrstu dijaloga, iako
Pekinpo nikada nije preterano izražavao
divljenje Fordu. Pekinpo je ljubitelj Akira
Kurosave i umetnik koji stvara pod direkt-
nim uticajem sovjetske montažne škole
i Sergeja Eisenštejna. Rad sa više ka-
mera, korišnjenje teleobjektiva i vrhunska
montaža glavne su odlike njegovih filmova.
Njegov priznat moderni vestern „Divlja hor-
da“ koji uz napete „Pse od slame“ mnogi
svrstavaju među njegova najbolja dela,
stvorio je mnoge druge veoma kvalitetne
filmove. Pomenimo samo elegijski vestern
„Pucnji popodne“, konjički vestern „Major
Dandi“ koji nije izrastao u ono što je mogao
misija jeste da povrate Vilisovu kolekciona-
rsku sličicu koju on mora da proda kako bi
platio ćerkino venčanje. Ubrzo, u priču se
uključuje i meksička ulična banda koja želi
da proširi svoju trgovinu narkoticima po
kompletnoj istočnoj obali SAD.
Pored mnogih problema, pre svega u pojavi
i repetativnom humoru Trejsija Morgana,
film ne može da bude sasvim loš iz neko-
liko razloga.
Prvi je Šon Vilijams Skot koji tumači opal-
jenog parkour provalnika, a svaka scena
u kojoj učestvuje pripada isključivo njemu.
Skot je nepravedno zapamćen kao Stifler iz
serijala AMERICAN PIE, a ja sam sve više
uveren da je ovaj čovek komičarski genije
svoje generacije. Ako sumnjate, pogledajte
film BALLS OUT: GARY THE TENNIS
COACH.
Zatim, tu je Brus Vilis. Ako je za Rodžera
Eberta Hari Din Stanton faktor filmske do-
brote, Vilis definitivno to treba da bude za
akcione filmove, bez obzira koliko te akcije
zaista ima.
Pored ovih odličnih odluka u vezi glumaca,
S5
biti zbog toga što studio montira svoju ver-
ziju filma, prihotični krimić „Donesite mi gla-
vu Alfreda Garsije“ ili špijunski triler „Elita
ubica“ koji mnogi smatraju za film sa trans-
ponovanom matricom „Divlje Horde“. Film-
ovi „Bekstvo“ i „Konvoj“ donose višestruki
profit.
Pekinpo stvara i na tlu bivše Jugoslavije
u Hrvatskoj tačnije u Istri on snima ratni
„Gvozdeni krst“, možda svoj poslednji veliki
film.
Apartan i originalan, nikad nije pripadao
nekoj grupi reditelja, iako su ga mnogi
svrstavali u generaciju reditelja Novog
Holivuda, Sem Pekinpo je paradoksalno
svojim filmovima idući protiv američkog
establišmenta, uspeo da od B filmova
stigne do A filma i postane poslednje veliki
mainstream holivudski reditelj. Da nije bilo
Pekinpoa nikada ne bi bilo ni Kventina Tar-
antina i Voltera Hila . Uticaj koji je Pekinpo
ostvario na mlađe američke reditelje je neo-
sporan.
ostaje činjenica da je COP OUT prvenst-
veno mala buddy komedija, fokusirana na
interakciju glavnih likova, koja gura akcioni
segment u drugi plan. Iz te perspektive, film
daje sasvim korektno i zabavno gledalačko
iskustvo, bez obzira što neće ući u istoriju
filmske umetnosti.
Preveliko očekivanje je prvi korak ka
razočarenju, rekao je jednom Ivica Milarić,
a pogrešno usmerena promocija je ovog
puta šutnula Smita u njegovo, prema pro-
ceni Southwest Airlines, debelo dupe. Ali
ono što je zaista sprečilo ovaj film da bude
nešto pamtljivo, jeste njegova odluka da
režira tuđu priču, i to u okviru žanra sa
kojim se nikada nije sretao, iako ga jeste
ismevao.
Nadam se samo da Smit nikada neće
odlučiti da režira ratnu dramu.
S6

ŠAKE=
ŠAPE?
GORDANA JANKOV

U poslednje vreme sve vrvi od

priča o jadnoj keruši, koja uos-
talom kao i svaka životinja nije
ni kriva ni dužna nikom ostala,
ali je sticajem nesrećnih okol-
nosti i zle pseće sudbine, post-
ala žrtva psihički poremećenog
stvora, koji se teško može
ubrojati u ljudski rod. Nikada
nećemo moći da shvatimo šta
je stvoru bilo toga dana, ali je
žrtveno jagnje, slatka kuca,
konačno skrenula pažnju ja-
vnosti na to da je ovom društvu
potrebna pomoć. Hitna pomoć.
Nasilje nad životinjama prisut-
no je na svakom koraku, ali se
uglavnom zatvaraju oči. Pravo
je čudo da je Mila pokrenula
emocije u ovom društvu i pri-
jatno iznenađenje doživeh
videvši da još uvek ima ljudi
koji su spremni da uplate no-
vac i pomognu jadnoj životinji.
Imala sam psa. Prelepog, pre-
pametnog. Večito je bio nas-
mejan. Čudo jedno, ali živa
istina. Zvali smo ga Đole. Bio
je 90 % Lesi. Pitate se šta to
znači? Pa, moja keruša avlijanerka se
parila sa komšijinim škotskim ovčarom.
Kučence beše skoro preslikani ćale.
Đole je bio golem pas, njegova pojava
je izazivala divljenje pa čak i strah. Ali,
u suštini je voleo ljude, a posebno lopte.
Često je deci iz komšiluka krao pome-
nute. Nisu mu zamerali.
Međutim, Đole kao i svaki bećar, vo-
leo je da lunja po selu. Imao je svoje
društvo, devojku, znao je da uživa.
Jednom je doživeo saobraćajku, ali na
sreću ostao živ. Tada nismo znali da je
oslepeo na jedno oko. I dalje je bio onaj
tu je onako slep želeo da čuje. Bacala sam kada je prošlo dosta vremena, čekali smo
stari veseljak.
mu lopticu, čekajući da je pronađe, nanjuši ga i dalje, nadajući se da traži put do kuće ili
Ali, u košiluku je živeo i čovek koji je bio
i donese mi, ne bi li mu ponovo bacila. Do- da ga je možda neko usvojio i da je srećan.
poznat po tome što je ubijao pse. Nismo mu
bro je poznavao dvorište, ali su tužne bile Ja sam samo želela da je živ.
ništa mogli. Ko je na takve obraćao pažnju?
situacije u kojima bi se batrgao, naletao na Prošlo je od tada desetak godina. Komšija
Kome da se žale ljudi? Jedan Đoletov
nešto. Tužno je bilo gledati ga takvog. A je izvršio samoubistvo pre neku godinu. Pi-
izlazak je bio koban. Vratio se kući krvave
onda, jednog dana je odlučio da se ne vrati, tam se, koliko još Đoleta treba da nastrada
glave. Oslepeo je i na drugo oko.
ili je to neko drugi odlučio umesto njega. Bio da bismo protiv takvih komšija nešto pre-
U životu nisam videla tužniji prizor. I dalje je
je previše pametan da se izgubi. Čuli smo duzeli?
to bio stari Đole. Nije se predao. Čim bi čuo
da ga je komšija ubio. Nismo imali dokaz,
moj glas usledio bi onaj poznati osmeh, lop-
nismo mogli ništa. Tražili smo ga svuda. I

STEVAN STANČEVIĆ
Rečnik novih generacija
Svi znamo za Vujakliju, čuvenu knjižurinu
koja ima sve manju i manju upotrebu kako
se vreme menja. Dolaze nove gener-
acije, izmišljaju se novi izrazi, stariji ljudi
se zgražavaju i mozgaju slušajući mlađe
naraštaje. I tako je dugo bilo, sve do 2007.
Tada je nastala Vukajlija.
Čuveni čova namrštenog pogleda na
naslovnoj strani gleda u natpis na kome
piše „Rečnik slenga“. Originalna ideja,
nema šta. Zahvaljujući Vukajliji sada nema
šanse da vam neko dođe i krene pogrešno
da tumači izraz „ćidemo“. To je overeno od
Vukajlije!
Ali šalu na stranu, ovaj sajt ima preko 1000
registrovanih korisnika, da ne pričam o pro-
laznicima i posetiocima. Tako da modera-
tori imaju pune ruke posla. Zašto? Zato što
na Vukajliji svako može slati svoj sadržaj. E
u tome je kvaka.
Jedna od najtežih i najbitnijih stvari na bilo
kom sajtu ovakvog tipa je ostvariti komu-
nikaciju sa korisnicima, a kada to uspete
sve ide vrlo lako. Vukajliji je to očigledno
uspelo, pa ako kliknete na kategoriju defin-
icije ili postere videćete pregršt radova
raznoraznog sadržaja, „od svačega po
malo i za svakoga po nešto“ tipa. Humor
je dominantan, ljudi se takmiče da nasmeju
jedni druge stvarajući apsurde, ne biraju
temu na koju će se šaliti. Prvi maj više nije
praznik rada, Vukajlija ga je sada definisala
kao najvažniji dan u životu svakog krpelja.
Ironija je prikazana kroz primer prodaje
Mein Kampf’-a od strane Roma, a srpski
emo je osoba koja neće da komšiji, već
Subotom uveče
VLADAN PETARIĆ
Orkestar je sipao razdražljive note po svih
25 metara kvadratnih. Valjalo je slaviti, jer
ne dešava se svaki dan da se vulkanizer-
ska radnja pretvara u kavanu. Pečenje 400
dingera po kilu mrtve vage, pivo četeres’,
salata za džaba i vece isto. Najbolje ribe
u gradu nisu upriličile događaj svojim
S7
njemu crkne krava. Nikada niste razmišljali ostaje mi ništa drugo osim da im poželim
u tom smeru, jel da? srećan rad i nastavim da gledam razne
Ne kaže se džabe da su dve glave pamet- budalaštine na njihovom sajtu, slatko se
nije od jedne, a kad na te dve dodate još smejući.
par hiljada glava dnevno, dobijete encik-
lopediju svakog mogućeg humora
u univerzumu i smeh do padanja
sa stolice vam ne gine. Narod voli
da iznosi svoje mišljenje, a ako
to mišljenje još bude objavljano
negde i drugi ljudi mogu da ga
vide, to je pun pogodak. Vukajlija
je očigledno to znao! Pritom su to
korisnicima totalno pojednostavili,
i sa par klikova sve završavate.
Moram da naglasim da nema
ovde samo prostog humora koji
se zaboravlja tek tako. Sa tol-
iko korisnika koji dodaju sadržaj
ovde možete naći i dvosmislene,
trosmislene rečenice prikrivene
ironijom koje vas teraju da se za-
mislite.
Nego, da pređemo na postere.
Garantujem da ste videli demoti-
vational postere na internetu bar
jednom. Neki su glupi, neki su
savršeni, stvar ukusa. Ovde je
trik u tome da ljudi prave svoje
postere i šalju Vukajliji, a on ih
objavljuje. Još jedan lep primer
obostrane komunikacije sa koris-
nicima sajta. Sva sreća pa ima
dosta moderatora koji mogu da
obrade sav taj sadržaj, a kajzenu,
surovom i ekipi svaka čast! Ne
prisustvom, reklevelekažu nema mokroga dva, tri, četri, pešes’ piva pa će razumeš da
čvora te nisu navikle da korenjcima kuruza pale tamo de je pivo 100 (godina samoće,
brišu guzice u poljačkom veceu a i ne vole neko bi reko).
domaća piva jer ona češće teraju u isti.
Pridošlice muške ostadoše u fazonu ono
kao nek ide sve u k. (Partizan je šampion,
neko bi reko) kad nema riba. Će ubiju po
S8

MALI JUBILEJ
SOUTH
PARK-A
JOVICA JOVANOVIĆ

Svojom jubilarnom 200. epizodom, autori po zasluzi, brzo je izazvao proteste i reak- Warcraft neprevaziđena. Parodije na temu
South park-a uspeli su da dopru i do najt- cije raznih organizacija koje su ga sma- filmova kao što su epizode Dances with
vrdokornije publike izazvavši gnev i pretnje trale uvredljivim. No, serija je ipak stekla Smurfs ili Two Days Before The Day After
odmazdom. A zašto? poprilično veliku popularnost. Tomorrow kao i mnoge druge su nešto što
Poigrali su se i na jednom mestu sakupili 1999. napravljen je i dugometražni film, morate pogledati.
skoro sve prozvane ličnosti kroz prethod- South Park: Bigger, Longer & Uncut, koji je Pomalo grub način obraćanja publici i
nih 14 serijala, koje su ujedinjene u cilju da
dobiju zaštitu od ismevanja i nedodirljivost
poput one koju uživa prorok Muhamed. U
dotičnoj epizodi pojavili su se i ostali pro-
roci i ruku na srce prošli mnogo gore od
Muhameda, ali je odjek bio golem, tresla se
planina Tora Bora u Avganistanu.
Pretnja je stigla u obliku organizacije Mus-
limanska revolucija i napomene da će au-
tori serijala verovatno završiti kao holands-
ki reditelj Teo van Gog! Kontra reakcija u
201.-oj epizodi je veliki crni kvadrat preko
proroka na kom piše CENZURISANO.
Pridružio im se i Bart Simpson ispisavši na
tabli u jednoj od epizoda Simpsona: „South
park - podržali bismo vas, samo da se ovo-
liko ne plašimo“ Poruka jasna, nećemo stati
na ovome - saga se nastavlja. A nama os-
taje da sa iščekivanjem pratimo torrente.
PS. Po menom mišljenju, Tom Kruz je taj
koji najviše treba da se buni! :D

A kako je sve počelo?

Trej Parker i Met Stoun, tada studenti filma
na univerzitetu u Koloradu 1992. kreiraju
kratki animirani film nazvan The Spirit of
Christmas. Član izvršnog odbora TV-kuće
FOX, Brajan Graden, 1995. video je film i
zatražio od Parkera i Stouna da naprave
novi film koji će poslati prijateljima kao
božićnu čestitku. Novi film je prikazivao
borilački dvoboj između Deda Mraza i Isu-
sa, a brzo se proširio i postao je hit. Popu-
larnost ih dovodi do kreiranja serije u sarad-
nji sa Comedy Central i početka emitovanja
13. oktobra 1997. Pilot-epizoda, Cartman
Gets an Anal Probe je rađena tradicional-
nim načinom animacije pomoću papira u
boji i stop-moušn tehnike.
Provokativni sadržaj, crni humor, satira
i prozivanje poznatih ličnosti pritom ne
birajući ni po babu ni po stričevima već
dobro primljen od publike i kritike. Ostaće
upamcen u Ginisovoj knjizi rekorda kao
animirani film s najvećom količinom nepris-
tojnosti (399). Takođe stoji i činjenica da
je uhapšeni irački diktator Sadam Husein
bio prisiljen od strane američkih marinaca
da nekoliko puta gleda ovaj film u kojem
je prikazan kao homoseksualac i Satanin
ljubavnik u paklu.
Jednostavno postoje epizode koje se mora-
ju pogledati i svaki pravi South park-er će
vam reći da je epizoda Make Love, Not
primena šok terapije možda su ih odvojili
od jednog dela publike koja nije mogla da
skonta priču, ali je naprotiv stvorila tvrdo
jezgo vernih gledalaca.
U septembru 2005. Comedy Central je pot-
pisao ugovor s Parkerom i Stounom za još
tri sezone serije u sledeće tri godine. Parker
i Stoun će nastaviti pisati, režirati i uređivati
svaku epizodu serije koja će do kraja ugov-
ora imati 223 epizode u 15 sezona.
Ostaje nam da sa željno isčekujemo svaku
sledeću epizodu, a sudeći po kreativnosti
autora, izvor još uvek nije presušio tako da
 S9

s pravom možemo da smatramo da brojka
neće stati na 223.
Likovi
* Stenli Sten Marš je, uz najboljeg pri-
jatelja Kajla, vođa grupe. Sten je prilično
pošten, zreo i dobronameran dečak koji
često iznosi moralnu poruku na kraju epi-
zode. Pojedinosti iz njegovog života često
se podudaraju s onima iz života Treja Par-
kera pa ga mnogi smatraju njegovim alter-
egom.
* Kajl Broflovski je Jevrejin; prikazan kao
inteligentan, skeptičan, generalno razuman
i, pored Stena, najnormalniji član grupe.
Met Ston je izjavio da ga Kajl podseća na
njega u danima detinjstva i time neposred-
no priznao da je u ovom liku preslikao deo
sebe.
* Erik Teodor Kartman je najproblematičniji
član grupe, često u sukobu s Stenom i Kaj-
lom. Prikazan je kao pokvaren, licemeran,
pohlepan, egoističan, manipulativan, ne-
pristojan, agresivan, a uz to je i antisemi-
ta, rasista i seksista. Deo njegovih mana
možda proizlazi iz činjenice da nema oca
te da ga je razmazila majka koja je herma-
frodit, narkomanka i prostitutka, a potajno
i porno glumica. Kartmen je ipak vrlo pa-
metan, s neverovatnim sposobnostima za
poslovanje i vođstvo. Baziran je na liku
Arčija Bankera, protagoniste nekad popu-
larne američke serije All in the Family.
* Kenet Keni Makormik je siromašni
dečak, uvek u narandžastom skafanderu
koji mu skriva lice i čini govor nerazum-
ljivim. U prvih pet sezona Keni bi poginuo
u svakoj epizodi i vratio se u sledećoj ( Oh
my God, they killed Kenny! ...You bastards!
) . U sezoni šest se uopšte nije pojavljivao,
a zatim je vraćen i više ne umire.
* Leopold Baters Stoč je najvažniji lik
van grupe četvorice prijatelja, a u šestoj
sezoni je privremeno postao deo društva
zamenivši Kenija. On je naivan, lako ma-
nipulisan, večna žrtva, često nesrećan, ali
istovremeno i neverovatno optimističan.
Batersove frustracije izražava njegov alter-
ego Profesor Haos, poremećeni negativac
koji pokušava uništiti svet. Uzor za Bater-
sov lik je Eric Stough, direktor animacije
South Parka.

Multitasking!
JOVICA JOVANOVIĆ

J: Je l završi već jednom crossdisplaystu-

dioutilities?
V: Jok
V: Nisam jer mi S zadao da završavam
nešto drugo. Pa ću da se vratim na ovo,
kad pozavršavam bitnije poslove.
J: Eee, prvo što si trebao je da disejbluješ
spoljni interapt.
V: ????
J: Pa zamisli da je S spoljni interapt, koji ti
stalno unosi prekidnu rutinu u program.
V: :D Jbg-a, taj me interapt plaća.
J: :D To znači da taj interapt ima najveći
prioritet u tabeli interapta.
V: Pa ja moram da budem poslušni i efi-
kasni program ;)
J: Razumeli smo se!
V: Samo što nije baš jasno ko od dvojice
šefova ima veći prioritet...? Pa dolazi do
kolizija u izvršavanju koda :D
J: Ti ko da nisi čuo za multitasking ili pak
dual core procesore ?
V: Trebam da apdejtujem OS, da bi mogao
da radim sa oba procesora :)
J: a da ti oni daju bolje drajvere $$$ ? ;)
V: Po svemu sudeći, ja ću morati da
pišem drajvere, hehe...Javljam ti kad
nabacim novu verziju OS-a, sa efikasnim
multitaskingom...i možda još jedan par
ruku…
S 10
TIJANA MIRKOVIĆ
Uz Poi ni vatra nije
ono što je bila
Poi - veština vrtenja loptica ili kugla koju
u današnje vreme možemo čak nazvati i
nekom vrstom ekstremnog sporta. U po-
slednjih par godina Poi postaje sve popu-
larniji i zabavniji za ljude koji se prvi put
sreću sa nečim takvim.
Naziv Poi potiče od Maora, naroda sa No-
vog Zelanda. Poi je korišćen godinama un-
azad kao vežba za jačanje ruku i ramena, a
ujedno i fleksibilnost.
Ples koji su izvodile žene u ritmu vrteći
loptice prikačene za fleksibilne konopce
radile su to da bi ojačale ruke za tkanje, a
muškarci da bi ojačali i posle mogli da se
bore.
Kasnije Poi je prerastao u mnogo više
od plesa Maora. Postao je hobi, vežba i
na kraju sama umetnost igranja. Obično
je napravljen od mekih meterijala (stare
čarape, plišane igračke ...) kako bi uticaj
udara bio smanjen.
Izvođači često koriste Poi sa jarkim bojama
i šarama kako bih skrenuli pažnju na sebe.
Performansi se najčešće izvode u mraku
kako bi se stvorila magična atmosfera, gde
se ponekad koriste LED svetla ili UV os-
etljivi materijali.
Postoje razne vrste Poi-ja, a jedan od njih
je ujedno i „Vatreni Poi“ koji su prvi koristili
muškarci na Hawajima kao privatni ritual.
Prvi javni nastup ovakvog rituala izveden je
1959. i postao je turistička atrakcija ranih
’60.
Vatreni Poi je sastavljen od lanca i loptice
koja je obično napravljena od materijala koji
se ne topi kao što je pamuk, natopljenog
gorivom. Goriva koja se najčešće koriste
su parafin, petrolej, nafta (još zvana i „beli
gas“) ...
Trikovi koje izvođači koriste vremenski su
se sve više poboljšavali. Kako bi vreme
prolazilo oni bi na svoje već uvežbane
pokrete dodavali neke nove, i tako stvarali
svoje trikove po kojima bi možda bili pre-
poznatljivi. Mnogi će reći da im je mnogo
lakše da vežbaju i izvode svoje perfor-
manse uz muziku.
U zavisnosti od materijala od kojeg je
napravljen, Poi nekada može da izazove
manje povrede ili modrice kod izvođača.
Vatreni poi ima određeni režim bezbednosti
iz razloga kako bi se izvođači sačuvali od
povreda onoliko koliko je to moguće.
U Srbiji ovaj vid umetnosti, tj. sporta još
uvek široko poznat, ali je svakako popu-
laran. Na festivalima otvorenog tipa često
možete da vidite ljude koji vrte Poi, a ako ste
se ikada pitali da li i vi to možete, pokušajte
da pronađete na netu radionice koje vam
nude treninge. Pa potrudite se, i ako us-
pete, javite da čujemo vaše doživljaje.
 S 11

ULIČNA
UMETNOST
NEDA NIKOLIĆ

Svakodnevno prolazim pored fasada na
kojima je ispisano Marija volim te, Mako
volim te, Ma stvarno te volim, ili Dušane
voli te Miša, Ti si moj brat... baš razne stvari
viđam. Zato moram da razdvojim termin
ulična umetnost (koji podrazumeva privre-
meni umetnički rad na javnoj površini) od
teritorijalnih grafita i vandalizma. Kada se
govori o uličnoj umetnosti uglavnom se misli
na grafite i intervencije na raznim gradskim
zidinama... Međutim pojam ulične umetnos-
ti podrazumeva mnogo više oblasti: grafite
stikere, ulične postere, grafite pomoću mat-
rica (stensil grafiti), murale, mozaike, LED
art, javne video radove i ulične instalacije.
Cilj ovih radova je da permanentno utiču na
prolaznike, tj. na najrazličitije ciljne grupe.
I da izazovu najrazličitije reakcije. Neki im
se dive, a neki ih preziru. Umetnički urbani
radovi predstavljuju odraz društva, bave se
frekvetnim javnim temama kao što su mito
i korupcija, prevare i razni drugi kulturni
zastoji. Neki umetnici koriste ulicu kako bi
predstavili svoju umetnost, očekuju reakciju
i susreću se sa izazovom koji donosi rad u
gradskoj sredini. Njihova dela se nazivaju
umetnošću zato što bez obzira na temu i
poruku sadrže dozu estetike i skladnost.
Neki od uličnih umetnika su dostigli interna-
cionalnu slavu zahvaljujući izlaganju svojih
dela u muzejima i galerijama širom sveta,
kao npr Benksi, Džef Aerosol, Blu, Tod
Henson, Elis Galaher.
Benksi je poznati pseudo anonimus čuven
po svojim grafitima iz ranih 80tih. Njegova
dela su satirična umetnost poduprta kul-
turnim, političkim i etičkim temama. Pred-
stavljaju kombinaciju grafita sa matricama
za umnožavanje, i rađaju se iz bristolskog
podzemlja. Zanimljivo je da aukcionari nje-
govih radova prodaju grafite na trenutnoj
lokaciji a brigu o prenosu prepuštaju kup-
cima. Kupci su uglavnom poznate ličnosti,
glumci, manekenke (Kejt Mos). Neki od nje-
govih radova su prikazani u sekvencama
filma Petparačke priče.
Još jedan ulični umetnik, poznat kao Above
se takođe trudi da zadrži svoj imaginarni
identitet. On se bavi uličnim instalacijama
(drvenim strelicama), stensil grafitima sa
socijalnim i političkim porukama i duhovi-
tim igrama reči. U Parizu je naslikao gomilu
strelica, svuda po gradu, koje pokazuju na
gore (strelica kao njegov zaštitni znak). Na-
kon toga nastavio je da putuje, istražujući
pritom nove mogućnosti u ovoj oblasti
umetnosti. On je, u stvari, od svoje 19-te pa
do danas (rođen je oko 1981) proputovao
70-ak gradova širom planete i ostavio svoj
pečat na njima. Postoji još dosta ovakvih
umetnika i trebalo bi da ih bude sve više jer
je ovo pravi, najprisniji način, da se preko
umetnosti nešto kaže, da se pošalje neka
poruka, slično kao na radiju koji sluša mil-
ionski auditorijum.
Sve ovo prethodno napisano ukazuje na
to da je, zapravo, cela poenta ulične umet-
nosti da bude viđena od strane što više ljudi
i na najrazličitijim mestima.
Jer umetnost je ono što povezuje ljude,
ono univerzalno, sa istim značenjem ali
različitim shvatanjem (čitanjem), bilo gde i
bilo kad.

POP MAŠINA
MAJ 2010.
RADIO B92 sredom od 20h

1. ZEMLJA GRUVA – Najlepše želje /Samostalno izdanje/

2. SAJSI MC – BMX /Multimedia/
3. SLAPTRAP – Prokrastinacija /Silos/
4. AUTOPARK – Kapisle svetle /Samostalno izdanje/
5. VELIKI PREZIR – Svi se spustite na pod /B92/
6. ŽENEKESE – Zamka za Karsona /Digimedia/
7. SUID – Jutro i mi /Samostalno izdanje/
8. KECKEC & ACID FOLK ORCHESTRA – Šest momaka /Samostalno izdanje/
9. MISTAKEMISTAKE & Zoran Simić – Tea /Samostalno izdanje/
10. KAZNA ZA UŠI – Bez pipanja /Samostalno izdanje/
S 12
TEHNOLOGIJE
BUDUĆNOSTI (I MI)
JASNA KAMATOVIĆ
„TREBA SE ČUVATI INŽENJERA: ONI
POČINJU SA ŠIVAĆOM MAŠINOM, A
ZAVRŠAVAJU SA ATOMSKOM BOM-
BOM.“ MARSEL POL PANJOL
Top najtraženiji poslovi u 2010. nisu ni post-
ojali 2004. godine. Studenti u svetu se tre-
nutno pripremaju i školuju za poslove koji
još ni ne postoje i to upotrebom tehnologija
koje se zvanično još ni ne koriste ili nisu
ni izmišljene?! a u svrhu rešavanju prob-
lema za koje još ni ne znaju da postoje - jer
živimo u eksponencijalnom vremenu.
Vreme se od skoro računa i kao B.G (Before
Google), nezamislivo nam je da kao „obični
smrtnici“ nemamo pristup internetu, mobil-
noj telefoniji, radiju, televiziji, računarima,
automobilima, da nemamo struje! ili vode
na primer! da nam ne radi lift u zgradi, da
ne postoje medijumi na koje možemo da
snimamo, režemo, beležimo... ostavljamo
svoje tragove... da ostavimo nešto iza nas.
A šta je sa ljudima koji ih izmišljaju, rade na
razvoju novih tehnologija kojima ćemo imati
pristup tek za 2, 3 ili 5 godina?
Prvi sms je pušten davne ’92 godine a sada
nemam živaca, u stvari „vremena“ da tip-
kam poruku već sam instalirala u Outlooku
dodatnu aplikaciju da sve sms-ove kucam
sa računara. Zašto? Jer mi je tako brže i jer
sam uglavnom non-stop online. Prosto, sve
ono što se novo pojavi na tržištu nama je
nova mogućnost da budemo brži, kreativni-
ji, da razmenjujemo informacije.
I baš to! Da razmenjujemo informacije.
Pa ako su informatičke tehnologije od 40-
tih godina na ovamo napravile (r)evoluciju
čovečanstva (kakvo danas poznajemo), da
li je informacija ta koja je postala najvred-
nija? Očigledno jeste. Jedinice i nule. Digi-
talizacija.
Šta su nam zapravo donele nove tehnologi-
je? Postali smo povezani, komuniciramo,
participiramo, delimo sadržaje, sve nam
je dotupno, na dohvat ruke. Internet kao
medijum, ne budućnosti već sadašnjosti,
nam omogućava da na vrlo jednosta-
van način kao pojedinci izrazimo svoje
mišljenje, stav o nekom događaju ili pojavi
u društvu, da se izrazimo i da pristup toj
našoj viziji, našem razmišljanju imaju svi u
svakom trenutku i pri tom se to ne briše.
Ostaje trajno. Sve, bukvalno sve što radimo
na Netu se vidi. Uvek. Pa čak i kada (to mi
mislimo) izbrišemo naš profil sa Facebook-
a. Samo primer. Ono, ne mogu baš da
verujem da preko 30.000 servera (da dobro
ste pročitali) ima svrhu samo zarad funk-
cionisanja 350 miliona korisničkih naloga. I
to su javno i priznali da gašenje profila ne
podrazumeva i brisanje podataka korisnika
ove društvene mreže.
Da li ste ikada pokušali da izguglate svoje
ime? Da li Vam se ti sadržaji na koje naiđete
dopadaju? Da li ti rezultati jesu zapravo Vi?
Da li su ili nisu u kontekstu onoga što Vi
zapravo jeste ili je Google opet indeksirao
na osnovu svog algoritma...?
Pre pet godina, pre samo pet godina You-
Tube nije ni postojao! Sada se dnevno
upload-uju stotine i hiljade video sadržaja,
nas „običnih smrtnika“. Svako ima pristup
– SVEMU! Svako ima mogućnost. Potpuno
besplatno.
„Snažan globalni razgovor je počeo. Putem
Interneta, ljudi su otkrili inventivne, nove
načine za deljenje svog znanja, relevantne
sadržaje i informacije i to zasljepljujućom
brzinom! Kao direktan rezultat toga, mala
tržišta su počela da uzimaju pametnije
(ljude) i sama deluju na taj način pametnije
i reagovale su brže od većine velikih kor-
poracija.“ Ovo je deo ili uvod „The Clutrain
Manifesto“ koji ima 95 teza koje se odnose
na globalizaciju i nove tehnologije. Ovaj
Manifest je napisan o tome kako kompani-
je i velike globalne korporacije koje drže
veći deo kapitala i tržita, treba da potpuno
promene način na koji doživljavaju pojedin-
ca, korisnika, osobu tj. nas. Nas koji koris-
timo sve nove tehnologije – od najobičnijih
tv predajnika pa „live holograma“. Te iste
korporacije koje su vodeće u tehnologijima:
IBM, Microsoft, Cisco i drugi.
I ne brinu. Veliki ne brinu. Kreatori ne brinu
jer uvek pronalaze način kako da zarade
novac. To je stanje uma. Stanje svesti. Gde
se u očima umesto zenica kao u crtanim
filmovima vide dolari. Ali...
Ljudi su pronašli način. Probudili su se i sh-
vatili da nam je kreiranje i pristup njihovim
vizijama omogućilo da se povežemo. Posle
Web 2.0 tehnologija prešli smo na 3.0 gde
je semantika i personalizacija u fokusu
odnosno pojedinac i njegove potrebe. Gde
je čovek – čovek. Takav kakav jesto i to sa
pravom glasa.
Neosporno je ipak da način na koji se
upotrebljavaju sve nove tehnologije ne za-
visi samo od njih i načina na koji ih imple-
mentiraju (pa i promovišu) već zavisi od
nas koji, prosto, evoluiramo koristeći ih
svakodnevno.
Koncept „održivog razvoja“ koji se bazira
na globalnom podizanju svesti celokupnog
čovečanstva kako treba zadovoljiti potrebe
sadašnjice i pri tome ne dovoditi u pitanje
sposobnost budućih generacija da zado-
volje to isto, odnosno njihove potrebe -
možemo i moramo uticati. Potrebna nam je
nova, drugačija vizija i filozofija društvenog
razvoja da načini na koje će čovečanstvo
inovirati i razvijati nove tehnologije treba
da budu za dobrobit svakog pojedinca.Jer
život uvek pronalazi put.
 ZELENE ŽURKE
NATAŠA JANKOVIĆ
Sve su popularniji koncerti i žurke čiji je cilj
skretanje pažnje na problem globalnog za-
grevanja i zagađenja životne sredine a koji
imaju uticaja na svest onih koji ih posećuju,
ali i šire javnosti. Smatram da je to veoma
dobro. Ali, (kao i uvek, postoji ono “ali”)
koliko su sami koncerti štetni za životnu
sredinu?!?
Ne sumnjivo je da privlače veliki broj ljudi
koji svojim prisustvom žele da uvećaju
značaj samog događaja, što je za svaku
pohvalu. Međutim, veliki broj posetilaca
stvara i veliku količinu otpada, troši se
velika količina energije za organizovanje
i realizaciju takvih događaja, za prevoz
učesnika i posetilaca.
Organizatori takvih događaja sve više
posvećuju pažnju tom problemu i ulažu
napore da sam događaj bude „zelen“, ali
često to nije dovoljno pa sama šteta može
da bude veća od rezulatata.
Da li ste čuli za ZELENE ŽURKE?
To su okupljanja ekoloških aktivista i svih
BEKSTVO OD SLOBODE
NATAŠA DIMITRIJEVIĆ
„Ne ugrožava našu demokratiju to što
postoje neke totalitarne države. Nju
ugrožava to što u našim ličnim stavovi-
ma i u našim ustanovama postoje uslovi
koji su u tim zemljama doveli do pobede
spoljašnjeg autoriteta, do discipline,
jednoobraznosti i zavisnosti od Vođa.
Bojno polje je, prema tome, i ovde – u
nama samima i u našim ustanovama.’’
Dž. Djui
Erich Fromm je napisao knjigu pod na-
zivom „Bekstvo od slobode“. Usuđujem se
da je preporučim, onima koji su zbunjeni u
ovom zamrznutom procesu „tranzicije“.
Sloboda, kako kaže Fromm, je breme koje
opterećuje čoveka. Čovek je ponosan što
se izborio sa ranijim neprijateljima slobode
i da je sloboda govora „poslednji korak u
pobedničkom nastupanju slobode.“ Ipak,
čovek danas misli i govori upravo onako
kako misle i govore ostali ljudi, nije stekao
ljudi dobre volje. Cilj im je „zeleno“ druženje,
odnosno drugačiji i nekomercijalan način
druženja i provoda. Osnovni princip je da
samo učešće ne stvara negativne posledice
po životnu sredinu. Obično se žurke orga-
nizuju u prirodi, a retko u zatvorenom ili u
javnom prostoru. Na ovim žurkama veoma
je bitno aktivno učešće svih posetilaca, koje
se realizuje kroz niz kreativno-ekoloških
radionica, puštaju se filmovi sa ekološkim
porukama, dele iskustva i ideje kako una-
prediti zaštitu životne sredine.
Postoje jednostavna pravila za učešće na
ovim žurkama, a ona sama stvaraju pozi-
tivne efekte:
- Na zelene žurke se ne dolazi automobi-
lom već pešice, biciklom, na rolerima, ske-
jtu ili gradskim prevozom (jer isti ide i sa
vama i bez vas).
- Ne nosi se oružje, droga i duvan.
- Donosi se sopstvena šolja ili čaša (ne ni-
kako jednokratna plastična čaša).
- Pije se prirodni sok, čaj, pivo ili vino, dok
sposobnost da bude originalan i da se sme-
lo razlikuje od drugih. Nema autohtonog
razmišljanja, nema ideja. Fromm smatra
da zaboravljamo na ulogu autoriteta kao
što je „zdrav razum“, i strah nas je da se
ponašamo drugačije od ustaljenih pravila i
normi. Danas smo sami sebi najjači nepri-
jatelj slobode. Naša unutrašnja ograničenja,
prinude, strahovanja. Da se moramo boriti
kako bismo očuvali ne samo tradicionalnu-
fizičku slobodu (a što je svako zadobijeno
pravo), već i novu slobodu, slobodu i pravo
da ostvarimo svoje lično Ja.
U čemu je onda sloboda modernog
čoveka? Koje su njegove mogućnosti? Da
li je, zapravo, čovek slobodan u zemljama
koje ne znaju kojim putem da krenu? Kada
je prošlost sramna a budućnost surova.
Slobode nema, dok god nam je egzistencija
ugrožena, stopa nezaposlenosti vrtoglavo
velika, narod neškolovan a demokratija
„niskog inteziteta“. Još ćemo se pozivati
žestoka pića i pića sa konzervansom nisu
poželjna.
- Ukoliko se organizuje u zatvorenom pros-
toru, ulaznica za zelenu žurku je odbačena
limenka, plastična ambalaža ili stari papir.
Zelenu žurku može da organizuje svako,
a predstavlja veoma originalan način
druženja, koji stvara samo pozitivne efekte.
I zato umesto da čekate neki koncert ili
događaj sa ekološkom porukom, kako biste
podržali ideju zaštite životne sredine, orga-
nizujte zelenu žurku, posetite je, družite se
i postanite zeleni!
na Boga, negovati predatorske nagone,
biti nesposobni da priznamo tuđu vrednost
i postrojavati uz autoritete. Nastaviće se
partijska politizacija mladih, patićemo od
hroničnog nedostatka uvažavanja pluralite-
ta kultura i autoritarnih odnosa koji su i dalje
vidni i u demokratskim strankama.
Ipak, čoveka treba učiti o slobodi. Treba
vremena, ali i napora da se pomere iz-
vesne tačke koordinatnog sistema u nama
samima. Probuditi se sa mišlju da to što
se dešava u nama i oko nas, zapravo „NE
TREBA, NE MORA“. A kakofonija ličnih
mišljenja je više nego poželjna u jednom
zdravom demokratskom društvu. Sve što
danas ne valja, treba najpre pokušati sh-
vatiti zašto ne valja a ne priželjkivati da svi
problemi sami od sebe nestanu ili propad-
nu. „Zviždanjem u mraku, ne priziva se
svetlost.“
S 14

„RETKO CINIČNI, ALI UVEK SUBVERZIVNI I INTELIGENTNI, DARKVUDI SU BEND

KOJI POKAZUJE HRABROST DA ISTRAŽUJE, ISKORAČI U NOVO, NIKAD SE NE
ZADOVOLJAVAJUĆI SIGURNIM I LAKIM REŠENJIMA. SVAKA NJIHOVA PLOČA JE NOVO
PUTOVANJE KOJE SE IŠČEKUJE BEZ NESTRPLJENJA, JER SE POJAVLJUJE UVEK U
PRAVOM TRENUTKU, DA GA OSVETLI I OSTAVI NA NJEMU SVOJ PEČAT.”

DARKWOOD
DUB
MIROSLAV ŽIVKOVIĆ

Darwood dub je bend koji svojim elektro/
art prepoznatljivim rock-om je apsolutno
prijemčiv samo probranoj publici. Znao sam
otići na koncert i nekih drugih rock bendova,
ali je tamo po pravilu bilo više onih koji su tu
došli da budu viđeni, nego pravih uživalaca
dobre muzike. Zli jezici će reći, kome je još
važno, ko je sve na koncertu, i biće u pra-
vu. Biće u pravu do onog momenta, kad se
nađu npr. na koncertu Van Goga, gde oko
sebe vide one koji „se vesele“ i devojke koje
definitivno nemaju nikakav ukus, počev od
oblačenja, koje ipak dosta govori, ako ne
i sve o njima. Ali ovo nije tekst o koncertu
Van Gogha, već Darkwooda, obećavam da
više neću skakati s teme na temu. Eh da,
još samo ovo. Dan pre koncerta Van Goga,
sedeći u jednom kafiću čujem razgovor,
ubeđivanje za odlazak na koncert. Obično
me baš briga šta će reći oni sa kojima ja ne
sedim, taman pričali i o meni, ali ovo nisam
mogao da ne čujem: „Ma ajde će idemo na
koncert, to je opasan bend“. „Ali mene ne
interesuje ta zabavna, znaš da mrzim rock.“
„Ma veruj mi, ovo nije taj rock, kažu da im je
ovaj album najgori“, „hm, e pa ako je tako
onda idemo“. No comment.
Pored Obojenog programa, Darkwood Dub
je verovatno naš najkvalitetniji bend nas-
tao u vreme kada se sve raspadalo – de-
vedesetih godina XX veka. Prvi koncerta
Darwood dub-a, na koji je trebalo da odem,
bio je pred sam početak rata 1999. Koncert
je bio najava za izlazak njihovog albuma
Elektropionir, i trebalo je da bude održan na
Elektronskom fakultetu u Nišu. Nismo otišli
na koncert, jer je otkazan zbog početka
rata. Posle je bio jedan u Garaži, pa sada
ovaj, 24.4.2010. u Leskovaćkom kulturnom
centru (LKC), ostali su mi neopravdano pro-
makli. „Bubnjevi darkvuda“ su u Leskovcu
okupili meni manje više poznate ljude. Ret-
ko se na jednom mestu u Leskovcu oseti ta
količina pozitivne energije kvalitetnih ljudi.
Simbolična cena karte (koja se dobijalna
besplatno uz kartu za jedan od filmova za
LIFE-filmski festival), nikako ne opravdava
odsustvo mnogih, neka ih opravda ovog
puta eventualna neinformisanost.
Komentari da je mogao koncert da se orga-
nizuje na nekom drugom mestu, nisu baš
mnogo osnovani, jer izgleda da kriza i opšta
depresija, utiču i na rock scenu. Pre samo
godinu i po dana dobijane su opklade da
Leskovac ima više mesta sa živom svirkom
nego Niš. U Leskovcu su tada vikendom
funkcionisali: „Klub Garaža“, „Pivnica“, „Vi-
nus“, „Šapa RC“, pa ponekad je i „Zoom“
znao da pogreši sa kojim dobrim koncer-
tom. Danas je ponuda mesta sa živom rock
svirkom vikendom spala na tek petinu od
pobrojanih, većina bendova neaktivno, dok
je broj mladih na svirkama najblaže rečeno
desetkovan.
O samom koncertu neću pisati mnogo,
sem da je počeo mojom omiljenom pes-
mom „Šećer“ i da je trajao oko 90 minuta.
Oni koji nisu bili, trebali su da dođu, jer oni
koji su došli nisu se pokajali. Darkwood
dub je definitivno odlično uvežban bend,
koji je dokazao da su kritičari u pravu kada
kažu da uživo zvuči odlično. Jedina moja
lična zamerka je što je tokom koncerta doz-
voljeno pušenje u samom holu LKC-a. Do
novog albuma koji je najavljen za jesen, i
nekog sledećeg koncerta, ostaje nam da
preslušamo opet sve njihove albume, koji
nikada ne dosade.
Ana
Vučković
SLOBODAN STOJIČIĆ
Kude si be Ano, kad će se udavaš, ovo,
ono… ?
Eve me. Ne verujem da ću uskoro, iako
imam više nego dobrog kandidata, pa bih
se udala danas ako treba. Ali da, eko-
nomske stege su u pitanju. Moj kandidat,
tj, moja ljubav (kandidat- kao da sam mu
instruktor vožnje) je student, ja književnica
na birou nezaposlenih. Mada, ko zna, kad
sad za koji mesec dobijem status slobod-
nog umetnika,
neku nagradu ili na lotou, možda se i
odvažim. Haha, evo upravo sutra idem na
jedan svadbarski ivenat, pa sve zavisi od
hvatanja bidermajera, a ja sam visoka, ali
damn, ne poznajem mladu, centriraće neku
svoju ortakinju...
I, hoće li u skorije vreme nova knjiga,
prokrastinatore stari ?
Everyday I write a book, što bi rekao Elvis
Costello. U mom slučaju jedino tako je i
moguće, jer funkcionišem po principu aku-
mulacije tema i ideja. Zato i jesam prokras-
tinator ili se to tako čini. Ljudi me gledaju
kako dugo spavam, izlazim, kako čistim
sobu i ribam kadu i misle se- o ne, zapala
je u krizu, ne piše joj se. Ali ne, pisanje za
mene nije ribanje kade, pa da u svakom tre-
nutku mogu da ga uradim na jednako do-
bar način. Uporedila bih pisanje u jednom
delu sa šminkanjem ili kuvanjem. Nekada
ti jednostavno ne ide. Kreneš, a ono neće.
A onda, u jednom trenutku, javi se čudesna
potreba da obljubiš word stranicu. Da ti
odgovorim na pitanje- knjigu pišem svakog
dana, ali je zaista pišem sada, pa se nadam
da će biti gotova do kraja leta, a onda stvar
više nije u mojim rukama, već u rukama
izdavačke kuće.
Pa da se uozbiljimo malo. U tvojim
knjigama često pišeš o „starim dobrim
vremenima“. Neko bi već rekao da ti
tada nisi ni bila rođena, ili da si pak bila
jako mala. Mnogi su se složili da si ti to
opisala mnogo bolje nego što ljudi koji
su zaista živeli u tom vremenu pamte.
Šta je to što te posebno privlači da pišeš
o tome, i šta je prednost današnjeg vre-
mena?
Baka mi je u detinjstvu uvek stalno pričala
svoje priče iz mladosti, pokazivala mi stare
fotografije. Mislim da je tad počela moja
fascinacija prošlošću. Razmišljala sam, šta
je tačno uslovilo promenu bakine frizure i
njenih haljina i gde su sada svi ti ljudi sa
tih fotografija i šta im se do-
godilo? Mislim da sam tad
razvila ono što smatram
svojom najjačom stranom-
osećaj za bizarni ili apsurdni
detalj. Za mene su ‘stara do-
bra vremena’ i stara i dobra
upravo zato što ne mogu, i
da hoću da zaista budem u
njima. To je konzervirano,
davno završeno vreme, pa
možda baš iz tog razloga za
mene fascinantno, jer ga ni-
kada i nikako ne mogu imati
ili biti njegov deo. Čak i oni
trenuci kad sam bila mala i
nesvesna svog postojanja
spadaju u taj nedodirljivi deo
neke mikroistorije.
A sa druge strane, nimalo
ne želim da glorifikujem
prošlost, jer je svakom svoje
vreme dobro, ako je njemu
dobro. Što bi babe rekle-
svaka je mladost lepa. U
suštini- da, iako današnje
vreme nema nikakve pred-
nosti u odnosu na prošlo,
sem što je tehnološki
osvešćenije. To je dobro,
ja se ne bih žalila, jer sam
ljubav svog života upoznala
preko majspejsa. Roditelji i
još stariji nam pričaju o svo- pisala bio odličan, bilo to što u trenutku
joj mladosti, ali to je opet romantizovana kada su došli potpuno novi ljudi u redakciju,
slika sveta, u kojoj kao da nema nikakvih nije napravljen rez sa starim Huperom, već
teškoća. Hičkok kaže da je film život bez je novi koncept sve vreme morao da ba-
dosadnih delova. Ja bih rekla da je ono što lansira sa starim imenom. Oni koji su voleli
nam govore o svojoj mladosti- život bez stari Huper bili su razočarani novim, oni koji
tegobnih delova. Ono što me nagoni da bi voleli novi Huper nisu ga kupovali zbog
pišem o prošlosti ili o njenim zanimljivim asocijacije koje je budilo ime koje je nosio.
artefaktima, muzici, filmu i načinu na koji su Mislim da je zaista glupo što ne postoji do-
ljudi živeli ima veze i sa onim što me kao bar filmsko-muzičko-književno-popkulturni
i svaku devojčicu inspiriše- izgledom. Re- magazin i unapred se javljam entuzijasti ili
dovno idem na sajtove sa retro, vintage, novinskoj kući, koja bi ponovo pokušala da
pin-up slikama, kao i na ovaj savršeni sajt stvori nešto slično Huperu. Ja nisam protiv
http://www.retrofuture.com/, od koga polazi tabloida, svakojakog đubreta- ako, neka se
inspiracija za moju novu knjigu. prodaje, da imam šta da čitam u frizeraju.
Samo da postoji i neko ko će uložiti i u
Poznate su tvoje kolumne za magazin nešto drugačije, što bi se uz dobru kam-
Huper koji više ne postoji. Šta se desilo panju, verujem, na zadovoljstvo svih nas,
i zašto se gasi sve što je edukativno i odlično prodavalo.
duhovno podobno za normalni razvoj
jednog normalnog bića? Zašto na televizijama više nisu prisutne
emisije sa edukativim karakterom i ko-
Huper je prestao da izlazi zbog ekonomske liko televizija (i slični mediji) danas utiču
krize. Kuća koja ga je izdavala smatrala na omladinu, a koliko su uticali nekad ?
je da on ne treba da postoji, jer ne donosi
dobit. U suštini, mislim da je greška sa Hu- Ja sam televizijski frik. Gledam sve i znam
perom, koji je u doba kad sam ja za njega sve. I možda nisam dobar sagovornik za
S 16
ovu temu, jer sam ja oduvek volela emisije
u kojima jedan pametni čika pita drugog
pametnog čiku, a ovaj mu odgovara. Da-
kle, ja sam ljubitelj emisija iz kulture is-
tom merom kao i zabavnih emisija. Ono
što je pun pogodak je zabavna emisija iz
kulture, a ima i toga, samo mnogo manje
nego ranije. Logično, jer su neki novi pro-
grami zauzeli njihovo mesto. Ja poznajem
mnogo divnih ljudi, novinara i autora čije
emisije postoje, ali dobijaju loše termine,
pa ih samo mi, televizijski frikovi možemo
uhvatiti. Ne može se reći da emisije Anite
Panić o Skadarliji i starom Beogradu nisu
zanimljive, ali ih zbog loše televizijske poli-
tike malo ko vidi. A sa druge strane, tzv. ja-
vni servis se bori za gledanost sa privatnim
televizijama, pa se čini da emisije iz kul-
ture, koje su inače odlične, pravi samo da
bi ispunila kvotu. Ovakvi sadržaji gotovo da
nemaju uticaj na mlade ljude.
Čitaocima mesečnika Mladi Reporter si
poznata od samog početka postojanja
istog. Koliko te ispunjava pisanje za naš
mesečnik, i šta generalno misliš o sa-
mom konceptu i ideji Mladog Reportera?
Verujem da Srbija nije Beograd i žao mi je
što su drugi gradovi Srbije tako siromašni i
neorganizovani. Da vam samo kažem, ako
je za utehu, da ni u Beogradu nije najbolje.
Onako kako ja zamišljam Beograd i ono
šta on jeste ne može se porediti, a to vam
kažem ja Beograđanka koja Beograd voli.
Baš često pričam sa mamom, inače
Leskovčankom, o tome kako je lepo kad
se neko ko je uspešan, vrati u svoj grad
i tamo deluje. To najčešće nije tako, ali je
lepo. Moja mama nije jedna od tih, jer se
posle gimnazije preselila u Beograd, pa
ja učestvovanje u Mladom reporteru vidim
kao neku vrstu ‘iskupljenja’ u njeno ime.
Šalim se.
Ono što mi se kod Reportera sviđa je ideja
koja je mobilisala toliko mnogo ljudi koji
vole i rade toliko različitih stvari. Putujući po
Srbiji i u kontaktima sa ljudima koji za Re-
porter pišu shvatila sam da sa nekima od
njih imam toliko toga zajedničkog, da ap-
solutno nije bitno što je neko iz Beograda,
neko iz Niša, neko iz Leskovca, jer kao što
sam nekad rekla- ja imam više zajedničkog
sa ljudima koji vole Morisija, nego sa lju-
dima iz svoje ulice i to je normalno.
Šta bi nam preporučila, koje to ti pi-
sce praktikuješ (mislim, praktikovati
isključivo radi čitanja :) ) ?
Od mene ćete čuti uvek isto što se tiče
ovog pitanja. Ponovo sam se uhvatila
Ficdžeralda i čini mi se, pročitaću ponovo
sve što sam čitala i što nisam. Zatim Ćira
Magični, on je uvek zabavan, pa Kortasar u
koga sam se zaljubila pre nekoliko godina i
i dalje ne mogu da se opasuljim, on je baš
moja šolja čaja, zabavan i komplikovan.
Tek sam skoro počela da čitam Palahnjuka
i kajem se što je to tek sada. Ja sam veliki
ljubitelj Bukovskog, nekako se uvek kad ga
čitam osećam kao na svojoj teritoriji, a to ne
mogu da objasnim. Ili možda i mogu, ali mi
treba mnogo vremena. Trenutno praktiku-
jem Itala Kalvina, staru dečiju knjigu ‘Morski
lovac’, a preporučila bih i Teleks, Vladimira
Protića (Doktor Protić) i Nemanje Moravića-
Balkanskog. Ali to samo za sladokusce i za
one koje vole Protićev lik i delo.
Kada si nam već pomogla u kreiranju imena
benda (kolumna pod nazivom “Ime”, stra-
na: ), koji su to novi mladi bendovi koje ti
privatno voliš da slušaš i koje u ideološkom
smislu podržavaš ?
Ima tu razne muzike, ima finih stvari koje
podržavam formalno, ali moram reći da se
na novoj srpskoj sceni još nije pojavilo ono
što bi me oduvalo, odnosno bilo moja šolja
čaja.
Sviđa mi se grupa Rebelstar, čiji je front-
men i mastermind Milan Glavaški poznat
po Popcycleu i Evi Braun. Sjajna muzika
koja balansira između popa i alt-kantrija.
Preslušajte. Volim Iku i bendić Lula Mae.
Ženstveno, nežno. Ne znam šta je dešava
sa mojim omiljenim bendom Tussilago koji
mi je svirao na promociji Plišanog solitera.
Dobro je što si me ovo pitao, jer ja možda
planiram da nešto uradim sa pesmama ko-
jih imam nekoliko, za sad. Ja to zamišljam
kao vrstu ljupkog stand-upa sa pevanjem.
Otkriću ti tajnu- ja sam u stvari oduvek
želela da budem pevačica, pa ću usmeriti
svoje snage u tom pravcu na jesen. To će
biti retro muzika, sa retro harmonijama.
Smešno-tužno-nežan spoj! Ko zna, sledeći
put kada me budeš ovo pitao, možda će
odgovor biti kao iz topa. A za ime za bend
ćemo lako.
E sada, čisto inovacije radi ti dajemo
priliku da sama sebi postaviš jedno pi-
tanje i odgovoriš. Verovatno imaš neko
pitanje koje niko nikako da ti postavi, a
ti žarko želiš da to kažeš i izbaciš iz sebe
(jednom za svagda):
Anino pitanje: Ana, da li zaista misliš da
možeš da pređeš sa piva na vino zauvek, i
da tako dovedeš svoju liniju u red ?
Anin odgovor: ja ću pokušati, iako znam da
ću popustiti u trenutku kada ljudi oko mene
budu imali samo pivo. Tada će me mrzeti
da idem do trafike i kupujem litar vina samo
za sebe. A i da, Svetsko prvenstvo u fud-
balu tek što nije.
Šta ima danas za ručak, ima li i šta za
uredništvo M. Reportera ?
Gulaš sa patlidžanom i pečurkama, na moj
način, znači pikantan i ljut.
Čitaocima bi eto mogla preporučiti neko
dobro jelo po tvom ukusu mmmm… (jer
nisu pozvani na ručak, iz prostog razlo-
ga što ne može…) ?
Gulaš sa patlidžanom i pečurkama, na
moj način, znači pikantan i ljut. Teletina,
patlidžan i pečurke, sve na kockice, pa na
zapršku od čak 4 seckana crna luka, malo
ulja, pa na sve to malo aleve, malo kečapa,
soli, začina C. Otvoriti uz ovo crno vino.
Možete napraviti i pire od krompira, koji
je garant da će se sos lepo pojesti, jer je
najlepše kad gulaš penetrira u pire.
Ovim putem obećavam da ću ovo spremati
jednom kada se svi iz Mladog Reportera
negde sakupe. A tad ćemo se oždrati.
Prijatno i voli vas Anchy
 S 17

ZEMLJA JE RAVNA?
VLADIMIR MITIĆ

Neverovatno. Taman sam se spremao

da legnem u krevet na moj zasluženi od-
mor i rekoh ’ajde da prosurfam po svom
omiljenom sajtu www.digg.com. To je inače
sajt gde ljudi objavljuju razne zanimljivosti
iz sveta u obliku vesti ili linkova na nešto
zanimljivo i ako se izglasa dođe na prvu
stranicu. I naravno svaki otvoreniji sajt ne
može biti imun na razne gluposti koje se
mogu pojaviti. Najgore je što se za sve te
lude vesti do sada ispostavilo da su tačne.
Elem, da ne dužim. Znači, surfam ja tako
lagano i pored raznih seksualnih devi-
jacija naletim na naslov. „Forum za one
koji misle da je zemlja ravna“. Da, dobro
ste pročitali. Postoje ljudi koji veruju da
je zemlja ravna, a da NASA i vlade rade
neku vrstu konspiracije. Ja koji sam ap-
solutni conspiracy freak sam zapanjen!
Da imam monokl sada bi mi ispao. Ono
što je najžešće što imaju tako neodoljiv
FAQ u kome su objašnjene logične pojave
po kojima je inače i slepcima jasno da je
šta ja verujem pa je nekom čudno. Ali, ipak! na kraju reći sem prošaptati u starom duhu
zemlja okrugla. Huh, ne znam,ne želim da
Ljudi, ej, Zemlja ravna?!! Ne vredi. Ovaj, šta -ipak se okreće.
osuđujem nek veruju u šta hoće. Ko zna u

PRODAVANJE MAGLE
GORDANA JANKOV

U poslednje vreme mi se „nude“ poslovi za već živčanih građana, preznojavajući se,

koje imam stručni naziv „prodaja magle“.
„Znaš, nama je potreban neko da pronalazi
kupce“ - kažu. Dobijaš procenat. Radiš na
procenat. Nemaš radno vreme.“ Znači,
jednom rečju, ceo dan je tvoj, pa biraj. Uko-
liko napraviš pauzu, tebi iz džepa. Privatan
život nije poželjno pominjati, nećeš dobiti
posao. A znaš kolika je nezaposlenost u
Srbiji. Još biraš. Nezahvalniče!
Zar sam zato studirala? Želim i znam da
mogu da budem dobar prosvetni radnik, a
ne neki tamo što uvaljuje tuđe proizvode i
ovako sirotom narodu. Ne želim da pričam
o onome što ne mislim da je tako. Ljudima je
dosta svega, zalupiće mi vrata pred nosom,
kao što i meni dođe, kada mi neko pozvoni i
počne priču kako nudi razne proizvode koji
će mi olakšati opstanak. E pa, opstanak je
i ovako ugrožen i to ne zbog nedostatka
proizvoda. I suviše đubreta imamo, treba
nam pravi posao.
Naravno, poslodavac nema nikakvu obave-
zu prema tebi. Ne zapošljava te dok ne vidi
jesi li povećao procenat prodaje. Dotle ti
habaš svoje cipele, odeću po gradskim au-
tobusima, ili svoj auto ako ga imaš, plaćaš
karte i gorivo iz svog džepa, kucaš na vrata
jer pomišljaš: „Samo da nema pištolj u
ruci“. Ako je kandidat fin, on ti zalupi vrata
govoreći: „Nismo zainteresovani“.
Mora i tome jednog dana doći kraj. Samo,
kada će?! Kada bih prala prozore, mo-
gla bih da precirizam svoje radno mesto i
radno vreme, nikoga ne bih gušila, nosila
na duši, ne bi me pljuvali, vređali i prevrtali
očima kada me vide. Izgleda da je postalo
moderno nositi sunčane naočari i danju i
noću. Furamo ono što nam je na pameti,
pa kud puklo da puklo. Narod je u proseku,
pa, prosečne pameti, a to treba iskoristiti
pretpostavljam. Oni, kao pametni, otkrili su
kako najbezbolnije prodati maglu a kada se
ona razgrne, već je kasno. I sama imam
iskustvo sa kupovinom magle. Radi mes-
ec-dva i traži da je ponovo kupiš. Pomisliš,
nije valjda baš meni zapala ta sa greškom?
Servisiraću je....opet meni sa greškom?
Kako da nasednem na te priče da je pro-
daja magla dobra za mene? Neki mi kažu,
da ne mogu da biram jer nemam posao. Pa
ko je rekao da biram kad izbor ni ne postoji,
jer previše je magle proizvedeno i ništa se
od nje ne vidi.
S 18
RECENZIJE:
ROBBIE WILLIAMS -
REALITY KILLED THE VIDEO STAR
Ovo je osmi po redu album ove zvezde koja
čini se i na ovom albumu ne pokazuje jasno
svoj pravac u smislu određenja i vezivanja
za samo jednu i kao takvu vodeću muzičku
ideju. Ovaj album je imao dosta kritika koje
i nisu bile tako pozitivne a čudno je to da
su neke izašle i pre samog albuma, čak i
pre preview-a. Sa druge strane komentari
mnogih koji i nisu Robijevi fanovi govore da
im se jako dopada ovaj album iako je on
označen na Robijevom sajtu kao povratak
nekadašnjoj Robijevoj formi sličnoj onoj
u pesmama Angels, Millennium, Feel....
Jedna vidna razlika između ovog i nje-
govih prethodnih albuma je, čini se, sama
ALICIA KEYS -
ELEMENTS OF FREEDOM
Za razliku od Robija koji je čini se i na-
kon toliko muzičkih ostvarenja pomalo
neodlučan, Alicia tačno zna na čemu je.
Ovaj album je označen u stilu pop soula,
i na njemu možete primetiti njeno autorsko
samopouzdanje kao i poruku da je bolje
preuzeti rizik i prerasti iz pupoljka u cvet
nego zauvek ostati tu, sa željama, pitanjima
i težnjama, kako sama Alicia kaže u uvod-
noj numeri svog albuma. I ovde je zvuk zas-
novan na njenoj veštini, odmerenosti, emo-
cionalnosti i svakako na činjenici da voli
da sluša i neke druge muzičke izvođače i
SADE -
SOLDIER OF LOVE
Za razliku od Robija koji je čini se i na-
kon toliko muzičkih ostvarenja pomalo
neodlučan, Alicia tačno zna na čemu je.
Ovaj album je označen u stilu pop soula,
i na njemu možete primetiti njeno autorsko
samopouzdanje kao i poruku da je bolje
preuzeti rizik i prerasti iz pupoljka u cvet
nego zauvek ostati tu, sa željama, pitanjima
i težnjama, kako sama Alicia kaže u uvod-
noj numeri svog albuma. I ovde je zvuk zas-
novan na njenoj veštini, odmerenosti, emo-
cionalnosti i svakako na činjenici da voli
da sluša i neke druge muzičke izvođače i
MILICA JOVIĆ
činjenica da ovog puta ima mnogo zreliji
prisput muzici, iako se kao što sam malopre
napomenula, ne vezuje isključivo za jedan
pravac. Albumom uglavnom preovladavaju
balade i onaj nežniji pop, bez energičnih
pesama kakve su bile Let me entertain you
ili Rock DJ. Album je urađen u produkciji
Trevora Horna i već se sa albuma izdvo-
jilo par jako zapaženih numera. Ovaj album
vredi preslušati ako ste fan dobro isproduci-
rane pop muzike a i naravno ako ste čisto
radoznali, možda vam neka pesma post-
ane i favorit.
pravce. Album je dobio naziv Elementi slo- osobom i izvođačom, jer tako ispoljava svo-
bode jer zapravo nema nekih granica kada ju senzualnost i slobodu.
je u pitanju muzika, i gotovo svako može
uživati dok ga sluša otpočetka do kraja.
Sa albuma se već izdvojilo par aktuelnih
numera, od kojih je najzapaženija Doesn`t
mean anything, kao i saradnja sa najvećim
reperom današnjice, Jay-Zijem, na numeri
Empire State of Mind..... Od ove ljupke
zvezde možemo očekivati još puno pesa-
ma i nastupa jer je to ono što je, kako voli
da kaže, ispunjava, čini srećnom, i svakako
omogućuje da bude zadovoljna sobom kao
pravce. Album je dobio naziv Elementi slo- osobom i izvođačom, jer tako ispoljava svo-
bode jer zapravo nema nekih granica kada ju senzualnost i slobodu.
je u pitanju muzika, i gotovo svako može
uživati dok ga sluša otpočetka do kraja.
Sa albuma se već izdvojilo par aktuelnih
numera, od kojih je najzapaženija Doesn`t
mean anything, kao i saradnja sa najvećim
reperom današnjice, Jay-Zijem, na numeri
Empire State of Mind..... Od ove ljupke
zvezde možemo očekivati još puno pesa-
ma i nastupa jer je to ono što je, kako voli
da kaže, ispunjava, čini srećnom, i svakako
omogućuje da bude zadovoljna sobom kao
 S 19

GENTLEMEN
BRONCOS
IVICA MILARIĆ

Kada sam pogledao GENTLEMEN BRON- nego kompletan GENTLEMEN BRONCOS. log Ševalijea, čiji duboki bas zvuči kao da
COS, zapitao sam se šta zaista čine ljude dolazi sa neba i diktira Mojsiju šta da zapiše
čudnim? Da li su to njihova neobična lica? Međutim, da je Hes odlučio da ostane na kamene ploče.
Hobiji i aktivnosti koje upražnjuju u slobod-
no vreme? Možda razmišljanja i pogled na
svet?

Ako se može suditi po njegovom filmu,

Džared Hes, siguran sam, misli da su to
definitivno neobična lica. Od prvog trenut-
ka, ovaj film ih je prepun, i u svakoj sceni,
oni krase pozadinu poput morbidne ljudske
scenografije. Bilo da su književne večeri,
crkveni horovi ili putnici u autobusu, Hes
trpa ove obične ljude sa „nefilmičnim“ lici-
ma (u prevodu, licima poput naših), a profe-
sionalne glumce šminka, oblači i češlja na
način koji treba da ih uneredi, primoravajući
gledaoca da se zapita čemu sve to? Da li je
to možda način na koji ovaj režiser stavlja
neku vrstu vodenog žiga u svoja ostvaren-
ja, budući da su njegove prethodne filmove
NAPOLEON DINAMIT i NACHO LIBRE
krasila slična ljudska lica.

Na žalost, to nije slučaj. Gentlemen Bron-

cos samo želi da bude drugačiji. Engleski
izraz quaint bi bio verovatno savršen termin
za ono što je Hes želeo da postigne – nje-
gov prevod bi glasio, recimo: nešto čudno,
ali na prijatan ili zanimljiv način. Film jeste
čudan, samo prijatno i zanimljivo nekako
nisu upali u ovu priču o mladom piscu
Bendžaminu čiji palp naučno-fantastični
roman ukrade mnogo poznatiji, ali i teško
sagoreli pisac Ronald Ševalije.
Hes bira da se sprda sa jeftinim SF-om i
prepotentnim temama ovog žanra, ali bez
stvarne supstance, već kao da celu satiru
gradi na svojim predrasudama, a ne sa-
mim delima. Da bi efektivno ismevali nešto,
neophodno je istovremeno to jako dobro
poznavati – samo jedna epizoda serije FU-
TURAMA ima više efektivnijih šala o SF-u
na ovom, možda bi nešto od svega i is-
palo. Umesto toga, odlučio je da ubaci i
sweded kinematografiju, koja je kao tema
već čarobno propala u filmu BE KIND RE-
WIND, uz značajan akcenat na opičene,
asocijalne odnose između Bendžamina i
njegove majke, možda-devojke i svih dru-
gih likova. Time je samo rasuo već jako la-
bavu priču, samo da bi je ponovo povezao
na najklasičniji mogući način.
Svetle tačke filma su glumci Sem Rokv-
el i Džemejn Klement. Prvi glumi dve
drastično drugačije verzije glavnog lika
Bendžaminovog romana, a drugi podmuk-
Pored njih, muzika je odlična: pesme „In
the Year 2525“ i „Just Like Jesse James“
pomažu nemerljivo atmosferi kojoj je kroz
ceo film pomoć očajnički neophodna.
Ako Hes misli da je baza humora oblačenje
starog, naboranog čoveka kao treš SF
fana, sve sa Madona metalnim grudima i
roza providnom bluzom, onda imam ideju
kako da učini film još smešnijim: neka mu
navuče gaće na glavu. Tek će to biti ure-
nebesno.

NEW AGE PIRATI!

VLADIMIR MITIĆ

Dakle, only in USA... devetnaestogodišnja
Džanet Sejas je sa svojim dečkom gledala
film Transformers u bioskopu u Arlingtonu,
SAD. Ono što ju je posebno iznenadilo nisu
specijalni efekti, već njeno hapšenje pri-
likom izlaska iz bioskopa od strane policije.
Naime, ona je sa svojim mobilnim snimila
20 (!!!!!!) sekundi filma koje je želela da
pokaže svom malom bratu kod kuće i zbog
toga je uhapšena i optužena za pirateriju i
očekuje je moguća kazna od godinu dana
zatvora ili 2500 dolara. Ovo je stvarno dno
dna! Ne znam na šta vama ovo liči, ali ovo
nema ni kod Orvela.... Pitam se koja nam je
još sloboda ostala!!!
S 20
Samoubistva
mladih
MATIJA TRAJKOVIĆ
Da li se ikada zapitate koliko puta čujete
kako neko kao posledicu nekog problema
izgovori reči: „Ubiću se!“
Bar jednom nedeljno nađem se u situaciji
da čujem nekoga da to izgovori. Postalo
je veoma česta pojava da drugi polako
prestaju da obraćaju pažnju na ljude oko
sebe koji pričaju kako su o tome razmišljali,
misleći da te reči koriste samo kao nekakvu
frazu, ili pak za one koji su ozbiljniji i više
puta spomenu samoubistvo, ostali misle
da ipak nemaju snage da to stvarno urade,
kao i da ne mogu da prevaziđu strah
suočavanja sa smrću.
Pored toga činjenica je da se u posledn-
jih nekoliko godina samoubistva mladih
dešavaju sve češće. Koliko sam uspeo
da zapazim i shvatim iz primera različitih
ljudi sa kojima sam o ovoj temi pričao,
postoji mnoštvo razloga zbog kojih se
mladi odlučuju da pomisle o samoubistvu.
Počeću od većine koja se u uglavnom na-
lazi u istoj situaciji. Kao mali, većina ljudi
navikne na to da ima neprestanu podršku
roditelja i ostalih ljudi oko sebe i navikne da
dobija sve što poželi. To se samo u početku
čini kao dobra stvar, jer kasnije u životu,
kada shvate da ih ceo život čekaju prob-
lemi, počinju da razmišljaju o samoubistvu
kao najlakšem načinu da reše sve. Budući
da su mladi, u većini slučajeva njihovi prob-
lemi i nisu baš nerešivi i mahom se svode
na probleme oko škole, svađe sa prijatelji-
NaVAMga raport
BRANIMIR KOVAČ
U poslednje vreme scena je preplavlje-
na reperima, sa jedne strane to je loše
jer se gubi na kvalitetu, dok ipak sa
druge imamo pregršt različitih stilova i
pravaca u samoj rep muzici koji bivaju
zastupljeni. Otprilike jedna od podela
koja se može smatrati validnom da bih
odredio grupu o kojoj ću pisati i smes-
tio priču u kontekst jeste na one koji se
lože da će zabosti neke pare i na one
koji kontaju da od ovoga nema leba, ali
od starta nisu u stvari u priči zbog toga
nego zbog kulture, druženja. Prvi su su-
jetni, baronišu i rep im je fikcija, trude
se da isprate trendove i žive u svojim
kreiranim rep svetovima, dok druga gru-
pa radi sve iz ljubavi, zarad sopstvene
borbe sa ludilom današnjice i sve to uz
dobro druženje. Da je to tako, dovoljno
je poznavati nekoliko ljudi i situacija sa
ma ili nekakve propale veze
i romanse. Loše naučeni od
samog starta, očekuju da se
zauvek neko zauzima za njih,
a pošto to često nije slučaj,
odlučuju se za, u toj situaciji
najgore rešenje, koje samo
odaje njihov kukavičluk i ne-
sposobnost da se bore sa
životnim tegobama. Obično
ideju odmah pretvore u delo,
i mahom su to oni koji ne
pričaju o svom problemu i ne izjašnjavaju
se o svom stavu prema samoubistvu.
Druga grupa ljudi ima totalno drugačiji po-
gled na sve. Posle dosta preživljenih prob-
lema i neugodnih situacija, postaju jači i us-
put shvataju u potpunosti trenutnu situaciju.
Sve vrednosti su se izgubile, ljudi su post-
ali hladni, sve je izopačeno, i bez ikakvog
reda. Kada pored takvog shvatanja upadnu
u neki veliki problem i izgube podršku pri-
jatelja i porodice, shvate da više nemaju
kome da se obrate, da su neshvaćeni i da
retko ko uopšte pokušava da ih razume,
polako počinju da razmišljaju o samo-
ubistvu. Teško je kada shvatiš da ništa nije
onako kako bi trebalo da bude, pravih pri-
jatelja je malo, laž je postala toliko prisutna i
učestala u našim životima, da istina izgleda
kao puka slučajnost. Često se u takvim
situacijama javlja depresija, počinješ da se
osećaš kao jedan od bezbroj sićušnih de-
te takozvane scene da bi se pokazalo
očigledno. Jasno je da u prvom slučaju
govorim samo o repu, dok u drugom o
pravom hip hopu kroz sve njegove el-
emente od kojih je najbitniji stav – nije
poenta da neko nešto crta ili piše već da
to radi jer hoće nešto nekome da kaže,
kultura je određena kao pozitivna iako
to mnogi ne mogu da skontaju, hip hop
je način razmišljanja, odstupnica u borbi
sa izazovima vremena.
Sada bih prešao na stvar, govorim o gru-
pi ljudi iz Crne Gore, Navamga ekipi koja
objedinjuje poklonike kulture iz raznih
mesta u državi i radi rep, i to repčinu
za primer. Za sada nešto manje od 20
ljudi stoji pod tim imenom u svojstvu
izvođača, ali se svaki poštovalac ideje
smatra članom. Ideja je da se putem hip
hopa učini nešto za sve i to kroz borbu
lova večnog mozaika života, koji bi sigurno
opstao i bez tebe. Saznanje da nikome nisi
najvažniji, pa čak ni iole bitna osoba, može
dovesti da iz tog mozaika iskočiš zauvek,
jer on će nastaviti da postoji, sunce će i
dalje sijati, sve će se odvijati kao i kad si
bio tu. Mnogo ljudi bi u toj situaciji krenulo
lakšim putem, samo da nije porodice, jer
znaju da će time naneti zlo drugima, ali i
iz straha da posle toga nema nazad, nema
ničega, ili pak postoji nešto, što može biti
bolje, ali i mnogo puta gore mesto.
Svet, uticajni ljudi u njemu, pa čak i obični
ljudi koji indirektno utiču na druge ljude,
zasigurno ne šalju dobar primer mladima,
i stoga se pojava samoubistva vidi sve
češće i sve je više prisutna. Neko bi trebalo
da preduzme nešto i da se time ozbiljno
pozabavi, jer očigledno sadašnji svet nije
baš idealno mesto za život.
protiv lošeg sistema, za pravdu, slobo-
du, zdrave vrednosti! Zvuk kakav rade je
pun bunta i bez kompromisa, što je to-
talno suprotno od repa kakav se danas
plasira u većini slučajeva bilo da su ma-
trice pune jakih basova i bubnjeva koji
pršte ili jednostavno imaju old skul vajb,
rep ne prestaje da pleni harizmom. Orig-
inalni stilovi puni slenga od agresivnih
preko tihih i sporih, mističnih i natrag,
zajedno sa porukom, predstavljaju
čitavu jednu nauku očuvanja zdravog
razuma. Oni imaju stav, imaju druženje,
i čuvaju leđa jedni drugima, takođe šalju
pozitivnu poruku i ne traže ništa materi-
jalno, dakle – sve je ljubav. Bez ikakvog
preterivanja oni su sada kičma jedne
scene, tačnije kulture koja se gradi,
a to su pokazali svojom aktivnošću u
radu, nastupima i širenju ideje. Svoj rad

prezentuju besplatno putem interneta
sa namerom da tako i ostane, a svoje
nastupe rade maksimalno posvećeno i
čine ih pristupačnim sa cenama (to jest
da ostanu na nekoj nuli pošto ni njima
situacija ne dozvoljava minus jer su
obični ljudi, kao i publika koja ih sluša),
uz malo guglanja možete lako pronaći
stranice na kojima ćete pratiti aktivnosti
grupacije ako vas zainteresuje.
Ono o čemu je sada reč je mini turneja
dva člana grupe Barska Stoka i to: Dvor-
ske Lude i Joe Shuee Kizza, i još jed-
nog pripadnika grupacije – Psiho Mis-
tika svi su članovi naVAMga formacije.
Nastupali su u dva grada Srbije, prvo u
Beogradu, a zatim u Nišu i to je sve od
mini turneje; ono što ih čini posebnim i
vrednim pomena je da trenutno u Srbiji
ne postoji grupacija sa toliko energije i
takvim stavom, samo manje grupe ljudi
koje nemaju toliki uticaj, ili veće koje
čuvaju svoje projekte i polako se možda
udaljavaju od suštine od silnog čekanja.
Ono što želimo je da podstaknemo
razmišljanje kod ljudi koji i dalje cene
prave vrednosti ako ovo čitaju.
Velika sala Akademije je bila, u najbolju
ruku, praznjikava, Crnogorci su najav-
ljeni kao zvezde večeri što je i logično
pošto su se iscimali, ali pored njih nas-
tupalo je još desetak sastava tako da je
vreme bilo jako ograničeno, po prvobit-
nom planu na 3 pesme (?!), u svakom
slučaju zahvaljujući reakcijama publike
ostali su nešto duže i izveli 10-ak nu-
mera, mada od kojih je možda samo jed-
Fantom Slobode
JELENA BEGENIŠIĆ
Živimo u vremenu slobodnih ljudi koji sami
obliku svoje živote ostvarujući svoje snove
bez ikakvih smetnji. Ali, da li je to istina, da
li svi oni žive nesputano- da li su oni slo-
bodni?
Svakako postoje različiti vidovi slobode, ali
kako bi čovek ostvario sve te vidove mora
posedovati onaj binarni – mora biti svoja
ličnost. E, tu se postavlja još jedno pitanje.
Kako? Kako kada sistem svim snagama,
ne birajući načine, pokušava da to suzbije,
spreči, iskoreni?
Sistem, u daljem tekstu „oni“ (vlast, popular-
ni mediji, priznati „intelektualci“, pa i u većini
slučajeva škole) teže da od svih ostalih koji
ne igraju njihovu igru naprave tupsone,
zaslepljene mediokritete, obične bezazlene
marionete koje neće biti opasnost po njih-
ovu moć i ljigavi proces dolaženja do nov-
ca. I to je tako, bez trunke preuveličavanja
i nagađanja. Naravno to nije beskonačno,
oni imaju jak uticaj na ljude, ali ipak ne na
na bila cela dok su kod ostalih izbačeni
delovi članova koji nisu prisutni tako
da su bile svedene na trajanje od par
minuta. Publika koja je došla je svakako
pokazala poštovanje, a po emociji koja
je vladala najbolja atmosfera je bila dok
su upravo oni nastupali i to je najsvetli-
ja tačka večeri; ozvučenje je prskalo,
ali oni nisu stajali niti popuštali te su
svakako pokazali primer šta znači biti
pravi MC. Lejzi mi je rek’o da je u Nišu
slično prošlo što se tiče publike, ali da
je bilo bolje krcanje sa sve fristajlovi-
ma. Lično, ono što sam hteo – video
sam, i svemu što je vredelo pokazao
sam poštovanje, međutim ono što mi je
jako zasmetalo je činjenično stanje da u
Beogradu, dvoipomilionskom gradu na
jedan nastup tog ranga svoju guzicu ne
može da dovuče više od 100 ljudi!
Sutradan je ekipa bila 240 km južnije u
Nišu. Sve se odigravalo u klubu „Base“,
s početkom u 23h, a sam događaj je,
moram da kažem, loše (iliti nedovoljno)
ispromovisan. Bila je samo najava na
fejsbuku i sajtu Plakatt.com što nije
dovoljno, a bila je i nedelja, pa je te
večeri u jednom trenutku bilo najviše
60-ak ljudi. Ali je situacija bila drugačija
nego prethodne noći, jer nije bilo toliko
bendova, već je pored ekipe nastupao
samo dobro nam znani Markonjero.
Testirali su mikrofone, naređali matre
i krenuli da cepaju. Jako, agresivno,
bez ispadanja (sitne greške bivaju za-
kamufliranje improvizacijom, ekipa je
izvežbana i iskusna). Posle 7-8 pesama
sve. Taj mali broj svesnih, istinski slobod-
nih i ogorčenih ljudi, bori se, bojkotuje, ot-
kriva pakosnu misiju onih koji ne znaju za
pravdu, onih koji misle da su njihovi zakoni
pravilni. Nerealni, nenormalni zakoni koji se
isključivo primenjuju samo na osobama čija
je egzistencija dovedena na rub opstanka.
Taj mali broj kaže NE zakonima!
Ukoliko njihova misija počne da se otkriva,
odlučiće da otvore Pandorinu kutiju i puste
zlo na ljude koji će zatrovani međusobno
ratovati. Ubijati se kao besne životinje koje
ne znaju izvor sopstvenog besa, već kao
verni psi hrle u sopstvenu propast.. A za to
vreme, oni koji su pokrenuli to krvoproliće,
konzumirajući viski i tompuse, zajedno će
ćaskati o novopristiglim svotama. E pa, već
spomenuti, mali broj mudrih ljudi, ponovo
će reći NE, ovoga puta tom besmislenom
ratu i otpočeti novi rat, koji svakako nije
besmislen i čiji cilj nije što više novca i mrt-
vih potencijalnih pretnji. Jer taj rat je rat
S 21
je na red došao Markonjero. Šta reći za
njega, čovek gruva od devedeset i neke,
repovao je stvari sa albuma koji sprema,
sve je zvučalo odlično! Posle njega je,
kao gost, upao Lazy Rhaps i sa Psiho
Mistikom odrepovao 2 stvari, a pošto
je bilo vremena očukao je i jednu svoju.
Krenuli su još i rokali i rokali. Kada je
repertoar završen, na red su došla dva
beatboxera, jedan Crnogorac i jedan
mladi Nišlija. Ritam je išao, a mikrofon
se kretao od ruke do ruke, fristajl je išao
preko zvučnika skoro pola sata. I ovde
su pokazali šta znači biti pravi MC, ali
i šta je jedinstvo koje hip-hop pruža
potvrđujući onaj najbitniji stav - treba
biti prvo čovek, pa se onda mlatiti s re-
pom. Ljudi iz različitih gradova su ofor-
mili ekipu, seli u kola i ispičili do Srbije
da bi radili ono što najviše vole i kažu
ono što žele da kažu, sve to ritmički upa-
kovano, zamašćeno i izrečeno na pravi
način. Mada, mala posećenost u Nišu je
bila očekivana.
Gde živi taj hip hop? Izgleda se onaj deo
sa nastupa preselio na lajkovanje na fe-
jsbuku ili tako nešto i sve je možda post-
alo kultura sedenja za kompjuterom,
i ovaj tekst je pisan na kompu ljudima
koji će o hopu čitati na kompu. Na kraju
krajeva možda o domaćem hip hopu ne
možemo govoriti kao o kulturi, već o
omanjoj kolektivnoj hipohondriji. Nisam
dovoljno pametan da dam odgovor, ali
svakako nemam čega da se stidim, kao
pripadnik pokreta dao sam i dajem samo
najbolje od mene.
za ideale, snove i čovečnost. On se vodi
protiv onih koji plasirajući emisije poput
Farme, Velikog Brata, popularnog Trenutka
istine(...), pokušavaju da od nas naprave
robote, zatupele primitivce, da nas stope
sa masom. Ali mi ne pripadamo masi, mi
smo individualci koji sami izgrađuju svoje
sisteme vrednosti boreći se protiv namet-
nutih. Nama ne treba neko da kaže šta da
volimo, šta da slušamo, kako da živimo.
Ne želimo da nam život bude šablon koji
je neko izmisli i primorao nas da ga verno
primenjujemo. Mi kažemo NE navodnoj
demokratiji, mi želimo anarhiju. I ne! Mi ne
želimo haos i rasulo... mi želimo promene,
mi želimo pravdu, ne želimo zakone, jer
oni nisu isto. Mi nismo sunđeri koji će upi-
jati plasirano nam smeće. Mi smo oni koji
tragaju za umetnošću, duhovni džinovi koji
će prognati snobove, tirane, lažove i nafu-
ranu đubrad i učvrstiti slobodu za kojom se
toliko vapi.
S 22
IVICA MILARIĆ
Nema Nju Jorka i istočne obale, nema
Amerikanaca italijanskog porekla, nema
mafije, nema eksplicitnog krimi-nasilja (ne
računam malo streljanja). Martin Skorseze/
Skorsezi je u svom novom filmu odlučio
da izbaci sve motive koji su nosili njegove
filmove od MEAN STREETS, dela koje ga
je stavilo na listu mladih režisera novog,
liberalnijeg, ali jednako unosnog Holivuda.
Jedino nije mogao da se otarasi Leonarda
Di Kaprija.
Bez obzira na utisak koji film ostavlja,
činjenica da se Martin drznuo da otkači
svoje standarde i napravi nešto novo je
uvek vredno hvale. Pogotovu ako dođe od
čoveka koji je primetio da većina umetnika,
uključujući i njega, iznova pravi isto delo.
SHUTTER ISLAND počinje kao klasičan
triler: dva detektiva iz agencije američkih
maršala dolaze na ostrvo Šater, gde se na-
lazi zatvor za mentalno obolele osuđenike,
sa zadatkom da se uključe u istragu o mis-
terioznom nestanku zatvorenice. Jedan od
BITI ČOVEK
NIKOLA STOJKOVIĆ
Biti čovek ne znači samo biti biće sagrađeno
od krvi i mesa. Biti čovek znači mnogo više.
Znači biti osoba sa dušom i srcem... koja
dobro startuje trku, a i čitava stigne na cilj...
koja skoči, a dočeka se na nogama.
Mnogi su zacrtali svoj put, krenuli, a zatim
stali, nisu želeli dalje, mislili su da ne mogu
dalje, da je za njih sve srušeno, da im je sve
ono dobro i plemenito nestalo.
Koliko ste puta sa suzama u očima i ruka-
ma na čelu govorili: „ZAŠTO? Zašto sam ja
to biće koje pati, koje uvek ispašta i uvek
izvuče deblji kraj?“
Kad samo se setim koliko puta sam ja
plakao i dozivao ime Boga. Bezosećajni i
njih je Tedi Danijels, veteran II svetskog rata
i ogorčen čovek sa tragičnim porodičnim
životom. Od trenutka kada kroče na ostvro,
počinje igra paranoje i skrivenih motiva.
Tedi primećuje da se mnogo toga ne uk-
lapa, od bekstva žene do priča zaposlenih,
podataka o pacijentima i samog porekla
instituta, budući da pored nestanka zat-
vorenice traži čoveka koji bi trebao da se
nalazi u istom zatvoru. Istovremeno, ura-
gan udara ostrvo, presecajući svaki kontakt
sa spoljnim svetom.
U svojoj suštini, ovaj film bi mogao da bude
školski primer psihološkog trilera. Tedi,
kao centralni lik od početka od kraja, ima
mnogo nivoa: od sopstvenih skrivenih na-
mera, lične prošlosti koja nam se otkriva
kroz simbolične i nejasne snove, pa do
latentne nasilne ličnosti. Pametno, Skor-
sezi/ze koristi odličnu glumačku postavu
pratećih likova da samo dodatno osvetli Te-
dija. Uz njegovu direkciju, Ben Kingsli i vrlo
stari Maks Sidov, koji glume rukovodeći par
hladnokrvni ljudi povređivali su me, a da
to nisu ni primetili, to je njihova suština, da
povrede nedužne ljude. Spremni su sve
da urade, samo da gledaju druge kako
se muče i pate. Ta vrsta ljudi te gleda dok
propadaš, pritom se smeju a duša im plače
zato što nikada neće biti kao ti i nikada
neće dostići tvoj nivo.
Mnogi će ih opsovati, mnogi će ih nazvati
pogrdnim imenima. Za mene je najgora
psovka: NEČOVEK- to je mnogo gore i od
bitange, idiota i probisveta. Jer, koliko god
čovek bio idiot, idiot je dok on to ne shvati.
Nečovek shvata da je mnogo gori od idiota,
ali njemu to odgovara, ne želi to da menja.
psihijatara institucije, prave sjajne scene sa
uvek konfrontativnim likom Lea Di Kaprija.
Pored njih, Mark Rufalo se takođe ističe u
tom značajnom drugom planu.
Za mene, najveći problem jeste činjenica
da se promene realnosti za Tedija nižu
jedna na drugom, sve do kulminacije. Tu,
iako se nudi savršeno validno objašnjene,
i dalje ostaje pitanje, nametnuto samom
atmosferom: da li je to zaista stvarnost, ili
samo nova obmana? Dok takvo osećanje
bukvalno gradi finale dela kao eXistenZ,
ovde ostavlja pomalo prazan utisak.
Mnogi će ga porediti sa filmom THE SIXTH
SENCE, ali po meni je ostvarenje JACOB’S
LADDER delo na koje SHUTTER ISLAND
„puca“.
A kada bi morao da biram koji od ta dva film
ću prikazati na festivalu psiho-trilera, Marti-
novo delo bi ostalo kod kuće.
I dok ti upropaštava život, ne shvata da
upropaštava i svoj, mnogo jadniji. Misle
da su bolji od svih. Biće bolji, onda kada
pobede sami sebe i kada shvate da su
pogrešili, a to se nikada neće desiti!!!
Izgradili su svoju sreću na ruševinama dru-
gih, nedužnih ljudi, ali ta sreća je kratkotra-
jna, prolazna. Čovek nikada nije srećniji do
onda kada zna da mu je savest čista. Ne
vrede nam ni kule ni palate, ako ih nismo
stekli sami, sa svojih deset prstiju. Ne vredi
nam ni sreća, ako znamo da smo uništili
nečiji život kako bismo došli do nje. Ostaje
nam samo beskrajna LJUBAV koja ople-
menjuje svet i održava nas u životu!

VAYA. CON. DIOS.
STEVAN STANČEVIĆ
VAYU SLUŠAM OD MALENA, ALI STVARNO. KADA JE MOJE DRUŠTVO SLUŠALO
KOLONIJU I ŽELJKA JOKSIMOVIĆA JA SAM SLUŠAO DANI KLEIN, BEATLES-E
I EURYTHMICS. NE ZATO ŠTO SAM NEŠTO NAPREDAN NEGO ZATO ŠTO MI SE
TA MUZIKA SVIĐA. ALI DA PREĐEM NA KONCERT.
Sava Centar (Beograd) 3. maj 2010.
Ne bih znao odakle da počnem. Bilo je
savršeno, neopisivo. Dobro, sada nisam
objektivan, ali mi se to sasvim sviđa. Da
znam sve reči našeg jezika ne bih mogao
da opišem ono što sam doživeo.
Vayu slušam od malena, ali stvarno. Kada
je moje društvo slušalo Koloniju i Željka
Joksimovića ja sam slušao Dani Klein, Bea-
tles-e i Eurythmics. Ne zato što sam nešto
napredan nego zato što mi se ta muzika
sviđa. Ali da pređem na koncert.
Prvo, moram da naglasim da je ženica
puna duha i da savršeno komunicira sa
publikom. Svaka reč joj je bila na mestu,
svaku pesmu je započela u pravoj nano-
sekundi, kao da se spremala za ovaj kon-
cert pola godine. Da, znam da je to njoj ko
zna koji po redu i da ga odrađuje po rutini
što se nekih stvari tiče, ali ovde je dala sve
od sebe da nas učini zadovoljnim. Koncert
je naravno kasnio, i svi su već počeli da se
nerviraju kada je prošlo pola sata, a vrata
nisu otvorena. Sava Centar je savršen za
kuvanje na pari, kada bi samo postojao
neki veliki kazan u velikoj dvorani. Tamo je
bilo 45 stepeni, a niko nije pušio, još uvek
mi nije jasno kako. Ali kad smo ušli u kon-
certnu salu raspoloženje se odmah pro-
menilo. Kaća (moja sestra) je krenula sa
njenim smejanjem svemu i svačemu, a ja
to ne mogu da iskuliram, šanse nema.
Uključio sam fotoaparat na telefonu (pošto
sam imao glupu informaciju da se pravi
fotoaparati ne mogu nositi), i spremio se
da snimam. Jedina nevolja je bila što smo
dobili sedišta preblizu pozornice pa se ob-
jektiv zamagljivao od Vajinog daha... XIV
red na balkonu!! Da mi ljudi nisu rekli da je
izašla na scenu mislio bih da mala crna mrl-
ja sa crvenim cipelama krade mikrofon i od-
lazi! Ali, čula se jako dobro, to je najbitnije.
Čim je izašla na scenu krenula je da peva.
Neka pesma sa novog albuma je bila u pi-
tanju, na francuskom. Nisam pojma imao o
S 23
čemu se radi, ali sam se raspekmezio kao
mala devojčica. Takav glas do sada nisam
čuo uživo, kako se samo unela u pesmu,
ne mogu da vam opišem. Blagih pokreta
pokazivala nam je da se opustimo, ali mi
smo samo blenuli u nju, svako popunjeno
mesto u sali je oduševljeno pratilo svaki
ton svakog instrumenta zajedno sa njenom
pesmom. Hteo sam da sam sebi taj osećaj
urežem u glavu.
Onda nam je uputila izvinjenje zato što je
koncert kasnio, rekavši da joj je pozlilo i
da je požurila da dođe čim je dobila injek-
ciju. Ako je tako, svaka čast. Sledećih par
pesama su bile sa njenog novog albuma, i
mogu vam reći da mi se veoma sviđaju, baš
su u njenom fazonu koji ne mogu porediti
sa drugima. Veoma mi je žao što nisam po-
neo bolji fotoaparat, da mogu da zabeležim
mnogo bolje taj događaj, proklete dezinfor-
macije.
I da, šta mi se još neverovatno svidelo. Ko-
munikacija sa publikom između pesama.
S 24

Kod svake pesme je nešto rekla, čak nas
je i pozivala da se opustimo, da pevamo sa
njom, pošto smo bili prilično hladna pub-
lika, moram priznati. Pričala je onda kako
je njen otac napisao jednu pesmu pa nas
je pustila da je čujemo, hvalila nas je kao
narod, rekla kako uvek voli da dođe ovamo,
a mi se raspilavismo kao puter. Jednostav-
no zna, ima iskustva i to se vidi. Sve je na
mestu. Ređala je pesmu za pesmom, sva-
ka je bila bolja od prethodne. Puerto Rico
je izvela u do sada nepoznatom fazonu i
ispalo je savršeno, onda bi malo ubacila
nove pesme, pa se vratila na stare hitove,
i tako nas ostavljala bez daha u, inače,
zagušljivoj sali. A onda, kao grom iz vedra
neba, posle sat vremena je otišla. Znao
sam da će se vratiti, znao sam da nema
šanse da ode, i bio sam u pravu. Vratila se,
a to je značilo samo jedno, Još par pesama
i idemo. Razumem ja da joj nije bilo dobro,
ali ga je prilično skratila. To je moja jedina
zamerka.
Onda je ubacila What’s a woman da nas
opusti, ispričala par reči pa presekla sa
Neh Nah Nah, i tada nas zamolila da svi
ustanemo i igramo sa njom. Kako odbiti
to? Svi smo ustali za 2 sekunde i počeli da
đuskamo koliko nam je to prostor dozvolja-
vao. Tu je neki kralj izašao da igra sa Dani,
napravio je priličnog kretena od sebe, ali
jednom se živi! U jednom trenutku smo svi
plakali od smeha posmatrajući je kako beži
od budale, iako je pre toga igrala sa njim.
Šou-program. Tada se poklonila zajedno sa
orkestrom, neka cura je prišla da joj uruči
cveće, i onda je otišla. I sad mi je žao!
Do sledećeg koncerta…

ALL STARS
KATARINA STANČIĆ

Iako ih još od 1970 – ih, pretežno nose ro- jima one nisu prikladne, ali starke će ostati
keri, pankeri, gotovo da ne postoji osoba obuća koju uvek možemo priuštiti i u čijoj
čije odrastanje nisu obeležile starke. Stil- ćemo udobnosti uživati šetajući se po lep-
ska, funkcionalna fleksibilnost obezbedila om vremenu.
im je mesto u životima tinejdžera još od
početka dvadesetog veka. Malo ko zna da
je njihov početak vezan za jedan od naj-
popularnijih sportova današnjice, košarku.
Kako su u početku bile vezane samo za
sport, all stars patike su svoj pravi bum
doživele tek nekoliko decenija kasnije.
Inače, samo ime kao i prepoznatljiv potpis
na etiketi potiču upravo od osobe koja je
zaslužna za njihov plasman. Poznati igrač,
Čarls Tejlor impresioniran udobnošću koju
pružaju, ubrzo odlučuje da postane njihov
promoter. Zanimljivo je to da su se prvih
pedesetak godina proizvodile samo kao
crno – bele, dok se kasnije njihova boja
prilagođavala bojama raznih košarkakih
timova. U njihovom dizajniranju sve do
svoje smrti 1969. godine učestvovao je i
sam Tejlor.
U 21. veku one su već uveliko kult. Iako su
promenile namenu, kao i populaciju, one
su zadržale svojevrstan izgled, udobnost,
ali i cenu. Nekada se odvajalo i od obroka
da bi se kupile original all stars patike jer
je cena uvek bila poprilično visoka. Izraz
„starke bulevarke“, potiče od jako sličnih
kopija ovih patika, koje su se prodavale
na tezgama u bulevaru Kralja Aleksandra.
Naravno, to potvrđuje da je sam dizajn tol-
iko popularan, pa su se starke morale prila-
goditi svačijem džepu.
Danas one postoje u mnogim varijantama.
Duboke, polu duboke, plitke, na štiklu, i
to sve u svojstvu prilagođavanja situaci-
jama u kojima se tinejdžeri mogu naći. Ova
pretežno mladalačka patika pronalazi mes-
to i u ormanima odraslih, ali uglavnom kao
obuća za sport.
Možda ih sa godinama prerastemo,
shvativši da postoje izvesne prilike u ko-
 S 25

DANIJELA PETKOVIĆ

„TANKA JE GRANICA
IZMEĐU RAJA I OVOGA“
:THE WIRE
THE WIRE POČINJE SLIKOM KOJA ĆE SE OD TREĆE SEZONE POJAVLJI-
VATI NA SVAKOJ ŠPICI DO KRAJA SERIJE: TANKI, TAMNOCRVENI MLAZEVI
MASNE KRVI NA ASFALTU, I U NJIMA ODSJAJ PLAVIČASTOG POLICIJSKOG
SVETLA. ONDA SE KAMERA POLAKO, GOTOVO NEŽNO UDALJI, I OTKRIVA
TELO DEČKIĆA SA PROSTRELNOM RANOM NA LEĐIMA. ČUJU SE SIRENE, ALI
NISU BLIZU. FOTOGRAFIJA JE NEVEROVATNO JASNA, ŠTO CEO PRIZOR ČINI
NARAVNO MUČNIJIM, KAKO I TREBA.

The Wire ima više nego dovoljno savršenih
rečenica, ali ovakav početak uspeva da
bez ijedne reči uvede njenu glavnu temu,
i estetiku. Krv/ulično nasilje, reflektovani
(i) u policiji. Ubistvo s leđa, iz neposredne
blizine, koje nagoveštava sva buduća
izdajstva. Ubijanje (naj)mlađih, bez milosti
- mecima, i, videćemo kasnije, podjednako
efikasno, beznađem (koje iz daljine deluje
kao narkomanija). I, da, ubijeni dečak nije
belac. Može biti da je i to važno. Savršeno
čiste, jake boje u mraku. Odmah je jasno,
i biće još jasnije, takođe, da uprkos ko-
stimu policijske serije koji nosi sve vreme,
The Wire nije nimalo bliska serijama kao
što su Law and Order ili ne-daj-bože CSI
- kojima nimalo slučajno dominiraju steril-
ni plavo-beli tonovi policije i laboratorije.
Sudeći samo po bojama - uvek riskantno
ali i zabavno - ova će se serija baviti nečim
većim, primalnijim: crvena, boja krvi i revo-
lucija, je boja samog života.
Prvi dijalog u seriji The Wire, s druge strane,
razotkriva njeno etičko uporište: detektiv
Jimmy McNulty (Dominic West) sedi na
stepenicama i ispituje nevoljnog svedoka o
žrtvi pucnjave. Dečak otkriva da je žrtvino
ime bilo Slina (Snot). McNulty ne može da
poveruje: ’Snot?’ Svedok pojašnjava: ’Snot
Boogie’. McNulty razmišlja naglas o ubijen-
om dečaku, čija se mama potrudila da mu
da ime Omar Osaiah Betts: ’He forgets his
jacket. His nose starts running and some
asshole, instead of giving him Kleenex,
calls him Snot.’ U kontekstu nekih naizgled
ambicioznijih serija koje se bave Bogom,
Đavolom, sudbinom, prirodom dobra i zla,
moralna poruka implicitna u McNulty-jevom
komentaru deluje skromno: dajte čoveku
papirne maramice; ne lepite uvredljive
etikete, pomozite kad možete. Ali ovo su
S 26
božanstveno opasna načela.
Znači: The Wire (2002-2008) je, između os-
talog, i TV serija. Pisci: David Simon (da,
isti čovek odgovoran za Homicide: Life on
the Street) i Ed Burns, bivši baltimorski poli-
cajac; produkcija i prikazivanje - HBO. Šta
je još The Wire? Za analitičare, ili one koji
bi sve da analiziraju (nije isto), ovo je pre
svega obimna sociološka studija, maltene
dokumentarac koji se lažno predstavlja
kao serija rađena po scenariju. Za politički
osvešćene, ovo je uspešna subverzija ide-
ologije klasičnog policijskog trilera, koji se,
sa svojim fokusiranjem na detektiva-su-
permena, pravog muškarca i moralnu gro-
madu u svetu pokvarenih Drugih, naslanja
na protestantski individualizam i patrijar-
halni šovinizam. Takođe, ubedljiva kritika
školstva, kao i seciranje zastrašujućih igara
moći na svim nivoima, od sindikata pa do
gradske uprave, a preko policije. Za neke
osvešćenije komentatore, takođe, koji od
Davida Simon-a i HBO-a zahtevaju više
nego od predsedničkih kandidata, ovo je
američka verzija velikih grčkih tragedija,
koja ipak ne nudi nikakvu političku/socijal-
nu alternativu. Za nežna, saosećajna srca,
ovo je zbirka teških (porodičnih) drama,
i poneka ljubavna priča. Za neostvarenu
istoričarku umetnosti, doživotno navučenu
na razne slikovnice, The Wire je nepreki-
dan izvor radosti - pored već pomenute
savršene fotografije, ova serija nudi čitav
niz slika onog pravog, prelepog, nimalo
glamuroznog sveta, koji je do sada već
eliminisan sa televizije: svet nastanjen
lučkim radnicima koji ne liče na Branda,
ženama od krvi i mesa, a bez plastike, HIV-
pozitivnim narkomanima koji
se usudjuju da sanjanju (i tad
su najlepši), bokserima u belim
majicama bez rukava, bakama
sa predivnim šeširima koje idu
nedeljom u crkvu. (A tu negde
je i obožavani Steve Earle,
čija se verzija Waits-ove ’Way
Down in the Hole’ čuje u špici
poslednje sezone; Steve Ear-
le čija ’I Feel Alright’ zatvara
drugu sezonu, i u kombinaciji
sa onom montažom izaziva
višenedeljnu nesanicu. A tek
pruge, moteli, grad danju, grad
noću! I, najlepše od svega, ovo
je svet kojim korača Omar Lit-
tle. O njemu kasnije.)
Za ljubitelje književnosti, The
Wire je roman (nije nimalo
iznenadjujuće da su teoretčari
televizije baš zbog ove serije
skovali novi termin: visual nov-
el), i to ne bilo koji, nego dik-
ensovski (objasniću). Takođe,
važno je reći da su pojedina
poglavlja ovog romana pisali
podjednako dobri George
Pelecanos, Richard Price,
Dennis Lehane.
The Wire je, najzad, i veliki
naklon Baltimoru, koji je već
opevan u predivnom Homi-
cide: Life on the Street. Ovo je
potresno očigledno u posled-
njim minutima poslednje epi-
zode, kad ide montaža svih
mogućih slika Baltimora, i
likova koje do tada već znamo
u dušu, i nekih koje ne znamo,
a baš Jimmy McNulty izgov-
ori savršenu, džonvejnovsku
rečenicu za kraj: ’Let’s go
home’.
The Dickensian aspect
The Wire nije dikensovski ro-
man samo zbog obima, mada
je to možda najočiglednija
paralela - prosečan Dikensov
roman ima oko 500 strana,
The Wire - 5 sezona, sa 12-13
epizoda po sezoni (poslednja,
doduše, ima samo 8), a svaka
epizoda traje u proseku 60
 S 27

minuta. The Wire nije dikensovski roman osveti za ranjavanje - što se i desi. Ali, u rukama - ali i dodatno pojačana jednom
ni samo zbog panoramskog prikazivanja kako sam kaže: ’Omar don’t scare’. Pored od najboljih scena ikada viđenih na tele-
odredjenog društva u određenom istorijs- nesumnjive hrabrosti, poseduje i tu gadnu viziji: na samom početku epizode Middle
kom trenutku; niti zbog tridesetak stalnih, osobinu koja se zove odgovornost - u trećoj Ground, kad on i Brother Mouzone (Mi-
stravično ubedljivih likova, sa novima koji sezoni, u trećoj epizodi (Dead Soldiers) chael Potts) razmenjuju NEVEROVATNE
se dodaju u svakoj sezoni. Ne samo zbog ima jedna scena sa cigaretom i njegovim replike preko pištolja. Ipak, nigde nije jas-
bavljenja najnižim društvenim slojevima. levim dlanom koja ovo ilustruje. Omar će nije da je Omar kolektivna fantazija, želja,
Ne samo zato što demonstrira kolika je do kraja treće sezone pljačkati samo jednu nežni princ iz bajke, brutalni pravednik iz
odgovornost društva i ko u stvari proizvodi grupu dilera, i to one najmoćnije, protiv ko- narodnih priča, smrtno ranjeni kauboj, nego
kriminalce. Ne samo zato što postoji - a jih McNulty and co. pokušavaju da izgrade pri samom kraju (njegovom, i kraju serije).
mora da postoji - comic relief koji uglavnom slučaj, iz najboljeg mogućeg razloga - Sa slomljenom, nelečenom nogom, polulud
pruža Bubbles (Andre Royo) sa svojom slomljenog srca. A kad dodje dugo željeni od bola i po svemu sudeći lak plen, Omar
dikensovski karakterističnom sintagmom trenutak konačnog obračuna sa čovekom luta Baltimorom i poručuje čoveku koji mu
’much obliged’ koju ponavlja do besvesti koji je naredio mučenje i ubistvo ljubavi nje- je ubio prijatelja da mu izađe na crtu. P(r)
(mada je nezaboravna i McNulty-jeva i govog života, i koji ga ne prepoznaje već ozivani Marlo Stanfield, očigledno odrastao
Bunk-ova rekonstrukcija zločina u epi- mu nudi pare, Omar odgovara, sumirajući na nekim drugačijim kodeksima, to nikad
zodi Old Cases koja se sastoji isključivo
iz različito intoniranih verzija reči ’fuck’ i
’motherfucker’.) Ne samo zato što se taj
comic relief, baš kao i u životu i kod Dik-
ensa, pretvori u tragediju za tren oka.
The Wire nije dikensovski roman samo
zbog razotkrivanja užasa koji se rade
najmlađima, nanezaštićenijima - a koji de-
luju još brutalnije, ako je moguće, u onim
lepim bojama. (Pogledajte samo Douquan-
a, koji se posle tolike borbe da ostane
u školi, na kraju preda - u već spomenu-
toj montaži na kraju pete sezone vidimo
ga kako ušpricava heroin: greje se pored
kante sa zapaljenim đubretom i sakuplja
’sekundarne sirovine’ za život. Ali, hej, dro-
ga je tu najveći problem.)
The Wire nije dikensovski roman ni zbog
sporosti sa kojom se narativne niti raspliću,
(i to samo da bi se preplele u nešto kom-
plikovanije), sporosti koja zahteva istu onu
pažnju i posvećenost kao i čitanje. David
Simon objašnjava: ’Želeli smo da se ka-
mera kreće lagano, da se pozadina vidi
sa mnogo detalja… tražimo od gledalaca
da vrlo pažljivo prate priču i usput priku-
pljaju činjenice i da nikad ne prikupe više
činjenica nego što im dozvoljavamo’.

Sve ovo su naravno tematsko-formalno-

ideološke paralele, koje prijaju i umu i duši,
onda kad ih ne slamaju. Ali analiza je ipak
samo analiza: važnije je nešto drugo. The
Wire je ultimativni dikensovski roman zato
što se u srcu njegovog teškog, beskompro-
misnog realizma, baš kao i kod Dikensa,
nalazi jedna bajka. Taj bajkoviti, emotivni
centar serije-romana je Omar Little i sve
njegovo: njegov izgled, njegove reči, nje-
gova pojava, prisustvo, njegov pod-zaplet,
jedna od najlepših priča o ljubavi ikad na-
pisanih.
Omar Little (Michael Kenneth Williams)
je, prvo i najvažnije, autsajder u svakom
pogledu: odmetnik koji pljačka isključivo
dilere, čije pare troši i čiju drogu, kao per-
verzni Deda Mraz, deli očajnicima po Bal-
timoru. Omar je slab na decu (zapamtite
ovo, važno je), pahuljice sa medom i svoju
baku. I lepo je vaspitan: nikad ne psuje, niti
voli da čuje psovku. Kad upuca plaćenog
ubicu, i otkrije da im je obojici smešteno,
zove hitnu pomoć i spasava mu život,
znajući pritom da će se ovaj vratiti da se
svoju motivaciju i trogodišnju neprijateljsku
aktivnost: This ain’t about your money, bro.
Savršeno tačno kad je Omar u pitanju, i oh
kako tačno u životu generalno. Nikad nisu
u pitanju pare.
Ovo je bajka u srcu realizma jer usred svih
demonstracija o zagađenim institucijama
koje uništavaju tolike živote, svih bolnih i
teških lekcija o isključivo pogubnom dejstvu
društva, politike, autoriteta, postoji i priča o
čoveku koji je nasuprot svoj toj prljavštini
čist, i nasuprot svim komplikovanim anali-
zama, jednostavan. Čovek koji ima svoj
lični moralni kodeks od koga ne odstupa ni-
kad. I koji uspeva da opstane kao moralno
biće krećući se po marginama, uz teško
naoružanje. Zvuči poznato? Da, Omar je
bajka kao što su i najbolji vesterni bajke.
Veza sa vesternima je najpre vizuelna - ko-
liko samo ima scena u kojima se on poja-
vljuje sa mantilom koji se vijori i sačmarom
ne uradi. I takvog ga se plaši.
A zašto bi ova vestern/bajka bila značajna?
Zato što su, kako reče G. K. Česterton,
’bajke više nego istinite, ne zato što nam
govore da zmajevi postoje, nego da zma-
jevi mogu da budu pobeđeni’. Zato što
posle obeshrabrujućih socioloških anali-
za i istraživanja, moramo da verujemo u
autentični život, distancu, pobunu, blago-
slovenu marginu nasuprot sveproždirućem
centru, individualne moralne kodekse. Zato
što nerealna, bajkovita priča koja kaže da
je Omar Devone Little uspeo da poživi celih
deset godina na ulicama Zapadnog Balti-
mora, sledeći svoj kodeks i oslanjajući se
samo na svoju pamet, hrabrost i oružje,
paradoksalno uliva nadu.
E zbog te lude, potpuno neosnovane nade
The Wire jeste najbolja serija na svetu.
 Provera mikrofona 016
Mesec MAJ
Radio 016

1. Suid - jutro i mi
2. Zemlja Gruva - Da bi nam
3. Priki feat. Marcelo - Biće bolje
4. Killo Killo - Dobar i fin
5. Dubioza Kolektiv - Recesija
6. Dundja - Maybe tomorrow
6. Sajsi MC - Daleko je dizni
7. VIP - Ljubav Preko Žice
8. Lud I Struka – Petak 13
8. Markonjero - Gospodine Plitki
9. Darzee - Kriza identiteta ft. Dvorska Luda
10. Bdat Džutim - Ta Ne Postoji Sa Kruksom i Shmekom
10. Skoja - U Šta Da Vjerujem

Četvrtak 20:15 - 22:00h

www.l2k.leportal.rs