1
Ш. КУЛИШИЋ · П. Ж. ПЕТРОВИЋ· Н. ПАНТЕЛИЋ
СРПСКИМИТОЛОШКИРЕЧНИК
БИБЛИОТЕКА СИНТЕЗЕ
ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ НОЛИТ
БЕОГРАД,ТЕРАЗИЈЕ 27
НОЛИТ 1970БЕОГРАД
2
УВОД
РЕЧНИК ОБУХВАТА МИТОЛОГИЈУ СРБА И ЦРНОГОРАЦА, која, и поред неких занимљивих разлика и специфичности, ипак представља целину. Сама материја потиче из далеке старине,представља једну преживелу, архаичну идеологију, донекле и етничку карактеристику, али не одражаваисторијско диференцирање самих нација. Верујемо, међутим, да ће ово спајање српских и црногорскихобичаја и веровања имати своје оправдање и у томе што је Речник замишљен и као први прилог једномпотпунијем речнику јужнословенске митологије.
Као што је познато, митологија јужних Словена, онако како је сачувана у историјским изворима,у народном предању, народним обичајима и веровањима, не одражава пантеон једне више и развијеније религије. Због тога и наш Речник великим делом није митолошки у уском значењу те речи, али обухватабогату митолошку материју која претежно одражава ниже фазе у развоју наше старе религије. Ту упрвом реду спадају многа веровања о разним митолошким бићима, вилама, суђајама, вампирима исличним демонским бићима. Речник, уз то, својим највећим делом обухвата многобројна народнаверовања, мађијске радње и ниже елементе култа који показују однос према природи, биљкама,животињама, небеским телима, атмосферским појавама, па и према појединим предметима, као што су,на пример, вериге, секира и сл., којима се приписује мистична моћ и који
су предмет култа или атрибутнеког старог божанства. Обухваћени су такође обичаји и веровања у вези са радом, с производњом, пресвега са земљорадњом и сточарством, затим мноштво веровања и верских обичаја везаних за људскиживот од рођења до смрти, где се посебно истичу веровања и обичаји из култа покојника.Многа веровања и многи обичаји везани су за поједине празнике и светковине*, и садрже остаткеобичаја и обреда који су се у старини вршили у одређено доба године и представљају у суштини остатке једне природне религије. На тај начин, Речник садржи и оне елементе из претежно нижих фаза нашестаре народне религије који су делимично ушли и у састав вишег паганског култа, да би затим,обухваћени хришћанским култом, представљали специфичну форму спајања народне религије сахришћанством. Овде би спадала и веровања о неким историјским личностима, којима је у процесудеисторизације народ придавао извесне мистичне особине, стварајући донекле од њих митска бића.
* Датуми празника и светковина означени су по старом (јулијанском) календару, како је то у народу билоуобичајено.
С друге стране, Речник одражава и стање наше науке, јер су потпунија објашњења појединихверовања и обичаја већином била могућа у оним случајевима где о њима постоје ваљане студије. Како је, међутим, таквих студија веома мало, нисмо се понекад могли упуштати у дубља објашњења суштиненеких веровања и обичаја. Стога и обрада извесних појмова представља више груписање и одређенукласификацију материје него њено потпуније објашњење. При оваквом
стању ствари, и поредзаједничке концепције Речника, сталне сарадње аутора и јединствене редакције, морало је понегде доћии до извесних разлика у схватањима појединих аутора. Студиозније анализе, на широј компаративнојоснови, захтевале би толико времена
да један овакав речник још задуго не би угледао дана.Мада смо свесни да сви појмови нису могли бити обухваћени, да је понешто и пропуштено, илида је негде грађа можда и сувише аналитички исцепкана —
ми се ипак надамо да ће Речник и у овомоблику бити од користи, како стручњацима, тако и ширем кругу читалаца.
3
СТАРА СРПСКА РЕЛИГИЈА И МИТОЛОГИЈА
О РЕЛИГИЈИ СТАРИХ СРБА И УОПШТЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА има веома мало података уисторијским изворима. Саопштење византијског писца Прокопија, из VI века, који каже да Словенипоштују врховног бога, господара грома, и њему жртвују говеда —
свакако се првенствено односи на јужна словенска племена, која је Прокопије могао боље познавати. У бугарским изворима спомињу себожанства Сварог и Дажбог, којему би одговарала и српска традиција о Дабогу. Других података обоговима старе религије јужних Словена у историјским изворима нема.
У једном српском номоканону из 1262. године наводи се народно веровање о вукодлацима којигоне облаке и који изедоше месец и сунце. Неки извори показују да су јужни Словени поштовалипоједина небеска тела. Тако се у једном глаголском извору из 1452. године каже: „Ако ли би се кланалсунцу али мјесецу али ином створениу, ки то чини, сагрјеша смртно." У изворима има података и оверовању у огњевите змије или змајеве, а спомињу се и
влсви
—
чаробници (тако у књизи). ДушановЗаконик садржи забрану спаљивања мртваца за које се сматрало да су се повампирили. Дубровачкиисторичар Лукарић саопштава да је тело цара Душана сахрањено уз свете ватре, што Нодило
објашњавакао остатак некадашњег обичаја спаљивања мртваца. У историјским изворима из VII до Х века налазимонепосредне податке о спаљивању мртваца код јужних Словена, док нам археолошка истраживањаоткривају и сам начин спаљивања, а затим и начин сахрањивања мртваца, који у понечем одговара икаснијим народним обичајима. У преводима грчких легенди о хришћанским мученицима срећу сеизрази
треба
—
жртва и
требиште, требник
—
место на коме се приносила жртва.
Због тако оскудних података у историјским изворима, неки старији научници сматрали суфолклор, пре свега народну поезију, главним извором за упознавање наше митологије. На основународне књижевности Нодило је израдио обимну и целовиту студију о старој српској и хрватској религији. Међутим, да би фолклорна грађа могла послужити као поуздан извор за проучавањемитологије словенских народа —
како истиче Нидерле (Niederle) —
било би пре свега потребнопроверити да ли је реч о стварном народном веровању, а затим утврдити шта је преузето од другихнарода и, најзад, критички издвојити у тој грађи оно што има митолошку основу и представља извеснувредност за проучавање митологије словенских народа. У Нодилово време наука још није пружала таквемогућности. Довољно је ако кажемо да се, поред народне књижевности, за проучавање старе српске религије Нодило могао послужити још само Вуковим етнографским списима и подацима, и тек првомкњигом Српског етнографског
зборника. Због тога, и поред опсежних компаративних анализа и смелих реконструкција, Нодилова студија има данас веома ограничену научну вредност. Према свему томе,можемо рећи да главни извор за познавање старе српске религије (и митологије у ужем смислу)представљају народна веровања и народни обичаји, који су, по мишљењу Чајкановића, „за стару српску религију готово и једини извор". Богата грађа о народним веровањима и обичајима која је до садасабрана и објављена, као и неколико студија израђених на основу ове грађе, пружају могућност да се,захваљујући општем напретку науке о првобитним религијама, сагледају основне карактеристике старесрпске религије и објасни порекло и суштина многих обичаја и веровања.
Како је у народним обичајима и веровањима сачувана претежно нижа, анимистичко
-
демонистичка фаза старе српске религије, много је теже у тој грађи открити елементе веровања у вишабожанства, која је и хришћанска црква првенствено настојала да потисне, или да их барем уведе уоквире своје теолошке концепције. Због тога се извесни елементи паганских божанстава могу најпренаћи у веровањима и обичајима везаним за поједине хришћанске светитеље.
Као главну карактеристику старе српске религије Чајкановић је сматрао место и значај које у њојима култ предака. „Сви празници у години, са Бадњим даном на челу, —
каже Чајкановић—групишу сеоко тога култа; кудикамо највећи број жртава, случајних и периодичних, намењен је прецима. Безпретеривања може се рећи да се
цела српска религија своди на култ предака
." Иако култ предака, иуопште покојника, без сумње, има изузетно и веома значајно место у старој српској религији, ово
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Srpski Mitoloski Recnik Grupa Autora
Grupa autora
9.0K
Reads
135
Readcasts
67
Embed Views
Recommended
More From This User
Notes
Load more
